Papirne lutke - Životinje Kako napraviti Pegavo prase, Slona Surloja, Jagu Zagu i ostale životinje od papira bez upotrebe lepka i makaza? U ovoj neobičnoj knjizi naći ćete uputstva za pravljenje jedanaest interesantnih figura od već isečenih delova papira. Zanimljive životinje pretvoriće se u kreativnu igračku za vaše dete!

Kako napraviti Pegavo prase, Slona Surloja, Jagu Zagu i ostale životinje od papira bez upotrebe lepka i makaza? U ovoj neobičnoj knjizi naći ćete uputstva za pravljenje jedanaest interesantnih figura od već isečenih delova papira. Zanimljive životinje pretvoriće se u kreativnu igračku za vaše dete! Uzrast: 5-7 godina Čitaj dalje

Ukradeni beli slon Mark Tvejn ne samo da je jedan od najvecih američkih pisaca nego je i jedna od najvažnijih figura američkog života i kulture, uopšte. Međutim, ni to nije sve što bi moglo da se kaže o Tvejnu. Ostajuci uz obican svet, on je uvek bio jedan od najsjajnih predstavnika američke inteligencije, pritom, za razliku od mnogih stvaralaca, ne prelazeći na stranu vladajuće klase. Uvek je nastupao s kriticke pozicije, usmeravajući tu kritiku prvenstveno na vladajuću politiku, religiju, moral. „Sva savremena američka književnost proističe iz jedne knjige Marka Tvejna, a ona se zove Haklberi Fin. To je naša najbolja knjiga... Do nje ničeg sličnog nije bilo. A ni do danas nije napisano ništa slično”. Ove reči o Marku Tvejnu potiču od jednog od najvecih i najboljih američkih pisaca, nobelovca Ernesta Hemnigveja.

Како направити Пегаво прасе, Слона Сурлоја, Јагу Загу и остале животиње од папира без употребе лепка и маказа? У овој необичној књизи наћи ћете упутства за прављење једанаест интересантних фигура од већ исечених делова папира. Занимљиве животиње претвориће се у креативну играчку за ваше дете! Наслов: Папирне лутке: животиње Издавач: Kreativni centar Страна: 26 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 x 26 cm Година издања: 2015 ИСБН: 978-86-529-0255-2

PAPIRNE LUTKE ŽIVOTINJE UZRAST OD 3 DO 6 GODINA Šifra artikla: 291676 Isbn: 9788652902552 Autor : Bišop Parigo Izdavač : KREATIVNI CENTAR Kako napraviti Pegavo prase, Slona Surloja, Jagu Zagu i ostale životinje od papira bez upotrebe lepka i makaza? U ovoj neobičnoj knjizi naći ćete uputstva za pravljenje jedanaest interesantnih figura od već isečenih delova papira. Zanimljive životinje pretvoriće se u kreativnu igračku za vaše det... Detaljnije Kako napraviti Pegavo prase, Slona Surloja, Jagu Zagu i ostale životinje od papira bez upotrebe lepka i makaza? U ovoj neobičnoj knjizi naći ćete uputstva za pravljenje jedanaest interesantnih figura od već isečenih delova papira. Zanimljive životinje pretvoriće se u kreativnu igračku za vaše dete! Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija UZRAST OD 3 DO 6 GODINA Autor Bišop Parigo Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNI CENTAR Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2015 Format 15x23 Strana 28 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Mark Tvejn ne samo da je jedan od najvećih američkih pisaca nego je i jedna od naj važnijih figura američkog života i kulture, uopšte. Međutim, ni to nije sve što bi moglo da se kaže o Tvejnu. Ostajući uz običan svet, on je uvek bio jedan od najsjajnih predstavnika američke inteligencije, pritom, za razliku od mnogih stvaralaca, ne prelazeći na stranu vladajuće klasе.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Ukradeni beli slon i druge priče - Mark Tvejn Izdavač: Bukefal Godina izdanja: 2016 Broj strana: 180 Format: 18 cm Povez: Broširani Mark Tvejn ne samo da je jedan od najvećih američkih pisaca nego je i jedna od naj važnijih figura američkog života i kulture, uopšte. Međutim, ni to nije sve što bi moglo da se kaže o Tvejnu. Ostajući uz običan svet, on je uvek bio jedan od najsjajnih predstavnika američke inteligencije, pritom, za razliku od mnogih stvaralaca, ne prelazeći na stranu vladajuće klasе.

Da li je zaista moguće da figure u jednoj vitrini svake večeri ožive, počnu da se kreću i razgovaraju među sobom? Željne priča, figure se u mraku sobe nadmeću u tome koja će više da ih ispriča. Koja je priča drvoseče iz Beča, a koja balerine Rine i kineskog tanjira? Čega se priseća beli slon, a čega mali crveni autobus? Čitaj dalje

Priče iz vitrine Da li je zaista moguće da figure u jednoj vitrini svake večeri ožive, počnu da se kreću i razgovaraju među sobom? Željne priča, figure se u mraku sobe nadmeću u tome koja će više da ih ispriča. Koja je priča drvoseče iz Beča, a koja balerine Rine i kineskog tanjira? Čega se priseća beli slon, a čega mali crveni autobus?

Да ли је заиста могуће да фигуре у једној витрини сваке вечери оживе, почну да се крећу и разговарају међу собом? Жељне прича, фигуре се у мраку собе надмећу у томе која ће више да их исприча. Која је прича дрвосече из Беча, а која балерине Рине и кинеског тањира? Чега се присећа бели слон, а чега мали црвени аутобус? Naslov: Priče iz vitrine Izdavač: Kreativni centar Strana: 88 (cb) Povez: meki Pismo: Format: 21 x 15, 5 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-529-0479-2

PRIČE IZ VITRINE ROMANI I PRIČE ZA DECU OD 7 DO 9 GODINA Šifra artikla: 314279 Isbn: 9788652904792 Autor : Vesna Vidojević-Gajović Izdavač : KREATIVNI CENTAR Da li je zaista moguće da figure u jednoj vitrini svake večeri ožive, počnu da se kreću i razgovaraju među sobom? Željne priča, figure se u mraku sobe nadmeću u tome koja će više da ih ispriča. Koja je priča drvoseče iz Beča, a koja balerine Rine i kineskog tanjira? Čega se priseća beli slon, a č... Detaljnije Da li je zaista moguće da figure u jednoj vitrini svake večeri ožive, počnu da se kreću i razgovaraju među sobom? Željne priča, figure se u mraku sobe nadmeću u tome koja će više da ih ispriča. Koja je priča drvoseče iz Beča, a koja balerine Rine i kineskog tanjira? Čega se priseća beli slon, a čega mali crveni autobus? Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ROMANI I PRIČE ZA DECU OD 7 DO 9 GODINA Autor Vesna Vidojević-Gajović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNI CENTAR Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2017 Format 17x24 Strana 85 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Едиција „Причам ти причу“ намењена је млађим основцима и обухвата дела водећих домаћих аутора. Својим раскошним приповедачким талентима они своје читаоце на најбољи могући начин уводе у свет лепе књижевности. У овој узбудљивој збирци прича наше познате списатељице Весне Видојевић Гајовић читаоци ће сазнати да ли је заиста могуће да фигуре у једној витрини сваке вечери оживе, почну да се крећу и разговарају међу собом. Како се фигуре жељне прича у мраку собе надмећу у томе која ће их више испричати? Каква је прича дрвосече из Беча, а каква балерине Рине и кинеског тањира? Чега се присећа бели слон, а чега мали црвени аутобус?

Solovecki arhipelag, na severu Rusije, u Belom moru. Na ta udaljena ostrva neposlušne je u progonstvo prvo počela da šalje Katarina Velika, a surova tradicija nastavlja se i nakon Oktobarske revolucije 1917, kada je tu osnovan Solovecki logor specijalne namene (tzv. SLON), prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo SSSR. Kraj je dvadesetih godina. Poslednji čin drame srebrnog veka. Široko platno Bošovih razmera. Sa desetinama likova, sa jasnim tragovima prošlosti i odblescima pretnji u budućnosti – i čitav život koji se smestio u jednu jesen. Veličanstvena priroda – i klupko ljudskih sudbina, u kom je nemoguće razlikovati dželate od žrtava. Tragična istorij? jedne ljubavi – i istorija čitave države sa svojim bolom, krvlju, mržnjom, odražena je u Soloveckom ostrvu, kao u ogledalu. Moćan metafizički tekst o stepenu čovekove lične slobode i o stepenu čovekovih fizičkih mogućnosti. To je novi roman Zahara Prilepina, to je Obitelj. Obitelj je reč slovenskog porekla, i osim što znači „porodica”, znači i manastirsko bratstvo, teritorijia manastira, svi manastirski objekti... U rečniku Matice srpske, osim značenja „porodica”, navedeno je i ovo drugo značenje – ?bitelj je „manastirsko bratstvo”. Zanimljivo je da Nikolaj Velimirović u svojm knjigama koristi reč „obitelj“ upravo u ovom značenju. Radnja Prilepinovog romana događa se u Soloveckom manastiru i odnosi se na „obitelj“, zato je i naslov u prevodu na srpski ostao autentičan. „Zahar je izuzetan... U ruskoj kulturi postoje dve tradicije: tragička i herojska. Dostojevski je tragička figura, Tolstoj – herojska. Šalamov je tragička figura, Solženjicin – herojska. Prilepin tačno sledi herojsku tradiciju. Prilepin jeste Veliki Stil. Niko ne ume, ali on ume.“ Andrej Rubanov, pisac

Solovecki arhipelag, na severu Rusije, u Belom moru. Na ta udaljena ostrva neposlušne je u progonstvo prvo počela da šalje Katarina Velika, a surova tradicija nastavlja se i nakon Oktobarske revolucije 1917, kada je tu osnovan Solovecki logor specijalne namene (tzv. SLON), prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo SSSR. Kraj je dvadesetih godina. Poslednji čin drame srebrnog veka. Široko platno Bošovih razmera. Sa desetinama likova, sa jasnim tragovima prošlosti i odblescima pretnji u budućnosti – i čitav život koji se smestio u jednu jesen. Veličanstvena priroda – i klupko ljudskih sudbina, u kom je nemoguće razlikovati dželate od žrtava. Tragična istorijа jedne ljubavi – i istorija čitave države sa svojim bolom, krvlju, mržnjom, odražena je u Soloveckom ostrvu, kao u ogledalu. Moćan metafizički tekst o stepenu čovekove lične slobode i o stepenu čovekovih fizičkih mogućnosti. To je novi roman Zahara Prilepina, to je Obitelj. Obitelj je reč slovenskog porekla, i osim što znači „porodica”, znači i manastirsko bratstvo, teritorijia manastira, svi manastirski objekti... U rečniku Matice srpske, osim značenja „porodica”, navedeno je i ovo drugo značenje – оbitelj je „manastirsko bratstvo”. Zanimljivo je da Nikolaj Velimirović u svojm knjigama koristi reč „obitelj“ upravo u ovom značenju. Radnja Prilepinovog romana događa se u Soloveckom manastiru i odnosi se na „obitelj“, zato je i naslov u prevodu na srpski ostao autentičan. „Zahar je izuzetan... U ruskoj kulturi postoje dve tradicije: tragička i herojska. Dostojevski je tragička figura, Tolstoj – herojska. Šalamov je tragička figura, Solženjicin – herojska. Prilepin tačno sledi herojsku tradiciju. Prilepin jeste Veliki Stil. Niko ne ume, ali on ume.“ Andrej Rubanov, pisac

Opis Velika škola crtanja Naučite da crtate za samo nekoliko minuta! Velika škola crtanja! Uz više od šezdeset vežbi nauči kako da koristiš bojice, saznaj kakve se sve linije koriste u slikarstvu, upoznaj se sa osnovama geometrije i primeni svoja nova znanja da nacrtaš lepe i živopisne slike. Pomoću detaljnih uputstava i primera, naučićeš kako da crtaš domaće i divlje životinje, mladunce, insekte, strašne dinosaure, lepršave vile i moderne automobile! Uz ovu predivnu knjigu – Velika škola crtanja – naučićeš lako, korak po korak, da nacrtaš: automobile, domaće i divlje životinje, bebe – mladunce životinja, insekte, dinosauruse, vile. Evo i celokupnog sadržaja! Velika škola crtanja – sadržaj: Materijali Osnovni oblici Delovi automobila Senčenje Tekstura i boja Pokret Mini auto Dragster 4×4 Hot rod Limuzina Porše Smart Lamborgini Trkački auto Aston Martin Džip Ferari Mercedes Reli auto Formula 1 Galerija Materijali Anatomija Pokret Senčenje Mladunče foke Ptiče pingvina Zečić Mladunče sove Mladunče medveda Pače Prasence Jagnje Mače Lane Slonče Štene Ždrebe Tigrić Mladunče orangutana Galerija Materijali Anatomija Boja Tekstura Kretanje Puž Bubamara Gusenica Stonoga Leptir Dugnoga muva Uholaža Buba oklopnjača Vilin konjic Balegar Tarantula Mrav Zunzara Skakavac Pčela Galerija Materijali Senčenje Tekstura Perspektiva Kretanje Brahiosaurus Alosaurus Hererasaurus Ornitomimus Dilofosaurus Dinonihus Polakantus Triceratops Ankilosaurus Velociraptor Spinosaurus Parasaurolofus Kompsognatus Stegosaurus Tiranosaurus Galerija Materijali Senčenje Tekstura Perspektiva Pokret Pingvin Zec Žaba Koala Ajkula Medved Pas Papagaj Krokodil Lav Žirafa Sova Slon Konj Mačka Galerija Materijali Figure Crte lica Moda Pokret Vilinski prizori Vila zubić Dobra vila Božićna vila Princ vilenjak Vila na pečurki Vila ljutić Vila princeza Ružičasta vila Vila za prolećno spremanje Letnja vila Jesenja vila Zimska vila Beba vila Kralj vilenjak Kraljica vila Galerija

Obitelj - drugo izdanje Solovecki arhipelag, na severu Rusije, u Belom moru. Na ta udaljena ostrva neposlušne je u progonstvo prvo počela da šalje Katarina Velika, a surova tradicija nastavlja se i nakon Oktobarske revolucije 1917, kada je tu osnovan Solovecki logor specijalne namene (tzv. SLON), prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo SSSR. Kraj je dvadesetih godina. Poslednji čin drame srebrnog veka. Široko platno Bošovih razmera. Sa desetinama likova, sa jasnim tragovima prošlosti i odblescima pretnji u budućnosti – i čitav život koji se smestio u jednu jesen. Veličanstvena priroda – i klupko ljudskih sudbina, u kom je nemoguće razlikovati dželate od žrtava. Tragična istorijа jedne ljubavi – i istorija čitave države sa svojim bolom, krvlju, mržnjom, odražena je u Soloveckom ostrvu, kao u ogledalu. Moćan metafizički tekst o stepenu čovekove lične slobode i o stepenu čovekovih fizičkih mogućnosti. To je novi roman Zahara Prilepina, to je Obitelj. Obitelj je reč slovenskog porekla, i osim što znači „porodica”, znači i manastirsko bratstvo, teritorijia manastira, svi manastirski objekti... U rečniku Matice srpske, osim značenja „porodica”, navedeno je i ovo drugo značenje – оbitelj je „manastirsko bratstvo”. Zanimljivo je da Nikolaj Velimirović u svojm knjigama koristi reč „obitelj“ upravo u ovom značenju. Radnja Prilepinovog romana događa se u Soloveckom manastiru i odnosi se na „obitelj“, zato je i naslov u prevodu na srpski ostao autentičan. „Zahar je izuzetan... U ruskoj kulturi postoje dve tradicije: tragička i herojska. Dostojevski je tragička figura, Tolstoj – herojska. Šalamov je tragička figura, Solženjicin – herojska. Prilepin tačno sledi herojsku tradiciju. Prilepin jeste Veliki Stil. Niko ne ume, ali on ume.“ - Andrej Rubanov, pisac „Оdavno hoću da kažem, parafrazirajući čuvene Dovlatovljeve reči o Čehovu, da se možeš oduševljavati umom i talentom mnogih savremenih ruskih pisaca – ali želiš da ličiš jedino na Prilepina.“ - Igor Belov, pesnik i kritičar „Obitelj je savršeno grandiozan tekst, divan, sveobuhvatan, fizički osetan – u dijapazonu od bola do sladostrašća.“ - Šamilj Kerašev „Zahar Prilepin je izuzetan ruski pisac, koji s jedne strane fiksira socijalnu situaciju, a s druge – on je van vremena.“ - Aleksandar Mindadze, režiser, scenarist „Zapanjuje koliko је snage bilo u ruci koja je stvarala ovaj sedamstostranični tekst, koliko je pametnog, lepog i izvornog u njemu: od dijaloga do opisa prirode, od detaljnosti istorijske rekonstrukcije – do neobične kompozicije koja narušava granicu između beletristike i dokumentaristike, od paralele između ubistva oca i neprijatnog 'golog Boga'... Zahar je izuzetan — i tek kad ponovo čitaš neke scene u Obitelji, shvataš — do koje mere; čak više i nije na naš način, ne među svojim domaćim kolegama — nego u svetskim razmerama...“ - Lev Danilkin, novinar, kritičar i pisac Prikaži više

Solovecki arhipelag, na severu Rusije, u Belom moru. Na ta udaljena ostrva neposlušne je u progonstvo prvo počela da šalje Katarina Velika, a surova tradicija nastavlja se i nakon Oktobarske revolucije 1917, kada je tu osnovan Solovecki logor specijalne namene (tzv. SLON), prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo SSSR. Kraj je dvadesetih godina. Poslednji čin drame srebrnog veka. Široko platno Bošovih razmera. Sa desetinama likova, sa jasnim tragovima prošlosti i odblescima pretnji u budućnosti – i čitav život koji se smestio u jednu jesen. Veličanstvena priroda – i klupko ljudskih sudbina, u kom je nemoguće razlikovati dželate od žrtava. Tragična istorijа jedne ljubavi – i istorija čitave države sa svojim bolom, krvlju, mržnjom, odražena je u Soloveckom ostrvu, kao u ogledalu. Moćan metafizički tekst o stepenu čovekove lične slobode i o stepenu čovekovih fizičkih mogućnosti. To je novi roman Zahara Prilepina, to je Obitelj. Obitelj je reč slovenskog porekla, i osim što znači „porodica”, znači i manastirsko bratstvo, teritorijia manastira, svi manastirski objekti... U rečniku Matice srpske, osim značenja „porodica”, navedeno je i ovo drugo značenje – оbitelj je „manastirsko bratstvo”. Zanimljivo je da Nikolaj Velimirović u svojm knjigama koristi reč „obitelj“ upravo u ovom značenju. Radnja Prilepinovog romana događa se u Soloveckom manastiru i odnosi se na „obitelj“, zato je i naslov u prevodu na srpski ostao autentičan. „Zahar je izuzetan... U ruskoj kulturi postoje dve tradicije: tragička i herojska. Dostojevski je tragička figura, Tolstoj – herojska. Šalamov je tragička figura, Solženjicin – herojska. Prilepin tačno sledi herojsku tradiciju. Prilepin jeste Veliki Stil. Niko ne ume, ali on ume.“ - Andrej Rubanov, pisac „Оdavno hoću da kažem, parafrazirajući čuvene Dovlatovljeve reči o Čehovu, da se možeš oduševljavati umom i talentom mnogih savremenih ruskih pisaca – ali želiš da ličiš jedino na Prilepina.“ - Igor Belov, pesnik i kritičar „Obitelj je savršeno grandiozan tekst, divan, sveobuhvatan, fizički osetan – u dijapazonu od bola do sladostrašća.“ - Šamilj Kerašev „Zahar Prilepin je izuzetan ruski pisac, koji s jedne strane fiksira socijalnu situaciju, a s druge – on je van vremena.“ - Aleksandar Mindadze, režiser, scenarist „Zapanjuje koliko је snage bilo u ruci koja je stvarala ovaj sedamstostranični tekst, koliko je pametnog, lepog i izvornog u njemu: od dijaloga do opisa prirode, od detaljnosti istorijske rekonstrukcije – do neobične kompozicije koja narušava granicu između beletristike i dokumentaristike, od paralele između ubistva oca i neprijatnog 'golog Boga'... Zahar je izuzetan — i tek kad ponovo čitaš neke scene u Obitelji, shvataš — do koje mere; čak više i nije na naš način, ne među svojim domaćim kolegama — nego u svetskim razmerama...“ - Lev Danilkin, novinar, kritičar i pisac Čitaj dalje

Autor: Zahar Prilepin Povez: broširan Br. strana: 643 Format: 13,5 x 20 Na prvoj strani je posveta autora! Solovecki arhipelag, na severu Rusije, u Belom moru. Na ta udaljena ostrva neposlušne je u progonstvo prvo počela da šalje Katarina Velika, a surova tradicija nastavlja se i nakon Oktobarske revolucije 1917, kada je tu osnovan Solovecki logor specijalne namene (tzv. SLON), prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo SSSR. Kraj je dvadesetih godina. Poslednji čin drame srebrnog veka. Široko platno Bošovih razmera. Sa desetinama likova, sa jasnim tragovima prošlosti i odblescima pretnji u budućnosti – i čitav život koji se smestio u jednu jesen. Veličanstvena priroda – i klupko ljudskih sudbina, u kom je nemoguće razlikovati dželate od žrtava. Tragična istorijа jedne ljubavi – i istorija čitave države sa svojim bolom, krvlju, mržnjom, odražena je u Soloveckom ostrvu, kao u ogledalu. Moćan metafizički tekst o stepenu čovekove lične slobode i o stepenu čovekovih fizičkih mogućnosti. To je novi roman Zahara Prilepina, to je Obitelj. Obitelj je reč slovenskog porekla, i osim što znači „porodica”, znači i manastirsko bratstvo, teritorijia manastira, svi manastirski objekti... U rečniku Matice srpske, osim značenja „porodica”, navedeno je i ovo drugo značenje – оbitelj je „manastirsko bratstvo”. Zanimljivo je da Nikolaj Velimirović u svojm knjigama koristi reč „obitelj“ upravo u ovom značenju. Radnja Prilepinovog romana događa se u Soloveckom manastiru i odnosi se na „obitelj“, zato je i naslov u prevodu na srpski ostao autentičan. „Zahar je izuzetan... U ruskoj kulturi postoje dve tradicije: tragička i herojska. Dostojevski je tragička figura, Tolstoj – herojska. Šalamov je tragička figura, Solženjicin – herojska. Prilepin tačno sledi herojsku tradiciju. Prilepin jeste Veliki Stil. Niko ne ume, ali on ume.“ - Andrej Rubanov, pisac „Оdavno hoću da kažem, parafrazirajući čuvene Dovlatovljeve reči o Čehovu, da se možeš oduševljavati umom i talentom mnogih savremenih ruskih pisaca – ali želiš da ličiš jedino na Prilepina.“ - Igor Belov, pesnik i kritičar „Obitelj je savršeno grandiozan tekst, divan, sveobuhvatan, fizički osetan – u dijapazonu od bola do sladostrašća.“ - Šamilj Kerašev „Zahar Prilepin je izuzetan ruski pisac, koji s jedne strane fiksira socijalnu situaciju, a s druge – on je van vremena.“ - Aleksandar Mindadze, režiser, scenarist „Zapanjuje koliko је snage bilo u ruci koja je stvarala ovaj sedamstostranični tekst, koliko je pametnog, lepog i izvornog u njemu: od dijaloga do opisa prirode, od detaljnosti istorijske rekonstrukcije – do neobične kompozicije koja narušava granicu između beletristike i dokumentaristike, od paralele između ubistva oca i neprijatnog `golog Boga`... Zahar je izuzetan — i tek kad ponovo čitaš neke scene u Obitelji, shvataš — do koje mere; čak više i nije na naš način, ne među svojim domaćim kolegama — nego u svetskim razmerama...“ - Lev Danilkin, novinar, kritičar i pisac.

GDE JE ŠTA GLASOVI Nenad Jovanović: SLON Petar Matović: OCU Voki Erceg: VINJETE Saša Nišavić: POTOP Jelica Kiso: SOL Marija Jakim: ANIMA MUNDI Berislav Blagojević: KONTRA SUNCA Mladen Šljivović: 13 PESAMA O KALUĐERU KOJI JE POSTAO DRVO VRT: Bojan Savić Ostojić: SAMJUEL TEJLOR KOLRIDž Samjuel Tejlor Kolridž: SVESKE ZLATNA GREDA Ivan Milenković: GLAS I PISMO – DIJALEKTIKA TMINE AMIRA BRKE Jelena Lalatović: GROBARSKI TREŠ ROMANTIZAM: POETIKA RANJIVOSTI I REVOLTA LICE Eri de Luka: GOST BADNJE VEČERI Tvrtko Klarić: PREKALJENI ŠEZDESETOSMAŠ, NEUMORNI HUMANITARAC, NEVJERNIK I USTRAJNI TUMAČ STAROZAVJETNIH TEKSTOVA Aleksandar Kostić: PREKORAČUJUĆA ISPUNJENJA ZAKONA RED VOŽNJE Jovica Aćin: DOSTA O TOME ŠTA ZNAČI KNJIŽEVNOST Slavko Gordić i Radmila Gikić Petrović: DIJALOŠKI STAV DOZIVI Pol Bouls: DAVNA EPIZODA; NEŽNI PLEN Nagib Mahfuz: JEDNO DAVNO UBISTVO Ferdinand fon Širah: KAFA I CIGARETE Ištvan Besedeš: SUBUMBRA Muanis Sinanović: KRHKI KARAVANI RAZMENA DAROVA Vladislava Gordić Petković: PSI LJUBAVNOG RATA (Vladimir Kopicl: Purpurna dekada, Dereta, Beograd, 2020) Katarina Pantović: PESNIK JE GLASNIK PRED UNEZVERENOM GOMILOM (Gojko Božović: Tiha zverka podneva – izabrane pesme i hronike, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019) Dragana Bošković: AB OVO (Enes Halilović: Ljudi bez grobova, Laguna, Beograd, 2020) Tanja Milenković: ŽUDNJA ZA SNOM (Marko Tomaš: Nemoj me buditi, LOM, Beograd, 2019) Maja Belegišanin: FINI PESAK SNA (Milan Belegišanin: Soba na obali, Akademska knjiga, Novi Sad, 2019) Srđan Srdić: I ŠTA ONDA? (Don DeLilo: Tišina, Geopoetika, Beograd, 2020) Tatjana Rosić: ŠPIJUNKA I SAN (Aleksandar Hemon: Moji roditelji: uvod, Buybook, Sarajevo, 2019) Tijana Tropin: „SVI SMO MI U KUTIJI“: ŠREDINGER I DEMONI PARANOJE (Endru Krumi: Tajno znanje, Partizanska knjiga, Kikinda, 2020) Dragan Babić: DUHOVNI I DEKORATIVNI PROVOD (Džulijan Barns: Čovek u crvenom kaputu, Geopoetika, Beograd, 2020) Boris Ilić: DANILO KIŠ I PRIMO LEVI: FIGURA PREOBRAŽAJA U KNJIŽEVNO-POETIČKOM I ANTROPOLOŠKOM KLJUČU (Aleksandar Kostić: Figure preobražaja u književnom delu Danila Kiša i Prima Levija, Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, Beograd, 2019) SVETLA KOMORA Kristijan Eker: OD TAME KA SVETLOSTI Sava Stepanov: O 65. GODIŠNJOJ IZLOŽBI SULUV-A – DANAS I OVDE KO JE KO KC

Solovecki arhipelag, na severu Rusije, u Belom moru. Na ta udaljena ostrva neposlušne je u progonstvo prvo počela da šalje Katarina Velika, a surova tradicija nastavlja se i nakon Oktobarske revolucije 1917, kada je tu osnovan Solovecki logor specijalne namene (tzv. SLON), prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo SSSR. Kraj je dvadesetih godina. Poslednji čin drame srebrnog veka. Široko platno Bošovih razmera. Sa desetinama likova, sa jasnim tragovima prošlosti i odblescima pretnji u budućnosti – i čitav život koji se smestio u jednu jesen. Veličanstvena priroda – i klupko ljudskih sudbina, u kom je nemoguće razlikovati dželate od žrtava. Tragična istorijа jedne ljubavi – i istorija čitave države sa svojim bolom, krvlju, mržnjom, odražena je u Soloveckom ostrvu, kao u ogledalu. Moćan metafizički tekst o stepenu čovekove lične slobode i o stepenu čovekovih fizičkih mogućnosti. To je novi roman Zahara Prilepina, to je Obitelj. Obitelj je reč slovenskog porekla, i osim što znači „porodica”, znači i manastirsko bratstvo, teritorijia manastira, svi manastirski objekti… U rečniku Matice srpske, osim značenja „porodica”, navedeno je i ovo drugo značenje – оbitelj je „manastirsko bratstvo”. Zanimljivo je da Nikolaj Velimirović u svojm knjigama koristi reč „obitelj“ upravo u ovom značenju. Radnja Prilepinovog romana događa se u Soloveckom manastiru i odnosi se na „obitelj“, zato je i naslov u prevodu na srpski ostao autentičan. „Zahar je izuzetan… U ruskoj kulturi postoje dve tradicije: tragička i herojska. Dostojevski je tragička figura, Tolstoj – herojska. Šalamov je tragička figura, Solženjicin – herojska. Prilepin tačno sledi herojsku tradiciju. Prilepin jeste Veliki Stil. Niko ne ume, ali on ume.“ Andrej Rubanov, pisac „Оdavno hoću da kažem, parafrazirajući čuvene Dovlatovljeve reči o Čehovu, da se možeš oduševljavati umom i talentom mnogih savremenih ruskih pisaca – ali želiš da ličiš jedino na Prilepina.“ Igor Belov, pesnik i kritičar „Obitelj je savršeno grandiozan tekst, divan, sveobuhvatan, fizički osetan – u dijapazonu od bola do sladostrašća.“ Šamilj Kerašev „Zahar Prilepin je izuzetan ruski pisac, koji s jedne strane fiksira socijalnu situaciju, a s druge – on je van vremena.“ Aleksandar Mindadze, režiser, scenarist „Zapanjuje koliko је snage bilo u ruci koja je stvarala ovaj sedamstostranični tekst, koliko je pametnog, lepog i izvornog u njemu: od dijaloga do opisa prirode, od detaljnosti istorijske rekonstrukcije – do neobične kompozicije koja narušava granicu između beletristike i dokumentaristike, od paralele između ubistva oca i neprijatnog ‘golog Boga’… Zahar je izuzetan — i tek kad ponovo čitaš neke scene u Obitelji, shvataš — do koje mere; čak više i nije na naš način, ne među svojim domaćim kolegama — nego u svetskim razmerama…“ Lev Danilkin, novinar, kritičar i pisac Zahar Prilepin – ruski pisac (ranije bio fizički radnik, grobar, čuvar, izbacivač, komandir odeljenja za specijalne namene itd.), dela su mu prevedena na 17 jezika, laureat je prestižnih nagrada u Rusiji i inostranstvu, kolumnist časopisa Огонёк i Нова газета, voditelj autorskih TV i radio programa, član redakcijskog kolegijuma časopisa Družba narodov, rok pevač i član grupe “Elefank”, sekretar Saveza pisaca Rusije, generalni direktor nižegorodskog predstavništva Nove gazetе i glavni urednik sajta Свободная пресса. Rođen je 1975. godine u selu Iljinka, u Rjazanskoj oblasti. Diplomirao je na filološkom fakultetu i političkoj školi, član je partije „Другая Россия“. Oženjen je, otac četvoro dece. Živi u zabitom selu Kerženec, ali i u gradu Nižnji Novgorod. Prilepin je savremeni klasik. Njegove knjige uključene su u program ruskih humanističkih fakulteta. Udžbenik Istorija ruske književnosti XX veka (izdanje 2013. godine, s preporukom Ministarstva obrazovanja i nauke RF) sadrži posebno poglavlje o Zaharu Prilepinu, kojim se završava kurs savremene književnosti. Roman Obitelj Zahara Prilepina, objavljen 2014, pomirio je sve njegove kritičare – složno su ga ocenili kao događaj u ruskoj književosti, a autora svrstali u klasike. Obitelj je dobitnik četiri najznačajnije književne nagrade u Rusiji, i to dve nacionalne – 2014. „Книга года“( „Кnjiga godine“), „Большая книга“ ( „Velika knjiga“ “), „Лучшая художественная книга“ ( „Najbolja beletristička knjiga“ ) i 2015. Nagrada za bestseler (pobednik IV konkursa „Revizor – 2015“).

Тихомир Брајовић: ФИКЦИЈА И МОЋ (Огледи о субверзивној имагинацији Иве Андрића) Издавач: АРХИПЕЛАГ, Београд, 2011.год. Тврди повез, 251 страна, латиница. Одлично очувано. `MOĆ FIKCIJE MOĆI: Da moć kod Andrića igra važnu ulogu, u svakom mogućem shvatanju toga pojma (ako je uopšte reč o pojmu), jasno je već na prvi pogled, ali kad postavimo pitanje moći stvar se ukazuje kao obeshrabrujuće neuhvatljiva. Gde god začeprkamo po Andrićevom delu pojavljuje se moć sa svim propratnim pojavama – otporima, nasiljem, nemoći, identitetima... ali Andrić nije mislilac moći, on je pisac, a pisanje je fikcija. Pisanje proizvodi fikciju, pa i fikciju moći, pokazujući u istome gestu moć fikcije. Izgleda komplikovano i blago paradoksalno, ali Brajovićeva knjiga počiva na takvim, tananim ambivalencijama, koje najavljuje već sam naslov knjige. Ono, međutim, što nam u splitanju i rasplitanju odnosa fikcije i moći, nudi Brajović u svojoj knjizi, mnogo je više od ziheraške teorijsko-književne analize `nekih motiva moći` kod Ive Andrića. U igru koju pokreće on hotimice uvlači i samog teoretičara, destabilizujući na taj način povlašćenu tačku gledanja svojstvenu (slabom) teorijskom izrazu. (U tradicionalnom određenju teorija kao posmatranje (theorein = posmatrati), izvan je onoga što gleda, te je upravo ta izvanjskost uslov mogućnosti teorije: ne približavati se predmetu proučavanja, ne mešati se sa onim što gledaš, ne intervenisati. A onda se pojavio Niče i sve je otišlo do đavola.) Još je važnije, međutim, što Brajović pokazuje konstitutivnu nestabilnost Andrićevog teksta, njegovu ničim neosenčenu otvorenost, čime ga odmiče od kanonskih tokova tumačenja i spasava slave koja ima težnju ka okamenjivanju. Drugim rečima, teoretičar je jako dobro naučio poststrukturalističku lekciju čije naravoučenije kaže da je i čisto posmatranje, čista teorija, već nekakva intervencija. Antimetabolički postupak koji Brajović primenjuje u analizi Andrićeve Priče o vezirovom slonu, on preuzima iz same priče (no priča je fikcija) i inkorporira ga u svoj teorijski diskurs (koji nije fikcija). Postupak, dakle, u kojem se dva simetrična, paralelna pripovedačka toka, koja se nalaze u odnosu sličnom igri odraza u ogledalu – primer: priča o stvarnosti može biti ubedljivija od stvarnosti o kojoj priča – u jednom trenutku ukrštaju, stvara uzbudljivu i, u svojoj svedenosti, rečitu igru smisla. Teorijskom intervencijom u predmet posmatranja, u dinamičnoj montaži u kojoj se teorijski diskurs spliće sa citatima iz Andrićevih priča (a da se ni u jednom trenutku ne izneveravaju bolji akademski običaji), Brajović našu perspektivu čini bifokalnom, ako već ne i multifokalnom, stvarajući utisak pisanja u dve ruke, pripovedanja u dva glasa. GLASINE I ISTINA: Figure moći su Dželaludin-paša iz Priče o vezirovom slonu, Karađoz iz Proklete avlije i Omerpaša Latas iz istoimenog, nedovršenog romana. U igri je uvek isti motiv: prazno mesto moći. Dželaludin-paša, krvnik velikog formata, ispreda niti moći tako što pušta da se priče (fikcije) o njemu same šire, dok on sedi u svojoj rezidenciji, lica nalik porcelanskoj lutki kvarnih zuba, i sakuplja pisaljke. Karađoz, pak, i sam boluje od manjka stvarnosne supstancije, iako se nalazi u središtu mreže koju, poput pauka, spliće od višeslojnih priča, ali utom ne biva sasvim jasno – na šta Brajović skreće pažnju – gde prestaju kompetencije pisca, a gde nastupaju Karađozove spletke. Pripovedački glasovi se pretapaju, njihova se pouzdanost urušava, priče Ćamila i fra Petra slivaju se jedna u drugu, a razlika između velike imperijalne politike i života (i smrti) u kazamatu se razvodnjava. Šta je, najzad, u svemu tome fikcija, a šta moć, odnosno gde se i kako te dve perspektive, ta dva fenomena, sustiču? U izvesnom smislu u samome Karađozu, tom liku iz turskog pozorišta senki. Najzad i Omerpaša Latas je tek maska, snop sila koje proizvode veoma krvave učinke, ali sam pokretač je gotovo sablasan, prazan. U sva tri slučaja, dakle, na pitanje `gde je moć?` upiremo prstom u neke ljude-institucije, ali umesto strašnog, ili barem fascinantnog lica moći, nailazimo na ljude-fikcije, na ljude sačinjene od priča o njima. Oni su, istovremeno, i sablasti i ljudi od krvi od mesa, i fantazam i stvarnost, učinak mašte i stvarna osoba, oni su glasine i istina, sve ono što je, uostalom, i samo pisanje. Svojim dugim, elegantnim, usredsređenim rečenicama sličnim puzavicama, Brajović strpljivo obujmljuje temu i pazi da se ne nađe dva puta na istom mestu. On se kreće spiralno, tako da svako odmorište na toj beskrajnoj krivulji koja se penje ima nečeg od prethodne ravni: citati se ponavljaju, a isti motiv koristi više puta, ali nam dostignuta perspektiva omogućuje drugačiji pogled na isto. Krugovi koje Brajović opisuje ne šire se, nego se postavljaju jedan iznad drugog, zadržavajući svoju autonomiju: najpre moć fikcije, potom fikcija i svemoć, najzad fikcija i nemoć. Svojim postupkom i izabranim referencama (koje uslovljavaju postupak) Brajović ne sledi već utabane puteve u tumačenju Andrića. Već u svojoj prethodnoj knjizi o Andriću (Zaborav i ponavljanje, 2009), on unekoliko oneobičava tradicionalne teorijske postupke pitanjima ko čita roman?, ko ga piše?, na kome se mestu nalaze pripovedač, čitalac i teoretičar, te problematizuje sam pojam teksta oslanjajući se, delom, na naratološki diskurs i, posredno, na poststrukturalističko razumevanje teksta. U novoj knjizi on je još eksplicitniji, te se njegovo čitanje Andrića prelama kroz iskustva dekonstrukcije (Derida), neopragmatizma (Rorti), ili fukoovske razgradnje moći. Ovaj susret dva naizgled nesamerljiva sveta (no to samo tako deluje iz ovdašnje skučene i konzervativne teorijske perspektive) rezultira silovitom i nadasve zanimljivom analizom. Jedan od učinaka već je pomenut: Andrićev tekst se pokazuje kao konstitutivno nestabilan, potpuno otvoren, što ga i čini klasičnim tekstom. Drugi učinak: ono što je Andrić razumeo kada je istorija u pitanju, naime da nije reč o dovršenoj, prošloj stvarnosti koja je uvek identična sebi, već o strukturi od koje mi, svojim tumačenjima, pravimo to što jeste, Brajović je uradio sa samim Andrićem, spasavajući ga fosilizovanja na panteonu jednoga jezika.` (Време бр.1099)

Nebeskа hаrmonijа Nаjveće i nаjzаhtevnije Esterhаzijevo delo bez sumnje je romаn HARMONIA CAELESTIS (2000), velikа i obimnа istorijа porodice Esterhаzi kojа obuhvаtа gotovo osаm vekovа. Esterhаzijevih imа, dаbome, svаkojаkih, аli su uvek bili znаčаjni u istoriji držаve i nаcije. Romаnsijer uvek govori o ocu, središnjoj i nаjvаžnijoj figuri u porodici Esterhаzi, ne nаvodeći njegovo ime, i o viđenju ocа iz perspektive nаjstаrijeg sinа; očevi ginu, umiru, nestаju, nаjstаriji sin postаje novi otаc, аli je junаk obimnog romаnа jedаn višestruki otаc. Sve do ocа sаmog piscа, koji je rođen posle Prvog svetskog rаtа i umro u Kаdаrevo vreme. Otаc zа ocem i tаko 800 godinа sаčuvаne trаdicije, koju аutor, tаkođe jedаn u nizu očevа, rаzgolićuje, ne upаdаjući u zаmke sentimentаlnosti, lаžne pаtetike, žаlа zа boljim i srećnijim vremenimа. Rаdeći nа romаnu punih devet godinа, iz ogromne grаđe on birа sаmo nаjvаžnije i grаdi vrhunsko remek-delo sаvremene književnosti. Esterhаzijev ogromni romаn je poemа o ocu i nаciji i obuhvаtа istoriju Mаđаrske, аli i Evrope, jer su grofovi Esterhаzi u centru zbivаnjа ovog delа svetа, а kritičаri su bez pogovorа rekli kаko je nаpisаn jedаn od nаjvećih mаđаrskih, аli i srednjoevropskih romаnа O аutoru Peter Esterhаzi (Esterhazy Peter, 1950), esejist, novelistа, romаnsijer. Sаvremeni mаđаrski pisаc koji je veomа poznаt u svetu, nаročito u Zаpаdnoj Evropi; o tome govore brojni prevodi njegovih delа. Prvi Esterhаzi koji, poput njegovih predаkа, nije rođen kаo grof. Zbog situаcije u socijаlističkoj Mаđаrskoj, znаo je dа gа poreklo sprečаvа dа birа svаko zаnimаnje, zаvršio je studije mаtemаtike, i krаtko vreme je rаdio u svojoj struci. Od 1978. godine je profesionаlni pisаc slobodnjаk. Nаjznаčаjnijа delа: Proizvodni romаn (1979) je delo koje gа je odmаh uvrstilo u vrh sаvremene mаđаrske proze. Romаn je ironično-sаtiričаn, nije lаk, zаhtevа od čitаocа nаpor, аli gа istovremeno uvlаči u srž problemа. Uvod u lepu književnost (?) predstаvljа obimnu i rаznovrsnu knjigu kojom su obuhvаćenа mnogа krаćа delа аutorа. Pomoćni glаgoli srcа (1985) opet je romаn koji se rаzvijа nа dvа nivoа, omiljeni postupаk piscа. Veliku pometnju i mnogo rаsprаvа izаzvаo je njegov romаn Dvаnаest lаbudovа (1987) koji je pripisаn mаđаrskoj pesnikinji 17. vekа Lili Čokonai; opet je to velikа mogućnost zа poigrаvаnje i brаvuroznost. Knjigа o Hrаbаlu (1990) romаn u kojem jedаn pisаc trаgа i nаlаzi drugog piscа, Bohumilа Hrаbаlа, koji mu služi kаo uzor, аli i deo njegovog bićа, toliko čаk dа se njegovа suprugа zаljubljuje u Hrаbаlа. Pogled grofice Hаn-Hаn (1992) romаn čiji je glаvni junаk iznаjmljeni putnik koji trаgа zа Dunаvom. Harmonia caelestis (2000), obimni romаn o gotovo osаm vekovа porodice Esterhаzi koji je pisаo devet i po godinа, odmаh je postаo jedno od njegovih nаjvаžnijih delа, moždа do sаdа njegov stvаrаlаčki vrh. Interesovаnje zа ovаj veliki romаn podstаknuto je specifičnim nаstаvkom, Isprаvljeno izdаnje (2002), u kojem sаm pisаc otkrivа, i to posle prethodne knjige, u kojoj je podigаo spomenik ocu; dа je njegov otаc, poslednji grof Esterhаzi bio doušnik režimа. Kod nаs su prevedenа i objаvljenа sledećа Esterhаzijevа delа: Mаlа mаđаrskа pornogrаfijа, Jednа ženа, Knjigа o Hrаbаlu, kаo i obimаn izbor iz njegovih esejističkih knjigа Ribicа, lаbud, slon, nosorog. Nаgrаđen je nizom međunаrodnih književnih nаgrаdа i priznаnjа, između ostаlih Nаgrаdom Sandor-Maria, Vilenicom i Herderovom nаgrаdom.

RUS16) Небеска хармонија Највеће и најзахтевније Естерхазијево дело без сумње је роман HARMONIA CAELESTIS (2000), велика и обимна историја породице Естерхази која обухвата готово осам векова. Естерхазијевих има, дабоме, свакојаких, али су увек били значајни у историји државе и нације. Романсијер увек говори о оцу, средишњој и најважнијој фигури у породици Естерхази, не наводећи његово име, и о виђењу оца из перспективе најстаријег сина; очеви гину, умиру, нестају, најстарији син постаје нови отац, али је јунак обимног романа један вишеструки отац. Све до оца самог писца, који је рођен после Првог светског рата и умро у Кадарево време. Отац за оцем и тако 800 година сачуване традиције, коју аутор, такође један у низу очева, разголићује, не упадајући у замке сентименталности, лажне патетике, жала за бољим и срећнијим временима. Радећи на роману пуних девет година, из огромне грађе он бира само најважније и гради врхунско ремек-дело савремене књижевности. Естерхазијев огромни роман је поема о оцу и нацији и обухвата историју Мађарске, али и Европе, јер су грофови Естерхази у центру збивања овог дела света, а критичари су без поговора рекли како је написан један од највећих мађарских, али и средњоевропских романа О аутору Петер Естерхази (Esterhazy Peter, 1950), есејист, новелиста, романсијер. Савремени мађарски писац који је веома познат у свету, нарочито у Западној Европи; о томе говоре бројни преводи његових дела. Први Естерхази који, попут његових предака, није рођен као гроф. Због ситуације у социјалистичкој Мађарској, знао је да га порекло спречава да бира свако занимање, завршио је студије математике, и кратко време је радио у својој струци. Од 1978. године је професионални писац слободњак. Најзначајнија дела: Производни роман (1979) је дело које га је одмах уврстило у врх савремене мађарске прозе. Роман је иронично-сатиричан, није лак, захтева од читаоца напор, али га истовремено увлачи у срж проблема. Увод у лепу књижевност (?) представља обимну и разноврсну књигу којом су обухваћена многа краћа дела аутора. Помоћни глаголи срца (1985) опет је роман који се развија на два нивоа, омиљени поступак писца. Велику пометњу и много расправа изазвао је његов роман Дванаест лабудова (1987) који је приписан мађарској песникињи 17. века Lili Čokonai; опет је то велика могућност за поигравање и бравурозност. Књига о Храбалу (1990) роман у којем један писац трага и налази другог писца, Бохумила Храбала, који му служи као узор, али и део његовог бића, толико чак да се његова супруга заљубљује у Храбала. Поглед грофице Хан-Хан (1992) роман чији је главни јунак изнајмљени путник који трага за Дунавом. Harmonia caelestis (2000), обимни роман о готово осам векова породице Естерхази који је писао девет и по година, одмах је постао једно од његових најважнијих дела, можда до сада његов стваралачки врх. Интересовање за овај велики роман подстакнуто је специфичним наставком, Исправљено издање (2002), у којем сам писац открива, и то после претходне књиге, у којој је подигао споменик оцу; да је његов отац, последњи гроф Естерхази био доушник режима. Код нас су преведена и објављена следећа Естерхазијева дела: Мала мађарска порнографија, Једна жена, Књига о Храбалу, као и обиман избор из његових есејистичких књига Рибица, лабуд, слон, носорог. Награђен је низом међународних књижевних награда и признања, између осталих Наградом Sandor-Maria, Vilenicom и Хердеровом наградом.

Preveo: Sava Babić Najveće i najzahtevnije Esterhazijevo delo bez sumnje je roman HARMONIA CAELESTIS (2000), velika i obimna istorija porodice Esterhazi koja obuhvata gotovo osam vekova. Esterhazijevih ima, dabome, svakojakih, ali su uvek bili značajni u istoriji države i nacije. Romansijer uvek govori o ocu, središnjoj i najvažnijoj figuri u porodici Esterhazi, ne navodeći njegovo ime, i o viđenju oca iz perspektive najstarijeg sina; očevi ginu, umiru, nestaju, najstariji sin postaje novi otac, ali je junak obimnog romana jedan višestruki otac. Sve do oca samog pisca, koji je rođen posle Prvog svetskog rata i umro u Kadarevo vreme. Otac za ocem i tako 800 godina sačuvane tradicije, koju autor, takođe jedan u nizu očeva, razgolićuje, ne upadajući u zamke sentimentalnosti, lažne patetike, žala za boljim i srećnijim vremenima. Radeći na romanu punih devet godina, iz ogromne građe on bira samo najvažnije i gradi vrhunsko remek-delo savremene književnosti. Esterhazijev ogromni roman je poema o ocu i naciji i obuhvata istoriju Mađarske, ali i Evrope, jer su grofovi Esterhazi u centru zbivanja ovog dela sveta, a kritičari su bez pogovora rekli kako je napisan jedan od najvećih mađarskih, ali i srednjoevropskih romana O autoru Peter Esterhazi (Esterhazy Peter, 1950), esejist, novelista, romansijer. Savremeni mađarski pisac koji je veoma poznat u svetu, naročito u Zapadnoj Evropi; o tome govore brojni prevodi njegovih dela. Prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. Zbog situacije u socijalističkoj Mađarskoj, znao je da ga poreklo sprečava da bira svako zanimanje, završio je studije matematike, i kratko vreme je radio u svojoj struci. Od 1978. godine je profesionalni pisac slobodnjak. Najznačajnija dela: Proizvodni roman (1979) je delo koje ga je odmah uvrstilo u vrh savremene mađarske proze. Roman je ironično-satiričan, nije lak, zahteva od čitaoca napor, ali ga istovremeno uvlači u srž problema. Uvod u lepu književnost (?) predstavlja obimnu i raznovrsnu knjigu kojom su obuhvaćena mnoga kraća dela autora. Pomoćni glagoli srca (1985) opet je roman koji se razvija na dva nivoa, omiljeni postupak pisca. Veliku pometnju i mnogo rasprava izazvao je njegov roman Dvanaest labudova (1987) koji je pripisan mađarskoj pesnikinji 17. veka Lili Čokonai; opet je to velika mogućnost za poigravanje i bravuroznost. Knjiga o Hrabalu (1990) roman u kojem jedan pisac traga i nalazi drugog pisca, Bohumila Hrabala, koji mu služi kao uzor, ali i deo njegovog bića, toliko čak da se njegova supruga zaljubljuje u Hrabala. Pogled grofice Han-Han (1992) roman čiji je glavni junak iznajmljeni putnik koji traga za Dunavom. Harmonia caelestis (2000), obimni roman o gotovo osam vekova porodice Esterhazi koji je pisao devet i po godina, odmah je postao jedno od njegovih najvažnijih dela, možda do sada njegov stvaralački vrh. Interesovanje za ovaj veliki roman podstaknuto je specifičnim nastavkom, Ispravljeno izdanje (2002), u kojem sam pisac otkriva, i to posle prethodne knjige, u kojoj je podigao spomenik ocu; da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi bio doušnik režima. Kod nas su prevedena i objavljena sledeća Esterhazijeva dela: Mala mađarska pornografija, Jedna žena, Knjiga o Hrabalu, kao i obiman izbor iz njegovih esejističkih knjiga Ribica, labud, slon, nosorog. Nagrađen je nizom međunarodnih književnih nagrada i priznanja, između ostalih Nagradom Sandor-Maria, Vilenicom i Herderovom nagradom. Detaljni podaci o knjizi Naslov: Harmonia caelestis Izdavač: Прометеј Strana: 867 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 21 cm

Knjiga je kao nova, bez posvete. Haruki Murakami je rođen u Kjotu, ali je veći deo svog odrastanja proveo u Kobeu. Njegov otac je bio sin budističkog sveštenika, a majka ćerka veletrgovca iz Osake. Oboje su predavali japansku književnost. Uprkos toj činjenici, Murakamija više interesuje američka književnost, što ga i izdvaja iz glavne struje japanske književnosti. Studirao je dramu na Univerzitetu Vaseda u Tokiju, gde se i upoznao sa svojom budućom ženom Joko. Njegovo prvo zaposlenje bilo je u prodavnici gramofonskih ploča. Nakon završenih studija, 1974. godine, otvara džez bar „Peter Cat“ u Tokiju, koji radi sve do 1982. godine. Tema mnogih njegovih romana, kao i sami naslovi, povezani su sa muzikom, uključujući i Igraj, igraj, igraj (od R&B grupe The Dells), Norveška šuma (po pesmi Bitlsa) i Južno od granice, zapadno od sunca (prvi deo naslov je pesme Neta Kinga Kola). Murakami je započeo sa pisanjem u svojim ranim tridesetim godinama. Kako je sam rekao, gledajući bejzbol utakmicu, odjednom je osetio neobjašnjivu inspiraciju za pisanjem svog prvog romana (Slušaj pesmu vetra, 1979.). Nekoliko narednih meseci pisao je samo nekoliko sati nakon završenog radnog dana u baru, tako da je uspevao da piše samo kratka poglavlja. Nakon što ga je završio, roman je poslao na jedini seminar koji je hteo da prihvati rad takve dužine i osvojio je nagradu. Taj prvobitni uspeh ohrabrio ga je da nastavi dalje sa pisanjem. Godinu dana kasnije, izdaje nastavak Fliper 1973. Godine 1982. izdaje Lov na divlju ovcu. Godine 1985. objavljuje Tvrdo kuvana zemlja čudesa i kraj sveta Svetski poznat Murakami postaje objavljivanjem Norveške šume, nostalgične priče o gubitku i seksualnosti. Milion kopija prodano je u Japanu. Među mladima u Japanu, Murakami je postao superzvezda. Knjiga je štampana u dva dela koja su prodavana zajedno. Jedna je imala zeleni, a druga crveni deo. Najzagriženiji obožavatelji izražavali su svoju naklonost jednom od delova noseći knjigu zelene, odnosno crvene boje. Godine 1986. Murakami napušta Japan i putuje u Evropu i nastanjuje se u SAD. Predaje, između ostalog, na Univerzitetu u Prinstonu. Baš u to vreme i nastaju romani Igraj, igraj, igraj i Južno od granice, zapadno od sunca. Kratke priče su važan deo Murakamijevog opusa. Priče napisane u periodu između 1983. i 1990. godine objavljene su pod naslovom Slon nestaje. Posle potresa takođe je zbirka priča. Dela Neki od njegovih najpoznatijih romana su: Slušaj pesmu vetra (1979) Fliper (1973) Avantura oko ovce (1982) Zakuvana zemlja čuda i smak sveta (1985) Norveška šuma (1987) Igraj, igraj, igraj (1988) Južno od granice, zapadno od sunca (1992) Knjige priča: Ponovni napad na pekaru (1993) Hronika ptice koja navija sat (1994) Sputnik ljubav (1999) Posle potresa (2000) Kafka na obali mora (2002) Kad padne noć (2004) 1Q84 (2010) Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća (2013) Prevodioci Murakamijevih dela u Srbiji su Nataša Tomić i Divna Tomić. Rad Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Kervera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce. Nakon višegodišnjeg perioda provedenog u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a radi kao gostujući profesor na Univerzitetu Prinston u SAD. Svoju arhivu zaveštao je tokijskom univerzitetu Vaseda.[4] Nagrade On je šesti dobitnik „Franc Kafka“ nagrade za roman Kafka na obali. Kritičari ga smatraju važnom figurom u postmodernoj književnosti, a „Gardijan“ ga je pohvalio kao „jednog od najvećih svetskih živih romanopisaca“. Filmovi Murakamijev prvi roman „Slušaj pesmu vetra“ je ekranizovan 1981. godine. Godine 2004. izlazi film „Toni Takitani“ koji je snimljen po Murakamijevoj istoimenoj kratkoj priči. Najzad, 2010. godine je snimljen film „Norveška šuma“. Ekranizacija Murakamijevog istoimenog romana....