Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Opseg cena (RSD)
Prikaži sve
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
Svi sajtovi uključeni
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
1-1 od 1 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
1-1 od 1
1-1 od 1 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Autor - osoba Hasanagić, Enes, 1935- = Hasanagić, Enes, 1935- Naslov Ljekovito bilje i jetra : kultivirano i samoniklo ljekovito bilje u zaštiti funkcija jetre i žučne kesice / Enes Hasanagić ; [ilustracije Azemina Edželović, Senada Hasanagić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1984 Fizički opis 359 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Edželović, Azemina, ilustrator = Edželović, Azemina, ilustrator Hasanagić, Senada, ilustrator = Hasanagić, Senada, ilustrator Napomene Bibliografija: str. 354-356 Registar. Predmetne odrednice Lekovite biljke -- Fitoterapija -- Recepti Lekovito bilje -- Fitoterapija -- Recepti Jetra -- Bolesti -- Lečenje -- Fitoterapija Žučna kesa -- Bolesti -- Lečenje – Fitoterapija MG69 (N) LEKOVITA TRAVA ZA JETRU Određena hrana deluje povoljno na jetru kao i neke biljke. Istražimo koje su to najbolje lekovite biljke za jetru koje pomažu rad jetre Mnogi faktori utiču na zdravlje ovog bitnog organa, neki od tih uzroka oštećenja su: Bakterijske i virusne infekcije Trovanje gljivama Autoimunske bolesti Toksini (aflatoksini) Prekomerno konzumiranje alkohola Najčešća oboljenja jetre su ciroza jetre i inflamatorna oboljenja. Srećom, postoji nekoliko biljaka za detoksikaciju jetre i održavanje njenog zdravlja. Jetra je primarni organ koji je odgovoran za eliminaciju i degradaciju toksina koji se gomilaju u našem organizmu. Takođe, proizvodi žuč, sredstvo za detoksikaciju koje je metabolički neophodno za varenje masti iz hrane. Potpuno je jasno koliko je važno zdravlje vaše jetre sa ciljem održanja vašeg celokupnog zdravlja. Biljni proizvodi koji čuvaju jetru Pravilna ishrana je ključna za zdravlje jetre. Postoji hrana za jetru koja blagotvorno deluje. Tradicionalna medicina na Balkanu je kao najbolje biljke za jetru cenila pre svega: hajdučku travu, nanu, maslačak, čičak, sikavicu, zatim gorke trave kao što su pelin i lincura, ali bilo je i mnogo drugih lekovitih trava za jetru kao što su kičica, cikorija, kantarion. Šta savremena nauka kaže koje su najbolje trave za jetru i zbog čega. Artičoka (Cynara scolymus) Artičoka spada među najbolje lekovite biljke za jetru. Artičoka sadrži kafeilkvinsku kiseline i njene derivate koje su pokazali moćna delovanja na regeneraciju jetre. Preparati artičoke obično se nalaze u obliku kapsule. Kroz nekoliko studija potvrđeno je delovanje artičoke na poboljšanje lučenja žuči, regulaciju lipidnog statusa organizma i njeno hepatoprotektivno dejstvo. Neke od pogodnosti korišćenja artičoke Povećava izlučivanje žuči i poboljšava varenje masti Smanjuje nivo holesterola u krvi Uklanja gastrointestinalne probleme kao što su nadutost, mučnina, dispepsija, bolovi u trbuhu, IBS (sindrom iritabilnog kolona), mamurluk i opstipaciju Podstiče rast dobrih gastrointestinalnih bakterija (zahvaljujući inulinu, prebiotičkom vlaknu). Sprečava oštećenje jetre (ekstrakt artičoke primenjen pre izlaganja poznatom hepatotoksinu pokazuje sposobnost inhibicije oštećenja jetre - Eksperimentalna i toksikološka patologija, 2008) Turski istraživači otkrili su da ekstrakt lišća artičoke smanjuje razinu masti i kolesterola u jetri. Ekstrakt artičoka inhibirao je rak jetre u ljudskim ćelijama jetre i takođe štiti ćelije jetre od oštećenja (objavljeno u izdanju Nutrition and Cancer, 2008). „Impresivni rezultati prikazani su u velikoj studiji otvorenog tipa u kojoj je učestvovalo 417 ispitanika sa bolestima jetre ili žučnog kanala. Većina tih ispitanika imala je hronične probleme, kod većine njih to je trajalo i više godina. Oni su imali bolove u gornjem delu trbuha, opstipaciju, nadutost, mučninu i nedostatak apetita. Ti pacijenti su primenjivali ekstrakt lista artičoke tokom perioda od 4 nedelja. Nakon nedelju dana, oko 70% pacijenata imalo je poboljšanje njihovih simptoma, dok je nakon 4 nedelja taj procenat porastao na 85%. (Held, 1991). `` Doziranje: za većinu problema - 320-1800 mg ekstrakta artičoke (u podeljenim dozama, tri puta dnevno), po mogućnosti sa hranom. Bezbednost i nuspojave Artičoke: Trebali biste izbegavati primenu ekstrakta artičoke ako postoji opstrukcija žučnih kanala. U slučaju žučnih kamenaca, koristite je pod nadzorom lekara. To je razlog zašto lekari ne prepisuju BioLiver kapi za jetru osobama koje imaju kamenčiće u žuči, jer kapi podstiču lučenje žuči i izbacivanje kamenčića koji mogu da se zaglave u žučnim putevima. Takođe artičoka ima i diuretske osobine – svako ko uzima list artičoke treba biti svestan da ona može uzrokovati učestalije mokrenje. Često lekovite biljke za jetru podstiču izlučivanje žuči, pa ko ima kamen u žuči treba da bude oprezan. Sikavica ili Gujina Trava ili Plod badelja (Silybum marianum) Sikavica je jedna od najpopularnijih lekovitih biljki za jetru. Neke lekovite biljke za jetru deluju samostalno a neke u grupi. Sikavica deluje samostalno. Primena je kod oštećenja jetre izazvanog dejstvom toksičnih agensa i kao dopunska terapija hroničnih inflamatornih oboljenja jetre i ciroze jetre. Aktivni sastojci ploda Sikavice – badelja predstavlja kompleks flavonolignana koji se naziva silimarin. Nastaje kondenzacijom koniferilalkohola i taksifolina. Sastojci kompleksa su: Silibinin Silikristin Silidianin Izosilibinin Pozitivni uticaji silimarina na regeneraciju oštećenih ćelija jetre, pokazuju antiinflamatorno delovanje, antifibrotočno delovanje (sprečava se stvaranje kolagena – fibrotična transformacija od ključnog je razvoja za patogenezu ciroze jetre), holagogno, čak se u poslednje vreme ispituje i antiproliferativno dejstvo. Od neželjenih efekata javljaju se gastrointestinalne smetnje (suvoća usta, mučnina, iritacija želuca, dijareja), glavobolja, reakcija preosetljivosti. Menta – Nana (Mentha piperita) Pepermint nema uticaj samo na loš zadah. Ova biljka stimuliše protok žuči i opušta žučne kanale, olakšavajući na taj način varenje masti. Takođe pomaže u smanjenju lošeg holesterola, što čini posao jetre za filtriranje toksina lakšim. Nana takođe pokazuje pozitivne efekte na bubrege i zdravlje urinarnog trakta, istraživači su potvrdili i blagi uticaj na rad želuca sa smanjenjem mučnine Koren maslačka (Taraxacum officinale) Svakog proleća priroda nam pruža veliki broj biljaka koje štite i čiste jetru. Maslačak je jedan od najboljih primera. Kad birate najbolje lekovite biljke za jetru Maslačak uvek treba da nadje mesto u čaju ili tinkturi. Australijski časopis lekovitog bilja navodi dve studije koje su pokazale regenerativne karakteristike maslačka u slučajevima žutice, otoka jetre, hepatitisa i smetnji u varenju hrane. Ako odlučite upotrebiti koren maslačaka u vašem programu za čišćenje jetre, uzmite 500 do 2000 mg dnevno u kapsulama. Alternativno, možete napraviti dekokt pomoću dve kašike korena maslačaka u prahu po šoljici vode. Jedna šolja čaja, tri puta dnevno pokazaće delotvorne efekte posle par dana. Organska kurkuma (Curcuma longa) Ovaj žuti koren, iz familije đumbira, pokazuje hepatoprotektivno dejstvo - snažan je čuvar jetre, pa čak i regenerator jetrenih ćelija. Ne samo da pomaže u stimulaciji enzima odgovorih za eliminaciju toksina (uključujući poznate karcinogene) iz tela, ali istraživanje UCLA-e su pokazala da suzbija i negativne efekte raznih karcinogena. Biljni svijet, kao dio života na Zemlji, nalazi se gotovo na svakom koraku i čovjek je unatoč golemom napretku ovisan o tom biljnom svijetu. Upravo je biljni svijet najvažniji dio čovjekove hrane pa prema tome i temelj njegova održanja. Čovjek je odavno spoznao da je određenom biljnom hranom primao u tijelo i one tvari koje su ga održavale zdravim, pa je došao do saznanja da su i ljekovite. Posezao je za tim biljkama i svoju spoznaju prenosio novim generacijama usmenom, a kasnije i pismenom predajom. Iz ovakve predaje, protkane često mistikom i praznovjerjem, nastala je i izgrađena pučka medicina mnogih naroda. Odbacujući postepeno mistiku i praznovjerje, uvođenjem naučnog promatranja prirode i razvojem prirodnih nauka, proučavalo se i ljekovito bilje i njegovo djelovanje na ljudski organizam. Proučavanje ljekovitog bilja sa stajališta medicine dovelo je do izbacivanja iz upotrebe mnogih ljekovitih biljki, koje je u svom popisu za liječenje zadržala pučka medicina, pa su u službenoj medicini ostale samo one ljekovite biljke koje su uvrštene u službeni popis lijekova, tj. u farmakopeju. Usporedo s ispitivanjem utjecaja ljekovitog bilja na ljudski organizam, prišlo se kemijskom ispitivanju onih djelotvornih tvari u biljci, za koje se smatralo da određuju ljekovitost pojedine biljke. Posljedica je ovakvih kemijskih ispitivanja nastojanje da se sintetskim putem proizvodu iste ili slične tvari koje bi u liječenju čovjeka i održavanju njegova zdravlja zamijenile prirodne proizvode biljnog svijeta, pa je i moderna medicina sve većom upotrebom sintetskih lijekova zanemarila ljekovitu vrijednost mnogih biljaka. No, unatoč ovom zanemarivanju, uz pronalazak djelotvornih prirodnih biljnih spojeva, sve su veće težnje da se u liječenju raznih bolesti ponovo uvrste u upotrebu lijekovi biljnog porijekla koji se u potpunosti ne mogu zamijeniti sintetski proizvedenim kemijskim spojevima. Danas se znanje o ljekovitosti određenih biljaka znatno proširilo njihovim opširnim ispitivanjima pa i ova knjiga, u inače brojnoj literaturi o ljekovitom bilju, ima za cilj da čitaoce upozna s praktičnom vrijednošću onog ljekovitog bilja s kojim se čovjek i najčešće susreće u prirodi. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. U nekim zemljama žir je i danas uobičajena namirnica u ishrani. Na slici je dotorimuk - korejski specijalitet, žele napravljen od žirovog brašna Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razbolevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće Jestivi koren čička U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Branje Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Priprema Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice i td. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Branje Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Priprema Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Branje Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Priprema Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica - džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice - ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Branje Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili. Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.]] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Priprema Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Proklijale seme Proklijalo seme monokotiledonih (levo) i dikotiledonih biljaka (desno) Proklijalo seme nekih biljaka u Kini se u ishrani koristi već 5000 godina, ali se u zapadnoj civilizaciji koristi tek u novije doba. Proklijalo seme je ukusnije i lakše se vari od neproklijalog. Osim toga daleko su bogatije hranljivim materijama od onih neproklijalih. U procesu klijanja kod semena (koje je samo po sebi bogato izvorima energije) dolazi do hemijskih reakcija tokom kojih se povećava njihova prehrambena vrednost. Veliki deo skroba tokom klijanja pretvara se u šećer, a količine prisutnih vitamina se već posle četiri dana klijanja povećavaju 4–10 puta. Klice razvijene na svetlu bogatije su vitaminima A i C, dok su klice razvijene u mraku blede, ne sadrže hlorofil i karoten, ali su bogatije vitaminima B kompleksa. Mnoge klice bogate su i gvožđem, fosforom i kalijumom. Za ovakvu upotrebu može se prikupljati seme različitih detelina, loboda, štavelja, štireva, trupaca, grbica, seme maslačka i drugo. Branje Seme se sakupljaju kada je potpuno zrelo, najčešće tokom leta i jeseni, što zavisi od biljne vrste. Najlakše ga je sakupiti sa biljaka kojima su plodovi skupljeni u klas, klip ili metlicu. Priprema Neko seme samoniklih biljaka može se jesti sirovo, kakav je slučaj sa pitomim kestenom ili pinjolima. Seme drugih vrsta najčešće se koristi kao zamena za hlebno brašno. Ako se koriste kao proklijalo, seme se po potrebi očisti i ostavi preko noći da odstoji u mlakoj vodi. Zatim se ispere i ostave u plitkoj posudi da navlaženo klija nekoliko dana, zaštićeno od direktne sunčeve svetlosti. Optimalna temperatura klijanja je 15-18°C, a maksimalna 24°C. Može se naklijavati na svetlu ili u mraku, a sam proces traje 2-6 dana, zavisno od vrste, za koje vreme klice dostignu visinu od 1 do 3,5 cm. Većina proklijalog semena samoniklih biljaka ukusno je i sirovo, pa se tako i konzumiraju, kao poseban obrok ili u različitim salatama, ali se može dodavati i različitim kuvanim jelima od mesa i povrća. Upotreba samoniklih jestivih biljaka Osušeni aromatični listovi divljeg pelina (Artemisia vulgaris) u dobro zatvorenoj staklenoj posudi Samonikle jestive biljke najčešće se koriste kao divlje voće i povrće i konzumiraju se u svežem stanju i li kuvane. Osim toga divlje samonikle biljke mogu se koristiti i na druge načine. Najčešće je to u vidu aromatičnih začina, za pripremanje osvežavajućih (često i lekovitih) napitaka, odnosno čajeva, kao zamena za kafu ili hlebno brašno. Začinsko bilje Mnoge samonikle jestive biljke sadrže u pojedinim svojim delovima eterična ulja sa aromatičnim sastojcima specifičnog mirisa i ukusa. Dodati u hranu kao začin, sveži ili osušeni, ovi sastojci oplemenjuju hranu, daju joj prijatan miris, poboljšavaju ukus, poboljšavaju varenje, pospešuju apetit i td. Često nije moguće oštro razgraničiti začinsko bilje od divljeg povrća, a još je teže razdvojiti ga od čajnih i lekovitih biljaka. Najveći broj aromatičnih vrsta nalazi se u porodicama štitarki, krstašica i usnatica, a najčešće rastu na toplim staništima i suvom i kamenitom zemljištu. Mnoge začinske biljke sadrže fitoncide, materije koje imaju antibakterijsko dejstvo. Najviše fitoncidnih materija nalazi se u eteričnim uljima. Zato ove biljke ispoljavaju i lekovito i preventivno dejstvo, a zbog svojih antiseptičnih svojstava često se koriste kao konzervans, posebno za meso i mesne prerađevine. Najveći broj začinskih biljaka suši se i tako upotrebljava ili čuva za zimu. Najbolje ih je koristiti sitno iseckane ili samlevene u prah i dodavati na samom kraju kuvanja. kako visoke temperature ne bi uticale na promenu sastava aromatičnih ulja. Da bi se aroma što duže zadržala začinske biljke čuvaju se u dobro zatvorenim staklenim posudama. Biljke koje sušenjem gube ili menjaju miris (kakav je slučaj kod nekih usnatica) mogu se čuvati i u zamrzivaču, slično divljem povrću, samo ga prethodno ne treba blanširati. Biljke prikupljene u godini sa više padavina i manje sunčanih dana imaće blaži ukus i imaće manji sadržaj eteričnih ulja. Isto važi i za biljke ubrane na zasenjenim mestima. Čajne biljke Biljna mešavina za aromatični čaj – suvi cvetovi kamilice i latice ruže Teško je oštro razdvojiti lekovite od jestivih biljaka, jer se ove dve grupe međusobno preklapaju. Veliki broj samoniklih jestivih biljaka ispoljava i lekovita svojstva, poput začinskih, a neke od njih koriste se i za spravljanje ukusnih i osvežavajućih biljnih napitaka, poput crnog ili zelenog čaja. U tu grupu spadaju prvenstveno vrste iz porodice ruža (Rosaceae). Tako se listovi divlje maline, kupine ili jagode mogu, poput listova čajne biljke, izložiti procesu fermentacije i od njih se kasnije mogu pripremati napici slični crnom čaju. Druge vrste pripadaju aromatičnim biljkama, bogatim eteričnim uljima, od kojih se spravljaju napici specifičnog ukusa, kakvi su čaj od nane, kamilice, matičnjaka, majkine dušice i drugi. Zamena za kafu Prženi i samleveni podzemni delovi ili seme nekih samoniklih biljaka mogu poslužiti i kao više ili manje ukusna zamena za kafu. Osnovna odlika napitaka spravljenih od ovih biljnih vrsta je da ne sadrže kofein. Među ovim biljkama najpoznatija je cikorija, a ukusni napici slični kafi mogu se napraviti i od semena lepljive brođike, sparožine, lokvanja i lopoča, koštice gloga, koren maslačka i kozje brade, rizom trske, žirovi hrasta i bukve i druge. Rizom grebića može se upotrebiti kao ukusna zamena za kakao. Zamena za hlebno brašno Delovi pojedinih samoniklih biljaka mogu se mleti i koristiti kao zamena za brašno. Najvrednija i najpristupačnija zamena za hlebno brašno je polen rogoza. Takođe je, uz prethodnu obradu, pogodno i podzemno stablo ove i nekih drugih barskih biljaka (lopoč, lokvanj, žabočun, vodoljub, trska, trolistica, zmijinac, šašina). Takođe su kao dodatak hlebnom brašnu pogodni podzemni delovi nekih livadskih biljaka, kakve sukaćun, kozlac, zlatan, ptičije mleko). Sasvim drugačiji izvor skroba je seme koje se može mleti i takođe dodavati hlebnom brašnu. Još jedan zanimljiv izvor sirovine koja se može koristiti kao zamena za hlebno brašno svakako je unutrašnja kora (kambijum) nekih vrsta drveća, kao što su borovi, jele, smrče, breze, bukve i hrastovi. Podzemna stabla barskih biljaka su najjednostavnija za prikupljanje jer se lako vade, jednostavnim povlačenjem stabljike iz vodenog mulja. Seme šumskog drveća sakuplja se kada je sasvim zrelo, zavisno od vrste. Koru drveta najbolje je skidati u proleće, kada se najlakše odvaja od drveta. Bira se samo mlada kora. Zamene za brašno se koriste u krajnjoj nuždi i oskudici. U većini slučajeva poželjno ih je mešati sa uobičajenim brašnom žitarica, jer se sama najčešće ne mogu dobro umesiti i ne daju ukusan hleb. Za podzemne delove nije potrebno sušenje i mlevenje, već se samo mogu prokuvati, propasirati i dodati hlebnom testu. Seme je potrebno osušiti, očistiti od zaštitnog omotača, sitnije prosejati i samleti. Kora drveta se suši i potom melje u brašno. Spisak samoniklih jestivih biljaka Veliki broj samoniklih biljaka može se koristiti u ishrani. Ovde su pobrojane neke od vrsta koje se mogu naći u našem podneblju:[6] Bedrenika mala (Pimpinella saxifraga) Bokvice (Plantago sp.) Borovnica (Vaccinium myrtillus) Bosiljak (Ocimum basilicum) Brašnjenik (Chenopodium bonus-henricus) Brusnica (Vaccinium oxycoccos) Bujad (Pteridium aquilinum) Vranilova trava (Origanum vulgare) Vrbovica (Epilobium anguistifolium) Gavez (Symphytum officinale) Dinjica (Sanguisorba minor) Estragon (Artemisia dracunculus) Žalfija (Salvia officinalis) Žutika (Berberis vulgaris) Zelje divlje (Rumex sp.) Zova crna (Sambucus nigra) Iđirot (Acorus calamus) Jagorčevina (Primula vulgaris) Jarebike (Sorbus sp.) Kesten pitomi (Castanea sativa) Kiselica (Rumex acetosa) Kopriva (Urtica dioica) Krbuljica (Anthriscus cerefolium) Krasuljak, bela rada (Bellis perennis) Lazarkinja (Galium odoratum) Lokvanji (Nuphar sp. i Nymphaea sp. ) Lukovi divlji (Allium sp.) Ljoskavac (Physalis alkekengi) Majkina dušica (Thymus serpyllum) Maslačak (Taraxacum sp.) Matičnjak (Melissa officinalis) Medveđa šapa (Heracleum sphondylium) Mente (Mentha sp.) Miloduh (Hyssopus oficinalis) Mirođija (Anethum graveolens) Mišjakinja (Stellaria media) Pasji trn (Hippophae rhamnoides) Pelini (Artemisia sp.) Pepeljuga (Chenopodium album) Potočarka (Nasturtium officinalis) Sedmolist (Aegopodium podagraria) Selen (Levisticum officinale) Slačica bela (Sinapis albalba) Slačica crna (Brassica nigra) Timijan (Thymus vulgaris) Tušt (Portulaca oleracea) Hrastovi (Quercus sp.) Cikorija (Cichorium intybus) Čičak veliki (Arctium lappa) Čičoka (Helianthus tuberosus) Čubar (Satureja hortensis) Čuvarkuća (Satureja hortensis) Špargla (Asparagus officinalis) Štir (Amaranthus retroflexus) Branje samoniklih biljaka Samonikle biljke važnija su hrana za divlje životinje nego za ljude. To uvek treba imati na umu Pri branju i sakupljanju trebalo bi poštovati neke osnovne principe, tako da kvalitet prikupljenih biljaka bude zadovoljavajući, a naše delovanje ne ostavi trajne posledice na prirodu. Ne sme se zaboraviti da o ovom resursu zavisi, posredno ili neposredno, i celokupan životinjski svet. Sakupljati treba isključivo vrste koje se dobro poznaju i samo onoliko koliko se može potrošiti. Samonikle jestive biljke treba brati na čistim i nezagađenim mestima, udaljenim od prometnih saobraćajnica. Nikada ne treba pobrati svu količinu biljaka pronađenu na jednom mestu. Kod berbe listova iste treba brati sa različitih primeraka po nekoliko, nikako sve listove sa jedne biljke, kako bi se biljke preživele berbu i kasnije se oporavile teranjem novih listova. Kod berbe nadzemnih delova višegodišnjih zeljastih biljaka neophodno je iste odsecati makazama ili nožem, kako bi koren ostao u zemlji i biljka se sledeće godine ponovo razvila. Čupanjem biljaka često se iščupa i koren. Kod branja divljeg korenastog povrća neophodno je, nakon vađenja korena odseći korenovu glavu i vratiti je u zemlju, kako bi se sledeće godine iz nje razvila nova biljka. Retke i ugrožene vrste su zakonom zaštićene i njihovo branje opravdano je samo u ekstremnim situacijama i krajnjoj nuždi. Otrovne biljke Treba brati samo one biljke koje se dobro poznaju, kako ne bi došlo do zamene, u najgorem slučaju otrovnim vrstama! Pri branju samoniklog bilja neophodno je dobro poznavati vrste koje se beru kako ne bi došlo do zamene. Mnoge vrste su, posebno za neiskusne sakupljače, veoma slične, pa se lako može desiti da se jestiva vrsta zameni nejestivom i neukusnom, a ponekad može dovesti i do fatalnih posledica. Biljke je najlakše prepoznati kada su u cvetu, ali u tom periodu nisu jestive (osim čajne i začinske vrste). Ipak je u tom periodu korisno naučiti njihove ostale morfološke karakteristike, radi lakšeg prepoznavanja u periodima pre i posle cvetanja. Za prepoznavanje biljaka može biti od koristi i miris, ali treba znati da neke biljke (posebno one iz porodice kupusnjača) otpuštaju karakterističan miris tek kada se protrljaju među prstima. Veoma je korisno znati i na kakvom staništu i u zajednici sa kojim vrstama određena biljna biljka raste. Retko kada će se neka vrsta naći na neočekivanom, za nju nekarakterističnom mestu. Često se dešava da neiskusni berači zamene listove sremuša listovima mrazovca, jedne od najotrovnijih biljaka našeg podneblja. Osim što su im cvetovi sasvim različiti i cvetaju u različito doba godine sremuš ima i karakterističan miris, sličan mirisu belog luka. Druga bitna razlika, zbog koje se ove dve biljke ne mogu pomešati je i stanište. Sremuš naseljava senovite i vlažne listopadne šume, a mrazovac osunčane i suve livade. Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR – plodovi breze, borovi pupoljci MART – kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL – pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ – bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN – gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL – bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST – kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR – divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR – brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR – gloginje, iđirot, maslačak Napomene Često se dešava da neiskusni berači zamene bobice borovnice i otrovnog velebilja. Takođe su, na primer, kod roda zova ( jestive samo bobice crne zove (Sambucus nigra), a kod roda kleka samo šišarice obične kleke (Juniperus communis). „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Franulović, Ksenija. „Pinija ili Pinj (Pinus pinea L.)”. Savjetodavna služba. Savjetodavna služba. Pokos, Franjo. „JESTIVO DIVLJE BILJE”. Bezgluten.net. „BiH: Otrovali se `sremušom`, jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. „PREŽIVLJAVANJE U PRIRODI (samonikle jestive biljke)”. RIZNICA LEKOVITOG BILJA. Literatura Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: „August Cesarec“. Grlić, Ljubiša (1984). 99 jestivih i otrovnih boba. Zagreb: Prosvjeta. Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). PRIRUČNIK O LEKOVITIM BILJKAMA : raspoznavanje, branje i zaštita. Sokobanja: Udruženje „Dr Jovan Tucakov“. MG69 (N)

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj