Najnovije i najpotpunije izdanje o principima i kliničkoj praksi ultrasonografije fetalnih anomalija kod nas. Knjiga nije namenjena samo edukaciji novih generacija lekara na novom području perinatologije već predstavlja i dragocenu pomoć iskustvenim stručnjacima koji se svakodnevno suočavaju sa novim zahtevima koje sa sobom nosi praćenje eksplozivnog razvoja struke. Knjiga predstavlja visok evropski nivo znanja pa stoga zaslužuje i visok prioritet u našem interesovanju. Metodski određeni na inicijalnom konceptu avangarde komentari materije prilagođeni su iskustvu konvencionalnog izlaganja principa ultrazvučne ekspertize fetusa u nastojanju da se fetalnom sonogramu na merodavan način dodeli prostor u skladu sa značenjem za fetomaternalnu medicinu. Prenatalni skrining graviditeta postavlja se kao dijagnostička osnova u detekciji multifetalne gestacije, placente previje, intrauterine restrikcije rasta, postmaturiteta i, naročito, malformisanog fetusa. Fetalne anomalije dijagnostikuju se u preko 50 odsto spontanih pobačaja i u 2-4 odsto živorođene dece. Hromozomopatije su čest razlog nepovoljne perinatalne prognoze: kod Daunovog (Down) sindroma u 50 odsto, Patauovog (Patau) sindroma u 90 odsto i Edvardsovog (Edwards) sindroma kod svih fetusa. Urednik: Zoran Belopavlović Povez: Tvrd Format: 21,5x30 Broj strana: 450

Ova knjiga je zanimljiv I ozbiljan priručnik za učenike medicinskih struka, ali i za sve one koji žele da saznaju nešto više o funkcionisanju ljudskog tela. Posebna vrednost ove knjige su visoko kvalitetne i detaljne ilustracije, neophodne za praćenje teksta. Iz sadržaja izdvajamo: Koža, Organaži za varenje, Ishrana i metabolizam, Organi za disanje, Krvotok i krv, Nervni sistem, Organi za kretanje, Organi za izlučivanje, Imunski sistem, Čula, Genetika, Organi za razmnožavanje, Razvoj ljudskog tela Čitaj dalje

Knjiga je plod autorovog dugogodišnjeg ekonomskog obrazovno-naučnog rada na univerzitetima u zemlji i inostranstvu. Polazeći od klasičnih ekonomista (Smit, Marks, Maršal i dr.), preko različitih škola savremene ekonomije (Fridman, Samjuelson, Lange, Galbrajt, Draker i dr.), pa do modernih ekonomista sadašnjice (Stiglic, Tirol, Piketi, Milanović i dr.), autor je u tri dela izneo najvažnije izazove pred kojima se nalazi ekonomska nauka i struka u okviru visokog obrazovanja. U prvom delu knjige analiziraju se pojedina pitanja značajna za proces obrazovanja, kao što su npr. zabluda da je ekonomija samo nauka o novcu, veština zarađivanja (hrematistika) ili samo nauka o finansijama (hrematologija). Ekonomija je znatno više od toga – to je nauka o društveno-ekonomskim odnosima u proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji materijalnih dobara i usluga. U drugom delu knjige autor ističe najznačajnije principe i načela ekonomije koji su fundamentalni za proces ekonomskog obrazovanja i koji u sebi moraju sadržati odgovarajući nivo moralnih principa i društvene odgovornosti. U trećem delu razmatraju se pitanja značaja ekonomskog obrazovanja za održivi razvoj, kao i nova uloga univerziteta u konceptu održivog razvoja društva. Cilj knjige jeste da rasvetli neke dileme i probleme u vezi sa ekonomskom teorijom, da uoči zablude, dogme i konfuzije koje prate ekonomiju, da ukaže na najvažnije zakonitosti ove važne nauke i struke, da istakne osnovna načela i pincipe ekonomije, kao i da usmeri ekonomiju na put održivog razvoja, uz naglasak na novu ulogu univerziteta. Knjiga ne nudi gotove odgovore, već podstiče na razmišljanje, kritičko preispitivanje i metodološko traganje, što je važno (uz multidisciplinarni pristup) za ekonomsko obrazovanje. Čitaj dalje

Autor: Duško Letić, Branko Davidović i Eleonora Desnica Knjiga AutoCAD Mechanical 2011 pisana je za potrebe nastave fakulteta, Visokih tehničkih škola akademskih i strukovnih studija tehničke orijentacije sa namerom da se njena materija koristi u realnim uslovima konstruisanja i inženjerske simulacije u mašinstvu. Najvažniji elementi CA (Computer Aided) konstruisanja u mašinstvu izvedeni su u kratkom i preglednom obliku, prilagođeni ciljevima obrazovanja i prakse mašinske struke. Osnovno o knjizi U knjizi se jednostavno na algoritamskim osnovama objašnjava efikasan način konstruisanja u mašinstvu uz korišćenje mašinskih delova definisanih standardima ISO, DIN, ANSI i GOST. San inženjera projektanta i konstruktora jeste da na radnom mestu ima sve što mu je potrebno za ovaj složeni inventivni posao. Konstruktorima je danas dostupno niz praktičnih i teorijskih podataka u elektronskom obliku, bez potrebe da mnogo koriste knjige, priručnike, tablice i sl. To se posebno odnosi na standardne delove i svojstva mašinskih elemenata i materijala. To je danas moguće posredstvom Autodeskovog Inventor-a i Mechanical Desktop-a, AutoCAD-a ili AutoCAD Mechanical-a. Govoriti o mašinskim elementima i konstruisanju iziskivalo bi pisanje višetomnog obima knjiga. Ovaj problem bi se u tom slučaju multiplicirao jer je potrebno, pored klasične metodologije konstruisanja objasniti i njenu integraciju sa adekvatnim kompjuterskim metodama. Iz tih razloga, u koncepciji knjige, data su odabrana poglavlja, tj. ogledi iz pojedinih područja 2D konstruisanja (putem crtanja) i proračuna komponovanih delova, bez pretenzija na opširnost. Stručno područje ove koncepcije, i u klasičnom i u kompjuterskom pristupu, stalno se proširuje novim saznanjima i rezultatima kompjuterskih i drugih tehnologija. Zbog toga se mogu u okviru prvog nivoa obrazovanja obraditi samo bitna područja orijentisana prema samim ciljevima plana i programa akreditovanim u pojedinim predmetima obrazovanja. Priča, svakako, nije završena jer pravo konstruisanje podrazumena modeliranje trodimenzionalnih objekata i njihovu analizu pre izrade i eksploatacije, što su teme posebnih referenci. Mnoge interesantne teme nisu obrađene u knjizi i korisniku ovog tutorijala ostaje svojevrsni istaživački rad na ispitivanju mogućnosti ovog visoko sofisticiranog CAD/CAE programskog paketa. Dalja nadogradnja tih saznanja mora se izvesti u praktičnim uslovima, rešavanjem i validacijom konkretnih problema konstruisanja. Obrazovanje na ovaj način može biti vrlo fleksibilno. Potrebna predznanja korisnika odnose se na solidno poznavanje konstruisanja u AutoCAD okruženju i, svakako, najvažnije je poznavanje osnovnih principa elemenata konstrukcija, otpornosti materijala, mehanike, mašinskih materijala i sl. Korisniku se skreće pažnja na niz referenci iz oblasti klasičnog i kompjuterski podržanog konstruisanja. Literatura iz elemenata konstrukcija i sl. navedena je na kraju knjige. Kratak sadržaj 1. KOMPJUTERSKO PROJEKTOVANJE I KONSTRUISANJE 2. RAD U MAŠINSKOJ STRUKTURI OBJEKATA 3. KREIRANJE CRTEŽA 4. KOTIRANJE SA PROPISIVANJEM TOLERANCIJA 5. MAŠINSKI MATERIJALI 6. KONSTRUISANJE ROTACIONIH MAŠINSKIH DELOVA 7. KONSTRUISANJE ZAVRTANJSKIH VEZA 8. ZAVARENI SPOJEVI 9. STANDARDNI PROFILI I ZAKOVICA 10. OSOVINICE I OPRUGE 11. KOTRLJAJNI I KLIZNI LEŽAJI 12. MAZALICE 13. LANČANI I KAIŠNI PRENOS 14. ZAVRTANJSKE VEZE KRUTIH SPOJNICA 15. SASTAVNICE I BAZE PODATAKA 16. PRORAČUN OPTEREĆENJA VRATILA I OSOVINA 17. ANALIZA NAPONA I DEFORMACIJE PRIMENOM MKE 18. PRORAČUN BREGASTIH MEHANIZAMA 19. GRAFIČKE KOMUNIKACIJE I MREŽNA PODRŠKA KONSTRUISANJU PRILOZI BIBLIOGRAFIJA Indeksi referentnih pojmova Povez knjige : broširani Strana : 448 Pismo : latinica

KREIRANJE VREDNOSTI U DINAMIČNOM POSLOVNOM OKRUŽENJU! Autoritativni vodič koji se bazira na Globalnim principima upravljačkog računovodstva koje je uspostavio Američki institut sertifikovanih računovođa, SAD i Institut sertifikovanih menadžment računovođa, Velika Britanija (AICPA & CIMA) kao i Međunarodne federacije računovođa (IFAC). Inkorporirana je moderna teorija, standardi i praksa. Praksa savremenog upravljačkog računovodstva nije unificirana u pogledu izveštavanja. Ubrzano se kreće ka tom svetlu i visoko postavljenom cilju. Moderno upravljačko računovodstvo kreira standarde koji su vodiči uspešne prakse. U fokusu su praktične veštine. Cilj je unapređenje procesa na osnovu kojih finansijski menadžeri procenjuju i poboljšavaju kvalitet prakse upravljačkog računovodstva i procese u organizacijama – firmama. Uloga upravljačkih računovođa je ključna za dugoročnu održivost i razvoj biznis organizacija. Upravljačko računovodstvo se usmerava na unapređenje poslovnih performansi biznisa. Ciljevi upravljačkog računovodstva ✓ Obezbeđivanje fokusa ove funkcije u budućnosti i sposobnosti da se povežu različite poslovne funkcije, što se uočava kao značajan nedostatak u korporativnoj praksi u svetu; ✓ Direktno povezivanje ciljeva, prakse i procesa u okviru funkcije upravljačkog računovodstva; ✓ Pregled osnovnih vrednosti i kvaliteta najbolje prakse upravljačkog računovodstva u svetu; ✓ Kreiranje zajedničkog okvira i pomoći upravljačkim računovođama u korporativnoj praksi da na uspešan način povezuju različite izvore informacija u formi visoko korisnih izveštaja i analiza; ✓ Baziranje na principima profesionalizma, relevantnosti, inovativnosti, dužne pažnje i profesionalne etike struke upravljačkog računovodstva; ✓ Da komunicira i utiče na finansijske menadžere i donosioce odluka kroz komunikacioni uvid koji odgovara namenjenim korisnicima informacija, na jednostavan i transparentan način; ✓ Priprema relevantnih informacija kroz identifikovanje, prikupljanje, vrednovanje, pripremu i skladištenje relevantnih finansijskih i nefinansijskih informacija, unutrašnjih i spoljnih, kroz različite vremenske periode; ✓ Modeliranje vrednosti kroz kreiranje modela, njihovo vrednovanje i ukazivanje na mogućnosti prioriteta na osnovu obuhvatnog razumevanja ciljeva organizacije i njenog lanca kreiranja vrednosti; ✓ Integrisanje principa, prakse analitičkih alata i tehnika. Kratak sadržaj Predgovor O autoru Deo I Uvod u upravljačko računovodstvo 1. Prava i odgovornosti u upravljačkom računovodstvu 2. Ciljevi upravljačkog računovodstva Deo II Ponašanje troškova 3. Proces menadžmenta – okvir upravljačkog računovodstva 4. Kako upravljačko računovodstvo dodaje vrednost organizaciji 5. Korišćenje direktnih – graničnih troškova u donošenju kratkoročnih odluka 6. Alokacija opštih troškova 7. Uloga upravljačkog računovođe u biznis planiranju Deo III Opšti troškovi – alokacija, raspodela, apsorpcija 8. Upravljačko računovodstvo zaliha 9. Ukupni troškovi vlasništva 10. Kontrola relevantnih troškova i utvrđivanje cena Deo IV Analiza: Trošak – obim – profit 11. Prelomna tačka u upravljačkom računovodstvu 12. Konkurentni uticaj operativne poluge 13. Optimalno korišćenje finansijske poluge u kapitalu firme 14. Uticaj finansijske poluge na profitabilnost 15. Standardni troškovi u upravljačkom računovodstvu 16. Prinos na investicije – vrednovanje performansi 17. Upravljačko računovodstvo i koncepti troškova 18. Troškovi rada Deo V Finansijsko predviđanje i planiranje 19. Indikatori performansi upravljačkog računovodstva 20. Finansijsko predviđanje i planiranje 21. Tehnike budžetiranja 22. Budžetiranje kapitala – upravljačko računovodstvo i kontrola Deo VI Budžeti gotovine 23. Planiranje finansijskih tokova: Integrisanje informacija finansijskog, upravljačkog i računovodstva novčanih tokova 24. Novčani tok: realni test budućnosti firme 25. Kreiranje operativnog budžeta 26. Kompilacija finansijskih informacija za budžete i projektovanje 27. Sezonske varijacije poslovnih operacija Predmetni indeks BRANKO Ž. LJUTIĆ, Ovlašćeni revizor, sertifikovani računovođa (Crna Gora, Srbija). Doktor i magistar nauka (monetarna ekonomija i bankarstvo, međunarodne finansije), diplomirani ekonomista (finansije i računovodstvo). Bio je član upravnih i nadzornih odbora korporacija i banaka, savetnik (PKB Korporacija, PKB banka, Cobest Invest, Invest Biro, Jugoimport SDPR). Ekonomski komentator za berze i međunarodne finansije, RTS TV1 sedmični izveštaj „Berza“, glavni ekonomski komentator Radio Beograd 1, emisije Nedeljom u 10 i Argument više, komentator BBC radija na srpskom jeziku. Učestvovao je u ekspertskom timu Svetske banke/Međunarodne finansijske korporacije u realizaciji projekta ponovo formiranje berzi u Jugoslaviji, deo korporativnog izveštavanja i berzanskih indeksa. Poseduje bogatu praksu u oblasti praktičnog korporativnog upravljanja, društvene odgovornosti i održivog izveštavanja. Učestvovao je u kreiranju više zakona (finansije, bankarstvo, berze, računovodstvo, revizija, u Jugoslaviji i u Srbiji). Pisac je više knjiga i radova, organizovao programe praktične obuke za firme, bio je ili je član redakcija naučnih časopisa. Direktor je novoformiranog Međunarodnog centra za održivo izveštavanje i upravljanje (ICSRG, 2023-).

Autor - osoba Mišić, Petar D. Naslov Specijalno oplemenjivanje voćaka / Petar D. Mišić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Partenon : Institut za istraživanja u poljoprivredi `Srbija`, 2002 (Bor : Bakar) Fizički opis 504 str., [16] listova s tablama : ilustr. ; 24 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Polja Partenona` ISBN 86-7157-215-3 (broš.) (Zbirka) Napomene Tiraž 800 Bibliografija: str. 451-486. Predmetne odrednice Voćke – Oplemenjivanje Pisac je prikazao principe i metode rada u oblasti voćarstva. Knjiga treba da upozna čitaoca sa osobenostima oplemenjivanja značajnih voćaka kod nas. PREDGOVOR Voćke su deo žive prirode. One se neprekidno menjaju u prilagođavaju uslovima sredine. Ogromna je genetička varijabilnost voćaka. Čovek od davnina koristi voće kao značajan, bogat u raznovrstan izvor hrane i lek. Voće sadrži mnoga, često nezamenljiva organska i neorganska jedinjenja i elemente. Među njima šećeri, organske kiseline, belančevine, ulja, pektini, vitamini, enzimi, bojene, aromatične i mineralne supstance zauzimaju važno mesto. U praistorijsko doba čovek je sakupljao i koristio plodove divljih voćaka. Docnije on počinje da odabira, pripitomljava, sadi i proizvodi voće kraj svojih staništa. Pronalazak kalemljenja omogućio je da se voćke brzo i lako razmnožavaju i da verno prenose osobine na vegetativno potomstvo. Dug je razvojni put oplemenjivanja voćaka. Pored klasičnih metoda (odabiranje iz prirodnih populacija, hibridizacija i klonska selekcija), krajem XX veka počinju da se koriste nove biotehnološke metode u oplemenjivanju voćaka. Blagodareći tom golemom radu, čoveku danas, umesto sitnih i često nedovoljno ukusnih plodova divljih voćaka, stoje na raspolaganju krupni, privlačni i ukusni plodovi različitih voćaka. Proizvodila voća u svetu dostigla je 420 miliona tona (prosek 1991/2001) ili 70,1 kg po stanovniku. To je ogroman uspeh. Pa ipak nisu stvorene idealne sorte i podloge voćaka, jer se priroda i čovekove želje i potrebe stalno menjaju. Osnovni zadatak oplemenjivanja voćaka je da se, stvaranjem boljih sorta i podloga, njihovim gajenjem u povoljnim uslovima i primenom odgovarajuće agrotehnike (po mogućstvu uz uvođenje koncepta integralne proizvodite) poveća proizvodnja voća, poboljša kvalitet voća u smanje troškovi proizvodnje voća. Pisac je u monografiji Opšte oplemenjivanje voćaka (Nolit, Beograd, 1987) prikazao principe i metode rada u toj oblasti. Ova, nova monografija Specijalno oplemenjivanje voćaka treba da upozna čitaoce sa osobenostima oplemenjivanja značajnih voćaka koje se gaje u SR Jugoslaviji. To pruža mogućnost širokom krugu čitalaca (učenicima srednjih poljoprivrednih škola, redovnim studentima, poslediplomcima i doktorantima na poljoprivrednim fakultetima, diplomiranim inženjerima voćarske struke, voćarima proizvođačima i amaterima, a naročito naučnim radnicima koji se bave problematikom oplemenjivanja određenih vrsta voćaka) da uspešno rade na odabiranju, stvaranju i korišćenju novih, boljih sorta i podloga voćaka, koje su kamen temeljac savremenog voćarstva. U drugoj polovini XX veka postignuti su vrlo značajni rezultati u oplemenjivanju voćaka. Očekuje se da će dostignuća u XXI veku nadmašiti ono što je dosad ostvareno na ovom polju. Oplemenjivanje voćaka i vinove loze je grana oplemenjivanja biljaka. To je nastavno naučna disciplina koja se bavi izučavanjem principa i iznalaženjem i usavršavanjem metoda stvaranja boljih sorti i podloga voćaka i vinove loze. Genetika joj predstavlja teorijsku osnovu. Problemi: dug vremenski peroiod dobijanja novih sorti i podloga, kao i njihovo uvođenje u proizvodnju, što je najčešće period od 15–20 godina. u procesu oplemenjivanja neophodno je pravilno odrediti cilj oplemenjivanja. A visok nivo znanja i dugotrajni sistematski rad istraživača različitih specijalnosti (genetičara, selekcionara, pomologa, fiziologa, biohemičara, fitopatologa i tehnologa) predstavljaju važan preduslov za uspeh u oplemenjivanju. potrebno je veliko selekciono polje u pogodnim prirodnim uslovima. potrebna savremena oprema i obezbeđenja finansijska sredstva. Prednost: U odnosu na ratarske i povrtarske kulture, voćke imaju veliku prednost u pogledu oplemenjivanja. Uspešno se vegetativno razmnožavaju, i verno prenose osobine materinske biljke na potomstvo (klonove). Značaj: Voće je značajna hrana ljudi. Ciljevi: 1. povećanje proizvodnje voća i grožđa može se ostvariti: povećanjem prinosa po jedinici proizvoda – zavisi od naslednih osobina sorte i podloge (dužina mladalačke nerodnosti, dužina zimskog odmora, afinitet sorte i podloge, dugovečnost, način obrazovanja rodnih grančica, građa cveta, način oprašivanja i oplođenja, otpornost prema prouzrokovačima bolesti, štetočinama i mrazevima), prilagođavanja na nepovoljne zemljišne uslove i ekstremne vremenske prilike i primenjene agrotehnike (tehnologija gajenja) proširenjem areala gajenja – sorte toplijih područja prilagođavaju se na hladnije uslove i obrnuto (aklimatizacija). Takođe, nove podloge treba prilagoditi manje povoljnim zemljišnim uslovima. 2. poboljšanje kvaliteta – kvalitet voća zavisi od: hemijskih, fizičkih, pomoloških, organoleptičkih i tehnoloških osobina. Polimorfizam kvaliteta plodova različitih sorti daje mogućnost dobijanja novih kvalitetnijih sorti, pri oplemenjivanju. 3. smanjenem troškova proizvodnje stvaranje sorti otpornih na biotičke i abiotičke faktore stvaranje sorti pogodnih za mehanizovanu berbu i rezidbu stvaranje sorti koje imaju smanjenu potrebu za rezidbom stvaranje sorti čiji se plodovi dugo drže na granama, dobre su transportabilnosti i pogodni za čuvanje stvaranje podloga dobrog afiniteta sa sortama, dobrog ukorenjavaja i koje ne formiraju izdanke MG131 (N)

Kapitalno delo (sa fotografijama u boji) u četiri toma koje obrađuje celokupnu svetsku istoriju estetike knjige, od prvog pisma do današnjih dana. Dr Dragutin Furunović: ISTORIJA I ESTETIKA KNJIGE I–IV Izdanje autora, Beograd, 1999 tvrde korice, platno, prošiveno, 17 x 24,5 cm, ilustrovano, 3035str. + 608 str. s tablama I tom: 599 str., 256 str. s tablama II tom: 600–1294 str., 257–416 str. s tablama III tom: 1295–2159 str., 417–528 str. s tablama IV tom: 2160–3035 str., 529–608 str. s tablama Dr Dragutin Furunović rođen je 4. oktobra 1935. godine u Nišu a preminuo 2009. godine u Beogradu. Svoje rano detinjstvo i svoju nemirnu mladost proveo je u Gornjoj Toplici kod Niša gde su mu roditelji bili zaposleni. Posle završene Učiteljske škole u Aleksincu (1953) te Više pedagoške škole u Nišu (1955), diplomirao je 1957. godine na Filozofskom fakultetu u Skoplju na grupi za istoriju književnosti jugoslovenskih naroda. Stvaralaštvo U Beogradu je završio postdiplomske studije (1973) a potom na istom, Filološkom fakultetu odbranio doktorsku disertaciju („Književno delo Gustava Krkleca“) 1984. godine. Studirao je na Visokoj školi političkih nauka. Od 1961. godine radi kao profesor u Grafičkoj školi u Beogradu, a jedno vreme bio je rukovodilac Grafičke tehničke škole (1971-1975) i direktor Grafičke škole (1991–1993). Na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu predavao je Kulturu govora. Piše književne kritike, eseje, feljtone, recenziju i prikaze, a bavi se proučavanjem i osvetljavanjem baštine tipografa sveta i naše zemlje. Dosad je objavio veći broj članaka, prikaza, eseja, kritika, feljtona i dr. u „Politici“, „Borbi“, „Večernjim novostima“, „Frontu“, „Vojnoistorijskom glasniku“, te u „Raskovniku“, „Mostovima“, „Vencu“, „Obeležjima“, „Književnosti“, u „Grafičkom radu“, „Štampi i papiru“, „Školskom grafičaru“, „Grafoimpleksu“, „Jedinstvu“, „Beogradskom školstvu“ i drugde. Napisao je dva udžbenika za polaznike V stepena grafičke struke za predmet „Kultura štampe“ koji je on osmislio. U Grafičkoj školi je dugi niz godina uređivao „Školski grafičar“, a potom, u istoj školi, pokrenuo ediciju „Mala školska biblioteka“ u kojoj je dosad izišlo desetak knjiga. Sve te knjige on je uredio i za iste napisao nadahnute predgovore. Godine 1986. objavio je književno-kritičku monografiju „Ceste Gustava Krkleca“, a od 1991. delo „Književna kritika o pesniku Gustavu Krklecu“ i „Prepiska Gustava Krkleca“. U pripremi za štampu su sledeća njegova dela: „Književno delo Gustava Krkleca“, „Tipografska čitanka“, „Istorija i estetika knjige“, „Tipografski velikani“ i još neka druge. Citat U Enciklopediji štamparstva napisao je: „Mojim najdražim: Saši, Mariji, Nadeždi i Uglješi, njihovoj plemenitoj ljubavi Uvidevši da sve je na ovom svetu prolazno i skovano od zavera, domislih da sastavim ovakvu jednu knjigu, moj skromni doprinos pokoljenjima na dar. Godine teške su mi za to bile potrebne, godine pune prijatelja ali, izgleda, i mnogo neprijatelja koji govorahu: ’Onaj ko je brži, gubi’. Pošto su neprijatelji moji umrli odavno i u mom snu, odnevši pamćenje sa sobom, ostaje mi da se okrenem prijateljima, onima koji pomagahu i koji pomogoše, sa više ili manje znanja i volje, da knjiga ova ugleda svetlost dana. Oni su svedoci moje moći, ali i moje nemoći, one molitve nemoći koja prati sve mučenike hranjene vatrom duha, pa i mene, mene, ranjivog od svakojake varke što život ispreda, govoreći: ’Na sreću sve istine su pogrešne.’ Svi moji prijatelji, pomogači, su tu, na dohvat ruke, urezani duboko u moje pamćenje, sada i u redove ove knjige, ulepšavane njihovom pomoći. Čuvam svoju misao zahvalnosti, glasno izgovarajući njihova imena. Blagorazumije očekujem i od onih koji, bez zlih namera, bespomoćnošću pamćenja svog zaboravih da istaknem. I njima i svima ostalim hristoljubivo i otačastvoljubivo poručujem: Onaj ko hoće prelistati, pročitati ili koristiti knjigu ovu, molim da bude milostiv i da me ne kune zbog nemoći uma mojega i drugog nedostatka što iskazah u njoj. Podložan svemu čovečanskome, od Boga i ljudi dobrijeh milosti ištem, ja, obični, grešni i duhom klonuli u ovom nevoljnim vremenima Velikog Zla i svakojakih oskudica Dragutin Furunović, čiji moto života oduvek beše: ’Stupi stepenicu više i nađi sebi prijatelja.’ Zime Gospodnje 1993. kada ne beše ni papira ni ostaloga – za knjigu ovu, mukom i znojem hranjenu. Nekoliko godina kasnije mrak je vejao na sve strane, a psi, kao i ranije: najpre ujedali pa onda lajali. Đavolski haos i pomračina mržnje. Gozba poraženih, a svi behu poraženi, i oda zlima. Nepotrebni krvavi rat je odjezdio da se nekom drugom prilikom ponovo javi. Sreća silazak, sa mučnim usponom u nadanju, da se umanje muke i bolovi. Da mi umanje bolove i muke šalju mi noći u kojima moram da sanjam. I ja sanjam: kako se penjem, bolestan od radosti, nebeskim lestvicama, stariji za više od jednog veka. I kako me knjiga ova, ispisana na vlastitoj koži, prateći me u stopu, kori, govoreći: ’Bolovao si od neobične bolesti: reč ti beše brža od ćutanja!’ Da je umilostivim rekoh: ’Razlika između dva čoveka, koji sebe smatraju prijateljima, može biti mnogo veća nego između prijatelja i neprijatelja.’ ’Sve je na svetu zagonetka. Strašno mnogo tajni ima. Suviše mnogo zagonetki ugnjetavaju na Zemlji čoveka! Širok je čovek – suviše širok – ja bih ga suzio’, reče mi ona, pozivajući se na misao Dostojevskog, a odobravajući moju. Mrak je za to vreme i dalje vejao na sve strane, iako je od ovog zapisa protekao čitav jedan vek. Šejtanska posla!, glasno rekoh, a onda, budući da (ne)bejah u milosti slova na koži svojoj ispisana, istrgoh parče kože na onom delu, na kome se, kao na pergamentu, jasno razaznavala rečenica (koju će mi ukrasti jevanđelisti Matej, Marko, Luka i Jovan): ’Jer, ko mene voli’ – reče Gospod – ’i ja ću njega zavoleti’. Ona me i sada prati, a pratiće me, znam, i do izdihanija mojega. Leta Gospodnjeg 1996. kada već beše papira i drugog (sem dinara kod mene), ali ne i dovoljno iskrenih i pravih prijatelja“ – Dragutin Furunović. MG (L)

U dobrom stanju, tvrdi povez sa zaštitnim omotom, veliki format. Najlepše građevine i prostori sveta U seriji od dvanaest knjiga prikazano je stotinu najlepših građevina i prostora sveta svih epoha, iz najrazličitijih istorijskih i geografskih, kulturnih i društvenih sredina. Građevine grupisane po sadržini i nameni u ovoj vrsti antologije arhitekture izvanredno ocrtavaju graditeljske ideje i neimarsku veštinu kroz vekove. Uz ogromne razlike u načinu shvatanja prostora i kuće, u oblicima i materijalima koji se koriste, uza sve razlike u podneblju i u načinu života, što i uslovljava građevine, ove sjajne primere arhitekture potpuno povezuje i ujedinjava živ i čitljiv »letopis sveta« koji potvrđuje čovekov stvaralački genije i njegove ogromne graditeljske moći. Ajfelova kula pored Stounhendža, Olimpijski stadion u Minhenu pored Dubrovnika, Pestum, Sagrada Familia u Barseloni, Akropolis, dvorci na Loari, Angkor Vat, Sveta Sofija, Kapela u Ronšanu, Opera Sidneju, džamija u Mostaru, Piza, Delfi, Zabranjeni grad u Pekingu i Kineski zid, Carska palata u Kjotu, Katedrala u Meksiku, Karnak u Egiptu, Maču Pikču u Peruu, sinagoga u Pragu i mnoga druga zdanja i ambijenti prirodi i u građenom prostoru izazivaju istinsko divljenje pred nepresušnim graditeljskim idejama i snagom neimara da trajno obeleže svoje vreme odgovarajući na pitanja života oblicima kuća. Dve vrline krase ovo dvanaestoknjižje arhitekture. Prva je u najboljoj tradiciji ovog našeg veka razvoja vizuelnog dokumenta: izvanredan fotografski i likovni materijal koji i čini osnovicu edicije. Svaki od hiljadu fotografskih snimaka uvršćenih u izdanje odlikuje se visokim estetskim kvalitetom, ali je, osim toga, odabran i ugrađen kao namenski deo priče koju autor želi da nam ispriča. Tako svaka fotografija ili beleži izgled čineći to iz različitih ali smišljenih uglova da bi se dočarala celina, ili se zadržava na pojedinosti po nečemu karakterističnoj a po priču neophodnoj, ili dočarava samu atmosferu zdanja, ili... Uzaludno je i pokušati nabrojati sve sadržaje koje nudi sočivo foto-kamere istraživačkom oku čitaoca. To bogatstvo upotpunjuje s merom i brižljivošću izabran likovni materijal pronađen među starim gravirama, dokumentima, neimarskim crtežima i planovima. Tekstom — koji je druga vrlina ove edicije — dopunjava se i razrađuje likovno pismo knjiga. Pristup koji je izabrao Flavio Konti, profesor istorije arhitekture na Milanskom univerzitetu, savetnik organizacije Unesko i izdavač, a koji su dosledno prihvatili i autori kojima je poverio obradu pojedinih poglavlja, ređe se sreće u literaturi čiji su autori ljudi od struke. Naime, Konti pokušava, i to s uspehom, premda i s dozom južnjačke leporečivosti, da o vrhuncima čovekovog neimarstva piše običnim jezikom, bliskim i razumljivim svakom čitaocu, da govori skoro neobavezno, anegdotski, onako kako bi raspoloženi znalac govorio u krugu prijatelja zapodene li se ta tema. On se tako ne libi da zapažanja i razmišljanja uz neophodne podatke potpiše pod fotografiju, ne zaobilazi ni svoje viđenje istorije, ni zaključke o uzrocima nastanka određenih arhitektonskih dela, ni poimanje njihove duboke socijalne, političke i kulturne uzrokovanosti. Dodajmo da nam se autor u tim ` razmišljanjima iskazuje kao svestrano obrazovan čovek, kao humanista i mislilac koji pre svega vodi računa o humanom sadržaju, držeći uvek stranu pravdi i potlačenima i priznajući moći i sili samo onoliko koliko im se mora priznati. Stoga čitalac često zatiče sebe kako polemiše sa štivom koje drži pred sobom i kako iza veličanstvenih pročelja i pod senovitim lukovima nazire čoveka i istražuje uzročno-posledični sled njegove sudbine. Otprilike onako kako u svakodnevici komunicira sa autorom dobrog novinskog ili publicističkog teksta koji ga je zainteresovao. I kolo DOMOVI KRALJEVA Versajski dvorac (Francuska) Zabranjeni grad (Kina) Persepolis (Iran) Kremli (Sovjetski Savez) Vavel (Poljska) Londonski tauer (Engleska) Kraljevska palata u Knososu (Grčka) Dvorac Hradčan i (Čehoslovačka) HRAMOVI MOĆI Alhambra (Španija) Rimski forum (ltalija) Hajdelberški zamak (SR Nemačka) Sveti Petar u Rimu (Italija) Karnak (Egipat) Carska palata U Kjotu (Japan) Bienhof (Holandija) Edinburški zamak (Škotska) SJAJ BOGOVA Milanska katedrala (Italija) Kandarija Madadev (Indija) Katedrata sv. Stefana u Beču (Austrija) Vestminsterska opatija (Engleska) Horjudži u Nari (Japan) Careva džamija u Isfahanu (Iran) Bogdrodičina crkva u Šartru (Francuska) Katearala u Gradu Meksiku (Meksiko) II kolo ARHITEKTURA, ČOVEK, PODNEBLJE Dubrovnik (Jugoslavija) Velika džamija u Kordobi (Španija) Zapadni zid (Jerusalim) Medina u Marakešu (Maroko) Bazar u Damasku (Sirija) Ćaba (Saudijska Arabija) Maču Pikču (Peru) Veliki trg u Salamanki (Španija) Francuska četvrt u Nju Orleansu (Sjedinjene Američke Države) Dablin Džemsa Džojsa (Irska) RASKOŠ RELIGIJA Crkva sv. Marka u Veneciji (Italija) Bogorodičina crkva u Parizu (Francuska) Staro-Nova sinagoga u Piragu (Čehoslovačka) Manastir Melk (Austrija) Katedrala u Kelnu (SR Nemačka) Sveta Sofija ( Turska) Katedrala u Kusku (Peru) Angkor Vat (Kampućija) IZAZOV PRIRODI Piramide u Gizi (Egipat) Veliki kineski zid (Kina) Opservatorija u Džajpuru (Indija) Abu Simbel (Egipat) Rio i Glava šečera (Brazil) Empajer Stejt Bilding (Sjedinjene Američke Države) Most Golden Gejt (Sjedinjene Američke Države) Opera u Sidneju (Australija) III kolo GRAĐEVINE IZ SNA NEIMARA Dvorac Fontenblo (Francuska) Eskorijal (Španija) Tadž Mahal (Indija) Dvorac Belvedere (Austrija) Crkva Sagrada Familia (Španija) Korbizjeova kapela u Ronšanu (Francuska) Crkva na Taivalahtiju (Finska) Muzej Gugenhajm (Sjedinjene Američke Države) SVETIŠTA MISTICIZMA Svetogorski manastiri (Grčka) Hramovi Pestuma (Italija) Kameniti hramovi Petre (Jordan) Bazilika svetog Franje (Italija) Dvorska kapela u Ahenu (SR Nemačka) Katedrala u Monrealu (Italija) Svetište Santjago di Kompostela (Španija) Manastir Rila (Bugarska) NOVI SPOMENICI Stounhendž (Engleska) Most na reci Gar (Francuska) Stavkirke u Urnesu (Norveška) Ajfelova kula (Francuska) Panamski kanal (Panama) Liver Bilding (Sjedinjene Američke Države) Huver Dam (Sjedinjene Američke Države) Platforma Grejtorp (Severno more) Aerodrom »Šarl de Gol« (Francuska) Olimpijski stadion u Minhenu (SR Nemačka) IV kolo POD OKRILJEM VERE Krstionica San Đovani u Firenci (Italija) Delfijsko proročište (Grčka) Opatija Mon-Sen-Mišel (Francuska) Čudesni trg u Pizi (Italija) Piramide Teotiuakana (Meksiko) Hram Borobudur na Javi (Indonezija) Hram Budinog zuba u Kandiju (Šri Lanka) Stari grad Mostar Jugoslavija) U ČAST DEMOKRATIJE Atinski akropolj (Grčka) Bazelska opština (Švajcarska) Zgrada berze u Kopenhagenuf (Danska) Londonski Parlament (Engleska) Zgrada opštine u Antverpen (Belgija) Bela kuća (SAD) Opština u Stokholmu (Švedska) Zgrada parlamenta u Braziliji SVET ZADOVOLJSTVA Hempton Kort (Engleska) Petradvarjec (SSSR) Dvorac Mirabel u Salcburgu (Austrija) Dvorac San Susi u Potsdamu (DR Nemačka) Španski trg u Rimu (Italija) Maharanin dvorac u Udajpuru (Indija) Dvpraic Aze-le-Rido (Francuska) Kazino u Dovilu (Francuska)

Odlično očuvano. Autor - osoba Radojčić, Jovan, 1933-2013 = Radojčić, Jovan, 1933-2013 Naslov Srbi zapadno od Dunava i Drine : biografije. [Tom] 1, A-Z ; [Tom] 2, I-O ; [Tom] 3, P-Š / Jovan S. Radojčić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej, 2009 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 1272, 1162, 1379 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Borović, Tatjana = Borović, Tatjana Atlagić, Marko, 1949- = Atlagić, Marko, 1949- Deretić, Jovan, 1934-2002 = Deretić, Jovan, 1934-2002 Ivanić, Dušan, 1946- = Ivanić, Dušan, 1946- Krestić, Vasilije, 1932- = Krestić, Vasilije, 1932- Opačić, Petar, 1927- Ocić, Časlav, 1945- = Ocić, Časlav, 1945- ISBN 978-86-515-0315-6 ; 978-86-515-0316-3 ; 978-86-515-0317-0 (plast.) Napomene Tiraž 1.000 Uvodna riječ autora: str. 9-42 Bibliografija: str. 43-105. Str. 1373-1374: O autoru / Tatjana Borović Str. 1376-1379: Izvodi iz recenzija / Marko Atlagić, Jovan Deretić, Dušan Ivanić, Vasilije Krestić, Petar Opačić, Časlav Ocić. Geografski registar mjesta: str. 1333-1371. Predmetne odrednice Srbi -- Hrvatska -- Biografije Srbi -- Bosna i Hercegovina -- Biografije Srbi -- Slovenija -- Biografije Dunav Drina Rukopis sadrži biografije znamenitih ličnosti iz istorije Srba zapadno od Drine i Dunava svrstane po azbučnom redu i podeljene u tri toma. Pored edukativnog, informativnog i dokumentacionog značaja, rukopis poseduje i nacionalno-integrativnu vrednost, te ima za cilj da od zaborava otme i potomstvu sačuva sećanja na znamenite Srbe i njihova dela i ujedno potvrdi često osporavanu činjenicu da Srbi nisu slučajna niti usputna pojava na prostorima zapadno od Drine i Dunava, već istorijska konstanta i mnogovekovni prebivaoci sa jednakim pravom kao i drugi narodi sa navedenih prostora. Autor se i svojim prethodnim delima svrstao u znamenite srpske biografe i njegovo delo predstavlja koristan kulturni događaj od velikog nacionalnog značaja. Iz recenzija: „Na naš siromašan leksikografski prostor Radojčićev biografski leksikon dobro je došao i, donekle, popunio je jednu, stručnjacima dobro znanu, prazninu. Rezultat njegovog rada je impozantan. On je sabrao i napisao ogroman broj biografija znamenitih i po raznim osnovama istaknutih i zapaženih Srba, čija imena je trebalo otrgnuti od zaborava. Njegov višegodišnji rad urodio je željenim rezultatom. Ceneći ogroman intelektualni napor koji je uložio u sastavljanje ovog leksikona, njegovu naučnu, kulturnu i nacionalnu vrednost i potrebu, sa zadovoljstvom ga preporučujem za štampu“, Akademik Vasilije Krestić PODVIG JOVANA RADOJČIĆA (Jovan S. Radojčić, Biografije : Srbi zapadno od Dunava i Drine, I–III, Prometej, Novi Sad, str. 1272+1162+1379) Za delom koje bi prikazalo životne puteve i rezultate rada istaknutih Srba s područja Baranje, Zapadnog Srema, Slavonije, Korduna, Banije, Like, Dalmacije, Istre, Gorskog Kotara, Dubrovnika, Zagreba, Rijeke,… osećala se odavno potreba. Da tu potrebu – koja bi u normalnim prilikama bila prioritetni zadatak odgovarajućih institucija nacionalnog i državnog značaja – zadovolji poduhvatio se profesor Jovan Radojčić. On je petnaestak godina prikupljao napisane, po raznim knjigama, časopisima i novinama (danas najčešće teško dostupnim ili gotovo običnim čitaocima nedostupnim rasute životopise znamenitih Srba (oba „zakona”) iz najzapadnijih srpskih krajeva. Deo biografija on je na osnovu dostupne građe rekonstruisao, a deo je sâm napisao. Taj napor profesora Radojčića rezultirao je u leksikonu koji obuhvata oko 1300 imena ljudi koji su ostavili traga u kulturi, nauci, umetnosti, privredi, politici, veri, vojevanju za slobodu, sportu i drugim oblastima materijalnog i duhovnog života Srba tih krajeva, a neki od njih prevazišli su lokalne, regionalne i nacionalne okvire i postali evropska i svetska imena (Tesla, Milanković,…) u oblastima kojima su se bavili. Ta knjiga Jovana S. Radojčića pod naslovom Srbi : Srpska Krajina, Slavonija, Dalmacija, Hrvatska : Biografski leksikon (Beograd: Komerc sistem d. d., Matica Srba i iseljenika Srbije i Fond istine o Srbima) pojavila se 1994. godine. Danas, petnaest godina kasnije, novosadski Prometej objavljuje Radojčićeve kapitalne trotomne biografije Srba zapadno od Dunava i Drine. Pred nama je, dakle, novi podvig profesora Jovana Radojčića – posle pionirskogBiografskog leksikona iz 1994. – u višestruko obimnijim (preko 9.000 odrednica na ukupno – bogato ilustrovanih – 3813 strana) Biografijama on prikazuje životne sudbine i dela i istaknutih Srba i Srpkinja s one strane Dunava i Drine. Njihove biografije su živi dokaz jedinstva kulturnog i duhovnog prostora srpskog naroda. Iznoseći na svetlo dana malo poznate i gotovo nepoznate podatke o našim odličnicima iz minulih vremena, još više izvlačeći iz potpunog zaborava brojne ličnosti, a ukazujući i na neka potpuno nepoznata a zaslužna imena, profesor Radojčić nam upravo rekonstruiše mapu tog prostora. On se usredsredio na onaj deo tog prostora koji je u većoj meri nego ijedan drugi, sa srpske strane, bio žrtva nemara i nebrige, a s druge strane, predmet svojatanja i zatiranja. Stranicama ove dragocene knjige defiluje mnoštvo pojedinačnih energija, zdravih ambicija, raskošnih talenata, stvaralačkih genija, tragičnih žrtava i blistavih kreacija, koje se, posredno ili neposredno, suprotstavljaju zlim ništiteljima, ali i opštem besmislu, potvrđujući svoju vitalnost i svedočeći o neuništivosti duha. Neretko ovde lične sudbine stoje i kao simbol zajedničke sudbine… Na izvestan način to se može primeniti i na autora ove knjige: „Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. I 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osmo je od dvanaestoro djece … Stanka Radojčića i Danice, rođene Gaćeša. Osnovno obrazovanje stekao u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najprije u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), i u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gdje je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvjetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više je prisutan u javnosti. Godine 1958. biran je za sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost, na kojoj dužnosti je bio profesionalno sve do 1962, kada je redovno upisao Visoku školu političkih nauka u Beogradu i diplomirao 1966. godine. Sa ponovnog mandata sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost 1967. nastupio na mjesto političkog radnika Kotarskog komiteta SKH Karlovac. Kao profesor radio od 1969. do 1974. godine u Gimnaziji „Dr Ivan Ribar“ (1969/70) i u Školskom centru metalske i elektro struke u Karlovcu. U isto vrijeme aktivan u DPO i član SKD „Prosvjeta“ i njegovog Pododbora „Dr Gajo Petrović“ u Karlovcu. Odlukom Skupštine opštine Karlovac 1974, imenovan za sekretara Sekretarijata društvenih službi opštine. Od 1976. direktor i glavni urednik regionalne Radne organizacije informativne djelatnosti Karlovački tjednik i Radio Karlovac (ROID). U periodu 1982-1990. radio u teritorijalnoj odbrani Zajednice opština Karlovac, u kojem vremenu je, s tog radnog mjesta, bio (1984/85) profesionalni predsjednik Predsjedništva Konferencije SKH 30 Karlovac, odnosno Karlovačko-kordunskog regiona. Osnivanjem Centra za idejno-teorijski rad u Karlovcu imenovan je 1985. za direktora toga centra, otkud je, nakon pobjede HDZ na izborima 1990. godine, prijevremeno penzionisan. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad … Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. Godine živi u Beogradu.“ (Tatjana Borović, Biografije…, tom III, str. 1374 i 1375). Profesor Radojčić je ovim svojim (životnim) delom duboko zaorao brazdu, ali tema je takva da posla ima još mnogo. Ona je krupan izazov za istraživače. Ova zamašna i korisna knjiga neka bude podsticaj da se na taj izazov i odgovori. Časlav Ocić Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. 1. 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osnovno obrazovanje stekao je u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najpre u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gde je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada je kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više prisutan u javnosti. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao je predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. godine živi u Beogradu. MG Ć (N)

Autor - osoba Lukić, Saša Naslov Osnove akupunkture / Saša Lukić Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Lukić, 2003 (Niš : Pelikan print) Fizički opis 349 str. : ilustr. ; 30 cm Drugi autori - osoba Hadži Nikolić, Časlav (broš.) Napomene Kor. nasl. Tiraž 500 Str. 2: Recenzija / Časlav Hadži Nikolić Beleška o autoru: str. 349 Bibliografija: str. 342. Predmetne odrednice Akupunktura PREDGOVOR Poštovani čitaoci, pred vama je jedna ne mnogo originalna knjiga koja je dugo bila moja velika pomoć u praksi i nastojanju da proniknem u tajne kineske medicine. Kako sam od svojih profesora dobio samo osnovna znanja о kanalima i tačkama, kao i osnovne principe delovanja akupunkture, počeo sam sa praksom kao i većina vas. Ubrzo mi je ono što sam naučio u školi postalo nedovoljno pa sam počeo da tragam za novom literaturom kako bih došao do novih saznanja i objasnio tokove energije u organizmu i došao do boljih rezultata u lečenju pacijenata. Prevodio sam iz svih meni dostupnih knjiga ono što mi je bilo potrebno da proniknem u tajne drevne kineske medicine. Knjiga koja je pred vama nastala je iz više različitih knjiga iz kojih sam izvukao one delove za koje mislim da će i vama pomoći u svakodnevnoj praksi i postizanju boljih rezultata. Može me neko optužiti da sam prepisao nečije misli ili rečenice, ali moja namera je da vam prenesem saznanja koja su rezultat mog dugogodišnjeg rada i učenja i da vam približim ono što je po meni najbolje iz ove nauke. AKUPUNKTURNE TAČKE SE NISU POMERILE NA TELU, NJIHOVA ANATOMSKA LOKACIJA JE OSTALA I OSTAĆE ISTA, i principi kruženja energije ostaju isti od prve knjige „ŽUTOG CARA“ do današnjih dana, samo se uvećava ljudsko iskustvo i terapijske mogućnosti, i pronalaze se novi načini stimulacije AKUPUNKTURNIH TAČAKA. Ni noviji udžbenici akupunkture ne mogu promeniti to činjenično stanje. U njima se često zanemaruju osnovna načela i objašnjenja cirkulacije energije u organizmu, a to je u ovoj knjizi detaljno objašnjeno prema originalnim kineskim izvorima. Takođe, oni daju samo tzv. „recepture“, tj. taksativno navedene tačke bez objašnjenja zašto se one punktiraju i šta se događa ubadanjem tačke kod pojedinih bolesti. U ovoj knjizi se detaljno objašnjava kako se šta tretira, zašto se to radi i šta se time izaziva. Ovakav pristup akupunkturi i lečenju meni je mnogo puta pomogao u rešavanju problema pa se nadam da ni Vi nećete naći zamerke ovom pristupu u lečenju pacijenata. Na kraju vam se zahvaljujem na ukazanom poverenju i prihvatam vaše predloge i sugestije za neko buduće izdanje ove knjige. Želim vam puno uspeha u lečenju vaših pacijenata! S poštovanjem, dr Saša Lukić Akupunktura je starokineska metoda lečenja pomoću igala koje se zabadaju u određene tačke na koži. Sama je reč latinskog porekla (acus – igla, pungere – zabadati, bosti). Metoda je dobila naziv od evropskih misionara koji su posetili Kinu krajem 16. i početkom 17. veka i prvi obavestili Evropu o lečenju na kineski način. Akupunktura kao deo kineske tradicionalne medicine zasniva se na temeljima drevne kineske filozofije i kulture, o čijim je počecima potrebno reći nekoliko reči. Prvi legendarni kineski vladar Fu Hsi autor je najstarijeg dela legendarne mudrosti Ji Cing (Knjiga promena), izdatog 2852. godine pre nove ere. Posle njega dolazi Šen Nong, a zatim Huang Di Ti. Govori se da su Kinezi za vladavine tih legendarnih vladara dobili ideogramsko pismo. U to doba već se uzgaja „pet vrsta žitarica”. Sledeća tri vladara, Yao, Sun, i Yu, vec su istoriske licnosti na prelazu iz 3. u 2. milenijum (2147-1989. pre nove ere). Prvom se pripisuje uvođenje kalendara i podela godina na četiri godišnja doba. Za vladavinu drugog, cara Suna, posle velike poplave počela je izgradnja kanalizacije. Car Yu nastavlja izgradnju kanalizacije, puteva i usavršavanje pravnog sistema. On uvodi ispite za službenike po strukama. Posle tih vladara slede dinastija Hsia (1989-1559), zatim dinastije Shang i Yin (1050 pre nove ere). Treća je velika i najdugotrajnija kineska dinastija Cu koja vlada do godine 249. pre nove ere (to je staro doba drevne kineske kulture i filozofije). „Kineskim Herodotom” naziva se Su-ma-Cien koji je krajem 2. veka pre nove ere napisao istoriju Kine, od legendarnih početaka pa do svog vremena, u delu „Ših Ci” („Istorijski zapisi”). Njegov otac Su-ma-Tam je već napisao knjigu o „Šest škola” kineske mudrosti. Na prvom je mestu u „Istorijskim zapisima” opisana Yin-Yang tradicionalno najstarija škola koja se bavi kosmologijom i naukama o prirodi. Škola Yin-Yang (Jin-Jang) tradicionalno je negovala šest disciplina: 1. astrologiju; 2. izradu kalendara; 3. proučavanje „pet načela” ili tačnije pet osnovnih sila u prirodi i njihovih „kruženja”; 4. predskazivanje događaja; 5. i 6. odgonetanje pojava, posebno o ljudskom životu na osnovu stava o jedinstvu makrokosmosa i mikrokosmosa. Učenje o „pet načela” ili „pet elemenata” već se spominje u knjizi „Veliki plan” iz vremena cara Vu, dinastije Cu, u 12. veku pre nove ere. U tom delu, osim ostalog, opisani su i psihofizički odnosi u strukturi ljudskog bića: izgled, govor, vid, sluh i misao. Škola Yin-Yang, zasnovana dualističkom načelu, razradila je teoriju o uzajamnoj zavisnosti suprotnih sila u prirodi i čoveku. Po toj filozofiji svet je podvrgnut neprekidnim promenama i preobražavanjima. Ta je misao izražena u naslovu Ji-Cinga. Dva osnovna znaka, puna crta: ______ i isprekidana: --------- , izražavaju dva arhetipska načela koja se zamišljaju kao dve obale toka večnog događaja Yanga i Yina. U prirodi je sve kretanje, vibracija, preobražaj. Svaka pojava ima dva lica. Sve ima dva pola. Taj univerzalni filozofski princip Kinezi su jasno objasnili u jedinstvenom principu Yin-Yang. Njime se objašnjava univerzalni sastav dve suprotnosti. Suprotnost tih načela je relativna. Ona su međusobnom odnosu kao svetlost i sena, kao aktivna i pasivna, „muška” i „ženska” snaga oblikovanja u svemiru. u prirodi i u društvenim odnosima. Yang je snaga svetlosti, Yin tame iz zemaljskog sveta. Svako je živo biće takođe podvrgnuto zakonima Yin-Yanga. Na fiziološkom planu akcije te dve energije su suprotne: Yin znaci odmor, mirovanje, smanjenje funkcije organa, a Yang označava akciju, kretanje, pojačanu funkciju organa. Oba su principa u stalnom međuodnosu. Oni su u stalnoj dinamičkoj ravnoteži, u neprekidnom kretanju. Zdravlje zavisi od njihove ravnoteže. Na tom filozofskom principu počinje teorija tradicionalne kineske medicine. Akupunktura je samo deo TKM kojoj još pripada lečenje biljnim sastojcima, tj. lekovitim biljem (phytotherapia), lečenje materijama mineralnog i životinjskog porekla, zatim kineska mikromasaža, specijalna kineska gimnastika i dijetetika. Akupunktura se spominje u staroj Kini već 2800. godine pre nove ere. Huang Ti, Žuti car (2698-2596), prvi je autor knjige „Nei cing” (Nei Jing), najstarijeg medicinskog dela na svetu. Sam je bio učitelj akupunkture. Najstarija „medicinska biblija” koja je stigla do naših dana prepisana je 475. g. pre nove ere. Sva kineska tradicionalna medicina zasniva se na saznanjima zapisanim u toj knjizi. Drugi deo tog dela govori o akupunkturi. Knjiga „Nei Cing” u toku četiri i po hiljade godina izašla je u 50 izdanja. U njoj se daju definicija zdravlja i bolesti s osvrtom na fiziologiju i patologiju pojedinih organa i funkcije sastava u ljudskom organizmu. Opisane su u detalje indikacije i kontraindikacije za lečenje akupunkturom. U istoj se knjizi spominje devet vrsta igala. Prve igle koje su Kinezi upotrebljavali bile su kamene, zatim od kosti i bambusove trske. Pod dinastijom Yin i Cang (16 - 11 veka pre nove ere) metalurgija je u Kini već bila toliko razvijena da su za akupunkturu, upotrebljavane metalne igle. Kineska tradicionalna medicina, uključujući i akupunkturu, imala je svojih uspona i padova, ali se samo akupunktura održala bez prekida kao metoda lečenja sve do današnjeg dana gotovo neizmenjena. Već je oko hiljadu godina nove ere u Pekingu postojala visoka škola za akupunkturu u rangu današnjeg fakulteta. I savremena Kina, pored zapadne medicine, uporedo razvija i tradicionalnu medicinu i akupunkturu kao njen sastavni deo. Današnje studije tradicionalne medicine i akupunkture traju četiri godine i postoje školovani lekari isključivo za tradicionalnu medicinu. Danas u Kini ima oko 400.000 doktora specijalista za akupunkturu. Osim doktora, akupunkturom se bavi i nekoliko stotina hiljada medicinskog osoblja (tzv. bosonogi doktori) koji se upoznaju s osnovama akupunkture na kursevima koji traju po šest meseci. Japan je druga zemlja Dalekog istoka koja ima hiljadugodišnju tradiciju lečenja akupunkturom. U šestom veku nove ere već su se školovali prvi japanski doktori u Kini. Odatle su preneli akupunkturu u svoju zemlju. U poslednjih hiljadu godina akupunktura se u Japanu neprekidno razvijala kao metoda lečenja sve do današnjih dana. Savremeni Japan, osim jako razvijene zapadne klasične medicine, ima najrazvijeniju i tehnički najdoteraniju akupunkturu u svetu. Iz stare Kine akupunkturu su prihvatile i druge susedne zemlje Dalekog istoka. MG132

OSNOVE AKUPUNKTURE: Saša Lukić Naslov Osnove akupunkture / Saša Lukić Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Lukić, 2003 (Niš : Pelikan print) Fizički opis 349 str. : ilustr. ; 30 cm Drugi autori - osoba Hadži Nikolić, Časlav (broš.) Napomene Kor. nasl. Tiraž 500 Str. 2: Recenzija / Časlav Hadži Nikolić Beleška o autoru: str. 349 Bibliografija: str. 342. Predmetne odrednice Akupunktura PREDGOVOR Poštovani čitaoci, pred vama je jedna ne mnogo originalna knjiga koja je dugo bila moja velika pomoć u praksi i nastojanju da proniknem u tajne kineske medicine. Kako sam od svojih profesora dobio samo osnovna znanja о kanalima i tačkama, kao i osnovne principe delovanja akupunkture, počeo sam sa praksom kao i većina vas. Ubrzo mi je ono što sam naučio u školi postalo nedovoljno pa sam počeo da tragam za novom literaturom kako bih došao do novih saznanja i objasnio tokove energije u organizmu i došao do boljih rezultata u lečenju pacijenata. Prevodio sam iz svih meni dostupnih knjiga ono što mi je bilo potrebno da proniknem u tajne drevne kineske medicine. Knjiga koja je pred vama nastala je iz više različitih knjiga iz kojih sam izvukao one delove za koje mislim da će i vama pomoći u svakodnevnoj praksi i postizanju boljih rezultata. Može me neko optužiti da sam prepisao nečije misli ili rečenice, ali moja namera je da vam prenesem saznanja koja su rezultat mog dugogodišnjeg rada i učenja i da vam približim ono što je po meni najbolje iz ove nauke. AKUPUNKTURNE TAČKE SE NISU POMERILE NA TELU, NJIHOVA ANATOMSKA LOKACIJA JE OSTALA I OSTAĆE ISTA, i principi kruženja energije ostaju isti od prve knjige „ŽUTOG CARA“ do današnjih dana, samo se uvećava ljudsko iskustvo i terapijske mogućnosti, i pronalaze se novi načini stimulacije AKUPUNKTURNIH TAČAKA. Ni noviji udžbenici akupunkture ne mogu promeniti to činjenično stanje. U njima se često zanemaruju osnovna načela i objašnjenja cirkulacije energije u organizmu, a to je u ovoj knjizi detaljno objašnjeno prema originalnim kineskim izvorima. Takođe, oni daju samo tzv. „recepture“, tj. taksativno navedene tačke bez objašnjenja zašto se one punktiraju i šta se događa ubadanjem tačke kod pojedinih bolesti. U ovoj knjizi se detaljno objašnjava kako se šta tretira, zašto se to radi i šta se time izaziva. Ovakav pristup akupunkturi i lečenju meni je mnogo puta pomogao u rešavanju problema pa se nadam da ni Vi nećete naći zamerke ovom pristupu u lečenju pacijenata. Na kraju vam se zahvaljujem na ukazanom poverenju i prihvatam vaše predloge i sugestije za neko buduće izdanje ove knjige. Želim vam puno uspeha u lečenju vaših pacijenata! S poštovanjem, dr Saša Lukić Akupunktura je starokineska metoda lečenja pomoću igala koje se zabadaju u određene tačke na koži. Sama je reč latinskog porekla (acus – igla, pungere – zabadati, bosti). Metoda je dobila naziv od evropskih misionara koji su posetili Kinu krajem 16. i početkom 17. veka i prvi obavestili Evropu o lečenju na kineski način. Akupunktura kao deo kineske tradicionalne medicine zasniva se na temeljima drevne kineske filozofije i kulture, o čijim je počecima potrebno reći nekoliko reči. Prvi legendarni kineski vladar Fu Hsi autor je najstarijeg dela legendarne mudrosti Ji Cing (Knjiga promena), izdatog 2852. godine pre nove ere. Posle njega dolazi Šen Nong, a zatim Huang Di Ti. Govori se da su Kinezi za vladavine tih legendarnih vladara dobili ideogramsko pismo. U to doba već se uzgaja „pet vrsta žitarica”. Sledeća tri vladara, Yao, Sun, i Yu, vec su istoriske licnosti na prelazu iz 3. u 2. milenijum (2147-1989. pre nove ere). Prvom se pripisuje uvođenje kalendara i podela godina na četiri godišnja doba. Za vladavinu drugog, cara Suna, posle velike poplave počela je izgradnja kanalizacije. Car Yu nastavlja izgradnju kanalizacije, puteva i usavršavanje pravnog sistema. On uvodi ispite za službenike po strukama. Posle tih vladara slede dinastija Hsia (1989-1559), zatim dinastije Shang i Yin (1050 pre nove ere). Treća je velika i najdugotrajnija kineska dinastija Cu koja vlada do godine 249. pre nove ere (to je staro doba drevne kineske kulture i filozofije). „Kineskim Herodotom” naziva se Su-ma-Cien koji je krajem 2. veka pre nove ere napisao istoriju Kine, od legendarnih početaka pa do svog vremena, u delu „Ših Ci” („Istorijski zapisi”). Njegov otac Su-ma-Tam je već napisao knjigu o „Šest škola” kineske mudrosti. Na prvom je mestu u „Istorijskim zapisima” opisana Yin-Yang tradicionalno najstarija škola koja se bavi kosmologijom i naukama o prirodi. Škola Yin-Yang (Jin-Jang) tradicionalno je negovala šest disciplina: 1. astrologiju; 2. izradu kalendara; 3. proučavanje „pet načela” ili tačnije pet osnovnih sila u prirodi i njihovih „kruženja”; 4. predskazivanje događaja; 5. i 6. odgonetanje pojava, posebno o ljudskom životu na osnovu stava o jedinstvu makrokosmosa i mikrokosmosa. Učenje o „pet načela” ili „pet elemenata” već se spominje u knjizi „Veliki plan” iz vremena cara Vu, dinastije Cu, u 12. veku pre nove ere. U tom delu, osim ostalog, opisani su i psihofizički odnosi u strukturi ljudskog bića: izgled, govor, vid, sluh i misao. Škola Yin-Yang, zasnovana dualističkom načelu, razradila je teoriju o uzajamnoj zavisnosti suprotnih sila u prirodi i čoveku. Po toj filozofiji svet je podvrgnut neprekidnim promenama i preobražavanjima. Ta je misao izražena u naslovu Ji-Cinga. Dva osnovna znaka, puna crta: ______ i isprekidana: --------- , izražavaju dva arhetipska načela koja se zamišljaju kao dve obale toka večnog događaja Yanga i Yina. U prirodi je sve kretanje, vibracija, preobražaj. Svaka pojava ima dva lica. Sve ima dva pola. Taj univerzalni filozofski princip Kinezi su jasno objasnili u jedinstvenom principu Yin-Yang. Njime se objašnjava univerzalni sastav dve suprotnosti. Suprotnost tih načela je relativna. Ona su međusobnom odnosu kao svetlost i sena, kao aktivna i pasivna, „muška” i „ženska” snaga oblikovanja u svemiru. u prirodi i u društvenim odnosima. Yang je snaga svetlosti, Yin tame iz zemaljskog sveta. Svako je živo biće takođe podvrgnuto zakonima Yin-Yanga. Na fiziološkom planu akcije te dve energije su suprotne: Yin znaci odmor, mirovanje, smanjenje funkcije organa, a Yang označava akciju, kretanje, pojačanu funkciju organa. Oba su principa u stalnom međuodnosu. Oni su u stalnoj dinamičkoj ravnoteži, u neprekidnom kretanju. Zdravlje zavisi od njihove ravnoteže. Na tom filozofskom principu počinje teorija tradicionalne kineske medicine. Akupunktura je samo deo TKM kojoj još pripada lečenje biljnim sastojcima, tj. lekovitim biljem (phytotherapia), lečenje materijama mineralnog i životinjskog porekla, zatim kineska mikromasaža, specijalna kineska gimnastika i dijetetika. Akupunktura se spominje u staroj Kini već 2800. godine pre nove ere. Huang Ti, Žuti car (2698-2596), prvi je autor knjige „Nei cing” (Nei Jing), najstarijeg medicinskog dela na svetu. Sam je bio učitelj akupunkture. Najstarija „medicinska biblija” koja je stigla do naših dana prepisana je 475. g. pre nove ere. Sva kineska tradicionalna medicina zasniva se na saznanjima zapisanim u toj knjizi. Drugi deo tog dela govori o akupunkturi. Knjiga „Nei Cing” u toku četiri i po hiljade godina izašla je u 50 izdanja. U njoj se daju definicija zdravlja i bolesti s osvrtom na fiziologiju i patologiju pojedinih organa i funkcije sastava u ljudskom organizmu. Opisane su u detalje indikacije i kontraindikacije za lečenje akupunkturom. U istoj se knjizi spominje devet vrsta igala. Prve igle koje su Kinezi upotrebljavali bile su kamene, zatim od kosti i bambusove trske. Pod dinastijom Yin i Cang (16 - 11 veka pre nove ere) metalurgija je u Kini već bila toliko razvijena da su za akupunkturu, upotrebljavane metalne igle. Kineska tradicionalna medicina, uključujući i akupunkturu, imala je svojih uspona i padova, ali se samo akupunktura održala bez prekida kao metoda lečenja sve do današnjeg dana gotovo neizmenjena. Već je oko hiljadu godina nove ere u Pekingu postojala visoka škola za akupunkturu u rangu današnjeg fakulteta. I savremena Kina, pored zapadne medicine, uporedo razvija i tradicionalnu medicinu i akupunkturu kao njen sastavni deo. Današnje studije tradicionalne medicine i akupunkture traju četiri godine i postoje školovani lekari isključivo za tradicionalnu medicinu. Danas u Kini ima oko 400.000 doktora specijalista za akupunkturu. Osim doktora, akupunkturom se bavi i nekoliko stotina hiljada medicinskog osoblja (tzv. bosonogi doktori) koji se upoznaju s osnovama akupunkture na kursevima koji traju po šest meseci. Japan je druga zemlja Dalekog istoka koja ima hiljadugodišnju tradiciju lečenja akupunkturom. U šestom veku nove ere već su se školovali prvi japanski doktori u Kini. Odatle su preneli akupunkturu u svoju zemlju. U poslednjih hiljadu godina akupunktura se u Japanu neprekidno razvijala kao metoda lečenja sve do današnjih dana. Savremeni Japan, osim jako razvijene zapadne klasične medicine, ima najrazvijeniju i tehnički najdoteraniju akupunkturu u svetu. Iz stare Kine akupunkturu su prihvatile i druge susedne zemlje Dalekog istoka. Odlično očuvana knjiga.

Autor - osoba Hinerman, Vilhelm Naslov Svetac i njegov demon / Wilhelm Hünermann ; [preveo Petar Gärtler] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : D. Majić, 1969 (Slavonski Brod : Plamen) Fizički opis 419 str., [1] str. s tablom ; 17 cm. Drugi autori - osoba Gertler, Petar Napomene Prevod dela: Der Heilige und sein Dämon. Romansirana biografija Sv. Ivana Vianneya, popularnog Župnika iz Arsa koji je živio u 19. stoljeću. On je malo, vjerski zanemareno selo Ars, pretvorio u središte izvanrednog pastoralnog rada i čudesnih ozdravljenja što je uznemirilo zlog demona koji je župnika noćima uznemiravao. Sveti Ivan Marija Vianney rodio se 8. svibnja 1786. u Francuskoj, u mjestu Dardillyju. Bilo je to vrijeme upravo uoči Francuske revolucije. Tako je Ivan bio svjedok te zloglasne revolucije i njezine strahovlade. Svećenici koji su ostali vjerni Crkvi i katoličkoj vjeri, i zato bezbožničkoj vlasti nisu položili prisegu na revolucionarni ustav, morali su pred progoniteljima bježati i skrivati se. Redovnice, preobučene u građansko odijelo, djecu su poučavale u vjeronauku potajno noću. Tako je bilo i s Ivanom. Ivan se tajno ispovijedio u roditeljskoj kući, a svetu Pričest je primio u jednom štaglju. U siromašnoj obitelji od šestero djece Ivan je spavao u štali, a bio je pastir triju ovaca i jedne magarice, što je obitelj Vianney posjedovala. Kad su se prilike, koje su ishodile iz Francuske revolucije, donekle smirile, pobožni i učeni svećenik Balley, koji je bio pred revolucionarima pobjegao iz Pariza, došao je za župnika u Ivanovo susjedno selo Ecully. On je Ivana uzeo k sebi u župni dvor i spremao ga za svećenika. Bilo je to vrijeme Napoleonskih ratova, pa je i Ivan morao u vojsku i kao ratnik marširati u Španjolsku. U nekom mjestu vojnik Ivan predugo se zadržao u jednoj crkvi, drugi vojnici već su daleko odmakli i on se morao skrivati kao da je bjegunac. Ivan je bio netalentiran za školu. I samo zahvaljujući uglednom župniku Balleyu, primljen je u malo sjemenište, a potom i u veliko sjemenište u Lyon. Uz velike teškoće konačno je Ivan zaređen za svećenika 1815. godine. A sretnom mladom svećeniku sreća se i povećala jer je imenovan kapelanom svojem dobročinitelju župniku Balleyu. Već 1818. godine Ivan je imenovan župnikom u malom mjestu Arsu. Za stanovnike toga mjesta rekao je jedan župnik da se osim Krštenja ni u čemu ne razlikuju od životinja. A generalni vikar mu je prilikom imenovanja rekao: »U toj župi nema mnogo ljubavi prema Bogu, ali ćete je vi u nju unijeti.« Župnik Ivan Marija Vianney vidjevši u kakvu je vjerskom stanju župa, vjerojatno se sjetio Isusove tvrdnje da ima slučaja kada se Đavla može svladati i otjerati samo postom i molitvom. I Župnik arški se hranio jedino krumpirom, koji bi skuhao odjednom za cijeli tjedan. Teško se trapio i drugom pokorom. A noću je satima molio pred Oltarskim sakramentom. Propovijedi su mu bile vrlo glasne i oštre. Na pučkim misijama u susjednim župama pomagao je kao ispovjednik. Mnoštvo svijeta počelo je grnuti baš njemu na svetu Ispovijed. A sve je više ljudi iz cijele okolice dolazilo u Ars da se ispovjede kod svetog Arškog župnika. Bio je to ne samo običan svijet nego i ugledni klerici i visoko školovani ljudi. Mnoge sate i kasno u noć provodio je u ispovjedaonici. Imao je dar kardiognoze – čitao je ljudska srca i savjesti. Otkrivao je pokornicima prošlost i proricao budućnost. No, taj silan Ivanov uspjeh izazvao je zle ljude i Đavla. Đavao mu noću oduzima bukom i štropotom ionako kratak san. Zli ga ljudi blate najodvratnijim lažima. A najviše su ga boljele zavisti i neopravdane kritike koje su dolazile od strane klera, i ne samo nižeg klera. Upadao je radi svega toga i u krize – čak je odlučio i pokušao napustiti Ars. Veliko ohrabranje i utjeha bila mu je „Kuća Providnosti“, nešto slično kao sirotište što je osnovao za siromašne i nezbrinute djevojčice. U tom su se domu dogodila i prva čudesa. Tako se dogodilo čudo umnoženja brašna za kruh, kad župnik nije imao dovoljno novca za prehranu sve većeg broja djevojčica. Glas o svetosti župnika Vianneya nadaleko se pronio, župa se duhovno preporodila, a mjesto Ars postalo je hodočasničko stjecište. Pokornički način života, naporno pastoralno djelovanje, mnoge nepravde koje su mu činjene – sve je to iscrpilo svetog svećenika i nakon 42 godine župničke službe u Arsu i 73 godine života, umro je 4. kolovoza 1859. godine. Po zagovoru župnika Ivana Marije Vianneya događala su se mnoga čudesa. Blaženim je proglašen 1905. godine, a svetim 1925. godine. Zaštitnikom župnika proglašen 1929. godine; seljačko dijete koje je jedva završilo školu i neobrazovana „seljačina“ koja je tek samilošću profesora pripuštena svećeničkom redu – takva je osoba postala zaštitnik svih svećenika, svih župnika – onih koji o sebi imaju visoko mišljenje, jer su obrazovani, učeni, intelektualni i u zavisti mnogi ne podnose kolege uspješnije od njih. „Nego što je ludo pred svijetom, izabra Bog, da posrami mudre, i što je slabo pred svijetom, otkupi Bog, da posrami jako; i što je neplemenito pred svijetom i prezreno, izabra Bog, i ono, što nije, da uništi ono, što jest, da se ne hvali ni jedan čovjek pred Bogom.“ [1 Kor 1, 27-29] Wilhelm Hünermann, njemački svećenik i pisac, * 28. juli 1900, Kempen, Njemačka, † 28. novembar 1975. Život i djelo Hünermann je 1923. godine postao katolički svećenik i zatim služio u gradu Essenu u Aachenskoj biskupiji. Prvu dramu, tragediju Dječiji križarski pohod (Der Kinderkreuzzug) objavio je 1931, a onda je 1936. postigao uspjeh biografskim romanom o češko-njemačkom redemptoristu Klementu Mariji Hofbaueru (Dvořáku). Iste godine ga je prijenos posmrtnih ostataka svetačkoga misionara Damjana de Veustera s havajskog otoka gubavaca u rodnu Belgiju nadahnuo da je i o njemu napisao biografski roman (Priester der Verbannten). Hünermann se rodio, odrastao i služio blizu Flandrije koju je dobro poznavao i volio, tako da je u roman o flamanskom ocu Damjanu unio vlastite duboke osjećaje prema tada prilično kulturno obespravljenim belgijskim Flamancima, a istodobno je pokazao i kako predana požrtvovanost, čije utjelovljenje je bio otac Damjan, nadilazi uske nacionalne i rasne granice. Roman su u to vrijeme različito tumačili: njemački i flamanski nacionalisti kao hrabrenje otpora germanskih Flamanaca prema romanskim Valoncima, a većina ostalog svijeta kao potresnu priču o nepokolebljivoj ljubavi i strpljenju katoličkoga misionara. Bilo kako bilo, roman je ubrzo bio preveden na brojne europske i neeuropske jezike te je Hünermannu odredio autorski pravac za cijeli život: osim nekoliko drama i priča pisac se skoro u potpunosti posvetio sastavljanju svetačkih biografija. Može se reći da je sa svojih trideset biografskih romana bio vjerojatno najplodonosniji hagiograf dvadesetog stoljeća. Romani su izišli u zajedničkoj nakladi od preko tri milijuna primjeraka i prevedeni su na više od dvadeset jezika, osobito na francuski, španjolski, nizozemski, hrvatski, slovenski, poljski, češki, slovački, mađarski, litavski, i rumunjski. Svoja djela, posebice o omladinskim svecima, namijenio je u prvom redu mladima, ali su ih čitali i još uvijek ih prihvaćaju čitatelji svake životne dobi i struke. Posjedujući izuzetnu osjetljivost za svetost u svim oblicima i okolnostima, Hünermann ju je otkrivao svuda oko sebe i postavljao je drugima za cilj i uzor. Prije i za vrijeme pisanja svojih djela detaljno je proučavao cjelokupno dostupno gradivo u vezi dotičnoga lika, od časopisnih članaka preko dnevničkih zabilješki i pisama do biografija, i svaku je zanimljivu pojedinost odnosno svjedočenje spretno povezivao u skladnu cjelinu. U memoarske spise spada knjižica (Clemens August: Aus dem Lebensbuch des Kardinals Graf von Galen, 1947) o njemačkom kardinalu Klementu Augustu von Galenu, velikom moralnom borcu protiv nacističkog nasilja koji je bio Hünermannov župnik kada je ovaj služio kapelanom u jednoj berlinskoj župi. I u nekim drugim djelima je Hünermann uznosio borce protiv nacizma (npr. Die Jungen von Hallstadt, 1949). Opsežan je bio Hünermannov pokušaj didaktične sinteze crkvene povijesti (Povijest Kristova kraljevstva – Geschichte des Gottesreiches, u četiri knjige, 1956–1958), kao i zbirka portreta velikih misionara (Geschichte der Weltmission: Lebensbilder großer Missionare, u tri knjige, 1960–1961). Među najuvjerljivija ostvarenja svakako se može ubrojiti veoma popularan roman o svećeniku Petru Coudrinu u vrijeme francuske revolucije i nakon nje (U sjeni giljotine – Die Herrgottsschanze, 1940), koji je u vrijeme objave poticao na potajni otpor nacizmu; socijalno angažirano djelo o ocu Adolfu Kolpingu (Vater Kolping: Ein Lebensbild des Gesellenvaters, 1948); ganutljivu priču o suvremenoj mučenici za čestitost, Mariji Goretti (Okrvavljeni ljiljan – Um Mädchenehre, 1950), koja je izišla prilikom njene kanonizacije; te izvanredno živ i dojmljiv portret francuskoga seoskog župnika Ivana Vianneya (Svetac i njegov demon – Der Heilige und sein Dämon, 1952). Prevodi Prevodi su poređani po godini izdanja njemačkih originala. Apostol Beča – Klement Marija Hofbauer (Đakovo: Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 2000) (Pater Hofbauer, der Fähnrich Gottes. Innsbruck, München: Tyrolia-Verlag, 1936; izišlo i pod naslovom: Der Bäckerjunge von Znaim: Pater Hofbauer. // Der Bäckerjunge von Znaim, Klemens Maria Hofbauer. // Der Apostel von Wien: Klemens Maria Hofbauer.) Svećenik prognanika (Đakovo: Narodna obrana, 1940; Vjesnik Đakovačke biskupije, 1963; Biskupski ordinarijat, 1981, 1986, 1994; Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 2007) (Priester der Verbannten: Damian de Veuster, ein flämischer Held. Innsbruck, Wien, München: Tyrolia-Verlag, 1938) U sjeni giljotine: prema istinitim događajima iz doba francuske revolucije (Đakovo: Biskupski ordinarijat, 1991) (Die Herrgottsschanze: Erzählung nach wahren Begebenheiten aus der Zeit der Französischen Revolution. Freiburg: Herder, 1940) Prosjak iz Granade: Sveti Ivan od Boga (Đakovo: Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 2001) (Der Bettler von Granada: Ein Lebensbild des hl. Johannes von Gott. Regensburg: Johann von Gott-Verlag, 1949) Okrvavljeni ljiljan (Pazin: Biskupski ordinarijat, 1962; Istarsko književno društvo Sv. Ćirila i Metodija, 1964, ?, 1969); izišlo i pod naslovom Marija Goretti (Pazin: Istarsko književno društvo Sv. Ćirila i Metodija, 1980; Istarsko književno društvo „Juraj Dobrila`, 1981, 1993.) (Um Mädchenehre: Maria Gorettis Kampf und Martyrium. Freiburg Schweiz, Konstanz Baden-Württemberg, München: Kanisius-Verlag, 1950; izišlo i pod naslovom: Die Heilige und ihr Mörder: Maria Goretti und ihr blutiges Zeugnis für die Reinheit.) Borba za zvonove: pripovijesti o ministrantima (Zagreb: Janko Horvat, Rijeka: Župni ured Gospe Lurdske, 1962); drugo izdanje pod naslovom Zvona u srcu: pripovijesti o ministrantima (Donji Andrijevci: Župni ured, 2001.) (Ministranten: Erzählungen über das Völklein im bunten Rock. Mainz: Matthias-Grünewald-Verlag, 1950; izišlo i pod naslovom: Die Lausbuben des Lieben Gottes.) Svetac i njegov demon (Zagreb: Dragan Majić, 1969; Zagreb: Teovizija, 2006, 2007) (Der Heilige und sein Dämon: das Leben des armen Pfarrers von Ars. Heidelberg: Kerle 1952; izišlo i pod naslovom: Der Pfarrer von Ars: Johannes Vianney.) Bukteći oganj: sveti Pijo X. (Đakovo: Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 2000, 2007) (Brennendes Feuer: Papst Pius X. Innsbruck, Wien, München: Tyrolia-Verlag, 1953; izišlo i pod naslovom: Feuer auf die Erde: Papst Pius X.) Povijest Kristova kraljevstva. 1. Grimizno jedro: od Duhova u Jeruzalemu do osnutka crkvene države. 2. Križ na zastavama. Opatija: Srećko Cetinić, 1963–1964. 3. Izgubljeno jedinstvo: od renesanse do Francuske revolucije. Rijeka: F. Mašić, 1967; četvrti dio nije preveden.) (Geschichte des Gottesreiches. 1. Das Purpurne Segel - Vom Pfingstfest in Jerusalem bis zur Gründung des Kirchenstaates (1956). 2. Das Kreuz auf den Fahnen. Die Kirche im Mittelalter (1957). 3. Die verlorene Einheit. Von der Renaissance bis zur französischen Revolution (1957). 4. Fels in der Brandung: von der französischen Revolution bis zur Gegenwart (1958). Bilder aus der Kirchengeschichte für Jugend und Volk. Luzern, München: Rex-Verlag, 1956–1958) Redovnik među vukovima: Ivan Kapistran – velikan Evrope, pobjednik nad Turcima kod Beograda (Đakovo: Biskupski ordinarijat, 1982); drugo i treće izdanje pod naslovom Redovnik među vukovima: Ivan Kapistran - apostol Evrope (Karitativni fond UPT Ne živi čovjek samo o kruhu, 1994, 2005) (Ein Mönch unter den Wölfen: Johannes von Kapistran, der Apostel Europas. Innsbruck, Wien, München: Tyrolia-Verlag, 1965; izišlo i pod naslovom: Ein Mönch unter Wölfen: das Leben des heiligen Johannes Kapistran – Apostel Europas.) Princ Gonzaga (Zagreb: Zorislav Nikolić, 1967) (Prinz Gonzaga: Ein lebensbild des heiligen Aloysius. Luzern, München: Rex-Verlag, 1965) MG9 (N)

Autor - osoba Pavlović, Branko Naslov Filozofski rečnik / Branko Pavlović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Plato, 1997 (Beograd : Fond Kapetan Dragan) Fizički opis 257 str. Zbirka Biblioteka Na tragu Branko Pavlović (16. avgust 1928 – 14. mart 1986) bio je filozof i pisac. Predavao je Antičku filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu . Uređivao je časopise: Gledišta, Filozofija, i Savremene filozofske teme. Dela: Rasprava o filozofskim naukama (1973), Filozofija prirode (1978), Eros i dijalektika (1997), Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski rečnik (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000). Uvod u savremenu filozofiju (2003) , Filozofija nauke (2007), Udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Učesnik mnogih tribina, radio i TV emisija, okruglih stolova. Mnogi njegovi savremenici će se setiti prepunih predavanja na Kolarcu, i ništa manje posećenih redovnih predavanja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon ni malo lakog detinjstva, odlazi u Beograd. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radio je kao profesor filozofije i matematike u jednoj beogradskoj gimnaziji. Prve radove je pisao i objavljivao za časopis Jež. Objavljene tekstove je potpisivao pseudonimom. Želeo je da prođe barem još nekoliko godina rada na fakultetu, sazrevanja njegovog filozofskog bića kako bi se posvetio pisanju, ali ga je na ogromnu žalost prerana i zloćudna bolest u tome sprečila, 14. marta 1986. godine. Zahvaljujući borbi porodice da se radovi i spisi sačuvaju od zaborava, boreći se da ne odu u pogrešne ruke, velikom ljubaznošću njegovih studenata Ilije Marića (danas profesora na Hemijskom fakultetu u Beogradu) i Branislava Gojkovića (osnivača izdavačke kuće Plato), radovi su pažljivo pregledani, pročitani, sa ljubavlju uređeni i objavljeni pod okriljem izdavačke kuće Plato. Tu se, između ostalih mogu naći: Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000) Ostao je upamćen kao vrsni predavač antičke filozofije, kao neko ko je celim bićem umeo da prenese helensku misao na svoje studente, kao i na one koji to nisu bili. Nesumnjiv filozofski eros je iz kroz njega govorio, a profesor Pavlović je to sa ljubavlju od iskona primao i nesebično delio. Mnogi studenti pamte čuvene ekskurzije po Grčkoj i Italiji. Presokratska misao je posvećena Milošu N. Đuriću : „Njegova predavanja i dela uputila su me da visoko cenim i volim helensku misao“ I čini se da je veliki deo ovog najvećeg heleniste u Srba ostavio traga na pokojnog profesora Branka Pavlovića. Za njegov kabinet broj 353, bile su karakteristične biste Sokrata, Platona i Aristotela, kojih se sećaju mnogi studenti i dan danas, kao još jednu od asocijacija na dragog profesora. Mnogi koji su iskreno osećali i poštovali izvor filozofske misli, i dan danas emotivno govore o profesoru Pavloviću. Kao velika inspiracija i uzor, kao najčistiji prenosilac ljubavi ka antičkoj filozofiji bio je i profesoru dr. Bogoljubu Šijakoviću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu), prof. dr. Vladanu Perišiću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i bivši dekan tog fakulteta), pomenutom Iliji Mariću i Branislavu Gojkoviću kao i Petru Živadinoviću[1], (nekadašnjem uredniku BIGZ-a i direktoru kulturnog centra u Parizu; osnivač izdavačke kuće Paidea) i mnogim drugima. Sahranjen je u rodnom selu - Piromanu. Epitaf na nadgrobnoj ploči, reči su supruge Mire i sina Darka, koji glasi: „Tvoje reči imaju vatrenu moć i beskonačnu dubinu“ Na porodičnom grobu gde je samo majka sahranjena, nalaze se i fotografije tragično nastradalog oca i brata. Na tom mestu se može pročitati epitaf najintimnijeg značenja za pokojnog Branka Pavlovića: Jov 17,15 I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti? Dubina i težina ovog pitanja ga je pratila i obeležila ceo život. Rekli su o Branku Pavloviću Posmrtno slovo profesora Slobodana Žunjića povodom smrti Branka Pavlovića: „Smrću Branka Pavlovića gubimo verovatno poslednjeg velikog zastupnika izvornog antičkog shvatanja filozofije kao težnje ka mudrosti. Za njega filozofija nije bila samo deo školskog sistema i kulturno- naučnog pogona, nego suštinsko obeležje pa i glavno izvorište duha jednog vremena i jednog naroda. U epohi sveopšte politizacije i tehnifikacije umešno je branio jedno tradicionalnije, ali i plemenitije razumevanje zadatka filozofa u javnom i društvenom životu. Zato se filozofijom bavio sa patosom na koji upućuje prvi deo njenog imena, ne osvrćući se previše na to što je ovaj intelektualni afekt ljubavi mnogima u međuvremenu postao nerazumljiv ili čak sumnjiv. On ga je sa ubeđenjem smatrao preduslovom svakog pravog filozofiranja, razume se, ne i samom filozofijom. Filozofija je za njega jednako malo bila samo jedno stanje duže koliko i samo neki poseban oblik i znanje. Bila mu je sve to zajedno, saznajni, moralni i kulturni stav, ali i vrhunac jednog obrazovnog procesa, koji se opsegom i nadasve etičko-praktičnim usmerenjem direktno nadovezivao na Platonov akademjiski krug znanja i vaspitanja. Ovu filozofsku praideju je Pavlović želeo da preuzme modernim sredstvima pouzdajući se s pravom u svoj autentični dar filozofskog propitivanja i poučavanja. Izuzetni i pomalo samonikli talenat ga je učinio vrsnim filozofskim spisateljem i još sjajnijim predavačem. Sokratske po duhu, njegov filozofske besede su imale i sokratsko dejstvo: generacije i generacije mladih ljudi bile su u svom prelomnom dobu privučene i konačno pridobijene za filozofiju upravo Pavlovićevim predavanjima, možda najboljim predavanjima iz filozofije koja su se kod nas u kontinuitetu mogla slušati krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina. Plenio je istančanošću svojih formulacija, oštroumnim zapažanjima, duhovitim i originalnim improvizacijama, a naročito izvanrednim filozofskim obrazovanjem koje danas sve više postaje retkost. Ono mu je omogućavalo da se pouzdano i lako kreće u širokim istorijskim i tematskim rasponima, od presokratovaca do egzistencijalista, od filozofije religije i mita do filozofije prirode i nauke. Za sobom je ostavio nekoliko vrednih knjiga i mnogo značajnih studija. Ipak, oni koju budu poznavali jedino njegove objavljene radove imaće samo bledu sliku misaonog bogatstva i retoričke uverljivosti njegove umne reči. Sada kada je ona nepovratno usahla, sada kada se njegova egzistencija izjednačila sa svojom konačnošću, sada kada je smrtno bivstvovanje postalo bivstvovanje smrti, tek sada, kao što to često biva, shvatamo jasnije da je njegova borba za dostojanstvo filozofije bila ujedno borba za sopstveni životni smisao U jednom fedonovski intoniranom cilju napisao je redove koji u fakticitetu smrti neminovno dobija autobiografski značenje: „Sile sudbine učinili smo svetovnim silama. Jednu od tih sila izazivamo prirodom nužnošću. Ona čini moje telo trošnim, a moju dušu samo harmonijom telesnih delova, muzikom na telesnoj liri. Telo će postepeno slabiti, lira će gubiti čvrstinu i zvučnost, muzika će jednog dana prestati. Mogu donekle odlagati taj čas, ali on mora doći. Protiv ove sile, dakle, ne mogu učiniti ništa. Ali zašto bi me ova nemoć sprečavala da svoj živt dostojno proživim? I ne samo to, mudrost mi nalaže da svoj život dostojno dovršim...“ Iz svog najdubljeg unutrašnjeg poriva bez ostatka posvećen filozofiji i nastavno-pedagoškom radu, njegov život se završio pre nego što je dao sve što je mogao dati, ali nalog mudrosti koja ga je vodila nije izneverio. „ Milorad Lj. Milenković: Nadgrobno slovo mome jedinom učitelju u filozofiji Branku U. Pavloviću: „/.../ Sada, kada si otišao, kada dar tvog duha ne može biti zaboravnjen, o putu kojim stupaš, velim: o toj svetoj stvari neka sveto ćutanje razmišlja! Večna ti slava i hvala!“ Zdravko Kučnar, Politika, 16. 6. 2001. „/.../U senci pomenutih izdanja izrasta u poslednjih nekoliko godina, postepeno, tiho i nenametljivo, izdanje celokupnog filozofskog stvaralaštva Branka Pavlovića (1928—1996). Iako nije formalno označeno kao sabrana dela, ovo izdanje sabire i iznosi na videlo sve ono što je napisao Branko Pavlović. Širina interesovanja Reč je o prerano preminulom autoru koji je za života objavio svega dve knjige: „Raspravu o filozofskim osnovama nauke“ (1973) i „Filozofiju prirode“ (1978), ako ne računamo udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Dugogodišnji profesor filozofije na Univerzitetu, Pavlović je bio istinski predan svom pozivu. Među svojim studentima stekao je istinske poštovace i učenike. Predanim radom onih koji su mu bili naprivrženiji - Ilije Marića, urednika, koji je prikupio i pripremio za objavljivanje sve Pavlovićeve radove i rukopise iz zaostavštine, i Branislava Gojkovića, izdavača, kod „Platoa“ se do sada pojavilo sedam, od deset, knjiga koje sam Pavlović nije stigao da objavi. Četiri knjige: „Eros i dijalektika“, „Metafizika i egzistencija“, „Presokratska misao“ i „Filozofski rečnik“, objavljene su 1997, „Filozofski triptih“ 1998, a nedavno (sa oznakom 2000) pojavile su se i najnovije knjige: „Vidovija Artura Polačeka“ i „Mislilac na agori“. Poslednje dve knjige su na najlepši način obeležile petnaestogodišnjicu autorove smrti. Izdanje Pavlovićevih dela uključiće još i „Uvođenje u filozofiju“, „Filozofiju nauke“ (članke) i opsežna „Predavanja o savremenoj filozofiji“, koja priprema Ilija Marić. Već i sami naslovi ukazuju na širinu piščevih interesovanja u filozofiji. Ona obuhvataju i antičku i modernu i savremenu filozofiju, kao i najrazličitije oblike filozofskog izlaganja - rasprave i studije, sintetičke preglede, članke stručnog i enciklopedijskog karaktera, fragmente, meditativne zapise i sl. Pavlovićevi tekstovi otkrivaju temeljitog istraživača retke filozofske kulture i obrazovanosti, autora koji čitaoce uvodi u izvorno grčko filozofiranje, ali isto tako umešno i u probleme i filozofsko razumevanje savremenog života, njegovih opsena i ideologija. Pavlović je filozof u osami i meditaciji, ali i na agori, u dijalogu i u polemici. Bio je usamljenik, izvan škola i pravaca, struja ili partija, ali angažovan u svim oblicima filozofskog i kulturnog delovanja – predavač na Univerzitetu, ali i na javnim i popularnim tribinama, urednik u filozofskim časopisima, jednako okrenut najdubljim filozofskim raspravama, popularizaciji filozofije i filozofskom sučeljavanju sa svakodnevnim životom. Antički izvori Delovao je u vremenu kada je, sticajem društvenih i kulturnih okolnosti, filozofija kod nas, naročito u Beogradu, imala važnije mesto negoli ikada pre i posle toga. Pavlović je tu okolnost koristio da bi interesovanje za filozofiju usmeravao na njene antičke izvore. Suprotstavljao se svođenju filozofske kulture na puku struku. Vlastiti život vodio je odista filozofski. Svojim radom pokazivao je da je filozofija stvar slobodnog mišljenja i dijaloga, a ne bilo kakve dogme i pripadništva strujama koje diktira vreme ili različite ideologije. Više nego iko drugi u našoj univerzitetskoj sredini, bio je okrenut studentima koji su ga prihvatali kao istinskog učitelja u filozofiji. „Mislilac na agori“, kako priređivač naslovljava deo Pavlovićevih tekstova iz praktične filozofije i njegova oglašavanja na javnoj sceni, na tribinama i u štampi, obelodanjuje jedan vid autorovog angažmana, ali je istovremeno i dokument o jednom razdoblju u našoj filozofiji u kojoj je Branko Pavlović ostavio svoj prepoznatljiv, trajan, ali nikada nametljiv trag. Trud Pavlovićevih učenika i poštovalaca i nastojanje da njegovo delo ne ostane zaboravljeno, već da ga saberu, pripreme za objavljivanje u učine dostupnim našoj kulturnoj javnosti redak je poduhvat u našoj sredini i svake pohvale vredan čin. Može se očekivati da će i druga „sabiranja“ koja su u izgledu, a valja ih i podsticati, doprineti boljem i potpunijem sagledavanju kretanja i dometa u našoj filozofiji. Irina Deretić o neposotojanju srpske filozofske škole danas „Središnji cilj projekta ’Istorije srpske filozofije’ jeste temeljno i kritičko preispitivanje nacionalne filozofske baštine, kao i njenog odnosa sa ostalim disciplinama duhovnih i prirodnih nauka, u cilju nastojanja da se pokaže postojanje identiteta i kontinuiteta u razvoju naše filozofije. Isto tako, ovaj projekat predstavlja težnju i da se započne kontinuirano institucionalno bavljenje srpskom filozofijom, koje u našoj novijoj prošlosti nije ostvareno uprkos velikim i značajnim doprinosima pojedinaca poput Branka Pavlovića, Mihaila Đurića, Slobodana Žunjića, Ilije Marića, Bogumira Đukića i drugih.“ MG136 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branko Pavlović (16. avgust 1928 – 14. mart 1986) bio je filozof i pisac. Predavao je Antičku filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu . Uređivao je časopise: Gledišta, Filozofija, i Savremene filozofske teme. Dela: Rasprava o filozofskim naukama (1973), Filozofija prirode (1978), Eros i dijalektika (1997), Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski rečnik (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000). Uvod u savremenu filozofiju (2003) , Filozofija nauke (2007), Udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Učesnik mnogih tribina, radio i TV emisija, okruglih stolova. Mnogi njegovi savremenici će se setiti prepunih predavanja na Kolarcu, i ništa manje posećenih redovnih predavanja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon ni malo lakog detinjstva, odlazi u Beograd. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radio je kao profesor filozofije i matematike u jednoj beogradskoj gimnaziji. Prve radove je pisao i objavljivao za časopis Jež. Objavljene tekstove je potpisivao pseudonimom. Želeo je da prođe barem još nekoliko godina rada na fakultetu, sazrevanja njegovog filozofskog bića kako bi se posvetio pisanju, ali ga je na ogromnu žalost prerana i zloćudna bolest u tome sprečila, 14. marta 1986. godine. Zahvaljujući borbi porodice da se radovi i spisi sačuvaju od zaborava, boreći se da ne odu u pogrešne ruke, velikom ljubaznošću njegovih studenata Ilije Marića (danas profesora na Hemijskom fakultetu u Beogradu) i Branislava Gojkovića (osnivača izdavačke kuće Plato), radovi su pažljivo pregledani, pročitani, sa ljubavlju uređeni i objavljeni pod okriljem izdavačke kuće Plato. Tu se, između ostalih mogu naći: Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000) Ostao je upamćen kao vrsni predavač antičke filozofije, kao neko ko je celim bićem umeo da prenese helensku misao na svoje studente, kao i na one koji to nisu bili. Nesumnjiv filozofski eros je iz kroz njega govorio, a profesor Pavlović je to sa ljubavlju od iskona primao i nesebično delio. Mnogi studenti pamte čuvene ekskurzije po Grčkoj i Italiji. Presokratska misao je posvećena Milošu N. Đuriću : „Njegova predavanja i dela uputila su me da visoko cenim i volim helensku misao“ I čini se da je veliki deo ovog najvećeg heleniste u Srba ostavio traga na pokojnog profesora Branka Pavlovića. Za njegov kabinet broj 353, bile su karakteristične biste Sokrata, Platona i Aristotela, kojih se sećaju mnogi studenti i dan danas, kao još jednu od asocijacija na dragog profesora. Mnogi koji su iskreno osećali i poštovali izvor filozofske misli, i dan danas emotivno govore o profesoru Pavloviću. Kao velika inspiracija i uzor, kao najčistiji prenosilac ljubavi ka antičkoj filozofiji bio je i profesoru dr. Bogoljubu Šijakoviću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu), prof. dr. Vladanu Perišiću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i bivši dekan tog fakulteta), pomenutom Iliji Mariću i Branislavu Gojkoviću kao i Petru Živadinoviću[1], (nekadašnjem uredniku BIGZ-a i direktoru kulturnog centra u Parizu; osnivač izdavačke kuće Paidea) i mnogim drugima. Sahranjen je u rodnom selu - Piromanu. Epitaf na nadgrobnoj ploči, reči su supruge Mire i sina Darka, koji glasi: „Tvoje reči imaju vatrenu moć i beskonačnu dubinu“ Na porodičnom grobu gde je samo majka sahranjena, nalaze se i fotografije tragično nastradalog oca i brata. Na tom mestu se može pročitati epitaf najintimnijeg značenja za pokojnog Branka Pavlovića: Jov 17,15 I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti? Dubina i težina ovog pitanja ga je pratila i obeležila ceo život. Rekli su o Branku Pavloviću Posmrtno slovo profesora Slobodana Žunjića povodom smrti Branka Pavlovića: „Smrću Branka Pavlovića gubimo verovatno poslednjeg velikog zastupnika izvornog antičkog shvatanja filozofije kao težnje ka mudrosti. Za njega filozofija nije bila samo deo školskog sistema i kulturno- naučnog pogona, nego suštinsko obeležje pa i glavno izvorište duha jednog vremena i jednog naroda. U epohi sveopšte politizacije i tehnifikacije umešno je branio jedno tradicionalnije, ali i plemenitije razumevanje zadatka filozofa u javnom i društvenom životu. Zato se filozofijom bavio sa patosom na koji upućuje prvi deo njenog imena, ne osvrćući se previše na to što je ovaj intelektualni afekt ljubavi mnogima u međuvremenu postao nerazumljiv ili čak sumnjiv. On ga je sa ubeđenjem smatrao preduslovom svakog pravog filozofiranja, razume se, ne i samom filozofijom. Filozofija je za njega jednako malo bila samo jedno stanje duže koliko i samo neki poseban oblik i znanje. Bila mu je sve to zajedno, saznajni, moralni i kulturni stav, ali i vrhunac jednog obrazovnog procesa, koji se opsegom i nadasve etičko-praktičnim usmerenjem direktno nadovezivao na Platonov akademjiski krug znanja i vaspitanja. Ovu filozofsku praideju je Pavlović želeo da preuzme modernim sredstvima pouzdajući se s pravom u svoj autentični dar filozofskog propitivanja i poučavanja. Izuzetni i pomalo samonikli talenat ga je učinio vrsnim filozofskim spisateljem i još sjajnijim predavačem. Sokratske po duhu, njegov filozofske besede su imale i sokratsko dejstvo: generacije i generacije mladih ljudi bile su u svom prelomnom dobu privučene i konačno pridobijene za filozofiju upravo Pavlovićevim predavanjima, možda najboljim predavanjima iz filozofije koja su se kod nas u kontinuitetu mogla slušati krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina. Plenio je istančanošću svojih formulacija, oštroumnim zapažanjima, duhovitim i originalnim improvizacijama, a naročito izvanrednim filozofskim obrazovanjem koje danas sve više postaje retkost. Ono mu je omogućavalo da se pouzdano i lako kreće u širokim istorijskim i tematskim rasponima, od presokratovaca do egzistencijalista, od filozofije religije i mita do filozofije prirode i nauke. Za sobom je ostavio nekoliko vrednih knjiga i mnogo značajnih studija. Ipak, oni koju budu poznavali jedino njegove objavljene radove imaće samo bledu sliku misaonog bogatstva i retoričke uverljivosti njegove umne reči. Sada kada je ona nepovratno usahla, sada kada se njegova egzistencija izjednačila sa svojom konačnošću, sada kada je smrtno bivstvovanje postalo bivstvovanje smrti, tek sada, kao što to često biva, shvatamo jasnije da je njegova borba za dostojanstvo filozofije bila ujedno borba za sopstveni životni smisao U jednom fedonovski intoniranom cilju napisao je redove koji u fakticitetu smrti neminovno dobija autobiografski značenje: „Sile sudbine učinili smo svetovnim silama. Jednu od tih sila izazivamo prirodom nužnošću. Ona čini moje telo trošnim, a moju dušu samo harmonijom telesnih delova, muzikom na telesnoj liri. Telo će postepeno slabiti, lira će gubiti čvrstinu i zvučnost, muzika će jednog dana prestati. Mogu donekle odlagati taj čas, ali on mora doći. Protiv ove sile, dakle, ne mogu učiniti ništa. Ali zašto bi me ova nemoć sprečavala da svoj živt dostojno proživim? I ne samo to, mudrost mi nalaže da svoj život dostojno dovršim...“ Iz svog najdubljeg unutrašnjeg poriva bez ostatka posvećen filozofiji i nastavno-pedagoškom radu, njegov život se završio pre nego što je dao sve što je mogao dati, ali nalog mudrosti koja ga je vodila nije izneverio. „ Milorad Lj. Milenković: Nadgrobno slovo mome jedinom učitelju u filozofiji Branku U. Pavloviću: „/.../ Sada, kada si otišao, kada dar tvog duha ne može biti zaboravnjen, o putu kojim stupaš, velim: o toj svetoj stvari neka sveto ćutanje razmišlja! Večna ti slava i hvala!“ Zdravko Kučnar, Politika, 16. 6. 2001. „/.../U senci pomenutih izdanja izrasta u poslednjih nekoliko godina, postepeno, tiho i nenametljivo, izdanje celokupnog filozofskog stvaralaštva Branka Pavlovića (1928—1996). Iako nije formalno označeno kao sabrana dela, ovo izdanje sabire i iznosi na videlo sve ono što je napisao Branko Pavlović. Širina interesovanja Reč je o prerano preminulom autoru koji je za života objavio svega dve knjige: „Raspravu o filozofskim osnovama nauke“ (1973) i „Filozofiju prirode“ (1978), ako ne računamo udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Dugogodišnji profesor filozofije na Univerzitetu, Pavlović je bio istinski predan svom pozivu. Među svojim studentima stekao je istinske poštovace i učenike. Predanim radom onih koji su mu bili naprivrženiji - Ilije Marića, urednika, koji je prikupio i pripremio za objavljivanje sve Pavlovićeve radove i rukopise iz zaostavštine, i Branislava Gojkovića, izdavača, kod „Platoa“ se do sada pojavilo sedam, od deset, knjiga koje sam Pavlović nije stigao da objavi. Četiri knjige: „Eros i dijalektika“, „Metafizika i egzistencija“, „Presokratska misao“ i „Filozofski rečnik“, objavljene su 1997, „Filozofski triptih“ 1998, a nedavno (sa oznakom 2000) pojavile su se i najnovije knjige: „Vidovija Artura Polačeka“ i „Mislilac na agori“. Poslednje dve knjige su na najlepši način obeležile petnaestogodišnjicu autorove smrti. Izdanje Pavlovićevih dela uključiće još i „Uvođenje u filozofiju“, „Filozofiju nauke“ (članke) i opsežna „Predavanja o savremenoj filozofiji“, koja priprema Ilija Marić. Već i sami naslovi ukazuju na širinu piščevih interesovanja u filozofiji. Ona obuhvataju i antičku i modernu i savremenu filozofiju, kao i najrazličitije oblike filozofskog izlaganja - rasprave i studije, sintetičke preglede, članke stručnog i enciklopedijskog karaktera, fragmente, meditativne zapise i sl. Pavlovićevi tekstovi otkrivaju temeljitog istraživača retke filozofske kulture i obrazovanosti, autora koji čitaoce uvodi u izvorno grčko filozofiranje, ali isto tako umešno i u probleme i filozofsko razumevanje savremenog života, njegovih opsena i ideologija. Pavlović je filozof u osami i meditaciji, ali i na agori, u dijalogu i u polemici. Bio je usamljenik, izvan škola i pravaca, struja ili partija, ali angažovan u svim oblicima filozofskog i kulturnog delovanja – predavač na Univerzitetu, ali i na javnim i popularnim tribinama, urednik u filozofskim časopisima, jednako okrenut najdubljim filozofskim raspravama, popularizaciji filozofije i filozofskom sučeljavanju sa svakodnevnim životom. Antički izvori Delovao je u vremenu kada je, sticajem društvenih i kulturnih okolnosti, filozofija kod nas, naročito u Beogradu, imala važnije mesto negoli ikada pre i posle toga. Pavlović je tu okolnost koristio da bi interesovanje za filozofiju usmeravao na njene antičke izvore. Suprotstavljao se svođenju filozofske kulture na puku struku. Vlastiti život vodio je odista filozofski. Svojim radom pokazivao je da je filozofija stvar slobodnog mišljenja i dijaloga, a ne bilo kakve dogme i pripadništva strujama koje diktira vreme ili različite ideologije. Više nego iko drugi u našoj univerzitetskoj sredini, bio je okrenut studentima koji su ga prihvatali kao istinskog učitelja u filozofiji. „Mislilac na agori“, kako priređivač naslovljava deo Pavlovićevih tekstova iz praktične filozofije i njegova oglašavanja na javnoj sceni, na tribinama i u štampi, obelodanjuje jedan vid autorovog angažmana, ali je istovremeno i dokument o jednom razdoblju u našoj filozofiji u kojoj je Branko Pavlović ostavio svoj prepoznatljiv, trajan, ali nikada nametljiv trag. Trud Pavlovićevih učenika i poštovalaca i nastojanje da njegovo delo ne ostane zaboravljeno, već da ga saberu, pripreme za objavljivanje u učine dostupnim našoj kulturnoj javnosti redak je poduhvat u našoj sredini i svake pohvale vredan čin. Može se očekivati da će i druga „sabiranja“ koja su u izgledu, a valja ih i podsticati, doprineti boljem i potpunijem sagledavanju kretanja i dometa u našoj filozofiji. Irina Deretić o neposotojanju srpske filozofske škole danas „Središnji cilj projekta ’Istorije srpske filozofije’ jeste temeljno i kritičko preispitivanje nacionalne filozofske baštine, kao i njenog odnosa sa ostalim disciplinama duhovnih i prirodnih nauka, u cilju nastojanja da se pokaže postojanje identiteta i kontinuiteta u razvoju naše filozofije. Isto tako, ovaj projekat predstavlja težnju i da se započne kontinuirano institucionalno bavljenje srpskom filozofijom, koje u našoj novijoj prošlosti nije ostvareno uprkos velikim i značajnim doprinosima pojedinaca poput Branka Pavlovića, Mihaila Đurića, Slobodana Žunjića, Ilije Marića, Bogumira Đukića i drugih.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila.

U dobrom stanju! Džon Lok (engl. John Locke; Rington, 29. avgust 1632 — Eseks, 28. oktobar 1704) bio je engleski filozof i lekar, koji se smatrao jednim od najuticajnijih prosvetljenih mislioca obično poznatog kao „otac liberalizma”.[1][2][3] Smatra se jednim od prvih britanskih empirističara, prateći tradiciju Fransisa Bejkona, on je jednako važan i za teoriju društvenog ugovora. Njegov rad značajno je uticao na razvoj epistemologije i političke filozofije. Njegovi tekstovi uticali su na Voltera i Žana Žaka Rusa, mnoge škotske prosvetljenje mislioce, kao i na američke revolucionare. Njegov doprinos klasičnom republikanstvu i liberalnoj teoriji odrazio se deklaracijom nezavisnosti SAD. Džonova teorija duha često se citira kao poreklo savremenih koncepcija identiteta i sebe, koje se značajno shvataju u radu kasnijih filozofa kao što su Dejvid Hjum, Ruso i Imanuel Kant. Džon je bio prvi koji je sebe definisao kroz kontinuitet svesti. Zamišljao je da je um, pri rođenju, bio neispisana tabla ili tabula rasa. Suprotno Dekartovoj filozofiji zasnovanoj na postojećim konceptima, on je tvrdio da smo rođeni bez urođenih ideja, a to znanje je umesto toga određeno samo iskustvom koje proizilazi iz opažanja čula.[5]To je sada poznato kao empirizam. Primer Džonove vere u empirizu može se videti u njegovom citatu: „šta god da napišem, čim otkrijem da to ne može da bude istina, moja ruka će biti prva koja će da ga baci u vatru.” Ovo pokazuje ideologiju nauke u njegovim zapažanjima u tome što nešto mora biti u stanju da se testira više puta i da ništa ne bude oslobođeno od proverivanja. Osvrćući se na rad drugih, Džon je rekao da je uspostavio metod samoposmatranja ili posmatrajući emocije i ponašanja sebe.[6] Njegova politička filozofija, zasnovana na prirodnopravnoj doktrini, sadrži klasične formulacije temeljnih načela liberalizma (Dve rasprave o vladi). Zalagao se za versku toleranciju (Pisma o toleranciji I—IV, 1689 — 1706). Bavio se i pedagoškim problemima (Misli o vaspitanju, 1693). Džon Lok rodio se iste godine kao i Spinoza, a gotovo pola veka posle Hobsa (1632. godine). Revolucionarna zbivanja u Engleskoj sredinom XVII veka doživljavao je kao dečak i mladić. Dok je njegov otac, pravnik i vatreni puritanac, kao oficir revolucionarne armije aktivno učestvovao u građanskom ratu, dotle je sin učio, najpre na Školi u Vestminsteru (1646—1653) a zatim u Oksfordu (1653—1657), gde je po završetku studija ostao kao neka vrsta asistenta za grčki jezik i retoriku, a kasnije za moralnu filozofiju. Sholastička filozofija, koja je u to vreme još uvek dominirala u Oksfordu, nije uspela da zarazi Loka. Osjećajući antipatiju prema njoj, on je svoj boravak u Oksfordu koristio pre svega za samostalno studiranje novijih filozofskih dela (u prvom redu Dekartovih, a takođe i Bejkonovih, Hobsovih, Gasendijevih), kao i za proučavanje prirodnih nauka (hemije, eksperimentalne fizike i naročito medicine), te se upoznao i sprijateljio sa slavnim hemičarom Robertom Bojlom i lekarom Sidenhamom, koji su se na području svojih struka borili za primenu empirijskih metoda. U vrijeme Lokovog rada na oksfordskom univerzitetu došlo je do restauracije Stjuarta. Buržoazija i novo plemstvo ponudili su (dve godine posle Kromvelove smrti) krunu sinu pogubljenog kralja Čarlsu II (vladao 1660 — 1685). S obnovom kraljevstva obnovljena je i suprotnost između kralja i parlamenta, te je došlo do obrazovanja dveju stranaka: torijevaca (sveštenstvo, dvorska aristokratija i zaostalo plemstvo - pristalice kraljevskog apsolutizma) i vigovaca (predstavnici buržoazije i novog plemstva - pristalice ograničenja kraljevske vlasti i vladavine parlamenta). Lok, koji je u prvo vreme posle restauracije bio donekle sklon Stjuartima, našao se uskoro u taboru vigovaca. Na takvu njegovu političku orijentaciju mnogo je delovalo njegovo poznanstvo (sklopljeno 1666. god.) s baronom Ešlijem, kasnijim lordom Šaftsburijem, jednim od vođa vigovske opozicije. U toku niza godina on je bio kućni lekar Ešlijeve porodice, vaspitač njegovog najstarijeg sina, a takođe sekretar i savetnik samog barona. Kad je Ešli 1672. godine postao lord-kancelar Lok je dobio visoku državnu funkciju, a kad je on uskoro posle toga pao, morao je malo kasnije i Lok napustiti svoj položaj (1675), te je otišao u Francusku, odakle se vratio posle četiri godine. Pred naletom reakcije morao je lord Šaftsburi 1682. godine pobeći u Holandiju, gdje je iduće godine umro, a nekoliko meseci posle njegove smrti i Lok se sklonio u Holandiju, gde je proveo pet godina. To su za njega bile godine plodnog rada, u kojima je pored ostalog dovršio i svoje glavno delo „Ogled o ljudskom razumu“. Medutim trijumf reakcije u Engleskoj nije bio dugotrajan. Naslednik Čarlsa II, njegov brat Džejms II, bavio se nerealnim planom, da obnovi ne samo radikalni kraljevski apsolutizam, već i katolicizam, pa su se vigovci sporazumeli s delom torijevaca, da na presto pozovu iz Holandije kralja, koji će im bolje odgovarati - Vilijama III Oranskog. On se odazvao pozivu parlamenta, te se, ne naišavši na otpor, iskrcao 1688. u Engleskoj, dok je Džejms pobegao u Francusku. Taj događaj se u istoriografiji naziva „slavnom revolucijom“ („Glorius Revolution“). Tako je 1688. godine u Engleskoj uspostavljena buržoaska monarhija, u kojoj kralju pripada uglavnom čast, a parlamentu vlast. A sam parlament je bio organ vladavine buržoasko-plemićkog saveza, saveza u kojem je pored jedinstva postojala i protivurečnost između torijevaca (konzervativnog plemićkog krila toga saveza) i vigovaca (njegovog buržoaskog krila). Između te dve partije stalno se vodila borba i prevlast je pripadala čas jednoj, čas drugoj (do godine 1760. pretežno vigovcima). Ali ta borba stalno je ostajala u parlamentarom okviru. Zajedno s Vilijamom III Oranskim (tačnije: brodom, kojim je putovala kraljeva žena), vratio se u Englesku i Lok. Doživevši tako pobedu političkih principa, za koje se zalagao, on je ostatak života proveo zadovoljan i poštovan. Ponuđenu dužnost poslanika na brandenburškom dvoru odbio je iz zdravstvenih razloga, ali je prihvatio neke lakše dužnosti. Godine 1691. preselio se na seosko dobro jedne prijateljske porodice kraj Londona, gdje je mirno proživeo poslednjih trinaest godina primajući povremeno posete Kolinsa, Molinoa, Njutna i drugih istaknutih naučnih radnika i poštovalaca. Tu je ovaj mislilac dočekao i smrt (1704. godine). Uticaj Uredi U kasnom 17. i ranom 18. veku, Lokove Dve rasprave su bile retko citirane. Istoričar Džulijan Hopit je rekao o knjizi, „izuzev među nekim Vigovcima, čak i kao doprinos intenzivnoj debati tokom 1690-ih to delo je imalo malo uticaja i bilo generalno ignorisano do 1703 (mada je u Oksfordu 1695. bilo zabeleženo da je proizvelo `znatnu buku`)”.[7] Džon Kenjon, u svojoj studiji britanske političke debate od 1689 do 1720, napomenuo je da su Lokove teorije bile „pominjane veoma retko u ranim stadijumima [slavne] revolucije, sve do 1692, a čak još manje nakon toga, osim ako je namera bila da se zloupotrevljavaju” i da „niko, uključujući većinu Vigovaca, nije bio spreman za ideju notacionog ili apstraktnog kontrakta tipa koji je ocrtao Lok”[8] Za razliku od toga, Kenjon dodaje da je delo Algernona Sidnija Diskursi o vladi bilo „svakako bilo mnogo uticajnije od Lokove Dve rasprave” Tokom 50 godina nakon smrti kraljice Ane 1714. godine, Dve rasprave su imale samo jedno dodatno izdanje (izuzev u Lokovim sabranim radovima). Međutim, sa usponom američkog otpora britanskom oporezivanju, Druga rasprava je zadobila nove bazu čitalaca; taj rad je frekventno navođen u debatama u Americi i Britaniji. Prvo američko izdanje je objavljeno 1773. godine u Bostonu.[10] Lok je izvršio dubok uticaj na političku filozofiju, a posebno na moderni liberalizam. Majkl Zukert je smatrao da je Lok lansirao liberalizam putem kritikovanja Hobesijanskog apsolutizma i jasnog razdvajanja nadležnosti crkve i države. On je imao jak uticaj na Voltera, koji ga je nazivao „mudracem Lokom”. Njegove rasprave po pitanjima slobode i društvenog ugovora kasnije su uticale na pisane radove Aleksandara Hamiltona, Džejmsa Medisona, Tomasa Džefersona, i drugih očeva osnivača Sjedinjenih Država. Zapravo, jedan paragraf iz Druge rasprave je doslovno reprodukovan u Deklaraciji nezavisnosti, gde se pominje „dug niz zloupotreba”. Toliki je bio Lokov uticaj da je Tomas Džeferson napisao: „Bejkon, Lok i Njutn... Ja smatram da su to tri najveća čoveka koja su ikad živela, bez bilo kakvog izuzetka, i da su položili temelje tih superkonstrukcija koje su podignute u fizičkim i moralnim naukama”.[11][12][13] Moguće je da je Lokov uticaj bio još veći u oblasti epistemologije. Lok je redefinisao subjektivnost, ili sebe, i intelektualni istoričari kao što su Čarls Tejlor i Džerold Sejgel smatraju da Lokov rad Esej o ljudskom razumevanju (1690) označava početak modernog zapadnjačkog shvatanje samog sebe.[14][15] Lokova teorija asocijacije je takođe znatno uticala na modernu filozoviju.[16] Teorija saznanja Uredi Naš razum za Loka je prazna tablica za pisanje (tabula rasa) jer ničeg u našem umu nema čega prethodno nije bilo u čulima (Nihil est in intellectu quod antea non fuerit in sensu). On se zapravo sa racionalistima ne spori oko elementarnih sposobnosti razuma (pamćenje, asocijacije, uočavanje...), već da li se u tavkom razumu nalaze samostalni sadržaji (ideje) koji ne dolaze spolja (iz čula). Njegova teorija je odgovor na metafizičke spekulacije o urođenim idejama. Već kod Hobsa reči nisu stvari, već oznake za vrste stvari. Kod Loka ideja je naziv za sve što duh opaža u sebi ili što je neposredni predmet opažaja, misli ili razuma. Nijedna stvar nije urođena jer ista stvar može postojati ili ne postojati, a ljude koji ne razumeju reči čudni pojmovi ne mogu zbuniti (okrugli kvadrat). Ako su ideje urođene, zašto bismo išta otkrivali, zašto onda nema samoočevidnosti već se sve uči. Odakle saznanje i dokle ono seže. Lok kaže da se naša prazna tabla upotpunjava utiscima, iako priznaje da razume nije potpuno pasivan. Domet saznanja je istovetan sa domenom našeg iskustva. Ideja označava svaki sadržaj svesti, a ne samo opšte pojmove ili „univerzalije“. (subjektivni idealizam).[17] Lok ostavlja mogućnost da možda postoje neka urođena moralna načela (suprotstavljanje ubistvu iz koristi), ali se boji da ako to prihvatimo onda zaista sve ideje jesu urođene, pa ih samo čulima oživljavamo. Lokova podela ideja Uredi Prema izvoru – ideje iz spoljnih utisaka (ideje senzacije) i one iz sadržaja samoposmatranja (ideje refleksije) Prema složenosti – proste i složene. a. Proste ideje su osnovna građa našeg iskustva i saznanja i razum je tokom procesa njihovog primanja potpuno pasivan. Mogu doći iz jednog ili više čula, ali i putem refleksije. U ovu grupu ideja spadaju ideje opžanja (mišljenja) i volje (htenja). b. Složene ideje nastaju poređenjem, apstrakovanjem ili kombinovanjem prostih: Ideje modusa (svojstva) su one koje ne postoje odvojene, več na nečemu i koje se međusobno mešaju (udaljenost, zapremina, mesto itd.)Inka Garsilaso de la Vega Ideje supstancije su nosioci modusa i mogu biti individualne i osnovne (zlato, voda...) Ideje relacije su one koje se odnose na promenu neke stvari delovanjem druge (uzroci i posledice, isto i različito, nastajanje i propadanje) Apstraktne ideje su one koje nastaju pronalaženjem zajedničke ideje u prostim idejama Prema realnosti – realne su sve ideje koje imaju osnovu u realnim prototipovima, a fantastične one koje ju nemaju. Sve proste ideje su realne, a fantastične su uvek složene. (kentaur) Prema adekvatnosti – adekvatne ideje su one složene realne ideje koje u potpunosti odgovaraju realnim prototipovima, a neadekvatne su one koje svoje prototipove prikazuju nepotpuno. Lok razlikuje primarne i sekundarne kvalitete. Ideja je ime za sadržaj svesti, a kvalitet za moć predmeta da u našoj svesti proizvode ideju. Primarni kvaliteti pripadaju predmetima i odraz su realno (objektivno) postojećeg, pa ih primamo putem čula, a izazivaju ih spoljni objekti realnim svojstvima (mi na njih ne možemo da utičemo). Sekundarni kvaliteti nisu realno postojeći i predstavljaju moć predmeta da putem kombinacije realno postojećih kvaliteta izazove i one koje to nisu, pa ih dobijamo preko jednog čula i one zavise od okolnosti opažanja i stanja čula. Lokova teorija se naziva reprezentacionom teorijom ideja i po njoj su istinite samo realne i adekvatne ideje, odnosno, one koje imaju realne prototipove. Međutim, osporivači ove teorije kažu da se na osnovu ideja nikada ne može dokazati postojanje stvari po sebi i zato su je negirali čak i Lokovi naslednici, Dejvid Hjum i Džordž Berkli. Saznanje je, najzad, opažanje povezanosti ili nepovezanosti ili slaganja i protivrečnosti između ideja. Pedagoški pogledi Uredi Lokovo shvatanje sveta formiralo se pod uticajem borbe buržoazije protiv feudalne vlasti sredinom 17. veka, pod uticajem senzualističke teorije saznanja F. Bekona i pod uticajem filozofije racionalizma R. Dekarta. U socijalno-filozofskim pogledima Lok razvija teoriju prirodnog prava, uzimajući rad i pravo svojine za osnovu blagostanja svakog pojedinca. Država je, po njegovom shvatanju, nastala dogovorom, pa su ljudi dužni da se pridržavaju zakona koji su doneli. Ljudi su dobrovoljno predali deo svojih prirodnih prava upravljačima da bi im zaštitili život, slobodu i imovinu. Osnovni filozofski pogledi sadržani su u njegovom glavnom delu `Ogled o ljudskom razumu`, gde saznavanje spoljnog sveta izvodi iz osećaja, ali se oslanja i na unutrašnje iskustvo kao samostalan izvor znanja. Iako nije bio dosledan materijalista, Lok je ipak svojom filozofijom izvršio veliki uticaj na francuske materijaliste 18. veka. Lok negira urođenost ideja, urođenost moralnih osobina kao što je tvrdilo feudalno plemstvo i smatra da je duša deteta po prirodi kao čista tabla (tabula rasa) koja se ispisuje postepeno, pod uticajem iskustva i vaspitanja. Tako Lok poklanja veliki značaj vaspitanju, iako nije tipičan predstavnik prosvetiteljske pdagogije, putem koga se stiče iskustvo neophodno za praktičan rad i za stvaranje mudrog čoveka i veštog `džentlmena`. Lok je u svom pedagoškom delu `Misli o vaspitanju` objasnio pedagogiju `zdravog razuma` i istakao fizički razvoj kao bazu za ostali vaspitni rad. U tom smislu i polazi od Juvenalove izreke ` u zdravom telu zdrav je duh` i određuje zadatke vaspitanja putem kojih se ostvaruje disciplina tela i disciplina duha. Disciplina duha je u neposrednoj vezi sa moralnim vaspitanjem (`tajna pravoga vaspitanja`) koje se svodi na to `da čovek bude sposoban da se odrekne svojih želja, da radi uprkos svojim vlastitim naklonostima`. Sa decom treba postupati strogo, navikavati ih da sebe obuzdavaju i da budu poslušna. Za najvažnije sredstvo vaspitanja Lok smatra stvaranje navika, ali im daje preveliki značaj, smatrajući da one imaju veću snagu nego razum. Sa obrazovanjem i stvaranjem navika treba početi u ranoj mladosti, jer se posledice tog prvog vaspitanja osećaju kroz sav život. Posebno treba biti oprezan sa fizičkim kaznama, koje smatra štetnim vaspitnim sredstvom, ali ih ipak dopušta kada je potrebno slomiti tvrdoglavost deteta. Lok priznaje pohvalu i ukor kao sredstva vaspitanja, koji utiču na osećanje časti i stida. `Čast i stid su najmoćniji podstrekači duše.` Od metoda moralnog vaspitanja Lok ističe poučavanje sa primerom kao vaspitnim sredstvom i navikavanje dece na izdržljivost, na čovečnost, na savlađivanj straha itd. Za Loka je lenjost najveće zlo, pa je potrebno pažljivo proučiti da li je u pitanju dečji nestašluk ili opšta lenjost. S obzirom na to da su ljudi različiti, sa nejednakim sposobnostima i sklonostima, to je, prema Loku, neophodno voditi računa o individualnim osobinama deteta. Te razlike on izvodi iz nasleđa kao biološkog faktora razvoja ličnosti, ne negirajući i uticaje okoline. Što se tiče verskog vaspitanja, Lok odbacuje hrišćansko-dogmatsku religiju, ali ipak preporučuje da se deci daje pojam o bogu, što potvrđuje da je on pod uticajem srednjovekovne tradicije. Umno vaspitanje Uredi Kada govori o umnom vaspitanju, Lok ima u vidu usvajanje znanja koja će imati praktičan značaj. Tako se i objašnjava da je Lok manje cenio nastavu, a više moralno vaspitanje koje razvija volju za rad i lepo ponašanje, vaspitava čestitost i ljubav prema istini. Za njega nije bilo važno enciklopedijsko znanje, već vaspitanje čoveka. Od nastavnih predmeta on preporučuje: maternji jezik, crtanje, francuski jezik, geografiju, matematiku, astronomiju, prirodnu filozofiju ( učenje o prirodnim zakonima), istoriju, pravo, etiku i stilistiku. U pogledu klasičnih jezika, Lok smatra da je dovoljno znati latinski, dok je grčki samo za naučnike. Osim toga, obrazovan čovek mora da vlada veštinama kao što su: jahanje, mačevanje i igre koje su u funkciji jačanja tela i zdravlja. Za realizaciju nastavnih predmeta Lok preporučuje niz korisnih saveta, od toga da nastava treba da bude zanimljiva, pa do upotrebe određenih rekvizita kao nastavnih sredstava. Ovo se direktno kosi sa sholastičkom nastavom, koja je bila besmislena i dogmatizovana. U pogledu vaspitanja i nastave, Lok se negativno odnosi prema školama i preporučuje individualno vaspitanje. Vaspitanje u školi je negativno, jer je u njoj veliki broj loše vaspitane dece iz svih staleža. Sin džentlmena treba da se vaspitava kod kuće pod nadzorom domaćeg učitelja koji `će umeti naučiti mladića lepim manirima`, što nije moguće obezbediti u `ma kojoj školi sa velikim brojem dece`. Tako je Lok svoje vaspitanje koncipirao za decu bogatih, a za decu siromašnih slojeva preporučuje osposobljavanje za rad, pa su tako njegovi pedagoški pogledi klasno definisani. Značaj Uredi Za razliku od Komenskog koji se bavio didaktičkim problemima, Džon Lok je svoju pažnju usmerio na probleme vaspitanja, karakteristične za engleski vaspitni sistem. Tu se insistira na fizičkom vaspitanju, na formiranju karaktera i volje i na izgrađivanju energičnog poslovnog čoveka `džentlmena`. Njegovi pedagoški pogledi usmereni su na praktičnu korist pojedinca i društva u celini, ali se ne sme zaboraviti da je mislio samo na decu bogatih, tako da Lok ne pripada pedagogiji prosvetiteljstva. Sve ovo potvrđuje da su njegove ideje koje govore o čulnom opravdanju saznanja, o problemima telesnog vaspitanja, o razvijanju čula, o borbi protiv shvatanja o prirođenim idejama, o važnosti vaspitanja, okoline i individualnih razlika u saznanju, o poučavanju dece na osnovu iskustva, pridavanju značaja ručnome radu - sve te ideje su najpozitivniji deo njegove pedagogije, one znače i njeno obogaćivanje, a snažno su uticale naročito na francuske prosvetitelje i na francusku pedagošku misao 18. veka. U tom smislu Lok ističe: `Od svih ljudi koje mi susrećemo, devet desetina postaju ono što jesu - tj. dobri ili zli, korisni ili ne - zahvaljujući vaspitanju. Ono upravo i stvara ogromnu razliku među ljudima.`

Knjiga je dobro očuvana.Na nekoliko strana(ne mnogo 5-6,ništa strašno) ima podvučenih redova svetlim markerom. ,,Knjiga je dobro očuvana. ,,Islamske teme Knjigu možete poručiti na ovom link-u. Životopis Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, će uvijek biti historijska osmatračnica, nepresušno vrelo iz kog će se napajati generacija za generacijom žednih znatiželjnika koji su baštinici poslanstva, nosioci imanske baklje, čiji će plamen vječno goriti, a oreol svjetlosti se stalno širiti. Ko je proučavao životni put Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i dovoljno se posvetio njegovoj idejnoj, misaonoj i praktičnoj vrijednosti, vidio je neprekidni lanac interesantnih i neobičnih historijskih dogadjaja u kojima su Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, i mala skupina vjernika ovladali mnogim naučnim saznanjima, još u ono doba. Porijeklo materije, uzroci Zemljine teže, i mnoga druga saznanja iz Kur`ana, uzdigla su čovječnost na, do tada, nepoznat i nevidjen nivo ljudskom rodu. Ko se dublje unese u život i djelo Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, otkrit će misteriozni preobražaj, neplodne i prazne historije, koja se poput suhe pustinje pretvara u plodnu i bogatu zemlju iz koje isklija, a potom izraste, čovječnost, znanje, uljudnost i ljepota. Sa Resulullahovog, sallallahu alejhi ve selem izvora napojiše se ljudi, iz njegovog ružičnjaka ubraše mirisno cvijeće i plodove. Time su se hranili i bili prekoreni tek toliko da se zna da su ljudi, a ne meleki. Mogao si ih čuti kako govore: «Postoji jedna velika pustinja u čijem zagrljaju odrastoše ljudi koji prihvatiše islam i ponesoše ga prostorima nastanjenim mrakom, razgoneći pred sobom tminu i neznanje». Djela Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, nam govore: «Mi izgradjujemo ummet/narod, kome će pripadati historija svijeta u budućnosti». Dosadašnja historija nije iznjedrila ličnost poput Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, strpljivog u nesreći, postojanog u pravdi, čvrstog u karakteru, smirenog u ovodunjalučkim potresima i stresovima. Niko nije bio milostiviji od njega, širokogrudniji i razumniji, i niko od ljudi nije mogao kao on dokučiti izvanzemaljska značenja. Allah, dž.š. ga je stvorio da ovlada mnogim nedaćama i potčini ih sebi. Stoga je Resullullah, sallallahu alejhi ve sellem, za historiju čovječanstva nepresušni izvor humanizma, a za čovječanstvo pokrovitelj ustrojstva tog humanizma i njegovog sprovodjenja u djelo. Uzvišeni Allah, dž.š. je zapečatio Resulullahovo, sallallahu alejhi ve sellem, srce od svih poroka i nevaljalština, od rodjenja do smrti. Čitajući njegov životopis, upoznajemo njegovu ličnost, karakterne crte, način izražavanja i metod rada, i shvaćamo da mu je Allah, dž.š. u svemu bio naklonjen: Upućivač, Pomagač i Zaštitnik. Islam mu je bila vjera, a Kur`an vodilja. Čovjek nije u stanju dostići visoke moralne ciljeve i ljudske vrijednosti, osim po uzoru na Allohovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, koji je, prije svega, bio čovjek, a zatim pokretač humanizma i društvenog napretka. U Resulullahove, sallallahu alejhi ve sellem, nadljudske, nadnaravne mogućnosti, tj. Mudžize, ubraja se i to što je svoju historiju dopunio činjenicama koje do tada čovječanstvo nije zabilježilo. Cijeli Resulullahov, sallallahu alejhi ve sellem, život je postavljen i uredjen Allahovom odredbom. Kao da je njegova svojstva stvorio Allah, dž.š. u vremenu, a zatim ih zakačio, da bi ih prema životnoj dobi i odredjenim potrebama uzimao iz vremena i njima kitio Svoga Poslanika, alejhisselam. Bilo je to kao kad biljka uzima sunčevu svjetlost sa neba, bez koje ne može živjeti. Važna komponenta Resulullahove, sallallahu alejhi ve sellem, ličnosti je bio dar rječitosti, koji, inače, nije nedostajao tom nepismenom arapskom narodu. Resulullahov, sallallahu alejhi ve sellem, govor odvodi u bogatu, plodnu bašču sa raznoraznim plodovima. Kad udješ u tu bašču osjećaš da sve oko tebe diše i kuca jednim srcem. Svaka Resulullahova, sallallahu alejhi ve sellem, riječ i misao nosi sa sobom poruku. Shvatiš li je, osjetit ćeš novu volju za životom. On dočarava željenu sliku načinom kazivanja: smireno, iskreno, osjećajno i dopadljivo. Čitalac, i ne htijući, uvijek pada pod njegov utjecaj, pa se postepeno humanizira. On odgaja i njeguje u čitaocu ono što je ljudsko, a potom Allah, dž.š. podari kome hoće dio njegove svjetlosti. Resulullahov, sallallahu alejhi ve sellem, govor nam je blizu kao duša čovjeku, a, istovremeno, tako daleko, kao neznanje o tome šta je duša. On ima rješenje za svaki problem, nudi izlaz iz svake situacije ukazujući na osvjetljenje staza kojima se treba kretati. Dok čitamo Resulullahove, sallallahu alejhi ve sellem, riječi, gubimo predodžbu o vremenu i prostoru. Zadubljeni u značenje tih riječi, doživljavamo njegovu blizinu, kao da je tu, sa nama i da razgovaramo. Kad u tekstu unese ideju, ona odjenom njegovim riječima daje novi smisao. Razumijemo ga onoliko koliko smo s njim, koliko ga pratimo i koliko ga želimo razumjeti. Ako se na nečemu zaustavimo, i on se zaustavi, ako produžimo, i on produži. Ono što smo prema njemu izvršili, i on je prema nama ispunio. Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, ne posjeduje u svom načinu izražavanja ono što posjeduje većina retoričara svijeta. U njegovom jeziku nema brutalnog govora, nema ciničnog i dvosmislenog značenja, niti crnog humora. On ne dozvoljava sebi da kao drugi, koji puste jeziku na volju, priča sve što im se servira. Resulullahov, sallallahu alejhi ve sellem, govor nosi smisao i poruku koja treba postati stvarnost. On govori srcem koje zrači imanom i Kur`anom. Iza njegovih riječi stoji Uzvišeni Allah, dž.š. To je formula na čijem temelju čovjek treba živjeti. Život, riječi i djelo Allahovog Poslanika trebaju biti uzor svakom čovjeku, pogotovo kad se zna da je on od rodjenja do smrti hodio stazama čistog islama. Njegov život nema tamnih mrlja koje bi pružile suprotno saznanje. Tu nema kolebanja. Stoga ističemo da cijeli život Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, njegove riječi i djelo, trebaju značiti vjerniku ono što mu znači srce, bez kog ne bi mogao živjeti. Njegova sjena ga treba pratiti poput savjesti koja je pratilac razumu. Svjesno ne možemo pobjeći od sjene, niti od svoje savjesti. Svjesno ne smijemo pobjeći od Allahovog Poslanika, alejhisselam. Trebamo težiti za duhovnim i moralnim uzdignućima nad materijalnim privlačnostima i njenim ovozemaljskim okovima. Duša ne može poletjeti i uzdići se dok čovjek ne spozna cilj svog radjanjaq, življenja, umiranja i proživljenja. To može spoznati samo čovjek kome je poslanik bio Resulullah, alejhisselam. Naš umet ima vjeru i Poslanika kave nema ni jedan drugi narod. «Allah, dž.š. ga je poslao da ljude izvede iz robovanja ljudima u robovanje i obožavanje Gospodara svih ljudi, iz nepravde religija u pravdu islama, i iz nepravde dunjaluka u širinu i ovoga i Onoga svijeta». Ovo su riječli koje pojačavaju čovjekov iman, zrače svjetlom i pružaju nadu. Izgovorila ih je osoba koju je odgojio naš Vodja i Prvi učitelj, sallallahu alejhi ve sellem, osoba koja je shvatila cilj življenja i radila na ostvarenju tog cilja. Ovakav mora biti svako ko se hoće pridružiti povorci pravovjernih na njihovom dugom putu. Zbog velikog značaja koje Sira (životopis Posljednjeg Allahovog poslanika) zauzima u životu svakog muslimana, bilo zbog prošlosti ili sadašnjosti, napisane su mnoge knjige u kojima se životu Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, pristupalo sa različitih apsekata, tematski ili metodski. Medjutim, ima nekoliko knjiga o Resulullahovom, sallallahu alejhi ve sellem, životu i djelu koje se odlikuju pripovjedačkim stilom pisanja, a uz to su dosljedne historijskim zbivanjima, preciznim i tačnim podacima, što čitaocu omogućava čitanje s lahkoćom, potpuno razumijevanje i proučavanje bez manjkavosti. Er-Rahikul-Mahtum, što bi se na bosanskom moglo prevesti kao: Zapečaćeni dženetski napitak ili Zapečaćeni nektar, profesora Safijurrahmana iz Indije, spada u jedinstvene knjige po svojoj hronologiji zbivanja, metodologiji izlaganja, a posebno je izražena sveobuhvatnost čiste sire, bez primjesa sumnje ili neistine koje su prateće komponente nekim djelima. Odlikuje se pristupačnošću široj čitalačkoj publici, kao i samim istraživačima kojima je sira struka. Svako će za sebe naći ono što želi. Stoga je Er-Rahikul-Mahtum dobila prvu nagradu na Rabitinom konkursu za najbolju siru. Dodajmo još da je ovo djelo samo nastavak truda koji su uložili indijski učenjaci kroz dugi niz stoljeća na očuvanju islamske tradicije, njegujući mnoge islamske znanosti. Poznata su njegova originalna i neponovljiva naučna dostignuća na polju tefsira, hadisa, sire i ostalih hadiskih znanosti. Molimo Allaha dž.š. da se ovom knjigom okoriste muslimani stoka i Zapada. Allah zna šta je u namjeri svakog čovjeka. SADRŽAJ • PREDGOVOR IZDAVAČA • Riječ dr. Abdullaha Omera Nasifa • RIJEČ GENERALNOG SEKRETARA ISLAMSKE SVJETSKE LIGE – RABITE • RIJEČ AUTORA • POLOŽAJ ARAPA • Položaj Arapa • Arapski narodi • Seobe ogranaka plemena Kehlan • Vlast i uprava kod Arapa • Vlast u Jemenu • Vlast u Hiri • Slast u Šamu • Vlast koju su imali ostali Arapi • Politička situacija u Arabiji • Vjere Arapa • Vjersko stanje • Arapsko predislamsko društvo • Društvene prilike • Ekonomske prilike • Etika Arapa • Resulullulahovo, alejhisselam, porijeklo • Prvi stepen porijekla • Drugi stepen • Treći stepen • Poslanikova porodica • Hašim • Abdulmuttalib • Abdullah, otac Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem RODJENJE I ŽIVOT DO POSLANSTVA • Rodjenje • Boravak u porodici Beni Sad • Otvaranje prsa • Povratak suosjećajnoj majci • Život kod dragog djeda • Kod osjećajnog amidže • Traži kišu njegovim licem • Monah Behira • Rat el-Fidžar • Savez namirisanih • Mukotrpan život • Ženidba Hatidžom • Gradnja Kabe i dogadjaj presude • Kratak životopis prije poslanstva • II dio U SVJETLU POSLANSTVA I OBJAVE • U pećini Hira • Vjerovjesništvo i pozivanje u istinu • Mekkanski period • U okrilju vjerovjesništva i poslanstva • Džibril donosi Objavu • Period zastajanja Objave • Džibril ponovo donosi bjavu • Vrste objave • Prvi period pozivanja Allahu • Tri godine tajnog pozivanja Prva prethodnica • Namaz • Drugi stepen pozivanja Allahu • Javno pozivanje • Prva naredba o javnom pozivanju • Pozivanje rodbine u islam • Na brežuljku Saffa • Konsultativno zasijedanje o sprječavanju hadžija da čuju ovaj poziv • Različite metode opitanja pozivu u islam • Stajalište mušrika prema Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem • Delegacija Kurejšija kod Ebu Taliba • Kurejšije prijete Ebu Talibu • Kurejšije ponovo kod Ebu Taliba • Erkamova kuća • Prva hidžra u Abesiniju • Sedžda mušrika sa muslimanima i povratak muhadžira • Kurejšijska zavjera protiv iseljenika u Abesiniju • Žestina kažnjavanja i pokušaj ubistva Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem • Hamza, radiallahu anhu, prima islam • Omer b. El-Hattab, radiallahu anhu, prima islam • Predstavnik Kurejšija kod Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem • Glavešine Kurejšija pregovaraju sa Allahovim Poslanikom • Ebu Džehlova odluka da ubije Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem • Pregovori i ustupci • Mušrici su zbunjeni, povezuju se sa Jevrejima • Stajalište Ebu Taliba i njegove porodice • Sveopći bojkot • Zavjet nepravde i nasilja • Tri godine u Ebu Talibovom brdskom klancu • Poništenje ugovora o izolaciji • Posljednja delegacija Kurejšija kod Ebu Taliba • Godina tuge • Ebu Talibova smrt • Hatidžina smrt • Gomilanje tuge • Ženidba sa Seudom • Faktori strpljenja i ustrajnosti • Treći period pozivanja Allahu • Pozivanje u islam van Mekke • Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, u Taifu • Predočavanje islama plemenima i pojedincima • Plemena kojim je ponudio islam • Vjernici van Mekke • Šest dobrih stanovnika Medine • Digresija o Resulullahovoj ženidbi sa Aišom • Isra i Mi`radž • Prva prisega na Akabi • Ambasador islama u edini • Zavidan uspjeh • Druga prisega na Akabi • Abbas govori o velikoj odgovornosti • Paragrafi prisege • Potvrdjivanje velike odgovornosti koju nosi prisega • Zaključivanje prisege • Dvanaest poglavara • Šejtan otkriva ugovor • Spremnost ensarija da udare na Kurejšije • Kurejšije šalju protest poglavarima Jesriba • Kurejšije utvrdjuju vijest o prisegi i šalju potjeru za njenim učesnicima • Vjesnici Hidžre • Zasjedanje Vijećnice – Kurejšijskog parlamenta • Jedinstvena odluka parlamenta da ubiju Vjerovjesnika, sallallahu alejhi ve sellem • Vjerovjesnikova hidžra • Opkoljavanje Resulullahove kuće • Allahov Poslanik napušta kuću • Od kuće do pećine • Kad su njih dvojica bila u pećini • Na putu za Medinu • Dolazak u mjesto Kuba • Ulazak u Medinu • Stadij pozivanja i borbe u medinskom periodu • Stanovnici Medine i njihova stanja u vremenu Hidžre • Prvi stadij • Izgradjivanje novog društva • Gradnja Poslanikove džamije • Bratimljenje muslimana • Povelja islamskog saveza • Utjecaj ideala na društvo • Sklapanje ugovora sa Jevrejima • Paragrafi ugovora • Krvava borba • Provokacije Kurejšija i povezivanje sa Abdullahom ibn Ubejjom • Proglas odluke o zabrani posjete Svetom hramu • Kurejšije prijete muhadžirima • Dozvola za borbu • Drugi stadij • Slanje izvidnica jedne za drugom ka ovom putu • Bitke i slanje trupa prije Bedra • Velika bitka na Bedru – prva odlučujuća bitka u islamu • Snaga muslimanske vojske i odredjivanje vojskovodja • Muslimanska vojska kreće na Bedr • Upozorenje Mekki • Priprema Mekkelija za pohod • Sastav mekkanske vojske • Problem plemena Benu Bekr • Pokret mekkanske vojske • Karavana je spašena • Želja Mekkelija za povratkom • Težak položaj muslimanske vojske • Savjetodavna sjednica • Muslimanska vojska nastavlja put • Allahov Poslanik lično u izvidnici • Dolaženje do najvažnijih informacija o mekkanskoj vojsci • Padanje kiše • Muslimani prvi zauzimaju najznačajnije strateške položaje • Mjesto komandovanja • Pripremanje vojske i konačenje • Mekkanska vojska na poprištu bitke • Dvije vojske se odmjeravaju • Početak bitke • Opći napad • Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, doziva Uzvišenog Allaha • Dolazak meleka • Kontranapad • Iblis bježi s bojnog polja • Veliki poraz mušrika • Ebu Džehlova upornost • Ebu Džehlovo stradanje • Nekoliko lijepih primjera boraca Bedra sa čvrstim imanom • Poginuli na obje strane • Vijest o porazu stiže u Mekku • Vijesti o pobjedi stižu u Medinu • Vjerovjesnikova vojska ide ka Medini • Delegacija za dobrodošlicu • Problem zarobljenika • Kur`an o Bici na Bedru • Vojne aktivnosti izmedju bitki na Bedru i Uhudu • Primjeri jevrejskih spletki • Pleme Benu Kajnuka krši ugovor • Opsada, predaja i iseljenje Kajnuka • Pohod Suvajr • Pohod na Zu Emr • Ubistvo Kaba ibn el-Ešrefa • Pohod na Buhran • Izvidnica Zejda ibn Harisa BITKA NA UHUDU • Priprema Kurejšija na osvetničku bitku • Formiranje i sastav kurejšijske vojske • Pokret iz Mekke • Poslanikovi obavještajci otkrivaju pokret neprijatelja • Muslimani u pripravnosti • Mekanska vojska se kreće ka Medini • Savjetodavno vijeće Medine donosi plan za odbranu • Priprema muslimanske vojske i izlazak na mejdan • Smotra vojske • Konačenje izmedju Uhuda i Medine • Pobuna Abdullaha ibn Ubejja i njegove družine • Muslimanska vojska kreće na Uhud • Plan odbrane • Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, podiže borbeni duh kod vojnika • Postavljanje Mekkanske vojske u redove • Kurejšijska politička manevrisanja • Učešće Kurejšijki u bici • Početak bitke • Težište bitke oko kurejšijske zastave • Bitka na ostalom dijelu ratišta • Pogibija Hamze ibn Abdulmuttaliba – Allahovog lava • Vladanje situacijom • Iz mladinog zagrljaja u zagrljaj smrti • Uloga muslimanskih strijelaca u borbi • Mušrici doživljavaju poraz • Kobna greška strijelaca • Halid ibn el-Velid opkoljava muslimansku vojsku • Neustrašiv Resulullahov, sallallahu alejhi ve sellem, potez tokom okruženja • Rasulo muslimanske vojske • Vrhunac bitke oko Resulullaha, alejhi selam • Najkritičniji trenutak u Resulullahovom, sallallahu alejhi ve sellem, životu • Okupljanje ashaba oko Resulullaha, alejhi selam • Udvostručen mušrički napad • Rijetki primjeri hrabrosti • Eho lažne vijesti • Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, nastavlja bitku • Pogibija Ubeja ibn Halefa • Talha pomaže Poslaniku, alejhi selam • Posljednji mušrički napad • Masakriranje šehida • Spremnost muslimanskih heroja da nastave borbu • Nakon spašavanja Resulullaha, alejhi selam • Ebu Sufjanova zloba nakon bitke i dijalog sa Omerom • Dogovor za susret na Bedru • Provjeravanje daljnjih kurejšijskih namjera • Prepoznavanje ubijenih i ranjenih • Kopanje šehida • Resulullah, alejhi selam se obraća Allahu, dž.š. i upućuje mu dovu • Povratak u Medinu i rijetki primjeri ljubavi i požrtvovanosti • Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, u Medini • Poginuli s obje strane • Nemirna noć u Medini • Pohod na Hamraul-esed • Kur`an o Bici na Uhudu • Pouke i poruke ove bitke VOJNE IZVIDNICE I MISIJE IZMEDJU UHUDA I AHZABA • Akcija Ebu Seleme • Vojni pohod Abdullaha ibn nejsa • Tragičan dogadjaj na Er-Redži`u • Tragičan dogadjaj kod bunara Ma`unet • Bitka sa Beni en-Nadirom • Pohod na Nedžd • Druga Bitka na Bedru • Bitka za Dumetul-Džendel BITKA EL-AHZAB NA HENDEKU POHOD NA BENU KUREJZA VOJNE AKTIVNOSTI POSLIJE AHZABA I BENU KUREJZE • Ubistvo Selama ibn Ebul-Hukajka • Pohod Muhammeda ibn Mesleme • Pohod na Benu Lahjan • Nastavak vojnih aktivnosti izvidjanjem, prepadima ili pregovaračkim misijama • Bitka Benu Mustealek/Bitka El-Murejsia (mjesec šaban, 5 ili 6. h.g.) • Djelovanje munafika (petokolonaša) pred Bitku Benul-Mustalek • Uloga licemjera u Bici Benul-Mustalek • Vojne aktivnosti poslije Bitke El-Murejsi • Dogadjaj na Hudejbiji (zulkade 6.h.g.) • Uzrok hudejbijske umre • Okupljanje muslimana • Muslimani kreću ka Mekki • Pokušaj Kurejšija da odvrate muslimane od dolaska u Mekku • Promjena putnog pravca i pokušaj da se izbjegne kobni susret • Budejl posreduje izmedju Resulullaha, sallallahu alejhi ve sellem, i Kurejšija • Ostali kurejšijski delegati • On je zadržao njihove ruke od vas • Osman ibn Affan, muslimanski delegat Kurejšijima • Glasine o Osmanovom ubistvu i zakletva pod drvetom • Sklapanje i paragrafi primirja • Vraćanje Ebu Džendela Kurejšijima • Klanje kurbana i brijanje onoga ko odustane od umre • Zabrana povratka muhadžirki mušricima • Rezultati ovog ugovora • Žalost muslimana i razgovor Omera, r.a. sa Resulullahom, alejhi selam • Riješen problem ugroženih u Mekki • Prelazak na islam kurejšijskih junaka DRUGA ETAPA • Novo razdoblje u historiji islama • Korespodencija s kraljevima i vladarima 1. Pismo egusu, kralju Abesinije 2. Pismo Mukavkisu, egipatskom kralju 3. Pismo perzijskom kralju Kisri 4. Pismo bizantijskom kralju Heraklu ¸¸¸¸¸¸¸ 5. Pismo Munziru ibn Saviju ¸¸ 6. Pismo vladaru Jemame, Hevzetu ibn Aliju 7. Pismo Harisu ibn Ebu Šemir el-Gasaniju, vladaru Damaska 8. Pismo kralju Omana • Vojne aktivnosti poslije primirja na Hudejbiji • Pohod na Gabu ili Pohod na Zu Kared • Bitka za Hajber i Vadil-Kura (muharrem, 7.h.g.) • Uzrok bitke • Odlazak na Hajber • Broj muslimanske vojske • Veza licemjera sa Jevrejima • Put do Hajbera • Neki dogadjaji na putu za Hajber • Muslimanska vojska pod zidinama Hajbera • Utvrde Hajbera • Logor muslimanske vojske • Priprema za borbu i predznak pobjede • Početak bitke i zauzimanje utvrde Naim • Zauzimanje utvrdjenja Es-Sa`b ibn Muaz • Zauzeče utvrdjenja Zubejr • Zauzimanje utvrdjenja Ubej • Zauzimanje utvrdjenja En-Nezar • Osvajanje druge polovine Hajbera • Pregovori sa Jevrejima • Ubistvo dva Ebul-Hukajkova sina zbog kršenja dogovora • Podjela plijena • Dolazak Džafera ibn Ebu Taliba i eš`arijaca • Ženidba sa Safijom • Dogadjaj sa otrovanom ovcom • Ubijeni na Hajberu s obje strane • Hajbersko selo Fedek • Vadil-Kura • Jevrejski grad Tejma • Povratak u Medinu • Pohod Eban ibn Seida • Ostali pohodi i bitke sedme hidžretske godine • Pohod Zatur-Rika • Naknadna umra • Bitka na Mu`ti • Povod za bitku • Vojni zapovjednici i Resulullahova, sallallahu alejhi ve sellem, oporuka • Ispraćaj muslimanske vojske i plač Abdullaha ibn Revahe • Muslimanska vojska na putu • Muslimani se dogovaraju u Meanu • Muslimanska vojska kreće prema neprijatelju • Početak bitke i smjene zapovjednika • Islamski bajrak u rukama «Alahove sablje» • Kraj bitke na Mu`ti • Ubijeni s obje strane • Rezultati bitke • Pohod zatu Selasil • Pohod Ebu Katade na Hadiru • BITKA ZA OSLOBODJENJE MEKKE • Povod bitke • Ebu Sufjan odlazi u Medinu da obnovi primirje • Pripreme za borbu i pokušaj da to ostane u tajnosti • Muslimanska vojska na putu za Mekku • Muslimanska vojska se zaustavlja na Merri Zahranu • Ebu Sufjan pred Resulullahom, alejhisselam • Muslimanska vojska napušta Merru Zahran i kreće u Mekku • Kurejšije iznenadjene dolaskom muslimanske vojske • Muslimanska vojska u Zu Tuvau • Muslimanska vojska ulazi u Mekku • Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, ulazi u Mesdžid Kabe i čisti ga od kipova • Resulullah klanja u Kabi, a potom održa govor Kurejšijima • «Ja vas sada neću koriti» • Ključ Bejtullaha • Bilal uči ezan na kabi • Namaz pobjede ili namaz zahvale • Pogubljenje najvećih zločinaca • Prihvatanje islama Safvana ibn Umejje i Fadale ibn Umejra • Resulullahova, sallallahu alejhi ve sellem, hutba drugog dana u Mekki • Bojazan ensarija da će Resulullah, a.s. ostati u Mekki • Uzimanje zakletve na vjernost • Boravak Resulullaha, a.s. u Mekki i njegovo djelovanje • Delegacije i izvidnice • TREĆE RAZDOBLJE • Bitka na Hunejnu • Pokret neprijatelja i dolazak na Evtas • Iskusni ratnik smatra pogrešnim vojskovodjino mišljenje • Neprijateljsko izvidjanje • Resulullahovo, sallallahu alejhi ve sellem, izvidjanje • Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, napušta Mekku i odlazi na Hunejn • Muslimanska vojska iznenada u klopci strijelaca • Povratak muslimana na položaje i vrhunac borbe • Razbijanje neprijateljskog jedinstva i velika pobjeda muslimana • Potjera za neprijateljem • Ratni plijen • Bitka za Taif • Raspodjela ratnog plijena u El-Dži`ranu • Ensarije prigovaraju Resulullahu, a.s. • Dolazak delegacije plemena Hevazin • Umra i povratak u Medinu • Pohodi i izvidnice nakon povratka sa osvajanja Mekke • Povjerenici zaq prikupljanje zekata i džizje • Vojno-izvidjački pohodi • Bitka na Tebuku (Redžeb, 9.h.g.) • Uzrok bitke na Tebuku • Vijest o pripremi bizantijske i gassanijske vojske • Specijalne vijesti o pripremama Bizantinaca i Gassanija za rat • Pogoršanje situacije • Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, donosi odluku o borbi protiv Bizanta • Naredba o vojnom spremanju muslimanskih boraca • Muslimani se takmiče ko će se bolje spremiti za bitku • Islamska vojska kreće na Tebuk • Muslimanska vojska na Tebuku • Povratak u Medinu • Ko nije krenuo iz Medine na Tebuk? • Rezultati pohoda na Tebuk • Kur`an o dogadjaju Bitke na Tebuku • Neki značajni dogadjaji u ovoj 9.h.g. • Ebu Bekrov odlazak na hadž • Opći pogled bitaka • Masovni prelazak na islam • Delegacije • Spjeh i posljedice širenja islama • Oprosni hadž • Posljednji vojni pohod • Posljednja etapa mubarek života • Vijesnici rastanka • Odlazak Uzvišenom Allahu, dž.š. • Početak bolesti • Posljednja sedmica • Pet dana pred preseljenje • Četiri dana pred preseljenje • Tri dana pred preseljenje • Dan ili dva dana pred preseljenje • Dan uoči preseljenja na Ahiret • Posljednji dan života • Preseljenje na Ahiret • Ashabi u velikoj žalosti • Omerov, r.a. stav • Ebu Bekrov, r.a.stav • Opremanje i ispraćaj časnog tijela u zemlju • RESULULLAHOVA PORODICA • RESULULLAHOVA SVOJSTVA I ETIKA • Ljepota etike • Resulullahova, sallallahu alejhi ve sellem, zrelost i plemenita svojstva`

Autor - osoba Locke, John, 1632-1704 = Lok, Džon, 1632-1704 Naslov Dve rasprave o vladi / prevod Kosta Čavoški Jedinstveni naslov Two treatises of government. srpski jezik Ostali naslovi Dve ra![s]prave o vladi Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2023 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja [Beograd] : ITV Centar plus, 2023 ([Beograd] : Vukvisualgraf) Fizički opis 928 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Čavoški, Kosta, 1941- = Čavoški, Kosta, 1941- ISBN 978-86-81038-18-5 (broš.) Napomene Prevod dela: Two treatises of government / John Locke Podatak o autoru preuzet iz teksta Tiraž 500 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Filozofija politike Teorija države i prava Privatna svojina U ovom trećem izdanju „DVEJU RAPRAVA O VLADI” Džona Loka objavljuje se i uvodna studija o političkoj filozofiji Džona Loka, koja je prvi put objavljena 1974. godine u filozofskim studijama br. 5, str. 107–224. Ovo činimo da bi umesto ranijeg sažetog predgovora čitalac bio u prilici da se podrobnije upozna sa idejama ovog velikog političkog mislioca i filozofa. (Kosta Čavoški) „Sasvim je izvesno da je Lok jedan od najznačajnijih predstavnika novovekovne teorije prirodnog prava i da su njegove ideje dugo vremena predstavljale nesumnjivu osnovu mnogih modernih političkih ustanova, posebno u anglo-saksonskom svetu. Ponekad se smatra ne samo jednim od utemeljivača moderne, buržoaske industrijske civilizacije, koju su stvorili naučnici i državnici, trgovci i industrijalci, već i prvim misliocem koji je izložio njihov pogled na svet koji je jasno obelodanio njihove težnje i opravdao njihova dela.“ (Iz predgovora K. Čavoškog) Džon Lok (engl. John Locke; Rington, 29. avgust 1632 – Eseks, 28. oktobar 1704) bio je engleski filozof i lekar, koji se smatrao jednim od najuticajnijih prosvetljenih mislioca obično poznatog kao „otac liberalizma”. Smatra se jednim od prvih britanskih empirističara, prateći tradiciju Fransisa Bejkona, on je jednako važan i za teoriju društvenog ugovora. Njegov rad značajno je uticao na razvoj epistemologije i političke filozofije. Njegovi tekstovi uticali su na Voltera i Žana Žaka Rusa, mnoge škotske prosvetljenje mislioce, kao i na američke revolucionare. Njegov doprinos klasičnom republikanstvu i liberalnoj teoriji odrazio se deklaracijom nezavisnosti SAD. Džonova teorija duha često se citira kao poreklo savremenih koncepcija identiteta i sebe, koje se značajno shvataju u radu kasnijih filozofa kao što su Dejvid Hjum, Ruso i Imanuel Kant. Džon je bio prvi koji je sebe definisao kroz kontinuitet svesti. Zamišljao je da je um, pri rođenju, bio neispisana tabla ili tabula rasa. Suprotno Dekartovoj filozofiji zasnovanoj na postojećim konceptima, on je tvrdio da smo rođeni bez urođenih ideja, a to znanje je umesto toga određeno samo iskustvom koje proizilazi iz opažanja čula. To je sada poznato kao empirizam. Primer Džonove vere u empirizu može se videti u njegovom citatu: „šta god da napišem, čim otkrijem da to ne može da bude istina, moja ruka će biti prva koja će da ga baci u vatru.” Ovo pokazuje ideologiju nauke u njegovim zapažanjima u tome što nešto mora biti u stanju da se testira više puta i da ništa ne bude oslobođeno od proverivanja. Osvrćući se na rad drugih, Džon je rekao da je uspostavio metod samoposmatranja ili posmatrajući emocije i ponašanja sebe. Njegova politička filozofija, zasnovana na prirodnopravnoj doktrini, sadrži klasične formulacije temeljnih načela liberalizma (Dve rasprave o vladi). Zalagao se za versku toleranciju (Pisma o toleranciji I–IV, 1689–1706). Bavio se i pedagoškim problemima (Misli o vaspitanju, 1693). Džon Lok rodio se iste godine kao i Spinoza, a gotovo pola veka posle Hobsa (1632. godine). Revolucionarna zbivanja u Engleskoj sredinom XVII veka doživljavao je kao dečak i mladić. Dok je njegov otac, pravnik i vatreni puritanac, kao oficir revolucionarne armije aktivno učestvovao u građanskom ratu, dotle je sin učio, najpre na Školi u Vestminsteru (1646–1653) a zatim u Oksfordu (1653—1657), gde je po završetku studija ostao kao neka vrsta asistenta za grčki jezik i retoriku, a kasnije za moralnu filozofiju. Sholastička filozofija, koja je u to vreme još uvek dominirala u Oksfordu, nije uspela da zarazi Loka. Osjećajući antipatiju prema njoj, on je svoj boravak u Oksfordu koristio pre svega za samostalno studiranje novijih filozofskih dela (u prvom redu Dekartovih, a takođe i Bejkonovih, Hobsovih, Gasendijevih), kao i za proučavanje prirodnih nauka (hemije, eksperimentalne fizike i naročito medicine), te se upoznao i sprijateljio sa slavnim hemičarom Robertom Bojlom i lekarom Sidenhamom, koji su se na području svojih struka borili za primenu empirijskih metoda. U vrijeme Lokovog rada na oksfordskom univerzitetu došlo je do restauracije Stjuarta. Buržoazija i novo plemstvo ponudili su (dve godine posle Kromvelove smrti) krunu sinu pogubljenog kralja Čarlsu II (vladao 1660–1685). S obnovom kraljevstva obnovljena je i suprotnost između kralja i parlamenta, te je došlo do obrazovanja dveju stranaka: torijevaca (sveštenstvo, dvorska aristokratija i zaostalo plemstvo - pristalice kraljevskog apsolutizma) i vigovaca (predstavnici buržoazije i novog plemstva - pristalice ograničenja kraljevske vlasti i vladavine parlamenta). Lok, koji je u prvo vreme posle restauracije bio donekle sklon Stjuartima, našao se uskoro u taboru vigovaca. Na takvu njegovu političku orijentaciju mnogo je delovalo njegovo poznanstvo (sklopljeno 1666. god.) s baronom Ešlijem, kasnijim lordom Šaftsburijem, jednim od vođa vigovske opozicije. U toku niza godina on je bio kućni lekar Ešlijeve porodice, vaspitač njegovog najstarijeg sina, a takođe sekretar i savetnik samog barona. Kad je Ešli 1672. godine postao lord-kancelar Lok je dobio visoku državnu funkciju, a kad je on uskoro posle toga pao, morao je malo kasnije i Lok napustiti svoj položaj (1675), te je otišao u Francusku, odakle se vratio posle četiri godine. Pred naletom reakcije morao je lord Šaftsburi 1682. godine pobeći u Holandiju, gdje je iduće godine umro, a nekoliko meseci posle njegove smrti i Lok se sklonio u Holandiju, gde je proveo pet godina. To su za njega bile godine plodnog rada, u kojima je pored ostalog dovršio i svoje glavno delo „Ogled o ljudskom razumu“. Međutim trijumf reakcije u Engleskoj nije bio dugotrajan. Naslednik Čarlsa II, njegov brat Džejms II, bavio se nerealnim planom, da obnovi ne samo radikalni kraljevski apsolutizam, već i katolicizam, pa su se vigovci sporazumeli s delom torijevaca, da na presto pozovu iz Holandije kralja, koji će im bolje odgovarati - Vilijama III Oranskog. On se odazvao pozivu parlamenta, te se, ne naišavši na otpor, iskrcao 1688. u Engleskoj, dok je Džejms pobegao u Francusku. Taj događaj se u istoriografiji naziva „slavnom revolucijom“ („Glorius Revolution“). Tako je 1688. godine u Engleskoj uspostavljena buržoaska monarhija, u kojoj kralju pripada uglavnom čast, a parlamentu vlast. A sam parlament je bio organ vladavine buržoasko-plemićkog saveza, saveza u kojem je pored jedinstva postojala i protivurečnost između torijevaca (konzervativnog plemićkog krila toga saveza) i vigovaca (njegovog buržoaskog krila). Između te dve partije stalno se vodila borba i prevlast je pripadala čas jednoj, čas drugoj (do godine 1760. pretežno vigovcima). Ali ta borba stalno je ostajala u parlamentarnom okviru. Zajedno s Vilijamom III Oranskim (tačnije: brodom, kojim je putovala kraljeva žena), vratio se u Englesku i Lok. Doživevši tako pobedu političkih principa, za koje se zalagao, on je ostatak života proveo zadovoljan i poštovan. Ponuđenu dužnost poslanika na brandenburškom dvoru odbio je iz zdravstvenih razloga, ali je prihvatio neke lakše dužnosti. Godine 1691. preselio se na seosko dobro jedne prijateljske porodice kraj Londona, gdje je mirno proživeo poslednjih trinaest godina primajući povremeno posete Kolinsa, Molinoa, Njutna i drugih istaknutih naučnih radnika i poštovalaca. Tu je ovaj mislilac dočekao i smrt (1704. godine). Uticaj U kasnom 17. i ranom 18. veku, Lokove Dve rasprave su bile retko citirane. Istoričar Džulijan Hopit je rekao o knjizi, „izuzev među nekim Vigovcima, čak i kao doprinos intenzivnoj debati tokom 1690-ih to delo je imalo malo uticaja i bilo generalno ignorisano do 1703 (mada je u Oksfordu 1695. bilo zabeleženo da je proizvelo „znatnu buku“)”. Džon Kenjon, u svojoj studiji britanske političke debate od 1689 do 1720, napomenuo je da su Lokove teorije bile „pominjane veoma retko u ranim stadijumima [slavne] revolucije, sve do 1692, a čak još manje nakon toga, osim ako je namera bila da se zloupotrevljavaju” i da „niko, uključujući većinu Vigovaca, nije bio spreman za ideju notacionog ili apstraktnog kontrakta tipa koji je ocrtao Lok” Za razliku od toga, Kenjon dodaje da je delo Algernona Sidnija Diskursi o vladi bilo „svakako bilo mnogo uticajnije od Lokove Dve rasprave” Tokom 50 godina nakon smrti kraljice Ane 1714. godine, Dve rasprave su imale samo jedno dodatno izdanje (izuzev u Lokovim sabranim radovima). Međutim, sa usponom američkog otpora britanskom oporezivanju, Druga rasprava je zadobila nove bazu čitalaca; taj rad je frekventno navođen u debatama u Americi i Britaniji. Prvo američko izdanje je objavljeno 1773. godine u Bostonu. Lok je izvršio dubok uticaj na političku filozofiju, a posebno na moderni liberalizam. Majkl Zukert je smatrao da je Lok lansirao liberalizam putem kritikovanja Hobesijanskog apsolutizma i jasnog razdvajanja nadležnosti crkve i države. On je imao jak uticaj na Voltera, koji ga je nazivao „mudracem Lokom”. Njegove rasprave po pitanjima slobode i društvenog ugovora kasnije su uticale na pisane radove Aleksandara Hamiltona, Džejmsa Medisona, Tomasa Džefersona, i drugih očeva osnivača Sjedinjenih Država. Zapravo, jedan paragraf iz Druge rasprave je doslovno reprodukovan u Deklaraciji nezavisnosti, gde se pominje „dug niz zloupotreba”. Toliki je bio Lokov uticaj da je Tomas Džeferson napisao: „Bejkon, Lok i Njutn... Ja smatram da su to tri najveća čoveka koja su ikad živela, bez bilo kakvog izuzetka, i da su položili temelje tih superkonstrukcija koje su podignute u fizičkim i moralnim naukama”. Moguće je da je Lokov uticaj bio još veći u oblasti epistemologije. Lok je redefinisao subjektivnost, ili sebe, i intelektualni istoričari kao što su Čarls Tejlor i Džerold Sejgel smatraju da Lokov rad Esej o ljudskom razumevanju (1690) označava početak modernog zapadnjačkog shvatanje samog sebe. Lokova teorija asocijacije je takođe znatno uticala na modernu filozofiju. Teorija saznanja Naš razum za Loka je prazna tablica za pisanje (tabula rasa) jer ničeg u našem umu nema čega prethodno nije bilo u čulima (Nihil est in intellectu quod antea non fuerit in sensu). On se zapravo sa racionalistima ne spori oko elementarnih sposobnosti razuma (pamćenje, asocijacije, uočavanje...), već da li se u tavkom razumu nalaze samostalni sadržaji (ideje) koji ne dolaze spolja (iz čula). Njegova teorija je odgovor na metafizičke spekulacije o urođenim idejama. Već kod Hobsa reči nisu stvari, već oznake za vrste stvari. Kod Loka ideja je naziv za sve što duh opaža u sebi ili što je neposredni predmet opažaja, misli ili razuma. Nijedna stvar nije urođena jer ista stvar može postojati ili ne postojati, a ljude koji ne razumeju reči čudni pojmovi ne mogu zbuniti (okrugli kvadrat). Ako su ideje urođene, zašto bismo išta otkrivali, zašto onda nema samoočevidnosti već se sve uči. Odakle saznanje i dokle ono seže. Lok kaže da se naša prazna tabla upotpunjava utiscima, iako priznaje da razume nije potpuno pasivan. Domet saznanja je istovetan sa domenom našeg iskustva. Ideja označava svaki sadržaj svesti, a ne samo opšte pojmove ili „univerzalije“. (subjektivni idealizam). Lok ostavlja mogućnost da možda postoje neka urođena moralna načela (suprotstavljanje ubistvu iz koristi), ali se boji da ako to prihvatimo onda zaista sve ideje jesu urođene, pa ih samo čulima oživljavamo. Lokova podela ideja Prema izvoru – ideje iz spoljnih utisaka (ideje senzacije) i one iz sadržaja samoposmatranja (ideje refleksije) Prema složenosti – proste i složene. a. Proste ideje su osnovna građa našeg iskustva i saznanja i razum je tokom procesa njihovog primanja potpuno pasivan. Mogu doći iz jednog ili više čula, ali i putem refleksije. U ovu grupu ideja spadaju ideje opžanja (mišljenja) i volje (htenja). b. Složene ideje nastaju poređenjem, apstrakovanjem ili kombinovanjem prostih: Ideje modusa (svojstva) su one koje ne postoje odvojene, već na nečemu i koje se međusobno mešaju (udaljenost, zapremina, mesto itd.) Ideje supstancije su nosioci modusa i mogu biti individualne i osnovne (zlato, voda...) Ideje relacije su one koje se odnose na promenu neke stvari delovanjem druge (uzroci i posledice, isto i različito, nastajanje i propadanje) Apstraktne ideje su one koje nastaju pronalaženjem zajedničke ideje u prostim idejama Prema realnosti – realne su sve ideje koje imaju osnovu u realnim prototipovima, a fantastične one koje ju nemaju. Sve proste ideje su realne, a fantastične su uvek složene. (kentaur) Prema adekvatnosti – adekvatne ideje su one složene realne ideje koje u potpunosti odgovaraju realnim prototipovima, a neadekvatne su one koje svoje prototipove prikazuju nepotpuno. Lok razlikuje primarne i sekundarne kvalitete. Ideja je ime za sadržaj svesti, a kvalitet za moć predmeta da u našoj svesti proizvode ideju. Primarni kvaliteti pripadaju predmetima i odraz su realno (objektivno) postojećeg, pa ih primamo putem čula, a izazivaju ih spoljni objekti realnim svojstvima (mi na njih ne možemo da utičemo). Sekundarni kvaliteti nisu realno postojeći i predstavljaju moć predmeta da putem kombinacije realno postojećih kvaliteta izazove i one koje to nisu, pa ih dobijamo preko jednog čula i one zavise od okolnosti opažanja i stanja čula. Lokova teorija se naziva reprezentacionom teorijom ideja i po njoj su istinite samo realne i adekvatne ideje, odnosno, one koje imaju realne prototipove. Međutim, osporivači ove teorije kažu da se na osnovu ideja nikada ne može dokazati postojanje stvari po sebi i zato su je negirali čak i Lokovi naslednici, Dejvid Hjum i Džordž Berkli. Saznanje je, najzad, opažanje povezanosti ili nepovezanosti ili slaganja i protivrečnosti između ideja. Pedagoški pogledi Lokovo shvatanje sveta formiralo se pod uticajem borbe buržoazije protiv feudalne vlasti sredinom 17. veka, pod uticajem senzualističke teorije saznanja F. Bekona i pod uticajem filozofije racionalizma R. Dekarta. U socijalno-filozofskim pogledima Lok razvija teoriju prirodnog prava, uzimajući rad i pravo svojine za osnovu blagostanja svakog pojedinca. Država je, po njegovom shvatanju, nastala dogovorom, pa su ljudi dužni da se pridržavaju zakona koji su doneli. Ljudi su dobrovoljno predali deo svojih prirodnih prava upravljačima da bi im zaštitili život, slobodu i imovinu. Osnovni filozofski pogledi sadržani su u njegovom glavnom delu „Ogled o ljudskom razumu“, gde saznavanje spoljnog sveta izvodi iz osećaja, ali se oslanja i na unutrašnje iskustvo kao samostalan izvor znanja. Iako nije bio dosledan materijalista, Lok je ipak svojom filozofijom izvršio veliki uticaj na francuske materijaliste 18. veka. Lok negira urođenost ideja, urođenost moralnih osobina kao što je tvrdilo feudalno plemstvo i smatra da je duša deteta po prirodi kao čista tabla (tabula rasa) koja se ispisuje postepeno, pod uticajem iskustva i vaspitanja. Tako Lok poklanja veliki značaj vaspitanju, iako nije tipičan predstavnik prosvetiteljske pdagogije, putem koga se stiče iskustvo neophodno za praktičan rad i za stvaranje mudrog čoveka i veštog „džentlmena“. Lok je u svom pedagoškom delu „Misli o vaspitanju“ objasnio pedagogiju „zdravog razuma“ i istakao fizički razvoj kao bazu za ostali vaspitni rad. U tom smislu i polazi od Juvenalove izreke „u zdravom telu zdrav je duh“ i određuje zadatke vaspitanja putem kojih se ostvaruje disciplina tela i disciplina duha. Disciplina duha je u neposrednoj vezi sa moralnim vaspitanjem („tajna pravoga vaspitanja“) koje se svodi na to „da čovek bude sposoban da se odrekne svojih želja, da radi uprkos svojim vlastitim naklonostima“. Sa decom treba postupati strogo, navikavati ih da sebe obuzdavaju i da budu poslušna. Za najvažnije sredstvo vaspitanja Lok smatra stvaranje navika, ali im daje preveliki značaj, smatrajući da one imaju veću snagu nego razum. Sa obrazovanjem i stvaranjem navika treba početi u ranoj mladosti, jer se posledice tog prvog vaspitanja osećaju kroz sav život. Posebno treba biti oprezan sa fizičkim kaznama, koje smatra štetnim vaspitnim sredstvom, ali ih ipak dopušta kada je potrebno slomiti tvrdoglavost deteta. Lok priznaje pohvalu i ukor kao sredstva vaspitanja, koji utiču na osećanje časti i stida. „Čast i stid su najmoćniji podstrekači duše.“ Od metoda moralnog vaspitanja Lok ističe poučavanje sa primerom kao vaspitnim sredstvom i navikavanje dece na izdržljivost, na čovečnost, na savlađivanje straha itd. Za Loka je lenjost najveće zlo, pa je potrebno pažljivo proučiti da li je u pitanju dečji nestašluk ili opšta lenjost. S obzirom na to da su ljudi različiti, sa nejednakim sposobnostima i sklonostima, to je, prema Loku, neophodno voditi računa o individualnim osobinama deteta. Te razlike on izvodi iz nasleđa kao biološkog faktora razvoja ličnosti, ne negirajući i uticaje okoline. Što se tiče verskog vaspitanja, Lok odbacuje hrišćansko-dogmatsku religiju, ali ipak preporučuje da se deci daje pojam o bogu, što potvrđuje da je on pod uticajem srednjovekovne tradicije. Umno vaspitanje Kada govori o umnom vaspitanju, Lok ima u vidu usvajanje znanja koja će imati praktičan značaj. Tako se i objašnjava da je Lok manje cenio nastavu, a više moralno vaspitanje koje razvija volju za rad i lepo ponašanje, vaspitava čestitost i ljubav prema istini. Za njega nije bilo važno enciklopedijsko znanje, već vaspitanje čoveka. Od nastavnih predmeta on preporučuje: maternji jezik, crtanje, francuski jezik, geografiju, matematiku, astronomiju, prirodnu filozofiju ( učenje o prirodnim zakonima), istoriju, pravo, etiku i stilistiku. U pogledu klasičnih jezika, Lok smatra da je dovoljno znati latinski, dok je grčki samo za naučnike. Osim toga, obrazovan čovek mora da vlada veštinama kao što su: jahanje, mačevanje i igre koje su u funkciji jačanja tela i zdravlja. Za realizaciju nastavnih predmeta Lok preporučuje niz korisnih saveta, od toga da nastava treba da bude zanimljiva, pa do upotrebe određenih rekvizita kao nastavnih sredstava. Ovo se direktno kosi sa sholastičkom nastavom, koja je bila besmislena i dogmatizovana. U pogledu vaspitanja i nastave, Lok se negativno odnosi prema školama i preporučuje individualno vaspitanje. Vaspitanje u školi je negativno, jer je u njoj veliki broj loše vaspitane dece iz svih staleža. Sin džentlmena treba da se vaspitava kod kuće pod nadzorom domaćeg učitelja koji „će umeti naučiti mladića lepim manirima“, što nije moguće obezbediti u „ma kojoj školi sa velikim brojem dece“. Tako je Lok svoje vaspitanje koncipirao za decu bogatih, a za decu siromašnih slojeva preporučuje osposobljavanje za rad, pa su tako njegovi pedagoški pogledi klasno definisani. Značaj Za razliku od Komenskog koji se bavio didaktičkim problemima, Džon Lok je svoju pažnju usmerio na probleme vaspitanja, karakteristične za engleski vaspitni sistem. Tu se insistira na fizičkom vaspitanju, na formiranju karaktera i volje i na izgrađivanju energičnog poslovnog čoveka „džentlmena“. Njegovi pedagoški pogledi usmereni su na praktičnu korist pojedinca i društva u celini, ali se ne sme zaboraviti da je mislio samo na decu bogatih, tako da Lok ne pripada pedagogiji prosvetiteljstva. Sve ovo potvrđuje da su njegove ideje koje govore o čulnom opravdanju saznanja, o problemima telesnog vaspitanja, o razvijanju čula, o borbi protiv shvatanja o prirođenim idejama, o važnosti vaspitanja, okoline i individualnih razlika u saznanju, o poučavanju dece na osnovu iskustva, pridavanju značaja ručnome radu - sve te ideje su najpozitivniji deo njegove pedagogije, one znače i njeno obogaćivanje, a snažno su uticale naročito na francuske prosvetitelje i na francusku pedagošku misao 18. veka. U tom smislu Lok ističe: „Od svih ljudi koje mi susrećemo, devet desetina postaju ono što jesu – tj. dobri ili zli, korisni ili ne – zahvaljujući vaspitanju. Ono upravo i stvara ogromnu razliku među ljudima.“ MG139 (N)

Lepo očuvano Aleksandar Flaker, Dubravka Ugrešić POJMOVNIK RUSKE AVANGARDE 7 Priredili Aleksandar Flaker, Dubravka Ugrešić Izdavač: Zagreb Grafički zavod Hrvatske Zavod za znanost o književnosti Godina izdanja: 1990 Broj strana: 294 Format: 22 x 14 cm Povez: Meki povez Sadržaj na slici Kako se kalio Pojmovnik ruske avangarde? Avangarda o anomalijama / avangarda kao anomalija: o umjetnosti u revoluciji i revoluciji u umjetnosti Premda se moæe reÊi da je svijest o vaænosti znan- stvenih Ëasopisa kao arhiva “kolektivno dobro” istra- æivaËa u svim znanstvenim disciplinama, posebno se vaænom ta uloga nadaje u istraæivanjima u humanistiË- kim disciplinama. Naime, humanistiËko je znanje ‡ kumulativno znanje, πto znaËi da nova spoznaja u pravilu ne poniπtava ranije znanje: tragiËna je priËa naπe struke u tome πto, u naËelu, nitko ne moæe zapo- Ëeti na poËetku i doÊi do kraja. Aristotel i Platon i danas su vaæni izvori spoznaje, baπ kao πto su knji- æevna djela ili radovi u kojima ih se prouËava naËelno neiscrpno polje i za upis novih znaËenja i za nove uvide. Ta Ëinjenica prouËavanju knjiæevnosti daje posebnu zahtjevnost jer traæi (i) vjeπtinu “zgrtanja” dijelova spoznaje, u Ëemu znanje saËuvano u arhivima koji se postupno stvaraju u znanstvenim Ëasopisima moæe biti od presudnog znaËaja. Potaknuta tom arhiv- skom vrijednoπÊu znanstvenih Ëasopisa, 50. godiπnjici izlaæenja Knjiæevne smotre prilaæem rad Ëija je svrha upravo takve ‡ arhivske, historiografske, faktografske, pregledne prirode. Kao πto naslov rada sugerira, na- kana mi je ponuditi informacije povezane s nastankom i razvojem Pojmovnika ruske avangarde, zbornika temeljenih na savjetovanjima koje je Zavod za znanost o knjiæevnosti organizirao od 1977. do 1992. godine kako bi se u krugu znanstvenika okupljenih oko Alek- sandra Flakera raspravljalo o ruskoj avangardi, novom i dotad neistraæenom knjiæevno-umjetniËkom pravcu. Detaljnim i obuhvatnim istraæivanjima ruske avan- garde Pojmovnik je poloæio temelje za kasnija istra- æivanja avangarde, ne samo u ruskoj knjiæevnosti, nego i u drugim umjetnostima i drugim nacionalnim sredinama. Uostalom, kao πto je toËno primijetio jedan od prvih istraæivaËa ruske avangarde, maarski istra- æivaË Miklós Szábolczi, avangarda implicira “sloæeno jedinstvo”, ona je “grupa pravaca u ‘meuprostoru’” (po DjurËinov 1981: 391). U radu Êu se u prvom koraku osvrnuti na pitanje prvenstva zagrebaËke knjiæevno-znanstvene sredine u knjiæevnopovijesnom i kulturoloπkom istraæivanju ruske avangarde. U drugom Êu se koraku osvrnuti na naËine na koje je pojmovnik tretirao za rusku avan- gardu posebno relevantno i sloæeno pitanje meu- ovisnosti knjiæevnosti i ideologije, odnosno estetskog i politiËkog. U treÊem Êu koraku, a u povezanosti s prethodnom problemskom osi, istraæiti status revo- lucije (Oktobarske, socijalne) u pojmovniËkim pristu- pima avangardi, i to u dijakronijskome nizu: buduÊi da se avangarda Ëesto promatra u najuæoj ispreplete- nosti s Oktobarskom revolucijom, promotrit Êu kako je pojmovnik tretirao taj sloæeni odnos na svom po- Ëetku, odnosno u “nultom” zborniku (objavljenom u posebnome broju Ëasopisa Umjetnost rijeËi 1981. godine, a na temelju referata odræanih na prvom zasjedanju u studenome 1977), i na svome kraju, odnosno u posljednjem pojmovniku, πto, naglaπavam, nije deveti, kako biljeæi povijest domaÊe znanosti o knjiæevnosti, nego ‡ deseti. Da pojasnim: deseti je pojmovnik temeljen na referatima odræanima tijekom dvaju savjetovanja, 1990. i 1992, koja su zbog ratnih okolnosti (a i samouruπenja zavodske istraæivaËke jezgre pod utjecajem vanjskih i unutarnjih Ëimbenika) bila slabije posjeÊena pa su stoga za tisak prireena (referati su prevedeni, prelomljeni i lektorirani) u jednom, posljednjem i dosad nikada objavljenom zborniku. Neobjavljeni zbornik doËekao me je (kao trenutnu predstojnicu Zavoda) u oskudnoj arhivi te znanstveno-istraæivaËke jedinice Fakulteta. Ovom ga se prilikom, koliko mi je poznato, po prvi puta pred- stavlja πiroj znanstvenoj javnosti.1 Stav o tome da je Zagreb “znanstvena domovina” ruske avangarde ukorijenjen je u povijesti domaÊe znanosti o knjiæevnosti. Primjerice, Bogdan Kosano- viÊ u Ëasopisu Dnevnik piπe osvrt na deseti, jubilarni sastanak u studenom 1990. te mu laska bombastiËnim naslovom “Svetsko otkrivanje ruske avangarde” (Ko- 1 Problemske osi rada dijelom su zadane znanstvenom tri- binom Knjiæevne revolucije. Naslijee avangarde u hrvatskoj knjiæevnosti (19. rujna 2019), organiziranoj u sklopu projekta Hrvatske zaklade za znanost (voditeljica: dr. sc. Marina Protrka ©timec, izv. prof.; IP-2018-01-7020). Postavljena pitanja (©to je avangarda danas? Postoji li u knjiæevnosti “revolucija koja traje“? Knjiæevnost kao privilegirani prostor politiËke participacije: utopija ili realnost? ©to se dogaa s avangardom kad ue u znanost?) dijelom su potaknula i smjer ovog istraæivanja. 127 sanoviÊ 1990a). Takav je stav o “prvenstvu” zagre- baËke knjiæevno-znanstvene sredine povezan prije svega, dakako, s devet objavljenih Pojmovnika, kao i zbog drugih kanonskih knjiga objavljenih u krugu znanstvenika okupljenih oko zagrebaËkog Zavoda za znanost o knjiæevnosti, poput Flakerove antologije Heretici i sanjari i knjigâ Poetika osporavanja, Noma- di ljepote i Ruska avangarda, istraæivanja Hlebni- kovljeve poezije i citatnosti Dubravke OraiÊ ToliÊ2, knjige o baroku i avangardi Æive BenËiÊ Primc, o Mandel’πtamu i Pasternaku Josipa UæareviÊa itd. U najuæem istraæivaËkome krugu (Z. Matek, A. VlaπiÊ AniÊ) napravljena su i detaljna istraæivanja Harmsa kao jednog od predstavnika oberiuta, skupine pisaca koji su poetski svijet razvijali na avangardnim “tan- gentama”. Meutim, uvodni Flakerov tekst u 10. poj- movniku (uvodnik je pisan povodom savjetovanja u svibnju 1992. godine) iznosi sljedeÊu tvrdnju: Povijest zajedniËkog rada na pitanjima ruske avangarde nije od nas u Zagrebu poËela niti Êe s nama zavrπiti. Kako je to jednom na opatijskom skupu, Ëak s prije- korom, primijetila pokojna Zara Minc, prvi se meuna- rodni susret s temom “ruske avangarde 20-ih godina” odræao u jednoj planinarskoj kuÊi nedaleko od Brati- slave u listopadu 1967. pod vodstvom Ëeπkih (Drozda, Mathauser) i slovaËkih (Slimak) rusista i uz sudjelo- vanje skupine iz Tartua (Lotman, Minc, Bezzubov), kao i rusista iz Italije (Strada), Francuske (Frioux), NjemaËke (Schelling), Austrije (Wytrzens) i Hrvatske (Flaker) (Flaker 1992: 1; istaknula autorica). On nadalje u istom tekstu navodi da je upravo konferencija 1967. godine “odredila moguÊnost ko- riπtenja pojma koji je veÊ dobio mjesto u Ëeπkoj zna- nosti, smatrala ga je prikladnim u prouËavanju ruske knjiæevnosti, a organizatori su najavili nastavak rada na projektu” (ibid.). Dvije godine kasnije, 1969, Ëeπki slavisti organiziraju joπ jedan susret (to je bilo vrijeme politiËki izuzetno nesklono nekanoniziranim oblicima umjetniËkoga izraæavanja ‡ godinu prije sovjetski su tenkovi uπli u Prag), ali ne viπe eksplicite pod nazivom ruske avangarde nego s tematikom “knjiæevnih normi 30-ih godina”. Znamo da tada avangardna strujanja nipoπto nisu bila dominantna ‡ avangardni “bard” V. Majakovskij ubio se 1930, a oberiutu Harmsu razoËa- rani MaleviË veÊ 1927. poklanja svoju knjigu Bog nije svrgnut. Umjetnost, crkva, tvornica (Bog ne skinut. Iskusstvo, cerkov’, fabrika, 1922) s posvetom “Idite i zaustavite progres” (vodeÊi avangardisti odrekli su se vjere u “optimalnu projekciju”), a socijalistiËki realizam postaje jedina sluæbeno dopuπtena (po)etiËka opcija. Flaker dalje navodi da je Ëeπka rusistika ubrzo nakon toga “razjurena”, jedan od vodeÊih zagovornika prouËavanja avangarde, prof. Drozda, poËeo je raditi 2 Dubravka OraiÊ ToliÊ je desetak dana prije pisanja ovog rada objavila knjigu Citatnost u knjiæevnosti, umjetnosti i kulturi (Naklada Ljevak, kolovoza 2019), koja je temeljena na njezinim istraæivanjima citatnosti od 1980-ih godina. u graevinskom poduzeÊu. Nakon toga srediπte pro- uËavanja seli se u Budimpeπtu (M. Szábolocsi), a zagrebaËki Zavod osnaæuje veze s Budimpeπtom. Flakerov prvi tekst objavljen na tu temu, “Uz pitanje o ruskoj avangardi” (“K voprosu o russkom avanga- rde”), u Ëasopisu Annalli della Facoltá di lingue e letterature straniere di Cà Foscari (X, 1971), kako sam autor govori, bio je nastavak rada tamo gdje su stali Ëeπki kolege “koje je omela ideoloπka zabrana rada na tom podruËju” (ibid.). Prvo “savjetovanje” u organizaciji zagrebaËkog Zavoda za znanost o knjiæevnosti odræano je 1977. pod nazivom Knjiæevnost ‡ avangarda ‡ revolucija, uz uvodne rijeËi Miroslava Bekera, ondaπnjeg direk- tora Zavoda, i Josipa BadaliÊa3, te sudjelovanje niza inozemnih predavaËa iz Maarske, Austrije, Nje- maËke, ©vedske, Danske, SSSR-a i ondaπnje Jugosla- vije. Programom tiskanim na Krleæinom i CesarËevom Plamenu, s grafiËkim rjeπenjem koje nadopunjuje ono Ljube BabiÊa, podvlaËila se komparativnost istraæi- vaËke inicijative4 (Prilog 1). Prilog 1. 3 Josip BadaliÊ istiËe da je 1977. vaæna i jer je to godina jubileja “prvoga prodora ruske revolucionarne literature s tematikom velikoga Oktobra 1917. ‡ u hrvatsku prijevodnu knjiæevnost” (BadaliÊ 1981: 11). RijeË je, dakako, o malo poznatoj, rijetkoj knjiæici Iz savremene ruske knjiæevnosti, Pjesme Aleksandra Bloka, Zagreb, 1927, u kojoj je Josip BadaliÊ preveo pet pjesama (“Rusija”, “Skiti”, “Dvanaestorica”, “Neznanka” i “NoÊ, ulica...”). BadaliÊ je u to vrijeme bio ruski zarobljenik u gradiÊu Zemljansku na Donu pa je zbirka tome gradu i posveÊena. 4 UpuÊujem na tekst Z. KonstantinoviÊa, u kojem se istiËe da je Oktobarska revolucija izvrπila snaæan utjecaj i u njemaËkoj knjiæevnosti onoga doba: “Ovaj sudbonosni dogaaj ne samo πto je pesnicima sa levice dao snaæan polet, veÊ je i kod ostalih ne- maËkih pesnika i pisaca, koliko god graansko-liberalnih, toliko i kod reakcionarnih, izazivao potrebu da razmisle o svom stavu prema druπtvu i da ova razmiπljanja glasno izraze, makar se i ne slagali s idejom revolucije ili oseÊali da je ideal o druπtvenom preobraæaju bez nasilja ostvaren zapravo onom revolucijom u februaru, pa je veÊ zato potrebno ograditi se od Oktobarske revo- lucije” (KonstantinoviÊ 1981: 382). 128 Tim je prvim susretom, Ëiji su referati objavljeni 1981. u “nultom” broju Ëasopisa Umjetnost rijeËi, o Ëemu Êu pisati kasnije, stvorena jezgra buduÊe istra- æivaËke skupine. Uzgred spomenimo da su ta savje- tovanja bila u potpunosti financirana dræavnim sred- stvima (potpora Uprave Fakulteta Zavodu za znanost o knjiæevnosti, kao i RepubliËka samoupravna inte- resna zajednica za znanstveni rad SR Hrvatske). Fla- ker u uvodniku neobjavljenom 10. pojmovniku istiËe da su na samim poËecima bavljenja tom temom dvije knjige odigrale temeljnu ulogu u metodoloπkom pristu- pu: UmjetniËki smisao i evolucija poetskih sustava (Hudoæestvennyj smysl i èvoljucija poètiËeskih sistem, Moskva, 1977) Igora Smirnova i 1980. godine objavlje- na doktorska disertacija Aagea Hansen-Lövea Ruski formalizam (Das Russische Formalismus). Flaker isti- Ëe da je u toj knjizi Hansen-Löve “do savrπenstva do- veo upravo registar pojmova” (Flaker 1992: 2), tako da je ta knjiga “postala polaziπtem u odabiru pojmova buduÊeg Pojmovnika” (ibid.). Pojmovnik je zamiπljen, kako Flaker navodi u pozivu na savjetovanje u lipnju 1990, kao “sistematsko istraæivanje, odnosno prije svega kao znanstvena sistematizacija pojmova i naziva koje je ruska avangarda unijela u knjiæevnost, umjet- nost i kulturu, ili pak onih pojmova kojima se mi danas koristimo za oznaËavanje odreenih oblika, a koje je stvorila ruska avangarda” (Flaker 1990: 1). Sam “æanr” pojmovnika odabran je upravo zbog svoje sliË- nosti s “prvotnom i zadanom koncepcijom pojma ‘avangarda’, koja naËelno nije vodila raËuna o progra- matskim iskazima pojedinih skupina, veÊ o strukturi tekstova” (ibid. 3). Godine 1981. odræano je drugo savjetovanje u organizaciji Zavoda za znanost o knji- æevnosti (prvo pod nazivom Pojmovnik ruske avan- garde) te je od te godine do zavrπno 1990. (1991. i 1992. planirani susreti nisu odræani zbog rata, pismo odgode prvog susreta slano je u listopadu 1991, πto je takoer saËuvano u zavodskoj arhivi) odræavano svake godine. Godine 1989. objavljena je u izdavaËkoj kuÊi Droschl iz Gradeca ©tajerskog knjiga Glossarium der Russischen Avantgard, s prilozima sintetskog ili pre- glednog znaËenja i Ëlancima posveÊenima najrelevant- nijim pojmovima (Prilog 2). Prilog 2. Premda Flakerov uvodnik neobjavljenom poj- movniku daje naslutiti da je zbog prekida u sustavnom bavljenju ruskom avangardom doπlo zbog toga πto je ta tema 1990. postala toliko popularnom da je istra- æivaËima naprosto prestala biti analitiËki intrigantnom (tema je izgubila svoju “auru”), πto je direktno utjecalo na preusmjerenje znanstvenog interesa (od Pojmov- nika ruske avangarde prema ZagrebaËkom pojmovni- ku kulture), teπko se oteti dojmu da su i neposredne politiËke okolnosti ipak odigrale koliko-toliko znaËaj- nu ulogu: jer te, 1993. godine (kada se ekipa pojmov- niËara ponovno okuplja) nije promijenjeno samo ime, nego i vrijeme odræavanja savjetovanja ‡ ne viπe poËetkom studenog (studeni je davne 1977. odabran kao obljetnica Oktobarske revolucije), nego poËetkom svibnja, konkretnije, na Praznik rada. Prvi je susret odræan u hotelu Palace od 1. do 3. svibnja 1993, a pismo s temeljnim logistiËkim informacijama pot- pisala je Dubravka UgreπiÊ poËetkom travnja 1993. UnatoË promjeni naziva (od Pojmovnika ruske avan- garde do ZagrebaËkog pojmovnika kulture), u pismu se o tom susretu govori kao o “12. po redu Pojmov- niku”, πto je saËuvano i na naslovnici programa (premda je na drugom saËuvanom primjerku programa korektorom izbrisana brojka 12, v. Prilog 3) Prilog 3. Zbornik radova s tog savjetovanja, Ëija je tema bila Totalitarna umjetnost i koje viπe nije bilo finan- cirano dræavnim sredstvima, nego inozemnim fonda- cijama (Open Society Fund, Austrijski kulturni insti- tut, Goethe-Institut), nikada nije objavljen (premda su rukopisi, kao i za 10. pojmovnik, prikupljeni i djelomice prireeni za tisak). U svojoj recenziji tog neobjavljenog zbornika, pisanoj u sijeËnju 1994, Alek- sandar Flaker navodi da je temeljni predmet zbornika ruska knjiæevnost (“pa prema tome i sazrijevanje i nastajanje ruske varijante totalitarnih normi i dræavne kontrole na podruËju knjiæevnosti”, Flaker 1994), s time da “znamo da su pouke ruskog totalitarizma vrijedne i izvan podruËja koje je pretrpjelo rusku/ sovjetsku hegemoniju, pa priloæeni radovi hrvatskih, 129 njemaËkih i austrijskih znanstvenika nimalo sluËajno teæe ne toliko registraciji Ëinjenica koliko teorijskom osmiπljavanju knjiæevnih procesa koji su od avangar- dizma vodili prema totalitarnim rjeπenjima i ‘metoda- ma’” (ibid.). Flakerova opaska o tome da se avangarda nalazi na jednom polu linije Ëiji se drugi pol nalazi u “totalitarnim rjeπenjima i metodama” (o tome je Ëesto pisao i B. Groys) navodi nas da postavimo pitanje koje se gotovo samo po sebi nameÊe u procesu pro- uËavanja naslijea avangarde i u knjiæevnom i u druπ- tvenom polju, a tiËe se sloæenoga odnosa knjiæevnosti i ideologije, estetskog i politiËkog. Koje odgovore na pitanje avangardne knjiæevnosti kao privilegiranog prostora politiËke participacije nudi Pojmovnik ruske avangarde? Aleksandar Flaker je Ëesto naglaπavao da istraæi- vaËe okupljene oko prouËavanja ruske avangarde ne zanima ideologija, nego sam tekst. (Obje knjige koje sam ranije istaknula kao u metodoloπkom smislu konstitutivne za prouËavanja ruske avangarde, knjiga Smirnova UmjetniËki smisao i evolucija pjesniËkih sustava i Ruski formalizam Hansen-Lövea, zagovaraju izrazitu autonomnost estetskoga objekta i ograuju se od ideologizacije bilo kakve vrste. Primjerice, knji- ga I. Smirnova pokuπaj je semiotiËke konceptualiza- cije povijesti kulture.) U uvodniku 10. pojmovniku Flaker i izrijekom navodi: Na poËetku je i u nas stajala rijeË. Prvenstveno nas je zanimala terminologija koju su razradili formalisti kao temeljni pouzdani teoretiËari avangarde, a zatim i Bahtinovi pojmovi (...), a tek u drugom redu obraeni su i protumaËeni pojmovi koje su stvorili sami nosioci avangardnih tekstova (Hljebnikov, MaleviÊ, Filonov). (Flaker 1992: 4; istaknula autorica) Nadalje Flaker navodi: KatastrofiËno rasulo cijelog jednog sustava od Labe do Vladivostoka, od Havane do Pekinga, ali i “od Triglava do –evelije”, dovodi ujedno do potrebe retro- spektivnog revidiranja cijelog sustava vrijednosti, i to ne samo svjetonazorskoga. Koliko smo na taj izazov kao znanstvenici koji se bave knjiæevnim tekstovima spremni odgovoriti, pitanje je koje Êe rijeπiti buduÊnost. Za sada je sigurno da su pojmovi rata, katastrofiËnosti i apokalipse veÊ stekli pravo graanstva u Pojmovniku. (Ibid. 5) Ili poneπto kasnije piπe: Naπa se zajednica odlikovala time πto je odbijala sve zamke ideologizacije. ZahvaljujuÊi tome mogli smo se suprotstaviti ideoloπkim principima “realnog socija- lizma”, ali u jednako vrijeme odbijali smo bilo kakvu drugu politizaciju naπega rada. (...) I nadalje bismo se imali pridræavati naπeg temeljnog naËela: istraæivanja knjiæevnih i umjetniËkih tekstova bez ideoloπkog kon- ceptualizma, pri Ëemu ne bi valjalo prezirati ni prouËa- vanje takvih pojava kao πto su tekstovi socijalistiËkog realizma ili njihovih totalitarnih antipoda. (Ibid. 7) Jedan od suradnika na projektu, Bogdan Ko- sanoviÊ, u tekstu “Ruπitelji zabrana u umjetnosti” (Dnevnik, 14. studenog 1990) prenosi i sljedeÊe rijeËi Flakera: To je u pravom smislu ‘Evro-projekat’ (...) Kada je pre deset godina formiran projekat, sada je to jasno, on je znaËio iskorak u poznavanju ruske avangarde. Radili smo sistematski i kolegijalno, zaziruÊi od ideo- logije, tekst nam je bio i ostao estetski kredo. Upravo ta naËela dræala su nas na okupu. Jer, ne zaboravimo, kada smo poËeli, u SSSR-u pojam avangarde nije bio konstituisan, ili je imao Ëisto negativne hijerarhijske konotacije. Posle nedavnih promena na Istoku projekat je postao znaËajan i za sovjetsku nauku. U πali, ali moæda i u zbilji, mogli bismo reÊi da smo i mi antici- pirali te promene ‡ samo u duhovnoj sferi. (KosanoviÊ 1990b: 9; istaknula autorica) Meutim, ako se avangardizam doista moæe pro- matrati kao pravac koji se nalazi na jednom kraju povijesne linije Ëiji se drugi kraj nalazi u totalitarizmu, postavlja se pitanje koliko je u praksi konkretnog istraæivaËkog procesa ‡ koje se je protegnulo na dugo, dinamiËno, proturjeËno razdoblje kasnih 1970-ih i 1980-ih godina, Ëija je kulminacija u raspadima obiju dræava, i Jugoslavije i SSSR-a, zapravo mogla biti oËekivana ‡ bilo doista moguÊe do te mjere odijeliti avangardnu knjiæevnost kao umjetniËku praksu za koju je estetski otpor konstitutivan, od politiËkoga otpora, i zaπto je ta potreba uopÊe postojala? Je li, nadalje, granica izmeu dva aspekta odnosa knjiæev- nosti i revolucije (revolucija kao tema u knjiæevnome djelu, ali i revolucionarnost djela na razini estetike djela) doista nepropusna? Mogu li se odbacivanje Puπ- kina, Tolstoja i Dostoevskog s parobroda suvreme- nosti ili Crni kvadrat MaleviËa kao simbol kraja predmetnog miπljenja doista promatrati samo kao estetski autonomne geste (MaleviËevom je kvadratu, uostalom, bilo namijenjeno da visi na zidu na mjestu gdje je ranije stajala ikona), posebice u kontekstu Ëinjenice da je sama ruska avangarda u to vrijeme, kako navodi Flaker, “pobuivala otpore” (Flaker 1992: 6): Krajem 70-ih godina, kada smo zapoËinjali rad na projektu, sam je pojam “avangarde” pobuivao otpore, a u Rusiji ga je pokrivala ideoloπka zabrana koja se protezala na podruËje DDR-a, »ehoslovaËke, a o Bu- garskoj da ni ne govorimo. Tijekom rada na Pojmov- niku situacija se mijenjala iz godine u godinu, Ëemu je bar malo pridonijela i naπa “subverzivna” djelatnost koja, meutim, sve do naπih dana nije naiπla na prizna- nja u znanstvenoj ruskoj kritici, opsjednutoj vlastitim problemima i suradnjom s moÊnijim rusistiËkim centri- ma u Americi i na evropskom Zapadu. U svijetu je pojam “avangarde” u meuvremenu doæivio veÊ i neku vrst inflacije: simpoziji i znanstveni skupovi o Rus- sian Avantgarde prireuju se od Los Angelesa do Hersona i Moskve, izloæbe avangarde u likovnim umjetnostima privlaËe mase gledalaca od Pariza do Frankfurta, pa je i Ukrajinska avangarda doplovila 130 prije dvije godine punim jedrima u Zagreb u znaku te sveopÊe potraænje, popraÊena i ovdje meunarodnim simpozijem. Kratko reËeno: “junaËko” je vrijeme rada na ruskoj avangardi ostalo za nama. Pojam se danas πiri svijetom do neprepoznatljivosti, a etiketa “avan- garde” postaje Ëak jamstvom komercijalnog uspjeha. (Ibid.) ©to, dakle, s jedne strane Ëini odreenu knjiæevnu i umjetniËku praksu politiËnom, a s druge, ne ukljuËuje li i samo bavljenje avangardom odreenu politiËnost same istraæivaËke pozicije? Moæe li knjiæevno djelo ostati estetskom Ëinjenicom i kada je otvoreno ili skriveno politiËno, i moæe li istraæivaË, zauzevπi poli- tiËnu poziciju, promatrati objekt istraæivanja u estet- skoj autonomnosti? »ak i ako se sloæimo s time da je knjiæevno djelo, posebice u avangardi, jedno od privi- legiranih prostora politiËke participacije, je li ta njegova osobina zadana danost, nepromjenjiva Ëinje- nica, a ako nije, u kojem trenutku ono prestaje biti podatnim (odgovarajuÊim) za politiËku participaciju? Istaknula bih u tom kontekstu da je svijest o sloæenosti meuodnosa ideologije i knjiæevnosti u prouËavanju ruske avangarde postojala, dakako, i meu pojmovniËarima, o Ëemu svjedoËe brojni pri- mjeri iz priloga u gotovo svim pojmovnicima: naime, s jedne strane, pojmovi literarnosti (rus. literaturnost’) Jakobsona i oËuenja (rus. ostranenie) ©klovskoga, inaËe utemeljujuÊi za rusku formalnu πkolu, nudili su osnovni metodoloπki okvir u nizu radova o ruskoj avangardi u pojmovnicima. Podsjetit Êu da i jedan i drugi pojam promatraju knjiæevno stvaralaπtvo upravo u njegovoj autonomnosti (prva je faza ruske formalne πkole obiljeæena apsolutizacijom forme, gdje se djelo promatra kao “zbroj postupaka”): Jakobson u tekstu Najnovija ruska poezija (Novejπaja russkaja poèzija, 1919) navodi da je Puπkin vremenom “okamenjen” i da ga ne moæemo ‡ zbog toga πto je forma u kojoj su pisani Puπkinovi stihovi za nas postala “objektom kulta” (Jakobson 1987: 273) ‡ ni Ëitati ni shvatiti na naËin na koji je on bio Ëitan i shvaÊen u vremenu svoga nastanka. To su, kako navodi Jakobson, prepoznali upravo ruski futuristi koji su svojim samovitim slovom pokazali svijest o tome da je poezija “jezik u njegovoj estetskoj funkciji” (ibid. 275), odnosno estetski auto- nomni “iskaz usmjeren na izraz” (vyskazyvanie s ustanovkoj na vyraæenie). Za Viktora ©klovskog je, kao πto je veÊ dobro poznato, pojam oËuenja istodobno jedan od univerzalnih postupaka u izgradnji umjetniËkoga djela, ali i pojam kojim oznaËuje bit umjetnosti opÊenito. Premda su za ©klovskog kljuËni primjeri oËuenja prepoznati u Tolstojevu stvaralaπtvu (Anna Karenina, Rat i mir, Platnomjer), pojam oËuenja primarno se vezuje uz naËela pjesniËkoga jezika i, konkretnije, uz jezik ruskih futurista, koji su ‡ za razliku od simbolista, koje ©klovskij kritizira ‡ prepoznali tu upravo materijalnu kakvoÊu rijeËi. Svijest o estetskoj autonomiji knjiæevnog i umjet- niËkog djela, kako pokazuju referati u Pojmovnicima, doista je prisutna i moæe se smatrati upravo onim zajedniËkim metodoloπkim naËelom koje je Flaker isticao kao homogenizirajuÊu silnicu istraæivaËke grupe. S druge strane, vrijeme odræavanja prvoga skupa odabrano je upravo zbog toga πto se je tim Ëinom æeljela obiljeæiti πezdesetogodiπnjica Oktobarske revo- lucije (od 16. do 19. studenog 1977), a i prvi prilog maarskoga znanstvenika Miklósa Szábolczija, Joπ neka razmiπljanja o problemu avangarde, oblikuje za ono vrijeme inovativnu tezu o “pravoj avangardi” (“pravoj revoluciji”) i “pseudoavangardi” (“pseu- dorevoluciji”) isticanjem da je “[r]evolucijska (...) avangarda jedina istinska avangarda” (Szábolcsi 1981: 13). I jedno od sljedeÊih izlaganja, Hansa Günthera, Dvije etape u razvoju ruske avangarde, takoer se bavilo pitanjem odnosa estetskog i politiËkog avangar- dizma tijekom 1920-ih godina te se autor posebno osvrnuo na fazu “revolucije u umjetnosti” (koja se je dogodila kao posljedica pokolebanog odnosa izmeu denotata i znaka) i “umjetnosti u revoluciji” (πto je vezano uz pragmatizaciju avangarde u procesu tra- ganja za potpunom sintezom umjetnosti i æivota). Uostalom, podsjetit Êu da u sintetskoj Ruskoj avan- gardi Aleksandar Flaker nudi sljedeÊu definiciju tog knjiæevno-umjetniËkog pravca: polazeÊi od teze da povijest knjiæevnosti mora biti povijeπÊu knjiæevnih tekstova “u njihovom uzajamnom suodnoπenju i dija- lektiËkom smjenjivanju” (Flaker 1984: 15), Flaker navodi da je avangarda povijesno nastalo stilsko zajed- niπtvo knjiæevnih tekstova koji nastaju unutar povijesnoga razdoblja omeenog s jedne strane ruskom revolucijom 1905. godine, a s druge strane oËito godinom “velikog prijeloma” 1929, odnosno godinom administrativnoga raspuπtanja knjiæevnih organizacija 1932. Srediπnji datum u tom razdoblju nedvojbeno je dan oktobarske revolucije 1917. godine, pa je ovim zbivanjem od svjetsko-povijesnoga znaËenja i cijelo povijesno razdoblje oznaËeno ‡ kao revo- lucionarno razdoblje u povijesti Rusije i ËovjeËanstva. (Ibid. 15) S tim je u vezi i iz danaπnje perspektive nesum- njivo utopistiËko shvaÊanje uloge knjiæevnosti u druπ- tvu: temeljna i dominantna funkcija avangardistiËkog estetskog prevrednovanja u biti je “polaziπte za pre- vrednovanje cijeloga sustava moralnih, etiËkih i druπ- tvenih odnosa, cijeloga naËina æivota (rus. byt), ali ne s pozicija unaprijed odreenog i zadanog ideala koji bi omoguÊio izgradnju novog aksioloπkog sustava veÊ u ime optimalne projekcije ‡ prvenstveno zacrtane prema buduÊnosti” (ibid. 19). Ovdje je nuæno naglasiti da se optimalna projekcija, kako Flaker navodi, “samo djelomiËno” (ibid.) poklapa s pojmom socijalne revo- lucije; πtoviπe, kada je sama revolucija kao povijesni dogaaj dovrπena, avangardni se pisci Ëesto upuπtaju u aktivno prevrednovanje revolucionarne sadaπnjosti. U kontekstu teme ovoga rada i postavljenih problemskih osi zanimljivo je stoga postaviti pitanje o tome kako pojmovnici shvaÊaju revoluciju? Koliko se i u kojim kontekstima ona pojavljuje? Moæe li se 131 govoriti o odreenoj razvojnoj putanji pojmovniËkih istraæivanja sloæenih meuodnosa izmeu revolucije i knjiæevnosti? Premda bi pomno Ëitanje svih pojmov- nika kroz vizuru uporabe revolucije i revolucionarnog mogla ponuditi reljefniju sliku od ovdje ponuenog nacrta, ovom Êu prilikom usporediti samo poËetak i kraj ‡ “nulti” zbornik objavljen u Umjetnosti rijeËi s desetim, neobjavljenim i zajedno s arhivima Zavoda za znanost o knjiæevnosti naslijeenim zbornikom. Ostali su brojevi, od prvog do devetog, istraæivaËima lakπe dostupni i u eventualnom daljnjem bavljenju temom nacrt im moæe ponuditi polaziπnu toËku. U “nultom” zborniku pitanje odnosa pojmova “avangarda” i “revolucionarnost” jedno je od sre- diπnjih, temeljnih pitanja u gotovo svim prilozima (to je i oËekivano, doduπe, s obzirom na to da je zbornik naslovljen Knjiæevnost ‡ avangarda ‡ revolucija). Pitanje toga odnosa postavljalo se i s povijesno-filo- zofskog aspekta i s glediπta odnosa prema povijesnom i politiËkom te opÊem druπtvenom procesu. Pojedi- naËna se miπljenja rasporeuju meu dvama polo- vima: s jedne se strane izraæavaju vrlo smjele tvrdnje, primjerice maarskog istraæivaËa Miklósa Szábolcsija (onog istog istraæivaËa s kojim je Flaker ojaËao su- radnju nakon πto je postalo izvjesno da se temom avangarde zbog ideoloπkih pritisaka neÊe moÊi baviti u ondaπnjoj »ehoslovaËkoj), koji u tekstu, kao πto sam i ranije spomenula, tvrdi da o istinitoj avangardi moæemo govoriti samo kada se ona podudara s politiËkom revolucijom, kada je prati ili priprema. Zaoπtreno i s namjernom paradoksalnoπÊu ja bih takoer mogao reÊi da sama po sebi avangarda nije revolucija, Ëak ni revolucionarni pokret; takvom ona postaje tek onda, kada se preklopi s revolucijskim valom. Joπ viπe zaoπtravajuÊi, moæe se reÊi da avan- garda bez revolucije ostaje pseudoavangardom, poje- dinaËna pojava. (Szábolcsi 1981: 14) Svoju tezu Szábolcsi oprimjeruje specifiËnostima maarskoga konstruktivizma kao tipa avangarde bez revolucije (odnosno pseudoavangarde). Jedan od srediπnjih tekstova u tome kontekstu svakako je Ëlanak Hansa Günthera, koji se oslanja na programski Ëlanak Sergeja Tret’jakova “Umjetnost u revoluciji i revolu- cija u umjetnosti” (“Iskusstvo v revoljucii i revoljucija v iskusstve”, 1923), gdje se provodi razlika izmeu dviju osnovnih etapa razvoja ruske avangarde te se istodobno postavlja pitanje njihove povezanosti: kako se je dogodio prijelaz od “laboratorijske faze” (umjet- nost u revoluciji ‡ iskusstvo v revoljucii) do “sjedinje- nja umjetnosti sa æivotom” u drugoj etapi (revolucija u umjetnosti ‡ revoljucija v iskusstve)? (Dis)konti- nuitet razvoja iz jedne u drugu etapu zanima ga iz vizure poimanja umjetniËkoga znaka, i ta perspektiva promatranja omoguÊuje mu zakljuËak da je revolucija odigrala znaËajnu ulogu na koju je umjetnost reagirala pragmatizacijom umjetniËkoga znaka. U tom je smislu izuzetno zanimljivo i istraæivanje Fritza Mieraua, koji u Pismu o futurizmu (Pis’mo o futurizme) V. Majakov- skog, pisanom 1. rujna 1922, nalazi “tragove sraza ruske umjetniËke avangarde i Oktobarske revolucije: Avangarda je analitiËku elementarizaciju vizualnog i poetiËkog materijala bila dotjerala do vrhunske vir- tuoznosti kad je socijalistiËka revolucija u toj (od 80 do 90% nepismenoj zemlji) zahtijevala opismenja- vanje kao kulturnorevolucionarnu akciju” (Mierau 1981: 412). U tom je kontekstu vaæno prisjetiti se analiza Leninova jezika iz pera ruskih formalista. ©klovskij je, primjerice, pisao da “Njegov stil tvori dekanonizacija revolucionarne fraze, zamjenjivanje njezinih tradicionalnih rijeËi sinonimom obiËnoga govora” (ibid. 425)5. S druge se strane zastupa takoer smjela teza po kojoj su avangardne tendencije posto- jale i ranije, u ruskoj knjiæevnosti poËetkom 19. sto- ljeÊa, πto, dakako, poniπtava njegovu karakteristiËnu vezanost uz konkretnu druπtvenopovijesnu situaciju SSSR-a (v. primjerice Ëlanak R. Neuhäusera, Ëija se teza moæe saæeti uz pomoÊ intrigantne izjave suvre- menog istraæivaËa Sergeja Averinceva, koja kaæe da je novatorstvo ‡ tradicija slamanja tradicije, pa u tom smislu avangarda iz 20. stoljeÊa nije unijela neπto posebno novo, a u odnosu na sliËne opozicijske pravce u romantizmu). Aleksandar Flaker rusku avangardu u tom zborniku promatra iπËitavanjem imanentnog knjiæevnopovijesnog razvoja, iz kojeg je izuzeto sve πto pripada izvanknjiæevnoj sferi: u radu o knjiæevnim vrstama ruske avangarde autor se bavi tumaËenjem statusa romana i lirske pjesme u ruskoj avangardi (Flaker 1981a). Na toj se, drugoj istraæivaËkoj osi istiËe da se propitivanjem utjecaja revolucije u sla- manju autonomije umjetnosti (koja je bila radikalnom u ruskome modernizmu) treba baviti sociologija knji- æevnosti (Kleberg 1981), odnosno da pojam revolu- cionarnost “dobiva svoju pravu vrijednost tek kao socioloπki pojam ‡ u odnosu na druπtvena zbivanja” te se upozorava na “potrebu luËenja tih dviju razina koje pojam dobiva u razgovorima o knjiæevnosti i umjetnosti”, kako se navodi u “Saæetom prikazu diskusije” Magdalene MedariÊ (Flaker, UgreπiÊ 1981: 465). Time je naizgled problem metodoloπki rijeπen: pojam revolucije u kontekstu avangarde, da iskoristim sliËnu tezu P. BrebanoviÊa (2016), nemoguÊe je izbje- Êi, ali ga je isto tako nemoguÊe i pravilno upotrijebiti, pa prouËavanje pojmova nudi, i metodoloπki i politiËki promatrano, “sigurnu luku”. S obzirom na to da je pitanje odnosa izmeu avangarde i revolucije bilo jedno od opÊih mjesta tijekom prvog susreta, posebice je zanimljivo πto tematski broj Aleksandar Flaker zavrπava napomenama u kojima nudi rjeπenje za dva pitanja koja su, kako se Ëini, izazvala najgorljivije rasprave: o nuænosti da se avangarda promatra kao 5 U tom je smislu eklatantan primjer sovjetskoga nobelovca V. ©olohova, Ëije je stvaralaπtvo u stilskom smislu izuzetno konzervativno i za kojega se, kao πto je primijetio i NedeljkoviÊ, nikako ne moæe reÊi da je avangardni pisac “iako je revolucija njegova glavna tema” (NedeljkoviÊ 1981: 323). 132 knjiæevnopovijesni pojam te o nuænosti da je se pro- matra u njezinoj autonomiji i umjetniËkoj samosvijesti (a ne u moguÊoj simbiozi s romantizmom ili moder- nizmom). Promatran iz perspektive odnosa izmeu avan- garde i revolucije, neobjavljeni 10. pojmovnik, koji sadræi 20-ak priloga, odnosi se prema ruskoj avangardi na posve suprotan naËin: revolucija se gotovo uopÊe ne spominje kao u znaËajnijem smislu konstitutivni aspekt avangardne poetike. Primjerice, ranije spome- nuti Hans Günther (koji je u “nultom” zborniku rusku avangardu razmatrao kroz dvije etape razvoja ‡ prije i nakon Oktobarske revolucije) u prilogu OËuenje tumaËi taj za ruski formalizam konstitutivan pojam kroz razlikovanje dviju glavnih linija u predodæbama o oËuenju: jednu, uvrijeæenu i uobiËajenu u dosa- daπnjim istraæivanjima koju naziva avangardno-for- malnom, odnosno “aristotelovskom” linijom autora, kao πto su primjerice Kandinskij ili ©klovskij (Gün- ther, 21)6, i drugu, dosad slabo istraæenu, “platonov- sku”, vezanu uz kritiËko-spoznajnu tradiciju “koja je postojala prije avangarde i paralelno s njom, a uz koju se veæu imena kao πto su A. Schopenhauer, L. Tolstoj ili A. Voronskij” (ibid.). Temeljna je pretpostavka slje- deÊa: “izmeu tih linija postoji Ëvrsta veza privlaËenja i odbijanja, a njezino Êe prouËavanje omoguÊiti reljefniji prikaz svojevrsnosti avangardnog pojma oËuenja” (ibid.), πto se uvjerljivo i dokazuje primje- rima poput teorijskih radova V. Kandinskog (Pitanje oblika ‡ Vopros formy) ili O duhovnom u umjetnosti (O duhovnom v iskusstve), gdje se uvia, s jedne strane, gotovo oËigledna sliËnost s ranijom “platonov- skom” linijom, a s druge, i niz ideja kojima se ta tradicija nadvladava. SliËnu argumentacijsko-meto- doloπku logiku, koja rusku avangardu promatra u dijakronijskom nizu (ili preko utjecaja koji je izvrπila na kasnije pravce ili preko utjecaja koji su na nj izvrπili raniji pravci), uoËava se i u drugim istraæivanjima. Primjerice, prilog R. Ziegler istraæuje status predodæbi o stvari (veπË’) kod Pasternaka na pozadini shvaÊanja toga pojma u estetici i poetici ruskoga futurizma. Njezina analiza pokazuje da tumaËenje Pasternakova stvaralaπtva iz perspektive predmetnosti jeziËnoga svijeta valja promatrati u korelaciji s drugim knji- æevnim strujanjima 20. stoljeÊa ‡ simbolizmom, avangardom i realizmom (zanimljivo je da se u istom zborniku pojavljuje i tekst “Stvar kod Mandel’πtam” I. A Jesaulova). Tekst N. Zlydneve o Harmsovoj “slici svijeta” takoer promatra usmjerenost Harmsove primarno prostorne “slike svijeta” kroz razliku s avangardnom, primarno vremenskom slikom svijeta, kakva dominira kod primjerice Hlebnikova (spome- nimo da su, osim Pasternaka i Mandel’πtama, najviπe istraæivani Harms i opÊenito oberiuti, v. takoer prilog 6 BuduÊi da citiram iz neobjavljenog zbornika, navodim samo stranicu iz dostupnog prijeloma. Iznimka je Flakerov uvodni tekst koji je autor sam datirao (svibanj 1992). Z. Matek). OpÊenito bi se moglo reÊi da u tom posljed- njem, neobjavljenom pojmovniku u radovima posve- Êenima ruskoj avangardi u uæem smislu dominira pitanje korelativnosti, odnosno moguÊnosti njezine kontekstualizacije u πiri knjiæevnopovijesni kontekst. Dobar je primjer spomenutoga prilog D. OraiÊ ToliÊ, gdje se prikazuje sinkronijski i dijakronijski model europske avangarde kao utopijske kulture “polazeÊi od ‘semiotiËkog utopizma’ (Hansen-Löve 1989) Hlebnjikovljeva zvjezdanog jezika u opreci prema modelu KruËonihova zauma” (OraiÊ ToliÊ, 1). Ipak, bitno su zastupljeniji prilozi koji se bave grupama, umjetniËkim pravcima koji se nalaze na tangenti povijesne avangarde, primjerice J.-P. Jaccard analizira poetiku zaboravljenog udruæenja Ëinari; T. Levaja ‡ ©ostakoviËa u dijalogu s oberiutima i citat- nosti ‡ polistilizma ‡ glazbene avangarde na primjeru Alfreda ©nitkea (roenog, spomenimo uzgred, 1934); Anna Han tumaËi genezu stvaralaπtva Pasternaka preko analize Ëlanka “Wassermannova reakcija”, u kojoj je ruski nobelovac diskutirao o “istinskom” i “laænom” futurizmu itd. Drugu grupu priloga Ëine ili posve ili djelomice teorijski i filozofski tekstovi, tek vrlo labavo povezani s ruskom avangardom: meta- tekstualnost (Moranjak-BamburaÊ), obrnuta perspek- tiva kod Florenskog, Æegina i Uspenskog, i zrcalna kompozicija u interpretaciji primjerice B. VuletiÊa ili J. Faryna, s primjerima iz Mandel’πtamove poezije (J. UæareviÊ), autobiografija / autobiografizam (M. MedariÊ) i pamÊenje / Mandel’πtam (Æ. BenËiÊ). Samo su dva priloga, Aleksandra Flakera i Jerzyja Faryna, po svojoj prirodi “najklasiËnije” vezana uz pojmov- niËku tradiciju: Aleksandar Flaker esej Marine Cveateve “Natal’ja GonËarova” promatra kao “tekst avangardne umjetnosti o avangardnoj slikarici” (Flaker, 131), a Jerzy Faryno piπe o izosemantizmu avangarde na primjeru MaleviËeva ciklusa Alogizam i Zaumni realizam. »ini mi se da su dva priloga, i to dvaju moæda i najutjecajnijih slavista u meunarodnim okvirima, Igora Smirnova i Aagea Hansen-Lövea (podsjetimo se, rijeË je o autorima Ëija su istraæivanja o umjet- niËkom smislu i evoluciji pjesniËkih izraza, odnosno o ruskom formalizmu, istaknuta Aleksandrom Fla- kerom kao najinspirativnija u metodoloπkom pristupu temi na samim poËecima bavljenja njome!), naj- simptomatiËniji primjeri za ilustraciju smjera razvoja znanstvene avangarde kao objekta istraæivanja u pojmovniËkom krugu slavista. Naime, tekst Igora Smirnova jedan je od nekoliko tekstova koji se u kronoloπkom i tematskom smislu bavi povijesnom avangardom. Zbog toga je posebno zanimljivo pri- mijetiti da njegov prilog zapoËinje sljedeÊim rijeËima: “Pojedine pojave u kulturi rane avangarde u znan- stvenoj su literaturi veÊ bile prepoznate kao sadistiËke po svojemu psihiËkome ustroju, ili pak kao bliske sadizmu” (Smirnov, 213). Prilog se bavi analizom sadistiËkog sindroma kao zajedniËkog nazivnika za najrazliËitije manifestacije povijesne avangarde: 133 “Onoliko koliko se povijesnoj avangardi priznaje svojstvo sustava ‡ u njenim tvorcima treba vidjeti pripadnost istom psihotipu” (ibid.). Smirnov analizira izrazitu sklonost opravdavanju nasilja, sile, okrutnosti i razaranja u poËetnim fazama avangarde. Hansen- Löveov tekst, pak, govori o akmeizmu (jednom od onih pravaca koji se moæe promatrati kao suprotnost avangardi po tome πto je autonomnost jeziËnog i umjetniËkog izraza dovedena do razine koja ga je posve odvajala od onoga πto volimo nazivati “objek- tivnom stvarnoπÊu”) kao sintetskom tipu avangarde. Hansen-Löve svoju tezu potkrepljuje izjavom Man- del’πtama, po kojoj najrevolucionarniji tip umjetnosti nisu futurizam, suprematizam i analitiËki, zaËudni tip avangarde, nego upravo suprotno ‡ klasiËna poezija (Hansen-Löve, 223). Hansen-Löve dalje navodi: Na taj naËin, predodæba o kulturnoj evoluciji, koja je imanentna modernizmu i avangardizmu, pretvara se u svoju vlastitu suprotnost; estetika zaËudnosti i inovacije preokreÊe se, postavlja se s nogu na glavu, i “pamÊenje kulture”, sva prividno afirmativna obiljeæja estetike podudarnosti (èstetika sootvetstvija) (po Lotmanu) shvaÊaju se kao jedine i posljednje kvalitete suvremene estetike. (Ibid.) (U tom tekstu Hansen-Löve Ëak naznaËuje da je “po- raz futurizma” posljedica omalovaæavanja Ëitatelja, odsutnosti “subesjednika”, ibid. 241.) ** * Nesumnjivo je da su pojmovniËari tijekom deset godina susreta kanonizirali avangardu kao predmet prouËavanja i prikazali je u razliËitosti i intrigantnosti koje ona ‡ i u knjiæevnopovijesnom i u teorijskom smislu ‡ moæe nuditi. Meutim, iπËitavanje iz per- spektive njegova poËetka i kraja (10. pojmovnika) omoguÊuje Ëini mi se ipak znaËajan uvid: proces kanoniziranja avangarde postupno je poniπtavao zaËudni efekt njezinih novotarija. StjeËe se dojam da je na kraju 1980-ih i poËetku 1990-ih godina avangardu samu trebalo “izvuÊi” iz ‡ da prizovem ©klovskog ‡ automatizma (znanstveno-istraæivaËke) percepcije. Ako je u “nultom” broju avangarda pro- matrana kao umjetniËki pokret Ëija je snaga bila upravo u tome da upozori na anomalije u okruæenju i estetskim ih sredstvima uËini vidljivima, u 10. je avangarda kao predmet istraæivanja sama postala anomalijom. PredstavljajuÊi se istraæivaËkome oku na samome poËetku kao knjiæevno-umjetniËka formacija koja je estetskim prevrednovanjem ukazivala na umjetniËke, druπtvene, kulturne i, konaËno, politiËke zablude i pogreπke, na svome kraju ona se tom istom oku nadaje, prvo, kao jedna u nizu anomalija (nalik upravo onima na koje je upozoravala i koje je Ëinila vidljivima ‡ nju odlikuje, da citiram Smirnova, “sadistiËki sindrom”, ili je, da citiram Hansen-Lövea, doæivjela poraz zbog svoje hermetiËnosti) i, drugo, kao pravac koji je potrebno analizirati ne u umjet- niËkoj samosvijesti i autonomiji (kao πto je predloæeno na poËetku), nego upravo suprotno ‡ preko korelacije s drugim umjetniËkim izrazima i pravcima, odnosno kroz neutralizaciju “egzotiËnosti” njezina druπtveno- kulturnog poloæaja. To se moæe interpretirati na razliËite naËine, moguÊe i u utopijskome kljuËu: kao iskaz pokuπaja da se pokaæe da avangarda, unatoË kanonizaciji, nije “potroπena”. Руска авангарда, покрет у уметности и књижевости, којим је начињен прелаз са академизма ка модерној уметности у Русији. Авангардна група сликара окупљала се око часописа „Мир искусства” (Свет уметности) и заузимала се за оживљавање руске народне уметности, а значајне резултате постиже и у позоршиној сценографији и костимографији.[1] Почетком 20. века у руску архитектуру стижу западноевропски утицаји, прво сецесија, а онда функционализам. Главни покретачи руске апстракције били су Василиј Кандински, који је уједно и аутор прве апстрактне слике (1910. године), те М. Ф. Ларионов и Н. С. Гончарова (утемељитељи рајонизма), а Казимир Маљевич је био најрадикалнији од њих (зачетник супрематизма).[1] Зачетник конструктивизма, најранијег облика апстрактне скулптуре, био је Владимир Татљин. Идеје конструктивизма у Европу су пронели вајари: Александар Архипенко, Антоан Певзнер и Наум Габо.[1] Успон руске авангарде[уреди | уреди извор] Да би се разумео и оценио руски авангардни подвиг с почетка двадесетог века на уму се морају имати одређене ствари. Русија је од 18. века, века Петра и Катарине Велике, помагала развој уметности и одржавала тесне и сталне везе са Западом.[1] Имућнији Руси често су путовали у Француску, Италију и Немачку. Преко часописа били су упознати са новим збивањима у уметности, музици и књижевности.[1] Руска књижевност и музика у 19. веку су достигле високу вредност, а позориште и балет висок степен изузетности.[1] Било је тек питање времена када ће им се у овом полету ка изузетном придружити и ликовне уметности. Виктор Васњецов, Витез на раскршћу, 1882. Уље на платну, 167 × 299 цм, Државни руски музеј. Руска склоност ка утопијским друштвеним заједницама у 19. веку се испољила и у уметности, у групама као што су Передвижници, колонија уметника коју је у седамдесетим годинама 19. века основао Сава Мамонтов, богаташ, руски националиста, познавалац уметности и друштвени идеалиста.[1] Мамонтов је такође био активан као покровитељ позоришта и опере и помогао је да се позоришна сценографија препусти активним уметницима. Тај спој сликарства и позоришта постаће карактеристичан за ширење руског експеримента у уметности.[1] Можда најдаровитији међу руским пионирима који су олакшали прелаз у 20. век био је Михаил Врубел, који је за живота добио мало признања.[1] Преко Врубела, сјајног цртача утонулог у руску византијску традицију, у руску уметност је ушло много од духа западног стила арт-нуво.[1] Његове идеје и идеје француских симболиста и набиста снажно су се осетили крајем осамдесетих година 19. века преко покрета познатог као „Свет уметности” (Мир искусства) на чијем је челу стајао Александар Николајевич Бенуа, даровити организатор уметничких приредби, уметник, сценограф космополитски критичар и научник који је проповедао и спроводио интеграцију и јединство свих уметности.[1] Лев Самоилович Бакст (познат и као Леон Бакст), који је доцније стекао међународну славу као сценограф, био је један од првих професионалних уметника повезаних са Светом уметности.[1] Године 1890. групи је пришао Сергеј Дјагиљев, коме је било суђено да постане можда највећи балетски предузетник.[1] Часопис Свет уметности, који се први пут појавио 1898, окупио је млађе авангардисте међу песницима и уметницима и помогао да се руским читаоцима представе француски симболистички песници, енглески и аустријски уметници и архитекте из покрета арт-нуво и француски постимпресионисти.[1] Неколико година касније Дјагиљев је почео да ради као предузетник, организујући изложбе, концерте, позоришне, оперске представе и, на крају, Руски балет, који је почео са радом 1909. у Паризу и ишао из успеха у успех.[1] Од тог тренутка Дјагиљеву ће сценографију радити многа највећа имена европског сликарства а међу њима је био и Пикасо.[1] После часописа Свет уметности појавили су се други авангардни листови. Преко њих и захваљујући неретким путовањима у Париз и Италију млади руски уметници су могли да прате развој фовизма, кубизма, футуризма и њихових изданака.[1] У Москви су Сергеј Шчукин и Иван Морозов створили огромне збирке нове француске уметности. Шчукинова збирка је 1914. имала преко 200 дела француских импресионистичких, постимпресионистичких, фовистичких и кубистичких сликара, укључујући више од 50 Пикасових и Матисових дела, као и примерке Манеа, Монеа, Реноара, Сезана и Ван Гога.[1] Морозвљева нешто мање експериментална збирка од 130 дела обухватала је Сезана, Реноара, Гогена и многе Матисове радове.[1] Штавише, Матисово дело нпр. је тада било више цењено у Русији него у Француској.[1] Оба колекционара су показала велику широкогрудност отварајући своје збирке руским уметницима и њихово дејство на те уметнике је било непроцењиво. Захваљујући овим збиркама модерне уметности и изложби групе „Магарећи реп” коју је 1910. основао Михаил Ларионов, за кубистичке експерименте се знало у Петрограду и Москви готово одмах чим су настали.[1] Маринети, апостол футуризма, посетио је Русију 1914 (можда и раније) и његове идеје су могле утицати на руску авангарду.[1] Чини се да Кандински с највише права може да тврди да је био први апстрактни сликар који је схватио импликације непредставних, експресионистичких дела која је створио.[1] Несумњиво је, међутим, да су апстрактне слике постојале и пре Кандинског: неке слике Ван де Велдеа и других рађене у стилу арт-нувоа немају садржаја који је могуће препознати, иако се врло вероватно увелико заснива на биљним облицима. Делоне је 1911. стварао колористичке композиције из којих је природни предмет практично ишчезао, док је Чех Купка у исто време радио у готово сасвим апстрактном маниру.[1] Међутим, Кандински је први и у томе што је свом делу дао теоријску потпору у спису О духовном у уметности, где расправља о пореклу, циљевима и садржини нове апстрактне уметности.[1] У најмању руку, може се претпоставити да је готово потпуно одсуство експеримента у руској уметности навело извесне уметнике, упознате са збивањима у Француској и другим земљама, да осете да је једино решење — најоштрији облик револуције против доминантне академске уметности. У сваком случају, у скулптури и сликарству Русија је готово без икаквог прелаза закорачила са академизма 19. века на потпуну апстракцију.[1] Иако је у то било укључено тек мали број уметника — међу сликарима Михаил Ларионов, Наталија Гончарова, Казимир Маљевич, Ел Лисицки и, наравно Кандински; међу вајарима Владимир Татлин, Александар Родченко, Наум Габо и његов брат Антоан Певзнер, њихов утицај је био пресудан за читаву потоњу светску уметност 20. века[1], а присутан је и данас. Правци и уметници руске авангарде[уреди | уреди извор] Теорија као потпора уметничке праксе[уреди | уреди извор] Уметници руске авангарде су одмах разумели важност и вредност теоријске расправе у уметничком стваралштву, где се усменим или писаним (текстуалним) исказом рефлектује сопствене уметничке праксе или праксе уметности уопште. Путем усменог или писаног исказа (уметничке теорије) — почев од поетског израза, преко афоризма, манифеста или опште теоријске расправе као у случају Кандинског (О духовном у уметности) и Маљевича (Непредметни свет) — покушали су, себи и другима, да разјасне нову уметничку праксу, дефинишу и опишу њену садржину, задатке и циљеве. О значају теорије уметности је најбоље говорио уметник и теоретичар Николај Куљбин изразивши да чак и они који потпуно негирају уметничку теорију у ствари бране неку своју, властиту: Многи кажу: „Теорија уметности? Шта нас се тиче теорија? Некако сувопарно, књишко. Полагање права на нешто? Потребна ми је уметност, а не расправе. Уметник ствара зато што у њему гори свети пламен; он ствара без мудровања и ја хоћу да уживам, а не да мудрујем. Умртвљујућа анализа уметности уништава уметност.” Они који тако говоре не примећују да нису побегли од теорије, да све што су рекли јесте њихова лична теорија уметности. У оваквом, прилично уобичајеном просуђивању малограђанина постоји зрно истине и оно може бити изражено као прва наша поставка теорије уметничког стваралаштва. Даље, што је могуће даље од сувопарног, кабинетског, умртвљујућег! Прихватамо само хармонију, дисонанцу, ритам, стил, боје, радост и тугу! — Николај Куљбин, Значај теорије уметности Рајонизам (лучизам): Ларионов и Гончарова[уреди | уреди извор] Почетком 1911. Ларионов и Гончарова су се дописивали с Кандинским кога су веома много занимали њихови експерименти. Они су основали покрет назван „рајонизам” (рус. лучизм [районизм], од фр. rayon — луч [зрака]) и 1913, на изложби названој „Мета” , приказана је прва група рајонистичких дела. Рајонизам је био изданак кубизма и сродан италијанском футуризму по наглашавању динамичних, линеарних светлосних зрака. Преко њих је Ларионов настојао да визуелно изрази нове концепције простора и времена уобличене у мисли математичара Артура Кејлија и Феликса Клајна, филозофа-физичара Ернста Маха, физичара Алберта Ајнштајна и других. У Ларионовљевом манифесту, привидној сатири на футуристичке манифесте, он је величао свакодневне објекте савремене цивилизације, порицао постојање индивидуалности и величао Исток наспарам Западу. Ларионов и Гончарова су 1914. напустили Русију да би радили сценографију за Дјагиљева. Укупно су створили свега неколико значајних рајонистичких дела, али су њихове идеје, као и уметност која је била синтеза кубизма, футуризма, орфизма и, уз то, „осећање за нешто што би се могло назвати четврта димензија” били од највећег значаја за развој Маљевича и супрематизма. Супрематизам[уреди | уреди извор] Казимир Маљевич[уреди | уреди извор] Казимир Маљевич, Јутро на селу после кише, 1912. Уље на платну, 80 × 80 цм, Музеј Гугенхајм у Њујорку. Више него иједан други уметник, Казимир Маљевич је кубистичку геометрију први довео њеном логичном закључку, апсолутно геометријској апстракцији. Маљевич је уметност студирао у Москви, где се упознао с новим кретањима захваљујући томе што је посећивао збирке Шчукина и Морозова. Године 1906. је срео Ларионова и 1910. с њим и Гончаровом излагао је на првој изложби „Магарећег репа”. Од 1911. је сликао у кубистичком маниру. Слику Јутро на селу после кише, компоновао је од цилиндричних скулптуралних фигура сељака у механизованом пејзажу, с кућама, дрвећем и линијама моделованим у светлим, градираним тоновима црвеног, белог и плавог. Сличност са Лежеовим нешто каснијим машинским кубизмом је запањујућа, али је питање да ли је иједан од њих видео ране радове оног другог. Следеће две године Маљевич је испитивао различите видове и изналаске кубизма и футуризма, али је био опседнут парадоксалним остатком садржаја у свом делу док, према сопствним речима: „… Године 1913. у свом очајничком покушају да ослободим уметност терета предмета, нашао сам прибежиште у квадратној форми и изложио слику која се састојала искључиво од црног квадрата на белом пољу”. То је био цртеж пером, први пример стила коме је Маљевич дао име „супрематизам”. Уметник је у својој књизи Непредметни свет дефинисао супрематизам као „супрематију чистог осећања у креативној уметности” „За супрематисту — наставио је — визуелне појаве објективног света су, саме по себи, бесмислене; важно је осећање као такво, сасвим независно од околине у којој је изазвано.” За Маљевича, преданог хришћанског мистика, стварање овог једноставног квадрата на белој основи било је тренутак откровења, слично као у случају Кандинског и његовог првог апстрактног акварела. Маљевич је осетио да је, први пут у историји сликарства, показано да слика може постојати потпуно независно од сваког одражавања или подражавања спољашњег света — била то фигура, пејзаж или мртва природа. Њему су наравно претходили Кандински, Делоне и Купка у стварању апстрактних слика и он је несумњиво био свестан њихових покушаја. Али, Маљевич с правом може да тврди да је први довео апстракцију до крајњег геометријског упрошћавања — црни квадрат цртежа у белом квадрату хартије. И тако су два доминантна крила апстракције 20. века — експресионистичка (лирска) апстракција Кандинског и геометријска апстракција Маљевича — имала порекло у руској авангарди. Совјетски стил[уреди | уреди извор] Након Октобарске револуције догодио се краткотрајан, али славан покушај модернизације руске уметности у којем је авангарда постала службеним стилом. Но, убрзо су авангардни уметници били шиканирани и чак затварани, а од 1934. године једини признати ликовни израз био је социјалистички реализам. У Русији су рођени, а