Lisa - Lepa i srećna Magazin Lisa je mesečnik koji donosi nove predloge za savršenu kuhinju, ispravnu brigu o zdravlju, skladan porodični život, uređenje stana i bašte, kao i intervjue, te ideje iz sveta mode i lepote. 164 strane U novom broju magazina Lisa lepa & srećna pročitajte kako da probudite energiju vitalnosti. Vodimo Vas kroz najnovije make up i modne trendove. Preporučujemo najbolje recepte za hladne dane i predstavljamo novi koncept ishrane savremenog čoveka – Future Food. Za Lisu o ljubavi govori Frano Lasić Iz sadržaja: Naslovna: Kejt Hadson Moja priča: Katarina Martić Kultura Ljubav i moć (Carica Teodora, Katarina Velika, Marija Večera...) Uspešne žene: Neka vas snovi vode Ideje 10 predloga za februar Holivud: Veze nastale na filmskom setu Modna pista: Seksi-heroina Portreti: Više od igre Ključni detalj: Dodir iznad kolena Plava krv: Praznik na kraljevski način Inspiracija meseca: Sara Džesika Parker Totalna rasprodaja: kaputi jakne Make-up trend: Polarne lutkice Detalji: Neseser Kreator: Milan Zejak, dizajner odeće Istorija mode: Brushalter, simbol ženstvenosti Parfemske note: Dame izabrane da predstave (Linda Evangelista, Isabeli Fontana, Kendall Jenhner...) Za moje telo: Ušuškaj se uživaj Izlog: Najbolje obučeni Favoriti Gost rubrike: Nataša Kuzmanović Noviteti: Novosti iz parfimerije Intervju: Frano Lasić Sinonim lepote Đidi Hadid: Nova boginja (na dve strane i 6 fotografije) Česte ženske tegobe Putovanje Jedrene Zapaljenske bolesti creva Slatka kuhinja Prednosti integrativne terapije Slaganje hrane i vina Antistres Psihologija Lečenje istinom ... Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: Magazini 101 Težina: 400 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Moda / Gillo Dorfles ; prevela Markita Franulić Autor: Dorfles, Gillo Izdavač: Zagreb : Golden marketing, 1997 Materijalni opis: 202 str. : ilustr. ; 25 cm ; tvrd povez Prevod dela: Mode & modi. Str. 201: Beleška o autoru. Predmetna odrednica: sociologija mode – priručnici; moda – sociološko gledište Sociologija kulture. Kulturni kontekst društvenog života. Odeća. Odevanje. Narodna nošnja. Moda. Kićenje. Nakit Jezik: hrvatski Knjiga Gilla Dorflesa, estetičara i likovnog kritičara, bavi se fenomenom mode i načina života. Ovde nije reč samo o ženskoj modi, istoriji kostima i/ili antropološkoj studiji odevnog predmeta. Dorfles modu promatra kao sociološki i estetski činilac povezan s filozofskim, političkim, naučnim i književnim pravcima. Knjiga je ilustrovana mnoštvom fotografija i crteža koji potkrepljuju Dorflesove teze i čine ovo delo pristupačnim za čitanje (i za gledanje) i široj čitalačkoj publici ne gubeći pri tome nimalo na aktuelnosti s obzirom na to da je prvo izdanje izašlo 1980. godine. Italijanski kritičar umetnosti, slikar i filozof Đilo (Gillo) Dorfles je bio značajna ličnost, jedan od velikih stubova italijanske kulture, nosilac najvećih kulturnih i nacionalnih odličja i priznanja. Bio je veliki poznavalac, stvaralac, promoter i učesnik velikih kulturnih manifestacija - skoro da nije bilo oblasti kojom se nije bavio, pocev od umetnosti, preko dizajna, arhitekture, do mode, kiča, estetike, filozofije... Takođe, bio je i slikar sa uspešnom karijerom, posebno u poznim godinama. Bio je dobrodržeći i aktivan do kraja života. Kao Tršćanin, poznavao je dobro posleratnu Jugoslaviju, čak je govorio i slovenački i srpsko-hrvatski jezik. Podržavao je kulturna dešavanja, umetnike i programe. Pedesetih godina sarađivao je sa Aleksom Čelebonovićem, bio je blizak i sa Miodragom Protićem i pisao je o njemu, kao i o drugim umetnicima. Često je govorio da smo talentovan narod i skloni umetnosti. Gostovao je u Studentskom kulturnom centru u Beogradu 6-7. juna 1973, povodom izložbe “Italy - The New Domestic Landscape” (MoMA, 1972) i učestvovao je u razgovoru italijanskih i jugoslovenskih arhitekata, dizajnera i kritičara o mogućnosti menjanja okoline, ponašanja pojedinaca i društva putem dizajna. Pored Dorflesa, učestvovali su i Vittorio Gregotti (Rim), Enzo Mari (Milano), Manfredo Tafuri (Venecija), Filiberto Menna (Rim), Germano Celant (Đenova), Stane Bernik, Matija Murko (Ljubljana), Matko Meštrović, Fedor Kritovac (Zagreb), Miloš Perović, Nenad Novakov, Slobodan Mašić, Ješa Denegri, Dunja Blažević i dr. Objavio je veliki broj knjiga, časopisa i drugih priloga, a mnoge od njih uticale su na zbivanja 60/70-ih. La moda della moda, Collana I turbamenti dell`arte n. 8, Genova, Edizioni Costa & Nolan, 1984. L`architettura moderna Milano, Garzanti, 1972 [I ed. 1954]. Nuovi riti, nuovi miti, Torino, Einaudi, 1965. Kitsch e cultura, in Aut Aut, 1,1., 1963. Il disegno industriale e la sua estetica, Bologna, Cappelli, 1963. Simbolo, comunicazione, consumo, Collana Saggi, Torino, Einaudi, 1962. Ultime tendenze nell`arte d`oggi, Collana Universale Economica n. 356, Milano, Feltrinelli, 1961. Il divenire delle arti, Collana Saggi n.243, Torino, Einaudi, 1959. Le oscillazioni del gusto e l`arte moderna, Collana Forma e vita, Milano, Lerici, 1958. MG68 (G)

Prisivač sa motivom čuvene rok grupe, nov, dimenzija 8x9cm. Može se nakaciti na odeću klasičnom metodom, šivenjem ili pomoću vrele pegle, na tanje materijale Vajtsnejk (engl. Whitesnake) je hard rok i bluz rok grupa iz Velike Britanije. Stvaralac i frontmen joj je Dejvid Kaverdejl (iz Dip perpla) i najpoznatija je u Evropi i Japanu. Grupu Vajtsnejk je 1977. godine oformio pevač, tada već raspadnute grupe Dip perpl, Dejvid Kaverdejl. Članovi benda bili su: Džon Lord i Ijan Pejs (Dip perpl), Dejv Daul, Berni Marsden, Nil Mari i Miki Mudi, kao i talentovani gitaristi Ejdrijan Vanderberg, Džon Sajks, Vivijan Kembel i Stiv Vej. Već na samom početku bend je bio veoma popularan u Evropi sa pesmama `Fool for your loving`` i `Don`t break my heart again`, dok se albumi Lovehunter, objavljen 1979. i Ready an` Willing`, objavljen 1980, i dalje smatraju jednima od najboljih. Prvo, glavno uzdizanje desilo se posle snimanja albuma Saints and Sinners 1982, kada je veći deo benda otpušten, uključujući glavnog gitaristu Bernija Marsdena i bubnjara Ijana Pejsa. Nekoliko meseci kasnije iz benda odlazi i Džon Lord, da bi reformisao grupu Dip perpl. Posle brojnih personalnih promena, Vajtsnejk 1984. objavljuju rok album Slide It In. Ne bi li istakli svoj identitet, iz ikonografije hard rok i metal bendova uzeli su zmiju (simbol muškog polnog organa) za svoj zaštitni znak, pa na omotu albuma vidimo bou konstriktor kako klizi niz ženski dekolte. Sa narednom pločom, pod nazivom Whitesnake iz 1987, konačno bacaju Ameriku pod noge. Osim moćne balade `Is This Love`’, na albumu se našao i hit `Here I Go Again`, koji se nedeljama nalazio na prvom mestu muzičkih lista. Po objavljivanju ovog albuma, Kaverdejl je otpustio sve članove koji su snimali album Whitesnake i zadržao jedino Ejdrijana Vadenberga.

ROBINJA – Mende Nazer & Damien Lewis Hrvatsko izdanje ODLIČNO očuvana Robinja je istinita priča o Mende Nazer, sudanskoj ženi čije je djetinjstvo završilo s 12 godina kad je zarobljena i zatim 7 godina proživljava pakao. Prodana je bogatoj arapskoj obitelji u Khartoumu kao robinja. Nakon 7 godina šalju je u Londonu gdje joj se pruža prilika za bijeg… U ovoj knjizi Mende pripovijeda svoju priču kroz vlastitim očima uz pomoć autora Damiena Lewisa. Zbog tradicije usmene predaje se detaljno sjeća svega, za razliku od nas koji se gotovo ničega ne sjećamo iz djetinjstva. Tako je i u prvom djelu ove knjige opisan njen život prije ropstva. Opisani su tradicije plemena u kojem je odrasla, tradicije koje su me gotovo ostavili bez riječi. Mende Nazer živjela je sretno djetinjstvo u planinama Nuba u Sudanu, u jedno od brojnih izvornih muslimanskih sela, u plemenu Karko. Bila je najmlađa u svojoj obitelji te je njezin otac mislio da je „najljepša kći svih vremena“. Živjeli su u kolibi od blata, spavali na madracima napravljeni od kore baobaba. Imala je dvije sestre koje su bile udane i živjeli su u jednu od obiteljskih koliba jer mladenci prvih godinu dana su s mladenkinim obitelji, i dva brata koji su bili u posebnu kolibu koju su nazivali holu, kuća muškaraca, jer je tradicija bila takva da su neoženjeni muškarci zajedno jeli i živjeli. Jedno od najsretnijih sjećanja je onaj dan kad joj je otac donio malu macu kojoj je dala ime Uran, što je na njihovom jeziku značilo „mala crna“. Kasnije kad je zarobljena jako joj nedostaje, te je uzalud pokušava zamijeniti sa plišanom igračkom. Ljudi iz sela su govorili da izgleda poput njene majke. Bila je vitka i jako lijepa. Neka od najranijih sjećanja su joj bila i to da je njena majka neko vrijeme hodala gola, nitko u selu nije nosio odjeću. A nakon toga je imala omotano tkaninu samo oko kukova, a po zimi deku preko ramena. Nije znala koliko godina ima, ali znala je da je sigurno mlađa bar 10 godina od njenog oca, jer u plemenu muškarci su se ženili ženama koji su bili puno mlađe od njih. Tradicija koju su imali, koja me je začudila u bila mi je potpuno neshvatljiva, je bila i ta da su zaručivali žensku djecu dosta brzo nakon rođenja. Nije mi bilo jasno koja je bila svrha toga. Ali to nije bila najčudnija tradicija. Tradicija koja me je ostavila gotovo bez riječi, tradicija zbog koje su djeca umirala brzo nakon rođenja, a neke žene nisu ni mogli roditi zbog uskog vaginalnog otvora, zbog koje su djevojčice imale probleme i umirale od infekcija, je bilo žensko obrezivanje. Mende je obrezana s otprilike 11 godina, Nuba plemena ne bilježe datum rođenja. To je bio dan kad je saznala odakle krv na sestrinoj plahti nakon njenog vjenčanja. Dan koji po njima znači prelazak iz djetinjstva u odraslu dobi. Radili su to bez ikakve anestezije, trpjeli su bolove, prolazili su kroz agoniju. Ali to je bio njihov način dokazivanje nevinosti.

FATIMA MERNISI SNOVI O ZABRANJENOM VOĆUMeki povezIzdavač LagunaIzvanredna knjiga, beskrajno dobronamerna. Moralnu strogost ublažava razumevanjem, slikajući veran portret sveta koji malo ko na Zapadu može razumeti.Washington Post`Fatima Mernisi kao da niže ogrlicu od priča očaravajućih poput Šeherezadinih.`Elle“Rođena sam 1940. godine u haremu u Fesu, marokanskom gradu...” Ovako Fatima Mernisi počinje svoju egzotičnu, raskošnu pripovest o detinjstvu iza gvozdene kapije porodičnog harema. U Snovima o zabranjenom voću ona prepliće vlastite uspomene sa snovima i sećanjima žena koje su je okruživale u mladosti – žena koje su, u nemogućnosti da kroče u spoljni svet, taj svet tkale u svojoj mašti. Snovi o zabranjenom voću je provokativna knjiga o devojčici koja se suočava s tajnom prostora i vremena, pola i seksa u muslimanskom svetu.Fatima Mernisi ubraja se među vodeće pisce islamskog sveta. Po zanimanju profesor sociologije, predaje na Univerzitetu Muhamed V u Rabatu, Maroko.Fatema (ili Fatima) Mernisi (arapski: فاطمة مرنيسي‎; 1940 – 30. novembar 2015) bila je marokanska feministička spisateljica i sociolog. Nakon teškog detinjstva provedenog u tradicionalnoj haremskoj izolaciji u rodnom Maroku, Mernisi biva podstaknuta i inspirisana potlačenošću žena u muslimanskom svetu i konzervativnim stavovima verskih dogmi i učenja. Postaje jedna od najvećih pobornica za ženska prava i slobode i kao akademik biva priznata i uvažavana širom sveta. Preminula je u bolnici u Rabatu 30. novembra 2015. godine.BiografijaMernisi je rođena u zemljoradničkoj porodici srednjeg sloja u Fesu 1940. godine. Iako je odrasla u donekle privilegovanom okruženju, zaštićena od siromaštva koje su mnogi njeni vršnjaci proživljavali, Fatemino detinjstvo je prolazilo u okviru ograničenog haremskog života. Kao mlada devojka, Mernisi je živela u formalnom haremu u svom domu u Fesu, kao i u seoskom haremu, koji je pripadao baki sa majčine strane. Za razliku od zapadnih shvatanja jedne takve zajednice, kao mesta bluda i zadovoljstava za muškarce, Mernisi je podignuta u haremu tradicionalnog duha, gde su sa njom živele dalje rođake i koji je bio zamišljen kao mesto gde će biti zaštićene od ostalih muškaraca i javnih sfera. Nakon jednog takvog perioda, ispunjenog ograničenjima, tugom i željom za slobodom Fatema je postala svesna frustrirajuće izolacije u kojoj je egzistirala i osetila je da među ženama kojima je okružena postoji osećaj konekcije za zajedničke patnje i za međusobnu solidarnost. Tema haremskog života i diskriminacija žena u islamskim zemljama postaju glavne teme njene naučne sociološke delatnosti. Stekla je osnovno obrazovanje u Kuranskim školama, dok je više obrazovanje stekla u ženskoj školi, osnovanoj od strane Francuskog protektorata.[1] 1957. godine studirala je Političke nauke na Sorboni u Parizu i na Univerzitet Brandejs u Sjedinjenim Američkim Državama odlazi na doktorske studije, nakon što je dobila stipendiju.[2] Nakon što je doktorirala, vraća se u Maroko na Univerzitet Muhameda Petog u Rabatu i predavala je u periodu između 1974. i 1981. sociološke predmete kao što su metodologija, porodična sociologija i psihosociologija. Takođe je radila kao gostujući profesor na Univerzitetu Harvard i na Univerzitetu Kalifornije (Berkliju). Međunarodno poznata je postala kao islamska feministkinja.[3]Mernisi se intenzivno bavila Islamom i ženskom ulogom u islamskim državama, analizirajući istorijski razvoj islamskog učenja i njegove moderne manifestacije. Kroz detaljno istraživanje prirode Muhamedovog nasleđa, ona otvoreno sumnja u validnost hadisa (kazivanja i tradicije koje mu se pripisuju) i, pored toga, u potlačenost žena koju ona vidi u Islamu, ali ne i u Kuranu. [3] Obimno je pisala o životu unutar harema i o seksualnom polu u javnim i privatnim sferama.[4] Doprinela je komadom `Ćerka trgovca i suptanov sin` antologiji Sestrinstvo je globalno: Međunarodni ženski pokret antologije (1984), koji je izdat od strane Robin Morgan.[5][6]Najviše se bavila sociološkim temama, boraveći u Maroku. Nekoliko puta u kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim godinama prošlog veka, sprovodila je intervjue sa ciljem da pradstavi stavove o ženama koji su tada preovladavali. Takođe se bavila sociološkim istraživanjima za UNESKO, Međunarodnu organizaciju rada, kao i za tadašnju marokansku vlast.[7] U isto vreme, Mernisi je doprinela periodikama i drugim publikacijama, pišući članke o ženama u Maroku i Islamu sa savremene, kao i sa istorijske tačke gledišta.Godine 2003., Mernisi je nagrađena Nagradom Princa od Asturije zajedno sa Suzan Zontag.[8]Fatema je bila predavač na Univerzitetu Muhameda Petog u Rabatu i akademik- istraživač na univerzitetskom Institutu za naučna istraživanja.[9] Preminula je u Rabatu 30. novembra 2015. godine.[10]ZaostavštinaNjena prva monografija `Pod velom`, objavljena je 1975. godine.[11] Ponovno izdanje je objavljeno u Velikoj Britaniji 1985. godine i u SAD 1987. "`Pod velom"` je postao klasik, naročito u polju antropologije i sociologije žena u arapskom svetu, na Mediteranu i u muslimanskim zajednicama. Njena najpoznatija knjiga "`Veo i muška elita: feministička interpretacija Islama"`, je kvazi-istorijska studija uloga Muhamedovih žena. Prvi put je objavljena na na francuskom jeziku 1987, a prevedena je na enleski jezik 1991. godine. Za "`Boreći se sa svakodnevnom bitkom: Intervjui sa marokanskim ženama"` (1991), razgovarala je sa radnicama, seoskim ženama, vidovnjakinjama, služavkama, ženama- intelektualcima, i na osnovu toga napisala je knjigu, koja ju je još više uzdigla kao autora i sociologa. 1994. godine objavila je svoje memoare "`Snovi greha: Bajke o haremskom devojaštvu"` (U SAD-u je knjiga originalno nazvana "`Unutar harema: Bajke o marokanskom devojaštvu"`.).[12][13] U delu `Pod velom` ispituje razlike između zapadnih i tradicionalnih muslimanskih koncepcija ženske seksualnosti i pola. Za razliku od tradicionalnih zapadnih stavova o ženama kao inferiornim i pasivnim, Mernisi tvrdi da mnogi muslimanski učenjaci i istoričari prikazuju žene kao aktivne i kao da poseduju određenu seksualnu agresivnost. Ona tvrdi da su nošenje vela i domaća izolacija nastali iz želje za kontrolisanjem potencijalne pretnje po društveni poredak od strane nepoznate, mistične ženske seksualnosti. Dajući sve od sebe da uzdigne vitalnu ulogu žena u ranom islamskom svetu, Mernisi definiše i opisuje veliki broj istaknutih kraljica, supruga i majki od osmog veka nove ere, pa sve do današnjih dana u delu "`Zaboravljene kraljice Islama"`. Još više biva podstaknuta svojim idejama kada je Benazir Buto, odabrana na izborima u Pakistanu 1988. za Premijera države. To je bio prvi put u istoriji da žena bude jedan od glavnih lidera neke postkolonijalne muslimanske države. Tada je Fatema dokumentovala život ove veoma značajne osobe i čvrsto se zalagala protiv stanovišta da muslimanske žene nikada nisu igrale važniju političku ulogu. Pored toga, ona smatra da je istorija o ženskoj političkoj participaciji od strane Muslimana i zapadnog sveta podjednako zanemarena. Međutim, za prve korake ka poboljšanju te situacije, muslimanski svet se mora zaista okrenuti demokratiji i mora preispitati svoje vrednosti i perspektivnu delatnost. Mernisi smatra da se to mora započeti dekonstrukcijom muslimanskih mitova i verskih dogmi, kao i iskorenjivanjem verskog fundamentalizma.KritikeNajpoznatija Fatemina objavljena knjiga jeste `Pod velom` i ona se smatra pionirskim radom koji je otvorio put za feminističke stavove u islamu i za diskusiju o ženskim pravima u muslimanskim zajednicama. Delo `Veo i muška elita` je poprimilo pomešane kritike, za raliku od prethodnih analitičkih radova. Jedna grupa kritičara ju je hvalila za pažljivo iščitana dela islamskih principijelnih tekstova i njihovu pravilnu analizu i primenu, dok joj je druga grupa zamerala na objektivnoj slici Muhamedovih stavova, pogleda i ponašanja prema ženama. Za razliku od njenih istorijskih i analitičkih radova, Fatemini memoari `Snovi greha` su privukli veliku svetsku pažnju i kroz njene žive portrete haremskog života i potlačenosti žena u arapskom svetu, najviše su do izražaja došli njeno kompleksno razumevanje islamskih stavova i duboko ukorenjenih feminističkih ubeđenja.Citati Fateme Mernisi`Da sam se rodila dve godine ranije, ne bi mi bilo dozvoljeno da idem u školu i obrazujem se. Rodila sam se u pravo vreme.``Lepota je u koži. Čuvaj je, operi je, stavi parfem i obuci najbolju odeću koju imaš, čak i kada nema posebne prilike. Osećećeš se poput kraljice. Koža je politička. I zašto bi nam imam naredio da je sakrivamo?``Biti zaleđen u pasivnoj poziciji objekta čija egzistencija zavisi od posednikovog oka, pretvara obrazovanu modernu ženu sa Zapada u haremsku robinju.``Ljute žene su taoci svog besa. Ne mogu mu se odupreti, niti pobeći, niti same sebe osloboditi.`2/2

ATIMA MERNISI SNOVI O ZABRANJENOM VOĆUMeki povezIzdavač LagunaIzvanredna knjiga, beskrajno dobronamerna. Moralnu strogost ublažava razumevanjem, slikajući veran portret sveta koji malo ko na Zapadu može razumeti.Washington Post`Fatima Mernisi kao da niže ogrlicu od priča očaravajućih poput Šeherezadinih.`Elle“Rođena sam 1940. godine u haremu u Fesu, marokanskom gradu...” Ovako Fatima Mernisi počinje svoju egzotičnu, raskošnu pripovest o detinjstvu iza gvozdene kapije porodičnog harema. U Snovima o zabranjenom voću ona prepliće vlastite uspomene sa snovima i sećanjima žena koje su je okruživale u mladosti – žena koje su, u nemogućnosti da kroče u spoljni svet, taj svet tkale u svojoj mašti. Snovi o zabranjenom voću je provokativna knjiga o devojčici koja se suočava s tajnom prostora i vremena, pola i seksa u muslimanskom svetu.Fatima Mernisi ubraja se među vodeće pisce islamskog sveta. Po zanimanju profesor sociologije, predaje na Univerzitetu Muhamed V u Rabatu, Maroko.Fatema (ili Fatima) Mernisi (arapski: فاطمة مرنيسي‎; 1940 – 30. novembar 2015) bila je marokanska feministička spisateljica i sociolog. Nakon teškog detinjstva provedenog u tradicionalnoj haremskoj izolaciji u rodnom Maroku, Mernisi biva podstaknuta i inspirisana potlačenošću žena u muslimanskom svetu i konzervativnim stavovima verskih dogmi i učenja. Postaje jedna od najvećih pobornica za ženska prava i slobode i kao akademik biva priznata i uvažavana širom sveta. Preminula je u bolnici u Rabatu 30. novembra 2015. godine.BiografijaMernisi je rođena u zemljoradničkoj porodici srednjeg sloja u Fesu 1940. godine. Iako je odrasla u donekle privilegovanom okruženju, zaštićena od siromaštva koje su mnogi njeni vršnjaci proživljavali, Fatemino detinjstvo je prolazilo u okviru ograničenog haremskog života. Kao mlada devojka, Mernisi je živela u formalnom haremu u svom domu u Fesu, kao i u seoskom haremu, koji je pripadao baki sa majčine strane. Za razliku od zapadnih shvatanja jedne takve zajednice, kao mesta bluda i zadovoljstava za muškarce, Mernisi je podignuta u haremu tradicionalnog duha, gde su sa njom živele dalje rođake i koji je bio zamišljen kao mesto gde će biti zaštićene od ostalih muškaraca i javnih sfera. Nakon jednog takvog perioda, ispunjenog ograničenjima, tugom i željom za slobodom Fatema je postala svesna frustrirajuće izolacije u kojoj je egzistirala i osetila je da među ženama kojima je okružena postoji osećaj konekcije za zajedničke patnje i za međusobnu solidarnost. Tema haremskog života i diskriminacija žena u islamskim zemljama postaju glavne teme njene naučne sociološke delatnosti. Stekla je osnovno obrazovanje u Kuranskim školama, dok je više obrazovanje stekla u ženskoj školi, osnovanoj od strane Francuskog protektorata.[1] 1957. godine studirala je Političke nauke na Sorboni u Parizu i na Univerzitet Brandejs u Sjedinjenim Američkim Državama odlazi na doktorske studije, nakon što je dobila stipendiju.[2] Nakon što je doktorirala, vraća se u Maroko na Univerzitet Muhameda Petog u Rabatu i predavala je u periodu između 1974. i 1981. sociološke predmete kao što su metodologija, porodična sociologija i psihosociologija. Takođe je radila kao gostujući profesor na Univerzitetu Harvard i na Univerzitetu Kalifornije (Berkliju). Međunarodno poznata je postala kao islamska feministkinja.[3]Mernisi se intenzivno bavila Islamom i ženskom ulogom u islamskim državama, analizirajući istorijski razvoj islamskog učenja i njegove moderne manifestacije. Kroz detaljno istraživanje prirode Muhamedovog nasleđa, ona otvoreno sumnja u validnost hadisa (kazivanja i tradicije koje mu se pripisuju) i, pored toga, u potlačenost žena koju ona vidi u Islamu, ali ne i u Kuranu. [3] Obimno je pisala o životu unutar harema i o seksualnom polu u javnim i privatnim sferama.[4] Doprinela je komadom `Ćerka trgovca i suptanov sin` antologiji Sestrinstvo je globalno: Međunarodni ženski pokret antologije (1984), koji je izdat od strane Robin Morgan.[5][6]Najviše se bavila sociološkim temama, boraveći u Maroku. Nekoliko puta u kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim godinama prošlog veka, sprovodila je intervjue sa ciljem da pradstavi stavove o ženama koji su tada preovladavali. Takođe se bavila sociološkim istraživanjima za UNESKO, Međunarodnu organizaciju rada, kao i za tadašnju marokansku vlast.[7] U isto vreme, Mernisi je doprinela periodikama i drugim publikacijama, pišući članke o ženama u Maroku i Islamu sa savremene, kao i sa istorijske tačke gledišta.Godine 2003., Mernisi je nagrađena Nagradom Princa od Asturije zajedno sa Suzan Zontag.[8]Fatema je bila predavač na Univerzitetu Muhameda Petog u Rabatu i akademik- istraživač na univerzitetskom Institutu za naučna istraživanja.[9] Preminula je u Rabatu 30. novembra 2015. godine.[10]ZaostavštinaNjena prva monografija `Pod velom`, objavljena je 1975. godine.[11] Ponovno izdanje je objavljeno u Velikoj Britaniji 1985. godine i u SAD 1987. "`Pod velom"` je postao klasik, naročito u polju antropologije i sociologije žena u arapskom svetu, na Mediteranu i u muslimanskim zajednicama. Njena najpoznatija knjiga "`Veo i muška elita: feministička interpretacija Islama"`, je kvazi-istorijska studija uloga Muhamedovih žena. Prvi put je objavljena na na francuskom jeziku 1987, a prevedena je na enleski jezik 1991. godine. Za "`Boreći se sa svakodnevnom bitkom: Intervjui sa marokanskim ženama"` (1991), razgovarala je sa radnicama, seoskim ženama, vidovnjakinjama, služavkama, ženama- intelektualcima, i na osnovu toga napisala je knjigu, koja ju je još više uzdigla kao autora i sociologa. 1994. godine objavila je svoje memoare "`Snovi greha: Bajke o haremskom devojaštvu"` (U SAD-u je knjiga originalno nazvana "`Unutar harema: Bajke o marokanskom devojaštvu"`.).[12][13] U delu `Pod velom` ispituje razlike između zapadnih i tradicionalnih muslimanskih koncepcija ženske seksualnosti i pola. Za razliku od tradicionalnih zapadnih stavova o ženama kao inferiornim i pasivnim, Mernisi tvrdi da mnogi muslimanski učenjaci i istoričari prikazuju žene kao aktivne i kao da poseduju određenu seksualnu agresivnost. Ona tvrdi da su nošenje vela i domaća izolacija nastali iz želje za kontrolisanjem potencijalne pretnje po društveni poredak od strane nepoznate, mistične ženske seksualnosti. Dajući sve od sebe da uzdigne vitalnu ulogu žena u ranom islamskom svetu, Mernisi definiše i opisuje veliki broj istaknutih kraljica, supruga i majki od osmog veka nove ere, pa sve do današnjih dana u delu "`Zaboravljene kraljice Islama"`. Još više biva podstaknuta svojim idejama kada je Benazir Buto, odabrana na izborima u Pakistanu 1988. za Premijera države. To je bio prvi put u istoriji da žena bude jedan od glavnih lidera neke postkolonijalne muslimanske države. Tada je Fatema dokumentovala život ove veoma značajne osobe i čvrsto se zalagala protiv stanovišta da muslimanske žene nikada nisu igrale važniju političku ulogu. Pored toga, ona smatra da je istorija o ženskoj političkoj participaciji od strane Muslimana i zapadnog sveta podjednako zanemarena. Međutim, za prve korake ka poboljšanju te situacije, muslimanski svet se mora zaista okrenuti demokratiji i mora preispitati svoje vrednosti i perspektivnu delatnost. Mernisi smatra da se to mora započeti dekonstrukcijom muslimanskih mitova i verskih dogmi, kao i iskorenjivanjem verskog fundamentalizma.KritikeNajpoznatija Fatemina objavljena knjiga jeste `Pod velom` i ona se smatra pionirskim radom koji je otvorio put za feminističke stavove u islamu i za diskusiju o ženskim pravima u muslimanskim zajednicama. Delo `Veo i muška elita` je poprimilo pomešane kritike, za raliku od prethodnih analitičkih radova. Jedna grupa kritičara ju je hvalila za pažljivo iščitana dela islamskih principijelnih tekstova i njihovu pravilnu analizu i primenu, dok joj je druga grupa zamerala na objektivnoj slici Muhamedovih stavova, pogleda i ponašanja prema ženama. Za razliku od njenih istorijskih i analitičkih radova, Fatemini memoari `Snovi greha` su privukli veliku svetsku pažnju i kroz njene žive portrete haremskog života i potlačenosti žena u arapskom svetu, najviše su do izražaja došli njeno kompleksno razumevanje islamskih stavova i duboko ukorenjenih feminističkih ubeđenja.Citati Fateme Mernisi`Da sam se rodila dve godine ranije, ne bi mi bilo dozvoljeno da idem u školu i obrazujem se. Rodila sam se u pravo vreme.``Lepota je u koži. Čuvaj je, operi je, stavi parfem i obuci najbolju odeću koju imaš, čak i kada nema posebne prilike. Osećećeš se poput kraljice. Koža je politička. I zašto bi nam imam naredio da je sakrivamo?``Biti zaleđen u pasivnoj poziciji objekta čija egzistencija zavisi od posednikovog oka, pretvara obrazovanu modernu ženu sa Zapada u haremsku robinju.``Ljute žene su taoci svog besa. Ne mogu mu se odupreti, niti pobeći, niti same sebe osloboditi.`2/1

FATIMA MERNISI SNOVI O ZABRANJENOM VOĆU Meki povez Izdavač Laguna Izvanredna knjiga, beskrajno dobronamerna. Moralnu strogost ublažava razumevanjem, slikajući veran portret sveta koji malo ko na Zapadu može razumeti. Washington Post `Fatima Mernisi kao da niže ogrlicu od priča očaravajućih poput Šeherezadinih.` Elle “Rođena sam 1940. godine u haremu u Fesu, marokanskom gradu...” Ovako Fatima Mernisi počinje svoju egzotičnu, raskošnu pripovest o detinjstvu iza gvozdene kapije porodičnog harema. U Snovima o zabranjenom voću ona prepliće vlastite uspomene sa snovima i sećanjima žena koje su je okruživale u mladosti – žena koje su, u nemogućnosti da kroče u spoljni svet, taj svet tkale u svojoj mašti. Snovi o zabranjenom voću je provokativna knjiga o devojčici koja se suočava s tajnom prostora i vremena, pola i seksa u muslimanskom svetu. Fatima Mernisi ubraja se među vodeće pisce islamskog sveta. Po zanimanju profesor sociologije, predaje na Univerzitetu Muhamed V u Rabatu, Maroko. Fatema (ili Fatima) Mernisi (arapski: فاطمة مرنيسي‎; 1940 – 30. novembar 2015) bila je marokanska feministička spisateljica i sociolog. Nakon teškog detinjstva provedenog u tradicionalnoj haremskoj izolaciji u rodnom Maroku, Mernisi biva podstaknuta i inspirisana potlačenošću žena u muslimanskom svetu i konzervativnim stavovima verskih dogmi i učenja. Postaje jedna od najvećih pobornica za ženska prava i slobode i kao akademik biva priznata i uvažavana širom sveta. Preminula je u bolnici u Rabatu 30. novembra 2015. godine. Biografija Mernisi je rođena u zemljoradničkoj porodici srednjeg sloja u Fesu 1940. godine. Iako je odrasla u donekle privilegovanom okruženju, zaštićena od siromaštva koje su mnogi njeni vršnjaci proživljavali, Fatemino detinjstvo je prolazilo u okviru ograničenog haremskog života. Kao mlada devojka, Mernisi je živela u formalnom haremu u svom domu u Fesu, kao i u seoskom haremu, koji je pripadao baki sa majčine strane. Za razliku od zapadnih shvatanja jedne takve zajednice, kao mesta bluda i zadovoljstava za muškarce, Mernisi je podignuta u haremu tradicionalnog duha, gde su sa njom živele dalje rođake i koji je bio zamišljen kao mesto gde će biti zaštićene od ostalih muškaraca i javnih sfera. Nakon jednog takvog perioda, ispunjenog ograničenjima, tugom i željom za slobodom Fatema je postala svesna frustrirajuće izolacije u kojoj je egzistirala i osetila je da među ženama kojima je okružena postoji osećaj konekcije za zajedničke patnje i za međusobnu solidarnost. Tema haremskog života i diskriminacija žena u islamskim zemljama postaju glavne teme njene naučne sociološke delatnosti. Stekla je osnovno obrazovanje u Kuranskim školama, dok je više obrazovanje stekla u ženskoj školi, osnovanoj od strane Francuskog protektorata.[1] 1957. godine studirala je Političke nauke na Sorboni u Parizu i na Univerzitet Brandejs u Sjedinjenim Američkim Državama odlazi na doktorske studije, nakon što je dobila stipendiju.[2] Nakon što je doktorirala, vraća se u Maroko na Univerzitet Muhameda Petog u Rabatu i predavala je u periodu između 1974. i 1981. sociološke predmete kao što su metodologija, porodična sociologija i psihosociologija. Takođe je radila kao gostujući profesor na Univerzitetu Harvard i na Univerzitetu Kalifornije (Berkliju). Međunarodno poznata je postala kao islamska feministkinja.[3] Mernisi se intenzivno bavila Islamom i ženskom ulogom u islamskim državama, analizirajući istorijski razvoj islamskog učenja i njegove moderne manifestacije. Kroz detaljno istraživanje prirode Muhamedovog nasleđa, ona otvoreno sumnja u validnost hadisa (kazivanja i tradicije koje mu se pripisuju) i, pored toga, u potlačenost žena koju ona vidi u Islamu, ali ne i u Kuranu. [3] Obimno je pisala o životu unutar harema i o seksualnom polu u javnim i privatnim sferama.[4] Doprinela je komadom `Ćerka trgovca i suptanov sin` antologiji Sestrinstvo je globalno: Međunarodni ženski pokret antologije (1984), koji je izdat od strane Robin Morgan.[5][6] Najviše se bavila sociološkim temama, boraveći u Maroku. Nekoliko puta u kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim godinama prošlog veka, sprovodila je intervjue sa ciljem da pradstavi stavove o ženama koji su tada preovladavali. Takođe se bavila sociološkim istraživanjima za UNESKO, Međunarodnu organizaciju rada, kao i za tadašnju marokansku vlast.[7] U isto vreme, Mernisi je doprinela periodikama i drugim publikacijama, pišući članke o ženama u Maroku i Islamu sa savremene, kao i sa istorijske tačke gledišta. Godine 2003., Mernisi je nagrađena Nagradom Princa od Asturije zajedno sa Suzan Zontag.[8] Fatema je bila predavač na Univerzitetu Muhameda Petog u Rabatu i akademik- istraživač na univerzitetskom Institutu za naučna istraživanja.[9] Preminula je u Rabatu 30. novembra 2015. godine.[10] Zaostavština Njena prva monografija `Pod velom`, objavljena je 1975. godine.[11] Ponovno izdanje je objavljeno u Velikoj Britaniji 1985. godine i u SAD 1987. ```Pod velom``` je postao klasik, naročito u polju antropologije i sociologije žena u arapskom svetu, na Mediteranu i u muslimanskim zajednicama. Njena najpoznatija knjiga ```Veo i muška elita: feministička interpretacija Islama```, je kvazi-istorijska studija uloga Muhamedovih žena. Prvi put je objavljena na na francuskom jeziku 1987, a prevedena je na enleski jezik 1991. godine. Za ```Boreći se sa svakodnevnom bitkom: Intervjui sa marokanskim ženama``` (1991), razgovarala je sa radnicama, seoskim ženama, vidovnjakinjama, služavkama, ženama- intelektualcima, i na osnovu toga napisala je knjigu, koja ju je još više uzdigla kao autora i sociologa. 1994. godine objavila je svoje memoare ```Snovi greha: Bajke o haremskom devojaštvu``` (U SAD-u je knjiga originalno nazvana ```Unutar harema: Bajke o marokanskom devojaštvu```.).[12][13] U delu `Pod velom` ispituje razlike između zapadnih i tradicionalnih muslimanskih koncepcija ženske seksualnosti i pola. Za razliku od tradicionalnih zapadnih stavova o ženama kao inferiornim i pasivnim, Mernisi tvrdi da mnogi muslimanski učenjaci i istoričari prikazuju žene kao aktivne i kao da poseduju određenu seksualnu agresivnost. Ona tvrdi da su nošenje vela i domaća izolacija nastali iz želje za kontrolisanjem potencijalne pretnje po društveni poredak od strane nepoznate, mistične ženske seksualnosti. Dajući sve od sebe da uzdigne vitalnu ulogu žena u ranom islamskom svetu, Mernisi definiše i opisuje veliki broj istaknutih kraljica, supruga i majki od osmog veka nove ere, pa sve do današnjih dana u delu ```Zaboravljene kraljice Islama```. Još više biva podstaknuta svojim idejama kada je Benazir Buto, odabrana na izborima u Pakistanu 1988. za Premijera države. To je bio prvi put u istoriji da žena bude jedan od glavnih lidera neke postkolonijalne muslimanske države. Tada je Fatema dokumentovala život ove veoma značajne osobe i čvrsto se zalagala protiv stanovišta da muslimanske žene nikada nisu igrale važniju političku ulogu. Pored toga, ona smatra da je istorija o ženskoj političkoj participaciji od strane Muslimana i zapadnog sveta podjednako zanemarena. Međutim, za prve korake ka poboljšanju te situacije, muslimanski svet se mora zaista okrenuti demokratiji i mora preispitati svoje vrednosti i perspektivnu delatnost. Mernisi smatra da se to mora započeti dekonstrukcijom muslimanskih mitova i verskih dogmi, kao i iskorenjivanjem verskog fundamentalizma. Kritike Najpoznatija Fatemina objavljena knjiga jeste `Pod velom` i ona se smatra pionirskim radom koji je otvorio put za feminističke stavove u islamu i za diskusiju o ženskim pravima u muslimanskim zajednicama. Delo `Veo i muška elita` je poprimilo pomešane kritike, za raliku od prethodnih analitičkih radova. Jedna grupa kritičara ju je hvalila za pažljivo iščitana dela islamskih principijelnih tekstova i njihovu pravilnu analizu i primenu, dok joj je druga grupa zamerala na objektivnoj slici Muhamedovih stavova, pogleda i ponašanja prema ženama. Za razliku od njenih istorijskih i analitičkih radova, Fatemini memoari `Snovi greha` su privukli veliku svetsku pažnju i kroz njene žive portrete haremskog života i potlačenosti žena u arapskom svetu, najviše su do izražaja došli njeno kompleksno razumevanje islamskih stavova i duboko ukorenjenih feminističkih ubeđenja. Citati Fateme Mernisi `Da sam se rodila dve godine ranije, ne bi mi bilo dozvoljeno da idem u školu i obrazujem se. Rodila sam se u pravo vreme.` `Lepota je u koži. Čuvaj je, operi je, stavi parfem i obuci najbolju odeću koju imaš, čak i kada nema posebne prilike. Osećećeš se poput kraljice. Koža je politička. I zašto bi nam imam naredio da je sakrivamo?` `Biti zaleđen u pasivnoj poziciji objekta čija egzistencija zavisi od posednikovog oka, pretvara obrazovanu modernu ženu sa Zapada u haremsku robinju.` `Ljute žene su taoci svog besa. Ne mogu mu se odupreti, niti pobeći, niti same sebe osloboditi.`

ATIMA MERNISI SNOVI O ZABRANJENOM VOĆUMeki povezIzdavač LagunaIzvanredna knjiga, beskrajno dobronamerna. Moralnu strogost ublažava razumevanjem, slikajući veran portret sveta koji malo ko na Zapadu može razumeti.Washington Post`Fatima Mernisi kao da niže ogrlicu od priča očaravajućih poput Šeherezadinih.`Elle“Rođena sam 1940. godine u haremu u Fesu, marokanskom gradu...” Ovako Fatima Mernisi počinje svoju egzotičnu, raskošnu pripovest o detinjstvu iza gvozdene kapije porodičnog harema. U Snovima o zabranjenom voću ona prepliće vlastite uspomene sa snovima i sećanjima žena koje su je okruživale u mladosti – žena koje su, u nemogućnosti da kroče u spoljni svet, taj svet tkale u svojoj mašti. Snovi o zabranjenom voću je provokativna knjiga o devojčici koja se suočava s tajnom prostora i vremena, pola i seksa u muslimanskom svetu.Fatima Mernisi ubraja se među vodeće pisce islamskog sveta. Po zanimanju profesor sociologije, predaje na Univerzitetu Muhamed V u Rabatu, Maroko.Fatema (ili Fatima) Mernisi (arapski: فاطمة مرنيسي; 1940 – 30. novembar 2015) bila je marokanska feministička spisateljica i sociolog. Nakon teškog detinjstva provedenog u tradicionalnoj haremskoj izolaciji u rodnom Maroku, Mernisi biva podstaknuta i inspirisana potlačenošću žena u muslimanskom svetu i konzervativnim stavovima verskih dogmi i učenja. Postaje jedna od najvećih pobornica za ženska prava i slobode i kao akademik biva priznata i uvažavana širom sveta. Preminula je u bolnici u Rabatu 30. novembra 2015. godine.BiografijaMernisi je rođena u zemljoradničkoj porodici srednjeg sloja u Fesu 1940. godine. Iako je odrasla u donekle privilegovanom okruženju, zaštićena od siromaštva koje su mnogi njeni vršnjaci proživljavali, Fatemino detinjstvo je prolazilo u okviru ograničenog haremskog života. Kao mlada devojka, Mernisi je živela u formalnom haremu u svom domu u Fesu, kao i u seoskom haremu, koji je pripadao baki sa majčine strane. Za razliku od zapadnih shvatanja jedne takve zajednice, kao mesta bluda i zadovoljstava za muškarce, Mernisi je podignuta u haremu tradicionalnog duha, gde su sa njom živele dalje rođake i koji je bio zamišljen kao mesto gde će biti zaštićene od ostalih muškaraca i javnih sfera. Nakon jednog takvog perioda, ispunjenog ograničenjima, tugom i željom za slobodom Fatema je postala svesna frustrirajuće izolacije u kojoj je egzistirala i osetila je da među ženama kojima je okružena postoji osećaj konekcije za zajedničke patnje i za međusobnu solidarnost. Tema haremskog života i diskriminacija žena u islamskim zemljama postaju glavne teme njene naučne sociološke delatnosti. Stekla je osnovno obrazovanje u Kuranskim školama, dok je više obrazovanje stekla u ženskoj školi, osnovanoj od strane Francuskog protektorata.[1] 1957. godine studirala je Političke nauke na Sorboni u Parizu i na Univerzitet Brandejs u Sjedinjenim Američkim Državama odlazi na doktorske studije, nakon što je dobila stipendiju.[2] Nakon što je doktorirala, vraća se u Maroko na Univerzitet Muhameda Petog u Rabatu i predavala je u periodu između 1974. i 1981. sociološke predmete kao što su metodologija, porodična sociologija i psihosociologija. Takođe je radila kao gostujući profesor na Univerzitetu Harvard i na Univerzitetu Kalifornije (Berkliju). Međunarodno poznata je postala kao islamska feministkinja.[3]Mernisi se intenzivno bavila Islamom i ženskom ulogom u islamskim državama, analizirajući istorijski razvoj islamskog učenja i njegove moderne manifestacije. Kroz detaljno istraživanje prirode Muhamedovog nasleđa, ona otvoreno sumnja u validnost hadisa (kazivanja i tradicije koje mu se pripisuju) i, pored toga, u potlačenost žena koju ona vidi u Islamu, ali ne i u Kuranu. [3] Obimno je pisala o životu unutar harema i o seksualnom polu u javnim i privatnim sferama.[4] Doprinela je komadom `Ćerka trgovca i suptanov sin` antologiji Sestrinstvo je globalno: Međunarodni ženski pokret antologije (1984), koji je izdat od strane Robin Morgan.[5][6]Najviše se bavila sociološkim temama, boraveći u Maroku. Nekoliko puta u kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim godinama prošlog veka, sprovodila je intervjue sa ciljem da pradstavi stavove o ženama koji su tada preovladavali. Takođe se bavila sociološkim istraživanjima za UNESKO, Međunarodnu organizaciju rada, kao i za tadašnju marokansku vlast.[7] U isto vreme, Mernisi je doprinela periodikama i drugim publikacijama, pišući članke o ženama u Maroku i Islamu sa savremene, kao i sa istorijske tačke gledišta.Godine 2003., Mernisi je nagrađena Nagradom Princa od Asturije zajedno sa Suzan Zontag.[8]Fatema je bila predavač na Univerzitetu Muhameda Petog u Rabatu i akademik- istraživač na univerzitetskom Institutu za naučna istraživanja.[9] Preminula je u Rabatu 30. novembra 2015. godine.[10]ZaostavštinaNjena prva monografija `Pod velom`, objavljena je 1975. godine.[11] Ponovno izdanje je objavljeno u Velikoj Britaniji 1985. godine i u SAD 1987. "`Pod velom"` je postao klasik, naročito u polju antropologije i sociologije žena u arapskom svetu, na Mediteranu i u muslimanskim zajednicama. Njena najpoznatija knjiga "`Veo i muška elita: feministička interpretacija Islama"`, je kvazi-istorijska studija uloga Muhamedovih žena. Prvi put je objavljena na na francuskom jeziku 1987, a prevedena je na enleski jezik 1991. godine. Za "`Boreći se sa svakodnevnom bitkom: Intervjui sa marokanskim ženama"` (1991), razgovarala je sa radnicama, seoskim ženama, vidovnjakinjama, služavkama, ženama- intelektualcima, i na osnovu toga napisala je knjigu, koja ju je još više uzdigla kao autora i sociologa. 1994. godine objavila je svoje memoare "`Snovi greha: Bajke o haremskom devojaštvu"` (U SAD-u je knjiga originalno nazvana "`Unutar harema: Bajke o marokanskom devojaštvu"`.).[12][13] U delu `Pod velom` ispituje razlike između zapadnih i tradicionalnih muslimanskih koncepcija ženske seksualnosti i pola. Za razliku od tradicionalnih zapadnih stavova o ženama kao inferiornim i pasivnim, Mernisi tvrdi da mnogi muslimanski učenjaci i istoričari prikazuju žene kao aktivne i kao da poseduju određenu seksualnu agresivnost. Ona tvrdi da su nošenje vela i domaća izolacija nastali iz želje za kontrolisanjem potencijalne pretnje po društveni poredak od strane nepoznate, mistične ženske seksualnosti. Dajući sve od sebe da uzdigne vitalnu ulogu žena u ranom islamskom svetu, Mernisi definiše i opisuje veliki broj istaknutih kraljica, supruga i majki od osmog veka nove ere, pa sve do današnjih dana u delu "`Zaboravljene kraljice Islama"`. Još više biva podstaknuta svojim idejama kada je Benazir Buto, odabrana na izborima u Pakistanu 1988. za Premijera države. To je bio prvi put u istoriji da žena bude jedan od glavnih lidera neke postkolonijalne muslimanske države. Tada je Fatema dokumentovala život ove veoma značajne osobe i čvrsto se zalagala protiv stanovišta da muslimanske žene nikada nisu igrale važniju političku ulogu. Pored toga, ona smatra da je istorija o ženskoj političkoj participaciji od strane Muslimana i zapadnog sveta podjednako zanemarena. Međutim, za prve korake ka poboljšanju te situacije, muslimanski svet se mora zaista okrenuti demokratiji i mora preispitati svoje vrednosti i perspektivnu delatnost. Mernisi smatra da se to mora započeti dekonstrukcijom muslimanskih mitova i verskih dogmi, kao i iskorenjivanjem verskog fundamentalizma.KritikeNajpoznatija Fatemina objavljena knjiga jeste `Pod velom` i ona se smatra pionirskim radom koji je otvorio put za feminističke stavove u islamu i za diskusiju o ženskim pravima u muslimanskim zajednicama. Delo `Veo i muška elita` je poprimilo pomešane kritike, za raliku od prethodnih analitičkih radova. Jedna grupa kritičara ju je hvalila za pažljivo iščitana dela islamskih principijelnih tekstova i njihovu pravilnu analizu i primenu, dok joj je druga grupa zamerala na objektivnoj slici Muhamedovih stavova, pogleda i ponašanja prema ženama. Za razliku od njenih istorijskih i analitičkih radova, Fatemini memoari `Snovi greha` su privukli veliku svetsku pažnju i kroz njene žive portrete haremskog života i potlačenosti žena u arapskom svetu, najviše su do izražaja došli njeno kompleksno razumevanje islamskih stavova i duboko ukorenjenih feminističkih ubeđenja.Citati Fateme Mernisi`Da sam se rodila dve godine ranije, ne bi mi bilo dozvoljeno da idem u školu i obrazujem se. Rodila sam se u pravo vreme.``Lepota je u koži. Čuvaj je, operi je, stavi parfem i obuci najbolju odeću koju imaš, čak i kada nema posebne prilike. Osećećeš se poput kraljice. Koža je politička. I zašto bi nam imam naredio da je sakrivamo?``Biti zaleđen u pasivnoj poziciji objekta čija egzistencija zavisi od posednikovog oka, pretvara obrazovanu modernu ženu sa Zapada u haremsku robinju.``Ljute žene su taoci svog besa. Ne mogu mu se odupreti, niti pobeći, niti same sebe osloboditi.`2/1

FATIMA MERNISI SNOVI O ZABRANJENOM VOĆUMeki povezIzdavač LagunaIzvanredna knjiga, beskrajno dobronamerna. Moralnu strogost ublažava razumevanjem, slikajući veran portret sveta koji malo ko na Zapadu može razumeti.Washington Post`Fatima Mernisi kao da niže ogrlicu od priča očaravajućih poput Šeherezadinih.`Elle“Rođena sam 1940. godine u haremu u Fesu, marokanskom gradu...” Ovako Fatima Mernisi počinje svoju egzotičnu, raskošnu pripovest o detinjstvu iza gvozdene kapije porodičnog harema. U Snovima o zabranjenom voću ona prepliće vlastite uspomene sa snovima i sećanjima žena koje su je okruživale u mladosti – žena koje su, u nemogućnosti da kroče u spoljni svet, taj svet tkale u svojoj mašti. Snovi o zabranjenom voću je provokativna knjiga o devojčici koja se suočava s tajnom prostora i vremena, pola i seksa u muslimanskom svetu.Fatima Mernisi ubraja se među vodeće pisce islamskog sveta. Po zanimanju profesor sociologije, predaje na Univerzitetu Muhamed V u Rabatu, Maroko.Fatema (ili Fatima) Mernisi (arapski: فاطمة مرنيسي; 1940 – 30. novembar 2015) bila je marokanska feministička spisateljica i sociolog. Nakon teškog detinjstva provedenog u tradicionalnoj haremskoj izolaciji u rodnom Maroku, Mernisi biva podstaknuta i inspirisana potlačenošću žena u muslimanskom svetu i konzervativnim stavovima verskih dogmi i učenja. Postaje jedna od najvećih pobornica za ženska prava i slobode i kao akademik biva priznata i uvažavana širom sveta. Preminula je u bolnici u Rabatu 30. novembra 2015. godine.BiografijaMernisi je rođena u zemljoradničkoj porodici srednjeg sloja u Fesu 1940. godine. Iako je odrasla u donekle privilegovanom okruženju, zaštićena od siromaštva koje su mnogi njeni vršnjaci proživljavali, Fatemino detinjstvo je prolazilo u okviru ograničenog haremskog života. Kao mlada devojka, Mernisi je živela u formalnom haremu u svom domu u Fesu, kao i u seoskom haremu, koji je pripadao baki sa majčine strane. Za razliku od zapadnih shvatanja jedne takve zajednice, kao mesta bluda i zadovoljstava za muškarce, Mernisi je podignuta u haremu tradicionalnog duha, gde su sa njom živele dalje rođake i koji je bio zamišljen kao mesto gde će biti zaštićene od ostalih muškaraca i javnih sfera. Nakon jednog takvog perioda, ispunjenog ograničenjima, tugom i željom za slobodom Fatema je postala svesna frustrirajuće izolacije u kojoj je egzistirala i osetila je da među ženama kojima je okružena postoji osećaj konekcije za zajedničke patnje i za međusobnu solidarnost. Tema haremskog života i diskriminacija žena u islamskim zemljama postaju glavne teme njene naučne sociološke delatnosti. Stekla je osnovno obrazovanje u Kuranskim školama, dok je više obrazovanje stekla u ženskoj školi, osnovanoj od strane Francuskog protektorata.[1] 1957. godine studirala je Političke nauke na Sorboni u Parizu i na Univerzitet Brandejs u Sjedinjenim Američkim Državama odlazi na doktorske studije, nakon što je dobila stipendiju.[2] Nakon što je doktorirala, vraća se u Maroko na Univerzitet Muhameda Petog u Rabatu i predavala je u periodu između 1974. i 1981. sociološke predmete kao što su metodologija, porodična sociologija i psihosociologija. Takođe je radila kao gostujući profesor na Univerzitetu Harvard i na Univerzitetu Kalifornije (Berkliju). Međunarodno poznata je postala kao islamska feministkinja.[3]Mernisi se intenzivno bavila Islamom i ženskom ulogom u islamskim državama, analizirajući istorijski razvoj islamskog učenja i njegove moderne manifestacije. Kroz detaljno istraživanje prirode Muhamedovog nasleđa, ona otvoreno sumnja u validnost hadisa (kazivanja i tradicije koje mu se pripisuju) i, pored toga, u potlačenost žena koju ona vidi u Islamu, ali ne i u Kuranu. [3] Obimno je pisala o životu unutar harema i o seksualnom polu u javnim i privatnim sferama.[4] Doprinela je komadom `Ćerka trgovca i suptanov sin` antologiji Sestrinstvo je globalno: Međunarodni ženski pokret antologije (1984), koji je izdat od strane Robin Morgan.[5][6]Najviše se bavila sociološkim temama, boraveći u Maroku. Nekoliko puta u kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim godinama prošlog veka, sprovodila je intervjue sa ciljem da pradstavi stavove o ženama koji su tada preovladavali. Takođe se bavila sociološkim istraživanjima za UNESKO, Međunarodnu organizaciju rada, kao i za tadašnju marokansku vlast.[7] U isto vreme, Mernisi je doprinela periodikama i drugim publikacijama, pišući članke o ženama u Maroku i Islamu sa savremene, kao i sa istorijske tačke gledišta.Godine 2003., Mernisi je nagrađena Nagradom Princa od Asturije zajedno sa Suzan Zontag.[8]Fatema je bila predavač na Univerzitetu Muhameda Petog u Rabatu i akademik- istraživač na univerzitetskom Institutu za naučna istraživanja.[9] Preminula je u Rabatu 30. novembra 2015. godine.[10]ZaostavštinaNjena prva monografija `Pod velom`, objavljena je 1975. godine.[11] Ponovno izdanje je objavljeno u Velikoj Britaniji 1985. godine i u SAD 1987. "`Pod velom"` je postao klasik, naročito u polju antropologije i sociologije žena u arapskom svetu, na Mediteranu i u muslimanskim zajednicama. Njena najpoznatija knjiga "`Veo i muška elita: feministička interpretacija Islama"`, je kvazi-istorijska studija uloga Muhamedovih žena. Prvi put je objavljena na na francuskom jeziku 1987, a prevedena je na enleski jezik 1991. godine. Za "`Boreći se sa svakodnevnom bitkom: Intervjui sa marokanskim ženama"` (1991), razgovarala je sa radnicama, seoskim ženama, vidovnjakinjama, služavkama, ženama- intelektualcima, i na osnovu toga napisala je knjigu, koja ju je još više uzdigla kao autora i sociologa. 1994. godine objavila je svoje memoare "`Snovi greha: Bajke o haremskom devojaštvu"` (U SAD-u je knjiga originalno nazvana "`Unutar harema: Bajke o marokanskom devojaštvu"`.).[12][13] U delu `Pod velom` ispituje razlike između zapadnih i tradicionalnih muslimanskih koncepcija ženske seksualnosti i pola. Za razliku od tradicionalnih zapadnih stavova o ženama kao inferiornim i pasivnim, Mernisi tvrdi da mnogi muslimanski učenjaci i istoričari prikazuju žene kao aktivne i kao da poseduju određenu seksualnu agresivnost. Ona tvrdi da su nošenje vela i domaća izolacija nastali iz želje za kontrolisanjem potencijalne pretnje po društveni poredak od strane nepoznate, mistične ženske seksualnosti. Dajući sve od sebe da uzdigne vitalnu ulogu žena u ranom islamskom svetu, Mernisi definiše i opisuje veliki broj istaknutih kraljica, supruga i majki od osmog veka nove ere, pa sve do današnjih dana u delu "`Zaboravljene kraljice Islama"`. Još više biva podstaknuta svojim idejama kada je Benazir Buto, odabrana na izborima u Pakistanu 1988. za Premijera države. To je bio prvi put u istoriji da žena bude jedan od glavnih lidera neke postkolonijalne muslimanske države. Tada je Fatema dokumentovala život ove veoma značajne osobe i čvrsto se zalagala protiv stanovišta da muslimanske žene nikada nisu igrale važniju političku ulogu. Pored toga, ona smatra da je istorija o ženskoj političkoj participaciji od strane Muslimana i zapadnog sveta podjednako zanemarena. Međutim, za prve korake ka poboljšanju te situacije, muslimanski svet se mora zaista okrenuti demokratiji i mora preispitati svoje vrednosti i perspektivnu delatnost. Mernisi smatra da se to mora započeti dekonstrukcijom muslimanskih mitova i verskih dogmi, kao i iskorenjivanjem verskog fundamentalizma.KritikeNajpoznatija Fatemina objavljena knjiga jeste `Pod velom` i ona se smatra pionirskim radom koji je otvorio put za feminističke stavove u islamu i za diskusiju o ženskim pravima u muslimanskim zajednicama. Delo `Veo i muška elita` je poprimilo pomešane kritike, za raliku od prethodnih analitičkih radova. Jedna grupa kritičara ju je hvalila za pažljivo iščitana dela islamskih principijelnih tekstova i njihovu pravilnu analizu i primenu, dok joj je druga grupa zamerala na objektivnoj slici Muhamedovih stavova, pogleda i ponašanja prema ženama. Za razliku od njenih istorijskih i analitičkih radova, Fatemini memoari `Snovi greha` su privukli veliku svetsku pažnju i kroz njene žive portrete haremskog života i potlačenosti žena u arapskom svetu, najviše su do izražaja došli njeno kompleksno razumevanje islamskih stavova i duboko ukorenjenih feminističkih ubeđenja.Citati Fateme Mernisi`Da sam se rodila dve godine ranije, ne bi mi bilo dozvoljeno da idem u školu i obrazujem se. Rodila sam se u pravo vreme.``Lepota je u koži. Čuvaj je, operi je, stavi parfem i obuci najbolju odeću koju imaš, čak i kada nema posebne prilike. Osećećeš se poput kraljice. Koža je politička. I zašto bi nam imam naredio da je sakrivamo?``Biti zaleđen u pasivnoj poziciji objekta čija egzistencija zavisi od posednikovog oka, pretvara obrazovanu modernu ženu sa Zapada u haremsku robinju.``Ljute žene su taoci svog besa. Ne mogu mu se odupreti, niti pobeći, niti same sebe osloboditi.`2/2

BIBLIOTEKA SVAKODNEVNI ŽIVOT 1-5 1. JEANNINE AUBOYER - INDIJA DO VIII STOLJEĆA 2. GEORGES CONTENEAU - BABILON I ASIRIJA 3. PIERRE MONTET - EGIPAT U DOBA RAMZESA 4. ROBERT FLACELIERE - GRČKA U DOBA PERIKLA 5. JEROME CARCOPINO - RIM U RAZDOBLJU NAJVIŠEG USPONA CARSTVA Izdavač - Naprijed, Zagreb Godina - 1978-1981 396 + 278 + 316 + 310 + strana 21 cm Edicija - Biblioteka Svakodnevni život Povez - Tvrd JEANNINE AUBOYER - INDIJA DO VIII STOLJEĆA Prevod - Milivoj Mezulić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor PRIKAZ INDIJE GEOGRAFSKI I HISTORIJSKI OKVIR DRUŠTVENA STRUKTURA I NJEZINA NAČELA Brahmani - Plemići-ratnici - Vajšije Klasa slugu Ljudi »izvan kaste« - `Mješanci` Robovi POLITIČKA I UPRAVNA STRUKTURA Država i kralj - Upravna organizacija kraljevstva - Ministri i službenici - Zakoni i pravosuđe zločinstva i kazne EKONOMSKI ŽIVOT Ratarstvo i stočarstvo Trgovina Ceste i karavane - Plovidba morem i luke - Proizvodnja izvoz uvoz - Obrtnici - Lov i ribolov Udruženja (korporacije) Državni prihodi i monopoli Novac nadnice i troškovi života INDIVIDUALNI I KOLEKTIVNI ŽIVOT OKVIR SVAKIDAŠNJEG ŽIVOTA Glavni grad gradovi i sela Obredi vezani uz gradnju Stanovanje i pokućstvo Obredne zgrade i sveta mjesta VAŽNOST RELIGIJE U SVAKIDAŠNJEM ŽIVOTU Obredi vezani uz godišnja doba i svetkovine Narodni kultovi vračanja i praznovjerja POJEDINAC I OBITELJ Trudnoća i porođaj; prve godine djetinjstva Brahmansko posvećenje Učenikov život i obuka - Zaruke i brak Obiteljski život gledan s raznih strana pravila njegova ceremonijala Obredi i običaji; svakidašnji i obiteljski život - Životne brige: dugovi bolesti - Smrt i pogrebne svečanosti - Udovištvo sâti - Baština Baština i pravo nasljedovanja ŽIVOT REDOVNIKA I ASKETA Dvije posljednje `etape` života - Budistički laici i redovnici samostani Džaine ŽIVOT KRALJEVA I ARISTOKRACIJE ŽIVOT GRAĐANA I OTMJENOG SVIJETA Kako je protjecao dan otmjenog mladića - Ljubav milosnice i nepodopštine - Igre - Dvorska umjetnost javne priredbešportska natjecanja i zabave ŽIVOT KRALJEVA I OKVIR TOGA ŽIVOTA. Kraljevska palača i njezini stanovnici - Život u kraljevom gineceju - Kraljev dan JAVNI ŽIVOT KRALJEV I DRŽAVNE SVEČANOSTI Posvećenje - Pratnje povorke i hodočašća Rat i pobjeda - Svečani i carski obredi Zaključak Bibliografija `Naslov ove knjige mogao bi zavesti čitatelja, te bi on mogao pomisliti da se ovdje govori o svakidašnjem životu današnje, suvremene Indije. Autorica ovog djela, međutim, zalazi u život drevne Indije, u onaj još prije pojave Buddhe u 6. stoljeću prije n. e., pa zbivanja u Indiji, njezinu društvenu strukturu i njezinu civilizaciju (jednu od najstarijih na Zemlji) prati sve do 8. stoljeća naše ere. Ono što nazivamo indijskom civilizacijom po mnogočemu odskače od drugih tipova civilizacija, ona je mnogostrana, bogata i raskošna po svojim začuđujućim sadržajima materijalne proizvodnje i duhovnog stvaralaštva. Ova knjiga iz NAPRIJEDOVE serije `Svakodnevni život` nije nikakvo akademski učeno djelo. Ona je napisana za najširi krug onih koji traže istinski doživljaj i vjerodostojnu informaciju. O Indiji, kao uostalom o Babilonu i Asiriji, Egiptu, Grčkoj, Rimu, Kini, južnoameričkim kulturama, prosječno naobražen čovjek ima katkad i obilje vizualnih predodžbi: o djelima umjetnosti, graditeljstva, čak i o gradovima, ali teško ili nikako može zamisliti život tih gradova, život oko ljudskih nastamba, rad, ili makar i jednu potpuniju sliku iz svakidašnjice, jer nema za to dovoljno podataka. A ti podaci postoje, autentični i živi, u samim tim djelima umjetnosti, pa i u drugim zapisima, i ovo djelo bavi se upravo njima, bira ih, izvlači iz zaborava, i pomoću njih rekonstruira sliku svakodnevnog života. Jer makar o kojoj pojavi indijske civilizacije autorica govori, ona uvijek govori iz aspekta svakidašnjeg života: što je radio i stvarao indijski čovjek, kako je proživljavao svoj život, u što je vjerovao, i od čega je trpio, i čemu se radovao. Potanko su prikazane kaste, život mogućnika usred bajoslovnog istočnjačkog sjaja, život u velikim gradovima, vreva na ulicama, sjajne povorke svečanosti; majstorske radionice i njihovi proizvodi, živ trgovinski promet, prevoženje robe brodovima i karavanama; indijska obitelj, materijalna podloga i vjerska i etička načela na kojima se temelji; obredi u hramovima i život brahmanskih redovnika u samostanima; bogatstvo materijalne civilizacije izraženo ili u filigranski izrađenom svagdašnjem priboru, ili u grandioznim hramovima isklesanim u spiljama; običaji i misteriozni rituali posvećeni mrtvima; mitološki svijet kojim se opajala mašta Indijaca, dobroćudna i zloćudna božanstva, fantastika, koja je Indijcu značila zbiljski svijet - to je, ukratko, sadržaj ove knjige, koja nam živo, i pozivajući se na vrela, priča o civilizaciji koja se razvila na prostranom indijskom potkontinentu. Premda knjiga zahvaća starije razdoblje indijske povijesti, ona nije pogled u nestalu prošlost - indijska je tradicija žilava, pa su se glavne crte te drevne civilizacije održale do danas, zato je ova knjiga baš danas aktualna, jer bez poznavanja indijske tradicije nećemo moći shvatiti ni suvremenu Indiju.` 2. GEORGES CONTENEAU - BABILON I ASIRIJA Prevod - Tatjana Domiter Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor OPĆI POJMOVI Zemlja - Stanovništvo - Jezik - Povijest Mezopotamije od 700. do 500. prije n. e. - Kronologija - Društveni slojevi - Obitelj dom - Slobodnjak i brak - Rob - Prodaja roba - Roblje u svetištima - Otkupljivanje robova - Obitavalište - Kuća - Upotreba gline - Krovište i gornji kat - Unutarnje dekoracije - Pokućstvo - Rasvjeta i grijanje - Plan grada - Babilon - Velika zdanja- Merkes - Eufrat i eufratski most - Gradski vodovod - Gradski bedemi - Gradska vrata - Mezopotamsko selo- Kanali - Natapanje i plodnost - Riječna plovidba - Gufe i keleci - Ribolov - Vrtovi - MerodakBaladanov vrt - Perad - Obrada polja- Žitarice - Motika i plug - Vršidba - Prodaja i posudba žita - Stoka- Magarac - Divlji magarac i konj - Goveda - Ovce- Koze- Proizvodnja mlijeka - Deva - Pastiri i psi - Prodaja stoke -Divlje životinje- Lov - Cestovni prijevoz - Karavana - Svakodnevni život - Dobro jutro - Umivanje- Češljanje- Brijanje - Sapun - Brijač - Muška odjeća - Ženska moda - Pečat - Jelo i kruh - Piće- Pivo i vino od palme -Vino - Povrće- Riba- MesoSkakavci - Sirevi- Slatkiši- Voće - Posude - Jaka pića - Rad i trgovina - Odnosi prodavača i kupca - Odgovornost - Organizacija rada u Kapadokiji - Ciljevi trgovine - Organiziranje karavana - Trgovina u Nuzi - Tvrtka Murašu iz Nipura - Nadnica - Pogodba o usluzi - Nadglednici - Životni troškovi - Mjere i utezi - Osnovica naturalne razmjene - Vrijednost namirnica - Bakar i bronca - Željezo zlato i srebro - Lijevanje kipova - Vaze i nakit - Lončar - Košarač - Trgovac tkaninama - Slastičar - Pripovjedač pjesama KRALJ I DRŽAVA Kraljevski dvor - Palača u Khorsabadu - Iskapanja - Tlocrt palače - Sporedne palače - Babilonski vrtovi i `viseći vrtovi` - Ukrašavanje palače- Bareljefi - Pokrajinski dvorci - Monarhička ideja - Ustoličenje kralja - Kralj po božjoj odredbi - Asirski kralj nije bog - Imenovanje nasljednika - Krunidba - Svjetovni dan kralja- Odijevanje - Nakit i oružje - Kraljevska kola - Kraljevsko pokućstvo -Bjelokost -Razonoda- Banketi- Glazba- Ples - Lov - Kraljeva svita - Ponašanje vlasti- Diplomacija -Primanje donosilaca danka - Danak u libanonskoj cedrovini - Rat - Po božjoj zapovijedi - Vojska - Pioniri i artiljerci - Vojnički logor Ratni plijen - Osma Sargonova vojna - Pljačka Musasira - Elamski rat i pljačka Suze - Ratna mornarica MEZOPOTAMSKA MISAO Opći pojmovi - `Doktrina imena` Način govora kod vračanja - Glas- Vlastita imena Moć pisma crteža kipova pjesama i plesa - Potreba za skrivanjem pravog imena - Moć brojeva - Igre riječi i pisma - Zagonetke - `Mardukova odjeća` - kralj Ktka - Simbolika kod Asiraca ZNANJE Pismo- Obrazovanje pisara - Razvoj pisma - Od piktografskog pisma do slogova - Dešifriranje - Kriptografsko pismo - Asurbanipalova biblioteka - Asirska i babilonska književnost - Vjerska književnost Poema o stvaranju svijeta - Mitovi o Zuu i zmaju Labbu - Poema nazvana izgon iz raja - Legenda o Ninurti - Uspon Ištare - Kraljevstvo pakla - Ištarin silazak u pakao - Opći potop - Ep o Gilgamešu - Gilgameš u umjetnosti - Mit o Adapi i Etani - Odgojne priče Patnikpravednik Babilonska mudrost - Lirske pjesme Himne - Basne - Historiografija - Stil i historijska vrijednost - Privatno dopisivanje i kraljeva korespondencija - Znanosti predmet otkrivenja - Misterijska udruženja - Matematika - Zbirke matematičkih zadataka - Zemljopis Kartografija - Kalendar- Astronomija - Tabele zvijezda stajačica - Prirodne znanosti Botanika- Zoologija- Mineralogija - Kemija - Pristup umjetnosti - Statue - Bareljef - Perspektiva - Prikaz konja u trku VJERSKI ŽIVOT Dokumentacija - Nedostatak jedinstva i suprotnosti mezopotamske vjere - Reforma prve babilonski dinastije - Prvobitna naturistička religija i njezin razvoj - Popis bogova- Prvo trojstvo: Anu Enlil i Ea - Drugo trojstvo: Sin Šamaš Ištar - Bogovi Inurta Nusku Nergal Adad i Tamuz - Dobri i zli duhovi - Prikazivanje božanstva - Oznake i simboli bogova - Brojevi nebeska tijela i bogovi - Statue bogova - Pokušaj sinkretizma - Čovjek »sin svojega boga« - Nastanak mistike - Moralna vrijednost bogova - Božja moć- Sudbina - Grijeh- Ispovijed - Sumnja - Svetišta - Mardukov hram u Babilonu - Zigurat - Svećenstvo Kralj veliki svećenik - Tumači znamenja- Pjevači - Izgonitelji zlih duhova - Niže svećenstvo i posluga hrama - Krađa i nasilje u svetištima - Služba božja - Vjerski blagdani - Predskazivanje sudbine i njezina opravdanost - Bogovi proricanja i svećenici - Razni načini predskazivanja budućnosti- Snovi - Gatanje iz jetre - Astrologija - Tumačenje znakova koji se javljaju prilikom rođenja i slučajnih susreta - Magija i njezino porijeklo - Bogovi magije svećenici i njihova tehnika - Mogućnosti babilonske magije - Medicina - Liječenje vradžbinama - Pojava kritičkog duha - Prethipokratska faza medicine - Smrt Narod i velikaši- Pogrebi Zagrobni život - Pogreb - Kraljev nadomjestak - Zagrobni život Zaključak Bibliografija `Ovo je jedna od knjiga iz Naprijedove serije o civilizaciji u zemljama starih kultura, o čemu i solidno naobraženi ljudi razmjerno malo znaju. Čak i viša znanja kreću se prvenstveno oko duhovnih vrijednosti, dok se o materijalnoj kulturi, u kojoj su te najveće vrijednosti ukorijenjene, obično nedovoljno zna. A ipak, potpunije znanje bilo bi neophodno upravo za stvarno razumijevanje najviših dostignuća kulture i umjetnosti, pa i prošlosti čovječanstva uopće. Popularno i gotovo beletristički uzbudljivo i dokumentarno govori ova knjiga o jednom ograničenom, ali možda najkarakterističnijem razdoblju tri milenija duge povijesti Babilona i Asirije, vremenu oko godine 700. prije n. e. Ona ne priča povijest ratova, vladara, dinastija, nego oživljuje detalje te daleke civilizacije, od načina gradnje kuće i obrade zemlje, do zabave, muzike, plesova; od pripremanja hrane i vina, do vjerskog života, magije, čaranja, astrologije, smrti, pogrebnih svečanosti. Iznad svega iznenađuje velika množina životnih pojedinosti, jer one nisu plod proizvoljne, više ili manje vjerodostojne kombinatorike nekog stručnog suvremenog pera, već autentični podaci klinasto urezani rukom živog svjedoka na bezbrojnim glinenim pločicama (što su nam se sačuvale do danas kao kompletne velike biblioteke), ili na kraljevskoj steli Hamurabijeva zakonika, u kozmogonijskim, duhovnim, mitskim epovima, u kronogramima, natpisima, praktičnim zabilješkama ukratko, na velikom broju jezičnih spomenika što su do nas doprli, i na osnovi kojih je suvremena znanost izradila već savršene gramatike i rječnike koji omogućuju točno čitanje i razumijevanje cjelokupne sačuvane babilonsko-asirske ostavštine. Istinsko je uzbuđenje danas zaviriti u autentične prizore i prikaze najtrivijalnijih, običnih dnevnih beznačajnih sitnica koje su značile život prije nekoliko tisuća godina, na odsjeku zemlje koji čak ni geografski više ne izgleda kao što je tada izgledao (Perzijski zaljev, na primjer, ulazio je mnogo dublje u kopno, a rijeke Eufrat i Tigris imale su u donjem toku posve druga korita). To može biti uzbudljivije nego čitati o velikim ratovima ili o kataklizmama, i može biti ravno doživljaju što ga pobuđuju reljefni prizori iz lova, najljepša likovna djela Mezopotamije. Ovo djelo i druga djela iz ove serije, zasnovana do u tančine na znanstvenim spoznajama i dokumentima, a nadahnuta željom da se ožive odsječci ljudske prošlosti u svijesti suvremenika, omogućuju laiku da se na jednostavan, uzbudljiv i zabavan način okoristi saznanjima za koja je bio potreban dug i mukotrpan studijski rad mnogih ljudi. Ono što mnogima ne bi nikad bilo dostupno, kroz ovakvu lektiru postaje njihovom svojinom i dijelom njihove naobrazbe.` PIERRE MONTET - EGIPAT U DOBA RAMZESA Prevod - Željko Klaić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod NASELJA Gradovi -Palače - Kuće - Pokućstvo VRIJEME- Godišnja doba - Svetkovine i praznici - Sretni i nesretni dani - Sati - Noć OBITELJ Ženidba - Žena - Djeca - Sluge i robovi - Kućne životinje KUĆNI POSLOVI Čistoća - Odjeća - Hrana - Kuhinja - Pekarstvo i slastičarstvo - Pića -Obroci - Večer - Gozbe - Igre ŽIVOT NA SELU Seljaci - Navodnjavanje vrtova - Berba - Oranje i sjetva - Žetva - Lan Stočarstvo i peradarstvo - Štetočine i nepogode - Stanovnici močvara - Pustinjski lov ZANIMANJA OBRTI UMJETNOST Kamenari - Rudari - Rad u radionicama - Kamenoresci - Zlatari draguljari kamenoresci - Obrada drva - Kožarstvo- Položaj umjetnika i obrtnika - Zidarstvo i sitni obrti - Gazde i radnici - Trgovina i novac PUTOVANJA Unutrašnji promet - Pustinjska putovanja - Putovanja u Biblos - Putovanja po Crvenom moru FARAON Osnovna kraljevska dužnost - Kraljevska toaleta - Kralj na poslu - Pravo pomilovanja- Kraljevske nagrade - Primanje stranih izaslanika -Kraljevska razonoda: sport - Kraljevski lov -Kralj intimno - Haremske spletke - Kraljevske misli VOJSKA I RAT Dobre i loše strane vojničkog poziva -Vojna službaVojska u ratu - Zbor i raspo djela oružja - Raspored u maršu - BitkaOpsadno ratovanje - Rat u Nubiji Trijumfalni povratak PISARI I SUCI Uprava-Podmlađivanje i obrazovanje činovništva -Dobri i loši suci i upravnici - Red i sigurnost - Na sudu - Primanje stranih podložnika ŽIVOT U HRAMOVIMA Pobožnost - Svećenstvo -Bogoštovlje -Božji izlasci - Minov izlazak - Lijepa opetska svetkovina - Svetkovina Doline - Obredne predstave- Kuća života SAHRANA Starost - Vaganje dobrih i zlih djela-Uređivanje grobova - Dužnosti dvojnikova svećenika - Mumificiranje - Sahrana i sprovod -Prelazak preko Nila -Uspon do grobnice - Oproštaj od mumije - Žalobni objed - Odnosi živih i mrtvih Opća bibliografija Najvažnije kratice `Kultura starog Egipta, jedna od najfascinantnijih poznatih kultura, dobila je u ovoj Naprijedovoj seriji, zahvaljujući autoru i sretnim okolnostima, vjerojatno najljepše i najzanimljivije djelo cijele serije. Od tromilenijske povijesti Egipta autor je izabrao razdoblje faraonâ Setia i Ramzesa (I, II i III), koje počinje oko godine 1320. prije n. e., i traje otprilike dvjesta godina, te završava velikom obnovom zemlje, podizanjem građevina, spomenika, hramova i naselja što su bila razorena provalom Hiksa. Autor je izabrao ovo razdoblje jer je ono, nakon kriza, nemira i smutnja, bilo prilično mirno razdoblje, a za nj postoje i brojna svjedočanstva. Hramove, grobnice i stupove bogato su dekorirali umjetnici nizovima slika, koje poput stripova ilustriraju scene iz svakidašnjeg života, a usto su među oslikanim prizorima hijeroglifima ispisane prave priče i pjesme u slavu bogova, faraonâ i ljubavi. Od te dokumentarne građe sastavljena je ova knjiga, a budući da ta građa sadrži mnogo sasvim neobičnih detalja, tekst knjige na mnogim se mjestima doima kao pričanje kakvog ljetopisca. Makar knjiga djeluje kao roman autor se brani od takvog mogućeg `prigovora` - ona je takva jer obilje dokumenata omogućuje tu formu; ništa nije izmišljeno, za sve je autor našao oslonac u djelima dekoratera grobnica, hramova i stela, ili pak u tekstovima sačuvanih papirusa. Knjiga je podijeljena na neformalna poglavlja posvećena, između ostalog, ovim temama: stanovanje, klima, obitelj, kućna zanimanja, život na selu, umijeća i zanati (tehnologija), život na dvoru, vojska i ratovanje, obredi u hramovima, pogrebne svečanosti sve to s mnogo neobičnih detalja koji knjigu čine izvanredno zanimljivom. Uz tekstove iz papirusa i uz druga svjedočanstva, autor citira Herodota, grčkog povjesničara i putnika, dobrog poznavaoca Egipta njegova vremena. Saznajemo mnogo o dužnostima djece prema roditeljima, o slugama i robovima, o hajkama na odbjegle robove, itd. S mnogo detalja opisuju se poplave Nila, vitalne za agrarnu proizvodnju i fizički opstanak Egipćana, ali isto tako bogat duhovni život naroda, sav proniknut religijom i praznovjerjem, opsesijom Smrt i strahom od prolaznosti koji je pokrenuo izgradnju gotovo svih monumentalnih spomenika, građevina i grobnica od granita i drugog trajnog kamena što su se održale do danas, dok je sve što je služilo životu tako reći bez traga propalo. Zanimljivi su opisi pljačkanja grobnica i pljačkaških bandi koje su sačinjavali sami graditelji grobnica, zidari i tesari, ali i svećenici, državni činovnici, pa i sami pripadnici policije. No kako, srećom, pljačkaše nikad nisu osobito zanimali pisani dokumenti, sačuvali su se ispisani papirusi, a mnogobrojni natpisi u granitu pobijedili su Smrt, kako im je bilo i namijenjeno, i danas nam svjedoče o onome što je skupa s pljačkašima nestalo, a još više o životu koji je ostavio neizbrisiv trag u ljudskoj povijesti.` ROBERT FLACELIERE - GRČKA U DOBA PERIKLA Prevod - Viktorija Klaić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor ŽIVOTNA SREDINA: GRAD I SELO Geografske osobine Grčke - Atena i okolica - Ulice i gradske četvrti - Građevine i javne površine - Kuće - Predgrađe - Selo STANOVNIŠTVO: GRAĐANI, NASELJENICI, ROBOVI Pojam grada-države - Javni život - Narodna skupština - Buleuti, pritani i visoki upravni službenici - Naseljenici - Robovi - Brojno stanje pojedinih društvenih slojeva ŽENE, BRAK, OBITELJ Životni uvjeti grčke žene - Brak - Ginecej - Bračna ljubav i obitelj - Porod - Pogreb DJECA I ODGOJ Djetinjstvo u Sparti - Djetinjstvo u Ateni - Opći uvjeti odgoja i obrazovanja - Gramatistova škola - Muzički odgoj Gimnastika Pederastija - Sofisti RAD I ZVANJA Uvažavanje ili preziranje manualnog rada - Novac i zajmovi - Zemljoradnja - Obrti Kopnena i pomorska trgovina - Liječništvo UREDNOST I ODIJEVANJE Higijena i tjelesna čistoća - Muška odjeća - Ženska odjeća - Kape - Obuća - Nakit i toaletni pribor PREHRANA, IGRE I ZABAVE Dijelovi dana Hrana i piće - Gozbe - Gozba Platonova - Ksenofontova Gozba Razne zabave - Igre Lov - Ribolov - Izražajne geste VJERSKI ŽIVOT - KAZALIŠTE Osjećaj za sveto i obredi - Kalendar atičkih blagdana - Kazalište - Euergetizam i panhelenske svetkovine - Misterijski kultovi - Eleuzina, orfizam - Proroštva - Praznovjerje - Magija PRAVOSUĐE Sudbena vlast Ostracizam - Javne i privatne parnice - Krvni sudovi - Helijeja - Kazne - Vrijednost atičkog pravosuđa RAT Atenski imperijalizam Spartanska vojna sila - Vojna organizacija u Ateni; efebija - Atenska suhozemna vojska - Strategija i taktika - Atenska ratna mornarica - Trijerarhija i pomorska taktika - Žrtve rata i ratni invalidi - Bratoubilački rat između Grka OPĆENITI OSVRT Izdanja naših prijevoda iz kojih su preuzeti citati u tekstu Orijentaciona bibliografija Indeks ponašenih i transkribiranih grčkih riječi i izraza `Čitajući o narodima koji su zadužili čovječanstvo i o njihovim velikim kulturama u prošlosti, često gotovo i zaboravljamo da su to bili ljudi sa svakodnevnim malim brigama i životnim radostima. U našim predodžbama to su uglavnom simboli, ili pak vojskovođe, graditelji, umjetnici, i to uvijek pod oružjem, ili s dlijetom, ili ogrnuti nimbusom nadahnuća. Ova knjiga, kao i ostala djela iz serije >>Svakodnevni život«, otvara nam drugi pogled na prošlost koju poznajemo. Ona nas uvodi u svakidašnji život, pa tako i među ljude koji nisu stvarali besmrtna djela, već živjeli svoj skromni život, ali i kada govori o `besmrtnicima`, oni postaju prisni, i prije svega ljudi svog vremena i svoje sredine. Autor je ograničio prikaz starogrčke civilizacije na Periklovo doba, ali zahvaća i u vrijeme prije Perikla, tako da je oživio razdoblje Grčke, uglavnom Atene, od 450. do 350. godine prije n. e. Teme njegova izlaganja iste su kao i one koje čine sadržaj i drugih knjiga te serije: gradovi i sela, stanovništvo, brak, porodica, djeca i odgoj, igre i uživanje života, religiozni i duhovni život, politički život i ratovanje. Impresija koju ostavlja čitanje ove knjige sasvim opravdava naslov serije: svakodnevni život. Autor to najviše postiže time što uz mnoge detalje vezane uz neku temu citira, ponekad i opširnije, grčke pisce i filozofe Tukidida, Ksenofonta, Eshila, Sofokla, a osobito mnogo Aristofana. I Sokrat i Platon postaju u ovom kontekstu mislioci koji su filozofirali izravno iz svoga vremena. Tako je čitatelj uistinu preseljen u antičko vrijeme i neposredno ga proživljava: atensku demokraciju i njezino pravo podrijetlo, političku angažiranost atenskih građana, njihova nadmudrivanja i svađe, smisao njihovih religioznih obreda, njihov duh natjecanja (tragedije i olimpijske igre), položaj meteka (stranaca) i robova, poslovni život i ratovanje. lako je ova knjiga prava himna ispjevana grčkoj kulturi, autor nije ni najmanje slijep za sve negativne strane grčkog života: ispod veličajnog Partenona građani žive po rupama izdubenim u stijenama, u kolibama od isušenog blata i trulih dasaka; robovi izloženi neljudskom postupku u rudnicima srebra, njihovi životni uvjeti po gradovima, gdje su sluge ili pomagači u poslovnom životu, pa se i osamostaljuju, čak postaju i bankari; uzajamni odnosi raznih polisa i njihovi sukobi dosežu krajnje granice okrutnosti i divljaštva. Tekovine klasične Grčke ugrađene su u same temelje tzv. zapadne kulture, i postale su, posredno ili izravno, nerazdvojni dio duhovnog svijeta svakog pripadnika naše civilizacije, čak i bez obzira na stupanj njegove naobrazbe. Pa ipak, može se sa sigurnošću ustvrditi da će ovaj tekst svakome čitatelju, u većoj ili manjoj mjeri, otvoriti pogled u nov i nepoznat aspekt života stare Grčke, i produbiti već stečena znanja, obogatiti već stvorene predodžbe, bilo da se radi o turističkoj znatiželji, životnom interesu, ili želji da se upotpuni i učini svestranijom osobna kultura.` JEROME CARCOPINO - RIM U RAZDOBLJU NAJVIŠEG USPONA CARSTVA Prevod - Ana Buljan i Tugomir Lukšić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor OKVIR ŽIVOTA U RIMU MATERIJALNA SREDINA: GRAD, NJEGOVE KUĆE I NJEGOVE UREDBE RIM SJAJ, OPSEG I STANOVNIŠTVO GRADA Sjaj grada: Trajanov forum - Rimski bedemi i pravi opseg Rima - Porast rimskoga stanovništva KUĆE I ULICE, VELIČINA I BIJEDA ANTIKE Moderni aspekti rimske kuće - Arhaički aspekti rimske kuće - Ulice i promet u Rimu DUHOVNA SREDINA DRUŠTVO: NJEGOVI CENZUSNI STALEŽI I MOĆ NOVCA I. Egalitarna hijerarhija i kozmopolitizam - Ropstvo i oslobađanje od njega - Stapanje društvenih vrijednosti - Životni standard i bogatuni BRAK, ŽENA I OBITELJ: VRLINE I POROCI Slabljenje očinske moći - Zaruke i vjenčanje - Emancipacija i hrabrost rimske žene - Ženstvenost i pokvarenost - Razvodi brakova i nestalnost obitelji ODGOJ, KULTURA, VJEROVANJA: SVIJETLE I TAMNE NJIHOVE STRANE Predznaci raspadanja - Osnovna škola - Formalistička nastava gramatičara - Nestvarna retorika - Propadanje tradicionalne religije - Prodor istočnjačkih mistika - Dolazak kršćanstva KAKO SU RIMLJANI PROVODILI VRIJEME DIOBA DANA, USTAJANJE I TOALETA Dani i sati rimskoga kalendara - Ustajanje - Rimljaninova toaleta: brijač - Ženina toaleta: ukrašivačica ZANIMANJA Dužnosti štićenikâ i zaštitnikâ - Trgovci i manualni radnici - Pravosuđe i politika - Javna čitanja PRIREDBE `Panem et circenses` - Ispunjavanje dokolice - Utrke - Kazalište - Amfiteatar, mjesto ubijanja - Stidljiva reagiranja i kasno ukidanje ŠETNJA, KUPANJE I VEČERA Tumaranja, igre i užici - Terme - Večera `Djela iz Naprijedove serije `Svakodnevni život` pisana su za najširi krug onih koji u povijesnom traže istinski doživljaj i vjerodostojnu informaciju. Ova knjiga ne govori prvenstveno o vladarima, vojskovođama, graditeljima, umjetnicima nego nam otvara drugi pogled na prošlost koju poznajemo; ona nas vodi među ljude koji nisu stvarali povijest već živjeli svoj skromni život. I veliki i mali, u ovoj knjizi, prije svega su ljudi svog vremena i svoje sredine raštaj koji je rođen krajem Klaudijeva principata ili početkom Neronove vladavine, te koji je sredinom prvoga stoljeća naše ere mogao doseći Trajanove i Hadrijanove godine, naraštaj koji je vidio rimsku moć i blagostanje u najvišem usponu rimskog carstva. Ograničivši se na to razdoblje, autor nam ga oživljava kroz teme: sjaj, opseg i veličina grada; kuće i ulice veličina i bijeda Antike; društvo, njegovi cenzusni staleži i moć novca; brak, žena i obitelj vrline i poroci; odgoj, kultura vjerovanja svijetle i tamne njihove strane; dioba dana, ustajanje, toaleta; zanimanja; priredbe; šetnja, kupanje i večera. Čitajući ovu knjigu osvježavamo svoje poznavanje tog razdoblja povijesti i obogaćujemo ga mnoštvom novih i zanimljivih izvornih podataka iz svakodnevnog života koji se pred nama otvara uz brojne, ponekad i opširnije, navode iz latinske književnosti koju nam pruža živa i slikovita točna i obilna svjedočanstva u djelima: Petronijev roman, Silvae Cecilija Stacijusa, Marcijalovi Epigrami, Pisma Plinija Mlađega i Juvenalove Satire. Autor se također koristio i golemim arheološkim gradivom što ga daju Trajanov forum u Rimu, ruševine Pompeja i Herkulanuma, tih dvaju gradova kojih su stanovnici živi pokopani za erupcije Vezuva godine 79; zatim su tu ruševine Ostije je sve pridonijelo da o životu Rimljanina, podanika prvih Antonina, životu u gradu Rimu središtu i vrhu svijeta dobijemo vjernu i zanimljivu sliku.` Ženin Abojer Žorž Konteno Pjer Monte Flakelijere Žerom Karkopino

IGOR BELAMARIĆ ALMA MATER - u povodu 80. obljetnice osnutka studija brodogradnje u Zagrebu Izdavač - Književni krug, Split; Fakultet strojarstva i brodogradnje, Zagreb Godina - 2000 362 strana 24 cm Edicija - Pomorska biblioteka ISBN - 953-163-144-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: SADRŽAJAlma materPredgovor SPOMEN NA KORIFEJE Leopold Sorta Gjuro Stipetić Stanko Šilović Adam Armanda Željko MarkovićFran BošnjakovićKonstantin Čališev Davorin Bazjanac Dragutin Horvat Mladen Kauzlarić STARA ZGRADA I NJENI STANARISjećanja i misli nakon 50 godinaElitizam Prvi koraci i odustajanjaTonkova energija i akademski četvrtVrata Stare zgrade Šiberom, gospodine Novičine podukeIndeksi Ocjenjivanje i ocjeneŠpranceCrtica o jeziku Posudba knjigaJerzy i linije Drago kao pedagogTrud, vrijeme, energija Učenje termodinamike Brodograditeljstvo u Staroj zgradiTočnost šibera i adiator Stolovi Letvice i krivulariŠiber Šestar, trokuti, nacrtiNove crtaone u podrumuNeprilika i sitni grijeh Lawn tennis Pak si popevamoInsula aureaVojni studenti Riječna brodogradnja Prve ženske na brodogradnjiO jednoj pošiljci O jutarnjem umivanju Ideološko prosvjećivanjeJedno predavanje Tonkove eskapadeProučavanje materijalističke filozofijeJedno natjecanje 1948 - croquis reminiscencijePijade i la calunniaNeki refleksiUčenje u ZagrebuOdjeci s mora, u miru Odjeci s mora u ratu Barba i svjetionici Brodograđevno-pomorska strogost Solinski kroničar Tonko na valovimaDr Higgins medu brodarimaBračka korenika Željezna FM-klasa Doktor VladoŠjor Ante VARIA Okolo Džamije Studentske menzeU menzi Pod zidom O slanju paketaPrva ekskurzijaPraksa u Uljaniku Na pruzi Šamac-SarajevoMile pod ratnom spremomGradnja jedrilica uz SavuMeštri tehneKarakteristike Prvi poslijeratni prosvjed Nedjeljno jutro u Tuškancu UZ LIJEPE UMJETNOSTIKatić režira Kazalište, koncerti, muzejiPrva operaNekoliko galerijskih zgodaSeviljski brijač Preuranjeno aplaudiranje Klaka Sunko i muzeji Nova koncertna dvorana u NikolićevojKoncert pred malobrojnom publikom Eileen Jones Muzički lektorijEro s onoga svijeta 12 stolica BRODARI PO SVIJETURatio Nikše Cvitanića Najmlađi brodar Brodarski prodor na istok Poduzetni alkarZagrebački Omišanin ODHODE BRODARI Toni i Krcun Djelić sjećanja na Ivu PetkovićaEduard Deželjin Spomen na Ivu Bujasa Frane Beban Mile Vlašić Boris Degiuli Otac i sinovi Pogovor Popis diplomiranih inženjeraKazalo imenaBilješka o piscu "Radi se o vrijednom prilogu povijesti Zagrebačkog sveučilišta, o povijesti studija brodogradnje od njegovih početaka 1919. godine, a posebno o periodu neposredno nakon Drugog svjetskog rata, razdoblja u kojem su studirale generacije studenata koji će kao inženjeri podići našu brodogradnju u sam svjetski vrh. Svjedočanstvo je to o načinu na koji su se stvarali brodograditelji, ali i svjedočanstvo o našoj Almi mater i zagrebačkom ozračju, o tim izvorištima na kojima su se napajale generacije studenata. Ne treba zaboraviti da je brodo- gradnja, kao naša elitna i svjetska industrija, trebala kompletne ljude. Stvarani su svjetski ljudi koji osim suvremenog vladanja strukom imaju i sigurnost ophođenja, znanja i van margina svoje struke te interese za znanstvena i kulturna zbivanja u kojima su nerijetko i sami učestvovali. Radi se o sjećanjima, ali i o zahvalnosti vrsnog projektanta i učesnika-autora, koje rezultira nesvakidašnjim i lijepim poklonom našoj Almi mater, Zagrebačkom sveučilištu i posebno Fakultetu strojarstva i brodogradnje, generacijama samozatajnih brodograditelja te studentima koji se tek spremaju da preuzmu svoju ulogu. (Prof. dr. Želimir Sladoljev)"   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Iz Pogovora: Glavni lik romana Julijana je majka, supruga, kćerka, snaha, zaposlenica Hrvatskih željeznica, šalterska radnica, u konačnici i ljubavnica, ali svakako žena koja ima svoju funkciju, koja svoju funkciju ne smije zaboraviti. Julijana mora kuhati, prati rublje, glačati ga, sparivati čarape, ustajati u zoru, prodavati putničke karte, prešućivati vlastite potrebe, šutjeti u za to predviđenim trenucima koji traju unedogled, čupati špranje iz radne odjeće svojega supruga zaposlenog u ljevaonici, podrazumijevati da je taj suprug voli (društvo muškarcima nameće da nije poželjno pokazivati osjećaje), poslije podrazumijevati i da je ljubavnik voli, depresiju skrivati kao zmija noge, kao da nije mlinski kamen koji je vuče sve dublje u nešto što bismo mogli nazvati očajem puno dubljim od trajnog nezadovoljstva. Jednostavno mora. Što se mora, nije teško, ponavljaju ljudi papagajski. Ponovno zato što moraju. I sve je bezizlazno. Osobito kad se Julijana zaljubi u čovjeka koji nije njezin suprug… Mihaela Gašpar vrstan je psiholog, oštro, pametno pero koje je britko, bez trunke pogrešne, jeftine patetike na papir izlilo utrobu ženine biti, sve kontradikcije, tabue, naslijeđena prokletstva i prešućene bitke ženskoga bića koje mitohondrijski stalno, nepromjenjivo, genetski materijal davno pokojnih žena prenose budućima. I ništa to ne može promijeniti. Čak i ako djeca tradicijski nose prezimena očeva koji ih možda uopće nisu začeli u vrućici žudnje, žena je ta koja pradavni mitohondrijski genom prenosi na one koji će graditi budućnost. Tu nekako počiva ironija poput trihinele. Ironija koju Mihaela poput tananih kora mađarice kroz čisto literarni narativ provlači u vidu znanstvenih pasusa o genetici i nasljeđivanju. Dobivamo tako paklenu ritmičnost u smjenjivanju činjenica o tome što smo i od čega smo sazdani te stvarnosti na koju smo pristali, koju su nam poput kaveza ostavili u nasljeđe, koju živimo kao laboratorijske zvjerčice pod paskom dok sami sebe zavaravamo da smo slobodni, da možemo što nas je volja. ’’Mitohondrijska Eva’’ sjajan je roman, rijedak literarni biser koji je s pravom 2013. osvojio prvu nagradu na anonimnom proznom natječaju osječkog ogranka Matice hrvatske. Preostaje nam nadati ste kako je ovo samo sjajna, besprijekorno skladana uvertira u stvaralačku simfoniju Mihaele Gašpar s kojom ćemo još dugo i ugodno putovati kroz šume literarnih likova i stanja kojima će napučiti još nenastanjene i gole predjele hrvatske književne zbilje. Jer Mihaela je doista jedinstven književni glas, jasno prepoznatljiv u onome što ponekad, nažalost, nalikuje na kakofoniju. Ona je vrstan, minuciozan psiholog, darovita književnica koja ono što je vidjela, čula i dokučila s lakoćom pretače u tekst, a rečenicama se pritom vješto, virtuozno služi kao etalonima za mjeru širine zamaha kroz kaos, tišinu, tjeskobu ili ushit. I teško ju je strpati u žanrovsku ladicu, katalogizirati. Ona je samo svoja. Premda govori o svima, o vremenu u kojem jesmo, ali i onom iz kojeg smo izašli, čija smo ostavština. Ivana Šojat

Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 480 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 20. jun 2018. Prevodilac: Miloš Arsić „Jedan od najvećih romana našeg vremena.“ – Irvin Velš Patrik Bejtmen je „zlatni dečko“ sa Volstrita, uspešan u svemu. Nosi isključivo brendiranu odeću, poseduje najnovije gedžete i odlazi u najskuplje restorane. Naravno, svi njegovi prijatelji su kao on. Jedina razlika je u tome što se Bejtmen noću pretvara u monstruoznog serijskog ubicu, koji svoje žrtve ubija na najokrutnije načine, nepojmljive zdravom razumu. Sa svojih 26 godina, on ostvaruje svoju verziju američkog sna. Kada se pojavio 1991. godine, Američki psiho uzburkao je javnost toliko da je postao delo oko kojeg su se najviše lomila koplja kritičara i čitalaca. Iako smo već prilično zašli u 21. vek, ovaj roman ostaje jedno od najbrutalnijih ali i nezaobilaznih analiza savremenog društva. „Sjajan roman. Ono što je Emerson rekao za genijalnost, da ona zapravo predstavlja povratak potisnutih misli, na potpuno izopačen način važi i za Američkog psiha. Izdavanje ove knjige pratila je tolika bura da se čini da u istoriji američke književnosti nije bilo ničeg sličnog.“ – Majkl Tolkin „I decenijama nakon svog prvog objavljivanja, Američki psiho je i dalje literatura za 21. vek. On ne najavljuje Apokalipsu – on jeste Apokalipsa našeg vremena.“ – Frederik Begbede Bret Iston Elis je rođen 1964. u mestu Šerman Ouks u San Fernando dolini, gde je i odrastao. Otac Robert Martin Elis je bio preduzimač, a majka Dejl Elis, domaćica. Bret je odrastao u stabilnoj i imućnoj porodici. Roditelji su mu se razveli 1982. godine. Elis ima još dve sestre. Ranih osamdesetih glavni predmet njegovih interesovanja bila je muzika. Kao student koledža Benington svirao je klavijature u nekoliko lokalnih new wave bendova, da bi kasnije pod uticajem Hemingvejeve proze počeo da se razvija kao pisac. Prema sopstvenom priznanju, muzika (i popularna kultura uopšte) će i dalje ostati važan faktor u njegovom stvaranju: na pitanje o bitnim uticajima, Iston Elis u jednom intervjuu odgovara „Books, movies, TV and, of course, rock and roll.` Prvi roman, Manje od nule, Iston Elis objavljuje sa 23 godine. Za roman Američki psiho, izdavačka kuća Simon and Schuster unapred daje Elisu 300.000 dolara, ali biva prinuđena da odustane od izdavanja posle pritisaka više ženskih organizacija i žena zaposlenih u samoj izdavačkoj kući. Roman kasnije objavljuje izdavač Vintage. Pored ova dva, Elis je autor i romana Pravila privlačnosti (1987), Glamurama (1998), Lunar park (2004), Kraljevski apartmani (2010) i zbirke priča Doušnici (1994). Ovaj pisac nikada nije krio svoju seksualnu orijentaciju živeći kao biseksualac veći deo svog života. Godine 2004. neočekivano i iznenada je preminuo njegov najbolji prijatelj i životni partner Majkl Vejd Keplan. Bret Iston Elis danas živi u Njujorku i Ričmondu, u američkoj saveznoj državi Virdžinija. MG110 (N)

Knjižara Radomira Bugarskog, Beograd bez god. izd. U ovom radu prikazani su glavni segmenti stvaralaštva Aleksandre Kolontaj: teorijski i prozni tekstovi, kao i njeni tekstovi u periodici. U fokusu rada nalazi se njena teorija o „novoj ženi“ i slobodnoj ljubavi. Analiziraju se stavovi autorke o odnosima između polova i novom moralu, kao i reakcije koje su ti stavovi izazvali. Posebno se istražuje njen uticaj na stvaranje novog ženskog identiteta kroz žensku periodičku štampu. Dat je pregled članaka A. Kolontaj u sovjetskim časopisima Rabotnica, Kommunistka, Molodaя gvardiя i Pravda. Pored toga, ukazuje se na recepciju njenih ideja na našim prostorima, i to u časopisu Ženski pokret. Poslednji deo rada posvećen je književnom stvaralaštvu A. Kolontaj. „Nova žena“ i „slobodna ljubav“: osnovne ideje Početak dvadesetog veka u Rusiji obeležen je revolucijama koje su rezultirale dolaskom boljševika na vlast 1917. godine. Njihov cilj bio je da od ruralne, siromašne zemlje stvore prvu socijalističku državu. Takva promena zahtevala je stvaranje novog tipa osobe koja će svoj život posvetiti socijalističkim ciljevima. Kada je reč o ženama, članice partije radile su na oslobođenju žena-proleterki koje su do tada bile ugnjetavane i ekonomski zavisne. O položaju žene u društvu najviše je govorila i pisala revolucionarka Aleksandra Mihajlovna Kolontaj (Aleksandra Mihaйlovna Kollontaй). Njen rad je posvećen stvaranju „nove žene“ koja će se suprotstaviti starom buržoaskom moralu i kapitalističkim vrednostima. Kao polaznu tačku za razumevanje ideja Aleksandre Kolontaj treba pogledati njenu autobiografiju naslovljenu Autobiografija seksualno emancipovane komunistkinje. Ova autobiografija je pre objavljivanja 1926. godine prošla staljinističku cenzuru. Uprkos tome, može poslužiti kao vodič kroz osnovne stavove A. Kolontaj, koji se zasnivaju na postavkama dijalektičkog materijalizma.[1] Na početku autobiografije A. Kolontaj predstavlja ključne ciljeve borbe: Istovremeno sam svesna da na ovaj način mogu da pomognem svojim sestrama da ne oblikuju svoje živote u skladu sa tradicijama, već u skladu sa njihovom slobodom izbora, sve dok im to, naravno, dozvoljavaju socijalne i ekonomske okolnosti. Uvek sam verovala da će doći vreme kada će se ženama suditi prema istim moralnim aršinima koji važe za muškarce. Zato što nije njena specifična ženska vrlina ta koja je određuje kao časnu u društvu, već vrednost i korisnost njenih uspeha,[2] njena vrednost kao ljudskog bića, kao građanke, kao misliteljke, kao borkinje.[3] Podsvesno je ovaj motiv bio vodeći princip čitavog mog života i aktivizma.[4] Aleksandra Kolontaj polazi od stava da svaka osoba, bez obzira na pol, ima pravo na slobodan izbor i potpuni razvoj svoje ličnosti.[5] Prema njenom mišljenju, do osvajanja slobode dolazi se zajedničkom borbom. Sovjetski socijalizam je podrazumevao da će rezultat te borbe biti pobeda radničke klase, a samim tim i potpuno oslobođenje žena. Pošto su radnice dvostruko diskriminisane, one će biti oslobođene i kao radnice i kao žene. Zato je u radu A. Kolontaj socijalno pitanje bilo neodvojivo od ženskog pitanja. Takav odnos prema ženskom pitanju razlikovao ju je od feministkinja njenog vremena, koje u svojim radovima naziva buržoaskim feministkinjama.[6] Smatrala je da buržoaske feministkinje traže jednakost s muškarcima iz sopstvene klase, kako bi zajedno sa njima, iz udobne pozicije kapitalističkog društva, mogle da ugnjetavaju žene iz nižih klasa. To je bio dominantan govor o feministkinjama u socijalističkim krugovima. Zbog toga A. Kolontaj nikada nije sebe nazvala feministkinjom, već komunistkinjom, a to opredeljenje je isključivalo bilo kakvu vezu s buržoaskim feminizmom.[7] Pre revolucije 1917. godine, Ruska socijaldemokratska radnička partija nije pridavala značaj ženskom pitanju o kom su članice partije uporno govorile. Iz tog razloga, u godinama pre revolucije, Aleksandra Kolontaj objavljuje niz radova o ovoj temi da bi privukla pažnju partije. Međutim, tek posle revolucije dolazi do aktivnog rada u oblasti ženskih prava, i to u okviru delovanja Ženotdela (Ženskiй otdel po rabote sredi ženщin – Ženotdel).[8] „Nova žena“, novi moral i klasna borba Promena uobičajene slike o ženama počinje sa njihovim izlaskom na ulice. Uoči 1905. godine žene organizuju tzv. „pobune podsuknji“, zalažu se protiv rata sa Japanom. Iz pobuna su izlazile pobednički, s novom snagom koje do tada nisu bile svesne. Ubrzo postaju aktivne borkinje za prava radničke klase. Aleksandra Kolontaj je uvidela da upravo žene mogu odigrati bitnu ulogu u revoluciji. Tu ideju iznosi u proznom delu „Slobodna ljubav“: „Zašto bi ženska pitanja bila manje važna? Svi su navikli da tako gledaju na žene i otuda takozvana `ženska zaostalost`. Ali bez žena nema revolucije. Žena je sve. Šta ona pomisli, to muškarac učini. Ko osvoji žene, dobio je najvažniju bitku.“[9] Kroz političku i društvenu borbu dolazi do stvaranja identiteta nove žene, o čemu A. Kolontaj piše u delu Nova žena. Ova knjiga prvi put je objavljena 1913. godine. Nešto kasnije, 1919. godine, izlazi u okviru knjige Novi moral i radnička klasa, koju čine tri celine: Nova žena; Ljubav i novi moral; Polni odnosi i klasna borba. Ujedno, knjiga iz 1919. može se videti kao svojevrsni manifest ideja A. Kolontaj. U ovom delu, kao i u kasnije objavljenim proznim delima, ona nastoji da kritički opiše tradicionalnu ženu i, istovremeno, ponudi model „nove žene“. Za polaznu tačku uzima pojedine književne junakinje iz različitih dela svetske književnosti, za koje smatra da predstavljaju prototip nove žene. A. Kolontaj posebno naglašava činjenicu da su te junakinje nastale na osnovu konkretnih žena iz stvarnog života: „Život stvara nove žene, – literatura ih reflektuje.“[10] Za razliku od žena iz prošlosti, tzv. starih žena, čiji se život zasnivao na udaji i braku, nova žena je sama sebi dovoljna. Nju je delom oblikovao kapitalizam, zato nova žena nastaje uz larmu mašina i fabričkih sirena.[11] U trenutku u kom žena prestaje da bude samo potrošačica dobara, te postaje i proizvođačica, nastaje nova žena.[12] Aleksandra Kolontaj opisuje emancipaciju neophodnu za nastanak nove žene: „Pred nama stoji žena kao ličnost, čovek, sa svojim sopstvenim unutrašnjim svetom, pred nama stoji individualnost koja potvrđuje samu sebe, žena, koja rastrže zarđale lance svoga pola.“[13] Treba naglasiti da Aleksandra Kolontaj, iako razrađuje teoriju o novoj ženi, sebe ne naziva novom ženom. Ona ne piše o novim ženama koje su rođene u vreme osvojenih sloboda, već piše o prelaznom tipu žena, to jest, o ženama koje se još uvek bore s posledicama patrijarhata. U njenom radu nema osude takozvanih starih, tradicionalnih žena. Naprotiv, A. Kolontaj ima razumevanja za njih: Kako je teško za današnju ženu da sa sebe zbaci ovu sposobnost, koju je dobila vaspitavanjem kroz stotine i hiljade godina, sa kojom je u stanju da se asimilira sa čovekom, koga izgleda da joj je izabrala sudbina za gospodara. Kako je teško da se uveri, da i žena mora pripisati sebi kao greh odricanje na samu sebe, čak odricanje za dragana i za moć ljubavi.[14] Određena ideja ljubavi sputava žene prelaznog tipa, smatra A. Kolontaj. Najveći problem leži u činjenici da žene i dalje pronalaze svrhu svog života u ljubavi. U životu nove žene na prvom mestu treba da bude ljubav prema sopstvenoj samostalnosti, radu i ostvarenju društvenih ideja. Naravno, Kolontaj skreće pažnju na borbu između starog i novog u ženama. Tek onda kada budu uspele da utišaju glasove tradicije doći će do pravog preobražaja.[15] Dakle, nove žene o kojima piše još uvek su zamišljeni, idealni tipovi do kojih bi trebalo da se stigne napornim radom. Druga fraza koja se koristi da se opišu nove žene jeste – neudate žene. Aleksandra Kolontaj vidi monogamni brak kao odnos koja ograničava ličnost, kako žene tako i muškarca. Pored toga, takav brak pretvara odnos supružnika u odnos privatne svojine: obe strane gube pravo na sopstveno vreme, prostor i slobodnu volju. Ako odbaci monogamni brak, žena će prestati da bude robinja u sopstvenoj kući i započeće borbu za svoja prava. Ako tako učini, ona će se odreći modela sreće, koji je puki rezultat društvenog pritiska, te prihvatati samo pravu sreću. U toj novoj, slobodnoj vezi između dva bića vladaju pre svega osećanja uzajamnog poštovanja i prijateljstva. Tu temu A. Kolontaj posebno razrađuje u drugom delu knjige Novi moral i radnička klasa („Ljubav i novi moral“). Ona zahteva ravnopravnost muškaraca i žena kako u društvenim tako i u ličnim odnosima. Prema njoj, ljubav ne može biti „spakovana“ u formu jednoličnih odnosa. Ljubav mora biti slobodna i zasnovana na prijateljskom poverenju i međusobnom razumevanju. Čak i ukoliko jedno telo žudi za drugim telom, ljubav dve duše nije narušena: privlačnost prema drugim ljudima sasvim je uobičajena pojava. A. Kolontaj ne poziva na poligamiju, već pokušava da podrije ideal monogamne ljubavi koji je društveno konstruisan. Ona kritikuje monogamiju: ljubav mora biti oslobođena svih ograničenja, jer će ljudi samo na taj način biti zaista slobodni, a osećaj kolektiva dominantan. To će doprineti da nestane oblik porodice kakav je stvoren u kapitalizmu, te da nastane prava komunistička zajednica koja će, kako autorka objašnjava, opstati zahvaljujući drugarskoj solidarnosti: „Zadatak proleterske ideologije [...] – negovati osećaj ljubavi među polovima u duhu najjače sile – drugarske solidarnosti!“[16] Aleksandra Kolontaj se izričito protivila seksualnim odnosima radi novca, to jest, prostituciji. U takvim odnosima muškarac nije više drug ženi i nema solidarnosti na kojoj bi odnos trebalo da počiva. U mnogim delima ona kritički piše o prostituciji. Pritom, A. Kolontaj ne okrivljuje žene koje su prinuđene na prostituciju. Ona zahteva da se ženama ne sudi prema buržoaskim moralnim načelima koji podrazumevaju pokornost, čednost i pasivnost. Preciznije rečeno, autorka se bori protiv dvostrukog morala koji je u temelju prostitucije, ali i monogamnog braka. Međutim, teorija ljubavne igre, kako A. Kolontaj naziva slobodnu ljubav, izazvale je oštre kritike kako u partiji tako i u društvu. „Nova žena“ u periodici Pored teorijskih i kritičkih tekstova u zbornicima i knjigama, ideologema nove žene konstruisana je na stranicama najmoćnijeg sredstva propagande i agitacije Komunističke partije – u periodici. Časopisi dorevolucionarnog perioda znatno su se razlikovali od časopisa koji izlaze posle revolucije. Društvene promene s početka 20. veka uslovile su pojavu novih časopisa. Do kraja 20-ih godina osamnaest ženskih časopisa štampa se u milionskom tiražu.[17] Partija je uspela da ostvari svoju nameru i omasovi ženske časopise kako bi vršila uticaj preko njih.[18] U okviru ženske periodike izdvajaju se feministički časopisi i časopisi namenjeni radnicama. Feministički časopisi namenjeni su užem krugu čitateljki i obrađuju teme ravnopravnosti i emancipacije žena.[19] Sa uspostavljanjem komunističkog režima tržište osvajaju časopisi koji se bave problemima žena iz radničke klase. Ženska periodička štampa širi poruku o novostečenoj ženskoj slobodi i ekonomskoj nezavisnosti.[20] Po Lenjinovom savetu, Aleksandra Kolontaj piše velik broj članaka za novine Pravda i časopise Kommunistka (Komunistkinja) i Rabotnica (Radnica).[21] U člancima objavljenim u časopisu Komunistkinja, Kolontaj ženama nudi novi životni scenario, koji se odigrava i izvan kruga kuće i porodice. Komunizam je trebalo da omogući takav način života. U agitacionim člancima autorka poziva žene da izađu na ulice i zajedno se izbore za prava radničke klase. Pozvavši ih da se priključe borbi, Aleksandra Kolontaj dodeljuje ženama-radnicama novu društvenu ulogu koju su do tada imali samo muškarci. Na taj način, ona podstiče u radnicama osobine i ponašanje novih žena, čiji se portreti nalaze na naslovnim stranama časopisa Radnica. Zalaganje Aleksandre Kolontaj da formuliše ideologemu nove žene posebno se vidi u njenom angažovanju upravo u tom časopisu. U uvodnom tekstu „Naši zadaci“ ona piše: „Drugarice radnice, nemamo više snage za mirenje sa ratom, sa poskupljenjima! Moramo se boriti! Stupite u naše redove, redove socijaldemokratske radničke partije!“[22] A. Kolontaj najpre poziva žene da proglase rat ratu jer je to jedini način da se izbore sa glađu i bedom koje vladaju zemljom. Takođe, ona objašnjava da radnice mogu da dobiju bolje plate, bolje radno vreme, bolje uslove rada, samo ukoliko se organizuju: „Naš slogan mora biti: drugarice radnice! Nemojte stajati po strani. Izolovane smo kao slamke koje svaki gazda može saviti po svojoj volji, ali zajedno, organizovane, mi smo nesalomive!“[23] Sve do dvadesetih godina 20. veka tekstovi Aleksandre Kolontaj bili su dobro prihvaćeni. Na osnovu tekstova o njoj i njenom radu koji su izlazili u Pravdi, vidi se da ju je partija podržavala i da su je radnici rado prihvatali u svoje redove. Međutim, po objavljivanju nekoliko njenih tekstova tokom 1923. godine u omladinskom časopisu Molodaя Gvardiя (Mlada garda) javna slika o A. Kolontaj se donekle menja. U ovom časopisu objavljena su njena tri pisma u kojima se obraća radnoj omladini, a posebno se bavi odnosima između polova. Pažnju čitalaca i kritičara privuklo je treće pismo, koje se sastoji iz dva dela – „O `zmaju` i `beloj ptici`“ i „Napravite mesta za krilatog Erosa“. U tim pismima, Kolontaj sažeto predstavlja svoju teoriju o novoj ženi. Povod tome jeste analiza pesama Ane Ahmatove u kojima A. Kolontaj identifikuje lik nove žene. Za razliku od nove žene, koja neguje svoju belu pticu (svoju ličnost, unutrašnje „ja“), takozvane stare žene su okovane buržoaskim patrijarhalnim idejama. One dozvoljavaju da njihov izabranik ubije njihovu pticu. Po Aleksandri Kolontaj, iako muškarci žele da razumeju nove žene, oni to ne mogu jer ih sputava već usvojeni sistem tradicionalnih patrijarhalnih vrednosti. U muškarcima je uvek budan „zmaj“ koji se bori za dominaciju nad „belom pticom“ žene. Kolontaj smatra da se ta stalna borba može prevazići ako žene i muškarci počnu da zasnivaju ljubavne i prijateljske odnose pre svega na temelju ravnopravnosti, solidarnosti i drugarstva. Jednu kritiku trećeg pisma, naslovljenu „Graž. Ahmatova i tov. Kollontaй“ (Građanka Ahmatova i drugarica Kolontaj), piše Boris Arvatov (Boris Ignatьevič Arvatov). Arvatov pre svega kritikuje stav iz pisma da se pri izgradnji društva moraju uzeti u obzir i muški i ženski doživljaj sveta. On tu ideju opisuje kao buržoasku i individualističku. Dalje, Arvatov opisanu borbu između polova vidi kao „feministički subjektivizam“ Aleksandre Kolontaj. Drugim rečima, za njega je nedopustivo to što se žensko pitanje izdvaja izvan okvira opštijih pitanja. Naravno, to je posebno problematično kada znamo da je A. Kolontaj svoje angažovanje u vezi sa ženskim pitanjem uvek postavljala u širi kontekst klasne borbe. Arvatov oštro kritikuje pokušaj A. Kolontaj da omladini ponudi savete u polju ljubavnih odnosa i odnosa između polova tako što će analizirati pesme Ane Ahmatove: Umesto da predloži da se prekine s tradicijom učenja `gospođica` o ljubavi pomoću stihova i romana – predlaže se pseudomarksistička analiza `krilatih i beskrilnih Erosa` (termin drugarice Kolontaj), a primeri se uzimaju iz istih tih stihova i romana. I to nije slučajnost. Čitajući drugi članak drugarice Kolontaj pronašao sam i dirljive fraze o `velikoj ljubavi`, i argumentaciju baziranu na ponašanju likova iz književnih dela, i čitav niz grubih teorijskih grešaka u vezi sa pitanjima koja je savremena nauka davno izučila.[24] Na kraju kritike, iznad potpisa autora stoji praktično opomena: „Drugarice Kolontaj, ne klevetajte!“[25] Drugu kritiku piše Polina Vinogradska (Polina Vinogradskaя), takođe saradnica časopisa Komunistkinja. Njen članak „Voprosы morali, pola i bыta tov. A. Kollontaй“ (Pitanja morala, pola i načina života drugarice A. Kolontaj) iz 1923. godine može se videti kao jedna od najoštrijih, ali i neopravdanih kritika rada A. Kolontaj. Polina Vinogradska najpre zamera Aleksandri Kolontaj što „svuda i svakuda gura polni problem“ u vreme kada u zemlji ima prečih problema poput siromaštva, bede ili nepismenosti.[26] Po mišljenju P. Vinogradske, problem odnosa između polova i žensko pitanje su krajnje nemarksističke i nekomunističke teme, a bavljenje njima predstavlja ozbiljnu političku grešku. Ona krivi A. Kolontaj za popularizaciju tzv. „biološke seksualne teorije“ i smatra da nije potrebno baviti se polnim/seksualnim odnosima jer „preterana pažnja usmerena na pitanja pola može da umanji spremnost proleterskih masa za borbu“.[27] Polina Vinogradska navodi teoriju slobodne ljubavi kao još jedan sporan aspekt u pismima: „Mase uopšte ne dele to mišljenje prema kom seksualna ljubav postoji samo radi same ljubavi [...] to bi bilo poput nekakvog postojanja umetnosti radi umetnosti“.[28] Ovakva kritika sasvim je neosnovana i izrečena izvan šireg konteksta. Polina Vinogradska zanemaruje sav rad i trud koji je Aleksandra Kolontaj uložila u rešavanje, recimo, problema napuštene dece, kako u teoriji tako i u praksi. Takođe, čini se da Vinogradska zanemaruje tekstove A. Kolontaj o komunističkoj porodici u kojima se kolektiv (odnosno, država) vidi kao glavni staratelj sve dece. Kritike Borisa Arvatova i Poline Vinogradske obeležile su poslednje godine aktivnog publicističkog delovanja A. Kolontaj u Rusiji. Polemika na temu slobodne ljubavi i morala bila je prisutna u ruskom društvu još za vreme Lenjina. Sredinom dvadesetih godina teme koje se bave odnosom između polova i novim moralom sve su manje zastupljene u periodici. Prostor za diskusiju je znatno sužen, a rad partije više ne može da se preispituje i kritikuje. Staljinistička vlast tokom tridesetih godina napravila je apsolutni preokret u razumevanju datih pojmova. Staljinistički režim takođe kreira novu ženu, ali veoma različitu od one o kojoj je pisala A. Kolontaj. Promenu u razumevanju toga ko je nova žena najbolje opisuje citat iz jednog članka Zinaide Čalaje (Zinaida Čalaя).[29] U tekstu „Žena heroja“ govori se o trudnoj ženi ratnog heroja koji joj obećava auto ukoliko mu rodi sina: „`A ako je ćerka?` – upitala je Valja sa osmehom. `Pa, onda ćeš dobiti bicikl.`“[30] Recepcija ideja Aleksandre Kolontaj u časopisu Ženski pokret Ideje Aleksandre Kolontaj pronašle su put i do čitalačke publike na našim prostorima. Prevod knjige Novi moral i radnička klasa na srpski jezik objavljen je 1922. godine u Beogradu. Prevodilac Mihailo Todorović je tu knjigu objavio pod nazivom Nova Žena. Pre nego što će se ime Aleksandre Kolontaj pojaviti u časopisu Ženski pokret, i to u okviru prikaza njene knjige Nova Žena, na njeno ime nailazimo u istom časopisu, posredno, nekoliko godina ranije.[31] Naime, u devetom broju časopisa, 1920. godine, objavljen je članak D. J. Ilića „Sazrelo pitanje“. U tom tekstu se odgovara na pitanja uredništva o boljševičkoj Rusiji, a ponajviše na pitanje o položaju žena. Posebna pažnja posvećena je odgovoru na dilemu da li se „žene mobilizuju radi zadovoljavanja seksualnih potreba Kitajaca-crvenoarmejaca“ ili je u Rusiji uveliko došlo do stvaranja „socijalističkog raja koji jedini nosi potpuno oslobođenje žene“.[32] Autor teksta smatra da je slika Rusije u vestima uglavnom pogrešna (Rusija se vidi ili kao bauk ili kao svetinja), te on nastoji da pruži objektivniji prikaz Lenjinove Rusije. Zato Ilić redakciji prosleđuje članak jedne autorke, glavne boljševičke teoretičarke o ženi i porodici – Aleksandre Kolontaj. Taj njen tekst prethodno je objavljen u Pravdi, i to iste godine, i opisuje stanje u Rusiji tri godine posle revolucije. U njenom članku se kaže da je za istinsku revoluciju neophodno da se reši loš položaj žena u društvu, za šta je preduslov ekonomska nezavisnost žena. Dakle, članak A. Kolontaj opisuje Rusiju kao zemlju koja se zaista bori sa bitnim društvenim problemima. U isto vreme, ona prikazuje Rusiju u kojoj se već tada stvaraju nove, slobodnije forme bračnih odnosa i porodice. Dve godine posle objavljivanja tog članka izlazi prvi prikaz knjige Nova Žena. Autorka prikaza Desanka Cvetković na samom početku najavljuje sjajno delo na koje se dugo čekalo i poziva čitalačku publiku da se sama u to uveri.[33] Ona objašnjava pojam „nova žena“ i smatra da su čitateljke Ženskog pokreta nove žene ili će to postati. Zatim citira odlomak u kom se daje definicija novih to jest neudatih žena. Desanka Cvetković se zadržava upravo na sintagmi „neudata žena“ jer smatra da se njom skreće pažnja na odnose između polova, tj. na seksualni aspekt tih odnosa kao na jedan od gorućih problema tog vremena. Autorka prikaza je eksplicitno privržena stavovima A. Kolontaj, te njenu novu ženu naziva „smelim vesnikom nove budućnosti“.[34] D. Cvetković upozorava na moguće negativne kritike koje bi o knjizi mogli da iznesu ljudi dvostrukog morala, ali predviđa da će sâm život stvoriti nove žene. Kao što su u Rusiji nove žene nastale pod pritiskom bede i gladi, uz zvuke fabričkih mašina, tako će i kod nas nastati nova žena. Desanka Cvetković zaključuje: Bez obzira na sve to Nova Žena će se roditi i kod nas. I to ne u svili, u sjaju raskošno ukrašenih odaja, u atmosferi nerada i razvrata. Tamo gde točak mašine upreže ženu u jaram najamnog rada, gde se devojke zajedno sa muškarcima tiskaju kroz kontoare i kancelarije da zarade parče hleba, gde žena služi nauci i umetnosti isto kao i muškarac. Tamo će se roditi Nova Žena.[35] Desanka Cvetković objavljuje nastavak prikaza iste knjige 1923. godine, ali se tu fokusira na poglavlje „Ljubav i novi moral“. Najpre govori o stanju u Srbiji (Kraljevini SHS) u pogledu morala i zaključuje da je ono loše. Međutim, kao i u prvom prikazu, ona ima optimističan ton: kao što će uvek biti onih koji ruše zemlju, tako će biti i onih koji je iznova grade. U potonjem slučaju ona polaže nadu u radničku klasu. Cvetković iznosi ideje A. Kolontaj, koje je očigledno usvojila: nove žene postoje i nastaju, njih ljubavni odnosi neće sputavati, već će ih činiti jačim i slobodnijim. Poslednje poglavlje knjige Aleksandre Kolontaj, koje je posvećeno odnosima polova i klasnoj borbi, Desanka Cvetković obrađuje u trećem prikazu koji isto izlazi 1923. godine. Ona oštro kritikuje tadašnje društvo zato što naočigled svih žmuri na jedno oko kada se govori o seksualnoj krizi koja je sveprisutna u društvu. Ona pretpostavlja da će to poglavlje knjige izazvati najviše negativnih kritika i nerazumevanja pošto se u njemu govori o temi koja se otvoreno prećutkuje. Sasvim u skladu sa idejama A. Kolontaj, Desanka Cvetković zaključuje: Ne nalazimo ni ovde, ni u celoj knjizi, ničeg sablažnjivog ma za kog naprednog radnog čoveka pa ni za naš mlad svet i žene koje žive od svog rada predstavljaju zdrav, stvaralački elemenat našeg društva i umeju da se zagreju ne samo za svoje lične ideale, nego i za one iznad sebe.[36] Uvođenjem dela i ideja Aleksandre Kolontaj na stranice domaće feminističke štampe urednice Ženskog pokreta, zajedno sa autorkom prikaza Desankom Cvetković, otvorile su prostor kako za razgovor o novim ženama tako i za izgradnju novog ženskog identiteta. Naravno, kako i sama Desanka Cvetković kaže, takvih žena je bilo na našim prostorima i pre prikaza knjige A. Kolontaj. Međutim, posle tog prikaza one dobijaju ime i vidljivost. Otuda ne čudi što Milanka Todić vidi trenutak u kom izlazi prikaz knjigeNova Žena kao trenutak rođenja nove žene u srpskoj štampi.[37] Fikcionalizacija politike i teorije: „nova žena“ u prozi Teorijska i kritička dela Aleksandre Kolontaj prevedena su na brojne jezike, a potom analizirana i kritikovana. Međutim, manje poznat segment njenog opusa čine prozna dela napisana 1922. i 1923. godine. Ona nastaju u važnom trenutku u intelektualnoj i aktivističkoj biografiji A. Kolontaj, kada njenu agitacionu i revolucionarnu ulogu zamenjuje diplomatska funkcija. Zato njenu prozu možemo videti kao poslednju priliku za javno izražavanje jasnih, oštrih političkih i moralnih stavova protiv buržoaskog načina života, stavova kakve diplomatska karijera neće dopuštati.[38] Kratke priče i dve pripovetke A. Kolontaj objavljene su 1923. godine u dve zbirke priča: Lюbovь pčёl trudovыh (Ljubav pčela radilica) i Ženщina na perelome (Psihologičeskie эtюdы) (Preobražaj žene [psihološke studije]). Zbirka Ljubav pčela radilica sastoji se iz dve kratke priče „Sёstrы“ (Sestre) i „Lюbovь trёh pokoleniй“ (Ljubav tri generacije) i pripovetke „Vasilisa Malыgina“ (Slobodna ljubav).[39] Druga zbirka sadrži dve kratke priče „Tridcatь dve stranicы“ (Trideset dve stranice) i „Podslušannый razgovor“ (Razgvor na stanici), kao i pripovetku „Bolьšaя lюbovь“ (Velika ljubav).[40] Osnovne teme koje A. Kolontaj obrađuje u pripovetkama i kratkim pričama tesno su povezane sa njenim političkim idejama o odnosima između polova i moralu. Protagonistkinje su žene u procesu preobražaja, odnosno, one pripadaju prelaznom tipu žena budući da se još uvek bore sa bremenom patrijarhata i tradicije. Dugotrajni prelazak žene iz starog tipa u novi najbolje oslikava kratka priča „Ljubav tri generacije“. Priča počinje tako što se jedna žena obraća članici partije i traži od nje savet. Tokom njihovog sastanka, saznajemo pozadinu priče o junakinji koja traži pomoć, kao i o njenoj majci i ćerki i njihovim ljubavnim istorijama. Pripadnica najstarije generacije, Marija, jeste obrazovana aristokratkinja starog kova, koja je napustila muža zarad prave ljubavi koja se završila prevarom. Posle toga, Marija se drži strogog moralnog kodeksa. Pripovedačica Olga, Marijina je ćerka, marksistkinja i boljševistkinja. Pošto je živela u nelegalnom braku (to jest, vanbračnoj zajednici), nju i njenog partnera hapse i šalju u Sibir. Po povratku iz Sibira, Olga upoznaje jednog oženjenog muškarca. Pomoću Olgine priče, Aleksandra Kolontaj objašnjava svoju teoriju slobodne ljubavi, koja podrazumeva da ljubav može poprimiti brojne i različite oblike koje ne treba ograničavati rigidnim pravilima. Ovako Olga objašnjava sagovornici: Kada bi me pitali koga volim, ja bih bez razmišljanja odgovorila – njega, mog muža i druga. Ipak, kada bi mi postavili uslov da se tog trena rastanem sa inženjerom M, znam da bih pre odlučila da na mestu umrem... On mi je istovremeno i stran i strašno blizak, ja mrzim njegove stavove, navike, način života, ali ga ipak snažno volim, sa svim njegovim slabostima, nesavršenstvom, sa svim tim karakteristikama, koje tako protivreče svemu što cenim i volim u ljudima...[41] A. Kolontaj je smatrala da svaki ljubavni odnos u kom osoba preispituje neke svoje stavove dodatno bogati život te osobe. Olga ne prihvata stav proistekao iz buržoaskog morala da jedna osoba mora sasvim pripadati drugoj, bez mogućnosti da zavoli još nekog. Kao neko ko živi u vanbračnoj zajednici, a uz to voli dve osobe u isto vreme, ona predstavlja prelazni tip žene. Ona je između tzv. stare žene, poput njene majke, i nove žene, koju predstavlja njena kćerka. Lik Ženje, Olgine ćerke, predstavlja ideal mlade nove žene. Ženja živi sa majkom i njenim mlađim partnerom. Posle nekog vremena, Ženja ulazi u kratkotrajnu vezu s partnerom svoje majke, i to ne iz ljubavi, već da bi zadovoljila telesnu požudu. U vezi s tim, Olga ima moralnu dilemu koju ne uspeva da reši i zato kaže sagovornici: „Ponekad tešim sebe činjenicom da ja ne razumem Ženju baš kao što Marija Stepanovna, moja majka, nije razumela mene... Možda ja tu nešto ne shvatam, možda je to jednostavno neizbežna drama `očeva i dece`“.[42] Olga nije spremna da prihvati novi moral mlađe generacije. Kada Ženja odluči da abortira, a uz to i ne zna čije je dete, Olga je sasvim zbunjena. Tada Ženja izgovara monolog koji neposredno slika neke stavove nove žene: Ti mi govoriš, mama, da je to vulgarno, da ne treba ulaziti u odnose bez ljubavi, da si ti očajna zbog mog cinizma. Ali, reci mi otvoreno, mama, da sam ja muško, da sam tvoj dvadesetogodišnji sin, koji je bio na frontu i živi samostalno, da li bi i tada bila užasnuta što se on viđa sa ženama koje mu se dopadaju? Ne sa prostitutkama koje muškarci kupuju i ne sa devojkama koje obmanjuje (to je vulgarno, to ne sporim), već sa ženama koje mu se dopadaju i kojima se on dopada? Da li bi bila užasnuta u istoj meri? Ne? A zašto onda očajavaš zbog mog `nemorala`? Uveravam te da sam i ja takva osoba. Ja dobro znam svoje obaveze i svesna sam svoje odgovornosti prema partiji. Ali kakve veze imaju partija, belogvardijski front, rastrojstvo i sve to što ti navodiš, sa time što se ja ljubim sa Andrejem ili s kim god? Dete ne treba imati. Ne u vreme društvenog rastrojstva. Ja to znam i zato neću biti majka.[43] Ženja predstavlja prototip nove žene. Od svih novih žena koje A. Kolontaj opisuje, čini se da je baš Ženja dostigla najviši stepen emancipacije i da predstavlja otelotvorenje sovjetske slobodne, neudate žene.[44] Kada govori o slobodnoj ljubavi, Aleksandra Kolontaj naglašava da ljubav ne sme da sputava realizaciju sposobnosti žena. Nova žena ne želi da robuje braku i mužu, već želi da radi, da se ostvari. Borba žena za nezavisnost i slobodu najbolje je oslikana u kratkoj priči „Trideset dve stranice“. A. Kolontaj uvodi čitalačku publiku u svet jedne mlade devojke koja želi da se bavi naučnim radom. No, ona se nalazi u ljubavnoj vezi i zato nije dovoljno posvećena radu. Stalno razmišlja o tome da je za pet meseci napisala svega trideset dve stranice. Na putu do stana svog partnera mlada devojka se bori sa sobom i sa željom da okonča vezu koja je sputava u radu. Dok luta mračnim ulicama seća se njegovih reči i ismevanja njene želje da bude samostalna i slobodna: „Kukavica... Boji se mraka, a palo joj je na pamet da se sama bori sa životom. Samostalna žena...“[45] Po Aleksandri Kolontaj, prava ljubav podrazumeva ravnopravnost, iskreno prijateljstvo i potpunu slobodu. Iz izjave mladića u priči jasno je da on ne poštuje devojku niti je vidi kao sebi ravnu. Zato ona odlučuje da prekine tu vezu i kaže mu da je on ne voli kao druga i prijatelja već samo kao ženu, što ona ne može da podnese. Devojka mora da načini izbor: rad ili ljubav. U toku razgovora mladić insistira da se devojka useli kod njega, sa svim svojim knjigama. On zaključuje: „Očigledno je, vas žene ipak treba držati na kratkom lancu“.[46] Odnos prema radu predstavlja jednu od ključnih tema u svim pričama. Pošto su junakinje priča prave komunistkinje, onda za većinu njih rad predstavlja osnovnu strast i svrhu u životu. Zato im život domaćice izgleda kao dobrovoljno zatočeništvo koje vodi gašenju strasti i želje za radom. O tome govori pripovetka „Velika ljubav“. Glavna junakinja pripovetke Nataša (Natalья Aleksandrovna) zaljubljena je u profesora Semjona (Semen Semenovič). Nataša je fascinirana znanjem i ambicijama profesora Semjona. Ona je posvećena članica partije. Ali, kada provodi vreme s njim ona zapostavlja svoj rad, dok je za njega rad uvek prioritet. Kada se ljubav ugasi, Nataša ne može lako da se vrati radu. Njen osnovni zaključak postaje naravoučenije cele pripovetke: „Ona i posao i više joj ništa nije potrebno. Život je ispunjen. Živeti je dobro, izuzetno dobro.“[47] Za razliku od žena iz prošlosti za koje je najveći gubitak bio gubitak voljene osobe, za novu ženu je najveći gubitak sopstvene ličnosti.[48] Ona je odlučna, snažna, otporna i odbija da se prepusti osobinama starih žena poput popustljivosti i pokornosti. U životu nove žene nema mesta za ljubomoru, pošto su ljubomora, nepoverenje i želja za osvetom tipične karakteristike žena iz prošlosti.[49] Uzmimo za primer junakinju pripovetke „Slobodna ljubav“ – Vasilisu Dementjevnu (Vasilisa Dementьevna). Tokom čitave pripovetke, ona se trudi da suzbije u sebi „zmiju ljubomore“. Vasilisa krivi samu sebe za ljubomoru koju oseća. Upravo ova krivica predstavlja trag prošlih vremena u njoj. Ljubomora nestaje tek onda kada Vasilisa odluči da prihvati sebe i svoja osećanja. Ona prestaje da robuje osećanjima kojima su robovale stare žene, odnosno, kako to kaže A. Kolontaj: „U novoj ženi čovek pobeđuje ljubomornu ženku.“[50] Ono što junakinje iz priča A. Kolontaj razlikuje od ideala nove žene iz njene studije jeste upravo njihov stav prema ljubavi. Iako su emancipovane i svesne svojih prava i mogućnosti, junakinje A. Kolontaj se još uvek bore same sa sobom i sa nasleđenim tradicijama koje ih ometaju u procesu postajanja novom ženom, te zato tako dugo ostaju u sputavajućim ljubavnim odnosima. Odnosi žena i muškaraca: borba socijalizma protiv kapitalizma U središtu priča A. Kolontaj nalaze se lični, intimni odnosi. Prikazujući mikrokosmos dvoje ljudi, ona želi da predstavi odnose u jednom makrokosmosu kakvo je komunističko društvo. A. Kolontaj problematizuje baš ovu temu jer se drži marksističkog stava prema kom se stepen progresivnosti jednog društvenog sistema utvrđuje u zavisnosti od položaja žena u tom društvu. Jedan od načina da se ispita položaj žena u društvu jeste i analiza njenog odnosa s muškarcima. U buržoaskom, kapitalističkom društvu žene su predstavljale puki dodatak muškarcu, one nisu postojale kao nezavisne osobe izvan doma i porodice. Pored toga, često su im se pripisivale osobine i vrednosti njihovih partnera.[51] Moglo bi se reći da ta borba između polova sugeriše borbu između kapitalizma i socijalizma. U prozi A. Kolontaj borba je predstavljena pomoću binarne opozicije muških i ženskih likova. Muški likovi poput profesora Semjona („Velika ljubav“) ili Vladimira („Slobodna ljubav“) najčešće su sebični, detinjasti i egocentrični, dok su junakinje, njihove partnerke, dobronamerne, okrenute ka društvu, pune razumevanja. Ovaj uvid podupire pripovedač u priči „Velika ljubav“: „Ponekad, u retkim trenucima spokoja, činilo se kao da Semjon Semjonovič shvata da je Nataša ta koja uvek daje, a on taj koji samo uzima i uzima.“[52] Barbara Klements (Barbara Evans Clements) takva mesta u pričama tumači kao personifikaciju kapitalizma i socijalizma, a ne kao nameru Aleksandre Kolontaj da generalizuje muškarce, žene i njihove odnose.[53] Odlike kapitalizma koje ispoljavaju muški likovi obično se odnose na ideju vlasništva nad drugim bićem. Pitanje svojine, pripadanja, vlasništva u pogledu tuđe ličnosti prisutno je u svim pričama Aleksandre Kolontaj. Zato su tako česti trenuci u kojima partner, obično muškarac, traži potvrdu da mu druga osoba, žena, u potpunosti pripada. U pripoveci „Slobodna ljubav“, kada junakinja Vasilisa Dementjevna shvati da čovek u kog je zaljubljena želi vezu sa „čistom“ devojkom, ona odlučuje da mu prizna da je imala partnere i pre njega, odnosno, da nije nevina, na šta joj on odgovara:[54] „Ti si moja! ... Moja! ... I ničija više. Ne govori više o svojim ljubavnicima! Ne želim da znam! Ne želim! Ti si moja i kraj!“[55] Vladimir Vasilisu tim rečima „pretvara“ u svoje vlasništvo i taj status onda izjednačava sa ljubavlju. Potreba za vlasništvom, koja se javlja kod muških likova, ogleda se i u njihovom golom materijalizmu. Muški likovi se na početku priča uglavnom nalaze na sličnim pozicijama kao i njihove partnerke, što često predstavlja glavnu sponu među njima. Oni dele ideje i želju da se bore za prava naroda. Najpre postaju drugovi, saborci, a tek onda ljubavnici. A. Kolontaj insistira na tom procesu upoznavanja i zbližavanja pošto smatra da su drugarstvo, solidarnost i saosećanje načela na kojima treba da počiva jedno komunističko društvo. Međutim, kako priče odmiču tako se menja i pozicija na kojoj se nalaze muški likovi, a samim tim i njihov odnos prema junakinjama. Tako, na primer, Vladimir, mladi anarhista koji se zalaže za ideje partije, na početku priče upoznaje Vasilisu, mladu radnicu i govornicu. Kako vreme prolazi, tako se udaljava od anarhističkih ideja i postaje direktor. Hrana, odeća i predmeti u njegovoj kući postaju odraz njegove političke i klasne pripadnosti.[56] Junakinje priča Aleksandre Kolontaj su mlade žene, aktivne učesnice društvenog i političkog života. Njih srećemo u ulogama radnica, poput Vasilise iz „Slobodne ljubavi“ i Nataše iz „Velike ljubavi“, te u ulozi borkinja i političkih aktivistkinja, kao što su Olga i Ženja iz „Ljubav tri generacije“. One žive skromnim životom poput svih drugih saboraca iz radničke klase. Njihova odeća je jednostavna i praktična, hrana više hranljiva nego što je ukusna, soba mala ali udobna. Kada se penju na društvenoj lestvici, muški likovi pokušavaju da promene način života svojih partnerki. Vladimir, na primer, šalje Vasilisi skupocene materijale za haljine i donji veš koji su njoj i odbojni i strani. Pokloni koje dobijaju predstavljaju svojevrsnu kapitalističku zamku: one postaju dužnice svojih partnera. Motivi solidarnosti, saosećanja i razumevanja dominiraju u kratkoj priči „Sestre“, na šta upućuje već naslov priče. Bezimena junakinja obraća se za pomoć nekoj ženi, pošto je zbog često bolesnog deteta dobila otkaz na poslu. Ubrzo nakon toga, dete joj umire. Ona je finansijski sasvim zavisna od svog muža s kojim je nekada delila strast prema knjigama i komunizmu, a sada deli samo stan. Njihovi odnosi su zahladneli otkad je on dobio unapređenje i počeo da nosi skupa odela i parfeme. Situacija se dodatno pogoršala kada je počeo da pije i dovodi prostitutke u njihov stan. Kada supruga pokuša da razgovara s njim, on joj odgovara: „Šta si to naumila? Kakve ženske gluposti izvodiš? Kuda ideš? Šta hoćeš od mene? Nađi ako možeš ovakvog muža – hranim te, oblačim, ništa ti ne odbijam. Ne smeš da me osuđuješ!“[57] A. Kolontaj vidi prostituciju kao nasleđe kapitalizma i ozbiljnu pretnju solidarnosti i ravnopravnosti među polovima. Najsnažniju scenu u priči predstavlja susret žene i prostitutke u kuhinji. Kada sazna na koji način je devojka počela da se bavi prostitucijom, žena shvata svu težinu položaja u kom se obe nalaze. Taj položaj ih veže i čini sestrama. U tom trenutku u ženi se budi istinska mržnja prema mužu, i to ne kao prema bračnom partneru, već kao prema čoveku koji je sebi dao za pravo da iskoristi bezizlaznu situaciju mlade prostitutke. Ženu najviše vređa njegova odluka da ne pomogne drugarici u nevolji već da tu nevolju dodatno zloupotrebi kupovinom njenog tela. U razgovoru sa sagovornicom od koje traži pomoć glavna junakinja kaže: „Biće Vam čudno, ali bilo mi je teško da se sa njom rastanem. Postala mi je bliska, kao da smo rod. Tako je mlada, nesrećna i sama [...].“[58] Priča se završava tako što žena daje svoju poslednju platu prostitutki i oprašta se s njom kao da joj je sestra. Muža napušta. Aleksandru Kolontaj su često kritikovali zato što je u središte svojih dela postavila temu ljubavi. Ta kritika bila je izazvana i činjenicom da su njena teorijska i prozna dela o odnosu polova i novom moralu pisana u burnom istorijskom trenutku, kada je sva pažnja bila usmerena na razvoj ekonomije u osiromašenoj zemlji i normalizaciju svakodnevice. Međutim, Kolontaj je smatrala da je ljubav ključni psihosocijalni faktor koji bi mogao da povoljno utiče na razvoj komunističkog društva. Ljubav o kojoj ona piše može se opisati pre svega kao ljubavno prijateljstvo: kada nestane prijateljstvo, gasi se i ljubav. Ipak, ne može se reći da muški likovi takođe ne nastoje da sačuvaju odnose sa svojim partnerkama. Kao i one, i oni se bore i pokušavaju da prevaziđu naučene tradicionalne i patrijarhalne obrasce ponašanja. Svaki od njih pokazuje određeno razumevanje i pokušava da poštuje slobodu žena. Međutim, na kraju ipak ne uspevaju u tome. Zbog toga likove u pričama Aleksandre Kolontaj možda ne bi trebalo strogo deliti na muške i ženske, negativne i pozitivne. Naprotiv, treba razumeti da se u vremenima teške nemaštine i društvenih previranja u svim likovima vodi borba. U toj borbi, većina junaka odustane i izneveri svoju drugaricu. Nasuprot tome, većina junakinja na kraju priča dolazi do katarze, to jest, do osvajanja slobode. Pripovetka „Slobodna ljubav“ implicira da će nova žena savladati sve prepreke i izboriti se za svoje mesto u svetu. Na kraju te priče Vasilisa saznaje da je trudna, a da je Vladimir otac. Ona postaje personifikacija svetle budućnosti komunističke Rusije. Zaključak Tokom svoje političke i revolucionarne karijere Aleksandra Kolontaj se vodila marksističkim principima i verovala u nove ljude koji će izgraditi pravedno socijalističko društvo. U njenim radovima postoji ideološka doslednost: ona se zalaže za ravnopravno socijalističko društvo i priželjkuje idealni komunistički poredak. Posebno se zalagala za prava žena, njihovu emancipaciju i, konačno, stvaranje „nove žene“. Ideologema nove žene predstavlja ključni momenat u njenim člancima u periodici, teorijskim tekstovima i u prozi. U proznim delima prikazani su portreti junakinja koje se bore s tradicijom i patrijarhatom. Pozicija Aleksandre Kolontaj drastično se menja s dolaskom Staljina na vlast. Ona dobija diplomatsku ulogu i uglavnom se nalazi van zemlje. Treba naglasiti da je Aleksandra Kolontaj jedna od retkih revolucionarki koja nije nestala u Staljinovim čistkama. Zbog toga danas mnogi preispituju doslednost i istrajnost njenih stavova. Treba istaći da ona nikada nije javno kritikovala Staljina, ali jeste pisala da više nema komunističke humanosti. Posebno važan izvor za istraživanje predstavlja njen privatni dnevnik u kom piše o strahu koji oseća i za sebe i za sve svoje prijatelje, kao i strašnim vremenima kojima svedoči. Na osnovu pisma koje šalje prijateljici saznajemo da je tokom 1947. godine prepravljala zapise iz svojih dnevnika. Ovaj trenutak treba uzeti kao podstrek za dalja istraživanja o Aleksandri Kolontaj. Prema rečima Bertama Volfa (Bertram Wolfe), ona je možda bila ućutkana, ali nikada nije bila sasvim uverena u novi režim i preobražena.[59] Njen doprinos marksističkoj feminističkoj teoriji i borbi za žensku emancipaciju je izuzetan. Cilj ovog rada bio je da osvetli aspekte njenog stvaralaštva koji nisu previše istraživani u domaćoj literaturi i da ukaže na važno mesto Aleksandre Kolontaj u ženskoj istoriji. odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst CiGa.3

Izdavač: Prosveta, Beograd 1951; tiraž: 3000 primeraka; Detaljnije: mek povez, strana 197+ilustracije, 20cm Maga Magazinović (1882-1968), jedna od najznačajnijih žena svoga doba, obrazovana i slobodoumna, prokrčila je put ženama u mnogim oblastima. Ona nije samo reformatorka modernog plesa. Njen rad zalazi u oblasti etnologije, psihologije, filozofije, sociologije, obrazovanja, kulture i politike. Njen doprinos srpskoj kulturi 20. veka je velik, ali kao ni drugi otvoreni umovi, nije izbegla sudbinu da ostane neshvaćena: ,,Plastični balet! Koješta molim vas! Plastikom se kod nas zanima gđa Maga Magazinović i sa uspehom… Ostavimo joj to zanimanje i te uspehe. Takva plastika nema nikakve štete, ali ni koristi…”1 Ideal obrazovanja i vaspitanja Mage Magazinović je harmonični razvitak uma, duše i tela jer ,,takovo obrazovanje i vaspitanje odgovara i prirodi i pozivu naše mlade i napredne Srpkinje.”2 To se postiže ritmičkom gimnastikom, kojom se razvija uporedo i duh i telo. Ritmika i plastika, kao grane vežbanja, dopunjavaju se i kao celina neizostavno su sredstvo za oslobađanje duha telesnim izrazom. Još su se stari Grci bavili opozicijom duh/telo svojim razlikovanjem morfe i eidos. Celoživotni napor duhovnosti razumeli su kao borbu protiv telesnosti i čulnosti. Ona je, po definiciji, nesloboda. Mi smo njome okovani i kako će Kant govoriti, kao egzistencije u prostoru i vremenu, pokoravamo se zakonu prirodne nužnosti. Kao duhovna bića , mi polažemo pravo na slobodu. Princip duhovnosti je princip slobode, sila koje vuče naviše, a telesnost je inertna materijalnost koja nas kao robove okiva i vuče naniže, u mrak i ružnoću nepostojanja.3 Taj neoplatonski sukob duha i tela postaće jedna od omiljenih tema likovnih umetnika, skulptora (u non finito radovima Mikelanđela Buonarotija4 koji nose snažnu filozofsku poruku), filozofa, savremenih teorija roda. Ovom temom u okviru svog polja igre kao umetnosti i filozofije telesne kulture bavila se i Maga Magazinović, koja je svakako jedna od najobrazovanijih i najsamosvesnijih žena Srbije toga doba. Učila je Maga ritmičku gimnastiku kod gđe Vetman u Nemačkoj i boraveći tamo posećivala je školu Isidore Dankan. Tako se zainteresovala za reforme fizičkog i estetskog vaspitanja kao i za moderne sisteme istog. O toj zainteresovanosti za igru, Maga Magazinović svedoči u svojim sećanjima: ,,Ona (Mod Alan) mi je, očigledno zadovoljna prikazom našeg igranja, rekla: ‘Pa Vi ste rođena igračica!’ Meni je to njeno priznanje bilo milije od svih ocena iz nauke i filozofije.”5 Po završetku kurseva iz ritmičke gimnastike, osnovala je sa Zorkom Prica u Beogradu školu za recitaciju, strane jezike i estetičku gimnastiku. Igra kao umetnost, koja se mora razviti iz reforme telesnog i estetskog vaspitanja ženskog podmlatka, našla je u Magi prvog pobornika na slovenskom jugu, i teorijskog i praktičnog. Ali nije Maga Magazinović samo u tome bila prva. Prva žena praktikant u Narodnoj Biblioteci; prva žena saradnica ,,Politike” na rubrici ,,Ženski svet” i na ,,Feljtonu” gde je pisala pesme u prozi; prva žena u Srbiji sa diplomom Filozofskog fakulteta. Bila je nezadovoljna položajem žena na Filozofskom fakultetu, koje u to vreme nisu mogle da polažu ispite kao i redovni slušaoci. Sa dve koleginice, Jelenom Kostić i Nadom Stoiljković, obraća se profesorima i uz njihovu podršku one podnose molbu i dobijaju pravo na indeks i pravo da polažu ispite pred istom komisijom kao i redovni studenti: ,,Zahvaljujući dekanu, profesoru Bakiću, B. Petronijeviću i N. Vuliću, uvaže nam molbu i od trećeg semestra dobile smo indeks i bile pravi studenti, makar i vanredni. To je bio prvi korak u mojoj borbi za ženska prava – za feminizam.”6 A koren tog njenog feminizma je, smatra Maga Magazinović, u ranom detinjstvu, u igri hajduka, koja joj je bila omiljena zabava. I u kojoj se nije mogla smiriti zato što kao devojčica nije mogla biti harambaša, dok su i najmanji dečaci to mogli. Ljubav prema plesu javlja se, takođe, u najranijem detinjstvu. Ali za umetničku igru Maga saznaje tek u Nemačkoj. Tamo boravi prvo u školi Isidore Dankan, a zatim i kod Žaka Dalkroza. U knjizi Istorija igre, Maga Magazinović piše o poreklu igre od Egipta do Vizantije, zatim prati razvoj igre u srednjem veku i renesansi da bi došla do 20. veka gde posebno govori o Isidori Dankan, Emilu Žaku Dalkrozu i Rudolfu von Labanu. U školi Isidore Dankan se igra slobodnim, spontanim, prirodnim pokretima. Svoj novi stil Dankanova u početku naziva grčkim, zbog crteža i reljefa sa grčkih vaza, koje su joj bile uzori zbog slobodnih pokreta. Ona se protivi baletskoj tehnici, koju smatra zastarelom i protivnoj anatomskoj strukturi tela. Bila je protiv baletskih patika, trikoa, baletskih suknjica kao i baletske stereotipne muzike. Sve to sputava, a žena u svojoj igri treba da izražava slobodu. Glavni zadatak igre jeste da izrazi usavršavanje lepote ljudskoga duha posredstvom telesnih pokreta. U toj novoj igri Isidore Dankan izražava se sklad, harmonija duha i tela. Ova reformatorka imala je veliki uticaj na rad Mage Magazinović. U to vreme Maga razvija i učenje profesora teorije i harmonije muzike Emila Žaka Dalkroza. Ona je prva od njegovih učenika u Beogradu 1910. godine otvorila školu po njegovom uzoru. Dalkroz je polazeći sa čisto pedagoškog stanovišta kao muzičar, došao do istih načela o fizičkom i estetičkom vaspitanju kao i gđa Dankan. Radeći sa učenicima došao je do saznanja o ulozi ritma u vaspitanju uopšte. Ustanovio je da se ritmičkom gimnastikom razvija uporedo i duh i telo. Njome se razvija čovekova sposobnost za primanje i izražavanje utisaka. A čovek može biti samo onda zreo da izrazi svoju ličnost, bilo kao umetnik, bilo praktički u životu, ako je razvio u sebi sposobnost da se izrazi. Ta sposobnost za jasne opažaje, misli i njihovo izražavanje kod genijalnih ljudi je urođena. Mi drugi, prosečni, kaže Dalkroz, moramo te sposobnosti vaspitanjem steći, moramo se potruditi da oslobodimo svoju duhovnu snagu posredstvom tela. 7 To je upravo zadatak ritmičke gimnastike. Da se potčini telo duhu i tako osposobi za potpunije izražavanje psihičkih procesa duše, da se razvije volja, urede pokreti kako bi mogli da izraze duhovne doživljaje, oslobodi duh razvitkom tela. To je cilj rada Žaka Dalkroza, Isidore Dankan i Mage Magazinović. Maga Magazinović je objedinila te uticaje, svoj teorijski i praktični rad u svoju filozofiju telesne kulture. Objavila je: Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost, 1932; Vežbe i studije iz savremene gimnastike, plastike, ritmike i baleta, 1932; i Istorija igre, 1951. Fizička kultura je, tvrdi Maga Magazinović, jedino sredstvo kojim se mogu pobediti negativne posledice civilizacije, preterana iznurenost, prerana senilnost i ukočenost, paraliza Džojsovih Dablinaca. Jedino fizička kultura sadrži u sebi sva tri momenta iz bitnosti života: rad, odmor i uživanje. Jedino njome „aritmizirani čovek može da se vrati kosmičkome zakonu ritma“.8 Maga Magazinović pravi razliku između telesne kulture severnih, germanskih, naroda; englesko-američkog sporta i klasične grčke gimnastike. Gimnastika je najstariji, a ujedno i najmoderniji sistem telesne kulture. Ponikla je iz osnovnog grčkog pedagoškog principa: harmoničnog razvitka svih vaspitanikovih strana – tela i duha. Glavna odlika grčke gimnastike jeste slobodna vežba. Naglašeno je bilo individualno izvođenje vežbi a na osnovu telesno-duhovnih osobenosti vaspitanika. Time se postizao onaj stepen sklada, harmonije o kojoj su govorili Isidora Dankan i Žak Dalkroz. Maga Magazinović vidi telesnost kao izraz duhovnosti, a osnovni cilj gimnastike je jačanje celokupnog tela i estetičko usavršavanje telesnih formi, oduhovljenje telesnih pokreta. Tako cilj gimnastike postaje sklad, integritet, ono što će pola veka kasnije Elizabet Gros nazvati terminom življeno telo. Telesna kultura, prema Magi Magazinović, čini lični identitet, ali i nacionalni. Ona daje primer severnih naroda, koji su trezveni, praktični, hladni. Dosledno tome oni i telo svoje ne shvataju kao hram duše, već telo uzimaju kao službenika vojno-patriotskih principa i ratničkih namera. Oni tretiraju svoje telo kao objekat, pokret se rukovodi brojem komandom, individualnost i lična sloboda u izvođenju zadatih pokreta na postoje.9 To je razlika u odnosu na gimnastiku, kao i to što kod ovakvih vežbi ne postoje bitne razlike između muških, ženskih i dečijih vežbi. Maga Magazinović govori o telesnim karakteristikama i funkcijama ženskog tela u vezi sa tipovima vežbi najpogodnijih s obzirom na telesnu konstituciju, kao i o najpogodnijoj odeći za vežbanje. Ona se zalaže za emancipaciju nagog ljudskog tela na koje se u zapadnjačkom društvu gleda sa prezrenjem. Na nago ljudsko telo ne treba gledati samo s obzirom na polnost i seksualnost. Ona ističe značaj nudističkog pokreta koji želi da nagotom postigne etičko uzdizanje masa u odnosu na telesnost. Maga Magazinović je i sociolog, teži harmoničnom razvoju pojedinca i zajednice. Pišući u knjizi Istorija igre o Labanu, ona ističe: ,,Još je jedna bitna karakteristika labanovske igre, izrazito savremena socijalnost… Najvažniji momenat u radu kretačkih korova jeste da se ljudi nauče i naviknu da prilagode svoje lične pokrete pokretima zajednice, da nauče da se obaziru na druge oko sebe, saradnike pri radu, i da se svaki na svom mestu založi za uspeh celine.”10 Pitanja identiteta, ličnog i nacionalnog, pitanja sukoba tela i duha javiće se godinama kasnije u novim teorijama telesnosti. Jedna od teoretičarki koja pokušava da odgovori na pitanje ‘gde naše telo počinje, a gde se završava?’ je Kristina Batersbi, koja vidi telo kao kutiju, zatvorenu posudu.11 Njen zaključak je da naše telesne granice ne sadrže biće, već da one jesu otelovljeno biće. Savremene teorije telesnosti nastoje da prevaziđu tu antičku dihotomiju uma i tela. Jednu od najboljih klasifikacija ovih teorija dala je Elizabet Gros.12 Prva kategorija, egalitaristički feminizam, uključuje različite figure poput Simon de Bovoar, Šulamit Fajerstoun, Meri Vulstonkraft i druge liberalne, konzervativne i humanističke feministkinje, čak i eko-feministkinje. One gledaju na telo kao na ograničenje ženskog pristupa pravima i privilegijama ili kao na jedinstven način pristupa znanju i načinima života. I u jednom i u drugom slučaju telo je biološki određeno i fundamentalno oslonjeno na kulturna i intelektualna dostignuća. Druga kategorija, društveni konstrukcionizam, uključuje većinu feminističkih teoretičarki danas: Džulijet Mičel, Juliju Kristevu, Mišel Beret, Nensi Čodorov, marksističke feministkinje, psihoanalitičke feministkinje. Ova grupa ima mnogo pozitivniji stav prema telu, ali zadržavaju i dalje biološki određen, fiksiran i neistorijski pojam tela i zadržavaju dualizam duh/telo. Duh smatraju društvenim, kulturnim, objektom, dok telo ostaje naturalističko, prekulturno. Treću grupu čine Lis Irigaraj, Helen Siksu, Gajatri Spivak, Džudit Batler i mnoge druge. One telo više ne shvataju kao ne-istorijski, biološki dat, ne-kulturni objekat. Telo smatraju političkim, društvenim i kulturnim objektom , a ne proizvodom sirove, pasivne prirode koja je civilizovana, obložena, polirana kulturom. Telo je kulturno preplitanje i proizvodnja kulture. Elizabet Gros u knjizi Promenljiva tela (Volatile Bodies) promišlja pojam telesnosti iz perspektive psihoanalize i filozofije. Ona preispituje opoziciju duh/telo i shvata telo ne kao pasivno, ne kao objekat, već kao živo, produktivno mesto razmene sa okolinom. Ona koristi model Mebijusove trake, preuzet od Lakana, kao metaforu nerazlučivosti onoga što je spolja i onoga što je unutra: Mebijusova traka ,,može da pokaže pregibanje duha u telo i tela u duh, načine na koje, putem nekakvog obrata ili inverzije, jedna strana postaje ona druga.”13 Življeno telo (lived body) jeste termin kojim Elizabet Gros podvlači iskustvo jedinstva tela i duha, predstavljeno u teorijama polne razlike. Tek se u konceptu polne razlike telo vidi kao mesto višestrukih veza, neka vrsta polja u kojima se iz više pravaca susreću i razilaze uticaji, učestvujući u neprekidnoj razmeni, prelivanju, proizvodnji značenja. Elizabet Gros navodi i razlike u čitanju onoga što je u telo upisano: ,,Dok se psihoanaliza i fenomenologija usredsređuju na telo… kako je ono iskušeno, prikazano značajnim, upleteno u sisteme označavanja, Niče, Fuko, Delez i drugi… usredsređuju se na telo kao društveni objekt, kao tekst koji treba obeležiti, kojem treba ući u trag, koji treba da bude napisan raznolikim režimima institucionalne moći.”14 Zaključujemo da iz filozofije igre i telesne vežbe Mage Magazinović proističe ono što će pola veka kasnije Elizabet Gros označiti terminom „življeno telo“. Glavna odlika gimnastike je slobodna vežba. Time se postiže sklad u duhovno-telesnoj ličnoj noti, a pokreti dobijaju pečat ličnog izraza, postaju oduhovljeni. Pitanje telesnosti i pojam habitusa Pjera Burdjea ukazuju na vezu sa teorijama telesnosti koje navodi Elizabet Gros. Tvrdeći da su „rodovi polno određeni habitusi“15, Burdje nas navodi da zaključimo da feminističke teorije telesnosti imaju širok odjek u savremenoj misli, iako se retko pominju. Te teorije su utemeljile principe i popločale put sociologiji tela. Burdje smatra da se „habitus gradi prema osnovnoj razlici na muško/pravo/jako itd. i žensko/krivo/nejako itd. Habitus za potčinjavanje koje zahtijeva vladavina nije upisan u prirodu, već mora biti konstruisan pomoću dugog rada socijalizacije. A taj rad socijalizacije biološkog i naturalizacije društvenog zamjenjuje se da preokrene odnos između uzroka i posljedice. Drugim riječima, ne radi se o prirodnoj, nego o društvenoj prirodi žena koja se predstavlja kao prirodna“.16 Čini se da dihotomija duh/telo postaje zajednički predmet analize feministkinja i sociologa kulture. Ova dihotomija je oduvek u korelaciji sa drugim opozicijskim parovima. Odnos duh/telo se često povezuje sa opozicijama razum/strast, spoljašnjost/unutrašnjost, forma/materija, muško/žensko (pri čemu je muško jednako duhu, a žensko telu). Burdje daje sinoptičku shemu relevantnih suprotnosti.17 Shema se može čitati posmatrajući vertikalne suprotnosti (suvo/vlažno, iznad/ispod, desno/levo, muško/žensko); procese (iz životnog ciklusa ili agrarne godine) ili pokrete (otvoriti/zatvoriti, ući/izaći). Strukture uspravan, visok, javni, vruć, leto, vladajući vezuju se za muško, dok se povijen, kriv, privatni, hladno, zima, potčinjeno vezuju za žensko. Prema Burdjeu, društveni svet konstruiše telo kao polno određenu stvarnost. Ovaj društveni program primenjuje se na sve stvari sveta, a pre svega na samo telo, na njegovu biološku stvarnost.18 Odnos vladavine muškaraca nad ženama tako postaje ukorenjen u naše kolektivno nesvesno. Biološka razlika između polova, a naročito anatomska razlika između muškog i ženskog tela mogu tako izgledati kao prirodno opravdanje društveno konstruisane razlike između rodova i posebno seksualne podele rada, smatra Burdje. Vratimo se ovde trećoj grupi teorija o telesnosti sa kojima možemo povući paralelu. Ova grupa smatra da je telo kulturno preplitanje i proizvodnja kulture.19 Zajedničko im je uverenje da su razlike između polova temeljne i nesvodive. Ove autorke pokušavaju da napuste dihotomiju duh/telo. Slično njima, i reformatorka modernog plesa, Maga Magazinović, u svom delu „Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost“ pravi razliku između gimnastičkih vežbi za žene, muškarce i decu. Ona najavljuje ovu uverenost u pojam nesvodivih razlika između polova. Očigledno je poznavanje feminističkih teorija u sociologiji tela Pjera Burdjea. Suzana Ignjatović u tekstu „Strategija osvajanja naučnog polja – odnos sociologije tela prema feminizmu“ otkriva specifičnosti pozicioniranja sociologa tela u odnosu na postojeće nauke i teorije. Ona navodi tehnike koje sociolozi primenjuju u odnosu spram feminističkih teorija: banalizacija, pripisivanje političke pristrasnosti, prisvajanje i potiskivanje, kooptiranje i solidarnost, ignorantsko potiskivanje i naturalizacija i biologizacija. Autorka navodi kako Burdje otvoreno koristi pripisivanje političke pristrasnosti kao dokaz nenaučnosti feminističkih teorija. Burdje je među autorima koji svesnoili nesvesno izbegavaju navođenje izvora, pokazuje Suzana Ignjatović. On zasniva svoju priču na stavovima koje su upravo pre njega obradile autorke feminističke teorije. Ona navodi primer rada Muška dominacija u kome Burdje ratmatra agorafobiju kao oblik pounutarnjene samokontrole kabilskih žena, koja ih sprečava da učestvuju u javnom životu. Ostaje nejasno zašto ne uzima u obzir rad Alison Džagar i Suzan Bordo „Rod – telo- znanje“.20 Autorka ističe snažan uticaj Elizabet Gros (Prostor, vreme i perverzija, Nestalna tela) i Džudit Batler (Nevolje sa rodom). Na jednom mestu Burdje pominje Džudit Batler u fusnoti kada kaže da je ona i sama odbacila voluntarističko viđenje roda za koje se činilo da ga nudi u delu Nevolje sa rodom kada je pisala da je nerazumevanje performativnosti roda upravo u tome da je rod izbor, uloga: „rodovi su duboko ukorijenjeni u stvari (strukture) i tijela, nisu nastali kao prosta posljedica verbalnog imenovanja, i ne mogu biti ukinute uspješnim magijskim činom – oni nijesu proste `uloge` koje se mogu igrati po volji (kao drag queens), jer su upisani u tijela i u svijet iz kojih dobijaju svoju snagu“.21 Zaključujemo da su feminističke teorije o telesnosti prethodile Burdjeovoj sociologiji tela, i da se njihov uticaj oseća bez obzira na ignorantski odnos prema njima. Slično teorijama feminizma, Maga Magazinović je dugo vremena bila nevidljiva, iako je donela radikalan pristup telesnoj kulturi u svim njenim domenima. Ona deluje kao prosvetiteljski duh koji teorijom i praksom donosi u svoju sredinu savremena dostignuća svetske zajednice. Svojim spisima o telesnoj kulturi i novom plesu doprinosi razvoju jednog drugačijeg vrednosnog sistema umetničke igre. Oslobađanje umetnosti od zapadnoevropske baletske tradicije bio je deo napora da se sam život oslobodi društvenih normi. Cilj je bio nesputani razvoj pojedinca i uspostavljanje novih odnosa između društva i pojedinca. Igra je, kao i sve ostale umetnosti, nikla iz samoga života. A iz igre proističe harmonični razvitak tela, uma i duše, ravnoteža između umnoga i moralnoga života. I samo tim putem dolazi individuum do svojih čovečanskih prava, do lične slobode. Maga Magazinović je više nego reformatorka modernog plesa. Ona je simbol emancipacije, simbol čežnji za slobodom, za ličnim i profesionalnim ostvarenjem. Kada piše o igri, Maga Magazinović citira Ničea: ,,U igri samo umem da zborim o slici najuzvišenijih stvari.”22 Tako u njenim plesnim fragmentima figure izvođačica često svoj pogled upućuju na gore, što simboliše čovekovu težnju za duhovnim svetovima, za slobodom.

Internat Kola srpskih sestara Brosura internata, koji se nalazio u Frankopanovoj (danasnja Resavska). Mek povez, 16 strana, ilustrovano fotografijama. Tu je i pecat Glavnog odbora Kola. Brosura datira iz tridesetih godina proslog veka. IZUZETNO RETKO! Kolo srpskih sestara je srpsko žensko nacionalno-feminističko, kulturno-prosvetno, patriotsko i humanitarno društvo osnovano 1903. godine u Beogradu. Među osnivačima društva ističu se Mejbel Grujić supruga Slavka J. Grujića, Blanš Vesnić supruga Milenka Vesnića, a nakon Majskog prevrata u Srbiji (1903) društvo vode Nadežda Petrović, Delfa Ivanić, Draga Ljočić, Anđelija Stančić, Branislav Nušić i Ivan Ivanić. Mejbel Grujić Oblasne organizacije Kola srpskih sestara osnivane su u mnogim područjima gde žive Srbi. Nakon obnove rada Kola 1990. godine oblasne organizacije Kola deluju u okviru eparhija Srpske pravoslavne crkve. Istorija Osnivanje Zgrada bivšeg Doma Kola srpskih sestara u Beogradu. Kolo srpskih sestara je po oslobođenju Beograda ukinuto, zbog velikosrpskog i buržoaskog karaktera, a njihova zgrada, Dom Kola srpskih sestara u Resavskoj ulici br. 11, je dodeljen novoosnovanom KUD-u Lola.[1] Svest o neophodnosti organizacije akcije na teritoriji Stare Srbije i Makedonije kulminirala je nakon sloma Ilindenskog ustanka. Srpska nacionalna borba u tim krajevima do tada se svodila samo na propagandu preko škola i konzula (Priština, Skoplje, Bitolj, Solun), a njihov rad je delimično blokiran, nakon Majskog prevrata u Srbiji (1903). Politička i intelektualna elita su, uviđajući nemoć države, rešile da se samoorganizuju i formiraju različita građanska udruženja sa ciljem podizanja svesti o nacionalnoj pripadnosti kod srpskog stanovništva.[2] Blanš Vesnić, supruga Milenka Vesnića Na ideju o osnivanju ženskog udruženja sa ciljem jačanja nacionalne svesti vezane za oslobođenje „porobljene braće“, kako one na jugu, pod turskom vlašću, tako i one na severu i zapadu, pod austrougarskom vlašću, te pomoć ugroženima, bez obzira na nacionalno i versko opredeljenje,[3] došla je Nadežda Petrović, koja je sredinom 1903. vodila razgovore sa Delfom Ivanić, ženom tadašnjeg srpskog konzula u Skoplju. Svoju ideju je izložila Nadežda je u kući svog oca Mite Petrovića, gde je okupila viđenije građane,[4] mahom supruge javnih radnika.[5] Osnivačka skupština udruženja je održana na Veliku gospojinu, 15/28. avgusta 1903, u sali restorana Kolarac, na Pozorišnom trgu,[3] pred oko tri hiljade žena. U to vreme na osnivanje ženskih udruženja nije se gledalo blagonaklono, zbog neopravdane nepoverljivosti na rad žena uopšte. Iz tog razloga, da bi se što brže afirmisalo u javnosti, imajući u vidu njen društveni uticaj, za prvu predsednicu Kola je izabrana Savka Subotić, koja je važila za umnu ženu, velikog zagovornika nacionalne slobode vojvođanskih Srba u Austrougarskoj, sa velikim iskustvom na polju afirmacije srpskog nacionalnog identiteta[6] i humanitarnog rada. Za potpredsednicu je izabrana Delfa Ivanić, a za sekretaricu Nadežda Petrović.[4] Ime udruženja dao je Branislav Nušić, a prva Pravila Kola srpskih sestara napisali su Branislav Nušić i Ivan Ivanić[3] 1907.[6] Ivan Ivanić je predlagao, da se društvo nazove ili „Društvo srpskih sestara“ ili „Kolo Srpkinja“, a Nušić je od ta dva imena sastavio „Kolo srpskih sestara“. Postojalo je 167 odbora ovog društva.[7] Prva akcija je bio dobrotvorni koncert u Narodnom pozorištu, sa ciljem prikupljanja pomoći za postradale u Makedoniji. Za tu priliku Nadežda je sama sastavila program, dekor je uradio vajar Đorđe Jovanović. Jedan od darodavaca je bio i kralj Petar I, koji je po svom ađutantu poslao prilog od 1.000 dinara u zlatu.[3] U zimu 1903. Nadežda Petrović i Milica Dobri (potpredsednica Kola) na planini Kozjak su razdelile pomoć zbegovima.[8] Nakon osnivanja udruženja, započelo je i formiranje odbora Kola širom Kraljevine Srbije, koji su prikupljali novac i slali ga Glavnom odboru u Beogradu, da ga raspoređuje prema potrebama.[3] Krajem 1906, Savka Subotić se povukla iz zdravstvenih razloga, a na mesto nove predsednice Kola došla je Ljubica Luković. Iste godine, na ideju potpredsednice Stanislave Sondermajer, Kolo je 1906. pokrenulo sopstveno glasilo, kalendar za četiri veroispovesti: pravoslavnu, katoličku, jevrejsku i muslimansku: Kalendar je izgledao kao vrsta narodne čitanke, simboličnog naziva „Vardar”, iskazujući želju o ujedinjenju. Prvi broj kalendara su uredili Ivan Ivanić i Milojko Veselinović i štampan je u 10.000, a zatim doštampan u još 5.000 primeraka. Uoči balkanskih ratova tiraž „Vardara” je bio 40.000 primeraka. U „Vardaru” su sarađivale značajne ličnosti iz nauke, kulture i umetnosti, dok su u posebnom delu objavljivani izveštaji o radu glavnog i mesnih odbora Kola. Poslednji broj „Vardara” je izašao 1940. za 1941. godinu.[9] Od 1906. Kolo je organizovalo prve kurseve za dobrovoljne bolničarke. Tromesečni kursevi su se održavali na Hirurškom odeljenju u Vojnoj bolnici u Beogradu, a držali su ih Vojislav Subotić, sin Savke Subotić i Roman Sondermajer, muž potpredsednice Stanislave Sondermajer.[9] Prvi kurs je završilo trideset polaznica. Svake godine se organizovao ovakav tromesečni kurs za nove polaznice, dok su već obučene bolničarke dolazile petnaestodnevni rad u bolnici i novo usavršavanje, tako da je do početka Balkanskih ratova bilo preko 200 obučenih bolničarki, a septembra 2012. organizovani su i vanredni kursevi od deset dana, koje je uspešno završilo još 200 bolničarki. Kurseve su organizovala i druga ženska društva, tako da je pred bilo oko 1500 obučenih bolničarki, koje su stavljene na raspoloženje vojnom sanitetu.[10] Kolo nije imalo svoje prostorije, tek 1912. je dobilo sobu u Domu Društva „Sveti Sava”, gde se čuvao „Vardar”, a sastanci su se održavali u osnovnoj školi kod Saborne crkve.[9] Uprava Kola priredila je nekoliko vrlo uspelih srpskih večeri na Kolarčevom univerzitetu, i to: Srpsko veče Đure Jakšića, Vojislava Ilića, Njegoša, Alekse Šantića, Svetozara Ćorovića i pesnika Srba Muslimana.[11] Balkanski ratovi U Prvom balkanskom ratu, Kolo je organizovalo i održavalo IV rezervnu bolnicu sa 140 kreveta, koja se nalazila u dva paviljona Osnovne škole „Car Uroš“ na Vračaru.[10][12] Pošto Kolo zapravo nije imalo dovoljno sredstava za osnivanje bolnice. Delfa Ivanić i Ljubica Luković su se za pomoć obratile Crvenom krstu i vojnom sanitetu, kao i uglednim književnicima, naučnicima i diplomatama širom Evrope. Iz inostranstva su im najveću podršku pružile Blanš Vesnić, žena Milenka Vesnića, srpskog poslanika u Parizu, kao i Mabel Grujić. Ubrzo je pomoć počela da stiže sa svih strana.[12] Prvi ranjenici su stigli iz Kumanova 26. oktobra 1912. godine. U njoj je zbrinuto 964 ranjenika od kojih je 81 bio oficir. Pored članica Kola, o bolnici su se brinule i supruge diplomata i stranih predstavnika. Bolnica je funkcionisala od novčanih priloga i druge pomoći, kojom su članice Kola mogle da pomognu u još 47 bolnica na frontu.[10] Kompletna bolnica, sa operacionom salom, instrumentima i materijalom je nakon rata, septembra 1913. poklonjena gradu Prištini.[13] Delfa Ivanić je prateći svog supruga, osim bolnice u Beogradu, uspela da organizuje još dve bolnie u Draču i Lješu.[14] Na predlog načelnika saniteta Lazara Genčića, u vreme Balkanskih ratova osnivani su prihvatni centri, takozvane čajdžinice. U Beogradu, Nišu, Stalaću, Paraćinu, Lapovu, Mladenovcu, ranjenicima su kuvale i služile čaj, toplo mleko, supa za okrepljenje. Osim ovih akcija, članice Kola su organizovale i šivenje košulja i rublja za ranjenike.[10] Upravna članica „Kola srpskih sestara“ je bila književnica Jelena Dimitrijević.[15] Prvi svetski rat Početkom Prvog svetskog rata, spaljena je kompletna arhiva, kako članice ne bi došle u opasnost. Kancelarija Kola se zajedno sa Vladom 1914. povukla u Niš. Članice Kola su tokom rata, u otežanim uslovima, pomagale koliko su mogle: izrađivale rublje za vojsku, organizovale deobu hrane, pomagale u suzbijanju zaraza i radile kao dobrovoljne bolničarke u bolnicama širom Srbije. Neke od članica su stradale tokom rata zbog svog rodoljublja, među najbrutalnije primere spadaju, članica Vranjskog odbora, koju su Bugari na pijaci sasekli na komade, predsednica i još jedna članica Smederevskog odbora, koje su umrle u mađarskom logoru, od posledica mučenja. U epidemiji pegavog tifusa 1915. negujući ranjenike, kao dobrovoljne bolničarke, su umrle Ljubica Luković u Niškoj i Nadežda Petrović u Valjevskoj bolnici.[13] Nakon okupacije zemlje 1915. rad svih udruženja, pa i Kola srpskih sestara je zabranjen, a odbori si raspušteni. Međutim, članice su nastavile sa radom, pa su uspele da organizuju ishranu i smeštaj za decu i stare, a tajno su doturale pomoć u zarobljenike logore i zatvore u Beogradu i Mitrovici. Mnoge članice Kola su prošle kroz Albansku golgotu, a među njima i njene istaknute članice: Milka Grujić, Mejbel Grujić, Delfa Ivanić.[13] Kolo srpskih sestara, fotografija iz 1925. godine Članice ženskih društava koje su napustile zemlju i našle se u izbeglištvu, takođe su nastavile sa radom. Prikupljale su pomoć na razne načine, osnivale nova društva, poput Komiteta srpskih žena u Parizu i Nici, koji su organizovale Stanka Lozanić i Delfa Ivanić. Članice Komiteta su radile i kao bolničarke u dve bolnice u Nici, kao i u bolnici kod Tulona. Jedna od najznačajnijih akcija bila je usmerena ka nalaženju finansijske pomoći i slanju paketa zarobljenim vojnicima koji su se nalazili u logorima u Nemačkoj i Austrougarskoj. Ove akcije su organizovale Draga Ljočić U Lozani, Mejbl Grujić u Bernu, Mirka Grujić i Mica Ćurčić u Hagu.[10] Osim toga, radile su na prihvatanju izbeglica, negovanju obolelih i okupljanju đaka.[13] Međuratni period Povelja Kola srpskih sestara, Narodni muzej Zrenjanin, 1922. Nakon rata 1918. članice su se ponovo okupile u Beogradu i za novu predsednicu je izabrana Mirka Grujić. Društvo je nastavilo sa radom, brinulo se o deci bez roditelja, invalidima, staricama koje su ostale bez muževa i dece, borilo se protiv velike bede, koja je nastala kao posledica rata. Po pravilima Kola srpskih sestra, formirani su i Kolo baranjskih sestara, a na molbu iz Slovenije i Kolo jugoslovenskih sestara, čiji su izveštaji o radu štampani u „Vardaru” na slovenačkom jeziku.[16] Početkom 1919. formiran je Dom invalida u Deligradskoj ulici, gde su članice društva svojim sredstvima renovirale jednu razrušenu zgradu, u kome su beskućnici dobijali smeštaj, hranu, odeću i lekove. Dom je nakon godinu dana pretvoren u Zanatsko invalidsku školu, u kojoj su se invalidi, učeći razne zanate, osposobljavali za samostalan život i kroz nju je do 1921. prošlo oko 4000 invalida.[16] Članice Kola srpskih sestara u Vršcu na sveslovenskom balu u narodnoj nošnji. Godine 1920. je osnovana sekcija za vez i nošnje. Kolo je vremenom sakupilo vrednu kolekciju narodnih nošnji iz svih krajeva Kraljevine Jugoslavije, sa kojom je učestvovalo na međunarodnim izložbama, a u Domu se nalazila stalna izložba vezova, nošnji, ćilima i čipki, koja je početkom Drugog svetskog rata većim delom uništena, dok je preostali deo 1947. predat Etnografskom muzeju.[17] Godine 1922. u Beogradu je osnovan internat, u koji su primane siromašne devojčice, bez obzira na etničku ili versku pripadnost. Zgrada Internata se nalazila u Frankopanskoj ulici (ranije, a i danas Resavskoj) broj 11, u okviru Doma Kola srpskih sestara, gde su bile smeštene prostorije Društva. Pitomice internata su slate u razne ženske škole i imale su mogućnost da proslavljaju sve verske praznike. Po odlasku iz Internata Kolo je održavalo vezu s njima i nastavljalo da im pomaže, kad god im je to bilo potrebno.[18] Zgrada društva je bila u kući đenerala Atanackovića u Frankopanovoj ulici br. 11 (onda Resavskoj). Tu kuću su kupili i odmah isplatili, a pomogla im je Mabel Grujić. Pošto je ta kuća bila trošna gradili su novu zgradu. Đorđe Vajfert im je pomogao, kod koga je Stanka Lozanić otišla i izložila njihovu tešku situaciju. Vajfert im je od svoga kredita dao iz Narodne banke pola miliona dinara zajma sa interesom 7% i blagodareći tome, završena je prednja zgrada, a posle nju izdali za Generalnu direkciju državnih željeznica i s tim novcem završavale dve zgrade pozadi. Obe ove zgrade završene su bile do oktobra 1923. i tada je na svečan način proslavljena 20. godišnjica „Kola srpskih sestara“ i obavljeno je osvećenje tog doma.[19] Tome svečanom činu prisustvovali su: kralj Aleksandar, patrijarh i mitropolit Dimitrije i mnogo sveta iz cele kraljevine. Inicijativom Kola osnovano je i u Sloveniji 37 odbora „Kola jugoslovenskih sestara“, koje su radile vrlo mnogo za ljude koji su ostali porobljeni od strane Italije.[20] Delfa Ivanić navodi podatak da se gospođa Lozanić obratila i Luki Ćeloviću, za pomoć oko izgradnje zgrade Kola srpskih sestara, ali on se samo upisao za velikog dobrotvora sa 10.000 dinara i nije pristao da dâ nikakav zajam iz Beogradske zadruge.[21] Godine 1926. je osnovan Mali univerzitet. Predavanja mladima su u velikoj sali Doma Kola održavali istaknuti profesori, među njima Jovan Cvijić, Isidora Sekulić, Vladimir Đorđević, Stevan Jakovljević, Hasan Rebac i drugi.[17] Kolo se zalagalo za izjednačavanje građanskih prava žena i muškaraca, posebno za pravo žena na školovanje, zapošljavanje, nasleđivanje i upravu ličnom imovinom, pravo glasa žena. Pomagalo je zidanje i obnovu mnogih crkava i manastira. Aktivno je učestvovalo u Narodnom ženskom savezu Kraljevine uspostavljajući veze sa drugim sličnim pacifističkim organizacijama u Evropi, sve do osnivanja Male ženske Antante, čiji je glavni cilj bio borba za mir.[22] Kolo srpskih sestara, fotografija iz 1931. godine. Nakon Prvog svetskog rata, Kolo je uspostavilo saradnju sa sličnim društvima u drugim slovenskim državama: Poljskoj, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, predstavljalo je Kraljevinu Jugoslaviju na međunarodnim kongresima i ukazivalo solidarnost sa njima.[17] Kolo je obezbedilo, pored ostalih dobročinstava, više godina besplatno po 10–14 ručkova dnevno istarskim izbeglicama, na smenu, dok se ne zaposle jedni, a onda drugima.[23] Drugi svetski rat Rad je bio vrlo otežan, jer čim su Nemci u zemlju došli u maju 1941. izašao je u novinama ukaz kojim se zabranjuje svaki rad ženskim društvima po cenu smrtne kazne, a u olakšavajućim slučajevima, 10 godina robije.[24] Bosa Pavlović, bila je predsednica Kola srpskih sestara za Požarevački okrug i najstarija predsednica Kola. Nemačka komanda u Beogradu je 1942, naredila predsednici Kola, Delfi Ivanić, da preda imovinu Kola predsedniku Beogradske opštine i tražila da im lično podnese izveštaj o radu. Uoči tog događaja, spaljena je arhiva Kola, zbog straha od odmazde. U nemačkoj komandi, predsednici Kola podnet je upitnik od 22 pitanja, tražeći joj da, između ostalog, pristane na rad udruženja pod novim uslovima. Zbog datih odgovora, Delfa Ivanić je uhapšena, pretresen joj je stan, a Kolu je zabranjen rad i oduzete su mu pokretne i nepokretne imovine. Predsednica je nakon određenog vremena puštena.[25] I pored zabrane, tokom Drugog svetskog rata, članice Kola radile su „ilegalno“, u okviru Sekcije Crvenog krsta. Radile su na zaštiti dece i mladih, pomagale izbeglicama iz ustaške NDH. U Bajinoj Bašti, gde se nalazilo jedno od najvećih prihvatilišta za izbeglice, brinule su posebno o deci. Slale su pomoć zarobljenicima jugoslovenske vojske u nemačkim logorima, u Vojnoj bolnici obilazile bolesne zarobljenike puštene iz nemačkih logora. U saradnji sa Tomom Maksimovićem, komesarom za izbeglice u Srbiji, šile su odeću i rublje, plele čarape, sakupljale hranu i lekove.[26] Posleratni period Nove komunističke vlasti FNR Jugoslavije su 1946. zabranile rad udruženja zbog velikosrpskog i buržoaskog karaktera i oduzele mu svu pokretnu i nepokretnu imovinu.[26] Zgrada društva, Dom Kola srpskih sestara u Resavskoj ulici, je dodeljen novoosnovanom AKUD-u Lola.[1] Predsednica Delfa Ivanić je najpre uhapšena, ali je zahvaljujući Jaši Prodanoviću, jednom od osnivača Kola, potom prebačena u bolnicu.[27] Rad Kola srpskih sestara je zabranjen prvenstveno zbog toga što je Kolo u toku rata sarađivalo sa Dražom Mihajlovićem i Ravnogorskim pokretom. Dok je prikrivenu saradnju ostvarivalo sa kolaboracionističkom Vladom Milana Nedića. Godine 1990. grupa žena u Beogradu obnovila je rad Kola pod principima stare organizacije Kola srpskih sestara. Danas Kolo ima preko 20 odbora širom Srbije, a aktivno je i u dijaspori. Mnoge članice Kola srpskih sestara se dovode u vezu sa Srpskom naprednom strankom i uticajem te političke stranke na delovanje Kola srpskih sestara.[28] Predsednice Kola srpskih sestara Prva predsednica Kola Savka Subotić Predsednica Početak / kraj funkcije 1. Savka Subotić[26] 1903 — 1905. 2. Ljubica Luković[26] 1905 — 1915. 3. Mirka Grujić, ćerka Jevrema Grujića[26] 1918 — 1940. 4. Delfa Ivanić[26] 1940 — 1946. 5. Ljiljana Milojević Šulović po zanimanju lekar, supruga akademika Vojina Šulovića.[29][30] 1993 — 2004. 6. Mila Viktorović 2004 — Priznanja Orden Belog orla V stepena, na predlog Ministra vojnog, na 25-godišnjice rada (1928)[27] Orden Svetog Save (1931). Isto odlikovanje su dobile i Mirka Grujić, Delfa Ivanić, Poleksija Fotić i nekoliko predsednica odbora Kola[27] Medalja Florens Najtingejl, za veliku požrtvovanost kao dobrovoljne bolničarke, od Međunarodnog crvenog krsta, dobile su Delfa Ivanić (1925), i Ljubici Luković posthumno (1925)[27]

DYLAN DOG Silazak u ponor Broj 69 Naslov originala: DISCESA NELL`ABISSO Izdavac: Grafart, Beograd - Veseli cetvrtak Godina izdanja: 2013 Format: 21 X 15 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 100 Dilan Dog je horor strip nastao u Italiji, zemlji cija je publika mahom bila opredeljna za žanrove strave i užasa . Upravo na hororu Sklavi i bazira radnju serijala. Inicijalno na liku zombija - živog mrtvaca, da bi kasnije uveo u pricu i vampire, vukodlake, mumije, duhove, razne demone i citavu plejadu psihopata i serijskih ubica. Medutim, ono što sugeriše poetika citavog serijala o romanticnom istraživacu nocnih mora je cinjenica da su prava cudovišta, zapravo, ljudi. Radnja serijala u pocetku se odvijala uglavnom u Londonu, da bi se kasnije širila po celoj velikoj Britaniji i svetu. Sklavi je maestralno napisao pocetni deo serijala, ali se nakon nekog vremena osetio kreativni zamor. To je dalo zadatak drugim autorima da nastave pricu. U pisanje scenarija uveden je veci broj autora koji su samostalno, ili u saradnji sa Sklavijem, potpisivali Dilanove avanture. Tu su, izmedu ostalih, Kjaveroti, Ruju, Minjak,Meda, Neri, a poslednjih godina ukljucili su se (potpuno netipicno za Bonelijevu poslovnu politiku) i Englez Robin Vud i spisateljica Paola Barbato. Ipak, opšti je utisak kriticara da Dilan najsigurnije koraca kroz svoj svet paranormalnog kada ga vodi njegov duhovni otac - Ticijano Sklavi. Ilustratori: Fizicki lik i karakteristike Dilanu je dao jedan od najboljih italijanskih strip crtaca Klaudio Vila (Claudio Villa), inspirisan likom engleskog glumca Ruperta Evereta u filmu „Druga zemlja“ (Another Country). Vila je bio zadužen i za osmišljavanje prvih naslovnica. Po njegovom prestanku sa radom na Dilanu Dogu za kreiranje naslovnica zadužen je Andelo Stano (Angelo Stano), Covek koji je nacrtao i prvu epizodu serijala. Kao i kod scenarija i ovde se kasnije prikljucio niz sjajnih crtaca koji serijalu daju prepoznatljiv identitet, Medu njima su Roi, Trigo, Ambrozini, Pikato, Minjola, Venturi, Kasertano, Brindisi, Frehieri, Montenari, Grasani... Glavni likovi: Gostujuci u pocetku na tudim serijalima (Mister No, Zagor) Sklavi je naucio da svaki serijal, da bi preživeo, mora imati dobar temelj. Temelj ovog serijala predstavlja glavni protagonista stripa, Dilan Dog. Uz Dilana jezgro price cine njegovi najbolji prijatelji, pomocnik Gruco i policijski inspektor Skotland Jarda Blok. Uz svu silu manje ili više bizarnih epizodista ova tri lika sasvim lepo održavaju serijal u samom vrhu uspešnosti u Italiji. Dilan Dog Dilan Dog je privatni detektiv za nocne more i druge užase, koji prkosi tradiciji horora osobinama nadrealizma i antiburžoaske retorike. Potka na osnovu koje Sklavi gradi lik je vecni Dilanov antagonizam prema ocu i tvorcu seruma zombifikacije, doktoru Ksabarasu (mali anagram od Abraksasa). Ista potka vezuje Dilana sa njegovom vecnom tragicnom ljubavlju Morganom. Ovaj oreol tragicnosti lebdi nad glavnim likom kroz ceo serijal, ne dozvoljavajuci mu da održi ni jednu trajnu ljubavnu vezu. Ta melanholija, uz privlacan fizicki izgled, cini da ka ovom stripu gravitira pretežno ženska publika, inace netipicna za strip. Dilan Dog je bivši policajac Skotland Jarda koji klijentima svoje usluge iznajmljuje za skromnu sumu, zbog cega je uvek bez dovoljno novca. Njegova odeca je jedan od njegovih definišucih osobina: on je uvek isto obucen, u crni sako, crvenu košulju i plave farmerke. Svoje prošlosti se ne seca. Živi u stanu prepunom horor figura i jezivih motiva iz sveta strave i užasa, cak se i umesto tipicnog zvona na vratima cuje zastrašujuci vrisak. Hobiji su mu sklapanje maketa jedrenjaka i sviranje klarineta, jedrenjak nikad nije do kraja sklopio cime se sugeriše nemogucnost pronalaska odgovora na odredena egzistencijalna pitanja (Dilan pokušava da sastavi jedrenjak mahom u momentima kontepliranja), isto tako nikada nije naucio da valjano odsvira `Ðavolju sonatu` Ðuzepea Tartinija, što mu je omiljena kompozicija. Ima mnogo strahova, medu kojima su strah od slepih miševa, akrofobija (strah od visine), klaustrofobija (strah od zatvorenog prostora) i td. Dilan je takode posebno podložan bolesti putovanja, što je razlog zašto retko putuje. Leceni alkoholicar i Vegetarijanac takode je i beznadežni romantik koji voli i izgubi novu devojku u skoro svakom broju. U svoja, po pravilu potencijalno smrtonosna istraživanja ide naoružan oštrim intelektom, instinktom koji naziva Peto i po culo i starinskim pištoljem koji nikada nema pri sebi. Ima cak i omiljenu izreku: `Judo plesacu`... Ocigledno, Dilan Dog je u potpunosti zaokružen lik, sposoban da sam iznese citav serijal, ali Sklavi nije ništa prepustio slucaju. Izgradio je oko njega podjednako cvrst i bogat milje. Gruco Gruco je Dilanov pomocnik koji je, od glave do pete, pozajmljen iz filmova brace Marks i života i dela Gruca Marksa. Gruco je poznat po tome što uvek puši kubansku cigaru, iz rukava sipa glupe viceve i svom šefu pruža moralnu podršku (zapravo razrešenje velikog broja epizoda i cine scene kada Gruco Dilanu dobacuje pištolj kojim ovaj rešava slucaj). Gruco je komican lik – jedini koji oponira mracnoj atmosferi citavog stripa.[3] Inspektor Blok Inspektor Blok ima slab stomak, lice od granita i slabu tacku u vidu svog bivšeg potcinjenog momka u policiji po imenu Dilan Dog, kome redovno pomaže. Teži penziji i plaši se da ce pomaganjem u slucajevima koje narod smatra lakrdijaškim izgubiti pravo na istu.[3] Znacaj Dilana Doga za izdavacku kucu Boneli Iako je poceo da se objavljuje u okviru Boneli edicije, Dilan Dog se znacajno razlikuje od tada dominatnih stripova ovog izdavaca koji su redovno izlazili u bivšoj Jugoslaviji. Junaci kao što su Teks Viler, Zagor, Komandant Mark, Mister No itd. su, iako locirani u posebnom istorijskom periodu, bili a-kulturni – u epizodama uglavnom nije bilo referenci na kulturu u kojoj su junaci živeli. Dilan Dog je ovde napravio ogroman zaokret, jer predstavlja strip u kome se neprekidno pojavljuju reference na kulturni kontekst u kome glavni junak živi – film, muziku (rok i klasicnu), politiku, ekonomiju, društvene probleme itd. Motivi za velik broj epizoda Dilana Doga više nisu vanvremenski, vec su inspirisani konkretnim filmovima, knjigama, rok grupama, kompozitorima, glumcima, režiserima, piscima, itd. (Ovakav pristup je pre Dilan Doga mogao da se primeti u stripovima o Marti Misteriji -- koji je u okviru Boneli edicije poceo da izlazi 1982. godine --, ali u mnogo manjem obimu.) Recimo, vec cela prva epizoda Dilan Doga pokazuje koliko su autori bili inspirisani filmskom umetniošcu. Tema epizode je pod velikim uticajem filmova kao što su Night of the Living Dead (1968) i Dawn of the Dead (1978) americkog režisera Džordža A. Romera. Glavni likovi su takode preuzeti iz filmova. Lik Dilan Doga je najverovatnije inspirisan britanskim glumcem Rupertom Everetom (1959), a lik inspektora Bloka glumcem Robertom Morlijem (1908-1992). Ime Blok je, verovatno, aluzija na ime pisca Roberta Bloka, koji je napisao knjigu po kojoj je Alfred Hickok napravio svoj cuveni film Psiho (1960). Ulica u kojoj živi Dilan nosi naziv Craven Road no. 7, što je najverovatnije asocijacija na Ves Krejvena, cuvenog americkog režisera horor filmova. Dilanov glavni pomocnik je Gruco Marks, jedan od junaka filmova o Braci Marks. Lik dr. Ksabarasa najverovatnije je inspirisan likom dr. Frederika Trevsa, kojeg je igrao Enthoni Hopkins u filmu Covek-slon (1980). Dilanovo ime preuzeto je od omiljenog pesnika Ticijana Sklavija -- Dilana Tomasa. ***besprekorno očuvano, kao NOVO!***

Manastir Devič je ženski manastir nalazi se pod glavnim vencem istoimene planine u Srbiji, Metohiji – Kosovo i Metohija, sagrađen je oko 1434. godine i nalazi se u dreničkoj šumi, 5 km. južno od Srbice. Manastir Devič pripada Eparhiji raško-prizrenskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Starešina manastira je igumanija Anastasija (Biljić), sa sestrinstvom na čelu od 1993. godine. Manastir je sagrađen na mestu gde se u jednoj šupljoj bukvi podvižavao veliki podvižnik iz 15. veka Sveti Joanikije Devički, nakon što je u taj kraj prešao iz Crne Reke. Manastir je podigao despot Đurađ Branković oko 1434. godine u znak zahvalnosti za ozdravljenje svoje kćeri-device, po čemu je manastir dobio ime. Đurađ Branković je manastir sazidao na mestu gde je, četiri godine ranije, 1430. godine sahranjen pustinožitelj Joanikije Devički. Srpsku knjigu `Plač Stare Srbije` nabavili su 1864. godine u Peći, čitaoci rodoljubi iz Deviča. Pominju se: pop Sima nastojatelj manastira Deviča, jeromonah Ignjatije i pop Melentije devički. Pri manastiru je 1897. godine radila srpska osnovna škola koju su pohađala deca siročad iz raznih krajeva. Manastir im je davao sve: stan, ogrev, hranu, odeću i obuću (opanke) te školski pribor. Tada ih je učio Jerotije Elezović, a staratelj školski bio pop Anđelko Pešić, manastirski sveštenik. Pored pop Anđelka, manastirski sveštenik je bio i pop Todor Miletić - oba svetovnjaci. Manastir je u to vreme imao i druge radnike: ćirajdžiju (Boška Mijajlovića), drvara (Iliju Grujića), lebara (Trajka Kojića), buljukbašu (muslimana Fejzulu Bajramovića) itd. Godine 1899. učitelja Jerotija je zamenio novi, Dimitrije Dimitrijević svršeni bogoslov. On je besedio na svetosavskoj proslavi te godine. Za vreme praznika Spasovdana 1900. godine službovao je sveštenik Todor. Narod se okupljao oko istočnika (izvora) zvanog `Izvor Sv. Janićija`, gde je bilo obavljeno vodoosvećenje. Na jednom drvetu gde je obavljeno osvećenje masla (ulja) navodno je boravio svetac Janićije. Tradicionalno se oko manastirske crkve narod srpski okupljao o prazniku Petrovdanu, svake godine. Godine 1900. goste pristigle od svih strana su dočekivali iguman Teofil Prištevac i učitelj Jerotije Anđelković. Manastir su tada čuvale `vojvode`, rodom iz manastiru najbližeg arnautskog mesta Lauša. Manastirom je 1908. godine upravljao arhimandrit Manojlo, a trebalo je da pomažu brojni tutori, svetovnjaci iz okolnih mesta. Manastir je više puta pljačkan i obnavljan u svojoj istoriji. Godine 1915. su ga opljačkale austrougarske vojne snage posle odstupanja srpske vojske preko Albanije u Prvom svetskom ratu. A 1941. godine je srušena i uništena isposnica Sv. Janićija Devičkog koja se nalazila na padini na severnoj strani manastira, kao i istočnik koji se nalazio u udolini niže manastira. Manastir su tada opljačkali albanski fašisti. Do ovih nemilih događaja manastir je u svojim riznicama imao veliku zbirku rukopisnih i štampanih knjiga iz 19. i 20. veka. Vladika raško-prizrenski i kasniji Patrijarh srpski Pavle u svom izveštaju Svetom Arhijerejskom Sinodu SPC, pored ostaloga, navodi podatak da su albanski iredentisti u noći između 6. i 7. avgusta 1984. godine opet zapalili seno manastira Deviča i tom prilikom je izgorilo devet stogova. Vladika Pavle je odmah obišao manastir i zatekao sestre (monahinje) i dvojicu Srba sa porodicama pri gašenju i spasavanju onoga što se spasiti moglo, makar za prostirsku stoci. Vlasti su delomično nadoknadile štetu. Počinioci su pronađeni i osuđeni na robiju. Ti isti su to učinili i 1982. godine. U ratnim operacijama 1999. manastir je opljačkan, razbijena je ploča na kivotu Sv. Joanikija a ikone su oskrnavljene. Marta 2004. manastir je spaljen u prisustvu vojnika KFOR-a. Grobnica Joanikija Devičkog je otvorena i oskrnavljena.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! S crtezima Akademskog slikara AD. Dolezala Mariša Radonova-Šarecka, rođena Mari Emilie Bosačkova (6. decembar 1890, Prag-Nove Mesto[1] — 15. oktobar 1958, Prag), bila je češka književnica i prevodilac. Život Rođena je 6. decembra 1890. godine,[bel 1] u dobrostojećoj praškoj porodici učitelja opšte škole u ​​St. Štepan u Pragu od Vaclava Bosačeka (1858). Otac je bio rodom iz Pribrama, majka Milada Brožkova (1856) iz Smihova, venčali su se 7. septembra 1887. Marija Bosačkova je imala brata Vaclava (1896).[2] Posle svog oca, pripadala je razgranatoj porodici Bosačk u Pribramu. Njen stric je bio, na primer, sveštenik i pustinjak iz Makove P. Vincenc Bosaček ili slikar i prijatelj Mikolaša Alšea Josef Bosaček. Ime Šarečka bio je njen pseudonim, koji je izabrala na početku svog rada, po dolini Divoka Šarke kod Praga. Dana 25. avgusta 1921. pseudonim je upisan kao njeno rođeno ime.[1] Do 1908. studirala je u ženskoj gimnaziji Minerva. Dobila je odlično obrazovanje, položila državne ispite iz francuskog, engleskog i italijanskog. Veći deo svog života bavila se književnošću i drugim ličnim interesima. Godine 1917. razbolela se od nervne bolesti. Posle Prvog svetskog rata radila je u Ministarstvu spoljnih poslova kao urednica francuskog informativnog biltena Gazette de Prague, 1933–1938. rukovodila je prevodilačkim odeljenjem. 1938. postaje sindikalno veće, 1939. penzionisano. Ona i njen suprug su putovali na mnoga putovanja po Evropi i inostranstvu. Posle nemačke okupacije, vratila se u ministarstvo i tamo radila do 1948. godine kao prevodilac. Umrla je 15. oktobra 1958. godine u Pragu, gde je i sahranjena.[3] Porodični život 15. septembra 1921. u Pragu se udala za kontraadmirala Borivoja Radona, koji je služio u austrougarskoj vojsci kao komandant pomorske avijacije.[4] Posle venčanja zvala se Radonova–Šarecka. Neka dela je objavila samo pod imenom Radonova. Rad Njeno delo književnici karakterišu kao sentimentalno i melanholično sa fokusom na kulturnu istoriju, pripada srednjoj struji njenog vremena. Svoj prvi roman, kratku prozu „Senka je pala na dušu“, objavila je 1908. Sastojao se od sedam pripovedaka dekadentne tematike i erotskog prizvuka. Knjiga je postala mala senzacija, jer je autorka smelih tekstova za svoje vreme bila jedva osamnaestogodišnja devojčica. Njeno sledeće delo je objavljeno tek 1914. godine, kada je objavila kvartet kratkih priča na temu intelektualno neravnopravnog odnosa između muškarca i žene, pod nazivom „Bolne žrtve“. Njen prvi pravi roman objavljen je 1917. godine pod naslovom „Dubine sreće“. Usledili su i drugi, manje-više konvencionalni naslovi – trilogija pripovetki „Betina”, roman „Prosjak ljubavi” i drugi, kritikovani od kritičara zbog svoje neoriginalne tematike i stila. Krajem 1920-ih, Šarečka je napravila svoj prvi pokušaj istorijskog fantastike, odnosno dramu „Jozef Jirži Švec“, u kojoj se bavi poznatom figurom češkog legionara. Njeno interesovanje za istoriju dovelo ju je do nefikcije. Od početka 20-ih godina posvetila se, na primer, životu i radu vajara Františeka Bileka, salonima 18. i 19. veka. veka ili običan život na kraljevskim dvorovima („Kraljevske ljubavnice“ iz 1925). Vrhunac njenih nastojanja u ovoj oblasti bilo je obimno petotomno delo „Iz kulturne istorije čovečanstva”. Za vreme protektorata, 1940. godine, izašla je njena danas najpoznatija, a po nekima i najuspešnija knjiga pod nazivom „Pod Svetom Gorom“, u kojoj beleži život u Pribramu 1850-1890. koristeći primer sudbine Pribramskih trgovaca i zanatlija. Starosvetska idila porodice Krejčov ovde je uokvirena živopisnim opisom drevnih običaja, rudarskim „predstavama“ ili odjecima kulturnog života Praga. Pisala je i poeziju, posebno lirsku (zbirke „Glasovi u potoku”, „Miris doma” ili „Blanik i druge pesme”), ali bez opšteg uspeha. Pokušala je i sa istorijskim epom, jedini ep „Majstor Bohuslav” posvetila je neimaru Karlu Praškom.

DETALJNIJE KARAKTERISTIKE: Figure: Svarog, Mokoš, Dajbog, Veles, Perun Izrada: od rezina, punjene gipsom, ručno livene, bojene i patinirane Svaka ima logotip autora, žig brenda ROD i originalno pakovanje sa opisom na dva jezika Skulpture su zaštićene u Zavodu za intelektualnu svojinu MOKOŠ Mokoš se kod Slovena slavi kao Boginja plodnosti, ona je, zajedno sa Svarogom, zaslužna za stvaranje ljudi. Zaštitnica je žena i ženskih poslova vezanih za vođenje domaćinstva, pomaže porodiljama i štiti njihovu decu. Mnogi običaji vezani su za Mokoš kao zaštitnicu predilja. Žene su bacale u vodu kudelju koja se nazivala «mokrica» i koja je predstavljala žrtvu Mokoši. Pređa kudelje nije se smela ostavljati preko noći da je ne bi Mokoš oprela. Makaze, bosiljak i parče vune stavljani su pod noge Mokošinom kipu što je imalo za cilj da omogući zaštitu neostriženim jaganjcima. Kako je vezana za vreteno i preslicu, ljudi su je oduvek povezivali i sa Suđajama, tačnije, verovalo se da Mokoš ispreda niti čovekove sudbine i odlučuje o životu i smrti. Za Mokoš se takođe vezuje i vračanje pa neki autori veruju da je njen drugi aspekt u stvari Baba Jaga, veštica iz ruskih bajki koja živi u kolibi na kokošijim nogama i koja pomaže mladićima i devojkama darujući ih magijskim predmetima. Mokošin sveti dan je petak, i taj dan žena ne sme da prede. SVAROG Svarog je sin Roda, Sunčani Bog, otac naše Vaseljene i svega u njoj. On je Nebeski Kovač koji je udarcima po belgorućem kamenu Alatiru, iz iskri koje su padale, stvorio ostale Bogove. Tvorac je i čuvar svete vatre i vezuje se takođe za kućno ognjište, gde su se često vršili obredi posvećeni Svarogu. Svakako najznačajniji obredi su vezani za proslavljanje Božića-Svarožića, u vreme oko zimske kratkodnevice: u čast Svaroga, Sloveni su ritualno stavljali na ognjište hrastov badnjak, koji je predstavljao duh predaka, dusi su razgorevali vatru Sunca. Svaroga je kao simbol predstavljao kolovrat, Slovenska svastika (simbol Sunca) sa osam krakova. Kao najmoćnijem bogu, pripadali su mu celokupno nebo - Svarga, Sunce, Mesec, duga i zvezde. VELES Kult Velesa je jak i izražen. On je pored Peruna jedino slovensko božanstvo koje su poštovali svi slovenski narodi, naročito je dugo opstao kod Balkanskih i Karpatskih Slovena. Veles je zemaljsko božanstvo, zaštitnik stočara i ratara, zadužen za useve, njive i životinje, divlje i domaće. Čime god da su se sloveni bavili, zavisili su od Velesa. Predstavljan je u liku jakog mladića sa bivoljim rogovima, ali i kao sedi starac, duge brade i sa štapom u ruci. Kao Bog zveri je predsavljan u liku medveda, koji je kod Slovena bio simbol šumskog cara koji se brinuo o životinjama, šumskim plodovima, kao i o šumi samoj. Slavljen je u vreme setve, žetve i ispaše. Velesu su pripadale i duhovne sile: zmajevi i ale, a kultna mesta, pored hramova, bila su: njive, pašnjaci, torovi, trebišta i groblja. Obredi su se sastojali od maškara, vučara (imitacija vukova) i zavetovanja. NJegov simbol je bio štap, a simbolizovali su ga: trava, vuk, medved, crni petao i domaće životinje. Drveni kip Velesa bio je izrezbaren likovima govečeta, rala i krilatog lava s glavom orla. Lav (zmaj) je na vrhu repa imao cvet ljiljana. Velsova odeća je raskošna - kako i priliči zaštitniku stočara. Brada Velesa predstavljena je klasjem pšenice. Veles je i zaštitnik ugovora i date reči, poput Peruna, Sloveni su se zaricali i kleli na poštovanje dogovorenog Perunom i Velesom. Takođe, zaštitnik je magije i mudrosti, ali i muzike koja je usko povezivana sa magijom. PERUN Perun, jedan od sinova Svarogovih, kako su ga opsivali naši preci "međ bogovima silan i nad ljudima vlast". On je onaj koji gospodari nebesima i munjom nebeskom, zaštitnik ratnika, koji stoluje Pravom, svetom bogova. Sila je njegova neizmerna, iako je Svarog vrhovni praroditelj bogova, u Perunu je sazdana i manifestuje se sva sila njegova. Srditi bog je poznat i kao razoritelj u koga je velika moć. Predstavlja večitu i nepogrešivu pravdu, strah unosi zlim silama kao i zlim ljudima. U Peruna su se naši preci zaklinjali i zavete polagali u ime njegovo. Po primanju Hrišćanstva, atribute Perunove kao gromovnika i stroge pravde nebeske preuzima sveti Ilija, u narodu poznat kao Sv. Ilija Gromovnik. Zaštitnik je vladara, knezova, despota i pokrovitelj vlasti, koji vladar dobro vlada svojim narodom, on je u milosti Perunovoj. Ratnici su s ponosom nosili njegova obeležja u vidu Perunike ili sekire, smatrajući da ih čuva od neprijateljskih namera i zle sudbine. Njegovo obeležje, cvet Perunike se i danas ritualno postavlja na rogove i dovratke tek završenih kuća, naši preci su smatrali da se time stavlja do znanja Perunu da je u tom domu poštovan, te će ovaj biti u milosti i zaštititi ga od udara groma i ostalih vremenskih neprilika. Ratnici su na svojim sekirama graviorali znak perunike, smatrajući da time sekira poprima čudesne moći i da nema odbrane od njena udarca.

ĆIRILICA MEK povez A5 Gligorije Ernjaković- Prosveta, Beograd 368 strana A5 Autor knjiga VELIKA MAJKA, Amor i Psiha, Psihologija Ženskog... Koga zanima Jung Alhemija nesvesno Kembel Elijade Oto Rank Štros.... SADRŽAJ: Predgovor K. G. Junga - UVOD - Mitologija kao projekcija kolektivno nesvesnog — Arhetipski stadijumi razvoja svesti — Razvojnoistorijski aspekt — Stvaralački značaj svesti — Transpersonalni i personalni faktori — Razvoj svesti kao istorijski i ontogenetski proces — O metodi — Individualno-terapeutska i kulturno-terapeutska svrha istraživanja. MITOLOŠKI STADIJUMI RAZVOJA SVESTI A. Mit o ctvaranju 1. Uroboros: Uroboros kao kosmološki, istorijski i ontogenetski simbol pradavnine — Simbolika porekla: savršeno Okruglo, klica, ono što u sebi sadrži suprotnosti, večito mirujuće - Dva značenja Okruglog: utroba i roditelji — Materinski uroboros i fa-klica: dobra majka — Uroborski incest kao tendencija ka iskonskom jedinstvu — Sjedinjeni praroditelji — Očinski naglašen uroboros: početak nastajanja u samoraćanju — Pre-svetsko znanje u stadijumu uroborosa — Simbolika sheme tela - Hranidbeni uroboros: simbolika razmene materija u mitologiji početnog zbivanja — Autarkija u stadijumu uroborosa — Oslobađanje od uroborosa: centroverzija kao osnova raspravljanja Ja sa svetom i nesvesnim - Uroboros kao savršen simbol individuacije. 2. Velika Majka ili Ja pod dominacijom uroborosa: Istupanje Ja iz uroborosa i dva aspekta Velike Majke - Nadmoć sveta i nesvesnog: matrijarhat kao psihološka faza - Dete - Sin-ljubavnik Velike Majke, mladićka faza Ja: vegetaciona simbolika i falizam — Velika Majka kao devica i bludnica — Aspekt plodnosti strašne majke: krvoločnost, svirepost, kastracija, rastrzanje u komade — Matrijarhalni incest nasuprot uroboros-incestu. Egipat, Kanaan, Krit, Grčka kao teritorijalni domen Velike strašne Majke - Izida-Oziris — Bajka o Bati — Ašera, Anat, Astaret — Simbolika plodnosti u kritsko-mikenskom kulturnom krugu — Materinska božanstva i mitovi oherojima u Grčkoj. Faze odnosa mladića-ljubavnika prema Velikoj Majci - Vegetativna faza: predanost sudbini i matrijarhalna kastracija — Nezadovoljnici: bekstvo, odbrana, prkos, samoškopljenje, samoubistvo — Preokret u vrednovanju Velike Majke i njeno potiskivanje — Neprijateljski blizanci i lik protivnika. 3. Odvajanje praroditelja ili princip suprotnosti — Raćanje svesti odvajanjem praroditelja: mitologija o stvaranju svetlosti — Emancipacija individualnog Ja i osamostaljivanje svesti: posebnost, volja za vladanjem — Nastajanje principa suprotnosti: muško-žensko, napolju-unutra, dobro-zlo — Negativne posledice herojske aktivnosti čovekova Ja: gubitak raja, odsečenost, pra-krivica — Agresija i Ja-razvoj — Sve izraženija mu-ževnost Ja. B. Mit o heroju 1. Rođenje heroja Dvojni roditelji - Devica-majka - Dvojna struktura heroja — Muška grupa i razvoj svesti — „Gornja“ muškost, očevi i „nebo`: duhovna strana — Inicijacija i rađanje Ja-heroja — Egipatski kraljevski ritual kao ritual ponovnog rađanja. 2. Ubistvo majke Muško Ja i prevladavanje strašne majke — Ponovno rađanje u herojskom incestu — Simbolika gornje mүškosti — Neuspeh: opasnost „gornje“ kastracije: Samson, Edip i Barlahov Mrtvi dan — Orestija i kraj matrijarhata 3. Ubistvo oca Lik oca — Instanca očinskog sveta i kulturni kolektiv - „Glas` i savest — Heroj kao sin transpersonalnog i kao neprijatelj personalnog oca — Borba protiv „strašnog muškor` - Od matrijarhata ka patrijarhatu — Menjanje kraljevskog rituala — Neuspeh: patrijarhalna kastracija: uništavanje duhom. C. MIT OPREOBRAŽAJU 1. Zarobljenica i blago Dvosmernost mitoloških motiva: stupatь objekta i stүpanj subjekta — Oslobođenje zarobljenice kao cilj borbe sa zmajem — Preobražaj ženskog posredstvom preobražaja muškog: izdvajanje anime iz arhetita majke — Savladavanje prastraha od ženskog — Cticanje ljubavnice, pratilje, pomagačice — Otkriće duševnog sveta — Blago kao dragocenost do koje se teško dolazi: stvaralačka stvarnost duše — Duševna stvarnost rituala u antropocentričkom preokretu: heroj, „veliki pojedinac`, nosilac kulture — Hieros gamos kao mitološka slika sinteze svesti i nesvesnog - Dvojni aspekt rituala plodnosti — Persej kao paradigma mita oheroju. 2. Preobražaj ili Oziris Tri oblika herojeve aktivnosti: izmena spoljnog sveta, oslobađanje unutrašnjeg sveta, preobražaj ličnosti — Centroverzija i nerazorivost: mit o Ozirisu — Oziris i matrijarhalni ritual plodnosti: živi falus, bor žita, komadanje — Oziris kao trajan: mumija sa dugim udom — Gornji i Donji Oziris — Oziris kao pobedilac smrti — Simbolika ded-stuba: donja plodnost, trajnost, uzlazak donjeg — Oziris i simbolika uzlaska — Dvojna struktura Ozirisa: Oziris i Ra — Samoobnavljanje i preobražaj: Oziris-ritual egipatskog kralja: prolećni praznik, svetkovina krunisanja, sedsvetkovina — Smenjivanje matrijarhata patrijarhatom: Horus kao Ozirisov sin — Identitet otac-sin: Oziris kao duhovni kralj, Horus-kralj kao sin i naslednik — Duhovni falus i preobražaj — Horus i Oziris kao Ja i Jastvo — Mit o Ozirisu kao herojski mit opreobražaju: „savršeno biće“ - Odjeci i uticaji mita o Ozirisu. PSIHOLOŠKI STADIJUMI RAZVOJA LIČNOSTI A. Jedinstvo Porekla Centroverzija i obrazovanje čovekovog Ja (Mitološki stadijumi: uroboros i Velika Majka) — Ja kao kompleks — Strukturni i genetički aspekt interpretacije — Arhetipski stadijumi kao „sequence-dating`-niz. Ja-klica u prvobitnoj situaciji uroborosa - Tri fronta: Ja i svet, Ja i grupa, Ja i nesvesno — Eksterioriziranje psihe kao osnov introjekcije i projekcije — Dominacija kolektivno nesvesnog u reagovanju grupe i u mitološkoj apercepciji. Razvoj Ja iz uroborosa - Uroboros kao granično stanje svesti — Pleromatska priroda roborosa i opasnost uroborskog incesta — Bezoblična celina sveta i nesvesnog i slabost individualnog Ja. Centroverzija u organskom svetu i na stupnju uroborosa - Telesno Jastvo: identitet tela i psihe — Hranidbeni uroboros i simbolika razmene materija u psihičkom. Centroverzija, Ja i svest - Svest kao organ opažanja — Slikovno predstavljanje spoljnog i unutrašnjeg sveta — Distanciranost sistema svesti — Svest kao organ obezbeđenja centroverzije — Ja- -kompleks kao predstavnik celine — Konflikt između Ja i nesvesnog: strašna majka, protivnik i nezadovoljnici - Stvaralačko Ja kao područni organ centroverzije — Diferenciranje psihe i samostalnost svesti. Dalje faze Ja-razvoja - Narcizam i vegetativna simbolika mladićke faze: zavisnost Ja od autonomnih procesa nesvesnog — Među stupnjevi: nezavisnost Ja od suprotnopolnih figura nesvesnog — Falizam i životinjska simbolika: jačanje Ja-aktivnosti identifikovanjem Ja sa aktivnim nagonskim komponentama nesvesnog — „Gornja` muškost i herojsko Ja: nezavisnost Ja od telesnog sistema i njegovo pridruživanje duhovnom principu — Regresija i Ja-razvoj. B. ODVAJANJE SISTEMA Centroverzija i diferenciranje mitološki stadijumi: odvajanje roditelja sveta i borba sa Zmajem) - Touanje Ja-sistema u odbrani nesvesnog — Preuzimanje agresivnih tendencija nesvesnog u Ja-aktivnost — Aktivno razračunavanje Ja sa nesvesnim i nastajanje individualnosti. Cepanje arhetipova - Sadržajne i emocionalne komponente nesvesnog — Diskursivno iskustvo arhetipova posredstvom Ja kao zaštite svesti - Doživljavanje suprotnosti na arhetipovima kao čin svesti — uobličavanje nesvesnog kao rezultat sistematizovanja svesti. Razgradnja emocionalne komponente i racionalizacija - Promena dejstva simbola u preradi svešću — Mogućnost doživljavanja sveta i nesvesnog kao posledica oslobađanja emocionalnosti - Razgradnja emocionalne komponente kao razvoj od čoveka moždanog stabla ka čoveku moždane kore — Svesna reakcija individuuma naspram instinktivne reakcije vrste — Oslobađanje emocionalnosti i objektivnost. Sekundarno personalizovanje - Slabljenje transpersonalnog — Personalizovanje transpersonalnih sadržaja — Razilaženje psihe i objekt-sveta posredstvom introjekcije — Muški akcent u razvoju svesti. Preobražaj komponente zadovoljstvo-nezadovoljstvo - Kretanje libida između svesti i nesvesnog — Konflikt zadovoljstva između svesti i nesvesnog — Trpljenje i osećanje krivice kao rezultat konflikta zadovoljstva. Obrazovanje instanci ličnosti - Arhetipske faze kao Ja-faze — Obrazovanje instanci, centroverzija, jedinstvo ličnosti — Obrazovanje „senke` - Anima. Sintetička funkcija individualnog - Ja Slika sveta - Obrazovanje kulturnog kanona — Integracija ličnosti. C. SVEST U RAVNOTEŽI I KRIZI Kompenzacija za odvajanje sistema: kultura u ravnoteži - Kulturni kanon i vaspitni zahtev kolektiva — Kompenzatorna funkcija sveta simbola — Simbol kao izraz duhovne strane — Zaštićenost ličnosti u kulturnom kanonu — Stvaralački odnos između „velikog pojedinca“ i kolektiva — Borba „velikog pojedinca` protiv kulturnog kanona. Od odvajanja ka cepanju sistema - Pomasovljenje i raspad kulturnog kanona na Zapadu — Otuđivanje od nesvesnog — Patrijarhalna kastracija: savladavanje duhom — Perverzija procesa diferenciranja: rigidnost svesti, gubitak globalne funkcije, zatvorenost prema emocijama, obezvređivanje transpersonalnog, precenjivanje racionalizovanja — Posledice rastvaranja kulturnog kanona: inflacija privatne sfere, proizvoljnost u vladavini izolovanih arhetipova, atomiziranje pojedinca, reaktivno pomasovljenje. D. CENTROVERZIJA U RAZNIM ŽIVOTNIM DOBIMA Značaj uzrasnih stupnjeva Produžavanje detinjstva i ontogenetsko ponavljanje diferenciranja svesti čovečanstva - Procesi diferenciranja i prilagođavanje spoljnoj realnosti: tipološko diferenciranje, prelazak od globalne orijentacije na orijentisanje svesti, oslobađanje od emocionalnosti, sekundarno personalizovanje, patrijarhalna linija razvoja svesti — Izgradnja instanci ličnosti: persona, anima, senka — Od zaštićenosti u ne svesnom ka zaštićenosti u kulturnom kanonu: od centriranosti na instinkt ka Ja-centru — Psihički konflikt kao energetska osnova obrazovanja ličnosti — Dva puta prenošenja libida na svet: projekcija i interes svesti. Oživljavanje kolektivno nesvesnog i promena samog Ja u pubertetu - Projekcija arhetipova i odvajanje od personalnog porodičnog romana – „Ponovno rođenje`, rođenje herojskog Ja: centralni položaj Ja u kolektivu Samoosvešćivanje centroverzije u drugoj polovini života – Od mladića ka odraslom — Integracija kao obrtanje diferenciranja: deflacija sveta, integracija instanci ličtosti, oživljavanje emocionalne komponente, ukidanje sekundarnog personalizovanja - „Ujedinjujući simbol“ ao manifestacija centroverzije - Psihologija preobražaja i iskustvo Jastva. PRILOZI DODATAK 1. Grupa, „veliki pojedinac“ i razvoj individuuma Masa i grupa — Duhovni aspekt totema -- Pojavni oblici „velikog pojedinca“ - Individuum kao sledbenik „velikog pojedinca` - Duhovna naglašenost mүške grupe. DODATAK 2. Obrazovanje masovnog čoveka i fenomeni rekolektiviranja - Od grupe ka masi — Senka i čovek mase — Atomiziranje i reaktivno pomasovljenje — Regresivno rastvaranje ličnosti u masi — Iluzionistički karakter masovne opijenosti Izvori

Kao na slikama Retko u ponudi Milena Pavlović-Barili (Požarevac, 5. novembar 1909 — Njujork, 6. mart 1945) bila je srpska slikarka.[1] Neki izvori je opisuju kao jednu od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva svetska rata.[2] Od 1932. godine živi i radi u Parizu, a od 1939. u SAD, gde i umire u 36. godini života. Redovno je učestvovala na izložbama paviljona Cvijeta Zuzorić i umetničke grupe Lada[3] ali je i pored toga, usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, bila u Srbiji gotovo zaboravljena. Svoja dela uspešno je izlagala i na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope, a kasnije i u Americi, gde sarađuje u modnom časopisu Vog. Njeno delo je domaćoj javnosti otkriveno tek 50-ih godina 20. veka, zahvaljujući slikaru, likovnom kritičaru, teoretičaru i istoričaru umetnosti Miodragu Protiću, koji je njeno delo otkrio srpskoj (i jugoslovenskoj) javnosti 50-ih godina 20. veka.[4] Sa Radojicom Živanovićem Noem Milena Pavlović-Barili je jedini afirmisani predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu.[5] Poreklo[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Danica Pavlović-Barili i Bruno Barili Milenina čukunbaba Sava Karađorđević, Karađorđeva najstarija ćerka . Milena kao mala sedi u krilu bake Bose, otac Bruno, majka Danica i deda Stojan Milena Pavlović-Barili rođena je 1909. godine u Požarevcu, u rodnoj kući svoje majke, Danice Pavlović-Barili. Danica je (po ženskoj liniji) bila praunuka Save Karađorđević, udate Ristić, najstarije Karađorđeve ćerke.[6] Studirala je muziku, klavir i pevanje na konzervatorijumu u Minhenu gde je, u novembru 1905. godine, upoznala Mileninog oca Bruna Barilija.[7] Milenin otac Bruno Barili bio je poznati italijanski kompozitor, muzički kritičar, pesnik i putopisac.[8] U Srbiji je uglavnom poznat kao otac Milene Pavlović-Barili, ali i kao ratni dopisnik iz Srbije tokom Prvog balkanskog i Prvog svetskog rata[9] i pisac memoarskog proznog dela Srpski ratovi.[10] Čuvena parmanska porodica Barili[11] dala je veliki broj umetnika - slikara, pesnika, muzičara[12] i glumaca.[13] Milenin deda Čekrope Barili takođe je bio slikar.[a][15] Milenin deda po majci, Stojan Stojančić Pavlović, bio je predsednik požarevačke opštine, narodni poslanik Napredne stranke, trgovac duvanom i rentijer.[12] Milenina baka Bosiljka godinama je bila predsednica Kola srpskih sestara u Požarevcu.[16] Drugi Milenin deda sa majčine strane bio je Živko Pavlović, poznatiji kao Moler iz Požarevca, koji je krajem 19. veka oslikao unutrašnjost crkve Svetog Arhangela Mihaila u Ramu pored Velikog Gradišta.[17] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Milena sa majkom Danicom, 1911. Već samo srpsko-italijansko poreklo bilo je razlog da najranije detinjstvo Milena provede na relaciji Srbija – Italija,[8] a na to je najviše uticala činjenica da su njeni roditelji živeli razdvojeno, verovatno zbog neslaganja karaktera, da bi se 1923. godine i pravno razveli, mada nikada nisu prekinuli kontakt. Naime odmah po venčanju, 8. januara 1909. godine u pravoslavnoj crkvi u Požarevcu, mladi bračni par odlazi u Parmu, kod Brunove porodice[18] ali, sudeći po zapisima iz Daničinih memoara ona se ubrzo vraća u Srbiju,[b] te je tako Milena Pavlović-Barili rođena u rodnoj kući svoje majke, u Požarevcu. Ipak, već posle šest nedelja, majka i baka Bosiljka odlaze sa Milenom u Rim da bi se nakon osam meseci, zbog Milenine bolesti, vratile nazad u Požarevac.[20][21] Ovakav način života i neprestana putovanja pratiće Milenu sve do odlaska u Sjedinjene Američke Države. Milenin život i rad takođe je obeležila i bolest srca, koja joj je ustanovljena verovatno već u osmom mesecu života[22] i koja će je pratiti do kraja života i biti uzrok njene prerane smrti. Opravdano se pretpostavlja da je upravo bolest imala velikog uticaja na Milenin život i rad i terala mladu umetnicu da aktivno proživi svaki, takoreći poklonjeni trenutak života. Ovako ozbiljni zdravstveni problemi sigurno su u velikoj meri uzrok tako silovitog rada i zaista velikog broja dela koje je iza sebe ostavila.[8] Odnos sa majkom[uredi | uredi izvor] Jedan od prvih majčinih portreta, Milena sa majkom, naslikan 1926. prema staroj fotografiji. Izrađen je u tehnici ulje na kartonu, 47×50,5 cm. Signatura na poleđini (ćirilica): Kopija fotografije iz 1914. mama sa mnom, Milena; (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Portret oca, Bruna Barilija, naslikan 1938. godine. Izrađen je u tehnici ulje na platnu, 41×33 cm (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Iako je završila studije muzike na čuvenim evropskim konzervatorijumima, Danica Pavlović-Barili se nikada kasnije u životu nije aktivno bavila muzikom. Posle Mileninog rođenja ceo svoj život i svu svoju energiju posvetila odgajanju, školovanju, usavršavanju i lečenju ćerke, a nakon Milenine prerane smrti čuvanju uspomene na nju. Bila je tip žene za koju je odnos sa detetom važniji od odnosa sa muškarcem, spremna da za svoje potomstvo podnese izuzetne žrtve, ali i kasnije kada to dete odraste, utiče na njegov život, životne odluke i odnose s drugim ljudima. Preuzela je odlučujuću ulogu u Mileninom vaspitanju i odgajanju i skoro sigurno kasnije predstavljala dominantnu ličnost u njenom životu. Olivera Janković, autorka jedne od mnogih biografija Milene Pavlović-Barili, Danicu poredi sa velikim majkama iz mitologije, Demetrom ili Leto. Postoji veoma malo sećanja savremenika na Milenu Pavlović-Barili, ali prema onima koja su sačuvana „Milena je bila mila i privlačna, volela je da se oblači ekstravagantno i privlači pažnju, ali je bio dovoljan samo jedan pogled njene majke da se njeno ponašanje promeni”. Sa druge strane i Milena je prema majci imala zaštitnički stav. O tome svedoči zaista veliki broj Daničinih portreta koje je uradila, a na kojima ističe majčinu suzdržanost, otmenost i lepotu, kao stvarne činjenice, ali i kao statusni simbol. Osim kratkog perioda službovanja na Dvoru, Danica je sa ćerkom živela u Požarevcu, u roditeljskoj kući sa majkom i bratom, obeležena za to vreme neprijatnom etiketom razvedene žene. Posle smrti njenog oca Stojana Pavlovića 1920. godine porodica je naglo osiromašila i lagodan život na koji su navikli više nije bio moguć. U takvim uslovima Milena se prema majci ponašala ne samo kao ćerka, već i kao prijateljica, zaštitnica i utešiteljka.[7] Školovanje[uredi | uredi izvor] Već u najranijem detinjstvu, čim je progovorila, majka Milenu uči uporedo srpskom i italijanskom jeziku. U tom najranijem periodu pokazuje i veliki interes za crtanje. U to vreme u Srbiji traju Balkanski ratovi, pa Bruno, tada ratni izveštač iz Srbije, obilazi porodicu. U kratkom periodu mira, do izbijanja Prvog svetskog rata, Milena sa majkom obilazi Italiju. Pred izbijanje rata vraćaju se u Požarevac, gde ostaju do 1. jula 1915, kada odlaze u Italiju, a kasnije i u Francusku.[21] Godine 1916. Milena u Bergamu završava prvi razred osnovne škole. Drugi razred pohađa na Italijansko-engleskom institutu u Rimu (Istituto Italiano Inglese), a zatim sa majkom odlazi u Nicu, gde uči i francuski jezik.[23] Po završetku rata Milena se sa majkom, preko Krfa i Dubrovnika, vraća u Srbiju i privatno, za godinu dana, u Požarevcu završava treći i četvrti razred osnovne škole i upisuje gimnaziju. Milena je u to vreme već imala puno crteža za koje su, prema rečima njene majke, mnogi u Italiji, pa čak i čuveni, tada jugoslovenski vajar Ivan Meštrović, govorili da su sjajni. [21] Tokom drugog razreda gimnazije majka odvodi Milenu na putovanje po Evropi. Odlaze u Linc, gde pohađa Majerovu školu u kojoj je prvi put ozbiljnije primećen njen talenat,[20] a zatim u Grac, gde u ženskom manastiru uči nemački jezik. Po povratku u Požarevac 1922. godine Milena privatno završava drugi razred gimnazije i pripremni tečaj za upis u Umetničku školu u Beogradu, na koju biva primljena, prema rečima njene majke, kao „vunderkind” uprkos činjenici da ima tek 12 godina. Umetničku školu pohađa uporedo sa nižom gimnazijom.[24] U Umetničkoj školi predavali su joj poznati srpski likovni pedagozi i umetnici tog vremena: Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Dragoslav Stojanović. Za vreme Mileninog školovanja u Beogradu Danica Pavlović primljena je u službu na Dvor kralja Aleksandra Karađorđevića, prvo kao činovnik u Kancelariji kraljevskih ordena, zatim kao nadzornica, gde između ostalog ima zadatak i da podučava srpskom jeziku kraljicu Mariju.[21] Godine 1925. Milena je privatno završila četvrti razred u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, a naredne, 1926. diplomirala na Umetničkoj školi u Beogradu i stekla pravo na položaj nastavnika.[23] Priredila je prvu samostalnu izložbu u Novinarskom klubu u Beogradu. Izlagala je stotinak slika, akvarela, pastela i crteža.[3] Na prolećnoj izložbi Umetničke škole izlagala je zajedno sa školskim drugovima Đorđem Andrejevićem Kunom i Lazarom Ličenoskim.[11] Dnevni list Politika u svom izveštaju sa tog događaja ističe pored ostalih i radove g-đice Milene Pavlović-Barili „koja ima i nekoliko izvrsnih pastela”.[20] Studije slikarstva[uredi | uredi izvor] Zgrada minhenske slikarske akademije U jesen 1926. godine Milena odlazi sa majkom u Minhen. Posle kraćeg vremena provedenog u privatnim školama Blocherer bosshardt i Knirr-Shule na pripremama, upisuje minhensku slikarsku akademiju Akademie der bildenden Künste. Primljena je u klasu profesora Huga fon Habermena, da bi od drugog semestra studira kod mnogo požnatijeg profesora, Franca fon Štuka.[23] Fon Štuk je, prema majčinim rečima, napravio tri izuzetka od svojih pravila da bi je primio: bila je devojka, bila je premlada i bila je prekobrojna. Stari profesor se toliko vezao za svoju mladu i talentovanu učenicu da se sa njom dopisivao sve do svoje smrti.[21] Uprkos tome Milena se na Akademiji osećala sputana da kroz slikarstvo izrazi svoju ličnost. U jednom intervjuu 1937. godine ona ovako opisuje vreme provedeno u minhenskoj Akademiji: „Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisiva je... Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da... zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule godine akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu”. Zato sredinom 1928. napušta Minhen i Akademiju i sa majkom odlazi u Pariz.[25] Može se reći da odlazak u Minhen predstavlja početak Mileninog nomadskog načina života.[8] Nomadski život[uredi | uredi izvor] Autoportret (1938), ulje na platnu, 64×52,5 cm, bez signature (vlasnik Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Kompozicija (1938) Biografija Milene Pavlović-Barili bitno se razlikuje od biografskog modela većine srpskih umetnika koji su stvarali između dva rata. Ona nije imala stalno zaposlenje, pa samim tim ni stalni izvor prihoda. Nije imala ni finansijsku pomoć mecene ili države, a njena porodica, iako nekada dobrostojeća, nije mogla da joj obezbedi bezbrižan život, s obzirom da je veliki deo novca odlazio i na njeno lečenje, a porodica posle smrti Mileninog dede Stojana Pavlovića prilično osiromašila.[7] Zato je ona rano počela da zarađuje za život. Godine 1928. sa majkom se vraća u rodni Požarevac, gde pokušava da nađe zaposlenje kao profesor crtanja. Ipak, uprkos svestranom obrazovanju i već priznatom talentu, njena molba biva odbijena, kako u Požarevcu, tako i u Štipu, Tetovu i Velesu, sa klasičnim obrazloženjem da „nema budžetskih sredstava”. U martu 1930. preko Italije i Francuske odlazi sa majkom na proputovanje po Španiji, gde obilazi Granadu, Barselonu, Sevilju, Valensiju i Kordobu. Španija je bila Milenina velika čežnja, što pokazuju i mnogi radovi koji su prethodili ovom putovanju (Prvi osmeh, Serenada, Toreador). Iz Španije odlazi u Pariz, a zatim u London, gde ostaje do 1932. godine. Posle Londona vraća se u Pariz gde živi do 1939. godine. Jesen i zimu 1938/39. provodi u Oslu, a u avgustu 1939. odlazi u Njujork, gde ostaje sve do svoje prerane smrti, 6. marta 1945. Ovakav kosmopolitski život svakako je imao veliki uticaj kako na Milenin rad tako i na njenu ličnost u celini. Na svojim putovanjima obilazi galerije i muzeje, prisustvuje brojnim izložbama, a na mnogima i sama izlagala. Svo to ostavilo je trag na njenim slikama.[8] Život i rad u Americi[uredi | uredi izvor] Naslovne strane `Voga` i jedna od dvadesetak haljina koje je Milena kreirala čuvaju se u Galeriji u njenoj rodnoj kući u Požarevcu Hot pink with cool gray (Toplo ružičasto sa hladnim sivim), ilustracija objavljena u Vogu 15. januara 1940. godine Godine 1939, 18. avgusta, Milena kreće iz Avra brodom „De Grasse” za Njujork, gde stiže 27. avgusta.[23] Već u martu sledeće godine samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery koja se pominje kao značajna referenca u izlagačkoj delatnosti mnogih priznatih umetnika, posebno nadrealista. Brojni prikazi u dnevnoj štampi i umetničkim publikacijama ukazuju na dobar prijem u njujorškoj umetničkoj javnosti. Procenivši da se zbog nadolazećeg rata neće skoro vratiti u Evropu, Milena počinje da traži izvor stalnih prihoda. Ohrabrena majčinim sugestijama, sa kojom održava redovan kontakt putem čestih i iscrpnih pisama (i čiji uticaj nije ništa manji zbog udaljenosti), ona počinje da radi portrete ljudi iz visokog društva. Ovaj angažman joj, pored finansijske satisfakcije, svakako pomaže da se snađe u novoj sredini i uspostavi neophodna poznanstva i veze. Ubrzo dobija i angažman u elitnom modnom časopisu Vog, gde njene ilustracije postižu zapažen uspeh i ubrzo u istom časopisu dobija i ugovor o stalnoj saradnji. Zahvaljujući tom uspehu ona proširuje svoj rad na komercijalnom dizajnu kroz saradnju sa mnogim žurnalima i časopisima (Harpers bazar, Taun end kantri...), radeći naslovne strane, dizajn odeće i obuće i reklame za tekstilnu industriju. Radila je i neku vrstu inscenacija za artikle najvećih modnih kuća u Njujorku, dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme Meri Danhil, kozmetičke preparate kuće Revlon, kao i ilustracije ženske odeće i obuće za različite modne kreatore.[26] Prve godine u Americi bile su posebno teške za Milenu, naročito 1940. kada je, sudeći po prepisci, već u januaru imala srčane tegobe, a verovatno i srčani udar. Ovoliki komercijalni angažman previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek početkom 1943. godine u Njujorku, a zatim u maju i u Vašingtonu. Prilikom otvaranja vašingtonske izložbe upoznaje mladog oficira avijacije[11] Roberta Tomasa Astora Goselina (Robert Thomass Astor Gosselin). Milena se već 24. decembra 1943. godine udaje za dvanaest godina mlađeg Roberta, ali on ubrzo biva otpušten iz vojske, pa mladi par, zbog finansijskih problema, prelazi da živi na njegovom imanju. U leto 1944. godine odlaze na bračno putovanje, na kome Milena doživljava nesreću. Tokom jednog izleta pada s konja i zadobija ozbiljnu povredu kičme, zbog koje je prinuđena da ostane u gipsanom koritu nekoliko meseci.[27] Po izlasku iz bolnice, radi bržeg oporavka, mladi par seli se u Monte Kasino, mali grad u blizini Njujorka. Tu Milena upoznaje Đankarla Menotija (Gian Carlo Mennoti), slavnog kompozitora čija su dela u to vreme bila najpopularnija među probirljivom njujorškom publikom. Saznavši za njene finansijske probleme, Menoti joj nudi angažman na izradi kostima za balet Sebastijan, za koji je komponovao muziku. Milena oberučke prihvata ovu ponudu i još uvek neoporavljena počinje rad na kostimima. Balet postiže veliki uspeh, a sa njim i Milena. Časopis La Art tada piše: „Izuzetno efektni Milenini kostimi u duhu italijanskog baroka, koji podsećaju na nadrealistički stil ove umetnice izvanredni su kada sugerišu sjaj Venecije, gospodarice mora u vremenu opadanja njene moći...”. Zahvaljujući ovom uspehu Milena potpisuje ugovor o saradnji na izradi kostima za balet San letnje noći.[28] Milenine ruke (posmrtni odlivak u bronzi), paleta i tube sa bojom. Milenini poslednji dani i smrt[uredi | uredi izvor] U martu 1945. godine Milena i Robert sele se u svoj novi stan u Njujorku. Milenin uspeh postaje izvestan i izgleda kao da finansijski problemi ostaju daleko iza nje. Rat u Evropi se završava i ona se nada skorom ponovnom susretu sa roditeljima. Iz pisma koje je uputio majci Danici Robert Goselin, a u kome detaljno opisuje događaje, može se zaključiti koliko je Milenina smrt bila iznenadna i neočekivana: uveče 5. marta mladi bračni par odlazi u restoran da proslavi preseljenje. Vraćaju se kući dosta kasno, odlaze na počinak, a Milena ostavlja sobarici poruku da je ujutru probudi u 10 sati... U svom stanu u Njujorku Milena je umrla od srčanog udara 6. marta 1945. godine. U lekarskom nalazu napisano je da je višemesečni život u gipsanom koritu oslabio njeno srce, tako da bi ostala invalid i da je prebolela udar. Đankarlo Menoti, pišući kasnije o Mileninoj smrti, navodi da niko, pa čak ni njen muž, nije znao da joj je srce u tako lošem stanju.[27][8] Milena Pavlović-Barili je kremirana, a urna sa njenim posmrtnim ostacima sahranjena je na groblju blizu Njujorka. Robert Goselin je 1947. urnu lično odneo Brunu Bariliju i ona je 5. avgusta 1949. godine položena u grobnicu br. 774 na rimskom nekatoličkom groblju Cimitero cacattolico deglinstranieri (Testaccio).[23][v] U istu grobnicu kasnije su, po sopstvenoj želji, sahranjeni i njen roditelji: otac Bruno, 1952. i majka Danica 1965. godine. [29][18][30] Slikarski rad[uredi | uredi izvor] Zgrada Kraljevske umetničke škole u Beogradu, u kojoj se danas nalazi Fakultet primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu Madona, 1929. Interes za likovnu umetnost Milena Pavlović-Barili pokazala je veoma rano. Svoju prvu slikarsku kompoziciju, egzotične cvetove, nacrtala je već sa pet godina, a potom i kompoziciju sa jarićima obučenim u haljinice. Veruje se da su ovi crteži bili neka vrsta kompenzacije za druženje sa vršnjacima, koje joj je bilo uskraćeno zbog bolešljivosti ili drugih zabrana.[31] Već na samom početku profesionalnog stvaralaštva kod Milene se zapaža okrenutost ka ljudskom liku i portretu, dok su pejzaž, mrtva priroda i slični motivi u njenom opusu retki i uglavnom ih koristi kao pozadinu u kompozicijama u kojima dominira ljudska figura. U njenom opusu posebno je veliki broj portreta i autoportreta, koje slika od najranijih dana (brojne portrete majke, ujaka, babe, kolega sa klase, svojih filmskih idola...) pa do njujorškog perioda, kada u jednom periodu na taj način zarađuje za život. Kroz celokupno njeno slikarstvo prožimaju se bajkovitost, usamljenost i seta.[8] Njeni radovi odaju naklonost prema dekorativnosti i ilustraciji.[4] Već posle prve samostalne izložbe u Parizu, u proleće 1932. godine, njen slikarski talenat je zapažen u umetničkim krugovima Pariza. De Kiriko u njoj prepoznaje pravac mekog metafizičkog slikarstva, a Žan Kasu joj piše predgovor za katalog. Njenim slikama očarani su Andre Lot, Pol Valeri i mnogi drugi.[11] U Parizu je došlo do naglog osamostaljenja Milanine umetnosti, za šta je verovatno najzaslužniji novi, prisan odnos sa ocem. Njegova umetnička interesovanja i krug boema, umetnika i intelektualaca u kom se kretao i u koji je uveo i Milenu morali su predstavljati veliko ohrabrenje i podsticaj naglo otkrivenoj samostalnosti likovnog izraza mlade umetnice. Bez njegove pomoći verovatno ne bi bila moguća ni izuzetno velika izlagačka aktivnost tokom prvih godina života u Parizu.[32] Slikarstvo Milene Pavlović-Barili prolazilo je kroz nekoliko faza u kojima nema jasnih i naglih rezova, ali ima bitnih razlika. Klasifikaciju Mileninog slikarstva dao je Miodrag B. Protić, najveći poznavalac i teoretičar Mileninog umetničkog rada:[2] Umetnost Milene Pavlović-Barili u Srbiji, odnosno u Kraljevini Jugoslaviji nije nailazila na razumevanje, što se može videti iz njenih pisama u kojima majci opisuje svoje utiske sa jedne izložbe:[32] oktobar 1932. ... Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela ljubaznost se svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može, preko Ministarstva spoljnih poslova da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. ... Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala... On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da potražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar, itd, itd. I da će videti Presbiro, itd. (Puno lepih reči). Poslepodne je došao iz poslanstva samo on sa ženom. ... Ni jedan novinar jugoslovenski nije došao. ... Akademizam (1922‒1931) Umetnička škola, Beograd (1922‒1926) Umetnička akademija, Minhen (1926‒1928) Prvi znaci: sinteza akademizma, secesija filmskog plakata, Beograd (1928‒1930) Postnadrealizam (1932‒1945) Magički relacionizam (linearni period), Pariz, Rim (1932‒1936) Magički relacionizam („renesansni period), Firenca, Venecija, Pariz - „Nove snage” (1936‒1939) Magički verizam, Njujork (1939‒1945) U odnosu na sve druge naše slikare toga vremena Milena Pavlović-Barili bila je izvan i iznad glavnih razvojnih tokova jugoslovenskog slikarstva, ukalupljenog u stereotip evropske umetnosti tridesetih godina, posebno Pariske škole.[2] Usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, u Srbiji i Jugoslaviji bila je gotovo zaboravljena, sve dok njeno delo domaćoj javnosti nije otkrio Miodrag B. Protić 50-ih godina 20. veka, tekstom u NIN-u (17. oktobar 1954), da bi već u novembru sledeće godine usledila izložba njenih radova u Galeriji ULUS-a.[4] Milena Pavlović-Barili za života je uradila preko 300 radova, kao i veliki broj skica i crteža. Njena dela čuvaju se u Galeriji Milene Pavlović-Barili u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u mnogim svetskim muzejima i privatnim zbirkama. Milenina dela su, u organizaciji Galerije Milene Pavlović-Barili iz Požarevca, izlagana u mnogim evropskim gradovima: Briselu, Parmi, Parizu, Bukureštu, Bratislavi, Pragu, Brnu, Skoplju i Zagrebu[33] kao i u mnogim gradovima u Srbiji među kojima je izložba održana u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, kao i izložbe u Somboru, Sremskoj Mitrovici i Gornjem Milanovcu.[34] Najvažnije izložbe[uredi | uredi izvor] Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu Prvu samostalnu izložbu Milena je otvorila u 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu u Beogradu[23], gde se predstavila sa 120 radova nastalih tokom školovanja u Beogradu i Minhenu. Kritika je ovaj prvi Milenin korak u svet umetnosti dočekala blagonaklono, predviđajući joj „sjajnu umetničku budućnost”. O njenom radu pozitivne kritike daju, između ostalih likovni kritičar Sreten Stojanović i pesnik Gustav Krklec.[25] Već januara 1929. godine otvara svoju samostalnu izložbu i u Požarevcu, a nešto kasnije postaje članica Lade i učestvuje na Prvoj prolećnoj i Drugoj jesenjoj izložbi jugoslovenskih umetnika u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, zajedno sa našim najpoznatijim slikarima i vajarima - Jovanom Bijelićem, Lazarom Ličenoskim, Vasom Pomorišcem, Ristom Stijovićem, Ivanom Radovićem, Milanom Konjovićem, Marinom Tartaljom, Tomom Rosandićem.[35] Tokom jednogodišnjeg boravka u Londonu, 27. februara 1931. otvara samostalnu izložbu u londonskoj Bloomsbery Gallery. Godine 1932. izleže na 15. izložbi Lade, otvorenoj 15. marta u Beogradu. Iste godine u proleće samostalno izlaže u Galerie Jeune Europe u Parizu. Na jesen iste godine u Rimu, u Galleria d`Arte. Do 1939. godine, kada odlazi u Njujork, Milena izlaže na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope: Sala d`Arte de `La nazione` (sa Marijom Sinjoreli i Adrianom Pinkerele, Firenca, april 1933), XII éme Salon des Tuileries (Pariz, 1934), II Quadriennale d`arte Nazionale (Rim, februar 1935), Galleriadella Cometa (samostalna izložba, Rim, januar 1937), Quatre chemins (samostalna izložba, Pariz, januar 1938), Samostalna izložba u organizaciji ambasade Kraljevine Jugoslavije u Tirani (mart 1938) Galerie Billiet (sa grupom Nouvelle generation, Pariz, april 1938), Galerie Pitoresque (izložba novog nadrealizma, Pariz 1939) i Galerie Beruhcim Jeune (sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza, Pariz i Hag 1939). U avgustu 1939. godine Milena odlazi u Njujork i već u martu 1940. samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery. Komercijalni angažman u Americi previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek u zimu 1943. godine u United Yugoslav Relief Fund u Njujorku, a u maju se izložba seli u Corcoran Gallery u Vašingtonu. Prerana smrt zaustavila je dalji uzlet ove jedinstvene umetnice.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Prve pesme, začuđujuće zrele za svoj uzrast, Milena je pisala još kao sasvim mala devojčica. Milutin Tasić navodi jednu koju je napisala kao sedmogodišnja devojčica, mada nije poznato da li svoju ili odnekud zapamćenu.[24] Roma sabato, 12. novembre 1916. Milena Kad sunce svanjiva i ptičice pevaju onda, onda je leto al ja neću da ga dočekam neću da dočekam na ovom svetu! Ovaj svet sanak samo sanak lep.[36] Bista Milene Pavlović Barili u Galeriji u Požarevcu, rad vajara Nebojše Mitrića (1965) U tekstu pod naslovom „Milenini nervi“, objavljenom 1943. godine u Njuzviku pominje se da je umetnica, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti, zbog čega dve godine nije slikala već je pisala poeziju, kao i da je patila od „užasne” nostalgije praćene čestom promenom raspoloženja. Ovo se verovatno odnosi na period 1934/1935. godine, kada je nastao sasvim neznatan broj umetničkih radova. U ovom periodu napisala je 60 pesama na četiri jezika: 17 na italijanskom, 14 na španskom, 7 na francuskom i 22 na srpskom. Godine 1934. objavljuje svoju poeziju u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). U pesništvu je, kao i u slikarstvu, ostala dosledna sebi, pa se i kroz poeziju prožimaju bajkovitost, usamljenost i seta.[37] Prevodi pesama Milene Pavlović-Barili prvi put su objavljeni 1966. godine u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, život i delo.[38], a kasnije u katalogu retrospektivne izložbe 1979. i u Protićevoj monografiji iz 1990.[8] Milenine pesme objavljene su prvi put kao zbirka 1998. godine pod naslovom Poezija[39] i u ovoj zbirci su prvi put objavljeni prevodi pesama sa španskog jezika.[40] Kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] U beogradskom naselju Rakovica, Petrovaradinu, Požarevcu, kao i u Lazarevcu i Velikom Gradištu postoje ulice koja nosi ime Milene Pavlović-Barili.[41][42][43][44][45] U Beogradu jedna osnovna škola (opština Palilula, naselje Višnjička banja)[46] i jedna privatna gimnazija (opština Stari grad)[47] takođe nose ime „Milena Pavlović-Barili”. U čast Milene Pavlović-Barili Pošta Jugoslavije, a kasnije Srbije nekoliko puta je objavljivala poštanske marke čiji su motivi njene slike. Marka sa mileninim likom izašla je na dan Mileninog rođendana 2015. godine i u Kanadi.[48] Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Galerija Milene Pavlović-Barili[uredi | uredi izvor] U znak zahvalnosti i sećanja na našu čuvenu, rano preminulu slikarku u Požarevcu je, 24. juna 1962. godine pod krovom preuređene stare porodične kuće Pavlovića, otvorena Galerija Milene Pavlović-Barili. Inicijator i glavni darodavac je slikarkina majka Danica Pavlović-Barili, koja je odlučila da imovinu koju je nasledila od svojih roditelja i umetnički fond svoje preminule kćeri daruje srpskom narodu i da se ova zaostavština sačuva kao celina.[49] Glavni članak: Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu Milenina rodna kuća, sada Galerija Milenina rodna kuća, sada Galerija Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen soba u Galeriji Spomen soba u Galeriji Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine lične stvari Milenine lične stvari Milenin slikarski pribor Milenin slikarski pribor Umetnička dela o Mileni i njenom radu[uredi | uredi izvor] O likovnom i književnom opusu napisane su mnoge monografije i kritike, od kojih su najvažnije navedene u literaturi. Pored toga njen fascinantni život i rad bili su inspiracija mnogim autorima u različitim oblastima književnog i umetničkog stvaralaštva: Romani[uredi | uredi izvor] Mitrović, Mirjana (1990). Autoportret sa Milenom : roman. Beograd: BIGZ. ISBN 978-86-13-00420-2.COBISS.SR 274956 Stojanović, Slobodan (1997). Devojka sa lampom, 1936. Požarevac: Centar za kulturu. ISBN 978-86-82973-03-4.COBISS.SR 129704711 Biografska građa[uredi | uredi izvor] Dimitrijević, Kosta; Stojanović-Guleski, Smilja (1971). Ključevi snova slikarstva : život, delo, pisma, pesme Milene Pavlović-Barili. Kruševac: Bagdala.COBISS.SR 15793415 Graovac, Živoslavka (1999). Ogledalo duše : Milena Pavlović Barilli. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-07-01204-6.COBISS.SR 151631879 Mazzola, Adele (2009). Aquae passeris : o Mileni Pavlović Barili. Beograd: HISPERIAedu. ISBN 978-86-7956-021-6. Приступљено 7. 12. 2017.COBISS.SR 158071308 Stanković, Radmila (2009). Milenin usud. Beograd: Globosino. ISBN 978-86-7900-035-4.COBISS.SR 170036492 Performans Milena ZeVu; „Milena` - Omaž srpskoj umetnici Mileni Pavlović Barili, mart 2019, Dom Jevrema Grujića Beograd, Srbija Drame[uredi | uredi izvor] Milena Barili - žena sa velom i lepezom (autor: Slobodan Marković)[50] Krila od olova (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Bodroža, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 2004)[51] Mesec u plamenu (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Sablić, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 10. decembar 2009)[52] Filmovi i TV emisije[uredi | uredi izvor] Milena Pavlović-Barili (Kratki dokumentarni film, 1962, režija: Ljubiša Jocić, scenario: Miodrag Protić)[53] Devojka sa lampom (TV film, 1992, režija: Miloš Radivojević, scenario: Slobodan Stojanović, glavna uloga: Maja Sabljić)[54] Milena Pavlović-Barili ponovo u Parizu (TV emisija, 2002, autor emisije: Vjera Vuković)[55][56] Autoportret s belom mačkom (Animirani film, 2009, scenario: Mirjana Bjelogrlić, crtež: Bojana Dimitrovski, animacija: Bogdan Vuković)[57][56] Milena (2011, scenario i režija: Čarna Radoičić)[58] Napomene[uredi | uredi izvor] ^ Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu čuva jednu sliku Čerkopea Barilija, portret Danice Pavlović-Barili iz 1910. godine.[14] ^ O međusobnom odnosu bračnog para Pavlović-Barili, kao i problemima koji su se javili i pre Mileninog rođenja, rečito govori jedan pasus iz Danicinih memoara, u kome se, nakon Milenine smrti, obraća Brunu: „Milena je na sigurnom kod mene... pišeš mi. ’Vidiš, ništa nije vredelo što si mi je odnela kada je još bila u tvom stomaku, kao mačke koje se ne uzdaju u svoje mužjake i odlaze da se omace negde daleko’, rekao si mi onda kada nije htela da se vrati sa mnom u Srbiju već da ostane u Rimu, kao sada.”[19] ^ Goselin se kasnije ponovo oženio i dobio ćerku koju je nazvao Mileninim imenom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leksikon srpskih vila i njihovog okruženja Izdavači: `Lio` Gornji Milanovac / `Context` Valjevo. Tvrd povez, zaštitna kutija, 330 + 333 strane, ilustrovano. Sitnija oštećenja na kutiji, knjige odlično očuvane. Janko Levnaić (Aleksandrovo, 21. oktobar 1959) srpski je pisac. Rođen je 21. oktobra 1959. u Aleksandrovu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Valjevu, gde živi od 1966. godine. Diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu Beogradskog univerziteta, na odseku za energetiku. Dobitnik je nagrade za kulturu grada Valjeva za 2008. godinu.[1] Zastupljen je u antologiji moderne srpske proze „U knjigama sve piše`[2] Milutina Danojlića. Bibliografija Priče sa Bistre, 1986 - zbirka priča Kakma, 1994 - postmodernistički roman Radionica za izradu naočara, 1995 - postmodernistički roman Ognjeno ogledalo, 1998 - izbor pripovedaka Trava od devet mrakova, 2008 - leksikon srpskih vila i vilenjaka Ime igre: katran i skorup, 2011 - esej o poeziji Marije Škornički Vila je tip mitskog bića ili legendarnog stvorenja u evropskom folkloru (a posebno keltskom, slovenskom, germanskom, engleskom, i francuskom folkloru), forma duha, često opisana kao metafička, natprirodna ili vanprirodna. Mitovi i priče o vilama nemaju jedinstveno poreklo, već su zbirka narodnih verovanja iz različitih izvora. Različite narodne teorije o poreklu vila uključuju njihovo prikazivanje kao demovisanih anđela ili demona u hrišćanskoj tradiciji, kao manja božanstva u predhršćanskim paganskim sistemima verovanja, kao duhove mrtvih, kao praistorijske prethodnice ljudima ili kao elemente. Etiketa vile ponekad je primenjivana samo na specifična magična stvorenja sa ljudskim izgledom, malim stasom, magičnim snagama i sklonošću lukavstvu. U drugim se vremenima ona je korištena za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, poput goblina i gnoma. Vilenski je ponekad korišten kao pridev, sa značenjem ekvivalentnim „začarani” ili „čarobni”. Ponavljajući motiv legendi o vilama je potreba da se vile odbiju koristeći zaštitne čari. Uobičajeni primeri takvih čari uključuju crkvena zvona, nošenje odeće naopačke, detelinu sa četiri lista i hranu. Takođe se ponekad smatralo da vile progone određene lokacije i da navode putnike da zalutaju koristeći varljivu svetlost. Pre pojave savremene medicine vile su se često krivile za bolest, naročito za tuberkulozu i porođajne deformacije. Pored svog folklornog porekla, vile su bile uobičajeno obeležje renesansne književnosti i romantičke umetnosti, a bile su posebno popularne u Velikoj Britaniji tokom viktorijanske i edvardske ere. Keltski preporod je takođe doveo do uspostavljanja vila kao kanonskog dela keltske kulturne baštine. Izraz vila je ponekad korišten za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, uključujući gobline i gnome, dok u drugim vremenima, termin opisuje samo specifičnu vrstu eteričnog stvorenja ili duha.[1] Koncept „vile” u užem smislu donekle jedinstven je za engleski folklor, a kasnije je umanjen u skladu s prevladavajućim ukusima viktorijanskog doba, kao u „bajkama” za decu. Istorijsko poreklo uključuje razne tradicije Brita (Bretona, Velšana, Kornvolaca), Gala (Iraca, Škota, Manksa), germanskih naroda, i srednjofrancuskih srednjovekovnih romansi. Reč vilenski je korišćen kao pridev, sa značenjem „začaran” (kao u vilenskom vitezu, vilenskoj kraljici), ali je takođe postao generički izraz za različita „očarana” stvorenja tokom kasnog srednjoengleskog perioda. Književnost Elizabetanske ere spajala je vilenjake sa vilama romanske kulture, čineći ove pojmove pomalo međusobno zamenljivim. Tokom viktorijanskog i edvardskog doba došlo je do pojačanog interesovanja za vile. Keltski preporod prikazuje vile kao deo irske kulturne baštine. Karol Silvers i drugi sugerisali su da je ova fascinacija engleskim antikvarijanima proizašla iz reakcije na veću industrijalizaciju i gubitak starijih narodnih tradicija.[2] U evropskoj umetnosti i kulturi XIX veka značajno mesto zauzimali su prošlost i mit. Istorijski, uglavnom antički i srednjovekovni događaji i ličnosti oko kojih se u XIX veku stvarala mitska aura i gradio kult, doprinosili su buđenju nacionalne svesti, potvrdi kontinuiteta postojanja jednog naroda, ali i potvrdi legitimiteta određene vladajuće strukture, kao i promovisanju njenih ideologija. Neretko ispreple- tan realnim istorijskim događajima, mit je u XIX veku ukazivao na poreklo nacije, njene heroje i sudbinu, dok su se u javnosti i posebno u politici, mitologizovala savremena uverenja. Makuljević, Nenad (2006). Umetnost i nacionalna ideja u 19. veku: sistem evropske i srpske vizuelne kulture u službi nacije (1 izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastana sredstva. Opisi Vile se generalno opisuju kao ljudske po izgledu i imaju magične moći. Smanjene vile raznih vrsta opisivane su kroz vekove, u rasponu od veoma sićušnih do veličine ljudskog deteta.[3] Ove male veličine su mogle da budu magično pretpostavljene, pre nego konstantne.[4] Neke manje vile mogle bi da prošire svoje figure kako bi oponašale ljude.[5] Na Orkniju su vile bile opisane kao stvorenja kratkog rasta, obučene u tamno sivu odeću, ponekad viđene u oklopu.[6] U nekim folklornim tradicijama vile imaju zelene oči. Neki opisi vila prikazuju ih s obućom na nogama, drugi kao bose. Krila, iako uobičajena u viktorijanskim i kasnijim umetničkim delima, su retka u folkloru; vile su letile pomoću magije, ponekad nadžedžene na stabljikama krestovnika ili na leđima ptica.[7] Moderne ilustracije često uključuju krila vilinih konjica ili leptira. Vila u južnoslovenskoj mitologiji predstavlja žensko natprirodno biće naklonjeno ljudima. Zamišljana je kao izuzetno lepa devojka zlatne kose i sa krilima, odevena u duge, prozračne haljine i naoružana strelama. Prema verovanjima, izvor njene moći je u njenoj kosi. Večno je mlada. Ona živi daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađa iz rose nekog cveća, kad pada kiša i greje Sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, gradi na oblacima.[9][10] Može se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jaše na konju ili jelenu, odlazi u lov, a još češće igra u kolu. Zaljubljuje se u junake, koje pomaže i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime (npr. Marko Kraljević i vila Ravijojla). Naklonjena je i devojkama, koje od nje mogu izmoliti lepotu ili zaštitu. Vila posebno vešto vida rane zadobijene u bojevima, i to različitim biljem. Raspolaže i sposobnošću proricanja. Vila teško prašta uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuje one koji je povrede. Čak i u slučajevima kada nanosi zlo i dalje je privlačna i zavodljiva. Potčinjava se samo onima kojima pođe za rukom da joj otmu odeću, a ako joj neko oduzme krila, preobražava se u običnu ženu. Može imati kozje, konjske ili magareće noge. Vrlo često se pominje u deseteračkim narodnim pesmama ili u narodnim pričama. Po narodnim predanjima i verovanjima ima duge raspletene kose i okuplja se sa drugim vilama na izvorima reka i jezerima, gde gole igraju kolo u vodi. U toponomastici Srbije i Crne Gore ima dosta mesta s imenom vila, npr. Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu... Njoj je slična rusalka, u stvari utopljenica ili nekršteno dete, preobraženo u devojku sa dugom raspuštenom zelenom kosom, mada se u pojedinim krajevima veruje da su i vile duše nesretno umrlih devojaka. Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima. Verovanja Vila kao predstava prisutna je u verovanjima svih Slovena. Po predanju, ona se rađa iz rose, obično na crvenom cveću, u vreme kada istovremeno pada kiša i greje Sunce i kada se na nebu pojavi duga. Vila obično ne napušta predele u kojima živi. Nosi tanku prozračnu haljinu i dugačku, niz leđa raspuštenu kosu. Obučena je u belo, a ponekad nosi i plavo. Kosa joj je crna ili zlatna. U kosi se nalazi njena dugovečnost i ako dopusti da joj neko iščupa dlaku — vila će umreti. Veruje se da joj večni život dolazi iz semena belog luka, koji niko nikada nije vidio. Ona se čini kao krhka, ali je spremna da brani svoje stanište. Vile se okupljaju na posebnim mestima koja su zabranjena za ljude. Na mesta gde vile pevaju i igraju (vilino kolo) niko ne sme pristupiti. Demonska priroda vila otrkiva se u nekim neljudskim detaljima. Ponekad za vile govore da uzimaju decu od ljudi. Zla strana je prikazana u brojnim pričama i pesmama u kojima se ruši sve što su do tada ljudi sagradili, sve dok ne dobiju ljudsku žrtvu uzidanu u temelj. Najpoznatija pesma sa ovim motivom je Zidanje Skadra. Vile se potčinjavaju samo onima koji uspeju da im ukradu odeću dok se kupaju ili igraju. Ako im se oduzme veo kojim pokrivaju kosu i krila — odmah gube sve moći. Slabost vila se ogleda u sklonosti da se zaljubljuju u smrtnike. Tokom perioda obreda, prinose se žrtve prilaganjem predmeta da se vile umilostive. Vrste Samovile Ono što su za Slovene vile, to su u Severnoj Makedoniji i Bugarskoj – samovile. Kod Srba, gde je predanje najrazvijenije i najrasprostranije, samovile su zlo. Ko popije vodu sa njihovog izvora postaje jak kao i one. Njihova deca su krilata, imaju belu kosu i vatrene oči. Samovilu Bugari prikazuju kao jahačicu jelena koja u ruci nosi zmiju otrovnicu umesto biča. Samovile imaju moć da okamene, ali i da svojim poljupcem oslobode od okamenjivanja. Takođe, prisutan je i izraz Planinska majka, za vile čija je specijalnost, između ostalog, okamenjivanje smrtnika. Biljarice Vile biljarice poznaju bilje i znaju da leče i vidaju travama. Kod njih je prisutna sklonost ka klađenju sa smrtnim devojkama. Biljarice su vezane za mesto svog rođenja. One imaju sposobnost da se preobraze u različite životinje. Ovim vilama je obično ispod časti da se mešaju u poslove smrtnika, osim u izuzetnim prilikama. Šumska majka Šumska majka je vila slična vilama biljaricama. Ova vila je poznata u različitim delovima Balkana. Šumska majka je vila čija je moć daleko iznad moći običnih vila. Šumska majka se prikazuje kao potpuno naga, velikih grudi i dugih noktiju. Vlasi je nazivaju Muma Paduri. Zadužene su za čuvanje vode....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Predrag Todorovic - Vilovska Kocija - Pjer Gripari - Vila iz Cesme - Vilin konjic - Edgar Alan Po - Vilinsko ostrvo - Covek koji se ozenio vilom - Aleksej Tolstoj - Rusalka - Ilija Vukicevic - Mala Vila - Braca Grim - Vila u ribnjaku - Desanka Maksimovic - Ako je verovati mojoj baki - Cobanin i tri vile - Svetac i vile - Mahajura - Grozdana Olujic - Knez - prodavaca bresaka - Brokat iz Cuanga - Mala Vila - Princeza Medena i Sar - ptica - Zlatna grancica - Andersen - Rajski Vrt - Gajdas iz Kejla - Jatranska vila - Pastir iz Kaltaniseta - Turgenjev - Nimfe - Drvo nasred sveta - Sumska vila - Emil Zola - Vila ljubica - Rubin - Sarl Pero - Uspavana lepotica - Vilinski dvor - Siromah i vila - Vila iz maslinjaka Vila je tip mitskog bića ili legendarnog stvorenja u evropskom folkloru (a posebno keltskom, slovenskom, germanskom, engleskom, i francuskom folkloru), forma duha, često opisana kao metafička, natprirodna ili vanprirodna. Mitovi i priče o vilama nemaju jedinstveno poreklo, već su zbirka narodnih verovanja iz različitih izvora. Različite narodne teorije o poreklu vila uključuju njihovo prikazivanje kao demovisanih anđela ili demona u hrišćanskoj tradiciji, kao manja božanstva u predhršćanskim paganskim sistemima verovanja, kao duhove mrtvih, kao praistorijske prethodnice ljudima ili kao elemente. Etiketa vile ponekad je primenjivana samo na specifična magična stvorenja sa ljudskim izgledom, malim stasom, magičnim snagama i sklonošću lukavstvu. U drugim se vremenima ona je korištena za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, poput goblina i gnoma. Vilenski je ponekad korišten kao pridev, sa značenjem ekvivalentnim „začarani” ili „čarobni”. Ponavljajući motiv legendi o vilama je potreba da se vile odbiju koristeći zaštitne čari. Uobičajeni primeri takvih čari uključuju crkvena zvona, nošenje odeće naopačke, detelinu sa četiri lista i hranu. Takođe se ponekad smatralo da vile progone određene lokacije i da navode putnike da zalutaju koristeći varljivu svetlost. Pre pojave savremene medicine vile su se često krivile za bolest, naročito za tuberkulozu i porođajne deformacije. Pored svog folklornog porekla, vile su bile uobičajeno obeležje renesansne književnosti i romantičke umetnosti, a bile su posebno popularne u Velikoj Britaniji tokom viktorijanske i edvardske ere. Keltski preporod je takođe doveo do uspostavljanja vila kao kanonskog dela keltske kulturne baštine. Izraz vila je ponekad korišten za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, uključujući gobline i gnome, dok u drugim vremenima, termin opisuje samo specifičnu vrstu eteričnog stvorenja ili duha.[1] Koncept „vile” u užem smislu donekle jedinstven je za engleski folklor, a kasnije je umanjen u skladu s prevladavajućim ukusima viktorijanskog doba, kao u „bajkama” za decu. Istorijsko poreklo uključuje razne tradicije Brita (Bretona, Velšana, Kornvolaca), Gala (Iraca, Škota, Manksa), germanskih naroda, i srednjofrancuskih srednjovekovnih romansi. Reč vilenski je korišćen kao pridev, sa značenjem „začaran” (kao u vilenskom vitezu, vilenskoj kraljici), ali je takođe postao generički izraz za različita „očarana” stvorenja tokom kasnog srednjoengleskog perioda. Književnost Elizabetanske ere spajala je vilenjake sa vilama romanske kulture, čineći ove pojmove pomalo međusobno zamenljivim. Tokom viktorijanskog i edvardskog doba došlo je do pojačanog interesovanja za vile. Keltski preporod prikazuje vile kao deo irske kulturne baštine. Karol Silvers i drugi sugerisali su da je ova fascinacija engleskim antikvarijanima proizašla iz reakcije na veću industrijalizaciju i gubitak starijih narodnih tradicija.[2] U evropskoj umetnosti i kulturi XIX veka značajno mesto zauzimali su prošlost i mit. Istorijski, uglavnom antički i srednjovekovni događaji i ličnosti oko kojih se u XIX veku stvarala mitska aura i gradio kult, doprinosili su buđenju nacionalne svesti, potvrdi kontinuiteta postojanja jednog naroda, ali i potvrdi legitimiteta određene vladajuće strukture, kao i promovisanju njenih ideologija. Neretko ispreple- tan realnim istorijskim događajima, mit je u XIX veku ukazivao na poreklo nacije, njene heroje i sudbinu, dok su se u javnosti i posebno u politici, mitologizovala savremena uverenja. Makuljević, Nenad (2006). Umetnost i nacionalna ideja u 19. veku: sistem evropske i srpske vizuelne kulture u službi nacije (1 izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastana sredstva. Opisi Vile se generalno opisuju kao ljudske po izgledu i imaju magične moći. Smanjene vile raznih vrsta opisivane su kroz vekove, u rasponu od veoma sićušnih do veličine ljudskog deteta.[3] Ove male veličine su mogle da budu magično pretpostavljene, pre nego konstantne.[4] Neke manje vile mogle bi da prošire svoje figure kako bi oponašale ljude.[5] Na Orkniju su vile bile opisane kao stvorenja kratkog rasta, obučene u tamno sivu odeću, ponekad viđene u oklopu.[6] U nekim folklornim tradicijama vile imaju zelene oči. Neki opisi vila prikazuju ih s obućom na nogama, drugi kao bose. Krila, iako uobičajena u viktorijanskim i kasnijim umetničkim delima, su retka u folkloru; vile su letile pomoću magije, ponekad nadžedžene na stabljikama krestovnika ili na leđima ptica.[7] Moderne ilustracije često uključuju krila vilinih konjica ili leptira.[8] Staroslovenska mitologija Vila, rad Endija Pacioreka Magazin Bosanska vila izlazio je u Sarajevu u 19. veku kao značajno glasilo Srba iz Bosne Vila u južnoslovenskoj mitologiji predstavlja žensko natprirodno biće naklonjeno ljudima. Zamišljana je kao izuzetno lepa devojka zlatne kose i sa krilima, odevena u duge, prozračne haljine i naoružana strelama. Prema verovanjima, izvor njene moći je u njenoj kosi. Večno je mlada. Ona živi daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađa iz rose nekog cveća, kad pada kiša i greje Sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, gradi na oblacima.[9][10] Može se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jaše na konju ili jelenu, odlazi u lov, a još češće igra u kolu. Zaljubljuje se u junake, koje pomaže i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime (npr. Marko Kraljević i vila Ravijojla). Naklonjena je i devojkama, koje od nje mogu izmoliti lepotu ili zaštitu. Vila posebno vešto vida rane zadobijene u bojevima, i to različitim biljem. Raspolaže i sposobnošću proricanja. Vila teško prašta uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuje one koji je povrede. Čak i u slučajevima kada nanosi zlo i dalje je privlačna i zavodljiva. Potčinjava se samo onima kojima pođe za rukom da joj otmu odeću, a ako joj neko oduzme krila, preobražava se u običnu ženu. Može imati kozje, konjske ili magareće noge. Vrlo često se pominje u deseteračkim narodnim pesmama ili u narodnim pričama. Po narodnim predanjima i verovanjima ima duge raspletene kose i okuplja se sa drugim vilama na izvorima reka i jezerima, gde gole igraju kolo u vodi. U toponomastici Srbije i Crne Gore ima dosta mesta s imenom vila, npr. Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu... Njoj je slična rusalka, u stvari utopljenica ili nekršteno dete, preobraženo u devojku sa dugom raspuštenom zelenom kosom, mada se u pojedinim krajevima veruje da su i vile duše nesretno umrlih devojaka. Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima. Verovanja Vila kao predstava prisutna je u verovanjima svih Slovena. Po predanju, ona se rađa iz rose, obično na crvenom cveću, u vreme kada istovremeno pada kiša i greje Sunce i kada se na nebu pojavi duga. Vila obično ne napušta predele u kojima živi. Nosi tanku prozračnu haljinu i dugačku, niz leđa raspuštenu kosu. Obučena je u belo, a ponekad nosi i plavo. Kosa joj je crna ili zlatna. U kosi se nalazi njena dugovečnost i ako dopusti da joj neko iščupa dlaku — vila će umreti. Veruje se da joj večni život dolazi iz semena belog luka, koji niko nikada nije vidio. Ona se čini kao krhka, ali je spremna da brani svoje stanište. Vile se okupljaju na posebnim mestima koja su zabranjena za ljude. Na mesta gde vile pevaju i igraju (vilino kolo) niko ne sme pristupiti. Demonska priroda vila otrkiva se u nekim neljudskim detaljima. Ponekad za vile govore da uzimaju decu od ljudi. Zla strana je prikazana u brojnim pričama i pesmama u kojima se ruši sve što su do tada ljudi sagradili, sve dok ne dobiju ljudsku žrtvu uzidanu u temelj. Najpoznatija pesma sa ovim motivom je Zidanje Skadra. Vile se potčinjavaju samo onima koji uspeju da im ukradu odeću dok se kupaju ili igraju. Ako im se oduzme veo kojim pokrivaju kosu i krila — odmah gube sve moći. Slabost vila se ogleda u sklonosti da se zaljubljuju u smrtnike. Tokom perioda obreda, prinose se žrtve prilaganjem predmeta da se vile umilostive. Vrste Samovile Ono što su za Slovene vile, to su u Severnoj Makedoniji i Bugarskoj – samovile. Kod Srba, gde je predanje najrazvijenije i najrasprostranije, samovile su zlo. Ko popije vodu sa njihovog izvora postaje jak kao i one. Njihova deca su krilata, imaju belu kosu i vatrene oči. Samovilu Bugari prikazuju kao jahačicu jelena koja u ruci nosi zmiju otrovnicu umesto biča. Samovile imaju moć da okamene, ali i da svojim poljupcem oslobode od okamenjivanja. Takođe, prisutan je i izraz Planinska majka, za vile čija je specijalnost, između ostalog, okamenjivanje smrtnika. Biljarice Vile biljarice poznaju bilje i znaju da leče i vidaju travama. Kod njih je prisutna sklonost ka klađenju sa smrtnim devojkama. Biljarice su vezane za mesto svog rođenja. One imaju sposobnost da se preobraze u različite životinje. Ovim vilama je obično ispod časti da se mešaju u poslove smrtnika, osim u izuzetnim prilikama. Šumska majka Šumska majka je vila slična vilama biljaricama. Ova vila je poznata u različitim delovima Balkana. Šumska majka je vila čija je moć daleko iznad moći običnih vila. Šumska majka se prikazuje kao potpuno naga, velikih grudi i dugih noktiju. Vlasi je nazivaju Muma Paduri. Zadužene su za čuvanje vode.

Detalji predmeta Stanje Polovno Садржај ФИЛОЛОГИЈА И УНИВЕРЗИТЕТ JEZIK NA UNIVERZITETU Милош М. Ковачевић, СТАТУС СРПСКОГ ЈЕЗИКА НА СРПСКИМ УНИВЕРЗИТЕТИМА ................................................................ Јордана Марковић, ОСЛОВЉАВАЊЕ У КОМУНИКАЦИЈИ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У НИШУ................................................. Надежда Јовић, ЕЛЕМЕНТИ КОСОВСКО-РЕСАВСКОГ И ПРИЗРЕНСКО-ТИМОЧКОГ ДИЈАЛЕКТА У ХИЛАНДАРСКОМ МЕДИЦИНСКОМ КОДЕКСУ ..................................... Димка Савова, ДЕПАЦИЈЕНТИВНИ ПАСИВ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ............. Гордана Драгин, ЈЕЗИК ГРАДА И(ЛИ) ЈЕЗИК НА ФАКУЛТЕТУ ................... Иван Н. Јовановић, КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА ФРАНЦУСКИХ ФРАЗЕОЛОГИЗАМА СА ЛЕКСЕМОМ „ÂNE“ И СРПСКИХ ФРАЗЕОЛОГИЗАМА СА ЛЕКСЕМОМ „МАГАРАЦ“ .................................... Jelena Vojinović-Kostić, TEORIJSKI OSVRT NA LINGVISTIČKI FENOMEN PREBACIVANJA KODA ......................................................................................... Љиљана Недељков, ТЕМАТСКА ЛЕКСИКОГРАФИЈА КАО СВЕДОЧАНСТВО О КУЛТУРНОМ ИДЕНТИТЕТУ .......................................... Natalija Panić Cerovski, Maja Đukanović, Borko Kovačević, NOVI MARKERI CITIRANJA U SRPSKOM I SLOVENAČKOM JEZIKU .................. LITERARNI OBLICI KAO IZRAZ PRIVATNOG ŽIVOTA Dejan D. Milutinović, KLASIČNA VS HARD-BOILED ŠKOLA – ODNOS PREMA PRIVATNOSTI ........................................................................................... Саша Д. Кнежевић, ВИШЊИЋЕВ ЈУНАК У ДВОБОЈУ ...................................... Младенко Саџак, ИЛИЈА И. ВУКИЋЕВИЋ – МИСЛИ И ИМПРЕСИЈЕ ........ Бошко Сувајџић, ПРЕПИСКА ФЕЛИКСА КАНИЦА СА КОНСТАНТИНОМ ЈИРЕЧЕКОМ ................................................................ Александар Пејчић, КОМЕДИЈА У ЕПОСИ СРПСКОГ РЕАЛИЗМА ................ Александр Геннадьевич Степанов, ЖЕЛЕЗНАЯ ДОРОГА В СУДЬБЕ И ПОЭЗИИ МАРИНЫ ЦВЕТАЕВОЙ ..................................................................... 13 26 34 55 68 75 99 105 121 135 148 155 167 174 188 Андреја Марић, ЕСЕЈИ ВЛАДИМИРА ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋА: УМЈЕТНИЧКО ДЈЕЛО КАО АФИРМАЦИЈА ЛИЧНОСТИ ........................ Александар Костадиновић, ПУТНИЧКА ПРОЈЕКЦИЈА ИНТИМЕ (ПУТОПИСНА ПРИЧА МИЛАНА ЈОВАНОВИЋА МОРСКОГ) ................ Данијела Вујисић, ЗАВИЧАЈНИ ПРОСТОР У ПРОЗИ ЖИВОЈИНА ПАВЛОВИЋА ................................................................................ Дарко Крстић, Маријан Мишић, ИСКУСТВО ПРИВАТНОГ ЖИВОТА У БИБЛИЈСКОЈ СИМБОЛИЦИ ПРОРОКА ОСИЈЕ ..................................... Драгана Вукићевић, СЕНТИМЕНТАЛИСТИЧКА ПАРАДИГМА СТРАСТИ ИЛИ ЉУБАВ У ПРИРОДИ .............................................................. Dubravka Đ. Popović Srdanović, TRI RODITELJSKE ELEGIJE U POEZIJI ROBERTA LOUELA ............................................................................ Vladislava Gordić Petković, URBANA SVAKODNEVICA U FIKTIVNOJ ŽENSKOJ AUTOBIOGRAFIJI .............................................................. Снежана Милосављевић Милић, ПРОСТОРИ ПРИВАТНОСТИ У РОМАНУ СРПСКЕ МОДЕРНЕ ....................................................................... Јелена Јовановић, ОДЈЕЦИ ПРИВАТНОГ ЖИВОТА У ПРОЗИ СРПСКЕ МОДЕРНЕ (СТАРИНСКО И МОДЕРНО МИЛУТИНА УСКОКОВИЋА) ............................................................................. Кристина Николовска, ИГРА ФИКЦИЈЕ И ПРИВАТНОГ ЖИВОТА У РОМАНУ ВЕШТИЦА МАКЕДОНСКОГ ПИСЦА ВЕНКА АНДОНОВСКОГ .................................................................................................... Milena Kostić, SUKOB POLITIČKOG I LIČNOG U ŠEKSPIROVOM DELU KRALJ DŽON ............................................................. Mirjana Lončar-Vujnović, PSYCHOANALYSIS AS THE SCOPE OF LITERARY THEORY ................................................................................................ Наталия Няголова, СЕМЕЙСТВО – ПОЛ – ХАРАКТЕР В ДРАМАТУРГИЯТА НА ЧЕХОВ ........................................................................ Стојан Ђорђић, РИТУАЛИ ЗЛА НАД НЕМОЋНИМ ПОЈЕДИНЦЕМ У АНДРИЋЕВОЈ ПРИПОВЕЦИ ‘’МАРА МИЛОСНИЦА’’ ............................ Panajiotis Asimopulos, KNJIŽEVNA DELA IVA ANDRIĆA U GRČKOJ ............ Павле Ботић СВЕТОВНО И ДУХОВНО У ДЕЛУ ЈОВАНА ДУЧИЋА ............. Ранко Поповић, ВРИЈЕМЕ МРТВИХ У СРПСКОЈ ДРАМИ 20. ВИЈЕКА ...... Ružica Jovanović, Marko Ek, DVA MODELA BIOGRAFIJE O IVANI BRLIĆ-MAŽURANIĆ .................................................................................. Снежана С. Башчаревић, СВЕДОЧЕЊЕ О ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ У ЗБИРЦИ ПЕСАМА ОДВИЈАЊЕ СВИТКА МИЛИЦЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ ЛИЛИЋ ............................................................... 193 205 221 234 244 255 268 280 295 308 317 328 339 349 365 369 379 395 414 Sanja Tadić-Šokac, USRED RIJEČI ............................................................................. Zorana Kovačević, ČIN PISANJA KAO IZRAZ PRIVATNOG ŽIVOTA U ROMANIMA ALBE DE CÉSPEDES ..................................................................... JEZIK, KNJIŽEVNOST, NASLEĐE Борјан Митровић, ФУНКЦИЈА ФИКТИВНИХ БИЋА У ДРЖИЋЕВОЈ ТИРЕНИ, НАЉЕШКОВИЋЕВОЈ КОМЕДИЈИ ТРЕЋОЈ И ЛОВЦУ И ВИЛИ М. ВЕТРАНОВИЋА ............................................. Маја Д. Стојковић, ПРИНУДА И МОРАЛИЗАМ ИЛИ ПИТАЊЕ ОБЛИКОВАЊА КОЛЕКТИВНОГ ИДЕНТИТEТА .......................................... Марјана Ћосовић, ТИПОВИ БОЖЈИХ ЉУДИ КОД БОРИСАВА СТАНКОВИЋА ................................................................................ Жељка Пржуљ, ВИНАВЕРОВО СХВАТАЊЕ ПЈЕСНИЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ ...... Маријана Радовић, ВРЕМЕНСКИ ДУАЛИЗАМ У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ ДРАМИ .................................................................................................. Биљана Ћирић, ИНТЕРПРЕТАЦИЈА НАЦИОНАЛНИХ ИДЕОЛОГЕМА У ДРАМИ СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ УБИВА АЖДАХУ ДУШАНА КОВАЧЕВИЋА .................................................... Александра Ристић, Индивидуално у миру, колективно у рату Идентитет у Судбинама Мирослава Поповића .................................................................. Радославка Сударушић, Властимир Пантић, СРПСКА ШТАМПАНА КЊИГА У БИХ ОД 1800. ДО 1878. ГОДИНЕ ............................................... Бојана Ласица, УЛОГА СРПСКЕ ЦЕНТРАЛНЕ БИБЛИОТЕКЕ „ПРОСВЈЕТА“ У РАЗВОЈУ ОБРАЗОВАЊА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ .............................................................................. Александра Јанић, НАЧИНИ ИСКАЗИВАЊА ЉУДСКИХ ОСОБИНА У СРПСКИМ ИЗРЕКАМА И ПОСЛОВИЦАМА ............................................ Милица Радуловић, СЕКУНДАРНА ПРЕДИКАЦИЈА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ........................................................................................... ФИЛОЛОГИЈА И УНИВЕРЗИТЕТ Martina Knežević, LAHMANOV METOD U NASTAVI ROMANSKE FILOLOGIJE ..................................................................................... 423 440 453 460 474 488 496 512 528 540 551 561 573 585 Predrag Mutavdžić, Anastassios Kampouris, ДОПРИНОС САВЕТА ЕВРОПЕ У РАЗВОЈУ ЈЕЗИЧКЕ ПОЛИТИКЕ У ЕВРОПИ ............................. Nadežda Silaški, Tatjana Đurović, ENGLESKI JEZIK KAO PREDUSLOV ZA UKLJUČENJE EKONOMISTA U MEĐUNARODNE NAUČNE I STRUČNE TOKOVE .............................................................................................. Nikoleta Momčilović, EVROPSKA VIŠEJEZIČNOST I ULOGA ENGLESKOG JEZIKA ............................................................................................. Predrag Novakov, STUDIJE ANGLISTIKE U REFORMISANOJ UNIVERZITETSKOJ NASTAVI .............................................................................. Danica Piršl, Popovska Solzica, KOMPETITIVNOST STUDENATA I SAVREMENI UNIVERZITET ................................................................................ Salvatore Cavaliere, LEARNING ITALIAN LANGUAGE THROUGH LITERATURE ............................................................................................................ Vesna Tasevska, THE IMPORTANCE OF INDIVIDUALIZED APPROACH IN THE ESP CLASSROOM .................................................................................... Vesna Simović, IGRA U NASTAVI/UČENJU STRANOG JEZIKA ......................... Vuk Marković, TEACHING ENGLISH FOR MEDICAL PURPOSES TO FOREIGN STUDENTS ..................................................................................... Anđelka Ignjačević, STRANI JEZICI I UNIVERZITET: STRATEGIJE I NEDOUMICE ........................................................................................................ Biljana Radić-Bojanić, ULOGA MATERNJEG JEZIKA U RAZUMEVANJU METAFORIČKOG VOKABULARA ENGLESKOG JEZIKA KAO STRANOG .............................................................. Savka Blagojević, ZNAČAJ STRATEŠKE KOMPETENCIJE KOD UČENJA ENGLESKOG JEZIKA ZA AKADEMSKE POTREBE STUDENATA IZ SRPSKE GOVORNE SREDINE ............................................................................. Danilo Capasso, NOVA METODOLOGIJA OBOGAĆIVANJA RJEČNIKA U NASTAVI ITALIJANSKOG JEZIKA UPOTREBOM “TAVOLE PAROLIBERE” PINE MASNATE ........................................................ Dejan Malčić, FILM KAO NASTAVNO SREDSTVO ................................................ Дејан Марковић, KОРИШЋЕЊЕ ИНТЕРНЕТА У ПРЕВОДИЛАЧКОЈ ПРАКСИ ........................................................................... Драган Станојевић, НAСТAВA JEЗИКA НA ВИСOКOШКOЛСКИМ СТРУКОВНИМ СТУДИJAМA И ВИСОКОШКОЛСКИМ УСТAНOВAМA ....................................................................................................... Jelena Basta, ENGLESKI JEZIK STRUKE U VISOKOM ŠKOLSTVU .................... Ljubica Kardaleska, CONTINUITY IN FOREIGN LANGUAGE EDUCATION ... 596 606 617 630 651 659 668 678 688 693 707 721 736 755 768 777 787 802 Marija Stojković, EVALUACIJA UDŽBENIKA U NASTAVI ENGLESKOG JEZIKA ZA POSEBNE SVRHE NA UNIVERZITETSKOM NIVOU ................. JEZIK, KNJIŽEVNOSTI I KULTURA SLOVENSKIH NARODA Александра Колаковић, ИНТЕРЕСОВАЊЕ ФРАНЦУСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА ЗА КУЛТУРУ СЛОВЕНСКИХ НАРОДА КРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА .............................................................. Борис Стојковски, ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ МЕТОДИЈЕВЕ СТИХИРЕ СВЕТОМ ДИМИТРИЈУ ..............................