225 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezik! Civil War 1 ( Guerre civile ) - Mark Millar, Steve McNiven Marvelov svemir se mijenja. Nakon tragedije, Kongres Sjedinjenih Država predlaže da nadljudi otkriju svoj službeni identitet demaskirajući se pred članovima vlade. Najveći prvaci nacije podijeljeni su. Ovu odluku moraju donijeti svaki u svojoj duši i savjesti. Mark Millar MBE (/ˈmɪlər/; rođen 24. prosinca 1969.) škotski je pisac stripova, poznat po svom radu na The Authority, Swamp Thing, The Ultimates, Marvel Knights Spider-Man, Ultimate Fantastic Four, Civil War, Kingsman: The Secret Service, Wanted, Chrononauts, Superior i Kick-Ass, od kojih je posljednjih sedam adaptirano ili se planira adaptirati u igrane filmove. Njegov rad DC Comics uključuje Superman: Crveni sin. U Marvel Comicsu stvorio je The Ultimates, koje je časopis Time odabrao kao strip desetljeća, a scenarist Zak Penn opisao kao glavnu inspiraciju za film Osvetnici iz 2012..[1] Millar je napisao Građanski rat i `Wolverine: Old Man Logan`, dvije od Marvelovih najprodavanijih priča. Prvi je inspirirao film Marvel Studiosa iz 2016. Captain America: Civil War, [2] dok je drugi bio inspiracija za film Logan 20th Century Foxa iz 2017. godine.[3][4] Millar je bio izvršni producent svih njegovih filmova, a četiri je godine radio kao kreativni savjetnik Fox Studios na njihovoj Marvel listi filmova. Godine 2017. Netflix je kupio Millarovu strip liniju, Millarworld, koju će Millar i njegova supruga Lucy nastaviti voditi, objavljujući nove stripove i prilagođavajući ih za druge medije. Steven McNiven je kanadski strip crtač. Prvo je stekao istaknutost na CrossGenovom Meridijanu, prije nego što je prešao na knjige kao što su Ultimate Secret, New Avengers i Civil War.

Milorad Đurić : OGLEDI O LJUBAVI, Grigorije Božović Priština 1995, str. 222. Književni eseji. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Pesnik, pripovedač, antologičar i esejista Milorad Miša Đurić (1937) spada među najuglednije srpske pisce. Objavio je sedamnaest knjiga pesama, priča i eseja. Takođe je objavio trinaest neprocenjivih antologija iz narodne književnosti. Priredio je preko četrdeset knjiga izabranih dela klasičnih srpskih i ruskih pisaca. Radio je 35 godina kao urednik Srpske književne zadruge, negujući stare i kreirajući nove edicije. Tako je, u teškim vremenima, iz Đurićevih ruku srpska kultura u drugoj polovini XX veka dobila zlatnu biblioteku. Poezija Milorada Đurića enciklopedijski je zabeležena kao „prevashodno refleksivna, u tematskom i izražajnom pogledu počiva na ukrštanju i prožimanju tradicionalnih i modernih, nacionalnih i opštih, rodoljubivih i kritičkih elemenata i dominantnoj ulozi jezika u traganju za pesničkim odgovorima“. Obnovio je u srpskoj poeziji pesničku pripovetku i napisao prvi srpski pesnički roman Led u vinogradu. On s dubokim poznavanjem piše o licu i naličju i predaka i potomaka. Ovo njegovo svojstvo s razlogom je označeno kao „moralna pobuna“. O Đurićevom pesničkom delu pisali su poznati književni kritičari i poznati pesnici (pored ostalih – Slobodan Rakitić, Branislav Petrović, Dragomir Brajković, Vladimir Jagličić), slažući se u oceni da „Milorad Đurić zauzima posebno mesto u savremenom srpskom pesništvu“. Njegove pesme zastupljene su u mnogim antologijama i prevedene na desetak jezika. Za svoj književni rad Milorad Đurić drbio je Oktobarsku nagradu grada Beograda, Zlatnu značku KPZ Srbije, Medalju priznanja i zahvalnosti – o stogodišnjici Srpske književne zadruge, Nagradu Kruna Despota Stefana, Nagradu BIGZ-a, Nagradu za knjigu godine Grigorije Božović, Nagradu Milan Rakić i Nagradu Srpske književne zadruge za životno delo.

Polovan strip, izuzetno očuvan. Autor i izdavač: Branko Andrić - Andrla, Beč, Broširan povez, 29 cm. Stotinak strana, nema paginacije, `Formalno sam počeo da stvaram sredinom šezdesetih, ali u javnosti sam se pojavio 1968-69, kada sam objavio prve zbirke: `Ja sam mali mamin seksualac` i druge. Počeo sam sa objavljivanjem proze i poezije, pa sam posle radio razne stvari, recimo vizuelnu poeziju `Modern world poetry` (1972) ili `Erektion uber alles` (1974). Prešlo je to u hepeninge, jer su se tada radili hepeninzi. Bio sam i član grupe `Kod`, zatim grupe `Januar, februar. . . `. Posle sam ih napustio, nešto smo se sukobili i rešio sam da radim sam. U filmski svet sam ušao sa Žilnikom i Karpom Aćimovićem. Art magazin 2011. god. Branko Andrić - Andrla (Novi Sad , 9. april 1942. - Dunaujvaroš, 20. oktobar 2005. ) bio je srpski multidisciplinarni umetnik. Bavio se muzikom, pisanjem, filmom i crtanjem stripova. Živeo je u Novom Sadu i Beču. Branko Andrić je rođen 1942. u Novom Sadu. Njegov otac Branko Andrić (1921-1942) je dva meseca pre nego što će se Andrla roditi, uhapšen od strane mađarskih fašista i ubijen kao hiljade drugih žrtava bačenih pod led zamrznutog Dunava. Posle završetka humanističke gimnazije (Jovan Jovanović Zmaj) u Novom Sadu, Andrić završava Višu školu za političke nauke u Beogradu i Višu pedagošku školu, smer likovna umetnost u Novom Sadu. Posle studija je počeo da piše za mnogobrojne jugoslovenske kulturne časopise (Letopis Matice srpske, Student, Književna reč, Indeks, Oko, Riječka revija, Polja, Lica i dr). Održavao je mnogobrojne književne večeri po celoj Jugoslaviji i sarađivao je na filmovima Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika i Karpa Aćimovića - Godine. Kratak film „ Zdravi ljudi za razonodu“ (Litany for ideal people) Karpa Aćimovića - Godine, u muzičkoj pratnji Branka Andrića je dobio prvu nagradu kratkog filmskog festivala u Beogradu i nagradu novinara u Oberhausenu, u Nemačkoj. Branko Andrić se 1972. preselio u Beč, upoznao Ditera Šragea i učestvovao u programu slobodnog bioskopa. Pored svoje delatnosti crtača, počeo je da piše pesme na nemačkom („Gastarbajterske pesme“), koje izdaje početkom 80-tih kao samoizdavač. Učestvovao je u osnivanju i oživljavanju Bečke Arene. Njegovom doprinosu programu bečke arene, od 70-tih do 90-tih godina pripada niz književnih večeri, i nastupa grupe Imperium of jazz, kao i inicijalizacija i organizacija nekoliko muzičkih festivala alternativne muzike sa područja čitave Jugoslavije. Dobija mnogobrojne nagrade kao npr. Prvu nagradu na Kseroks konkursu za umetničku grafiku 1975. Krajem 70-tih godina Branko Andrić osniva grupu Vojvođanski bluz bend sa kojom nekoliko puta nastupa u Beogradu i Novom Sadu. Početkom 80-ih napušta „ Vojvođanski bluz bend“ da bi osnovao „ Imperium of Jazz“ (pravilno se piše sa v, latinskim u). U bendu su od samog početka nastupali najbolji muzičari iz Novog Sada. Do 2005. nastupalo je 150 muzičara u raznoraznim aranžmanima. Poznatija imena: Boris Kovač, Zoran Bulatović - Bale, Jovan Torbica, Zoran Mraković, Atila Šoti. . . Vikipedija

K283 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ponos vragova Darko Macan (Zagreb, rujan 1966.) je hrvatski romanopisac i autor stripa. Diplomirao je povijest i arheologiju 1994. godine na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, a pisanjem se profesionalno bavi od 1986. g. Stripom se počeo baviti u osnovnoj školi, a profesionalno za vrijeme studija: u siječnju 1988. objavljuje prve gegove `Bočka` i prve stranice licencnog `Toma i Jerrya`. Slijede, uz brojne kraće stripove, `Kolumbo` u Večernjem listu, `Salomon` u sarajevskoj Nedjelji, `Walter Egg` u Patku i Kvadratu, `Volim TV` u Glasu Slavonije, `Pirati` (prekrštavani u `Surfere` i `Hakere`) u nekoliko časopisa te, od 1992, `Borovnica` u Modroj lasti. Usporedo s crtanjem, počinje pisati strip scenarije za domaće i inozemne izdavače. Među potonjima ističu se za nagradu Eisner nominirani `Grendel Tales` (s crtežima Edvina Biukovića) te scenariji u okviru serija `Tarzan` (crteži Igora Kordeja), `Star Wars`, `Hellblazer`, `Sandman Presents`, `Captain America`, `Soldier X`, `Donald Duck` i `Mickey Mouse`. Od scenarija za hrvatsko tržište valja spomenuti serijale `Svebor i Plamena` (u Modroj lasti, crteži Gorana Sudžuke i Matije Pisačića), `Saša` (u Frci, crteži Gorana Sudžuke i Roberta Solanovića), `Komarac` (u Zvrku, crteži Štefa Bartolića), `Mister Mačak` (u Prvom izboru, crteži Roberta Solanovića) te `Dick Long` (U Playboyu, crteži Štefa Bartolića). Godine 1995. dobio je dvije nagrade vinkovačkog Salona stripa za scenarij, a 2001. g. je bio još jednom nominiran za Eisnera, za kratku priču `A Prayer to the Sun` (crteži Edvina Biukovića). Paralelno se baveći prozom, Macan je objavio četrdesetak priča (većinom žanra znanstvene fantastike), za koje je četiri puta nagrađen nagradom SFERA. S Tatjanom Jambrišak uredio je sedam zbirki hrvatske znanstvene fantastike. Piše romane za djecu od kojih je prvi, `Knjige lažu!` dobio državnu nagradu `Grigor Vitez` kao najbolja knjiga za djecu, a 2008. godine dobio je SFERU za roman `Dlakovuk`. Urednik je strip časopisa Q strip. Bibliografija Bočko Dlakovuk i nagrada SFERA Stripovi Scenarist i crtač Bočko (svezak; samizdat, 1992.) Čubi i Ćebe (mini; samizdat, 1997.) Borovnica (album; Školska knjiga, 1998.) Spiro Spermij (mini; samizdat, 1999.) Borovnica 2: Borovnica protiv Paje Pauka (Mentor, 2005.) Kolumbo (sabrano izdanje; Mentor, 2007.) Pirati: Cio svijet na internet! (sabrano izdanje; Mentor, 2007.) Borovnica 3: Borovnica predvodi čopor (Mentor, 2008.) Scenarist Citati (album s Edvinom Biukovićem; Stripagent, 1993., 2000.) Strossmayer (album s Radovanom Devlićem i Dušanom Gačićem; Glas koncila, 1993.) Grendel Tales: Devils and Deaths (album s Edvinom Biukovićem; Dark Horse, 1996. prevedeno 2003. kao Ponos vragova; Nacional, 2003.) X-Wing: The Phantom Affair (album s Mikeom Stackpoleom i Edvinom Biukovićem; Dark Horse, 1997.) Tarzan: Carson of Venus (album s Igorom Kordejem; Dark Horse, 1999.) Star Wars: Vader`s Quest (album s Daveom Gibbonsom; Dark Horse, 2000.) Star Wars: Chewbacca (album s desetak crtača; Dark Horse, 2001.) Komarac: Prop`o plan (album sa Štefom Bartolićem; Profil, 2001.) Star Wars: Jedi vs Sith (album s Ramonom Bachsom; Dark Horse, 2002.) La Bete Noire 1-5 (svesci s Milanom Jovanovićem; Drugi pogled, 2001/2.) Mister Mačak (album s Robertom Solanovićem i Tihomirom Tikulinom; Bookglobe, 2002.) Cable: The End (album s Igorom Kordejem, Davidom Tischmannom i Mikeom Huddlestoneom; Marvel, 2003.) Svebor i Plamena 1 i 2 (s Goranom Sudžukom i Matijom Pisačićem, sabrano i objavljeno u integralnoj verziji; Fibra, 2007.) Mali Guj i njegov Zmuj (s Franom Petrušom; Mentor, 2008.) Hrvatski velikani (s raznim crtačima; Astoria, 2007.-2008.) Proza Knjige lažu! (roman; Znanje, 1997.) Ona koju vole bogovi (roman s Tatjanom Jambrišak, Goranom Konvičnim i Damirom Starešinićem, u zbirci Zagreb 2014; SFERA, 1998.) Koža boje masline (kratki SF roman, u zbirci Dvije tisuće šarenih aliena; SFERA, 2000.) Pavo protiv Pave (roman, Mozaik knjiga, 2002.; nagrada Grigor Vitez) Teksas Kid (i još neka moja braća) (priče; Biblioteka Sfera, Mentor, 2003.) Žuta minuta (Rock `n` roll bajka; Autorska kuća, Zagreb, 2005.; nagrada Grigor Vitez) Stripocentrik (Kvintalove tjedne kartice) (esejistička proza; Mentor, 2005.) Dlakovuk (roman za djecu; Knjiga u centru, 2007.) Macan čita - Obdukcija SF žanra u Hrvata (kritike; Mentor, 2007.) Hrvatski strip 1945.-54. (Mentor, 2007.) Urednik izdanja Q strip Duboko i slano Biblioteka Sfera Biblioteka Q Stripovi za djecu XXI. stoljeća Fantastične priče za djecu XII. stoljeća Hrvatski velikani Edvin `Eddy` Biuković (Zagreb, 22. lipnja 1969. - Zagreb, 5. prosinca 1999.), hrvatski autor stripa. Životopis Prvi strip, `Dokaz`, objavio je na osamnaesti rođendan, 1987. u `Patku`, gdje je kasnije kreirao i popularog Salvatorea, strip o malom gubavcu koji stalno gubi dijelove tijela. Nakon odslužene vojske i kratkotrajnog rada za gornjemilanovačke `Dečje novine` (za koje je nacrtao dvadesetak stranica nikad dovršenog stripa `Glad`), Eddy je oko dvije godine povremeno radio za njemački časopis `Gespenster`. Priče koje je za taj časopis radio s Darkom Macanom, kao i druge njihove suradnje, sabrane su albumu `Citati`, objavljenom u dva izdanja, 1993. i 2000. godine. Od 1992. do 1994. g. u Modroj lasti crtao je strip `Koko` po popularnim romanima Ivana Kušana. Dvije epizode tog stripa, `Ljubav ili smrt` te `Koko u Parizu` sabrane su 2000. u album `Koko`. U isto vrijeme za fanzin `Endem` stvorio je novu geg-seriju `Funny Comix`, pod pseudonimom Pepe Orbito. Od 1993. radio je mahom za američke izdavače, crtajući serije `Grendel Tales`: Devils & Deaths te Grendel Tales:Devil`s Choices (scenarij Darka Macana, album objavljen 1996.), `X-Wing Rogue Squadron`: The Phantom Affair (scenarij Darka Macana, album 1997.), Star Wars: The Last Command (scenarij Mikea Barona po romanu Timothya Zahna, album 1999.) i Human Target (scenarij Petera Milligana, album 2000.), te niz kraćih stripova u izdanjima poput `Strange Adventures` i `Weird War Tales Special`. Bavio se i animacijom te ilustracijom. Kao najbolji mladi autor nagrađen je 1992. na vinkovačkom Salonu stripa, a 1995. je dobio nagradu `Russ Manning` kao crtač koji najviše obećava. Bio je jedan od najuspješnijih hrvatskih autora stripa, ali je preminuo mlad ne napunivši ni 30 godina. Umro je u Zagrebu, nakon kratke i teške bolesti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ala Tatarenko - Poetika forme u prozi srpskog postmodernizma Postmodernistička književnost, o kojoj se često govori kao o delu homo ludens-a, u ništa manjoj meri jeste delo homo legens-a. Uz korišćenje i adaptaciju već postojećih literarnih modela, išli su stvaralački eksperimenti usmereni na razvoj postmodernističke poetike i njeno unapređivanje. Problem forme je jedan od glavnih problema estetike stvaralaštva XX veka i upravo u toj sferi koncentrisane su dominantne osobine postmodernističke umetnosti. Principijelno novi prilaz tom problemu čini književno iskustvo pisaca postmodernista veoma zanimljivim za teoriju književnosti. Ala Tatarenko Roćena je 1962. u gradu Mogiliv-Podiljski (Ukrajina), gde se i školovala. Studirala je slavistiku (srpskohrvatski jezik i književnost) na Filološkom fakultetu univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu (1979-1984). Doktorirala je 1989. (Miloš Crnjanski i njegov roman “Seobe” (problematika i poetika”). Od 1984. predaje na univerzitetu “Ivan Franko”. 1988-1993. -asistent katedre svetske književnosti, od 1993. docent katedre za slavistiku univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu. Predaje srpsku i hrvatsku književnost, a takođe postmodernizam u slovenskim književnostima. Član je uredništva ukrajinskog nezavisnog kulturološkog časopisa “Ї” (Lavov), uredništva ukrajinsko-srpskog zbornika UKRAS, naučnog časopisa “Nasleđe”. Više godina bila je honorarni dopisnik kulturne redakcije Drugog programa Radio Beograda. Bila je učesnik Međunarodnih Književnih kolonija u Sićevu (2004) i Čortanovcima (2005), bila je moderator i prevodilac na književnim večerima ukrajinskih pisaca u okviru Festivala proze (Proza Fest) (Novi Sad, 2007) i festivala „Pisci u fokusu“ (Subotica, 2010). Učestvovala je na promocijama za vreme Beogradskog Sajma knjige (2002., 2005.), bila je gost Sajma knjige 2009. i 2010. Učestvovala je u radu Međunarodnih susreta prevodilaca (Beograd, 2005), Međunarodnih susreta pisaca (Beograd, 2005), Međunarodne Dunavske konferencije ( 2003). Piše književnu kritiku, naučne radove iz književnosti. Prevodi sa srpskog i hrvatskog na ukrajinski, sa ukrajinskog – na srpski. Živi u Lavovu.

NOVO SAMO U KOMPLETU Autor:: Fabien Nury, Pierre Alary Žanrovi:: Stripovi i grafičke novele Izdavač:: Fibra Godina izdanja:: 2014. Broj strana: 132 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 32 cm Travanj 1917. U Francuskoj bjesni rat. U Parizu, oporba predvođena Georgesom Clemenceauom pokušava srušiti Caillauxovu vladu. Silasa Coreyja, negdašnjeg reportera, agenta Obavještajne službe, detektiva i pustolova, angažirao je Clemenceau kako bi pronašao nestalog novinara koji je, izgleda, prikupio dokaze o izdaji šefa vlade. Oklijevajući prihvatiti zadatak, Corey istovremeno prodaje svoje usluge Obavještajcima i vlasnici industrije oružja gđi. Zarkoff. Naoružan s tri plaće, Corey slijedi tragove nestalog novinara i vrlo brzo nailazi na zastrašujućeg špijuna Aquilu. Ishod rata mogao bi ovisiti o rezultatu njegove istrage. Usto, zna li itko za koga Silas Corey stvarno radi? Autor:: Fabien Nury, Pierre Alary Žanrovi:: Stripovi i grafičke novele Izdavač:: Fibra Godina izdanja:: 2016. Broj strana: 128 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 32 cm Studeni 1918. Za milijune Francuza rat je završio... Za Silasa Coreya on tek počinje. Pariz, 11. studenoga 1918. Iako Francuska slavi pobjedu nad onim što je predstavljalo najkrvaviji rat u njezinoj povijesti, u slavljeničkom mnoštvu jedan je čovjek ubijen. Silas Corey, prezauzet bančenjem po krčmama s pijanim vojnicima, prima obavijest od svog vjernog pomoćnika Nama: žrtva je stari poznanik po imenu Albert Percochet, pronađen mrtav u njihovoj hotelskoj sobi. Nastojeći shvatiti okolnosti njegove smrti, Corey provodi istragu i otkriva da je njegov prijatelj radio za... Gospođu Zarkoff! Barunici međunarodne trgovine oružjem koja se nakon afere Aquila povukla u svoje dvore u Švicarskoj nije preostalo još mnogo života. A za njezino bogatstvo zainteresiranih je i suviše: glavni dioničari njezina carstva pohrlili su joj na vrata, svaki u nadi da će dobiti svoj dio kolača. No postoji nešto što ne znaju: majka Zarkoff ima zakonskog nasljednika i upravo je na Silasu Coreyu da mu uđe u trag!

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

Strip album A4 formata,60 strana u boji, odlično očuvano i ODLIČAN STRIP Tihomir Čelanović (rođen 1977. godine u Beogradu, a detinjstvo je proveo u Kotoru) diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu. Ilustrovao je na desetine knjiga, slikovnica i udžbenika, crta stripove, bavi se animiranim filmom i muzikom –sa suprugom Martom Vlahović svira u akustičnom bendu Alhambra. Njegove stripove i ilustracije objavljivali su časopisi Politikin zabavnik, Striper, Lavirint, Bager, Zvono, Patagonija, Politika, Veliko dvorište, Maxim, Grafička zavera, Strip Pressing, Strip Vilajet, Vreme, Aargh! (Češka), Nonzi (Italija). Radio je za izdavačke kuće Klett, Pčelica, Draganić, Kreativni centar, Mah, Odiseja, Medicina Nucleare (Italija), Soleil Productions (Francuska), Septième choc (Francuska), 12Bis (Francuska) i druge. Imao je nekoliko samostalnih izložbi, kao i veliki broj grupnih – u Kotoru, Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Parizu i Angulemu (Francuska). Nagrade i priznanja: prva nagrada na Međunarodnom konkursu za ilustraciju „La città del 2000“ za kratki strip Equinox, koju dodeljuje italijanska Accademia Pictor u Torinu; nagrada „Neven”, 2007, nevladine organizacije Prijatelji dece Srbije, za ilustracije knjige Radomira Putnikovića Basne (Kreativni centar, 2007); Gran pri beogradskog Salona stripa 2010, za kratki strip Boris Bagecki – A ti kao ne znaš. Neki od stripova koje je Čelanović crtao nisu objavljeni na srpskom jeziku. Najznačajniji pojedinačni stripovi i albumi su Kfatoliperazus (zbirka kratkih stripova, Medicina Nucleare, 2001); strip-album Eudora: svitanjem počinje zvuk (Mah; Medicina Nucleare, 2002); album Trum et l’oeuf de Tai (Soleil Productions, 2005), po scenariju Delfin Riu; strip-album Taxi (Septième choc, 2008), rađen po istoimenom filmu u produkciji Lika Besona; Vekovnici. 2, Pasji životi (System Comics, 2008), po scenariju Marka Stojanovića; Vekovnici. 0, Bajka i druge istine (System Comics, 2010), scenario Marko Stojanović; strip-album Le Diurne 1: Wölfel von Ulf (12Bis, 2011), po scenariju Erika Korbirana, kolorista Nikola Vitković.

SPUNK novosti 1 / 1984 Izdavač: Marketprint, Novi Sad Godina izdanja: 1984 Format: 200 x 295 mm Povez: Meki, broširano Pismo: Latinica Broj strana: 84 Napomena: Vanredno, tromesečno izdanje Stripoteke VRhunska strip revija Jgoslovenskih autora Izlazila od 1984 do 1985 BRANISLAV KERAC Branislav Kerac - Bane (rođen 7. septembra 1952. u Novom Sadu) je srpski crtač stripa, scenarista, ilustrator. Bio je jedan od prvih domaćih crtača stripova koji je bio zaposlen sa punim radnim vremenom u novosadskom Dnevniku. Stripovi mu se objavljuju širom sveta, a istoričari stripa ga smatraju za najuticajnijeg srpskog i jugoslovenskog crtača modernog doba. Dobitnik je Specijalnog priznanja za doprinos srpskom stripu 2005. na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu. Debitovao je serijalom „Poručnik Tara“ sa scenaristom Svetozarom Obradovićem u Zlatnom klikeru (1975). Enormnu popularnost je stekao tokom osamdesetih godina 20. veka kada je bio najznačajniji autor Ju strip magazina, Eks almanaha, kao i „Dnevnikovih“ i „Forumovih“ izdanja. Radio je najviše po scenarijima Svetozara Obradovića, Gordana Mihića, Petra Aladžića, Slavka Draginčića, Marka Hamila (Luk Skajvoker iz „Zvezdanih ratova“) i sopstvenim. Kerčevi najpoznatiji originalni stripski serijali su: „Poručnik Tara“, „Kobra“, „Bili D Pljuc“ („Billy The Pljuc“), „Ket Klou“ („Cat Claw“), „Oliver“, „Troje nesalomljivih“, „Partizan Goran“, „Balkan Ekspres“, „Keli Brando“ („Kelly Brando“) i „Nindža“. Licencno je crtao „Tarzana“ i „Velikog Bleka“,[1] a pod pseudonimom H. M. Baker za američke izdavače i serijale „Ghost“ i „The Black Pearl“. Sa „Ket Klou“ je osvojio skandinavske zemlje i pojavio se u još desetak zemalja širom sveta. Kerac je nacrtao ogroman broj naslovnih strana za druge strip junake (od kojih neke sam nikada nije crtao). Najveći broj strana objavljeni su u Lunov magnus stripu i Zlatnoj seriji za Malog rendžera, Kena Parkera, Kapetana Mikija i Velikog Bleka. ***Odlično očuvano***

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dilan Dog superbook 61 - Sastanak sa sudbinom - Mignacco Barbato Autor:: Mignacco Barbato Žanrovi:: Stripovi i grafičke novele Izdavač:: Veseli četvrtak Godina izdanja:: 2022. Broj strana: 190 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Da vas neko ko tek počinje da čita Dilana pita kakva je priroda njegovog odnosa sa Smrću, odgovor bi vam možda zadao više muka nego što se čini. Je li Mračna Dama prijatelj, neprijatelj...ljubav? Ovo poslednje sugeriše Bilotina Planeta Mrtvih, pnako je već standard da se stvari izvrnu naglavačke i ispostavi kako toliko toga svih ovih godina nismo znali. Ali Planeta je alternativna budućnost Dilana, vešto napisani apokrif, koji poštuje kanon i ponire ispod njega tako da ga u isto vreme i ruši i čuva. Sve i da to ostavimo po strani, ostavićemo svakako na klatnu koje se ljulja na relaciji prijatelj-neprijatelj, ako bismo, to jeste, polemiku spustili u tu pojednostavljenu, smrtničku terminologiju. Tačnije bi bio reći da Smrt šeta od gajenja simpatije prema našem junaku do ravnodušnosti kalibra `samo radim svoj posao`, pri čemu i mimo povezanosti s Dilanom varira od ledene posvećenosti zadatku do `rado bih, zapravo, da ne radim svoj posao, dosadan mi je`. Interesantno je i pitati se da li Smrt - još od prvog pojavljivanja u `Iza ogledala` - Dilana čuva, lovi ili joj je svejedno: odnos svakako počinje tako što detektiv od košmara, sticanjem okolnosti, izbegne da umre. Kakve to veze može imati s Minjakovom pričom koju ćete danas čitati, koja bi po žanru bila čist triler da nema natprirodnog začina? To ćete sami otkriti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

KAJ STE PISALI BRE ? ŠTA STE NAPISALI BRE , Igor Mandić , Službeni glasnik Beograd 2011 , Premda je ovo ozbiljna knjiga, naslovio sam je rarafrazom jedne medijske, točnije televizijske krilatice koja posljednjih godina sa ekrana RTS 1 razgaljuje otupjelo i umrtvljeno gledateljstvo. Peckavo naslovljeni „spotovi“ – „Šta radite, bre?“ i „Šta ste rekli, bre?“ – kao kombinacija vijesti i komentara, ako i ne raščišćuju koje pitanje do kraja, barem malo privlače izgubljenu pažnju. Tako da možda svrnem nečiji pogled na naslovnicu ove zbirke, umjesto da je okrstim uobičajeno skromno i dosadno, „kritike, eseji i feljtoni“, poslužio sam se rečenom parafrazom. Pomišljao sam i na nešto „smionije“, npr. „Kaj ste napisali bre? mek povez, format 15 x 23 cm , ćirilica/latinica, 448 strana l5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šta reći, u najkraćim crtama, o zbirci eseja Bele Hamvaša Hiperionski eseji? Čitljiv rukopis koji mami, rečju: hamvaševski. Uostalom, Sava Babić u pogovoru zaključuje: „Koliko god je čitalac u stanju da unese u Hamvaševo delo, dvostruko će moći da iznese iz njega“. Ova lepa Babićeva misao i ne može se istaći na bolji način, već kao krajnji rezultat pristupa delu od kapitalne vrednosti za svetsku književnost, delu Bele Hamvaša. A ako još pridodamo Babićevo mišljenje da je Hamvaš „izuzetna pojava“, da je „svaki njegov tekst prepoznatljiv“, ostaje nam da se, čitajući eseje, i sami uverimo u piščevu osobenost. I? Evo tek nekoliko prvih rečenica Hamvaševog eseja „Psihologija branja cveća“, biće jasnije o čemu govorimo: „Kada se na kraju života nađem pred Anđelom Smrti, mislim da ću ga bez roptanja moći slediti u nepoznato. Ako me upita da li si nešto propustio, odgovoriću – ne verujem. Ali ako kaže ovako da li ti je žao što ovde nešto ostavljaš, reći ću – cveće. Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće! Anđeo će mi reći: videćeš, svet razuma je bogatiji od sveta slika. Tamo ćeš videti iznutra. To je kao da se predaš dubokoj meditaciji. Odvojen od zemlje nemaš drugog iskustva do nematerijalnog bruja; srećan i oslobođen lebdiš u bezgraničnosti…“ Da! Zar i ovih par rečenica ne pripada osobenom shvatanju sveta. Hamvaševom shatanju sveta, ali i našem. Zar to nije dokaz zašto je Hamvaševo delo darovno, korisno, preporučljivo čitaocima. Zar ove rečenice nisu baš oni duhovni zlatnici koji pronalazimo u pećinama njegovih knjiga. Duhovni zlatnici koji nemaju cenu! Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Prometej, 2010. 1421 strana, tvrd povez, udžbenički format. Naslovna korica kao na slici (nešto je bilo zalepljeno). Malo zaprljana na bočnim stranama (pogledajte sve slike ). Nekoliko listova s` početka malo izgužvani u donjem delu (ništa strašno ). Nema podvlačenja, zapisa... PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA SA GRAMATIČKO-PRAVOPISNIM SAVETNIKOM novi je veliki leksikografski projekat Izdavačke kuće Prometej. Na njegovoj realizaciji angažovani su naši istaknuti lingvisti dr Milan Šipka, akademik Ivan Klajn, sa grupom mlađih saradnika magistara leksikografije. Ovakva je knjiga potrebna svima koji pišu, a koji pri pisanju nailaze na nedoumice koje neće moći rešiti samo uz pomoć Pravopisa, a ovako će uz svaku reč i izraz lako naći kako ih treba pisati, s oznakama koje će ih uputiti na objašnjenja zašto je tako pravilno, tj. na odgovarajuće pravopisno (ili gramatičko) pravilo, što se daje u kratkom pregledu na kraju (u posebnom poglavlju). Iako glavni naslov Pravopisnog rečnika sugeriše da se radi isključivo o pravopisnom rečniku, ova je knjiga više od toga: ona je, u isto vreme i gramatički i akcentanski rečnik, ali i jezički savetnik. Ona, dakle, ima višestruku namenu, pa će korisnicima biti i od višestruke pomoći pri pisanju, a uz to i prilika da prošire svoje znanje o srpskom standardnom jeziku uopšte, posebno o njegovoj upotrebi u pismenoj i usmenoj komunikaciji. Poslednji put je 1960. godine u okviru Pravopisa srpskohrvatskog jezika, u izdanju Matice srpske i Matice hrvatske, publikovan pravopisni rečnik. Posle punih 50 godina imamo nov projekat sličnog zahvata ali ipak drugačiji, ovo je prvi pravopisni rečnik srpskog jezika. Iz recenzija Smatram da će knjiga Milana Šipke Pravopisni rečnik srpskog jezika (sa pravopisno-gramatičkim savetnikom), biti od koristi onima koji se zanimaju za našu današnju standardnojezičku, gramatičku, leksičku, prozodijsku, a posebno pravopisnu stvarnost, za njena načela i praksu, kao i onima kojima je pisanje i govorenje na srpskom jeziku svakodnevna profesionalna preokupacija i briga (učitelji, nastavnici, profesori, lingvisti, istraživači, naučnici, lektori, pisci, novinari, redaktori, spikeri, voditelji, izdavači, štampari, oglašivači, i drugi). prof. dr Milorad Radovanović, dopisni član SANU PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA sa pravopisno-gramatičkim savetnikom autora Milana Šipke predstavlja u srpskoj normativistici do sada neobjavljenu, a prijeko potrebnu knjigu, potrebnu ne samo onima koji se normom srpskog jezika bave u okviru struke nego i širem krugu korisnika koji njeguju sopstvenu jezičku kulturu i žele da postignu viši nivo pismenosti... Sve riječi su akcentovane prema standardu savremenog srpskog jezika, tako da ova knjiga pored ortografske, dobrim dijelom daje pregled i ortoepske i gramatičke norme srpskog jezika. Autor uvijek skreće pažnju potencijalnom korisniku na nepravilne, a u praksi raširene oblike, navodeći ih u zagradi uz odrednicu „ne“... Dr Milanka Babić Izvodi o rečniku: Pravopisni rečnik srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetnikom dr Milana Šipke, prvi je srpski standardnojezički priručnik u poslednjih 100 godina! RTS, Dnevnik 2 To je i jezički savetnik, upozorava na brojne greške. Čak na 8.000 mesta možemo naći upozorenje šta je pravilno, a šta nije. Tanjug Posebna vrednost Pravopisnog rečnika je što obuhvata ceo srpski jezički prostor. TV Košava Sada je neumorni Milan Šipka napravio rečnik za koji ne sumnjam da će ga razgrabiti svi oni kojima je važno da reči svog maternjeg jezika pišu i izgovaraju po pravilima jezičkog standarda Ivan Klajn Pravopisni rečnik će u narednim godinama biti nezaobilazna literatura u svakoj srpskoj kući i instituciji. Večernje novosti Ne pripadam jezičkim čistuncima i onima koji se plaše slenga, ali u vremenima u kojima se više “mejluje” nego dopisuje, u kojima se radije “lajkuje” nego dopada ili komunicira “onlajn” nego uživo, treba jednom zasvagda da se zna šta je kanon, šta je autentično. dr Bojan Pajtić, predesdnik Vlade Vojvodine Pravopisni rečnik srpskog jezika, autora Milana Šipke, kamen je temeljac srpske kulture i srpskog identiteta u decenijama koje su pred nama. Radio Beograd Izdavački i istorijski poduhvat Šipke i njegovih saradnika TV B92 Čuvar pravilno izgovorenih i napisanih reči Danas Pravopisni rečnik srpskog jezika je epohalna knjiga, iz najmanje tri razloga. Prvi je što ravnopravno tretira ekavicu i ijekavicu, drugi - što raščišćava dubletske srpske ili hrvatske nedoumice, a treći - što su sve reči akcentovane. Jovan Ćirilov Namenjen je izvornim govornicima srpskog jezika, pre svega onima koji su po dužnosti obavezni da pišu i govore pravilno, profesori, političari, novinari, studenti, učenici, ali i svima drugima koji žele da svoju jezičku kulturu podignu na viši nivo. Radio 021 Najboljim doprinos godini srpskog jezika i književnosti! Dnevnik, Novi Sad

Prodajem 3 stripa Ričarda Korbena koja su izašla u okviru Darkwood-ovog Jezovnika i to: - Kuća na granici Je li strah dolazi spolja ili iz ambisa u nama. Šta da radimo kada se nađemo na rubu, u graničnom području? I može li se sve pripisati opsenama uma ili postoji nešto što istinski vreba u opipljivom svetu? kolor, tvrd povez, 96 strana, A4 format - Leglo Strave 1: Hauard Filips Lavkraft crno-belo, tvrd povez, 100 strana, A4 format - Leglo strave 2: Edgar Alan Po crno-belo, tvrd povez, 100 strana, A4 format stripovi su nečitani, novi, sa priloženih fotografija prodajem samo u kompletu Plaćanje lično ili uplata na tekući+troškovi dostave Ne šaljem pouzećem, niti u inostranstvo Za sva pitanja stojim na raspolaganju

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omotac losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mimezis je Auerbahovo centralno teorijsko delo, nastalo u egzilu gotovo bez pomoćne literature, i sastoji se iz devetnaest eseja – docnije je dodat esej o Servantesu – o tranzicijama antičkog, hrišćanskog i modernog realizma Homera, Biblije, Avgustina, Dantea, Šilera, Flobera, Zole ili Džojsa. Odsustvo kritičke literature nagnalao je Auerbaha da se obrati papskom nunciju Ronkaliju, potonjem papi Jovanu XXIII, da odobri pristup manastirskoj biblioteci u Galati. U njoj se nalazi kompletan primerak patrističke edicije J. Migne. Upravo u toj biblioteci nastao je rukopis Mimezisa. Epohalno delo pisano u opšterazumljivom egzoteričko-pedagoškom stilu, a koje se direktno obraća čitaocima „ujedinjenim u naklonosti ka zapadnoj istoriji“. Ko Auerbahovo delo studiozno čita, uočiće da su filologija i istorija fundamentalni elementi njegovog mišljenja. Polazna Auerbahova doktrina je Vikoova filozofija istorije, po kojoj od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika, mitova i običaja, prava i politike. Drugi ključni momenat u Auerbahovoj teoriji je Aristotelovo učenje o mimezisu, primenjeno u društvenoj praksi. U mimezisu se reflektuje mišljenje i delanje kao proces svesti. Otuda mimezis nema početak, budući da je još in statu nascendi prisutan, ukoliko čovek kao generičko biće saznaje i proizvodi. Mimetički procesi otuda ne mogu da budu konačna rešenja, jer se razvijaju kroz postojani istorijski proces. Erih Auerbah (nem. Erich Auerbach; Berlin, 9. novembar 1892 — Volingford, 13. oktobar 1957),bio je predavač, teoretičar i istoričar književnosti.[1] Biografija Doktorat iz filologije stekao je na Univerzitetu Grajsvald, Nemačka, 1921. godine i radio kao bibliotekar u Pruskoj državnoj biblioteci. Svoj naučni rad je započeo u nemačkom univerzitetskom gradu Marburgu. Zbog prilika u predratnoj Nemačkoj, poput svog kolege Lea Špicera, preselio se u Tursku. Predavao je romansku filologiju na Državnom univerzitetu u Istanbulu od 1935. do 1947. godine. Zatim odlazi u SAD. Tamo će provesti izvesno vreme na Prinstonskom univerzitetu. Posle toga prelazi na prestižni Jel univerzitet u Nju Hejvenu na kome ostaje do smrti....

Halo Bing,intervju sa Maxom Bunkerom Halo Bing,intervju sa Maxom Bunkerom.Poklon Grunf poster.Izdavaci Sandorf/Vecernji list O knjizi Knjiga Halo Bing: intervju s Maxom Bunkerom donosi zanimljiv i zabavan razgovor izdavača Ivana Sršena i prevoditeljice Antonije Radić s tekstopiscem legendarnog stripa Alan Ford, koji je utjecao na brojne generacije stripovske publike u Hrvatskoj, ali i na području cijele bivše Jugoslavije. Za mnoge je taj karikaturalni crno-bijeli strip tamnih tonova predstavljao alternativno obrazovanje, formulu kako se nositi s nesmiljenim pritiskom života u velegradu, sebičnim i pohlepnim sugrađanima i političarima, luđacima i kriminalcima, kao i sa svakom drugom pošasti. Osamdesetogodišnji Max Bunker pristao je susresti se s autorima ove knjige uživo u svom uredu u Milanu i otvoriti im svoju dušu i svoj zaigrani, ironični um, što u pravilu ne čini. Između Bunkera i Sršena uslijedila je spontana prepiska o mnogim alanfordovskim i izdavačkim temama, a potom je, na prijedlog autora, Bunker pristao obaviti poduži intervju i time pokazao da zna koliko je njegov strip omiljen istočno od talijanske granice. Sršen je na pripremi intervjua radio s kolegicom Antonijom Radić te potom okupio suradnike na knjizi koji su redom fanovi Alana Forda: Marko Kovačić, talijanist i filolog, Darko Milošić, glavni urednik Sandorf, strip-crtač Josip Sršen, koji je osmislio karikaturalne viceve kao poseban retro-prilog na kraju knjige, Sandorfov talentirani i beskompromisni dizajner Nikša Eršek te na kraju Teofil Pančić, poznati zagrebačko-beogradski publicist. Knjiga Halo Bing predstavlja intimnu ispovijest nekolicine vjernih obožavatelja Bunkerovog stripa različitih generacija, životnih putova i interesa, koji su se udružili sa željom da odaju počast velikom zabavljaču, ironičaru, piscu i strip-umjetniku Lucianu Secchiju, poznatijem pod imenom Max Bunker. Izdanje obiluje originalnim ilustracijama, a pored intervjua s Maxom Bunkerom vođenog prošle godine u Milanu, knjiga donosi i teskt Ivana Sršena o odrastanju s Bunkerovim stripovima, tekstove Marka Kovačića o značenju Brixyjevog prijevoda i jezika za našu pop-kulturu i književnost općenito te esej Teofila Pančića o odjecima alanfordomanije u novinskim krugovima uoči raspada Jugoslavije

U dobrom stanju Đura Jakšić - Miodrag Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1961 Beograd : Prosveta, 1961 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 331 str. ; 22 cm ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Jakšić, Đura, 1832-1878 Miodrag Popović (Popovi, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pre rata pripadao komunističkom pokretu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine.

U dobrom stanju Filozofski spisi / Ljubomir Nedić ; priredio i pogovor napisao Ilija Marić Jezik srpski Godina 2000 Beograd : Plato, 2000 (Beograd : Plato) Fizički opis 373 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Marić, Ilija, 1953- = Marić, Ilija, 1953- Zbirka Biblioteka Na tragu ; 38 Tiraž 500 Beleške uz tekst Filosof Ljubomir Nedić: str. 321-373. Predmetne odrednice Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Filozofija Logika Psihologija Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita Vekfildski sveštenik i knjigu Kukovo putovanje oko sveta.

Izdavač:ŠKOLSKA KNJIGA Zagreb Broj strana:367 Pismo:Latinica Povez:Tvrd Format: 20,5 x 15 cm Godina izdanja:1959 Očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Pavletić, Vlatko, hrvatski književni kritičar, književni teoretičar, esejist i političar (Zagreb, 2. XII. 1930 – Zagreb, 19. IX. 2007). Studij jugoslavistike završio 1955. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1975. i doktorirao temom o Ujevićevu pjesništvu. Radio je kao urednik u Vjesniku (1954–57), ravnatelj Drame zagrebačkoga HNK-a (1958–60), glavni urednik izdanja Matice hrvatske (1965–72). Od 1960. bio je profesor književnosti na Akademiji dramske umjetnosti. Početkom 1972. uhićen je kao sudionik Hrvatskoga proljeća te osuđen na godinu i pol zatvora. God. 1990–92. bio je ministar prosvjete, kulture, tehničke kulture i športa RH, od 1992. saborski zastupnik, 1995–99. predsjednik Sabora, a potom, nakon smrti F. Tuđmana, dva mjeseca privremeni predsjednik RH. Redoviti je član HAZU bio od 1991. Bio je među pokretačima časopisa Krugovi (1952) i prvi glavni urednik, a poslije se afirmirao kao vodeći teoretičar i kritičar krugovaškoga naraštaja te promicao vrjednovanje književnosti na temelju isključivo estetskih kriterija. Uređivao je i Izvor, Republiku, Literaturu, Kolo i Kritiku te kulturne rubrike Vjesnika, Vjesnika u srijedu i Telegrama. Objavio je mnoštvo recenzija, osvrta, članaka, feljtona, eseja, antologija, zbornika, kritičkih panorama te teorijskih tekstova o tumačenju i razumijevanju pjesništva. Kao književni kritičar sljedbenik je matoševske impresionističke kritike, a služio se i postupcima hermeneutike i strukturalističke kritike. Autor je i mnogobrojnih monografija o hrvatskim književnicima. Djela: Sudbina automata (1955), Kako su stvarali književnici (1956), Trenutak sadašnjosti (1960), Analiza bez koje se ne može (1961), Protivljenja (1970), Protiv barbarokracije (1971), Djelo u zbilji (1971), Ujević u raju svoga pakla (1978), Obuzdani gnjev (1978), Ključ za modernu poeziju (1986), Zagonetka bez odgonetke (1987), Poetizacija životnih običnosti (1991), Kako razumjeti poeziju (1995), Kritički medaljoni: panorama hrvatskih pisaca i djela (1996), Prisjećanja o sebi i drugima (2006), Poetka korelacija: sveopća mreža odnosa (2007) i dr.

ZBORNIK U ČAST VOJISLAVA ĐURIĆA, Filološki fakultet-Filozofski fakultet-Institut za književnost i umetnost Beograd 1992, str. 394. Zbornik tekstova; Razni autori. Očuvanost 4. Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) је био српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности. Кратка биографија Војислав Ђурић је рођен у месту Мало Крчмаре код Раче Крагујевачке, 17.01. 1912. године, а завршио је гимназију у Крагујевцу. Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године. Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године. Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[1] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman kao peščanik Pripovedačka umetnost Danila Kiša Zbornik radova Kulturno prosvetna zajednica grada Novog Sada/Svetovi, 1988. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Tv The legend of Lord Snooty and his pals Dudley D. Watkins Veci format Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! 60 years of classic cartoon art Dudley Dexter Watkins (27. veljače 1907. - 20. kolovoza 1969.) bio je engleski karikaturist i ilustrator. Najpoznatiji je po svojim likovima Oor Wullie i The Broons; stripovi s njima pojavljuju se u škotskim novinama The Sunday Post od 1936., zajedno s godišnjim kompilacijama. Watkins je također ilustrirao stripove kao što su The Beano, The Dandy, The Beezer i Topper te je ilustrirao kršćanske priče. Watkins je posthumno uvršten u Kuću slavnih British Comic Awards 2015. [1] Rani život Watkins je rođen u Prestwichu, Lancashire, Engleska. Međutim, obitelj se preselila u Nottingham dok je on još bio beba.[2] Njegov otac bio je umjetnik litografske grafike koji je primijetio dječakov rani umjetnički talent i osigurao mu dodatnu nastavu umjetnosti na Nottingham School of Art. U dobi od 10 godina lokalne su ga novine proglasile `školskim genijem`. Studirao je na Umjetničkoj školi u Nottinghamu, a dok je ranih 1920-ih radio za tvrtku Boots Pure Drug, Watkinsov prvi objavljeni umjetnički rad pojavio se u časopisu za osoblje Bootsa, The Beacon.[3] Radite s D.C. Thomsonom Godine 1924. Watkins je ušao u Glasgow School of Art.[2] Godine 1925. ravnatelj škole preporučio je Watkinsa uspješnom izdavaču D.C. Thomsonu sa sjedištem u Dundeeju. Watkinsu je ponuđen šestomjesečni ugovor o radu s D. C. Thomsonom, pa se preselio u njihovu bazu u Dundeeju i počeo raditi ilustracije za Thomsonove `Big Five` priče za dječake (Adventure, Rover, Wizard, a kasnije Skipper i Hotspur). Privremeno zaposlenje pretvorilo se u karijeru s punim radnim vremenom; nekoliko godina bio je samo još jedan ilustrator, nadopunjavajući svoju malu plaću podučavajući ilustraciju na Dundee College of Art oko 1934.-38. [4] Godine 1933. Watkins se okrenuo radu na stripovima, a ubrzo je njegov urednik primijetio da Watkins ima poseban talent kao crtač. Godine 1933. nacrtao je The Rover Midget Comic, a 1934. je nacrtao The Skipper Midget Comic. Godine 1935. pojavio se prvi Watkinsov redoviti strip, Percy Vere and His Trying Tricks; naslovni lik bio je nevješt mađioničar čiji su mu se trikovi obično obijali. Traka je trajala gotovo dvije godine, da bi konačno bila zamijenjena drugom Watkinsovom kreacijom, Wandering Willie The Wily Explorer (Williejeve tvrdokuhane karakteristike kasnije će se ponovno pojaviti u obliku Očajnog Dana). Dok se Percy još pojavljivao u Avanturi, Watkins je zajedno sa piscem/urednikom R. D. Lowom stvorio ono što će postati njegovi najpoznatiji likovi, Oor Wullie i The Broons. Bili su dio prvog izdanja (8. ožujka 1936.) tjednog izvlačenja `Zabavnog odjeljka` od osam stranica The Sunday Posta. Ubrzo je počeo ilustrirati strip Desperate Dan za strip The Dandy, objavljen u prosincu 1937. [2] Njegovo opterećenje dodatno se povećalo kada je D.C. Thomson stvorio The Beano, strip knjižicu od osam stranica, a Watkins je bio odgovoran za crtanje stripa Lorda Snootyja. Beano prvo izdanje datirano je 30. srpnja 1938..[2] Kada su Beezer i Topper lansirani 1950-ih, Watkins je bio odgovoran za ilustraciju stripa Ginger (uglavnom temeljenog na Ooru Wullieju, ali za razliku od tog stripa tekst je bio napisan na standardnom engleskom, a ne na škotskom narodnom jeziku) i stripa Mickey the Monkey za dva stripa. Watkinsova najdugotrajnija pustolovna serija bila je Jimmy i njegova čarobna krpa, koja je debitirala u izdanju The Beano od 1. siječnja 1944. i prikazivala se 18 godina.[2] Watkins je bio jedan od samo dvojice karikaturista D. C. Thomsona koji su potpisali svoj rad (počevši od lipnja 1946.), [2] koji je bio poznat po zamršenim detaljima i jedinstvenom stilu. Drugi karikaturist koji je potpisao svoj rad bio je Allan Morley i on je bio prvi koji je to učinio. Osobni život Bio je pobožni kršćanin i entuzijastični pristaša Kristove crkve u Dundeeju (gdje je upoznao svoju suprugu). Doprinio je umjetničkim djelima za misijske kalendare, a od 1956. producirao je (besplatno)[2] stripove William the Warrior i Tony & Tina – The Twins for The Young Warrior, dječje novine koje izdaje WEC Publications. Ove trake, ispunjene citatima iz Svetog pisma, skupljene su u niz knjižica. U ožujku 2008. akvarel Watkinsa koji prikazuje Raspeće otkriven je u kući u Lochgellyju, Fife.[6] Watkins i njegova supruga sagradili su veliku kuću u Broughty Ferryju koju je nazvao Winsterly.[7] Nastavio je raditi s D. C. Thomsonom do kraja života. Dana 20. kolovoza 1969. pronađen je mrtav za svojom crtaćom pločom, kao žrtva srčanog udara.[8] D. C. Thomson nastavio je tiskati stripove Oora Wullieja i Broonsa u The Sunday Postu sedam godina prije nego što je pronađena zamjena. Watkinsove trake Desperate Dan reprintirane su u The Dandyju četrnaest godina.

Spot BD n° 3 - juin 1986 Informativni francuski magazin o stripovima. Izdanje Dargaud Naslovnice radili čuveni autori stripa: Bilal, Jacobs, Morris, Mezieres... Izdavač: Dargaud Broj strana: 52 Meki povez Biblioteka: Spot BD Skladište: DU Ocena: 4+. Vidi slike. Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija