Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotaci malkice iskrzani po ivicama, nista strasno sve ostalo u dobrom i urednom stanju! ZAKONIK CARA STEFANA DUŠANA I-II - I struški i atonski rukopis - II studenički, hilandarski, hodoški i bistrički rukopis Urednik akademik mehmed begović Srpska akademija nauka i umetnosti 1975/1981 BEOGRAD Tvrd povez Veliki format 28,5cm Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić (oko 1308. — 20. decembar 1355), poznat i kao Stefan Dušan ili Dušan Silni, bio je poslednji srpski kralj iz dinastije Nemanjića, vladajući od 1331. do 1346. godine, a zatim je postao i prvi car srpske države[a][2][3][4], kada ga je na Vaskrs 16. aprila 1346. godine krunisao prvi srpski patrijarh Joanikije II. Dušan je vladao nad novonastalim Srpskim carstvom 9 godina — od svog krunisanja 1346. do svoje smrti 20. decembra 1355. godine. Car Dušan je opisan kao energičan vladar, jakog karaktera i temperamenta, zato je često nazivan i pod imenom „Dušan Silni”. Rođen je oko 1308. godine od oca Stefana Dečanskog i majke Teodore Smilec. Dušanov deda po ocu je srpski kralj Stefana Milutina, a po majci bugarski car Smilec. Kao dečak je zajedno sa svojim oslepljenim ocem, majkom i starijim bratom Dušicom izgnan u Carigrad, najverovatnije 1314. godine. To je bila kazna za mladog kralja Stefana Dečanskog, koji se pobunio protiv oca i pokušao da mu otme vlast, ali ga je kralj Milutin pobedio, oslepeo i poslao ga zajedno sa njegovom porodicom u vizantijsku prestonicu Carigrad. Početkom 1317. ili 1318. godine Stefanu Dečanskom je bilo dozvoljeno da se vrati u kraljevinu Srbiju. Mladi Dušan je ostao na dvoru svog dede Milutina, najverovatnije kao talac. 1321. godine, kralj Milutin umire, a posle godinu dana borbe za vlast — na srpski presto dolazi kralj Stefan, Dušanov otac, kome se iznenada povratio vid. Tom prilikom je Dušan proglašen za naslednika prestola i dodeljena mu je na upravu Zeta. Poznato da je Dušan učestvovao u bici kod Velbužda 1330. godine, gde je srpska vojska porazila bugarsku i ubila njihovog cara. U bici se Dušan pokazao kao izuzetan ratnik i komandant, i verovatno je još tu zadobio simpatije vojske i vlastele. Početkom 1331. godine, odnosi Dušana i njegovog oca kralja Stefana Dečanskog su se prilično zahladneli. Kralj Stefan je verovatno na nagovor svoje druge supruge, kraljice Marije Paleolog, razmišljao da umesto Dušana za naslednika proglasi svog drugog sina Simeona Sinišu. Uz podršku vlastele koja je želela veće osvajačke pohode, Dušan se pobunio protiv oca — svrgnuo ga sa vlasti, i potom utamničio. Stefan Dečanski je umro u tamnici, ali razlog smrti nikada nije bio u potpunosti otkriven. Postoji nekoliko teorija o tome: neki izvori tvrde da je Stefan umro prirodnom smrću, dok drugi nagoveštavaju na to da je Dušan naredio da se Stefan ubije — što bi mogao da bude jedan od razloga zašto Dušan nije proglašen za svetitelja. U toku svoje vladavine, Dušan će osvojiti mnoga područja i gradove. Učestvovao je tokom prvog vizantijskog građanskog rata na strani Jovana Kantakuzina, takođe je i tada proširio svoje teritorije. Ubrzo nakon tog rata se krunisao za cara, ali njegovu titulu nisu priznavale mnoge države. Dešava se drugi građanski rat u Vizantiji tokom kojeg je Stefan Dušan aktivno učestvovao i bio u savezu sa Jovanom V Paleologom, tokom tog rata je zauzeo Epir i Tesaliju. Napao je Bosnu i čak je stigao do glavnog grada Bobovca, ali zbog iznenadnog napada Vizantije, morao je da napusti Bosnu. Tokom vladavine je nekoliko puta ulazio u sukobe sa Ugarima, od kojih je zauzeo Mačvu. Za vreme njegovog života Srpska država postaje najjača vojna sila na Balkanu, čak je i predvideo opasnost od Turaka. Dušan se oženio bugarskom princezom Jelenom, sa kojom je dobio jedinog sina Uroša, a neki izvori smatraju da su imali i ćerku. Posle smrti cara Dušana 1355. godine, carski tron nasleđuje njegov sin Uroš, zvanično car Stefan Uroš V. Zanimljivo je da je imao svoj poseban odred plaćenika, od kojih je najpoznatiji Palman Braht.[5] Godine 1349. je doneo veoma važan dokument, koji se zove „Dušanov zakonik”, a pisan je na srpskoslovenskom jeziku. Dušanova carska kruna se danas nalazi u Cetinjskom manastiru, u Crnoj Gori. Car Dušan je takođe poznat po tome što je sagradio Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, gde je i bio sahranjen sve do 1927. godine, kada je njegovo telo preneto u Crkvi Svetog Marka u Beogradu. Završio je takođe i zadužbinu svog oca Manastir Visoki Dečani. Dušan je smatran za heroja među današnjim Srbima, i ima veliko poštovanje u narodu. Jedno od obeležja Dušanove vladavine bila je i obimna zakonodavna delatnost. Izdat je veliki broj povelja. Još za vreme Dušanovog kraljevanja na srpski jezik je preveden Sintagmat Matije Vlastara koji predstavlja pravnu enciklopediju nastalu 1335. godine. Po ondašnjim shvatanjima Dušan je sa dobijanjem carske titule dobio pravo da postavlja zakone opšteg, univerzalnog karaktera.[119] Smisao svog zakonodavnog rada Dušan je pokušao da objasni u uvodnoj povelji prvog dela Zakonika gde se vidi da krajnji ciljevi nisu ovozemaljski. Smisao Zakonika je da pomogne dosezanje savršenog života i da doprinese spasenju.[120] Prvi deo Zakonika proglašen je 21. maja 1349. godine u Skoplju i sastoji se od 155 članova. Drugi deo donet je 1354. godine i sastoji se od 66 članova. Sastavljači nisu poznati, a verovatno su poticali iz kruga dvorana čija je služba bila povezana sa sudstvom. Original Zakonika nije sačuvan i poznat je samo na osnovu rukopisne tradicije. Sadržaj Zakonika je raznovrstan i nastoji da obuhvati gotovo sve oblasti života, ali je pojedinim oblastima posvećena različita pažnja — Srbija je iza sebe imala dugu pravnu tradiciju, pa su neke oblasti bile relativno dobro zakonski regulisane. U Zakoniku nisu doslovno ponavljane, a ni ukidane stare zakonske odredbe. Ti zakoni predstavljali su najveći autoritet i na njih se Dušan poziva u svojim propisima. Prvih 38 odredaba odnosi se na crkvu i tu se regulišu uglavnom aktuelni problemi odnosno ono što se ticalo položaja i delovanja crkve i njenih služitelja u konkretnim uslovima Dušanove države.[121] Grupa od narednih 25 članova se odnosi na vlastelu. Ovde Dušan i njegovi zakonodavci nisu raspolagali opštim zakonskim tekstovima na koje bi se mogli ugledati. Postojao je samo niz pojedinačnih pravnih akata nastao u dugom vremenskom periodu, a odnosi između vladara i vlastele uglavnom su regulisani propisima običajnog prava. U ostalim delovima Zakonika primetno je manje grupisanje članova, ali ne i izlaganje po nekom određenom sistemu koji je primetan u prvom delu Zakonika. U sistemu kazni vlastela je bila povlašćena u odnosu na druge slojeve društva. Nedostatak odredaba koje se odnose na građansko-pravnu problematiku objašnjava se time što je ova oblast bila obrađena u Zakonu gradskom (delu Nomokanona), Zemljoradničkom zakonu i Zakonu cara Justinijana. Dušanov Zakonik pre svega bavio problemima iz krivičnog prava.[122] Na oblikovanje Zakonika ogroman uticaj je imalo vizantijsko pravo. To se najbolje ogleda u načelu zakonitosti koje je preneto iz vizantijskog prava. Ovo načelo propisuje se u više članova. Pitanje je kolikog je uticaja ovo načelo imalo u praksi. Zakonik je nastavio svoj život dugo nakon Dušanove smrti. Sigurno se primenjivao za vreme Dušanovog naslednika, cara Uroša. Nije poznato da li je imao primenu tokom poslednjih decenija srpske srednjovekovne države. Sa konačnim padom srpske srednjovekovne države pod tursku vlast suzilo se područje na kome su se mogle primeniti odredbe Zakonika. Prostora za njegovu primenu bilo je u malim autonomnim oblastima pod mletačkom vlašću kao što su Grbalj i Paštrovići. O praktičnom značaju svedoči postojanje tri rukopisa iz ovog područja, ali i jezičko i terminološko prilagođavanje aktuelnim prilikama.[124] Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo[125][126][127] svetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Dušanov zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima car Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava.[128] Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika Dušanov zakonik[1] (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo[2][3][4] Svetog Save, najvažniji zakon srednjovekovne Srbije. Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1349. godine u Skoplju, i dopunjen je na saboru održanom 31. avgusta 1354. godine u Seru. Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike. Dušanov Zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima Stefan Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava[5]. Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika[6][7]. Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, njenim služiteljima i posedima, slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi i zemljoradnici). U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa. Dušanov zakonik je sadržao 201 član (prema izdanju Stojana Novakovića iz 1898. godine)[8], ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Odredbe zakonika regulišu raznovrsne oblasti prava, ali njihov cilj nije da bio da predvidi sve slučajeve, već samo nova pitanja. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara....

1.Tito i Srbi, knjiga 1 (1914–1944) 2. Tito i Srbi, knjiga 2 (1945–1972) KOMPLET dve 2.knjige... .... ------------------------------- Pero Simić Izdavač: Laguna Autor Pero Simić, koga su hrvatski i slovenački novinari i istoričari još 2009. proglasili „najvećim svetskim titologom“, utvrđuje ovom knjigom da odnosi Tita i Srba predstavljaju jednu od najvećih nepoznanica celokupne biografije Josipa Broza. U I svetskom ratu ratovao je protiv Srbije; posle II svetskog rata vladao je dvostruko duže Jugoslavijom od kralja Aleksandra I Karađorđevića; u hiljadama depeša koje je za vreme tog rata razmenio sa Staljinom više je satanizovao Dražu Mihailovića, vođu legitimne Jugoslovenske vojske u otadžbini, nego Hitlera, Musolinija i Antu Pavelića; za vreme svoje vladavine obišao je desetine jugoslovenskih stratišta iz II svetskog rata, ali nikad Jasenovac, najveće srpsko i jugoslovensko gubilište; od Srba i Srbije prilično je strepeo jer je smenio četvoricu njihovih vođa i dva puta izvršio temeljnu čistku više od deset hiljada pripadnika srpske političke, kulturne, intelektualne, poslovne i bezbednosne elite. S druge strane, žena koja je ostala s njim do kraja života bila je Srpkinja, a njegovu smrt Srbi su najviše oplakali... Kontroverzna ličnost doživotnog jugoslovenskog predsednika rasvetljava se u prvoj knjizi ove istorijske biografije nepristrasnim pristupom temi i nizom novih dokumenata o protivrečnim vezama i odnosima Josipa Broza i Srba od početka Prvog do kraja Drugog svetskog rata.  ///////////////////// Poslednja knjiga prerano preminulog publiciste Pere Simića, dugogodišnjeg istraživača Titove biografije, analizira i prati odnos Tita i komunističke partije prema srpskom nacionalnom i državnom pitanju posle Drugog svetskog rata. Ona je nastavak prvog dela koji je obuhvatao period od početka Velikog rata do uspostavljanja socijalističke Jugoslavije. Obe knjige kruna su njegovih višegodišnjih pregnuća da rasvetli biografiju svakako najvažnijeg državnika XX veka na ovim prostorima. „Simić se u ovoj knjizi osvrće na represiju i ratne zločine pobednika u Srbiji neposredno po oslobođenju, ispituje smisao i ulogu Sremskog fronta, izborne mahinacije, politička suđenja i druge oblike represije revolucionarnog režima u poratnim godinama. Značajan deo pažnje posvetio je odnosu partijskog vrha prema srpskom pitanju u ostalim republikama i pokrajinama, uočio pogubne mere staljinizacije društva i politike prema srpskom selu (kolektivizacija i progon ’kulaka’ i ’buržoazije’ ), podsetio na surovi progon na Goli otok partijskih neistomišljenika i razobličio politiku decentralizacije i konfederalizacije zemlje kao štetnu po srpske interese. Ondašnja mantra o ’velikosrpskom hegemonizmu i šovinizmu’ bila je zgodan izgovor da se mnoge partijske i državne mere usmere na uspostavljanje autonomije jedino na teritoriji Srbije (Kosovo i Vojvodina), da se istaknu nacionalne simetrije na štetu Srba (jednako učešće u NOB, jednako učešće u žrtvama, guranje odgovornosti za Jasenovac i genocid nad Srbima u drugi plan, simetrija u političkim progonima disidenata itd.), i da se uklone istaknuti srpski kadrovi (Nešković, Penezić, Ranković). Zahvaljujući Simićevim delima kao što je dvotomna knjiga Tito i Srbi, i mnogim ranije objavljenim dokumentima o Josipu Brozu, danas se mogu naći vrlo kredibilni i otrežnjujući podaci koji govore o dugo skrivanim stranama Titove biografije.“ Knjige su NOVE..... ------------------------------- D2

Izdavač: Nerkez Smailagić, Zagreb Autor: Joseph von Hammer Prevod: Nerkez Smailagić Povez: tvrd Broj strana: 536 + 554 Omotnice sanirane selotejpom, same knjige veoma dobro očuvane. Tursko – osmansko carstvo predstavlja zanimljiv, složen i nužan predmet historijske znanosti. Golemi kolos koji se protezao od pustinja Numibije do poljske granice, od Perzije skoro do Venecije, obuhvaćajući dijelove tri kontinenta, bitno je zadugo utjecao i određivao razvoj i sudbinu mnogih naroda, kraljeva i kultura. Nastanak i i učinci tog imperija svakako su jedna od najznačajnijih pojava cjelukupnog srednjevjekovlja na Istoku i Zapadu. 1. TOM 1. Porijeklo i domovina Turaka. Povijest Oguza i Turkmena, perzijskih Seldžuka i Ruma 2. Početak osmanske vladarske kuće. Osmanova vladavina i prvi vladari 3. Od Orhanovog ustoličenja do prvih zaklada u Brusi 4. Od prvih prijelaza Turaka u Evropu do Orhanove smrti 5. Od ustoličenja Murata do njegove smrti 6. Od Bajezidova ustoličenja do daljnih osvajanja u Aziji i Grčkoj 7. Timur-han u osmanskoj povijesti 8. Doba međuvlada nakon Bejezida 9. Od borbi sa vladarom Karamana do Mehmedove smrti 10. Od ustoličenja Murata II do opsade Beograda 11. Od ponovnog Muratovog uspona na prijestol do njegove smrti 12. Od ustoličenja Mehmeda II do osvajanja Konstantinopolja (Carigrada) 13. Od prvih mjera u Carigradu do osvajanja Peloponeza 14. Događaji do osvojenja Negroponta 15. Azijska, karamanska vojna 16. Daljna osvajanja sve do zaposjedanja Skadra 17. Događaji sve do Mehmedove smrti 18. Državne ustanove i kulturna djela za Mehmeda II 19. Ustoličenje Bajezida II i sudbina princa Džema 20. Vladavina Bajezida II 21. Od borbi na Istoku do smjenjivanja i smrti Bajezida II 22. Od ustoličenja Selima do perzijskih ratova 23. Zbivanja na istočnim stranama carstva 24. Osvajanje Egipta i Selimova smrt 25. Prvo razdoblje vladavine Sulejmana I 26. Događaji do opsade Beča 27. Daljni događaji za Sulejmana I 28. Azijske vojne Sulejmana I 29. Od venecijanskog i moldavskog rata do mira s Venecijom 30. Od drugog ugarskog rata do mira sa Ferdinandom i Karlom 31. Daljni događaji, posebno u Perziji i Ugarskoj 32. Daljni događaji, poglavito novi ugarski rat 33. Od smrti Rustem-paše do Sulejmanove smrti 34. Spomenici, istaknute ličnosti i ustanove Sulejmanovog vremena 2. TOM 35. Prvo razdoblje vladavine Selima II 36. Od ciparskog rata do smrti sultana Selima II 37. Od ustoličenja Murata III do smrti Mehmeda Sokolovića 38. Azijske vojne za sultana Murata III 39. Od vanjskih odnosa pod Muratom III do događaja u Arabiji i na Krimu 40. Od pohoda na Perziju do smrti sultana Murata III 41. Od ustoličenja Mehmeda III do osvojenja Kaniže 42. Od smrti velikog vezira Ibrahima do mira na Žitvi 43. Od pohoda na azijske pobunjenike do smrti sultana Ahmeta 44. Od ustoličenja Mustafe I do pogubljenja Osmana II 45. Od ustoličenja Mustafe I do smjenjivanja sultana 46. Od ustoličenja Murata IV do njegova vladarskog osamostaljivanja 47. Od pohoda Husref-paše na Istok do Abazina pogubljenja 48. Od Muratova marša na Erzurum do njegove smrti 49. Od ustoličenja Ibrahimova do venecijanskog rata 50. Od rata s Venecijom do pogubljenja sultanova 51. Od ustoličenja Mehmeda IV do rušenja svemoćne vlasti janičarskih aga 52. Od novih azijskih buna do velikog vezirstva Mehmeda Ćuprilića 53. Veliki vezirat Mehmeda Ćuprilića 54. Od velikog vezirata Ahmeta Ćuprilića do izmjene tursko-austrijskih poslanstava 55. Od okončanja rata na Kreti do osvajanja Kandije 56. Od sultanova povratka u Edrenu do smrti Ahmeta Ćuprilića 57. Od vezirstva Kara Mustafe do drugog opsjedanja Beča (K-136)

SLOBODAN JARČEVIĆ ISTORIJSKE SKRIVALICE Meki povez Слободан Јарчевић (Горње Равно, 2. фебруар 1942 — Београд, 11. август 2020) био је српски књижевник, публициста и ратни министар иностраних послова Републике Српске Крајине.[1] Биографија Рођен је за вријеме Другог свјетског рата 2. фебруара 1942. године у Горњем Равном на Купресу (данашња Федерација БиХ, БиХ). Преселио се у Нове Козаце, у Банату, 1946. године, са породицом. Отац му је био антифашистички борац, и преминуо је 1949, па је Слободан остао да живи са мајком и два млађа брата. Основну школу је завршио у Новим Козацима, средњу економску школу је завршио у Кикинди, а Факултет политичких наука у Београду. Са средњом школом радио у Индустрији грађевинском материјала Тоза Марковић у Кикинди, у периоду од 1963. до 1964. Војни рок служио ид 1965. до 1967. у тенковској јединици у Јастребарској у СР Хрватској, СФРЈ. На јавном конкурсу за дипломатију 1970. године, био је најбољи у групи. Тада је био запослен у Савезном секретаријату за иностране послове СФРЈ. У дипломатској служби остао до 2002. године. Као дипломата службовао је у Замбији, Грчкој, Индији, Румунији, Кувајту и Белорусији. Након распада СФР Југославије био је министар иностраних послова Републике Српске Крајине, а од 1992. до 1994. саветник председника РСК Милана Мартића. Подржавао је Српску аутохтонистичку историјску школу. Сарађивао је са Јованом И. Деретићем. Награђен је „Великом повељом“ и звањем почасног доктора наука у Друштву за истраживање старе словенске историје Сербона у Нишу 2008. године. Радио је у часописима: Дневник, Реч младих, НИН, Погледи, Дуга, Новости, Српско наслеђе, Политика, Глас јавности, Борба, Књижевност, Експрес политика, Књижевне новине, Кикиндске новине, Енигма, Збиља и Сербона. Преминуо је 11. августа 2020. године.[2][3] Дела Објављена дела И богови су говорили српски Изгон Срба и Грка Ратници светог Ђорђа Историјске скривалице (у два тома) Срби пре бискуповог Адама Република Српска Крајина - државна документа Греси историчара Хрватска језичка беспућа Измишљено досељавање Срба (коаутор, заједно са Јованом И. Деретићем) Народ српски а историја хрватска Бивши Срби Градишћански Хрвати су Срби Брисање знакова српства И од Истре до Дрине Србија Мостарске издаје Радови у зборницима Албанци лажни Илири Летопис матице српске у Дубровнику Објављене нове књиге: Бивши Срби Македонци, Бивши Срби Шиптари Срби пре бискуповог Адама (допуњено издање) Дела спремна за објаву Запад и руско-српски односи Историјске скривалице (трећи део) Млади Карађорђе Рецензије и критике Република Српска Крајина (други део)

Autor: Vil Djurant Format: 23,5 Broj strana: 10500 Povez: Tvrd povez Ovaj komplet `Istorije civilizacije` 1 - 12 predstavlja klasično remek delo istorije civilizacije, drevne i moderne, istočne i zapadne. Namenjena je širokoj čitalačkoj publici. Naučna istraživanja pretočena su u enciklopedijske zanimljivosti, a svetska kulturna baština predstavljena je obiljem podataka, mudrih zaključaka, zanimljivih, dramatičnih, jednostavnih i duhovitih događaja i ličnosti. Ovaj komplet sadrži 12 tomova: 1.ISTOČNE CIVILIZACIJE 2.ŽIVOT GRČKE 3.CEZAR I HRIST 4.DOBA VERE - prvi deo 5.DOBA VERE - drugi deo 6.RENESANSA 7.REFORMACIJA 8.POČETAK DOBA RAZUMA 9.DOBA LUJA XIV 10.DOBA VOLTERA 11.RUSO I REVOLUCIJA 12.NAPOLEONOVO DOBA Napominjemo da je komplet potpuno nov!

Marko MURAT Vizit karta, rukopis (1928) mastilo na kartonu signature, zapisi Marko Murat rođen je u Luki Šipanskoj 1864. godine. Umetničko obrazovanje stekao je na Akademiji u Minhenu. Godine 1898. učestvovao je u osnivanju Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku u Beogradu. Bio je jedan od umetnika koji su 1900. predstavljali Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu. Bio je jedan od osnivača Lade 1904. i član istog društva do 1910. Do početka rata bio je član Medulića, društva srpsko-hrvatskih umetnika. U njegovom slikarskom opusu srećemo brojne pejzaže, među kojima dominiraju oni iz okoline Dubrovnika, zatim brojne portrete, ali je negovao i istorijsko slikarstvo. Марко Мурат Из Википедије, слободне енциклопедије Марко Мурат Murat Marko.jpg Информације Датум рођења 30. децембар 1864. Место рођења Лука Шипанска (Аустроугарска) Датум смрти 14. октобар 1944. Место смрти Дубровник (Југославија) Дела Марко Мурат (Лука Шипанска поред Дубровника, 30. децембар 1864. – Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар који је након студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је римокатоличке вероисповести[1]. Садржај 1 Живот и дело 2 Види још 3 Референце 4 Литература 5 Спољашње везе Живот и дело „Долазак цара Душана у Дубровник“ „Дах дубровачког пролећа“ Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику и после је три године студирао теологију у Задру. 1886. године је отишао на студиј у уметничкој академији у Минхену у Немачку и диплпмирао је 1893. године а затим путовао по Риму и Паризу. Од 1898. се настанио у Београду и ту предавао у Другој београдској гимназији и Уметничко-занатској школи, а једно време је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, за коју је добио златну плакету. За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. После рата је постао управник за надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији. Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Риму, Бечу, Лондону итд.

U dobrom stanju. Miroslav KRLEŽA Dnevnik I-V (komplet) 1 Dnevnik 1914-17. Davni dani I 2 Dnevnik 1918-22. Davni dani II 3 Dnevnik 1933-42 4 Dnevnik 1943 5 Dnevnik 1958-69 Izvedena u deset tematsko-žanrovski organizovanih kola, svako u pet posebno naslovljenih knjiga, Sabrana dela su izlazila ovim redom: 1975. Panorama pogleda, pojava i pojmova 1976. Zastave (Knjiga I-V; 2. izd. 1979; 3. izd. 1982) 1977. Dnevnik (Dnevnik 1914-17. Davni dani I; Dnevnik 1918-22. Davni dani II; Dnevnik 1933-42; Dnevnik 1943; Dnevnik 1958-69; 2. izd. 1981) 1979. Eseji i članci (Rainer Maria Rilke; O Erazmu Rotterdamskom; Evropa danas; Deset krvavih godina; Kalendar jedne parlamentarne komedije) 1980. Proza (Tri kavaljera frajle Melanije / Vražji otok; Povratak Filipa Latinovicza; Na rubu pameti; Banket u Blitvi I-III) 1981. Drame (Legende; Tri drame /Golgota. Galicija. Vučjak/; Glembajevi. Drame; Glembajevi. Proza; Aretej) Novele i poezija (Novele. Hrvatski bog Mars; Poezija; Balade Petrice Kerempuha; Simfonije) 1983. Članci i polemike (Ratne teme; Sa uredničkog stola; Moj obračun s njima; Iz naše književne krčme; Dijalektički antibarbarus) 1985. Putopisi i studije (Izlet u Rusiju 1925; Putovanja. Sjećanja. Pogledi; Historijske teme; Likovne studije; Dijalozi i ideje) 1988. Zapisi i eseji (Svjetiljke u tmini; Svjedočanstva vremena; Gdje smo i kako smo; Zapisi sa Tržiča; Pisma)

Srpska akademija nauka i umetnosti, Jugoslavija, Beograd 1977 veliki format/tvrde korice-omotnica/neznatno taknuta/ ilustrovana knjiga odlično očuvana Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5]

1. Bernard Montgomeri. `Od El Alamejna do Baltičkog mora / [sa engleskog preveli Zdenko Alјančić i Nikola Stojanović].` Beograd: Vojno delo, 1951. 464 str., [4] presavijena lista s tablama : ilustr. ; 21 cm. 2. Rudolf Blum. `Mao Ce Tung i kineska revolucija.` Beograd: Rad, 1956. 241, [8] str. s tablama : fotogr. ; 20 cm. 3. `Mala politička enciklopedija / [redakcioni odbor Đorđević Jovan ... i dr.].` Beograd: Savremena administracija, 1966. XIX, 1531 str. ; 25 cm. 4. Georgij Konstantinovič Žukov. `Uspomene i razmišljanja / G. K. Žukov ; [prevela s ruskog Danica Jakšić].` Beograd: Prosveta, 1969. XXVI, 780 str., [96] str. s tablama ; 21 cm + [1] višestruko presavijen list s geogr. kartama. 5. Vladimir Dedijer. `Izgublјena bitka J. V. Stalјina.` Beograd: Prosveta, 1969. 455 str., [24] str. s tablama : ilustr. ; 21 cm. 6. Roj Medvedev. `Putin : povratak Rusije.` Beograd: Kompanija Novosti, 2007. 2. dopunjeno izd. 355 str. : fotografije ; 21 cm. Ukupno 5,6kg

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sve ostalo uredno! Fernand Berckelaers (10. ožujka 1901., Borgerhout – 12. veljače 1999., Pariz), pseudonim Michel Seuphor (anagram od Orpheus), bio je belgijski slikar.[1][2] Seuphor je osnovao književni časopis, Het Overzicht, u Antwerpenu 1921. godine.[1][2] Kretao se u nizozemskim, belgijskim i francuskim avangardnim krugovima. U raznim se trenucima družio s Theom van Doesburgom i Pietom Mondrianom, a bio je pod utjecajem njihovih kultnih neoplastističkih djela.[1] Zajedno s Joaquinom Torres-Garciom i Pierreom Daurom, Seuphor je osnovao grupu apstraktnih umjetnika Cercle et Carré koja je uključivala Vasilija Kandinskog i Le Corbusiera.[1][3] Godine 1934. Seuphor se nakon vjenčanja preselio u Anduze na jugu Francuske.[1] Seuphor je napisao i uredio tri knjige; Rječnik apstraktnog slikarstva (Tudor Publishing Co., 1958.), Apstraktno slikarstvo: 50 godina postignuća (Dell Laurel Edition, 1964.) i `Skulptura ovog stoljeća` (George Braziller, Inc. NY, 1960.). Ovi svesci, koji su sada izvan tiska, ostaju među najvrjednijim dokumentima apstraktnog slikarstva i kiparstva u 20. stoljeću. Slikarnice imaju brojne ilustracije u boji koje dokumentiraju različite putove apstraktnog slikarstva, osobito nakon Drugog svjetskog rata. Knjiga skulptura sadrži crno-bijele fotografije koje prate kako figurativnu tako i apstraktnu skulpturu od ranog 20. stoljeća do 1959. Također sadrži kratku biografiju na poleđini knjige o svakom spomenutom kiparu. Seuphor je također pomogao s tudorskim popratnim sveskom njegovog Rječnika apstraktnog slikarstva, Rječnika modernog slikarstva, koji dokumentira sve različite škole slikarstva u 20. stoljeću, uključujući i apstraktno i realističko slikarstvo. Imao je i vlastitu zbirku suvremene umjetnosti s djelima Marcelle Cahn, Adama Jankowskog, Jeana Piauberta, Jeana Gorina, Jeana Miottea, Aurélie Nemours i Victora Vasarelyja.

Teme, simboli, značenja Izdavač: HESPERIAedu, Beograd Autori: Irina Subotić, Lidija Merenik, Snežana Kragulj, Dobrila Denegri, Ingrid Huljev, Ljiljana Petrović, Zoran Blažina Povez: broširan Broj strana: 312 Ilustrovano. Trojezična: uporedo tekst na srpaskom i prevod na engleskom i italijanskom jeziku. Tekst štampan dvostubačno. Pečatirana, odlično očuvana. Ređe u ponudi. Srbija je u XIX i prvoj polovini XX veka imala tri velike umetnice: uz Katarinu Ivanović i Nadeždu Petrović, Milena Pavlović Barili (1909-1945) najčuvenija je srpska slikarka. U zvanični istorijsko-umetnički poredak srpske umetnosti smeštena je tek posthumno, zahvaljujući inicijativi i legatu njene majke Danice Pavlović, te razumevanjem i delanjem Miodraga B. Protića i Momčila Stevanovića 1954. godine. Od tada se i uspostavlja mit ove talentovane i neobične slikarke i pesnikinje. Sa izuzetkom jednog broja studijskih tekstova ona je u srpskoj kulturi više mistifikovana no istorizovana, dovoljno ekscentričnog prosedea da zbuni pedantne klasifikatore, dovoljno utemeljena u `povratku redu` francuske i italijanske scene dvadesetih i tridesetih, samim tim i relativno nečitka kako za mogućnosti lokalne percepcije slikarstva, tako i zbog činjenice da po svojoj umetničko-intelektualnoj formaciji i potonjoj karijeri, izlazi izvan okvira međuratne jugoslovenske i srpske umetniče scene. PRO FUTURO je druga knjiga trotomnonog zbornika o Mileni Pavlović Barili koja se bavi temama, simbolima i značenjima dela naše poznate slikarke. Knjiga je obuhvatila temeljna istraživanja umetničkog dela Milene Pavlović Barili u oblasti primenjenih umetnosti, pre svega modnog i scenskog kostima, i grafičkog dizajna. S A D R Ž A J: 1. Irina Subotić: Tri fragmenta o Mileni 2. Lidija Merenik: Slika u modi i moda u slici 3. Snežana Kragulj: Brisanje granica 4. Dobrila Denegri: Između svetova 5. Ingrid Huljev: U svetu modnih ilustracija 6. Ljiljana Petrović: Mera vremena 7. Zoran Blažina: Soba apatria (K-134)

SRBI POBEDILI NA KOSOVU - V.V. Makušev КЊИГА КОЈА, КОНАЧНО, СТАВЉА ТАЧКУ НА МНОГА ПИТАЊА: 1. У КОСОВСКОМ БОЈУ 1389-ТЕ ПОБЕДИЛО ЈЕ СРБСТВО! 2. ПОДМЕТАЧИНА НЕПРИЈАТЕЉА О ИЗДАЈИ У СРБСТВУ НИЈЕ ЗАЖИВЕЛА СВЕ ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА И ПОДЕЛИ НАРОДНОГ БИћА НА ЧЕТНИКЕ И ПАРТИЗАНЕ! 3. ЗАШТО ЈЕ РИМ/ВАТИКАН РЕАГОВАО ОДМАХ ПОСЛЕ ПОБЕДЕ СРБСТВА НА КОСОВУ НАПАДОМ У ЈЕСЕН ОД СТРАНЕ УГАРА! 4. УПУТСТВО ЗА `ЧИТАЊЕ` ЛАЖНЕ ИСТОРИЈЕ НА ПРИМЕРУ ФРАЊЕ РАЧКОГ И ХАМЕРА! 5. ЗАШТО ИМАМО СИРОМАШНУ КЊИЖЕВНОСТ (КАКО БИ РЕКАО СТОЈАН НОВАКОВИЋ), и још многа друга `нечитљива` места у нашим читанкама историјским (КОЈЕ ПИШУ НАШЕ НЕПРИЈАТЕЉИ) су објашњена! Као закључак се намеће да моћ народног памћења, као што видимо не само србског, издржа све бујице прљавштине, лажи и неистина и да се Истина о победнику у Косовском боју данас, почетком двадесет и првог века, још моћније, још светлије, још величанственије јавља, те да су на Косову пољу учињена у име свеколиког Хришћанства велика и славна, величанствена и незаборавна дела, дела која ће и наше генерације оставити у праху и пепелу и као жива Истина отићи даље у будућност ове цивилизације, док је света и века причаће се о величанственој победи Србства... Аутор предговора, Љубодраг Весић, користио је, као полазну основу, документа до којих је дошао руски историчар Макушев у другој половини деветнаестог века у италијанским архивама! Србска историографија ће се делити од сада на период пре објављивања књиге СРБИ ПОБЕДИЛИ НА КОСОВУ и после објављивања ове књиге... ТВРДИ ПОВЕЗ, А5 ФОРМАТ, 180 СТРАНА! K.S.N.

Horst Ueberhorst: GESCHICHTE DER LEIBESÜBUNGEN (Istorija fizičkog vaspitanja), Prvo izdanje, Verlag Bartels und Wernitz, Berlin, Band 1, 1972, strana 263, ISBN 3-87039-928-7; Band 2, 1978, strana 347, ISBN 3-87039-996-1; Band 3,Teilband 1, 1980, strana 622 ; Band 3, teilband 2, 1982, od 623-1144; Band 4, 1972, strana 234, ISBN 3-87039-946-5; Band 5, 1976, strana 445, ISBN 3-87039-980-5. Kapitalno delo o istoriji i razvoju fizičkog vaspitanja, fizičke kulture, sporta i pojedinačnih i grupnih sportova od praistorije do dvadesetog veka u svetu i Evropi. Knjiga 5 ima tekst o istorije sporta i fizičke kulture u Jugoslaviji kojeg je napisao profesor Drago Stepišnik (str. 347-368). Sve knjige su na nemačkom jeziku, formata 17 x 24 cm, sa kožnim povezom, ilustrovane crno-belim fotografijama, tabelama, i pod redakcijom profesora Horsta Ueberhorsta sa Rur Univerziteta u Bohumu. Tom 5 ima na nekoliko strana podvučenih redove hemijskom olovkom. Sve knjige imaju potpis i pečat vlasnika. Ne korespondiram SMS porukama. Ne prodajem knjige kupcima sa Kosova i ne šaljem u inostranstvo. Cena je za komplet (6 knjiga) sa poštarinom.

Japanska umetnost po periodima Izdavač: Liber, Beograd Edicija Kokoro - Duh Istoka Prevod: Sonja Zidverc-Lekić, Sonja Višnjić Žižović Povez: broširan Broj strana: 408 Ilustrovano. Manje oštećenje na prednjoj korici i prva dva lista, inače knjiga je veoma dobro očuvana. Ernest Francisko Fenoloza (1853-1908) je bio američki profesor filosofije i političke ekonomije na Tokijskom Carskom Univerzitetu. Bio je značajan predavač u periodu Meiđi, kada je Japan prolazio kroz modernizaciju. Tokom svog boravka u Japanu, Fenoloza je sastavio prvi inventar japanskog nacionalnog blaga što je dovelo do otkrivanja kineskih svitaka koje su u Japan doneli japanski monasi vekovima ranije, i spasavanja mnogih budističkih dela koja bi inače bila uništena pod pokretom Haibucu kišaku. Za ova dostignuća, japanski car Meiđi dodelio mu je Orden Izlazećeg sunca i Orden svetog blaga. Pred čitaocem je kapitalno delo u kojem autor stručno i detaljno obrađuje japansku umetnost (skulpturu, slike, panele, svitke, grafike...) po periodima – od 6. veka i budističke umetnosti do 19. veka i građanske umetnosti. Pored umetničkih stilova i dela, autor opisuje i društvene prilike u okviru kojih su ovi stilovi nastajali, razvijali se, menjali i nestajali, što ovo delo čini privlačnim na samo ljubiteljima umetnosti, već Japana uopšte. S A D R Ž A J: 1. Rana korejska i japanska budistička umetnost. Kineski uticaj, bronzane skulpture 2. Grčko-budistička umetnost u Japanu (kulminacija skulpture perioda Nara) 3. Mistična budistička umetnost perioda Fuđivara 4. Feudalna umetnost Japana (period Kamakura - škola Tosa) 5. Idealistička umetnost u Japanu ( Ašikaga) 6. Idealistička umetnost u Japanu (rani Kano) 7. Moderna aristokratska umetnost u Japanu (kasni Kano i škola Korin) 8. Moderna plebejska umetnost u Kjotu (škola Šiđo) 9. Moderna plebejska umetnost u Edu (Ukijo-e, grafike - ilustracije - žanrovske slike) (K-93)

HRVATSKA U DIPLOMATSKIM IZVJEŠTAJIMA IZBJEGLIČKE VLADE 1941-1943 I-II: Ljubo Boban Naslov Hrvatska u diplomatskim izvještajima izbjegličke vlade : 1941-1943. Knj. 1 / Ljubo Boban Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus : Filozofski fakultet, 1988 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 337 str. ; 24 cm Zbirka Plava biblioteka ISBN 86-343-0241-5 Registri. Predmetne odrednice Hrvatska -- Istorija -- 1941-1943 Naslov Hrvatska u diplomatskim izvještajima izbjegličke vlade : 1941-1943. Knj. 2 / Ljubo Boban Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus : Filozofski fakultet ; Ljubljana : Delo, 1988 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 381 str. ; 24 cm Zbirka Plava biblioteka ISBN 86-343-0241-5 (karton s omotom) Napomene Kratice: str. 6 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- Nezavisna država Hrvatska -- 1941-1943 -- Istorijska građa Nezavisna država Hrvatska -- Diplomatska istorija -- 1941-1943 -- Istorijska građa Dobro očuvane knjige. bd

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Olga Brukner - Velika Dautova - Rusevljan - Petar Milosevic Arheologija (od grčkih reči αρχαίος = star, (u savremenom grčkom i prastar) i λόγος = nauka, reč, misao) je nauka koja izučava materijalne ostatke, tj. sve uočljive tragove ljudskih delatnosti radi upoznavanja njihove sadržine u određenom vremenu i prostoru, kao i njihovog značenja u određenom socijalnom, ekonomskom i istorijskom okruženju. Iako je uobičajeno da se njeno proučavanje vezuje za „starine“, tj. za davnu prošlost, njome je obuhvaćeno vreme od najstarijih materijalnih ostataka, pa sve do današnjih dana.[1] Po svom sadržaju i ciljevima arheologija je društveno-istorijska naučna disciplina. Po naučnim izvorima i metodi rada arheologija je istovremeno i egzaktna nauka, što znači da se bazira na materijalnim ostacima (pokretnim i nepokretnim) potpomažući se pritom, ako ih ima, pisanim izvorima radi što boljeg testiranja hipotezâ. Njen osnovni i trajni cilj takvog načina rada jeste upoznavanje čoveka kao inteligentnog člana ljudskog društva, stvaraoca i tvorca kontinuirane kulturne evolucije.[2] Arheologija poseduje određene metode u izučavanju prošlosti ljudi. Pored toga oslanja se i na ceo niz drugih, pomoćnih naučnih disciplina kao što su: geologija, paleontologija, antropologija, etnologija, antička istoriografija, hemija i dr.[3] Na arheologiju se može gledati i kao na društvenu nauku i humanističku nauku. Ovo zavisi od paradigme koja se posmatra.[4] Rezultati i plodovi arheoloških istraživanja postižu svoj cilj ako postanu pristupačni, vidljivi i razumljivi ne samo stručnjacima, nego i svima onima čiju pažnju privlači arheologija kao izrazito socijalna i antropološka nauka.[5] Arheologija i društvene nauke Arheologija, koja se u novije doba sve više vezuje uz antropologiju a ne istoriju kako je to bilo uobičajeno u prethodnom razdoblju i to naročito u Evropi, proučava ljudska društva i objekte koje su ona ostavila za sobom. To naročito dolazi do izražaja tokom proučavanja praistorije o kojoj su gotovo uvek jedina svedočanstva njeni materijalni ostaci (npr. oruđa od kamena, kosti i metala, keramika, ostaci arhitekture, itd.). Pored praistorije arheologija se bavi i proučavanjem istorijskih perioda, to jest perioda u kojima postoje pisani izvori, i ona u tom slučaju uglavnom ima ulogu pomoćne istorijske nauke. Iako su neki od njenih spektakularnijih otkrića glavni znak prepoznavanja arheologije, takvi su nalazi srazmerno retki i najčešće nedovoljno dokumentovani tako da oni vrlo često nemaju veliku vrednost sa stanovišta naučne arheologije. Moderna arheologija se zasniva na timskom radu i detaljnom dokumentovanju i analizi svih nalaza (uključujući tu i informacije o prirodnoj sredini, ljudske ostatke, arhitekturu, artefakte, biofakte, itd.) i njihovih asocijacija u cilju što preciznijeg rekonstruisanja ljudskih kultura i uopšte ljudskog života u prošlosti....

Crna knjiga: Patnje Srba u Bosni i Hercegovini 1992-1995 / Miroslav Toholj Cetinje 2000. Tvrd povez, ćirilica, 595 strana + 9 strana sa tablama + 530 strana + 22 strane sa tablama. Knjiga su veoma dobro / odlično očuvane. V2 Ova knjiga o zlu u početku je zamišljena sa sasvim jasnom svrhom — da se političkoj javnosti Zapada predoče činjenice koje bi možda mogle izbalansirati pristup zbivanjima u Bosni i Hercegovini, pa i u bivšoj Jugoslaviji, dok kod nas još bješe blaženih iluzija u tom pogledu. (Otuda su i poimenični spiskovi na ovim stranicama utemeljeni na abecednom, latiničnom poretku koji je manje-više dosljedno poštovan.) Na dokumentarnom i faktografskom karakteru insistira i grafička struktura. Svi doslovni navodi i citati ispisani su kurzivom. U kasnijoj fazi pisanja autor je, međutim, odustao od prvobitne namjere, s obzirom da su oni kojima je spočetka knjiga bila namijenjena nedvosmisleno i na mnoštvo različitih načina pokazali da ih fakti ne zanimaju, kao i to da je njihov pristup prilikama u Bosni i Hercegovini, pa i na svem Balkanu, instrumentalizovan u korist mračnih namjera i morbidnih ciljeva na koje će ova hronika ponekad uzgredno pokazati. Iskrsla je opasnost da će u vremenu koje dolazi - a već o tome postoje nagovještaji - čak i oni koji su najviše patnje podnosili, sami zaturiti mnogo šta od onoga što je uzrokovalo patnje. Stoga je stvarna svrha knjige da se za duga vremena ništa ne preda zaboravu. Čitalac će otuda, možda, naići na neke opštepoznate činjenice, ali ovdje su one date usljed bojazni da će ukupna slika, onakva kakva odista jest, vremenom blijedjeti i u pojedinostima i u osnovnim konturama, pa bi nesmotreno bilo unaprijed je činiti propadljivom, ispuštajući bilo šta od onog što joj pripada. S druge strane, gdjekoja sitnica čitaocu će se učiniti suvišnom, no sve one su date sa nekim razlozima koje je suvišno objašnjavati. U nekom kasnijem izdanju jedno i drugo samo će sobom otpadati ili se dopunjavati, i sve će doći na svoju pravu mjeru. U toku rada na ovoj knjizi korišteni su svi dostupni muslimanski i hrvatski izvori, dok je dio navoda dat na osnovu razgovora sa svjedocima, koje je autor sakupljao i kao rukovodilac Dokumentacionog centra za istraživanje ratnih zločina, što ga je zasnovao u ljeto 1992. na Palama, a što je kasnije ozvaničila i odluka Predsjedništva Republike Srpske... Naslovom ove hronike svjesno se upućuje na slično djelo, pisano za period Prvog svjetskog rata, iz pera znamenitog istoričara Vladimira Ćorovića, čija bi sudbina s početka Drugog svjetskog rata i sama mogla biti predmet slične knjige koja, kao cjelina, nikada nije napisana. Stoga sve lične napore autor i posvećuje sjeni stradalnog Ćorovića, budući da ga je njegov zemljački primjer, povrh jednog vlastitog duga, stalno podsjećao na obavezu. Što se pak tiče spomenutog vlastitog duga, neka čitalac ima razumijevanja što će na ovom mjestu biti nevedeno nekoliko pasusa koje je, u okviRU rada „Bosna i Hercegovina na krstu”, štampao Sava Toholj u listu Narodna odbrana (Beograd, 20. april 1940, god. 15, br. 17-19), opisujući (prema primjeru zabranjene Ćorovićeve knjige) patnje Srba u Bosni i Hercegovini u vrijeme Prvoga svjetskog rata, samo godinu dana uoči još jednog „svjetskog” pokolja nad srpskim narodom u toj istoj Bosni i Hercegovini, ali i šire.

m4 Autori: H. W. Janson u saradnji sa Dorom Jane Janson Prevod dela: „History of Art” – Horst Waldemar Janson Izdavač: Jugoslavija (Beograd) 1974 Pismo: latinica Broj strana: 570 Povez: tvrd + omot format: 30 cm 848 crno belih fotografija 79 u boji Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne. Posebne interpretativne izmene urađene su u posručju religioznih, mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina, internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, index originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi osnovnom tekstu. Dugi niz godina ova knjiga je bila osnovni udžbenik za opštu istoriju umetnosti na različitim fakultetima na kojima se uči opšta istorija umetnosti: na Istoriji umetnosti i Arheologiji na Filozofskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Fakultetu likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom fakultetu, kao i brojnim višim i srednjim umetničkim i dizajnerskim školama. Takođe, ova knjiga je odlična i pristupačna literatura za profesionalne poznavaoce kao i za amatere, odnosno ljubitelje umetnosti. Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.

Marko Celebonovic Tekst Ivana Jankovic Rima, Kragujevac, 2009. Mek povez, 20 strana. REDAK KATALOG! Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) bio je srpski slikar. Biografija Čelebonovićev portret Milana Jovanovića Stojimirovića Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. izdanje! Beograd XXI veka: iz starih utopija i antiutopija - Ivo Tartalja Mnogi pisci starog i novog doba opisuju grad kakav prema njihovom shvatanju treba da bude sazdan. Ukoliko su im zamislili neostvarive, njihovi se opisi nazivaju utopije. Neki drugi pisci, ili isti pisci u drugim vremenima, više su skloni da govore o tome kakav grad ne treba da postane. Kao da su puke replike u polemici sa utopistima, njihovi su spisi prozvani antiuptopije ili distopije.“ Sadržaj: GODINA 2071. Grad iz mašte i grad maštanja Beograd na karti utopija Objavljivanje teksta Ko je mogao biti autor Podatak Arkadija Varađanina Neiščitani pisac Podudarne teme Đorđa Natoševića Bledi obrisi razvalina GODINA 2095. Antiutopija Svetolika Rankovića GODINA 2011. Prognoza – ili utopija? – Stojana Novakovića LETA GOSPODNJEG 1989. PRILOZI Milan Jovanović, Nove Varoši – Novi Beograd Beograd posle 200 godina Svetolik Ranković, U XXI veku Stojan Novaković, Nakon sto godina Ivo Tartalja (Beograd, 31. jul 1930 — Beograd, 3. novembar 2020) bio je srpski teoretičar i istoričar književnosti, profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i počasni član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u kojem se nalazi porodična Zbirka porodice Tartalja. Biografija Ivo Tartalja rođen je 31. jula 1930. u Beogradu, u jednoj od poslednjih grofovskih porodica na Balkanu.[1] Njegov otac bio je književnik i pesnik Gvido Tartalja a stric slikar Marino Tartalja.[2] Tartalja se školovao u Beogradu, gde je završio Osnovnu školu „Vuk Karadžić“, Prvu mušku gimnaziju, a zatim i Filozofski fakultet (filozofska grupa), na kome je doktorirao 1961. godine.[2] Radio je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filozofskog, potom Filološkog fakulteta od 1955. do penzionisanja 1995. godine.[2] Pored redovne nastave na fakultetu izvodio je tečajeve za postdiplomsku nastavu u Beogradu, Novom Sadu i Prištini.[2] Po više semestara takođe je održavao nastavu iz teorije književnosti na novoosnovanim fakultetima u Nišu i Kragujevcu.[2] Od osnivanja Instituta za književnost i umetnost (najpre Centra za teoriju književnosti i umetnosti) radio je u ekipi osnivača i više godina kao referent za estetiku (1960–1968).[3] Radio je kao sekretar Odbora za kritička izdanja u SANU (1972-1975), kao član uredništva biblioteke „Književna misao“ Srpske književne zadruge, edicije „Srpska književna kritika“[4] Instituta za književnost, kao i u redakcijama više periodičnih publikacija. Preminuo je 3. novembra 2020. godine u Beogradu.[2] Tartalja je bio počasni član i osnivač Adligata.[5] Dela Kao posebna izdanja objavio je knjige: Počeci rada na istoriji opšte književnosti kod Srba (Srpska akademija nauka i umetnosti, 1964), - doktorska disertacija[6] Đure Daničića lekcije iz estetike ( Institut za književnost i umetnost, 1968)[7] Pripovedačeva estetika, prilog poznavanju Andrićeve poetike (Nolit, 1979)[8] Beograd 21 veka – iz starih utopija i antiutopija (Srpska književna zadruga, 1989)[9] Put pored znakova (Matica Srpska, 1991, Zavod za udžbenike, Banja Luka, 2006)[10] Teorija književnosti za srednje škole (Zavod za udžbenike, Beograd, 1998, 2000, 2003, 2006, 2008, 2013)[11] Do praestetike (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2007)[12] Pesma o pesmi: širom književnosti (Srpska književna zadruga, 2013)[13] Estetika Đure Daničića, posthumno, 2019.[14] Priredio je za štampu Studije i kritike Ljubomira Nedića, tri knjige Sabranih dela Bogdana Popovića (O umetnosti i stilu, Književna teorija i estetika, Listići i drugi članci), i knjigu Vojina Rakića Bogdan Popović iz razgovora davnih. Uredio je i pojedine zbornike. Bibliografija njegovih radova objavljenih do 1986. godine objavljena je u sklopu dela „Anali Filološkog fakulteta” 1979. i 1996. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Muzički istrumenti su sprave na kojima se izvode muzička dela. Oni koji se danas upotrebljavaju u umetničkoj muzici dele se na tri glavne grupe: žičane, duvačke i udaračke (udaraljke). Žičani, prema načinu proizvođenja tona, dele se na: gudačke (violina, viola, violončelo, kontrabas) i okidačke (harfa, klavsen, gitara, mandolina, lauta i dr). Duvački se dele na: drvene (pikolo, flauta, klarinet, oboa, fagot i dr.) i limene (horna, truba, trombon, tuba i dr). Udarački mogu biti određene visine zvuka (timpan, ksilofon, metalofon, zvoničići, zvona i dr.) ili neodređene visine zvuka (veliki bubanj, doboš, činele, tam-tam, gong i dr.) Specijalnim kombinovanim vrstama pripadaju klavir, orgulje, čembalo, harmonijum i dr. Mehanički instrumenti reprodukuju muzičko delo bez neposrednog učešća umetnika-izvođača; obično su to sprave koje se stavljaju u pokret bilo mehaničkim putem, bilo električnim pogonom (vergl, piavola, muzička kutija, gramofon, orkestrion i dr). Definicija i osnovne operacije Muzički instrument proizvodi zvukove. Kada su ljudi prešli sa stvaranja zvukova svojim telima - na primer pljeskanjem - na korištenje predmeta za stvaranje muzike od zvukova, nastali su muzički instrumenti.[1] Primitivni instrumenti su verovatno dizajnirani da emuliraju prirodne zvukove, a njihova svrha je više ritual nego zabava.[2] Koncept melodije i umetnička potraga za muzičkom kompozicijom bili su nepoznati ranim sviračima muzičkih instrumenata. Svirač koji proizvodi zvuk flautom da bi označio početak lova, čini to bez razmišljanja o modernom pojmu „pravljenja muzike”.[2] Arheologija Istraživači su otkrili arheološke dokaze o muzičkim instrumentima u mnogim delovima sveta. Neki nalazi su stari 67.000 godina, ali njihov status kao muzičkih instrumenata često je u sporan. Konsenzus se učvršćuje oko artefakata starih oko 37.000 godina i kasnije. Samo artefakti napravljeni od trajnih materijala ili upotrebom trajnih metoda imaju tendenciju da prežive. Stoga se pronađeni uzorci se ne mogu nepobitno smatratio najranijim muzičkim instrumentima.

Minesingeri na slikama iz manuskripta Codek Manesse (takođe Manessische Liederhandschrift ili Manessische Handschrift, takođe poznat kao Veliki Heidelberg Liederhandschrift ili Pariski rukopis prema odgovarajućem mestu skladištenja) je najobimniji i najpoznatiji nemački rukopis pesama srednjeg veka.[1] Nazivao ga je tako švajcarski naučnik Johan Jakob Bodmer po obimnoj zbirci pesama iz švajcarske patricijske porodice Manesse. Od Karla Lahmana, germanisti su zbirku nazivali skraćenim sigilom C. Od 1888. ponovo se čuva u biblioteci Univerziteta Hajdelberg (poziv na broj: UB Heidelberg, Cod. Pal. germ. ili cpg 848). Kodeks se sastoji od 426 pergamentnih listova ispisanih obostrano u formatu 35,5 × 25 cm, koji su paginirani kasnijom rukom. Ukupno ima 140 praznih stranica i brojne samo delimično napisane stranice. Tekst je ne samo više puta objavljivan u poboljšanim istorijsko-kritičkim izdanjima, već je – za razliku od drugih rukopisa – i štampan sa karakternom tačnošću (vidi bibliografiju). Manessische Liederhandschrift sadrži poetska dela na srednjem visokom nemačkom jeziku. Njegova baza je napravljena u Cirihu oko 1300. godine, verovatno u vezi sa kolekcionarskom delatnošću ciriške patricije porodice Manesse. Nekoliko dodataka je dodato oko 1340. godine. Tekst potiče od 10-12 različitih pisaca, možda iz okoline Grosminstera u Cirihu.[2] Kodeks se smatra reprezentativnim zbirom srednjovekovnih amaterskih pesama i ujedno je glavni i uglavnom jedini izvor za „postklasičnu“ minstrel. Ukupno 138 minijatura, koje prikazuju pesnike u idealizovanoj formi tokom dvorskih aktivnosti ili koje ilustruju određene odlomke iz njihovog dela koji su tada već bili dobro poznati (kao što je Valthers von der Vogelveide Reichston „I sat uf eime steine” und dahte bein mit Beine`), smatraju se važnim dokumentom gornjorajnske gotike. Još jedna minijatura bez teksta je samo unapred nacrtana. Valter fon Brajzah je ostao bez minijature. Ukupno četiri umetnika su obezbedila minijature za rad... tvrdokoričena 19/12 odlično očuvana exlibris NOVLI.1

U dobrom stanju Jugoslavenska revolucija i socijalizam. Sv. 1 / Josip Broz Tito ; izbor priredio Miloš Nikolić ; predgovor Aleksandar Grličkov Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1982 (Ljubljana : Delo) Fizički opis XLIII, 433 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Miloš Grličkov, Aleksandar Zbirka Biblioteka Prometej ; 16 Napomene Misao i djelo Josipa Broza Tita: str. IX-XXXVIII Napomena priređivača: str. XXXIX-XLIII Registri Predmetne odrednice Socijalizam -- Jugoslavija Politika neangažovanja -- Jugoslavija Narodnooslobodilačka borba, 1941-1945 Jugoslavija -- Političke prilike -- 1928-1979 Jugoslavenska revolucija i socijalizam. Sv. 2 / Josip Broz Tito ; izbor priredio Miloš Nikolić ; predgovor Aleksandar Grličkov Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1982 (Ljubljana : Delo) Fizički opis VII, 563 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Miloš Grličkov, Aleksandar Zbirka ǂBibliotekaǂ Prometej ; 16 Napomene Bibliografija: str. 521-561 Registri Predmetne odrednice Socijalizam -- Jugoslavija Politika neangažovanja -- Jugoslavija Narodnooslobodilačka borba, 1941-1945 Jugoslavija -- Političke prilike -- 1928-1979

DNEVNIK I-II: Jovan Žujović Dnevnik : [neobjavljen rukopis]. 1 / Jovan Žujović ; priredio Dragoje Todorović Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhiv Srbije, 1986 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 254 str., [16] str. s tablama (fotogr.) ; 24 cm Drugi autori - osoba Todorović, Dragoje ISBN (Broš.) Napomene Str. 5-29: Predgovor / Dragoje Todorović. Predmetne odrednice Žujović, Jovan, 1856-1936 -- Dnevnici Dnevnik : [neobjavljen rukopis]. 2 / Jovan Žujović ; priredio Dragoje Todorović Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhiv Srbije, 1986 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 263 str., [14] str. s tablama (fotogr.) ; 24 cm Drugi autori - osoba Todorović, Dragoje Mirković, Ljiljana = Mirković, Ljiljana ISBN (Broš.) Napomene Registar / Ljiljana Mirković. Predmetne odrednice Žujović, Jovan, 1856-1936 -- Dnevnici Jovan Žujović (Brusnica, 18. oktobar 1856 — Beograd, 19. jul 1936) bio je srpski geolog, univerzitetski profesor, političar i akademik. Žujović je osnivač geološke nauke u Srbiji, pionir kraniologije u Srbiji. Bio je profesor Beogradskog univerziteta, predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpskog geološkog društva. Aktivno se bavio politikom. Bio je član Senata (1901). Ministar prosvete i crkvenih dela bio je u dva navrata, od 16. maja do 30. jula 1905. i 11. oktobra 1909. do 12. septembra 1910. godine. Ministar inostranih dela Srbije bio je od 30. jula do 2. decembra 1905. godine. Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije kralja Milan Obrenović je 5. aprila 1887. ukazom imenovao prvih 16 članova akademije. Među njima je bio Jovan Žujović, kao najmlađi. Prema tadašnjim običajima postao je sekretar akademije. Posle smrti Stojana Novakovića postao je 2. aprila 1915. predsednik Srpske kraljevske akademije. Ovu funkciju je obavljao šest godina, do 1921. godine. Prilikom osnivanja Beogradskog univerziteta 1905. izabran je za redovnog profesora, jednog od osam koji su zatim birali ceo ostali nastavni kadar univerziteta. Takođe, prilikom svečanog otvaranja univerziteta, držao je govor u ime Srpske kraljevske akademije. Bio je specijalni izaslanik srpske vlade u Parizu za vreme Prvog svetskog rata u misiji organizovanja srpskih škola za izbegle đake i skupljanje pomoći. Odlično očuvane knjige.

Beograd 1978. Mek povez, 198 strana. Knjiga je odlično očuvana. R13 Federiko Šabo (1901—1961) pripada najužem krugu najznačajnijih evropskih istoričara prve polovine našeg veka. Istovremeno, on je jedan od najistaknutijih italijanskih intelektualaca antifašista. Protiv Musolinijeve diktature Šabo se angažovao još sredinom dvadesetih godina, a u drugom svetskom ratu je bio jedna od vodećih političkih ličnosti oblasti Val d`Aosta. Svoje najvažnije naučne rezultate Šabo je postigao proučavajući XVI vek i izuzetno visoki međunarodni ugled je stekao kao vrstan poznavalac Makijavelija i epohe renesanse. Objavio je više posebnih studija i zbornika svojih radova: VLADALAC NIKOLA MAKIJAVELIJA, STUDIJE O MAKIJAVELIJU, STUDIJE O RENESANSI, MILANO U CARSTVU KARLA V, EPOHA KARLA V, ISTORIJA ITALIJANSKE SPOLJNE POLITIKE 1870—1896, O NACIONALNOJ IDEJI, ISTORIJA EVROPSKE IDEJE itd. Knjiga koja je u ruci čitalaca nastala je iz niza predavanja, koja je Šabo održao na pariskoj Sorboni 1950. godine, dakle takoreći bez ikakve vremenske distance od perioda koji je obradio. Uprkos tome on je kao vrstan istraživač istorije stvorio pouzdanu osnovu slike italijanskog političkog života tokom trideset godina od kraja prvog svetskog rata da prvih godina mira nakon drugog svetskog rata. Ova knjiga doživela je čitav niz inostranih izdanja i postala uvodni kurs u savremenu istoriju Italije širom Evrope pa i dobrog dela sveta. Sadržaj: Predgovor jugoslovenskom izdanju / Milorad Ekmečić Predgovor PRVI DEO: POSLERATNE GODINE Prvo poglavlje. — Razočaranost posle rata Drugo poglavlje. — Ekonomske i društvene posledice rata 1. Beda i ekonomski slom srednjih slojeva 2. Seoske mase i borba za zemlju 3. Porast industrijskog proletarijata Treće poglavlje. — Partija i vlada 1. Italijanski politički život do prvog svetskog rata 2. Preobražaj italijanskog političkog života. Izbori iz 1919. godine 3. Politička kriza. Njeni uzroci i vidovi ispoljavanja DRUGI DEO: FAŠIZAM Prvo poglavlje. — Uspon fašizma 1. Musolini i počeci fašizma 2. Faktori fašističkog uspeha 3. Duboki razlozi dolaska fašizma na vlast Drugo poglavlje. — Fašistički režim 1. Utvrđivanje diktature i njenih institucija 2. Učvršćivanje fašizma 3. Etiopski rat i njegove posledice po režim TREĆI DEO: DANAŠNJA ITALIJA Prvo poglavlje. — Rat i slom fašističkog režima. Pokret otpora 1. Politički okviri borbe protiv fašizma 2. Pad fašizma. Politička situacija i podela Italije 3. Pokret otpora, njegova vojna organizacija i politička akcija 4. Politička situacija u trenutku potpunog oslobođenja italijanske teritorije Drugo poglavlje. — Političke partije u Republici Italiji 1. Prvi izbori u slobodnoj Italiji 2. Politički život posle junskih izbora 1946. godine 3. Raspodela političkih snaga u današnjoj Italiji Treće poglavlje. — Ekonomska situacija 1. Ekonomske i finansijske posledice rata — 2. Ekonomski razvoj od 1945. do 1949. godine 3. Nezaposlenost i demografski problem Zaključak