Autor - osoba Hasanagić, Enes, 1935- = Hasanagić, Enes, 1935- Naslov Ljekovito bilje i jetra : kultivirano i samoniklo ljekovito bilje u zaštiti funkcija jetre i žučne kesice / Enes Hasanagić ; [ilustracije Azemina Edželović, Senada Hasanagić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1984 Fizički opis 359 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Edželović, Azemina, ilustrator = Edželović, Azemina, ilustrator Hasanagić, Senada, ilustrator = Hasanagić, Senada, ilustrator Napomene Bibliografija: str. 354-356 Registar. Predmetne odrednice Lekovite biljke -- Fitoterapija -- Recepti Lekovito bilje -- Fitoterapija -- Recepti Jetra -- Bolesti -- Lečenje -- Fitoterapija Žučna kesa -- Bolesti -- Lečenje – Fitoterapija MG69 (N) LEKOVITA TRAVA ZA JETRU Određena hrana deluje povoljno na jetru kao i neke biljke. Istražimo koje su to najbolje lekovite biljke za jetru koje pomažu rad jetre Mnogi faktori utiču na zdravlje ovog bitnog organa, neki od tih uzroka oštećenja su: Bakterijske i virusne infekcije Trovanje gljivama Autoimunske bolesti Toksini (aflatoksini) Prekomerno konzumiranje alkohola Najčešća oboljenja jetre su ciroza jetre i inflamatorna oboljenja. Srećom, postoji nekoliko biljaka za detoksikaciju jetre i održavanje njenog zdravlja. Jetra je primarni organ koji je odgovoran za eliminaciju i degradaciju toksina koji se gomilaju u našem organizmu. Takođe, proizvodi žuč, sredstvo za detoksikaciju koje je metabolički neophodno za varenje masti iz hrane. Potpuno je jasno koliko je važno zdravlje vaše jetre sa ciljem održanja vašeg celokupnog zdravlja. Biljni proizvodi koji čuvaju jetru Pravilna ishrana je ključna za zdravlje jetre. Postoji hrana za jetru koja blagotvorno deluje. Tradicionalna medicina na Balkanu je kao najbolje biljke za jetru cenila pre svega: hajdučku travu, nanu, maslačak, čičak, sikavicu, zatim gorke trave kao što su pelin i lincura, ali bilo je i mnogo drugih lekovitih trava za jetru kao što su kičica, cikorija, kantarion. Šta savremena nauka kaže koje su najbolje trave za jetru i zbog čega. Artičoka (Cynara scolymus) Artičoka spada među najbolje lekovite biljke za jetru. Artičoka sadrži kafeilkvinsku kiseline i njene derivate koje su pokazali moćna delovanja na regeneraciju jetre. Preparati artičoke obično se nalaze u obliku kapsule. Kroz nekoliko studija potvrđeno je delovanje artičoke na poboljšanje lučenja žuči, regulaciju lipidnog statusa organizma i njeno hepatoprotektivno dejstvo. Neke od pogodnosti korišćenja artičoke Povećava izlučivanje žuči i poboljšava varenje masti Smanjuje nivo holesterola u krvi Uklanja gastrointestinalne probleme kao što su nadutost, mučnina, dispepsija, bolovi u trbuhu, IBS (sindrom iritabilnog kolona), mamurluk i opstipaciju Podstiče rast dobrih gastrointestinalnih bakterija (zahvaljujući inulinu, prebiotičkom vlaknu). Sprečava oštećenje jetre (ekstrakt artičoke primenjen pre izlaganja poznatom hepatotoksinu pokazuje sposobnost inhibicije oštećenja jetre - Eksperimentalna i toksikološka patologija, 2008) Turski istraživači otkrili su da ekstrakt lišća artičoke smanjuje razinu masti i kolesterola u jetri. Ekstrakt artičoka inhibirao je rak jetre u ljudskim ćelijama jetre i takođe štiti ćelije jetre od oštećenja (objavljeno u izdanju Nutrition and Cancer, 2008). „Impresivni rezultati prikazani su u velikoj studiji otvorenog tipa u kojoj je učestvovalo 417 ispitanika sa bolestima jetre ili žučnog kanala. Većina tih ispitanika imala je hronične probleme, kod većine njih to je trajalo i više godina. Oni su imali bolove u gornjem delu trbuha, opstipaciju, nadutost, mučninu i nedostatak apetita. Ti pacijenti su primenjivali ekstrakt lista artičoke tokom perioda od 4 nedelja. Nakon nedelju dana, oko 70% pacijenata imalo je poboljšanje njihovih simptoma, dok je nakon 4 nedelja taj procenat porastao na 85%. (Held, 1991). `` Doziranje: za većinu problema - 320-1800 mg ekstrakta artičoke (u podeljenim dozama, tri puta dnevno), po mogućnosti sa hranom. Bezbednost i nuspojave Artičoke: Trebali biste izbegavati primenu ekstrakta artičoke ako postoji opstrukcija žučnih kanala. U slučaju žučnih kamenaca, koristite je pod nadzorom lekara. To je razlog zašto lekari ne prepisuju BioLiver kapi za jetru osobama koje imaju kamenčiće u žuči, jer kapi podstiču lučenje žuči i izbacivanje kamenčića koji mogu da se zaglave u žučnim putevima. Takođe artičoka ima i diuretske osobine – svako ko uzima list artičoke treba biti svestan da ona može uzrokovati učestalije mokrenje. Često lekovite biljke za jetru podstiču izlučivanje žuči, pa ko ima kamen u žuči treba da bude oprezan. Sikavica ili Gujina Trava ili Plod badelja (Silybum marianum) Sikavica je jedna od najpopularnijih lekovitih biljki za jetru. Neke lekovite biljke za jetru deluju samostalno a neke u grupi. Sikavica deluje samostalno. Primena je kod oštećenja jetre izazvanog dejstvom toksičnih agensa i kao dopunska terapija hroničnih inflamatornih oboljenja jetre i ciroze jetre. Aktivni sastojci ploda Sikavice – badelja predstavlja kompleks flavonolignana koji se naziva silimarin. Nastaje kondenzacijom koniferilalkohola i taksifolina. Sastojci kompleksa su: Silibinin Silikristin Silidianin Izosilibinin Pozitivni uticaji silimarina na regeneraciju oštećenih ćelija jetre, pokazuju antiinflamatorno delovanje, antifibrotočno delovanje (sprečava se stvaranje kolagena – fibrotična transformacija od ključnog je razvoja za patogenezu ciroze jetre), holagogno, čak se u poslednje vreme ispituje i antiproliferativno dejstvo. Od neželjenih efekata javljaju se gastrointestinalne smetnje (suvoća usta, mučnina, iritacija želuca, dijareja), glavobolja, reakcija preosetljivosti. Menta – Nana (Mentha piperita) Pepermint nema uticaj samo na loš zadah. Ova biljka stimuliše protok žuči i opušta žučne kanale, olakšavajući na taj način varenje masti. Takođe pomaže u smanjenju lošeg holesterola, što čini posao jetre za filtriranje toksina lakšim. Nana takođe pokazuje pozitivne efekte na bubrege i zdravlje urinarnog trakta, istraživači su potvrdili i blagi uticaj na rad želuca sa smanjenjem mučnine Koren maslačka (Taraxacum officinale) Svakog proleća priroda nam pruža veliki broj biljaka koje štite i čiste jetru. Maslačak je jedan od najboljih primera. Kad birate najbolje lekovite biljke za jetru Maslačak uvek treba da nadje mesto u čaju ili tinkturi. Australijski časopis lekovitog bilja navodi dve studije koje su pokazale regenerativne karakteristike maslačka u slučajevima žutice, otoka jetre, hepatitisa i smetnji u varenju hrane. Ako odlučite upotrebiti koren maslačaka u vašem programu za čišćenje jetre, uzmite 500 do 2000 mg dnevno u kapsulama. Alternativno, možete napraviti dekokt pomoću dve kašike korena maslačaka u prahu po šoljici vode. Jedna šolja čaja, tri puta dnevno pokazaće delotvorne efekte posle par dana. Organska kurkuma (Curcuma longa) Ovaj žuti koren, iz familije đumbira, pokazuje hepatoprotektivno dejstvo - snažan je čuvar jetre, pa čak i regenerator jetrenih ćelija. Ne samo da pomaže u stimulaciji enzima odgovorih za eliminaciju toksina (uključujući poznate karcinogene) iz tela, ali istraživanje UCLA-e su pokazala da suzbija i negativne efekte raznih karcinogena. Biljni svijet, kao dio života na Zemlji, nalazi se gotovo na svakom koraku i čovjek je unatoč golemom napretku ovisan o tom biljnom svijetu. Upravo je biljni svijet najvažniji dio čovjekove hrane pa prema tome i temelj njegova održanja. Čovjek je odavno spoznao da je određenom biljnom hranom primao u tijelo i one tvari koje su ga održavale zdravim, pa je došao do saznanja da su i ljekovite. Posezao je za tim biljkama i svoju spoznaju prenosio novim generacijama usmenom, a kasnije i pismenom predajom. Iz ovakve predaje, protkane često mistikom i praznovjerjem, nastala je i izgrađena pučka medicina mnogih naroda. Odbacujući postepeno mistiku i praznovjerje, uvođenjem naučnog promatranja prirode i razvojem prirodnih nauka, proučavalo se i ljekovito bilje i njegovo djelovanje na ljudski organizam. Proučavanje ljekovitog bilja sa stajališta medicine dovelo je do izbacivanja iz upotrebe mnogih ljekovitih biljki, koje je u svom popisu za liječenje zadržala pučka medicina, pa su u službenoj medicini ostale samo one ljekovite biljke koje su uvrštene u službeni popis lijekova, tj. u farmakopeju. Usporedo s ispitivanjem utjecaja ljekovitog bilja na ljudski organizam, prišlo se kemijskom ispitivanju onih djelotvornih tvari u biljci, za koje se smatralo da određuju ljekovitost pojedine biljke. Posljedica je ovakvih kemijskih ispitivanja nastojanje da se sintetskim putem proizvodu iste ili slične tvari koje bi u liječenju čovjeka i održavanju njegova zdravlja zamijenile prirodne proizvode biljnog svijeta, pa je i moderna medicina sve većom upotrebom sintetskih lijekova zanemarila ljekovitu vrijednost mnogih biljaka. No, unatoč ovom zanemarivanju, uz pronalazak djelotvornih prirodnih biljnih spojeva, sve su veće težnje da se u liječenju raznih bolesti ponovo uvrste u upotrebu lijekovi biljnog porijekla koji se u potpunosti ne mogu zamijeniti sintetski proizvedenim kemijskim spojevima. Danas se znanje o ljekovitosti određenih biljaka znatno proširilo njihovim opširnim ispitivanjima pa i ova knjiga, u inače brojnoj literaturi o ljekovitom bilju, ima za cilj da čitaoce upozna s praktičnom vrijednošću onog ljekovitog bilja s kojim se čovjek i najčešće susreće u prirodi. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. U nekim zemljama žir je i danas uobičajena namirnica u ishrani. Na slici je dotorimuk - korejski specijalitet, žele napravljen od žirovog brašna Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razbolevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće Jestivi koren čička U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Branje Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Priprema Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice i td. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Branje Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Priprema Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Branje Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Priprema Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica - džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice - ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Branje Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili. Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.]] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Priprema Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Proklijale seme Proklijalo seme monokotiledonih (levo) i dikotiledonih biljaka (desno) Proklijalo seme nekih biljaka u Kini se u ishrani koristi već 5000 godina, ali se u zapadnoj civilizaciji koristi tek u novije doba. Proklijalo seme je ukusnije i lakše se vari od neproklijalog. Osim toga daleko su bogatije hranljivim materijama od onih neproklijalih. U procesu klijanja kod semena (koje je samo po sebi bogato izvorima energije) dolazi do hemijskih reakcija tokom kojih se povećava njihova prehrambena vrednost. Veliki deo skroba tokom klijanja pretvara se u šećer, a količine prisutnih vitamina se već posle četiri dana klijanja povećavaju 4–10 puta. Klice razvijene na svetlu bogatije su vitaminima A i C, dok su klice razvijene u mraku blede, ne sadrže hlorofil i karoten, ali su bogatije vitaminima B kompleksa. Mnoge klice bogate su i gvožđem, fosforom i kalijumom. Za ovakvu upotrebu može se prikupljati seme različitih detelina, loboda, štavelja, štireva, trupaca, grbica, seme maslačka i drugo. Branje Seme se sakupljaju kada je potpuno zrelo, najčešće tokom leta i jeseni, što zavisi od biljne vrste. Najlakše ga je sakupiti sa biljaka kojima su plodovi skupljeni u klas, klip ili metlicu. Priprema Neko seme samoniklih biljaka može se jesti sirovo, kakav je slučaj sa pitomim kestenom ili pinjolima. Seme drugih vrsta najčešće se koristi kao zamena za hlebno brašno. Ako se koriste kao proklijalo, seme se po potrebi očisti i ostavi preko noći da odstoji u mlakoj vodi. Zatim se ispere i ostave u plitkoj posudi da navlaženo klija nekoliko dana, zaštićeno od direktne sunčeve svetlosti. Optimalna temperatura klijanja je 15-18°C, a maksimalna 24°C. Može se naklijavati na svetlu ili u mraku, a sam proces traje 2-6 dana, zavisno od vrste, za koje vreme klice dostignu visinu od 1 do 3,5 cm. Većina proklijalog semena samoniklih biljaka ukusno je i sirovo, pa se tako i konzumiraju, kao poseban obrok ili u različitim salatama, ali se može dodavati i različitim kuvanim jelima od mesa i povrća. Upotreba samoniklih jestivih biljaka Osušeni aromatični listovi divljeg pelina (Artemisia vulgaris) u dobro zatvorenoj staklenoj posudi Samonikle jestive biljke najčešće se koriste kao divlje voće i povrće i konzumiraju se u svežem stanju i li kuvane. Osim toga divlje samonikle biljke mogu se koristiti i na druge načine. Najčešće je to u vidu aromatičnih začina, za pripremanje osvežavajućih (često i lekovitih) napitaka, odnosno čajeva, kao zamena za kafu ili hlebno brašno. Začinsko bilje Mnoge samonikle jestive biljke sadrže u pojedinim svojim delovima eterična ulja sa aromatičnim sastojcima specifičnog mirisa i ukusa. Dodati u hranu kao začin, sveži ili osušeni, ovi sastojci oplemenjuju hranu, daju joj prijatan miris, poboljšavaju ukus, poboljšavaju varenje, pospešuju apetit i td. Često nije moguće oštro razgraničiti začinsko bilje od divljeg povrća, a još je teže razdvojiti ga od čajnih i lekovitih biljaka. Najveći broj aromatičnih vrsta nalazi se u porodicama štitarki, krstašica i usnatica, a najčešće rastu na toplim staništima i suvom i kamenitom zemljištu. Mnoge začinske biljke sadrže fitoncide, materije koje imaju antibakterijsko dejstvo. Najviše fitoncidnih materija nalazi se u eteričnim uljima. Zato ove biljke ispoljavaju i lekovito i preventivno dejstvo, a zbog svojih antiseptičnih svojstava često se koriste kao konzervans, posebno za meso i mesne prerađevine. Najveći broj začinskih biljaka suši se i tako upotrebljava ili čuva za zimu. Najbolje ih je koristiti sitno iseckane ili samlevene u prah i dodavati na samom kraju kuvanja. kako visoke temperature ne bi uticale na promenu sastava aromatičnih ulja. Da bi se aroma što duže zadržala začinske biljke čuvaju se u dobro zatvorenim staklenim posudama. Biljke koje sušenjem gube ili menjaju miris (kakav je slučaj kod nekih usnatica) mogu se čuvati i u zamrzivaču, slično divljem povrću, samo ga prethodno ne treba blanširati. Biljke prikupljene u godini sa više padavina i manje sunčanih dana imaće blaži ukus i imaće manji sadržaj eteričnih ulja. Isto važi i za biljke ubrane na zasenjenim mestima. Čajne biljke Biljna mešavina za aromatični čaj – suvi cvetovi kamilice i latice ruže Teško je oštro razdvojiti lekovite od jestivih biljaka, jer se ove dve grupe međusobno preklapaju. Veliki broj samoniklih jestivih biljaka ispoljava i lekovita svojstva, poput začinskih, a neke od njih koriste se i za spravljanje ukusnih i osvežavajućih biljnih napitaka, poput crnog ili zelenog čaja. U tu grupu spadaju prvenstveno vrste iz porodice ruža (Rosaceae). Tako se listovi divlje maline, kupine ili jagode mogu, poput listova čajne biljke, izložiti procesu fermentacije i od njih se kasnije mogu pripremati napici slični crnom čaju. Druge vrste pripadaju aromatičnim biljkama, bogatim eteričnim uljima, od kojih se spravljaju napici specifičnog ukusa, kakvi su čaj od nane, kamilice, matičnjaka, majkine dušice i drugi. Zamena za kafu Prženi i samleveni podzemni delovi ili seme nekih samoniklih biljaka mogu poslužiti i kao više ili manje ukusna zamena za kafu. Osnovna odlika napitaka spravljenih od ovih biljnih vrsta je da ne sadrže kofein. Među ovim biljkama najpoznatija je cikorija, a ukusni napici slični kafi mogu se napraviti i od semena lepljive brođike, sparožine, lokvanja i lopoča, koštice gloga, koren maslačka i kozje brade, rizom trske, žirovi hrasta i bukve i druge. Rizom grebića može se upotrebiti kao ukusna zamena za kakao. Zamena za hlebno brašno Delovi pojedinih samoniklih biljaka mogu se mleti i koristiti kao zamena za brašno. Najvrednija i najpristupačnija zamena za hlebno brašno je polen rogoza. Takođe je, uz prethodnu obradu, pogodno i podzemno stablo ove i nekih drugih barskih biljaka (lopoč, lokvanj, žabočun, vodoljub, trska, trolistica, zmijinac, šašina). Takođe su kao dodatak hlebnom brašnu pogodni podzemni delovi nekih livadskih biljaka, kakve sukaćun, kozlac, zlatan, ptičije mleko). Sasvim drugačiji izvor skroba je seme koje se može mleti i takođe dodavati hlebnom brašnu. Još jedan zanimljiv izvor sirovine koja se može koristiti kao zamena za hlebno brašno svakako je unutrašnja kora (kambijum) nekih vrsta drveća, kao što su borovi, jele, smrče, breze, bukve i hrastovi. Podzemna stabla barskih biljaka su najjednostavnija za prikupljanje jer se lako vade, jednostavnim povlačenjem stabljike iz vodenog mulja. Seme šumskog drveća sakuplja se kada je sasvim zrelo, zavisno od vrste. Koru drveta najbolje je skidati u proleće, kada se najlakše odvaja od drveta. Bira se samo mlada kora. Zamene za brašno se koriste u krajnjoj nuždi i oskudici. U većini slučajeva poželjno ih je mešati sa uobičajenim brašnom žitarica, jer se sama najčešće ne mogu dobro umesiti i ne daju ukusan hleb. Za podzemne delove nije potrebno sušenje i mlevenje, već se samo mogu prokuvati, propasirati i dodati hlebnom testu. Seme je potrebno osušiti, očistiti od zaštitnog omotača, sitnije prosejati i samleti. Kora drveta se suši i potom melje u brašno. Spisak samoniklih jestivih biljaka Veliki broj samoniklih biljaka može se koristiti u ishrani. Ovde su pobrojane neke od vrsta koje se mogu naći u našem podneblju:[6] Bedrenika mala (Pimpinella saxifraga) Bokvice (Plantago sp.) Borovnica (Vaccinium myrtillus) Bosiljak (Ocimum basilicum) Brašnjenik (Chenopodium bonus-henricus) Brusnica (Vaccinium oxycoccos) Bujad (Pteridium aquilinum) Vranilova trava (Origanum vulgare) Vrbovica (Epilobium anguistifolium) Gavez (Symphytum officinale) Dinjica (Sanguisorba minor) Estragon (Artemisia dracunculus) Žalfija (Salvia officinalis) Žutika (Berberis vulgaris) Zelje divlje (Rumex sp.) Zova crna (Sambucus nigra) Iđirot (Acorus calamus) Jagorčevina (Primula vulgaris) Jarebike (Sorbus sp.) Kesten pitomi (Castanea sativa) Kiselica (Rumex acetosa) Kopriva (Urtica dioica) Krbuljica (Anthriscus cerefolium) Krasuljak, bela rada (Bellis perennis) Lazarkinja (Galium odoratum) Lokvanji (Nuphar sp. i Nymphaea sp. ) Lukovi divlji (Allium sp.) Ljoskavac (Physalis alkekengi) Majkina dušica (Thymus serpyllum) Maslačak (Taraxacum sp.) Matičnjak (Melissa officinalis) Medveđa šapa (Heracleum sphondylium) Mente (Mentha sp.) Miloduh (Hyssopus oficinalis) Mirođija (Anethum graveolens) Mišjakinja (Stellaria media) Pasji trn (Hippophae rhamnoides) Pelini (Artemisia sp.) Pepeljuga (Chenopodium album) Potočarka (Nasturtium officinalis) Sedmolist (Aegopodium podagraria) Selen (Levisticum officinale) Slačica bela (Sinapis albalba) Slačica crna (Brassica nigra) Timijan (Thymus vulgaris) Tušt (Portulaca oleracea) Hrastovi (Quercus sp.) Cikorija (Cichorium intybus) Čičak veliki (Arctium lappa) Čičoka (Helianthus tuberosus) Čubar (Satureja hortensis) Čuvarkuća (Satureja hortensis) Špargla (Asparagus officinalis) Štir (Amaranthus retroflexus) Branje samoniklih biljaka Samonikle biljke važnija su hrana za divlje životinje nego za ljude. To uvek treba imati na umu Pri branju i sakupljanju trebalo bi poštovati neke osnovne principe, tako da kvalitet prikupljenih biljaka bude zadovoljavajući, a naše delovanje ne ostavi trajne posledice na prirodu. Ne sme se zaboraviti da o ovom resursu zavisi, posredno ili neposredno, i celokupan životinjski svet. Sakupljati treba isključivo vrste koje se dobro poznaju i samo onoliko koliko se može potrošiti. Samonikle jestive biljke treba brati na čistim i nezagađenim mestima, udaljenim od prometnih saobraćajnica. Nikada ne treba pobrati svu količinu biljaka pronađenu na jednom mestu. Kod berbe listova iste treba brati sa različitih primeraka po nekoliko, nikako sve listove sa jedne biljke, kako bi se biljke preživele berbu i kasnije se oporavile teranjem novih listova. Kod berbe nadzemnih delova višegodišnjih zeljastih biljaka neophodno je iste odsecati makazama ili nožem, kako bi koren ostao u zemlji i biljka se sledeće godine ponovo razvila. Čupanjem biljaka često se iščupa i koren. Kod branja divljeg korenastog povrća neophodno je, nakon vađenja korena odseći korenovu glavu i vratiti je u zemlju, kako bi se sledeće godine iz nje razvila nova biljka. Retke i ugrožene vrste su zakonom zaštićene i njihovo branje opravdano je samo u ekstremnim situacijama i krajnjoj nuždi. Otrovne biljke Treba brati samo one biljke koje se dobro poznaju, kako ne bi došlo do zamene, u najgorem slučaju otrovnim vrstama! Pri branju samoniklog bilja neophodno je dobro poznavati vrste koje se beru kako ne bi došlo do zamene. Mnoge vrste su, posebno za neiskusne sakupljače, veoma slične, pa se lako može desiti da se jestiva vrsta zameni nejestivom i neukusnom, a ponekad može dovesti i do fatalnih posledica. Biljke je najlakše prepoznati kada su u cvetu, ali u tom periodu nisu jestive (osim čajne i začinske vrste). Ipak je u tom periodu korisno naučiti njihove ostale morfološke karakteristike, radi lakšeg prepoznavanja u periodima pre i posle cvetanja. Za prepoznavanje biljaka može biti od koristi i miris, ali treba znati da neke biljke (posebno one iz porodice kupusnjača) otpuštaju karakterističan miris tek kada se protrljaju među prstima. Veoma je korisno znati i na kakvom staništu i u zajednici sa kojim vrstama određena biljna biljka raste. Retko kada će se neka vrsta naći na neočekivanom, za nju nekarakterističnom mestu. Često se dešava da neiskusni berači zamene listove sremuša listovima mrazovca, jedne od najotrovnijih biljaka našeg podneblja. Osim što su im cvetovi sasvim različiti i cvetaju u različito doba godine sremuš ima i karakterističan miris, sličan mirisu belog luka. Druga bitna razlika, zbog koje se ove dve biljke ne mogu pomešati je i stanište. Sremuš naseljava senovite i vlažne listopadne šume, a mrazovac osunčane i suve livade. Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR – plodovi breze, borovi pupoljci MART – kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL – pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ – bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN – gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL – bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST – kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR – divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR – brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR – gloginje, iđirot, maslačak Napomene Često se dešava da neiskusni berači zamene bobice borovnice i otrovnog velebilja. Takođe su, na primer, kod roda zova ( jestive samo bobice crne zove (Sambucus nigra), a kod roda kleka samo šišarice obične kleke (Juniperus communis). „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Franulović, Ksenija. „Pinija ili Pinj (Pinus pinea L.)”. Savjetodavna služba. Savjetodavna služba. Pokos, Franjo. „JESTIVO DIVLJE BILJE”. Bezgluten.net. „BiH: Otrovali se `sremušom`, jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. „PREŽIVLJAVANJE U PRIRODI (samonikle jestive biljke)”. RIZNICA LEKOVITOG BILJA. Literatura Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: „August Cesarec“. Grlić, Ljubiša (1984). 99 jestivih i otrovnih boba. Zagreb: Prosvjeta. Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). PRIRUČNIK O LEKOVITIM BILJKAMA : raspoznavanje, branje i zaštita. Sokobanja: Udruženje „Dr Jovan Tucakov“. MG69 (N)

Beograd, 1993. Manji format, 83 strane. Sadrži sve rune na karticama (25 kartica) meki povez, stanje: vrlo dobro Rune su niz povezanih alfabeta koje koriste slova poznata kao rune, znakove koji su najverovatnije nastali među Gotima u prvom veku, a prvobitno su bili u praktičnoj upotrebi među germanskim i anglosaksonskim narodima. Skandinavske varijante su poznate kao Futhark, a anglosaksonske kao futhorc ili fuþorc. Ime Runa potiče od korena reči Run (gotička runa), što znači `tajna` ili `šaputanje`. Na baltičkim jezicima ova reč znači `govor`. Na finskom jeziku Runo znači „pesma“, na staroskandinavskom Run znači „tajna“, „tajno znanje“, „mudrost“, magični znaci“ i „pisani znaci“, a slična značenja ima i u staroengleskom jeziku. , i u starom saksonskom gde reč Runa znači „misterija“ ili „tajna“. Rune se mogu naći i u drevnim keltskim jezicima, a u svim varijantama reč znači „tajna“ ili „misterija“. Tek kasnije, značenje same reči Run počelo je da se odnosi na bilo koji hijeroglifski znak koji je predstavljao rune kao skriptu tajnih predavanja. Iako na prvi pogled izgledaju kao klasično `slovo`, rune nikada nisu bile. Doduše, nekoliko runa se može izraziti fonetski, ali većina je ostala u obliku simbola, poznatih kao glifovi. O runama se gotovo ništa nije znalo sve do 16. veka, kada su zvanično počele da se istražuju. Pod snažnim uticajem crkve tadašnji runeolozi nisu imali previše slobode za teorije o runama, a takođe nisu imali ni zajednički sistem, pa je do 20. veka svako tumačio rune prema sopstvenom istraživanju. Jedni su tvrdili da rune imaju veze sa Mesecom, drugi sa astrologijom, treći da je to obična azbuka... uglavnom, svi su se slagali u jednom – neki natpisi su imali magijsku namenu. Rune i magija: Većina naših predaka je verovala u magiju i ona je bila sastavni deo svakodnevnog života. Rune su bile deo ovih verovanja i bile su kombinovane sa mitovima, oblicima Boga i filozofijom i ritualnim oblicima raznih germanskih plemena. Svaki runski simbol sadrži elementarnu silu. Rune su se nekada koristile za proricanje, bacanje čini, lečenje, kao i za bilo koju drugu vrstu magije. Neka plemena su na svojim mačevima imala runski simbol pobede, koji im je navodno davao nadljudske moći u ratu. Mnoge rune su predstavljale određene magijske simbole, ali ništa se nije smatralo tako moćnim kao kombinovanje runa u jedan simbol (bandrun). Ali to nije bio zadatak koji bi bilo ko mogao da uradi. Da bi se kombinovale rune, moralo se imati posebno znanje, detaljno značenje svake pojedinačne rune i magični rezultat koji se dobija njihovim kombinovanjem. Pored kombinovanih runa, slikovni prikazi svetih koncepata su često korišćeni da pomognu u formulisanju i usmeravanju magijske moći. Ovi znaci i simboli su radili u sprezi sa runskim silama, ili su bili oličenje sile koja je izražavala ostatak formule. Obično su se pravili kao talismani za zaštitu, ili predmeti za meditaciju ili bilo koju drugu vrstu magije. (Neki od najpoznatijih su prikazani na slici iznad) Rune kao Pismo: Rune se pojavljuju u obliku pisanih rukopisa u samo nekoliko raštrkanih slučajeva. Pesme pisane ovim simbolima mogu se naći u anglosaksonskoj i skandinavskoj tradiciji, a možda su najvažniji rukopisi koji sadrže runske simbole Abecedarium Nordmannicum iz devetog veka nove ere i Codek Runicus, rukopis koji sadrži zakone provincije Skonija napisana u potpunosti runama, u Danskoj u četrnaestom veku. U runskim natpisima su se često viđali glifovi, odnosno rune koje su imale simboličko, a ne fonetsko značenje. Neki od najpoznatijih i najčešćih bili su Torov čekić - simbol koji liči na (nacistički) kukasti krst, zatim Sunčev točak (krug sa krstom unutar njega) koji je označavao sveta mesta, koje su kasnije usvojili hrišćani u svojim nastojanjima. da prisvajaju narode koje su koristili. Danas još uvek možemo naći rune u modernim simbolima. Na primer, jedan od najpoznatijih znakova - znak mira - sastoji se od dva runska simbola: I - runskog simbola ljudske smrti i kruga - simbola nerođenog deteta. Pošto bi takav kombinovani simbol predstavljao očaj, on je okrenut naopako da predstavlja suprotnost očaju. / Стари германски алфабет, руне, у буквалном преводу значи: мистерија, тајна, шапат. Око њега се већ вековима плете мистерија јер је реч о необичном писму које има дубље значење. Свака руна, поред фонетског гласа, има своје езотерично значење, то јест сваки симбол поседује одређене карактеристике. Руне не служе само за писање, већ и за прорицање и магију. Најстарији записи руна датирају из 1. века наше ере. Претпоставља се да је писмо настало и раније. Све до 16. века користиле су се на простору Европе. Настале су као писмо гермаских племена, али су се брзо прошириле на север континента и данас су највише познате као викиншко писмо. Најстарији тип руна зове се `Elder Futhark` и садржао је 24 симбола. Назив је настао од првих 6 слова алфабета: ф, у, тх, а, р, к. При освајању Британије германска племена Англи, Саксонци и Јути су понели знање о рунама, па су тако настале англо-саксонске руне, са 33 симбола. Записи у рунама пронађени су и на Балкану, у Немачкој, Скандинавији, Британији, па чак и на Гренланду. Најзанимњивије, веома стари записи пронађени су у Северној Америци, чиме је још једном потврђена теорија да су Викинзи стигли до „новог света“ много пре Колумба. Где год да су ишли Викинзи су се служили рунама да би се изразили. Пронађено је мноштво записа, поетских и у прози, на свему, од великих камених споменика до кућних предмета. Слова су оштрих углова и правих линија, јер су настала урезиванјем у камен и дрво. Извор за ово писмо није сасвим откривен. Постије сличности са етрурским писмом, које се развијало на северу Италије, али и са грчким и латинским. Скандинавци имају своју причу о настанку руна. Легенда каже да је врховни бог Один провео девет дана прободен на дрвету не би ли примио окултна знања. Током девет ветровитих ноћи сазнао је за мистерију руна, коју је затим пренео народу. Веровање у божанско порекло руна довело је и до њихових магичних моћи. Наиме, руне служе за гатање, прорицање, такозвано „гледање руна“. Тацит је у својој „Германији“ записао читав процес: одсече се грана са неке воћке и исецка се на мале делове. На сваки комад гране записује се по једна руна. Затим се гранчице насумице бацају на белу тканину, а Мајстор Руна са очима упртим ка небу бира три гранчице и чита знаке који су на њима записани. Овакво гатање није у правом смислу прорицање, јер се веровало да руне само откривају највероватнији исход, а на човеку је да га промени уколико му се не допада. Коришћене су и за бацање чини, али су Викинзи јасно записали: „Човек не сме користити руне за чини, док не научи да их добро чита“. Мајстори су позивани пред полазак у бој, да изаберу руне које доносе срећу и чувају од злих духова. Симболи су урезивани у мачеве, бродове, штитове, а ратници су полазили у битку верујући да ништа не може наудити моћи руна. Данас се могу наћи многобројни споменици са урезаним рунама. Често је надгробно камење обележено магичним симболима које ће покојнику олакшати прелазак на онај свет. Норвежани су користили руне упоредо са хришћанским симболима све до 17. века. У то време црква је забранила њихову употребу у намери да искорени сваку врсту сујеверја, паганизма и магије. Руне су изашле из широке употребе, али нису сасвим нестале, а у последње време много је покушаја да се у употребу врати енигматско викишко писмо.

Reinkarnacija i nadživljavanje duše - Jerome Pietri Tajne i običaji onostranog života Naslov originala: REINCARNATION ET SURVIE DES AMES Izdavač: Arion, zemun Biblioteka ASTRA Godina izdanja: 1987 Format: Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 320, ilustrovano Reinkarnacija ili preporađanje (lat. re-incarnatio – ponovno utelovljenje) je filozofski ili religiozni koncept da nefizička suština živih bića započinje novi život u različitoj fizičkoj formi ili telu nakon biološke smrti. Ona se takođe naziva preporod ili transmigracija, i deo je samsarske doktrine ciklične egzistencije.[1][2] Prema ovom učenju, čovek se nakon smrti ponovo rađa, odnosno njegov duh se prenosi u neko novo biće ili osobu. Tako dolazi do kontinuiranog života, odnosno do besmrtnosti duše.[3] U varijantama ovog učenja, duša posle smrti provodi neko vreme na onom svetu, pre no što opet siđe na Zemlju da se sjedini s jednim novim ljudskim bićem. Shvatanje o životu kao cikličnom procesu, tj. prolasku duše kroz različita tela, izvodi se kod mnogih drevnih naroda na osnovu pojava rađanja i smrti, i prenošenja porodičnih osobina kod dece. Pojam veoma sličan reinkarnaciji je i metempsihoza, s jedinom razlikom što se tu duša može useliti i u različite životinje i biljke. ***Odlično očuvano***

NOVA KNJIGA Autor:: Rudolf Štajner Žanrovi:: Ezoterija Izdavač:: Babun Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 131 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm U davna vremena postojao je kontinent Atlantida koji je ležao između Evrope i Amerike. Ovaj deo kopna sada formira dno Atlantskog okeana. Kada je govorio o Posejdonovom ostrvu Platon je zapravo misliio na poslednje ostatke izgubljenog kontinenta. Mnogobrojne publikacije posvećene su tome da dokažu postojanje Atlantide, te nastojanjima da se utvrdi tačna lokacija izgubljenog kontinenta. U ovoj knjizi Štajner se trudi da specifičnije opiše kakvo je bilo stanje duše naših atlantiđanskih predaka, kao i da ukaže na unutrašnju prirodu uslova u kojima su živeli. Čitalac se, dakle, mora vratiti u mislima u period pre nekih deset hiljada godina, imajući na umu da se ono o čemu ćemo govoriti dešavalo tokom mnogo hiljada godina. Ali, ta zbivanja nisu bila ograničena na kontinent koji danas pokrivaju vode Atlanskog okeana ona su se isto tako odvijala i na susednim delovima današnje Azije, Afrike, Evrope i Amerike, i sve što se tokom vremena dogodilo na tim kontinentima u procesu evolucije proizašlo je iz te prethodne civilizacije.

Najvažniji zakon okultizma, Hermesov zakon, glasi: "Kako je gore, tako je dole.“ Uspešan i delotvoran talisman predstavlja školski primer kako Hermesov zakon, kada je pravilno primenjen, deluje u praksi. Talismanska magija predstavlja samo jednu granu religioznih i magijskih praksi, a tali­smani su se upotrebljavali i danas se upotrebljavaju takoreći po celom svetu. Nažalost, zbog raznih mistifikacija, talismani se retko bili predmet ozbiljnih naučnih analiza. Lakše ih je bilo strpati u isti koš sa đavolom, crnim silama i demonima, i sl. Umesto da spisima o talismani­ma namene dubinsku analizu kao pravim naučnim uputstvima koja simboličnim jezikom govore o tome kako upravljati energijama prirode za dobrobit ljudi, naučnici samo odmahuju rukom kao da su to prazne priče koje su manje vredne i upotrebljive nego kuvarski recepti. Ali ipak, savremena nauka po zakonu nužnosti, polako zaviruje iza granica sveta koji je ograničen samo Njutnovom fizikom. Tiho, ponekad i skrivajući se, naučnici se vraćaju otkrivanju sveta, koji je ples raznih energija različitih kvaliteta, otkrivajući pritom da je neke od njih moguće naučno izmeriti, vrednovati i proučavati. Nadajmo se da će otkrića tog tipa popločati put naučnom proučavanju upotrebe talis­mana. Čitaj dalje

U novoj, drugoj seriji knjiga "Dijagnostika karme" autor detaljno analizira pisma čitalaca, koji dele svoja iskustva u rešavanju problema, opisuju kako su im njegova istraživanja pomogla u životu, postavljaju pitanja. Nekada su osnovni sadržaj ovih pisama i beleški bile muka i nepodnošljiva patnja, očaj; slomovi, upropašćeni životi, smrt dece i rodbine, neizlečive bolesti. To su bila pisma sastavljana na samrtničkoj postelji, čiji je glavni motiv bio nada u čudo, u izbavljenje od neprestanih nesreća. Neshvatanje onoga što se dogodilo, osećaj sudbinske nepravde, zbunjenost zbog izdaje i poniženja koje su doživeli od bližnjih – nisu samo pisma, već i snažan bol. Prolazile su godine i smisao pisama se promenio. Sada skoro sva odišu konačno pronađenom srećom, govore o tome kako je neko promenio svoj karakter, izlečio se od bolesti. Ponekad se jednostavno dogode čuda. Kada znamo ko smo, odakle smo došli i kuda idemo, onda strah, patnja i uninije postepeno iščezavaju i život postaje prelepa igra, a glavna nagrada u toj igri je – ljubav. Ovo je knjiga o novom pogledu na život. Otvoriće vam se nova perspektiva u sagledavanju sveta. U njoj ćete pronaći nadahnuće za ono što se ranije činilo nemogućim. Čitaj dalje

Knjiga je nastala kao plod dugogodišnjeg komuniciranja autorki sa Višim Razumom u kojoj one otkrivaju koje sve vrste ljubavi postoje u svemiru, kako će se preobražavati ljudska ljubav i koji su to mehanizmi akumuliranja ljubavi. Knjiga nam otkriva koje su to ciljeve Viši zadali porodici, koje su to tajne njene energetske građe i kakvu štetu čovečanstvu donose neregistrovani brakovi. Saznaćemo zašto je porodica potrebna šestoj rasi, prema kojim principima se sa Neba biraju bračni parovi, šta je to ljubomora i zašto je data čoveku, ko su to nudisti i homoseksualci i da li Viši imaju odeću. Nauči ćemo koji su to uzroci duhovnog neslaganja parova i kako da napravimo pravi izbor partnera. Knjiga priča i o kosmičkim uzrocima pojavljivanja dece, uzrocima rađanja dečaka i devojčica u porodici, šta utiče na ponašanje i karakter deteta, o vunderkidima, indigo-deci, zašto su potrebni levoruki ljudi itd. Govori se i o vaspitanju i programu koji duša dobija rođenjem, govori se o tome zašto se neke duše grade pozitivno, a druge negativno i kako se Bog i Đavo bore za duše. Završnu reč u knjizi ima duhovnost, kako njen nedostatak vodi oboljevanju, šta doprinosi njenom razvoju i kako duhovnost rađa produhovljvanje. Čitaj dalje

Enciklopedija novog doba, Belinda Vajtvort odlično očuvana, pečati i potpisi pret. vlasnika Enciklopedija Novog doba – Belinda Vitvort Enciklopedija Novog doba: Dugo očekivana enciklopedija, koja objašnjava sve bitne pojmove, ljude, mesta i teme značajne za današnju planetarnu duhovnost, kao i uzbudljive pokrete Novog Doba. Od akupresure do biljne medicine, Raikija do numerologije, Druida do duhova vodiča, od Psihometrije do vanzemaljaca, Feng Šuija, terapije magnetima, Runa, veštičarstva, aure, čakri, grafologije, teleportacije, ova knjiga objašnjava najširi spektar ezoteričnih pojmova na konciyan i direktan, ali i sveobuhvatan način, sa dodatkom daljih predloga za čitanje i adresa i Web sajtova. Komplementarni tretman može trajati duže nego konvencionalni. Naročito ako ste dugo bolesni, ali treba da u svim fazama budete konsultovani kako želite da se on odvija. Prva sesija traje normalno bar sat vremena, dok terapeut iznađe sve o Vama. Onda se od Vas očekuje da učestvujete u sopstvenom lečenju, ako je to neophodno. Promenom svog načina života – dijetom, vežbanjem, količinom opuštanja, itd. Nekad tokom tretmana možete osetiti da Vam se simptomi nakratko pogoršavaju. To se zove kriza lečenja i obično se smatra dobrom, jer je znak da se Vaša odbrana mobiliše.

Stvaranje mlade duše Georgij Nikolajevič Sitin Izdavač: Prometej Beograd Br. str.: 239 Povez: broš Format: 21 cm Pismo: latinica U ovoj knjizi predstavljene su motivacije za podmlađivanje duše, njene unutrašnje građe i njenih spoljašnih manifestacija. Prema akademiku Sitinu i njegovom zakonu univerzuma svim organima u našem telu upravlja odgovarajući duhovni aparat, čime on tvrdi da je sva materija potčinjena duhu. Zbog toga se fizičko zdravlje, zdravlje tela i njegovih organa može postići upravljajući dušom i duhovnim aparatima koji kontrolišu same fizičke organe. U knjizi se potencira na stalnom duhovnom razvoju čoveka i povećanju duhovne snage, što su veoma značajni činioci za pozitivniji pristup životu, svakodnevnim obavezama, kao i za ozdravljenje i jačanje fizičkog zdravlja organizma. Ovim motivacijama se utiče na uspostavljanje harmonije između duše i tela, čime se povećava duhovna, a time i fizička snaga, postiže se stabilnost celokupnog čovekovog organizma i kroz istrajan duhovni razvoj kroz duhovne aparate čoveka, kako ih naziva sam Sitin, postiže se obnavljanje fizičke građe i funkcije svih organa. Kroz svoje lekovite motivacije autor daje putokaz kako za duhovno tako i za fizičko zdravlje, dva aspekta čoveka koja su potpuno nerazdvojna.

S.N. Lazarev: Odgovori na pitanja (Edicija `Vaspitavanje roditelja`) Format: 13 x 20 Povez: Meki Broj strana: 196 ISBN: 978-86-86073-86-0 Godina izdanja: april, 2017. Pismo: Latinica Vaspitavanje dece počinje od vaspitavanja roditelja. Da bismo postali kvalitetniji roditelji, potrebno je da se vaspitavamo kao roditelji, to jest da brinemo prvenstveno o svojoj duši. Duša živi ako ima ljubavi. Gde postoji ljubav, postojaće normalna porodica, napredna deca a i bolesti će biti manje. Ljubav nam pomaže da prepoznamo priliku i pravo na promenu. Ako radimo na sebi, razvićemo mogućnost da osetimo ljubav kako u radosti tako i u žalosti, da u svemu vidimo božansku volju i shvatimo da nam je svaka situacija data radi uvećanja ljubavi i jedinstva s Tvorcem. Ako je čovek, pročitavši moje knjige, shvatio da se sreća sastoji pre svega u ljubavi i žrtvi, u njemu će se rasplamsati unutrašnja energija ljubavi koja će mu omogućiti dublju promenu. Odzivi čitalaca o knjizi: Vaše knjige čitam od 1996. godine, kada mi se dogodila tragedija – naime, od teške bolesti mi je preminuo trogodišnji sin. Posle sahrane me je mučilo pitanje: zašto se to dogodilo baš meni? Četrdeset dana sam provela u stanju uninija, analizirajući svoj život. Molila sam oproštaj kako od Boga tako i od sina za sve grehe koje sam počinila, a zatim mi je u ruke došla Vaša prva knjiga koja mi je mnogo pomogla. Uhvatila sam se za nju kao za slamku spasa. U sebi neprestano vodim dijalog s Vama. Isprva mi se činilo da imate krute stavove o čoveku i da se Vaša informacija zato teško usvaja, ali duboko u duši sam shvatila da je to ispravan put. Zahvalna sam Vam što postojite i što nam donosite istinu. Stala sam na noge tek kada sam se upoznala s Vašim knjigama iako su lekari digli ruke od mene. Čitam ih već 13 godina; pomogla sam ne samo sebi već i onima koji za tim osećaju potrebu. Sedeti skrštenih ruku i od Boga moljakati zdravlje je običan potrošački odnos koji nam ne donosi korist. Vaše knjige nemaju cenu. Vaše knjige deluju. Zahvaljujući njima počinjemo da razmišljamo na nov način, bez žaljenja za prošlošću i bez uninija. Obično čekamo do poslednjeg trenutka, kada je već kasno, ali ne treba da nam se dogode bolesti i da nas iznenade teški trenuci. Moje iskustvo govori da se treba menjati, što nije lak zadatak.

Velika knjiga, gotovo A4 formata, nekorišćena. Vide se znaci dugog stajanja. Ima dva minorna oštećenja u gornjem desnom uglu prednje korice (kao što se vidi na slici). Pisac Barbara en Brenan.

Iskustvo koje mi nazivamo smrću plaši nas i očarava više nego bilo koja druga tema. U Kod kuće s Bogom, Nil Donald Volš istražuje proces kojim okončavamo svoj život ovde na zemlji, kao i ono što se događa posle toga. Postavlja pitanja koja smo svi želeli da postavimo, dobija odgovore koje smo svi očekivali i nudi nam nov pogled i istinsku mudrost. Zadivljujuća i isceljujuća knjiga utehe, nade i iznenađujućih otkrića, Kod kuće s Bogom doneće dubok spokoj uma, srca i duše svakome ko se susreo sa smrću. Nil Donald Volš je autor petnaest knjiga, osnivač neprofitme fondacije Razgovori s Bogom i utemeljivač Hjumaniti tima, svetskog grasruts pokreta za pružanje pomoći u razvoju novih vrsta duhovnosti na zemlji. Čitaj dalje

Čeličenje organizma i lečenje vodom Izdavač: Prometej - Zemun Br. str.: 184 Povez: broš Povez: broš Format: 21 cm `Čeličenje organizma podrazumeva povećanu otpornost organizma na dejstvo meteoroloških faktora: hladnoće, toplote, sniženog atmosferskog pritiska, kao i druge klimatske uslove. Organizmu su prirodom dati posebni mehanizmi koji pri adekvatnom aktiviranju stvaraju otpornost na nepovoljne prirodne uslove. Ako se ti mehanizmi ne pokrenu, onda ostaju neaktivni. Očeličen čovek razlikuje se od neočeličenog čoveka po tome što je vešto razvio mehanizme prilagođavanja hladnoći i toploti i doveo ih do savršenstva, za razliku od čoveka oslabljenog imuniteta, koji to nije postigao i koji je ostao nezaštićen. Mnogi postupci za čeličenje organizma kod drevnih naroda bili su podignuti na nivo kulta i po propisu su obavljani kao deo religioznih obaveza. Tako se pojavio i obred krštenja kod mnogih naroda. Shvativši korist terapija čeličenja po zdravlje, po celom svetu su počele da se grade specijalne prostorije, u kojima je omogućeno da se dobro zagreje i ohladi organizam. Te prostorije nazvali su banjama. Čovek koji primenjuje kontrastne metode čeličenja organizma izlaganjem visokim i niskim temperaturama u stanju je da dobro podnese kako niske, tako i visoke temperature životne sredine i najmanje je podložan prehladama. Terapije čeličenja osim što povećavaju otpornost organizma da lakše podnosi surove klimatske uslove, pokazale su se kao najbolji način u borbi protiv patogenih bioklimatskih energija, koje su prodrle u čovečije telo. Na primer, hladnoća i vlaga, koje su se nastanile u čovečijem organizmu izazivajući odgovarajuću slabost i bolest, mogu se lako ukloniti primenjujući suprotnosti - vrelinu i suvoću. Osim toga, jake terapije čeličenja izvanredno tonizuju organizam.` Genadij Petrovič Malahov

Dijagnostika karme knjiga 12 Knjiga „Život kao zamah krila leptira“ je poslednji, zaključni deo edicije „Dijagnostika karme“. Dvanaest knjiga iz ove edicije posvećene su uglavnom teoretskim pitanjima. U svakoj od njih autor doseže viši stepen razvoja, uočava novije strukture i odnose, te precizira zakone koji upravljaju svetom. U ovoj knjizi on daje konačnu klasifikaciju ljudskih vrednosti i govori o najvažnijim zaključcima do kojih je došao na seminarima i prilikom dijagnostikovanja pacijenata.Takođe piše i o tome kako pravilno da radimo na sebi da bismo promenili svoj karakter i sudbinu, kako pravilno da volimo i učinimo svoj život lakim i lepim, kao što je zamah krila leptira. Verujemo da ćete posle čitanja ove knjige načiniti još jedan korak u saznavanju kako sebe tako i sveta. Odzivi čitalaca o knjizi: - Vaša istraživanja primenjujem od 1994. godine i zahvaljujući njima se mnogo toga poboljšalo u mom životu. Zato sam Vam veoma zahvalna. Zadatak koji je prošle godine postao naročito važan za mene, ali mislim i za sve nas koji čitamo Vaše knjige, jeste promena karaktera. Doveli ste nas pred vrata iza kojih se nalazi ljubav. Neko će ih otvoriti sada, a neko nije u mogućnosti da to učini odmah. Neko će ih otvoriti dobrovoljno, a neko će biti prinuđen. Najvažnije je to što ste nam pokazali put. Neizmerno Vam hvala za neprocenjiv rad, za Vašu posvećenost! - Pomogli ste meni i mojoj porodici pre mnogo godina, kada smo bili na ivici sloma. Tad nam je sve išlo naopako: sin mi se njihao između života i smrti, muž mi je umirao od droge, a otac mi je patio od maligne bolesti. Gospod Bog Vas je poslao na Zemlju da pomognete ljudima u pronalaženju pravog puta, da ih podstaknete da spoznaju sebe. - Vaše knjige „Dijagnostika karme“ dopale su mi u ruke 2001. godine. Kad sam napunila 21. godinu dogodila mi se prva ljubav, a s njom i protresanje i uniženje najuzvišenijih osećanja i predstava o ljudskim odnosima koje sam posedovala. Reći da je bilo teško – isto je kao ne reći ništa. Osećala sam mahniti bol u duši i postala sam potpuno ravnodušna prema okruženju. Sve to je bilo praćeno depresijom, uninijem i mislima o samoubistvu. Tad sam čitala Vaše knjige i samo mi one nisu dopuštale da dignem ruke od života; molila sam se, nastojala da prihvatim situaciju onakvom kakva jeste i da oprostim. Postala sam blaža i bolja te sam se lakše borila sa uninijem. Svesna sam da mi predstoji mnogo rada i da je dušu teško vaspitavati. Trudim se da sačuvam ljubav prema Bogu bez obzira na to šta se dešava. Zahvaljujući Vama sam se okrenula Bogu i na tom putu sam i danas. Neka Vas Bog blagoslovi! - Poštovani Sergeju Nikolajeviču! Od sveg srca Vam zahvaljujem za iskustvo koje ste podelili s nama. Vaše knjige sam počela da čitam pre tri godine, kada je koleginica na poslu zaboravila jednu od njih. Ono što se dogodilo u mojoj duši ne može se opisati rečima. Moj karakter se promenio nabolje, što su mi posvedočili ljudi s kojima sam bila u kontaktu. Teško mi je da se promenim – iz mene neprestano izbijaju agresivnost, osuda, uninije i strahovi. Imajući u vidu šta sam sve „zaradila“ tokom svog kratkog života, ne mogu da računam na brze promene. Veoma sam zahvalna Bogu što ste mi pokazali u kom pravcu treba da se krećem u trenucima kad mi se činilo da put ne postoji. Čitaj dalje

S.N. Lazarev je u okviru posebnog predavanja odgovorio na veći broj pitanja koja su mu postavili čitaoci iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, BiH, Makedonije i Crne Gore. U njima on rasvetljava istorijska i druga aktuelna pitanja koja tište narode balkanskih zemalja. Da li je uzrok stalnih ratova na Balkanu to što balkanski narodi nisu prihvatili Gospoda? Šta S.N. može da kaže o Srbiji i Srbima? Koje je sredstvo za poboljšanje našeg karaktera? Hoćemo li nestati sa ovih prostora, kao što govore proroci? Možemo li se duhovno uzdići? Šta je razlog teškom ekonomskom i političkom položaju Srbije? Koliko je za Rusiju strateški važno da se Srbija što duže odupire pritisku da uđe u EU i NATO? Kako se zaštititi od poplave negativnih informacija koje dolaze putem medija? Kako ojačati ljubav u narodu i državi, sa ciljem da mladi na Balkanu požele da imaju više dece? Zašto je tako eskaliralo nasilje među decom i mladima i postoji li način da se s njim izborimo? Kako da znamo u kojoj meri treba da prihvatimo Božju volju, a u kojoj meri možemo da delujemo sami, pri čemu nećemo ići protiv Boga i protiv sopstvene duše? Kako S.N. tumači to što je sve više kontaktera, medijuma, i šta se zapravo skriva iza toga? Kako se možemo boriti protiv zastranjivanja i udaljavanja svog naroda od Boga? Kako da se pravilno molimo za svoj narod? Zašto S.N. Lazarev izbegava da poseti balkanske zemlje? Da li je greh kada vernik često ponavlja: „Bog iz mene progovara“? Šta nam S.N. može reći o prosvetljenju? Koliko je to stanje dostižno običnom čoveku i na kakvom se nivou nalazi on sam? Koji način borbe je dozvoljen i koji je najdelotvorniji ako želimo da promenimo postojeći društveni sistem zato što ugrožava opstanak velikog broja ljudi? Koliko se puta treba moliti za jedno isto kako bismo bili sigurni da smo se zaista pokajali? Mnogo je stanovništva migriralo na Balkan i emigriralo s Balkana. Da li je to usled vezanosti za materijalno blagostanje, za bolju i srećniju sudbinu? Kako autor gleda na to i da li vidi neku sličnost s Rusima, koji su takođe u velikom broju raseljeni po Evropi? Kakav je odnos S.N. prema šamanizmu? Čitaj dalje

S.N. Lazarev je u okviru posebnog predavanja odgovorio na veći broj pitanja koja su mu postavili čitaoci iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, BiH, Makedonije i Crne Gore. U njima on rasvetljava istorijska i druga aktuelna pitanja koja tište narode balkanskih zemalja. Da li je uzrok stalnih ratova na Balkanu to što balkanski narodi nisu prihvatili Gospoda? Šta S.N. Lazarev može da kaže o Srbiji i Srbima? Na koji način možemo da poboljšamo karakter? Hoćemo li nestati sa ovih prostora, kao što govore proroci? Možemo li se duhovno uzdići? Šta je razlog teškom ekonomskom i političkom položaju Srbije? Koliko je za Rusiju strateški važno da se Srbija što duže odupire pritisku da uđe u EU i NATO? Kako se zaštititi od poplave negativnih informacija koje dolaze putem medija? Kako ojačati ljubav u narodu i državi, sa ciljem da mladi na Balkanu požele da imaju više dece? Zašto je u toj meri eskaliralo nasilje među decom i mladima i postoji li način da se s njim izborimo? Kako da znamo u kojoj meri treba da prihvatimo Božju volju, a u kojoj meri možemo da delujemo sami, pri čemu nećemo ići protiv Boga i sopstvene duše? Kako S.N. tumači to što je sve više kontaktera, medijuma, i šta se zapravo skriva iza toga? Kako se možemo boriti protiv zastranjivanja i udaljavanja svog naroda od Boga? Kako da se pravilno molimo za svoj narod? Zašto S.N. Lazarev izbegava da poseti balkanske zemlje? Šta nam S.N. može reći o prosvetljenju? Koliko je to stanje dostižno običnom čoveku i na kakvom se nivou nalazi on sam? Koji način borbe je dozvoljen i koji je najdelotvorniji ako želimo da promenimo postojeći društveni sistem koji ugrožava opstanak velikog broja ljudi? Koliko se puta treba moliti za jedno isto kako bismo bili sigurni da smo se zaista pokajali? Mnogo je stanovništva migriralo na Balkan i emigriralo s Balkana. Da li je to usled vezanosti za materijalno blagostanje, za bolju i srećniju sudbinu? Kako autor gleda na to i da li vidi neku sličnost s Rusima, koji su takođe u velikom broju raseljeni po Evropi? Čitaj dalje

S.N. Lazarev: Odgovori S.N. Lazareva na pitanja čitalaca s Balkana Format: 13 x 20 Povez: Meki Broj strana: 44 ISBN: 978-86-86073-91-4 Godina izdanja: oktobar 2017. Pismo: Latinica S.N. Lazarev je u okviru posebnog predavanja odgovorio na veći broj pitanja koja su mu postavili čitaoci iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, BiH, Makedonije i Crne Gore. U njima on rasvetljava istorijska i druga aktuelna pitanja koja tište narode balkanskih zemalja. Da li je uzrok stalnih ratova na Balkanu to što balkanski narodi nisu prihvatili Gospoda? Šta S.N. Lazarev može da kaže o Srbiji i Srbima? Na koji način možemo da poboljšamo karakter? Hoćemo li nestati sa ovih prostora, kao što govore proroci? Možemo li se duhovno uzdići? Šta je razlog teškom ekonomskom i političkom položaju Srbije? Koliko je za Rusiju strateški važno da se Srbija što duže odupire pritisku da uđe u EU i NATO? Kako se zaštititi od poplave negativnih informacija koje dolaze putem medija? Kako ojačati ljubav u narodu i državi, sa ciljem da mladi na Balkanu požele da imaju više dece? Zašto je u toj meri eskaliralo nasilje među decom i mladima i postoji li način da se s njim izborimo? Kako da znamo u kojoj meri treba da prihvatimo Božju volju, a u kojoj meri možemo da delujemo sami, pri čemu nećemo ići protiv Boga i sopstvene duše? Kako S.N. tumači to što je sve više kontaktera, medijuma, i šta se zapravo skriva iza toga? Kako se možemo boriti protiv zastranjivanja i udaljavanja svog naroda od Boga? Kako da se pravilno molimo za svoj narod? Zašto S.N. Lazarev izbegava da poseti balkanske zemlje? Šta nam S.N. može reći o prosvetljenju? Koliko je to stanje dostižno običnom čoveku i na kakvom se nivou nalazi on sam? Koji način borbe je dozvoljen i koji je najdelotvorniji ako želimo da promenimo postojeći društveni sistem koji ugrožava opstanak velikog broja ljudi? Koliko se puta treba moliti za jedno isto kako bismo bili sigurni da smo se zaista pokajali? Mnogo je stanovništva migriralo na Balkan i emigriralo s Balkana. Da li je to usled vezanosti za materijalno blagostanje, za bolju i srećniju sudbinu? Kako autor gleda na to i da li vidi neku sličnost s Rusima, koji su takođe u velikom broju raseljeni po Evropi?

Danas se naš um, naše emocije, veze i naše telo nalaze izvan ravnoteže. Mi to znamo, ali smo skloni da ne obraćamo pažnju na to sve dok nas nešto ne uzdrma - zabrinjavajuća dijagnoza, okončanje veze, smrt voljene osobe ili jednostavno nemogućnost da funkcionišemo kako treba u svakodnevnom životu. Kad su stvari samo donekle poremećene, mi pročitamo neku knjigu o samopomoći ili odemo na neku radionicu. Međutim, kad se desi nešto zaista ozbiljno, obraćamo se onkolozima da nam pomognu da se izborimo s rakom, neurolozima da se pozabave našim mozgom ili psiholozima, čija pomoć nam je potrebna da bismo shvatili porodicu iz koje smo potekli. Međutim, ovi fragmentarni pristupi zdravlju predstavljaju samo privremeno rešenje. Za istinsko isceljenje je potrebno da se vratimo drevnom načinu za postizanje potpunog zdravlja koji su otkrili šamani pre mnogo hiljada godina: medicini Duha. Šamani su otkrili da pomoću medicine Duha mogu da stvore novo telo koje će im omogućiti da žive uživajući u izvrsnom zdravlju. Naučili su kako da isključe takozvani „časovnik smrti“, koji se nalazi unutar svake ćelije i kako da uključe gene za „besmrtnost“, koji su „zaključani“ u delovima naše DNK, za čiji ulazak je potrebno poznavanje odgovarajuće „lozinke“. Rak, demencija i srčane bolesti su bili retkost. Drevni šamani su bili pravi majstori prevencije. Oslanjajući se na više od 25 godina iskustva u bavljenju medicinskom antropologijom ‒ kao i na sopstveno putovanje povratka s ruba smrti ‒ proslavljeni šaman i učitelj dr Alberto Viloldo vam u ovoj knjizi pokazuje kako da obavite detoksikaciju svog mozga i creva uz pomoć takozvane „superhrane“, kako da koristite tehnike rada sa svetlosnim energetskim poljem da biste iscelili telo i kako da sledite drevnu stazu medicinskog točka da biste odbacili obesnažujuće priče iz prošlosti i krenuli stazom preporoda. Korišćenjem principa i tehnika datim u ovoj knjizi, osetićete se bolje već posle nekoliko dana, vaš um će postati bistriji, mozak zdraviji posle nedelju dana, a posle šest nedelja bićete na putu da steknete novo telo ‒ ono koje se brže isceljuje, zadržava mladalačku vitalnost i pomoću kojeg ostajete povezani s Duhom, Zemljom i obnovljenim osećajem svrhe u životu. Čitaj dalje

Svet bez raka priča o vitaminu B 17 - Edward Griffin udzbenički format tvrd povez Odlično očuvana Edvard Griffin iznosi dokaze koji ukazuju da rak, poput skorbuta i pelagre, nije uzrokovan nekom zagonetnom bakterijom, virusom ili toksinom, nego se radi samo o avitaminozi koju izaziva nedostatak jedne esencijalne hranljive materije u ishrani modernog čoveka. Ta esencijalna materija je identifikovana i to je vitamin B17. U svom prečišćenom obliku, koristi se za lečenje raka i zove se Leatril. Vitamin B17 je široko rasprostranjen u prirodi u više od 1200 jestivih biljaka u gotovo svim delovima sveta. Najveći sadržaj aktivne supstance vitamina B17, nalazi se u jezgru kajsije U istoriji, a i sadašnici, mogu se zapaziti veoma podmukla oboljenja koje se prilično jednostavno mogu otkloniti samo kad bi ljudi znali kako. Najveći izazov za lekare i medicinu predstavlja otkrivanje uzroka najopasnije dijagnoze. Kad bismo se našli u 1952. Godini u San Francisku pružila bi nam se mogućnost da sretnemo biohemičara doktora Ernesta T. Krebsa juniora i čujemo interesantnu teoriju o raku. Doktro Krebs se usudio da tvrdi da to nije posledica nekog virusa, otrova ili nepoznate bakterije. Kao biohemičar je iza nastanka ove bolesti video nedostatak neophodne komponente hrane u jelovniku savremenog čoveka, štaviše ušao joj je u trag. Prema njegovom mišljenju radi se o jedinjenju koja se uveliko pojavljuju u prirodi kod više od 1200 vrsta jestivog bilja i koje su dostupne praktično u svakom delu sveta. Ovo jedinjenje nalazi se pretežno u semenkama biljaka kao što je gorak badem, trešnje, breskve ili šljive. Ali i u travama, kukuruzu, lanenom semenu, prosu i mnogoim namernicama koje su iščezle iz svakodnevnog jelovnika moderne civilizacije. Instinkt više ne vodi čoveka da se sam snalazi kao što se to može videti kod životinja. Možemo primetitit da psi i mačke koji čim osete nešto neobično, žvaću određene biljke. Na primer majmuni, razbijaju koštice da bi izvadili mekane semenke. Životinje koje žive u divljini isto traže pomoć u prirodnim materijama. O vitaminu B17 Nakon nekoliko godina istraživanja biohemičar Dr Ernest T.Krebs junior, uspeo je da izoluje novi vitamin koji je označio kao B17. Dao mu je ime Laetrile koga je američki pisac i producent dokumentarnih filmova Edward Griffin, opisao u svojoj knjizi ’’ Svet bez raka’’ . Autor tu navodi činjenice, rezultate istraživanja kao i zaključke stručnjaka. Vitamin B17 je jedan od otkrića koji budi nadu. Pojačan interes za vitaminom B17 počeo je da stiže od strane naučnih timova koji su se bavili mehanizmom proširenja tumora. Dr Dean Burk, dugoročni direktor NCI ( nacionalni institut za ispitavanje raka u SAD), izjavio je da Vitamin B17 predstavlja najefikasniju materiju za kontrolu raka koju je tokom čitavog razdoblja svoje profesionalne karijere sreo. Ključ do zdravlja skriva se u prirodi Zamislimo organizam kao zdanje u kojoj ima mnogo povezanih soba sa zatvorenim vratima. Svaka od njih ima komplikovanu bravu koja se otključava svežnjem ključeva. Ključevi predstavljaju životno važne materije. Ukoliko su na raspolaganju, otključavaju bravu, pa sve što je telu potrebno može da slobodno protiče i neprestano obnavlja njegove funkcije. Gubitak samo jednog ključa izazove da se vrata ne otvore. Šta će se dalje dogoditi ? Pometnja unutar sobe koja se posle širi i dalje. Prevod Griffinove knjige ,, Svet bez raka’’ , usmeren je prema jednom od važnih ključeva. Najbolje ćete ga upamtiti pod nazivom vitamin B17, premda u knjizi se često spominje kao Leatrile odnosno Amigdalin. Knjiga ,,Svet bez raka,, se već može nabaviti u knjižarama. Bogatsvo plemena Burousho – dugovečnost i zdravlje ,,Vitaminsku teoriju,, su već potvrdile mnogoe kulture u svetu kojima možemo samo pozavideti njihovu vitalnost. Ovim srećnicima pripadaju stanovnici koji žive u zabačenim krajevima Himalaja. Ono se nalazi između zapadnog Pakistana, Indije i Kine. Zdravlje, dugovečnost i vitalnost – to sve predstavlja njihovo bogatstvo. U ovim krajevima, ljudi svoju hranu obogaćuju jezgrima od kajsija koje predstavljaju jedan od najboljih izvora vitamina B17. Od njih presuju veoma hranljivo ulje koristeći ga kako za hranu tako i za spoljašnju upotrebu. Oni obilno koriste povrće, heljdu, proso, semena lucerke, proklijale mahunice i razne sitne plodove. Unošenje vitamina B17 koji je postao cilj doktora Krebsa, oni koriste svakodnevno. Stanovnici ovih krajeva ne mogu zamisliti svoju hranu bez jezgra od kajsije. U ovaj zabačeni raj stigao je tim lekara 1922 godine i o tome je napisao članak priznati britanski hirurg Rober Mc Carrison. Nakon toga stanovnici nisu bili bez posete od strane zastupnika lekarske zajednice. Ovu pažnju izazvala je prirodna hrana ljudi sa Himalaja, koja je bogato zastupljena sa jezgrom od kajsije, sa sadržajem vitamina B17 u prirodnom vidu. Ova saznanja su postepeno spojili da bi na kraju tragovi vodili i do drugih grupa stanovnika koje žive odvojeni od ostalog sveta i koji konzumiraju hranu siromašnu saharidima, ali botagu biljnim proteinima, mineralima i vitaminima, naročito vitaminom B17. Vitamin B17 i njegova lekovita dejstva Vitamin B17 (laetril, amigdalin) prirodni je sastojak koji se nalazi u mnogim namirnicama. Tako se može naći u bobičastom voću (divljim kupinama, trešnjama, ribizlama) u košticama jabuke, kruške, šljive, kajsije, breskve, nektarine, bobu, gorkom bademu, indijskom oraščiću. U manjim količinama ima ga i u dudu, grožđu, dunji, jagodama, malini, prosu, ječmu, heljdi, semenkama lana, sočivu, crvenom pasulju, mahunarkama. Ipak, njegova najveća koncentracija je u semenkama kajsije. Smatra se da je B17 prirodni lek za lečenje tumora. Amigdalin, kako se još naziva vitamin B17, otkriven je 1830. u gorkom bademu. Badem koji nije gorak nema cijanida, što znači da ne sadrži ni vitamin B17. „Laetril” je ipak manje toksičan od šećera i čak 21 put manje toksičan od aspirina. Egipatski papirus od pre 5.000 god. pominje upotrebu aqua amygdaloruma za tretman nekih vrsta tumora kože. Ipak, sistematsko proučavanje vitamina B17 nije počelo sve do prve polovine prošlog veka, kada je hemičar Bohn otkrio 1802. da tokom destilacije vode od gorkih badema biva oslobođena hidrocijanična kiselina. Uskoro su mnogi istraživači pokazali interesovanje za analizu tog ekstrakta i tako su po prvi put Robiquet i Boutron izolovali belu kristalnu supstancu i nazvali je AMYGDALIN (od lat. amygdala = badem ). Amigdalin se sastoji od jednog molekula benzaldehida, jednog molekula hidrocijanida i dva molekula glukoze. Benzaldehid i cijanid su otrovni elementi, ali u kombinaciji vitamina B17 s molekulima glukoze inertni su i nemaju toksično delovanje. Stoga je za njihovu reakciju potrebno osloboditi ova dva molekula. U kontaktu sa enzimom beta- glukozidazom (ima ga svuda u ljudskom telu, naročito u ćelijama raka), dolazi do oslobađanja benzaldehida i cijanida. Ipak, drvo gorkog badema zabranjeno je u Americi.

Knjiga koje se javlja jednom u životu i zauvek menja postojeći pogled na svet! U kišnim prašumama Perua otkriven je drevni rukopis u kom se nalazi devet ključnih uvida o samom životu - uvida koji vode čoveka ka sveopštem duhovnom preporodu na Zemlji. Zasnovano na drevnoj mudrosti, Celestinsko proročanstvo vam pomaže da uspostavite vezu između onoga što trenutno doživljavate i omogućava vam da vidite šta će se desiti u narednim godinama vašeg života! Čitaj dalje

Nova knjiga inspirativnih i nadahnjujućih duhovnih tekstova, sastavljena na osnovu spisa Šri Činmoja, u kojoj su tematski poređani autorovi govori o unutrašnjem miru, radosti, strpljenju, nadi, entuzijazmu, ljubavi, mudrosti, zahvalnosti, samoprevazilaženju i drugim duhovnim kvalitetima. Pogodna da se čita svaki dan, sastoji se od niza kraćih tekstova koji su zaokružene celine, pogodne da se na njih koncentriše i meditira, koje mogu da nam zaokupe misli i održe težnju tokom čitavog dana. Čitaj dalje

Knjiga je dobro očuvana. ,,Postojanje ljudske vrste ima svoju svrhu! Dobro je ono što je u skladu sa ostvarivanjem svrhe ljudskog postojanja! Čovek je tako sazdan da ne postoji mogućnost da se svrha postojanja ljudske vrste ne ostvari! Iako je svrha postojanja ljudske vrste određena i ne može da se ostvari, čovek ipak ima slobodu delovanja i odlučivanja, jer se svrha ljudskog postojanja jedino i može ostvariti ljudskim slobodnim i kreativnim delovanjem.``

Description U ime Zevsa – Erih fon Deniken Čuveni Erih fon Deniken daje odgovore na misterije koje već hiljadama godina zbunjuju čovečanstvo. U ime Zevsa se bavi starom Grčkom i mitovima tog perioda. Da li su se Odisejeva lutanja stvarno odigrala? Šta se zapravo dogadalo u Delfima? Da li su sjajni opisi Troje istiniti? Šta je sa Atlantidom? Odgovore na ova i brojna druga pitanja o fascinantnoj storiji stare Grčke naći će te u ovoj knjizi.

Kako učiti je prezentacija koja nas uči kako da koristimo emocionalnu i pragmatičnu memoriju zajedno u procesu učenja! U prezentaciji je objašnjena suština sistema mapiranja koji je otkrio engleski psiholog Toni Buzan. Prezentacija je napravljena u obliku mapa. Sastoji se iz tri dela. U prvom delu se objašnjava sama suština sistema mapiranja i na praktičnom primeru pokazuje velika razlika između postojećeg, usvojenog i ovog načina učenja. Drugi deo se bavi teorijom mapiranja. Objašnjava se način funkcionisanja mozga, nedostaci postojećeg načina učenja, prednosti mapiranja i zakoni i pravila koja bi trebalo da savladate da biste razumeli i upotrebili ovaj način učenja. U trećem delu je na praktičnom primeru prikazano spremanje ispita. Čitaj dalje

Kao što je Ketrin otkrila koristeći Feng Shui tokom preuređivanja svoje studentske sobe, vrlo je teško pronaći koristan vodič koji pruža rešenje za specifične izazove s kojima se suočavaju osobe koje žive u malim, zajedničkim prostorima. Većina knjiga o Feng Shui-ju fokusirana je na uređenje dnevnih soba, trpezarije, hodnika i drugih delova kuće i stanova. Pošto se ova knjiga bavi uređenjem sobe u studentskom domu, novi, ako ne i svi, saveti u njoj mogu podjednako da se primene na sve one koji žive u skučenim prostorima kao što su mali stanovi, garsonjere, sobe u internatima, jahte... Nadamo se da će vam osobe iz vašeg okruženja dati potrebnu podršku i pomoć da iskristališete svoj životni cilj. Živite svoje snove...