Gi de Mopasan Novele Meki povez Izdavač Izdavačka organizacija Rad Edicija Reč i misao Anri Rene Albert Gi de Mopasan, (1850-1893), bio je francuski realistički pisac. Pisao je pripovetke i romane koje odlikuje ekonomičan stil i veština kojom su zapleti u njima razrešavani. Njegov tutor i svojevrstan vodič u književnim počecima bio je Gistav Flober, u čijoj kući je susretao ruskog romanopisca Ivana Turgeneva, kao i Emila Zolu i druge predstavnike realizma. Roman Pjer i Žan mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Tokom života, kod Mopasana se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno gubi razum, a umire dve godine kasnije jula 1893. mesec dana, pre svog 43. rođendana.

KNJIGA JE NOVA NECITANA CEPELIN, 2022 NOVO DOPUNJENO IZDANJE U četiri priče autorka gradi psihološke profile svojih junaka, pišući o ljubavi, prijateljstvu, izdaji i duboko ponire u ljudsku svest, te daje odgovore na pitanja koja često sami sebi postavljamo, za čijim odgovorima žudimo. Da li je istina put ka svetlosti, za kojim tragaju junaci novele `Ispovest ratne lude` ili je novi ponor u kome će se naći Ivana i Marija nakon Senadove ispovesti? Zašto je jedno pismo promenilo život mladog poštara do te mere da više i nije svestan onoga što čini? (`Poštar`). Šta se dogodilo Aleksandri kada neprekidno ponavlja da on nije `nikad dovoljno mrtav`, otkriva Angelina u istoimenoj noveli i, konačno, čitaoca stavlja pred težak test: u istinitoj priči o ženi koja je doživela teško psihičko i fizičko zlostavljanje u porodici, o njenoj volji, borbi i želji da nastavi život...

ADAM I EVA U RAJU: Zdravko Zima Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Adam i Eva u raju / Zdravko Zima Vrsta građe esej Jezik hrvatski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara krug, 2012 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 237 str. ; 17 cm Zbirka Bibolioteka XX vek ; 202 ISBN 978-86-7562-104-1 (broš.) Napomene Tiraž 600. UDK 821.163.42-4 COBISS.SR-ID 189640460 Tekstovi objedinjeni u ovoj knjizi, na kojoj mogu zahvaliti dobrohotnosti Ivana Čolovića, dio su kronike koju pišem iz nedjelje u nedjelju, dvanaest ili tko zna koliko godina, u Supilovom Novom listu. Dvanaest je brojka dovršenog svijeta i dovršenog vremena, u kojem je mješavina istinitog i lažnog sinkronizirana sa svim mogućim katastrofičkim prognozama. Moje prognoze, ako ne i dijagnoze, nalaze se na stranicama ove knjige. Hvala onima koji će ih, upravo takve kakve jesu, uzeti u obzir. zd

Stazom bršljana - savremena irska priča manji format pečati biblioteke, potpis pret. vlasnika olovkom prezvrljan, prvih desetak listova imaju manji talas nema fleke Zbirka nije zamišljena tako da treba da predstavlja presek savremene irske proze, niti da bude tematski zaokružena celina ili prikaz jedne generacije savremenih irskih pisaca. Ona je, pre svega, želja priređivača i prevodioca, Ivane Milivojević, da upozna naše čitaoce sa lepotom savremene irske priče, kao i da ih podseti `na nezaboravne priče koje na sasvim individualne načine izražavaju Irishness`. Bez obzira da li govore o ljubavi, smrti, traganju za ispunjenjem sudbine ili strmoglavim životnim putevima, svaka od ovih priča nosi unutar strukture oluju, vrtoglavicu i poniranje, ali i svetlost, nadu i neutaživu ljubav prema životu, takvom kakav jeste. Priče u Savremenoj irskoj priči potpisuje niz vrsnih pripovedača: Viljem Trevor, Džon Banvil, Edna O` Brajen, Nil Džordan, Rodi Dojl... Bolja preporuka za čitanje ovog dela nije potrebna.

Ovu uzbudljivu i jedinstvenu zbirku priredili su: Alis Marić i Goran Stojičić. Pisci i priče iz knjige: Branislav Jankovic: Belo; Miomir Petrovic: Četiri muškarca i nargile; Djuro Radosavovic: Proleću kroz noć; Ljubivoje Ršumović: Đurđina ime osvete; Ivana Plechinger Kovačić: Zbog tebe bih ostavio sve; Slavimir Stojanovic Futro: Global; Jelena Milenković: Orhideja, Nikša Sviličić: Noć odluke, Karlo Astrahan: Između misli, Branka Selakovic: So, Vladimir Jovanović: Umetnik u ljubavi, Nikola Popovic: Konji u noći, Suzana Matić: Tijelo zime, Aleksandra Cimpl: Metro, Maja Djordjevic: Solilokvij nokturno, Vladimir Krakov: Mesec i alarmi, Aleksandar Bećić: Kutije, Jelena Ćuslović i Goran Stojičić: Nevidljivost, Milica Pantovic: Divljina, Zoran Cvjetićanin: Vratite mi moje snove, Sumrah Tatjana: Pismo, Zoran Stojšin: Samovar, Jana Fon Ti: Prva noć, Vladimir Đurđić: Ključne reči Slađana Ljubičić: Smrt je ženski žanr, Emir Salihovich: Cipele mrtvog čoveka, Tanja Taubner: Skica za autoportret, Dusan Mancic Golmajer: U vakuumu. (Izdavač: Ammonite Books, Ammonite Records)

Savršene priče za eru Tvitera. Priče sa geografskim poreklom. Put oko sveta za tri minuta. U panorami moderne svetske kratke priče Skrati priču, koja je upravo objavljena u izdanju Arhipelaga, pisac Srđan V. Tešin je napravio raznovrstan i mnogolik, uzbudljiv i nesvakidašnji izbor savršenih priča za eru Tvitera. Priče u ovoj knjizi predstavljaju neke od najznačajnijih savremenih svetskih pisaca, otkrivaju neke pisce koje do sada nismo znali, a među njima ima i uistinu velikih otkrića, pokazuju nove oblike kratke priče i nove modele komunikacije književnosti sa svojim čitaocima. Priče u knjizi Skrati priču istovremeno su i priče s geografskim poreklom budući da donose priče pisaca iz različitih kultura, jezika i pripovedačkih tradicija. Svaka od priča u knjizi Skrati priču oličava ne samo pripovedačka interesovanja ili namere svog pisca nego i svedoči o kulturnim i socijalnim izazovima sredine u kojoj je nastala, kao i o novim socijalnim i informatičkim okolnostima u kojima se nalaze savremena književnost i njeni čitaoci. Među piscima u ovoj čudesnoj knjizi prepunoj najrazličitijih iznenađenja nalaze se David Albahari, Margaret Atvud, Juan Bingfa, En Biti, Mempo Đardineli, Ma Đunđije, Lidija Dejvis, Dejv Egers, Džonatan Safran For, Tedžu Kol, Džonatan Litem, Jurij Mamlejev, Lori Mur, Ljudmila Petruševska, Dejvid Sedaris, Džordž Sonders, Vladimir Sorokin, Ana Marija Šua ili Luisa Valensuela. U panorami moderne svetske kratke priče Skrati priču zastupljeno je 66 pisaca iz celog sveta sa više od 100 kratkih priča. Na taj način dobili smo širok i utemeljen presek savremene svetske kratke priče i suočili se sa novim oblicima i izazovima pripovedačke sažetosti. Mnogi od pisaca koji su zastupljeni u knjizi Skrati priču prvi put se prevode na srpski jezik, iako u svojim zemljama imaju brojne čitaoce, prevedeni su na mnoge jezike i dobili su neke od najvažnijih svetskih nagrada za književnost. Neki od najznačajnijih savremenih svetskih pisaca pišu kratke priče do 1.000 reči ili prave Tviter priče koje poslednjih nekoliko godina doživljavaju istinsku ekspanziju. Dok je, na jednoj strani, roman najvidljiviji deo savremene književnosti, na drugoj strani kratka priča pokazuje zadivljujuću vitalnost, smelost u izboru tema i pripovedačkih postupaka, duhovitost i društvenu kritičnost, kao i neverovatnu sposobnost da koristi mogućnosti i energiju novih medija, od interneta do socijalnih mreža. Na pripremi knjige Skrati priču sarađivalo je 11 prevodilaca sa engleskog, kineskog, španskog, ruskog, nemačkog, italijanskog, francuskog ili mađarskog jezika: Kristina Filipović, Dragana Miljević, Bojana Gajski, Tanja Brkljač, Branko Anđić, Ivan Radosavljević, Bojan Tarabić, Maria Glišić, Marko Čudić, Višnja Jovanović i Bojan Savić Ostojić.

VUKOVI SA SOKOLOVOG VISA Bogdan Radulović U dobrom stanju. Rođeni Kuršumličanin Bogdan Radulović iliti „divlji čovek“, kako ga iz simpatije zovu prijatelji, kroz poeziju koju piše otkriva svoju lirsku prirodu, koja oplemenjuje sve ono što nagonski izbija iz ljudskog bića. Njegove eruptivne emocije imaju tri izvorišta: ljubav prema zavičaju, ljubav prema ženi i prema prirodi. Te tri ljubavi se u njegovim stihovima spajaju u stalno nadahnuće i podsećaju nas na čuveni Remboov stih koji kaže da se i u prirodi može biti srećan kao pokraj žene. Prema mišljenju brojnih kritičara, poeziji ovog pesnika, koji se ponosi mestom svog rođenja, selom Zagrđe kod Ivan Kule nedaleko od Đavolje varoši, treba se uvek iznova vraćati sa novim žarom, jer on je pesnik života. Silno povezan punoćom življenja, on stihom traži smisao života i čvrsto se nada da su jutra puna rose i dobrog ljudskog zbliženja. Uranjaju u njegove pesničke pejzaže beličaste magle dalekih snova, zrcali se u zelenilu voda, te mu pesma podseća na zapis. - Povremena narativnost Radulovićeve poezije njegov je metod. On se ne odriče pesničke tradicije, naprotiv. Valjaju se neprozirne magle asocijacija, stih sazreva isklesan i odbrušen, te postaje zapis, svečan kao slovo spomenika, zapisao je o poeziji ovog pesnika dr Pavle Blažek. Da bi ostao veran prirodi, Bogdan Radulović govori njenim jezikom i metaforama Sunca, Meseca, neba, vetra. Taj jezik je čist, jednostavan, ali i obogaćen epitetima. Srpski pesnički Turgenjev, kako ga još zovu, doživljajno je ispisao zaveštajnu poeziju prirode i smestio u zbirku pod nazivom „Ludi potok“, a ona nam stihovnim prizivom vraća veru u pesničku reč i njene meleme. I svoje priče, koje je stavio u knjigu pod nazivom „Orlov let“, Radulović piše sa istim žarom. Njegov svet u njima je divljina, od koje se čovek otuđio, a prema njegovom mišljenju ne bi bilo zgoreg da joj se koliko toliko vrati. Svoje priče preporučuje kroz nekoliko njih. Kaže „Jastrebovo oko“ oslikava prirodu punu divljine, gde se nadmeću jastrebovi i golubovi, a u suštini se, prema piščevom mišljenju, slično događa i u ljudskom životu. U čudesnoj priči u kojoj su na sceni jedan Paun i bik Žeronja, dva čoveka Radoš i Slavko čine zla jedan drugome. Kada atmosfera preti da se pretvori u krv i zločin, jedan čovek miri protivnike i sve se završava u najboljem redu. I kad zlo preti svima i kad nastaje mir, iz pozadine se čuje smeh onih koji znaju da se zlu i tuđoj nesreći raduju.

Miodrag Novaković : Kako zalazi sunce / [ umetnička oprema Miodrag Vartabedijan ] Vrsta građe humor, satira, parodija Beograd : Zadruga pisaca, 1970 , Fizički opis 77 str. : ilustr. ; 23 cm Zbirka Savremeni humoristi ; ǂknj. ǂ13 Napomene Str. 7-8: Predgovor / Ivan Šop. Satirične priče Očuvanost 3 ; malo pohabana. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Биографија У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Autor - osoba Turnije, Mišel Naslov Male proze / Mišel Turnije ; [prevela Ivana Hadži Popović] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1990 (B. [Bački] Petrovac : Kultura) Fizički opis 148 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Hadži-Popović, Ivana Zbirka Biblioteka Mali svet ; 3 Sadržaj S a d r ž a j: Kuća (5); Mačka i kornjača (6-7); Čar i lepota (8-9); Ključevi i brave (10-11); Duh stepeništa (12-13); Telefon (14); Šupljine (15-16); Nokturno (17); Gradovi (18); Fantom iz Arla (19-20); Poslednji gledalac iz Avinjona (21-22); Pet dana--- pedeset godina--- u Hamametu (23-31); Nirnberg, 1971. (32-35); Večera u Tangeru (36-38); Republic Day u Nju Delhiju (39-41); Kairo (42-44); Od Jerusalima do Nirnberga (45-46); Tela (47); Sumrak maski (48-50); Veruška (51-53); Ruke (54-55); Mozak gospodar (56-57); Moje jaje i ja (58); Kosa (59); Oda stražnjici (60); Baletska suknjica (61); Pohvala beživotnoj koži (62); Seks (63); Deca (64); Treće A (65-66); Dodir (67); Lude ljubavi (68-69); Verenici s plaže (70-71); Akvarijum (72); Jednom jedna žena (73); Slike (74); Barok (75); Crveni i beli (76); Život u jednoj ravni (77-78); Slika sa dubinom (79); Ogledalo (80); Dijafragma (81-82); Autoportret (83-84); Akt-portret (85-87); Erotska slika (88-90); Slikar i njegov model (91-98); Slika vlasti (99-108); Pejzaži (109); Indijska smokva (110); Pirinač (111); Mediteran (112-114); Gospodin Maestral (115-116); Vetrenjača iz Bosa (117-118); Normandijski vidik (119); Nežnost i bes elemenata (120-121); Drvo i put (122-123); Zima i njene prednosti (124-125); Test drveta (126); Godišnja doba (127); Knjige (128); Odgovor (129-131); Muzika (132-134); Jevanđelje (135); Smrt (136); Lepa smrt (137-139); Senka (140); Pouka iz tmine (141); Nekrolog pisca : Mišel Turnije (1924-2000)(143). Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović (145-146). ISBN 86-7331-185-3 (Broš.) Napomene Prevod dela: Petites proses / Michel Tournier. Beleška o autoru i delu na koricama. Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović: str. 145-146. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) MG143 (N)

Čovek koji je hteo da bude kralj i druge priče Izdavač: IPS Media, Beograd Prevod: Ivana Aćimović Povez: broširan Broj strana: 120 Vrlo dobro očuvana. Radjard Kipling, dobitnik Nobelove nagrade i proslavljeni pisac Knjige o džungli, predstavlja nam se ovde kroz nekoliko nezaboravnih priča. Svaka se bavi događajima koje nije moguće lako objasniti, bez obzira da li se radi o tradicionalnoj priči o duhovima ili jezivoj realističnoj noćnoj mori. Snažne, egzotične i ekstravagantne, ove priče se smatraju najboljim koje je Kipling napisao, a Čovek koji je hteo da bude kralj je u mnogim izborima proglašena za najbolju priču koja je napisana na engleskom jeziku. Po motivima ove priče snimljen je legendarni istoimeni film u režiji Džona Hjustona, sa Majklom Kejnom i Šonom Konerijem u glavnim ulogama. Gotovo sva Kiplingova dela su više puta ekranizovana. S A D R Ž A J: 1. Fantomska rikša 2. Moja istinita priča o duhovima 3. Čudnovati doživljaj Morobi Džuksa 4. Čovek koji je hteo da bude kralj 5. „Najbolja priča na svetu“ (K-86)

Zemaljski dugovi, Ivo Andrić u priči Laguna KAO NOVA Ivo Andrić kao književni junak. Majstori savremene srpske priče. Kako i kome Andrić plaća svoje dugove u poslednjim časovima života, koje su njegove poslednje reči i čime zavetuje medicinsku sestru koja ga neguje, zašto pred Andrićeva vrata dolazi sibirski tigar, ko je žena koju je Andrić upoznao u Madridu, u čijoj je hotelskoj sobi zaboravio pulover i šal, kako se Andrić ponaša na večerama i šta vidi u šarama tapeta svoje radne sobe, šta sve mora da sluša kada ga presretne kritičar ulizica, gde je reka Mostonga i kakva je istorija njenih ćuprija…? U trideset priča savremenih srpskih i jednog argentinskog pripovedača, u kojima se Ivo Andrić pojavljuje kao književni junak, čitaoci će naći ne samo prvorazrednu prozu već i odgovore na pitanje kako današnji pisci vide Andrića kao ličnost i stvaraoca. Danilo Kiš, Ivana Dimić, Dragoslav Mihailović, Miroslav Josić Višnjić, Danilo Nikolić, Gordana Ćirjanić i Oktavio Prens, Milisav Savić, Ljiljana Đurđić, Vasa Pavković, Vida Ognjenović, Igor Marojević, Milovan Marčetić, Jovica Aćin, Vladimir Kecmanović, Mihajlo Pantić, Vule Žurić, Mirko Demić, Dejan Stojiljković, Dejan Simonović, Mileta Prodanović, Vesna Perić, Ratko Dangubić, Nikola Malović, Miodrag Vuković, Zoran Ćirić, Đorđe Pisarev, Jakov Grobarov, Miodrag Raičević, Sava Damjanov, Svetislav Basara.

Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Autor - osoba Prodanović, Mileta, 1959- = Prodanović, Mileta, 1959- Naslov Putopisi po slikama i etiketama : (jedanaest lakih komada) / Mileta Prodanović Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska ; Beograd : Poslovna Čukarica, 1993 ([Beograd] : Zavod za izradu novčanica Kultura) Fizički opis 175 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂDanas Sadržaj S a d r ž a j: U sazvežđu čarobnih imena (7-12); Detalji u zakopanom kovčegu (13-30); O značaju etiketa za život i umetnost (31-40); Dobra vladavina (41-61); Wolf(gang) in Fabula (62-84); Pod plavim plaštom kraljice savske (85-100); Masna crna ptica iz pljosnate konzerve (101-118); Na nebeskom raskršću (119-133); Gospodara njegovog glas (134-147); Hermelin u naručju, strela u grlu (148-166); Sedela sam--- (167-175). (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Slika autora i beleška o autoru na presavitku korica. Mileta Prodanović (Beograd 1959) srpski je slikar, pisac i profesor univerziteta.[1] Završio slikarski odsek Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1983. godine, u klasi profesora Stojana Ćelića i na istom fakultetu magistrirao 1985. godine, u klasi profesora Zorana Petrovića. Specijalizacija u Londonu, na Royal College of Arts 1989–90. Godine 2009, na FLU u Beogradu, pod mentorstvom profesora Čedomira Vasića, stekao zvanje doktora likovnih umetnosti. Od 1989. radi na FLU u Beogradu gde je, 2012. godine, izabran za redovnog profesora. Izlagao od 1980. godine na samostalnim i grupnim izložbama na prostoru bivše Jugoslavije i u više evropskih gradova (Rim, Tibingen, Tuluz, Karkason,Venecija, Beč, Grac, Prag, Regensburg, Kijev…). Godine 1986. izlagao na Bijenalu u Veneciji, u jugoslovenskom paviljonu. Dela mu se nalaze u najvažnijim javnim i privatnim kolekcijama u Srbiji: Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej u Beogradu, Galerija „Nadežda Petrović“ u Čačku i mnogim drugim. Od 1983. objavljuje prozu, esejističke tekstove iz oblasti vizuelnih umetnosti i učestvuje na domaćim i međunarodnim skupovima iz oblasti studija kulture. Publikovao je jedanaest proznih knjiga, dve knjige putopisa i tri knjige eseja. Dobitnik je više nagrada iz oblasti likovne umetnosti, likovne kritike i književnosti od kojih su najvažnije Nagrada na IX međunarodnoj izložbi originalnog crteža (Moderna galerija Rijeka, 1984), Nagrada „Lazar Trifunović“ za likovnu kritiku (Beograd, 1993), Nagrada iz fonda „Ivan Tabaković“ za likovnu umetnost (Beograd, 1996), Nagrada na 40. Oktobarskom salonu (Beograd,1999), Nagrada grada Beograda za književnost i prevodno stvaralaštvo (Beograd, 2003), Nagrada „Sava Šumanović” za izuzetne domete u likovnom izrazu (Novi Sad, 2006), Vitalova nagrada za knjigu godine u 2007. (Vrbas-Beograd, 2008) i Nagrada za moderni umetnički senzibilitet iz fonda „Todor Manojlović” (Zrenjanin, 2011). Literatura B. Dimitrijević i S. Ugričić: Stance, Vršac 1996. L. Merenik: Mileta Prodanović: Biti na nekom mestu, biti, svuda biti, izd. Fond Vujičić kolekcija, Beograd 2011. (sa potpunom bio-bibliografijom) Z. M. Jovanović: Vizantina u savremenoj srpskoj umetnosti, izd. „Službeni glasnik“, Beograd 2011. Avangarda postavangarda postmoderna srpska proza xx veka postmoderni roman MG24 (N)

ILUZIONISTOV GROB I LEBDECA ZENA - Irfan Horozovic Prosveta , Beograd , 1991. 131 strana Tvrde korice u papirnom omotu Dimenzije knjige 12,5 x 20,5 cm Irfan Horozović (Banja Luka 27. travnja 1947) je bosanskohercegovački književnik. U Banjaluci je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Filozofski fakultet (Komparativna književnost i Jugoslavenski jezici i književnosti) diplomirao u Zagrebu. Bio je urednik Studentskog lista Pitanja i Putevi. Bio je odgovorni urednik u izdavačkoj djelatnosti Novog glasa u Banjaluci. Živi u Sarajevu. Urednik je u igranom programu RTV Federacije BiH i glavni urednik časopisa Život. Dramski tekstovi su mu izvođeni na radiju (Šesta smrt Benjamina Talhe, Zadovoljština, Kuburović, Posuđena rečenica), u teatrima (Ružičasta učiteljica, Soba, Pehlivan Arif Tamburija, Šeremet, Proba, Tri Sabahudina) i na televiziji (Šeremet). Neki od tih tekstova su prevedeni i igrani u Švedskoj i Poljskoj. Jedna adaptacija knjige Talhe pod nazivom Priče iz Šedrvanskog vrta postavljena je u Rimu. Dobitnik je Nagrade „Sedam sekretara SKOJ–a“ (1972), Nagrade grada Banje Luke (1980), Nagrade Udruženja književnika BiH (1988), Nagrade za najbolju knjigu za djecu u BiH (1987), Nagrade Društva pisaca Bosne i Hercegovine za 1998. godinu i drugih nagrada i priznanja. Godine 2001. osvojio je nagradu Meša Selimović za najbolji roman. Šesta smrt Benjamina Talhe. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1968. Zvečajsko blago. Pjesme. Glas, Banja Luka 1969. Ružičasta učiteljica. Dramolet. Narodno sveučilište „Božidar Maslarić“, Osijek 1970. Talhe ili šedrvanski vrt. Proze. BC, Zagreb 1972; – 2. prošireno izdanje, Svjetlost, Sarajevo 1991; 3. izdanje Sarajevo Publishing, Sarajevo 1997. I na esperantu: Savez za esperanto BiH, Sarajevo – Banja Luka 1991. Soba. Groteska. Prolog. Zagreb 1971; – 2. izd. Zajednica profesionalnih pozorišta, Sarajevo 1977. Tanka katanka. Farsa za djecu. Dječije pozorište Banja Luka 1971. Zadovoljština. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1972. Salon gluhonijemih krojačica. Pripovijetke. Svjetlost, Sarajevo 1979. Testament iz mladosti. Poezija. Glas, Banja Luka 1980. Šeremet. Drama. Zajednica profesionalnih pozorišta BiH, Sarajevo 1985. Karta vremena. Priče/roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1983. Noćne ceremonije. Izabrane priče. Svjetlost, Sarajevo 1984/1985. Vauvan. Roman za djecu. Klub „Ivan Goran Kovačić“, Bihać 1986; – 2. izd. „Veselin Maleša“, Svjetlost, Sarajevo 1990; – 3. izd. Bosanska riječ, Wuppertal 1995; – 4. izd. Targa, Zagreb 1995; – 5. izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000. Rea. Kratki roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1987. Mađioničar iz prijestolnice domina. Pripovijest za djecu. Glas, Banja Luka 1988; – 2. izd. 1990; – 3. izd. Targa, Zagreb 1995: – 4. Izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000 (zajedno s Vauvanom). Kalfa. Roman. Svjetlost, Sarajevo 1988. Iluzionistov grob i lebdeća žena. Priče. Prosveta, Beograd 1991. Posuđena rečenica. Drama za glasove. Radio–Sarajevo 1991. Prognani grad. Priče. Antibarbarus, Zagreb 1994. Bosanski Palimpsest. Priče. Durieux, Zagreb 1995. Sličan čovjek. Roman. Bosanska knjiga, Sarajevo 1995. Oblak čija lica prepoznajemo. Izabrane priče. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo 1997. – drugo, promijenjeno izdanje, kod istog izdavača 1999. Knjiga mrtvog pjesnika. Poezija. Horus, Zagreb 1997. – drugo, prošireno izdanje, Bosanska knjiga–Šahinpašić, Sarajevo 1999. Inspektor vrtnih Patuljaka. Roman za djecu. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo–Amsterdam 1998. Proba. Dramolet. Kamerni teatar 55. Sarajevo 1998. Berlinski nepoznati prolaznik. Roman. Ljiljan, Sarajevo 1998. Prodavnica noževa. Izabrane priče. Damad. Novi Pazar 1999. Izabrane pripovjetke. Sejtarija, Sarajevo 2000. Filmofil. Roman. Sejtarija, Sarajevo 2000. Imotski kadija. Roman. Ogledalo, Sarajevo 2000. Tri Sabahudina. Tragična komedija. Praizvedba u Kamernom teatru 55 u Sarajevu # 12. 2001. Izabrane Igre. Drame. Svjetlost, Sarajevo 2000. Buduće svršeno vrijeme. Poezija. DES, Sarajevo 2001. KC

KRALJICA LIR I NJENA DECA - srpska ženska priča Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2017 240 strana 20 cm Edicija - Talasi ISBN - 978-86-521-2708-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: LJUDMILA PETRUŠEVSKA - Kraljica Lir (prevela sa ruskog Mirjana Grbić) GORDANA ĆIRJANIĆ - Beleg SVETLANA VELMAR-JANKOVIĆ - Stara čaršija JUDITA ŠALGO - Minotaur VIDA OGNJENOVIĆ - Veliki žuti leptir BOBA BLAGOJEVIĆ - Bubašvaba MIRJANA MITROVIĆ - Marama DIVNA VUKSANOVIĆ - Didolandija JELENA LENGOLD - Ne volim te ELVIRA RAJKOVIĆ - Pismo iz magle IVANA DIMIĆ - Kukurek i paprat MILICA MIĆIĆ DIMOVSKA - U procepu ANA VUČKOVIĆ - Pepeljugina sestra DANICA VUKIĆEVIĆ - Gak MIRJANA PAVLOVIĆ - Lepota simetrije LJILJANA DURDIĆ - Svi na kraju kažu mama ALEKSANDRA ĐURIČIĆ - Kuća na crvenom krstu MIRJANA NOVAKOVIĆ - Leni Rifenštal u Bosni `Priredila Ljubica Arsić Ako vas muči večno pitanje kralja Lira – ko vas najviše voli, onda će vas uvodna priča ove uzbudljive knjige uvesti u vrt sa stazama koje se račvaju, gde svaka od autorki, gajeći osobenu, stilski cizeliranu poetsku baštu, ima jedinstven odgovor. Bilo da vam nudi šetnju po staroj čaršiji, svilenu maramu, avanturu sa Minotaurom ili vozačem hladnjače, poznastvo sa Leni Rifenštal u Bosni, razgovor sa mamom za koji vam nedostaje još malo smelosti, ili vam ukazuje na lepotu leptira, plašeći vas sakrivenom bubašvabom koju će Pepeljuga zgaziti staklenom cipelicom – priča svake od ovih spisateljica sa vrha srpske književnosti nosi ono što vam pripada po pravu ljubavi prema dobroj knjizi. Osobeni svet žena i sklonost ka detalju, osećajnost drugačija od muške, kamerna slika istorije kao pojedinačne ljudske sudbine samo su neke od osobina ženskog pisma, koje ne poziva na suparničku podelu i rezervat u kome je pristup muškarcima zabranjen, već ukazuje na lepotu različitosti, mogućnost da se život ispriča i iz ugla žene.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Lav Nikolajevič Tolstoj Kozaci Meki povez Izdavač Izdavačka organizacija Rad Edicija Reč i misao Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život[uredi] Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, od kojih je osam preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedska pevačica Viktorija Tolstoj i švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija[uredi] Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, izjavio je: „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, napisao je: „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih“.[14] Džejms Džojs je zapazio: „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode.“ Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustva već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u Ratu i miru, Levin u Ani Karenjinoj i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svim pohvalama koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost[uredi] Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela Rat i mir, Ana Karenjina. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu Kozak(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo Ana Karenjina (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog[uredi] Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje škole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa Jasna Poljana, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagošku aktivnost, kada objavljuje Azbuku, Novu azbuku i Rusku knjigu za čitanje, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitanja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Jasnoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplašiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu Jasna Poljana, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se da je Tolstojeva aktivnost izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-ih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt[uredi] Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste. Dela[uredi] Tolstojev portret iz 1887. koji je naslikao Ilja Repin Romani i novele Detinjstvo (rus. Детство; 1852) Dečaštvo (rus. Отрочество; 1854) Mladost (rus. Юность; 1856) Porodična sreća (novela, 1859) Kozaci (rus. Казаки; 1863) Rat i mir (rus. Война и мир; 1865–1869) Ana Karenjina (rus. Анна Каренина; 1875–77) Smrt Ivana Iliča (rus. Смерть Ивана Ильича; 1887) Krojcerova sonata (rus. Крейцерова соната; 1889) Vaskrsenje (rus. Воскресение; 1899) Hadži - Murat (rus. Хаджи-Мурат; napisano 1896–1904, izdano 1912) Kratke priče Upad (1852) Sevastopoljske priče (rus. Севастопольские рассказы; 1855–56) Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863) Polikuška (1863) Kavsaski zatvorenik (rus. Кавказский Пленник; 1872) Putnik: Priča jednog konja (1864, 1886) Koliko je čoveku poterbno zemlje? (rus. Много ли человеку земли нужно; 1886) Kozak i radnik (1895) Otac Sergej (rus. Отец Сергий; (1898) Komadi Carstvo mraka (rus. Власть тьмы; (tragedija, 1886) Voće prosvećenja (komedija, 1889) Živi leš (rus. Живой труп (1900) Naučna dela i polemike Ispoved (Ispovedь; 1882) U šta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. В чём моя вера; 1884) What Is to Be Done? (1886) Carstvo Božje u tebi (rus. Царство Божие внутри вас; 1894) Jevanđelje u pismima (1896) Šta je umetnost? (1897) Zakoni ljubavi i nasilja; 1940

Ljudmila Ulicka pripoveda u knjizi O telu duše o osnovnim iskustvima života: ljubav i smrt, bolest i čudo života, samoća i bliskost. Čudesno pripovedanje o ljubavi i sumnji, o životu i strahu, o prolaznosti i smrti, a najpre o prijateljstvu i, u okviru prijateljstva, o prijateljicama koje ispunjavaju stranice ove knjige nesvakidašnjom energijom i iskustvom, vitalnošću i dobrotom. Žene su u glavnim ulogama u praktično svim pričama u ovoj knjizi. Junakinje Ljudmile Ulicke u prosvetljujućim iskustvima svog života svedoče o trenucima kada se život menja ili kada, suočene s prolaznošću, sabiraju i oživljavaju sve ono što im je doneo život. Slavna po romanima koje je napisala, Ljudmila Ulicka se još jednom potvrđuje kao možda najveći majstor savremene svetske pripovetke. Jednostavno i neponovljivo. „O telu mi znamo mnogo više nego o duši. Niko nije u stanju da nacrta atlas duše. Mi ponekad uspevamo da ulovimo samo njeno pogranično prostranstvo. Tamo, na toj granici, u meri u kojoj smo joj se približili, nastaju takve vibracije, ukazuju se tako istančani detalji o kojima je gotovo nemoguće i govoriti na našem prelepom, ali ograničenom jeziku. Rizičan, veoma opasan pristup. To prostranstvo privlači – i to što duže živiš, utoliko snažnije…“ (Ljudmila Ulicka) „Priče Ljudmile Ulicke, kod nas izdašno prevođene i još izdašnije čitane, izrastaju iz najboljih tokova ruske pripovedne tradicije koja je i dan-danas osnovna mera stvari u poslovima pripovedanja, koliko romana možda još više pripovetke i kratke priče. Žene i ženski svet, bolje reći, ženski doživljaj stvarnosti i sudbine žena gotovo uvek su težišna tačka pripovedanja Ljudmile Ulicke, počev od njenog ranog romana Medeja i njena deca, pa do nedavno objavljene zbirke O telu duše. Te dve u naslovu izdvojene reči, a naročito njihov enigmatični spoj (’O telu mi znamo mnogo više nego o duši. Niko nije u stanju da nacrta atlas duše.’) čine tačke ili jezgra oko kojih se pletu priče o osnovnim, neizbežnim i pripovedanjem nikada iscrpljenim egzistencijalnim temama i situacijama. Ovaj čitalac nikako se ne može oteti utisku da čitajući knjigu O telu duše zapravo čita novi rukopis reinkarniranog Ivana Aleksejeviča Bunjina, jer sve je tu, po hiljadu i prvi put, ali kao da je prvi put – ljubav i prateće nesavršenosti.“ Mihajlo Pantić Ljudmila Ulicka (1943, Ural), velika ruska književnica, jedan od vodećih savremenih svetskih pisaca. Ulicka je završila biologiju na Moskovskom državnom univerzitetu 1968. godine. Jedno vreme je radila kao naučnik u Institutu za genetiku u Moskvi, ali je ostala bez posla jer je na svojoj pisaćoj mašini prekucavala zabranjeni roman. Na početku književne karijere pisala je drame i scenarije za pozorište, radio i televiziju. Svetsku slavu stekla je pričama i romanima. Najvažnije knjige: Sonječka (roman, 1994), Siromašni rođaci (knjiga priča, 1994), Medeja i njena deca... Biblioteka:Zlatno runo Povez:Tvrdi Format:14x21 Broj strana:136

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Hrabal, Bohumil, 1914-1997 = Hrabal, Bohumil, 1914-1997 Naslov Svaki dan čudo / Bohumil Hrabal ; preveo sa češkog Nikola Kršić Jedinstveni naslov Každý den zázrak. srp Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski, hrvatski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 342 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kršić, Nikola, 1928-1985 = Kršić, Nikola, 1928-1985 Zbirka Savremena strana književnost ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Každý den zázrak / Bohumil Hrabal. Češki pisac Bohumil Hrabal (1914–1997) rođen je u Brnu. Njegov otac bio je upravnik pivare u gradu Nimburgu. Posle mature 1933. Hrabal je od 1934. do 1939. i od 1945. do 1946. izučavao prava na Karlovom univerzitetu u Pragu. Doktorirao je 1946. godine. Kada je nemački okupator 1939. godine zatvorio visoke škole u protektoratu Češka i Moravska, Hrabal se vratio u Nimburg, gde je radio u pivari, a zatim kao magacioner, notar i radnik na železnici. Završio je kurs za telegrafiste i postao otpravnik vozova u Kostomlatama. Od 1946. do 1947. radi kao agent osiguranja, od 1947. do 1949. kao trgovački putnik galanterijske robe i igračaka, od 1949. do 1954. u kladenskim čeličanama, odakle odlazi iz zdravstvenih razloga. Od 1958. zaposlen je kao skupljač stare hartije u Rezervama sirovina u Pragu, a zatim u pozorištu S. K. Nojmana u Pragu kao radnik na kulisama i statista. Od 1963. godine počinje da živi od pisanja. U tri navrata, 1963, 1965. i 1968, dobija nagradu izdavačke kuće Čehoslovački pisac, godine 1964. nagradu Mlade fronte, a 1969. Državnu nagradu. Godine 1968. osudio je sovjetsku okupaciju Čehoslovačke, što mu je donelo zabranu objavljivanja do 1975, kada je blago podržao režim „normalizacije“, tako da su njegove knjige ponovo mogle da se pojave u izlozima knjižara i u bibliotekama. Razdoblje od 1963. do 1969. bilo je najsrećnije razdoblje Hrabalovog stvaralaštva – proslavio se kao prozni pisac, ali i kao scenarista, jer su njegove pripovetke i novele magnetskom snagom privlačile najznačajnije češke filmske umetnike – Jiržija Mencla, Jana Njemeca, Evalda Šorma, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i druge. Za film Strogo kontrolisani vozovi Mencl je 1967. dobio Oskara. Hrabalova književna slava počinje zbirkom priča „Perlica na dnu“ (1963, drugo prošireno izdanje 1964). Sledi zbirka pripovedaka „Pričalice“ (1964), zatim knjiga „Časovi plesa za starije i naprednije“ (1964), novela „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965), proza „Oglas za kuću u kojoj više ne želim da živim“ (1965) i zbirka pripovedaka „Moritati i legende“ iz 1968. Posle prvog kruga proza okončanog 1969. godine slede knjige „Šišanje“ (1970), „Gradić u kome se zaustavilo vreme“ (1973), „Služio sam engleskog kralja“ (1975), „Nežni varvarin“ (1974), „Suviše bučna samoća“ (1976), „Svečanosti Sneguljica“ (1978), zatim „Tužna lepota“ (1979), „Svaki dan čudo“ (1979), „Harlekinovi milioni“ (1981), „Klubovi poezije“ (1981). MG71 (N)

Historijska čitanka 1 - Miljenko Jergović VBZ, Zagreb, 2006 meke korice, 220 str. Kultna knjiga Miljenka Jergovića – subjektivna povijest jednog vremena, zemlje i grada... Ova knjiga ne govori o stvarnim događajima, nego o sjećanju na stvarne događaje i o strategiji zaboravljanja. U njoj postoje krivo zapamćena imena i godine, neki su gradovi postali drugim gradovima, a s novčanica su nestala lica zeničkih topioničara i pojavila se lica husinskih rudara. Vjerojatno postoji neko pravilo prema kojem čovjek pamti i zaboravlja, ali budući da su priče o sjećanju obično historija ili fikcija, izbjegavamo misliti o takvim pravilima. `Historijska čitanka` nije ni historija, ni fikcija, nego je popis onoga što još uvijek postoji kao inventar jedne posve subjektivne povijesti grada, zemlje i vremena. Kao i svaki popis, tako bi i ovaj trebao težiti preciznosti. On ništa ne uljepšava, ne obrađuje i ne osmišljava, nego nabraja, sve dok ima što nabrajati. U njemu ima ponavljanja, i onih emocija kojih bi se sramila svaka ozbiljna priča o vremenu, ali ih se ne srame porodični albumi s fotografijama. `Historijska čitanka` zapravo je porodični album jer se čovjek uvijek familijarizira s ljudima u vremenu koje je prošlo i koje si želi objasniti. Miljenko Jergović (1966, Sarajevo), živi na selu pokraj Zagreba, piše i objavljuje na svom jeziku. U Srbiji je od 2001. objavio osam proznih knjiga, romana i zbirki kratkih priča. Pesničke knjige: Opservatorija Varšava, Zagreb, 1988; Uči li noćas neko u ovom gradu japanski, Sarajevo, 1990; Himmel Comando, Sarajevo, 1992; Preko zaleđenog mosta, Zagreb, 1996; Hauzmajstor Šulc, Zagreb, 2001; Dunje 1983 (izabrane i nove pjesme), Zagreb, 2005; Izabrane pjesme Nane Mazutha, Cetinje 2011; Zbirke priča: Sarajevski Marlboro, Zagreb, 1994; Karivani, Zagreb, 1995; Mama Leone, Zagreb, 1999; Inšallah, Madona, Inšallah, Zagreb, 2004; Mačka čovjek pas, Beograd, 2012. Izabrane priče: Sarajevski Marlboro, Karivani i druge priče, Zagreb 1999; Rabija i sedam meleka, Sarajevo, 2004; Drugi poljubac Gite Danon, Zagreb, 2007; Tango bal i druge priče, Cetinje, 2010. Romani i novele: Buick Rivera (novela), Zagreb, 2002; Dvori od oraha, Zagreb, 2003; Gloria in excelsis, Zagreb, 2005; Ruta Tannenbaum, Zagreb 2006; Srda pjeva, u sumrak, na Duhove, Zagreb 2007; Freelander (novela), Sarajevo 2007; Volga, Volga (novela), Zagreb 2009; Roman o Korini (pripovest), Beograd, 2010; Otac, Beograd, 2010; Psi na jezeru, Zagreb, 2010; Rod, Zagreb, 2013. Ogledi, eseji, članci i dr. književne forme: Naci bonton, Zagreb, 1998; Historijska čitanka, Zagreb-Sarajevo, 2001; Historijska čitanka 2, Zagreb-Sarajevo, 2004; Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu, Zagreb, 2006; Transatlantic Mail (koautor s Semezdinom Mehmedinovićem, fotografije Milomira Kovačevića Strašnog), Zagreb, 2009; Zagrebačke kronike (novinske kronike, kolumne, feljtoni), Beograd, 2010; Bosna i Hercegovina, budućnost nezavršenog rata (esej, intervju; koautor s Ivanom Lovrenovićem), Zagreb, 2010; Pamti li svijet Oscara Schmidta (projekti, skice, nacrti), Zagreb, 2010; Muškat, limun i kurkuma, Zagreb, 2011; Drame: Kažeš anđeo, Zagreb, 2000. Njegov neobjavljeni roman Wilimowski pročitan je i emitovan na Trećem programu Radio Beograda od 4. do 21. maja 2012 (čitala Koviljka Panić).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Autor - osoba Tešin, Srđan V., 1971- = Tešin, Srđan V., 1971- Naslov Priče s Marsa / Srđan V. Tešin Ostali naslovi Priče sa Marsa Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2015 (Novi Sad : Artprint media) Fizički opis 108 str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] Sadržaj S a d r ž a j: I 23 [Dvadeset tri] (9-91): Where is grandma, where do you think she hides? (11-17); Glad (18-21); Naopako (22-23); 13 [Trinaest] (24); Žrtva (25-27); Ja sam mrtva žena (28-31); Komplet (32-34); Ljudi (35-36); Kao otac i sin (37-38); Moda za starije dame (39-43); Marsovske crne hronike (44-46); Trka (47-49); Država kostiju (50-52); Mula (53-55); Kompas (56-58); Srp i čekić (59-61); Smrt prodavca životnog osiguranja (62-66); Talog (67-70); Mržnja (71-75); Loše seme (76-78); Put (79-82); Beg (83-87); Pogrešno prepoznavanje (88-91). - II Poetika (93-97): Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču? (95-97). - Epigraf post faktum (99-103): Izvori, epigrafi i citati (101-102); Piščeva beleška (103). O piscu (105-106). (karton) Napomene Tiraž 1.000. O piscu: str. 105-106 Izvori, epigrafi i citati: str. 101-102 Priče iz knjige Priče s Marsa nalaze se u više antologija savremene srpske priče, a jedna od njih uvrštena je nedavno u Antologiju najbolje evropske priče koja izlazi u SAD. Priče s Marsa donose kratke priče, napisane u duhu flash-fiction, o svakodnevici i zločinima, napetostima i konfliktima, tajanstvenim nestancima i bizarnim događajima, krimi zapletima i nesvakidašnjim preokretima u delu grada zvanom Mars. Oblikovane kao snažna i provokativna urbana crna hronika naših dana, nove priče Srđana V. Tešina postavljaju pred čitaoca pitanja na koja on ne može izbeći odgovor: Da li je svaki naš grad postao Mars? Da li je moguć život na Marsu? Otuda se može kazati kako je ova knjiga upečatljiva povest o tome kako smo sopstveni život pretvorili u Mars. Dvadeset tri kratke priče izuzetne uzbudljivosti i kritičke snage, kao i piščev poetički zapis o tome kako napisati kratku priču. Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009). Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi. MG112

Odlično očuvano! Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Kuća na osami / Ivo Andrić Vrsta građe kratka proza odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1976 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1976 (Beograd : Kultura) Fizički opis 189 str., [1] list s autorovom slikom ; 19 cm Drugi autori - osoba Đoković, Milan, 1908-1993 = Đoković, Milan, 1908-1993 Đurić, Milorad, 1937-2013 = Đurić, Milorad, 1937-2013 (Plast.; varijanta poveza) Napomene Str. 177-180: Beleška o Ivi Andriću / Milan Đoković Str. 181-189: Ivo Andrić i Srpska književna zadruga / Milorad Đurić. Predmetne odrednice Andrić, Ivo, 1892-1975 -- Srpska književna zadruga U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. MG94

Autor - osoba Cvijetić, Darko Naslov Noćna straža / Darko Cvijetić Vrsta građe dr.knjiž.oblici ; odrasli, ozbiljna (nije lijepa knjiž.) Jezik bosanski, srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo ; Zagreb : Buybook, 2021 (Sarajevo : Dobra knjiga) Fizički opis 185 str. ; 21 cm Zbirka Savremena bh. književnost (Buybook, Sarajevo) 978-953-8226-79-3 (Buybook, Zagreb) Napomene O autoru: str. [179] Slika autora i bilješka o njemu na zadnjem kor. listu. Kao i do sada, Cvijetićeva jezikotvornost jeste „prostor u kojem se [moja] odsutnost udomljuje, šćućurava i ušutkuje u predkriku” (Pusta Bosna): poriv koji se ostvaruje na granici između mučne zanemelosti, između muka svojstvenog Benjaminovom anđelu istorije, i munkovskog krika koji žudi da napusti prostor slike/fikcije i prelije se na posmatrača/čitaoca, pozivajući na zajednički boravak u teskobi (ne)izrecivosti rata, u rečenicama koje osećaju duboki umor izazvan nužnošću sopstvenog postojanja, u rečima-mišićima, punim spazama. Zorana Simić Noćna straža je povratak na stare Cvijetićeve i cvijetićevske forme. Romani, koji su formalno bili vrlo kratki, oba kraća od jedva malo duže pripovijetke, u suštinskom su smislu bili dvije gotovo nepregledne epsko-lirske gromade. Nešto poput Seoba Miloša Crnjanskog, samo bez sretnog završetka. Ili bez ikakvog završetka. Zanimljivo je, međutim, da se i u Noćnoj straži nalaze, istina u komprimiranoj formi, iste takve, sasvim romaneskne, opsežne i nepregledne, sudbinske cjeline. Miljenko Jergović Kao što zemlja o kojoj piše nema parnjaka i ne podliježe uobičajenim pravilima, tako i njegov stil izmiče uvriježenim podjelama i klasifikacijama. Očekivano, autor i ovdje s lakoćom propituje mogućnosti i širi granice jezika, stvarajući nove riječi, kao, primjerice, u tekstovima koji se bave „grobobolnom” i „kostoljubivom” zemljom ili kad govori o „palimpsestarini” za prelazak na drugu stranu papira. Da, s puno razloga moglo bi se reći kako se Cvijetić jezikom igra. No, ta igra nije čin neobuzdanog veselja, od nje čitatelja podilaze žmarci. Svaka riječ nazubljena je oštrica koja duboko zasijeca i ostavlja ožiljke. Na svakom senzibilnom čitatelju, a na piscu, kladio bih se, još i više. Upravo stoga mu nitko ne bi smio zavidjeti na talentu. Ivica Ivanišević Darko Cvijetić (11. januar 1968, Prijedor) je bosanskohercegovački i srpski pesnik, pisac, režiser i dramaturg. Rođen 11. januara 1968. godine u prijedorskom naselju Ljubija (Rudnik) u familiji Srbina i Hrvatice. Odrastao i školovao se u Prijedoru. Često navodi kao jednog od uzora Ivana Obrenova. Piše poeziju, eseje, kratke priče, režiser je i dramaturg prijedorskog Pozorišta. Pesme su mu prevođene na nekoliko svetskih jezika: francuski, engleski, nemački, slovenački, hebrejski, albanski, mađarski, poljski, makedonski i jidiš. Uređuje književnički blog pod nazivom Hypomnemata. Član je dva društva: P.E.N. Centra Bosne i Hercegovine i Društva pisaca BiH. Pesme iz njegova zbirke Ježene kožice, koje je na poljski preveo Miloš Valigorski (polj. Miłosz Waligórski) našla se u izboru za evropsku nagradu Evropski pesnik slobode (polj. Europejski Poeta Wolności) čije je finale 2020. godine, dok će 2019. godine čitava zbirka biti prevedena na poljski jezik u okviru tog festivala. Na portalu Nomad uređuje rubriku poezija pod nazivom Ko to tamo peva. Darko Cvijetić je nesumnjivo jedan od najznačajnijih književnika postjugoslovenske književnosti, objavljivao tekstove i kolumne za sve važnije časopise u regionu, učesnik svih važnijih književnih festivala (kao što su Sarajevski dani poezije, Šopovi dani na Plivi, Slovo Gorčina u Stocu). Dnevničke zapise objavljivao na portalu Buka i Slobodna Evropa. Objavljena dela Noćni Gorbačov, 1990, Beograd; Himenica, 1996, Beograd; Manifest Mlade Bosne, 2000, Novi Sad; Passport for Sforland, 2004, Banja Luka; Masovne razglednice iz Bosne, 2012, Banja Luka; Konopci s otiskom vrata, 2013, Mostar; Mali ekshumatorski eseji, 2015, Banja Luka – Beograd. Emotikoni u Viberu, 2016. Sarajevo Paraolimpijske himne, 2017. dvojezično, Ljubljana Ježene kožice, 2017. Zenica Šindlerov lift, 2018. Sarajevo – Zagreb Što na podu spavaš, 2020. Beograd – Sarajevo Značajnije pozorišne režije Nije čovjek ko ne umre, Velimir Stojanović, 1991. Srpska drama, Siniša Kovačević, 1995. Mandragola, N.Makijaveli, 1997. Galeb, paviljon 6, po A.P. Čehovu, 2003. Na čijoj strani, Ronald Harvud, 2007. Kvartet, Ronald Harvud, 2012. Feničanke, materijali, autorski projekat, 2013. Generacija bez kosti, autorski projekat, 2015. Bunar, Radmila Smiljanić, 2016. Značajnije pozorišne uloge Raskoljnikov, ZLOČIN I KAZNA,F.M. Dostojevski, režija Gradimir Gojer, 2007. Boris Davidovič, GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVIČA, Danilo Kiš, režija Gradimir Gojer, 2009. Estragon, ČEKAJUĆI GODOA,Semjuel Beket, režija Radenko Bilbija Clow, KRAJ PARTIJE, Semjuel Beket, režija Dragoljub Mutić MG55

Autor - osoba Babić, Goran Naslov Sitna slova / Goran Babić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Kulturni centar Karlovačka umetnička radionica, 1991 (Sremski Karlovci : Artprint) Fizički opis 196 str. ; 20 cm Zbirka Edicija `Krovovi` Sadržaj S a d r ž a j: Nevidljiva djevojčica (5-34). - Životinje (35-96): Rođen za nešto veliko (39-42); Svinja za tov (43); Bolesno govedo (44-45); Zatvorenikov kanarinac (46); Papagaj (47); Uškopljeni vol (48); Umjetna krava (49); Dresirani lav (50); Mrtvi vuk kojeg nose po selima (51); Lisica (52); Ustreljen vepar (53); Jastog u sanduku (54-55); Školjka na užetu (56); Ulovljena zmija (57); Izrezana jegulja (58); Štiglić na smoli (59); Vojskovođin konj (60-61); Slavuj za jelo (62-63); Pijevac za borbu (64); Srndać u lovištu (65); Bijesan pas (66); Kokoš za udava (67); Punjeni paun (68); Majmun za opite (69); Tigar ljudožder (70); Svilena buba (71); Magarac na školju (72); Glista na udici (73-74); Leptir za zbirku, proboden iglom (75); Jelen u živom blatu (76); Noj s glavom u pijesku (77); Pas u živodernici (78); Štavljena mama vučica (79); Pripitomljeni konj (80-81); Jarac za žrtvu (82); Osinjak u plamenu (83); Tetrijeb, dok pjeva (84-85); Zazidani čovjek (86); Puž (87); Slijepčev pas (88-89); Mečka na lancu (90); Pas u minskom polju (91); Puran za Božić (92); Jegulja u čatrnji (93); Pijavica na bolesniku (94); Opkoljen zec (95); Slijepi rudarski konj (96). - Bića vatre, svjetlosti (97-152): Patuljci i gljive (99); Čarolija, zlo (100-101); Jelen, zmija (102); Braća noći, djeca svaroga (103-104); Crni kukurijek (105-106); Dragi kamen, lastavica i jorgovan (107); 18 kraljica (108); Drvena kruška, slamnata lutka (109-110); Nebo, paučina (111); Iće (112); Leptirica i vosak (113-114); Srebro na staklu (115); Nejasno, nejasno (116); Sretni, mladi vampiri (117); Vid, čelik i biser (118-119); Prugasti heroj (120); Vrt vila i vještica (121-122); Rupa u svjetlosti (123-124); Pustolovi, slučajni i nužni (125); Duga, dio sjaja (126-127); Blizu i daleko (128); Nevid, morija (129); Crna munja (130); Zašto se ubio Pinocchio? (131); Volja duše (132); Prsten od dima (133-134); Glava zmaja sa suzom (135); Znak, hladno željezo (136); Nekoć davno, paljevine (137); Nevidljivi manihejac (138); Mijena nezamislivog (139); Žar ptica (140-141); Zrikavci i zmije (142-143); Je l` vam bilo vruće? (144-145); Upamti, sad si mrtav! (146-147); Ljudi od nesreće (148); Rumenilo i ulje (149); Prijateljica rđe (150); Žena od sapuna (151); Klinasto pismo, zeleni Asirac (152). - Lapot i druge listine iz ljetopisa (153-196): Povijest (157); Glava (158); Tvorac (159); Druga priča o čovjeku bez lica (160); Navada (161); Dalmacija (162); Prva priča o čovjeku bez lica (163); Maestral (164); Divovi (165); Zbirka (166); Pomor (167); Sanjar (168); Groznica (169); Pisac (170); Zmija (171); Matija i Andrija (172); Plivač (173); Greda (174); Prsten (175); Kurve (176); Otac (177); Žeđa (178); Meštrova glazbala (179); Mrtvaja (180); Lapot (181); Pošast (182); Jug (183); Zator (185); Petak (186); Bijeg (187); Blizanci (188); Kolajna (189); Dužd (190); Selidba (191); Sud (192); Igra (193); Sjever (194); Plovidba (195); Ludosti (196). (Broš.) Napomene Tiraž 500. BABIĆ, Goran, pjesnik, prozaik i dramski pisac (Vis, 18. X 1944). Djetinjstvo i mladost proveo je u raznim mjestima (Split, Makarska, Opuzen, Zagreb, Metković, Mostar, Podhum). Gimnaziju je polazio i završio (1963) u Mostaru. Studirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu i diplomirao 1968. God. 1969. osniva Centar za društvene djelatnosti omladine RK SOH (bio je tajnik ustanove, a poslije glavni urednik biblioteke). Od 1973. je glavni urednik Oka. — Javio se pjesmom Za prvu zbirku (Sloboda, 1958, 28. XI). Pjesme, prozne i dramske tekstove, književne prikaze te polemike objavljuje u publikacijama: Mlada Hercegovina (1959, 1960), Sloboda (1959, 1962–1964, 1966), Mladost (1964, 1968, 1970), Republika (između 1966. i 1980), Telegram (1966, 1968, 1969, 1972), Encyclopaedia moderna (1967, 1971/1972), Polja (između 1967. i 1980), Vidik (1967, 1968, 1970, 1972), Kolo (1969), Forum (između 1970. i 1979), Umjetnost i dijete (1970, 1979), Hrvatski tjednik (1971), Mogućnosti (1971, 1973), Odjek (1971, 1973–1975), Zadarska revija (1971, 1972), Modra lasta (1972–1974), Književna reč (1973, 1977, 1979), Oko (1975–1980), Književne novine (1979), Revija (1980) i dr. Pseudonim mu je G. B. Matin. Piše i poeziju za djecu. Sklon je pjesničkom eksperimentiranju, rušenju tradicije na tematskoj i formalnoj razini te se okušao u grafičkoj i vizualnoj poeziji. U kazalištu su mu izvedene drame Čaj s mrljom (1972); Baš-Čelik (1977); autor je TV drama Kratka noć (s K. Klarićem, 1971), Naša stvar (1975), Blesan i Tulipan (s K. Babić, 1976) te radio-dramâ Devet, devet, devet (1973), Dan kad je poludio telefon u Jugoslaviji (1974), Autostoper (1976) i dr. Za roman Smrt u snu, koji je počeo izlaziti u Forumu (1977), dobio je nagradu Željezare Sisak (1980). Pjesme su mu uvrštene u više antologija, a prevođene su na albanski, engleski, makedonski, rumunjski i slovenski. DJELA: Ptico jedna glupa u smrt zaljubljena. Zagreb 1966. — Lapot i druge listine iz ljetopisa. Zagreb 1969. — Ostale otvorene igre. Zagreb 1969. — Krabulja. Zagreb 1970. — Strašna djeca. Zagreb 1973. — Tri poeme. Beograd 1974. — Vjetrenjače trulo srce. Cetinje 1974. — Nova djeca. Dubrovnik 1975, Gornji Milanovac 1978. — Mjesečina, noćni lijes. Čakovec 1975. — Naša stvar. Rijeka 1975. — Blesan i Tulipan. Novi Sad 1977. — Dim i zima. Zagreb 1977. — Bića vatre, svjetlosti. Beograd 1978. — Dramski tekstovi, 1. Osijek 1979. — Kako se uči ljubav. Beograd 1979. — Noćna rasa. Zagreb 1979. — Smrt u snu. Zagreb 1979. LIT.: Jakša Fiamengo: Strasti avanture. Vidik, 17(1970) 21, str. 98–100. — Vjeran Zuppa: Goran Babić: Lapot i druge listine iz ljetopisa. Telegram, 11(1970) br. 508. — Branko Bošnjak: Geografija sile. Pitanja, 4(1972) 35, str. 1365–1369. — Stanka Bručić-Dvoržak: Goran Babić: Strašna djeca. Knjiga i čitaoci, 7(1973) 7/10 str. 202–203. — Jakov Jurišić: Svježina poetskog izričaja. Odjek, 27(1974) 13, str. 20–21. — Srba Ignjatović: Pesništvo Gorana Babića od Lapota do Tri poeme. Književna reč, 4(1975) br. 33. — Zvonimir Kostić: Tri poeme Gorana Babića. Letopis Matice srpske, 151(1975) CDXVI/4, str. 401–403. — Rade Prelević: Poezija kao kritika poezije. Život, 24(1975) XLVII/2, str. 220–222. — Lidija Švagel: Vjetrenjače trulo srce. Zadarska revija, 24(1975) 5/6, str. 527–528. — Marijan Tomislav Bilosnić: Čitljiva i jasna zbirka. Rukovet, 22(1976) XLIII/5–6, str. 288–289. — Ljubomir Cvijetić: Goran Babić: Mjesečina noćni lijes. Odjek, 29(1976) 10, str. 18–19. — Zvonko Kovač: Nova podloga angažmana. Stih, 1(1976) 2, str. 166–168. — Sreten Perović: Ironija kao samoodbrana. Stvaranje, 31(1976) 1, str. 135–137. — Draško Ređep: Srce domaje. Detinjstvo, 1976, 1, str. 55–60. — Lukša Fiamengo: Goran Babić: Bića vatre. OFF, 1978, 1, str. 91–93. — Ivan Božičević: Goran Babić: Noćna rasa. Republika, 36(1980) 6, str. 823–824. — Srbo Ignjatović: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/9, str. 1534–1538. — Draško Ređep: Goran Babić: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/8, str. 1331–1335. — Ranko Risojević: Smrt u snu. Odjek, 33(1980) 4, str. 17. — Ljiljana Šop: Goran Babić: Smrt u snu. Književne novine, 32(1980) br. 601. — Velimir Visković: Goran Babić: Smrt u snu. Književna reč, 9(1980) br. 139. Goran Babić je studirao i diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Od 1969. godine vodio je Centar za društvene djelatnosti omladine u sklopu kojega je objavljen niz knjiga mladih hrvatskih pisaca. Od 1973. godine glavni je urednik časopisa Oko, gdje dolazi do izražaja njegova kontroverzna polemičarska strast; zastupajući dogmatske stavove vladajuće stranke (SKJ) izaziva svojim polemikama žestok prezir i odbojnost većeg dijela hrvatske javnosti. Godine 1991. napušta Hrvatsku Babić polemičar Spomenuti je esej... svojevremeno prozvao onaj brkati i bradati zlohudi patuljak iz šume Striborove hrvatske književnosti. Naime drug Goran Babić je na moju tvrdnju da u određenom razdoblju* nije bilo pravih književnih časopisa, odnosno realne mogućnosti da se oni pojave a pogotovo prežive, rekao i napisao,... da sam mimoišao Krležine časopise, valjda misleći da sam vesla sisao, te da uistinu vjerujem da su Krležini časopisi u poslijeratnom razdoblju bili sinonim književne živosti u nas.... takav časopis kome bi urednik bio Miroslav Krleža nije naprosto izlazio, a to što je on bio urednik, i to urednik u sjeni, prvih brojeva Foruma, ne predstavlja neko osobito sretno razdoblje hrvatske književnosti. Pjesme Ostale otvorene igre, Mladost, Zagreb, 1969. Mjesečina, noćni lijes, „Zrinski“, Čakovec, 1975. Noćna rasa, Nolit, beograd, 1979. Duša, „Zrinski“, Čakovec, 1987. Vizuelna konkretna concrete poetry eksperimentalna knjizevnost poezija umetnicki strip bosch+bosch Avangardni omotači Omoti Ovitak montaža kolaž avant-garde design Artists book zenit časopis zenitizam nadrealizam ljubomir micic konstruktivizam ruska avangarda flaker prva izdanja međuratna književnost Slavko Matković Bogdanović Balint Sombati Katalin Ladik Vladan Radovanović signalizam vokovizuel Bosch+Bosch Judita Šalgo neoavangarda Vojislav Despotov Vujica Rešin Tucić postmoderna srpska književnost xx veka avangardna poezija bit international dada dadaizam dragan aleksić uj symposion grupa OHO kod e-kod mixed media bora cosic casopis rok index MG19

Autor - osoba Kupareo, Rajmund Naslov Balada iz Magallanesa / Rajmund Kupareo ; [crteži Ružica Dešković] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Dominikanska naklada Istina, 1978 Fizički opis 129 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dešković, Ružica Grassi, Fran Zbirka Tragovi svjetla ; knj. 2 (Broš.) Napomene Nekoliko riječi o piscu / Fran Grassi : str. 123-129 Čitalac će više puta na ovim stranicama naići na spominjanje hrvatskih iseljenika u Južnoj Americi. U pripovijeci „Balada iz Magallanesa“ posljednjoj u knjizi, koja je dala naslov cijeloj zbirci, pisac doživljuje neposredan susret ne samo s još živim našim zemljacima koji su, pritisnuti nuždom, napustili djedovska ognjišta i domovinsko tlo i pošli u potragu za boljim životom, nego i s onima koji već davno u tuđoj zemlji snivaju vječnim snom. Hrvatski natpisi na grobovima koje je posjetio, prisjetili su ga domovine razasute po svijetu. Nijemi razgovor s križevima nad glavama pokojnika bio je uzbudljiviji od sastanaka i saobraćanja s iseljenicima koji su još u životu. Pisac se ne plaši transponiranja tih utisaka u umjetničku zbilju i preuzima na sebe odgovornost ako ga zbog toga netko obilježi oznakom „romantik“. Književni izraz Kupareov nije opterećen fabuliranjem ni suvišnim uopćavanjem. Korijenje svih njegovih priča leži u vlastitom doživljaju. Ta osobina, prisutna još u prvoj njegovoj većoj prozi („U Morskoj kući«), ostaje kao stalni stilogeni elemenat piščeva cjelokupnog pripovjedalačkog djela. Ako tome dodamo lirizam, koji kao osobna životna odrednica daje obojenost ovim stiliziranim preživljavanjima, istakli smo još jednu osobitost Kupareova pripovijedanja i ono što ga čini prepoznatljivim. Rajmund Kupareo (krsnim imenom Luka) (Vrboska, Hrvatska 16. studenog 1914. – Zagreb, 6. lipnja 1996) bio je hrvatski svećenik, sveučilišni profesor, pjesnik, teološki pisac, esejist, skladatelj, prevoditelj, nakladnik i redovnik dominikanac. Pisao je na hrvatskom, češkom, latinskom i španjolskom jeziku. Djelovao je nekoliko desetljeća u Čileu. U svojem filozofijskom radu, Kupareo je zaokupljen dubokim smislom i svrhom umjetnosti. Životopis Rodom je s otoka Hvara, a potječe iz stare srednjodalmatinske plemićke obitelji, podrijetlom s otoka Šolte i Splita. Godine 1930. stupio je u Dominikanski red u Dubrovniku, a 1937. godine zaređen je za svećenika u Splitu. Za svoju svećeničku službu odabrao je geslo: „S Njim trpimo, da se s Njim i proslavimo“ (Rimljanima 8, 17). Diplomirao je 1939. godine na Visokom filozofsko-teološkom učilištu Dominikanskoga reda u Dubrovniku. Uređivao je mjesečni časopis Gospina krunica za vrijeme Drugoga svjetskoga rata. U istom razdoblju studirao je na Mudroslovnom fakultetu Hrvatskoga sveučilišta u Zagrebu gdje je postao profesorom talijanskoga jezika i književnosti (15. listopada 1943) i profesorom etike i estetike (19. ožujka 1944). Surađivao je s Alojzijem Stepincem, kojemu je bio i nakladnik. Od 1941. godine upravljao je Dominikanskom nakladom Istina. Za to je vrijeme obnašao službu kapelana u Trnju. Padom NDH smatrao je da ne mora bježati pred partizanima te se nije zaputio prema Bleiburgu. Utoliko više što je računao na znance i prijatelje Židove kojima je spasio život, na način da im je davao lažne potvrde o krštenju i vjenčanju, da bi mogli pobjeći Gestapu i otići u Švicarsku. Godine 1947. protiv svoje volje bio je prisiljen emigrirati iz Hrvatske. Otišao je u Olomouc u Češku, gdje je magistrirao teologiju. Potkraj 1947. i tijekom 1948. zatekao se u Španjolskoj, zajedno sa skupinom od pedesetak Hrvata, među kojima su većinu činili studenti, a ostali su bili svećenici i intelektualci raznih zvanja. Kupareo je zajedno s franjevcem Brankom Marićem dao ideju za osnivanje Zajednice Hrvata u Španjolskoj (Union Croata en Espańa). Zajednica je osnovana 23. lipnja 1948. u franjevačkom samostanu San Francisco Grande u Madridu, a Kupareo je bio među odbornicima. Dominikanske starješine ga narednih godina šalju diljem svijeta; u tom razdoblju objavljuje knjižicu Pasión de Cristo: Poema sacro en cinco misterios (Madrid, 1949., knjiga od 86 stranica). Naposljetku dolazi u Čile, gdje je dobio zadaću sudjelovati u obnovi Čileanske dominikanske provincije. Na poziv Papinskoga katoličkoga sveučilišta u Čileu (Pontificia Universidad Católica de Chile) 1950. godine dolazi predavati estetiku i aksiologiju na tamošnjem Fakultetu filozofije i odgojnih znanosti. Iduće, 1951., godine na istom sveučilištu je doktorirao, disertacijom pod nazivom Ars et Moralis. Na istom je sveučilištu bio dekanom (u dva navrata) i prorektorom. Predavao je nekoliko predmeta na Papinskom katoličkom sveučilištu: dogmatiku na Instituto Familiar, eksperimentalnu psihologiju u Seminario de Santiago, katoličku kulturu na Arhitektonskom fakultetu i estetiku likovnih umjetnosti na Likovnoj akademiji. Uređivao je časopise El mundo católico i Anales de la Facultad de filosofia y ciencias de la educación, a pokrenuo je časopis za filozofiju umjetnosti Aisthesis. 1964. godine pokrenuo je na Filozofskom fakultetu Papinskoga katoličkoga sveučilišta u Čileu Centro de Investigaciones Estéticas, koji danas djeluje pod imenom Instituto de Estetica.[3] Godine 1971. vratio se u Hrvatsku nakon što je pretrpio moždani udar. Boravio je do smrti u dominikanskom samostanu na Koloniji (Kontakova 1), gdje je nakon stanovitoga oporavka razvio vrlo plodnu spisateljsku djelatnost. Kao profesor emeritus Papinskoga katoličkoga sveučilišta u Čileu, istodobno nastavlja na španjolskom jeziku objavljivati radove u čileanskom filozofskom časopisu Aisthesis, kojega je sam bio pokrenuo u svojem čilanskom razdoblju. Zadnji od tih radova na španjolskom jeziku je La Belleza y el Arte, objavljen 1995. godine. Od 1960. član je The American society for Aesthetics (Cleveland, Ohio). Od 1985. godine inozemni je član Čileanske akademije (Instituto de Chile). 30. travnja 1995. godine predsjednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman odlikovao ga je Redom Danice hrvatske s likom Marka Marulića za osobite zasluge u kulturi. Iste godine dobio je i Nagradu „Vladimir Nazor“ za životno djelo na području književnosti. Djela Za života je objavio 25 knjiga svojih djela. Od tog je devet znanstvenih rasprava o estetici na hrvatskom, latinskom i španjolskom jeziku, a 14 je knjiga drama, pjesama, pripovjedaka i romana na hrvatskom, češkom i španjolskom jeziku. Neka djela su mu prilagođena kao radio-drama, kao Baraban iz 1943., koji je 1944. izveden na Hrvatskom krugovalu. Objavio je i hrvatski prijevod autobiografije sv. Male Terezije Povijest jedne duše. Književnost Pjesme i psalmi, (zbirka pjesama) Šibenik, 1939. U morskoj kući, 1940. Jedinac, 1942. Baraban, Zagreb, 1943. Magnificat, 1943. Pasión de Cristo, Madrid, 1949. Sliepo srdce - Gluma u dva čina, Zagreb, 1944. Nad kolievkom srdca, (zbirka pjesama) Zagreb, 1945. Nad rijekama, (zbirka pjesama) Madrid, 1948. Blagoslov zvijezda, Hrvatska revija, Buenos Aires, 1961. (izbor iz prve tri zbirke pjesama)[8] Balada iz Magallanesa, Zagreb, 1978.[9] Pjesme, izbor 1930-1980, Zagreb, 1980. Umjetnik i zagonetka života – ogledi iz estetike, Zagreb, 1982. Můj malý žaltář, Tišnov, Češka, 1982, 1988. i 2009. Prebivao je među nama (misteriji-drame: Porođenje, Muka Kristova i Uskrsnuće), Zagreb, 1985. Govor umjetnosti: ogledi iz estetike, Zagreb, 1987. Čežnja za zavičajem: pripovijesti, Zagreb, 1989. Sabrane pjesme, Zagreb, 1992. Čovjek i umjetnost: ogledi iz estetike, Zagreb, 1993. Svjetloznak (rekapitulacija pjesništva, životopis i bibliografija), Varaždinske Toplice, 1994. Kupareov psaltir Kupareove božićnice Božić u srcu ljeta, pripovijest iz Gospine krunice, prosinac 1941. Božićna idila, pripovijest iz Crkve u malom, prosinac 1984. Izabrana djela, Zagreb, 2005. (Stoljeća hrvatske književnosti, 77) Balada o Gospinim pčelama: izabrane pjesme, Zagreb, 2014. Znanstveno-pedagoška djela Estetička aksiologija (El Valor del Arte - axiologia estetica, Santiago de Chile, 1964., hrv. prijevod 2020.)[10] Creaciones Humanas - 1. Poesia, Santiago de Chile, 1965. Creaciones Humanas - 2. Drama, Santiago de Chile, 1966. Um i umjetnost: eseji, Zagreb, 2007. Mrežno dostupne rasprave iz estetike Osnovne crte Tomine teorije umjetnosti, Crkva u svijetu (Split), IX (1974.) 2, str. 186-191. Estetski antropologizam, Bogoslovska smotra (Zagreb), XLIV (1974.) 2-3, str. 239-246. Literarne primjedbe uz Tomin pojam strasti, Obnovljeni život (Zagreb), XXX (1975.) 4, str. 361-368. Zagonetnost osjećaja krivnje u djelima Franza Kafke, Bogoslovska smotra, XLVI (1976.) 3, str. 269-275. Drama ljudske ljubavi. Bertold Brecht, Obnovljeni život, XXXI (1976.) 5, str. 458-468. Vrag u djelima F. M. Dostojevskog, Obnovljeni život, XXXII (1977.) 5, str. 433-443. Predstavnici religija u djelima Ive Andrića, Obnovljeni život, XXXIII (1978.) 4, str. 300-312. Ironija u službi čovjeka : Premišljanja uz čitanje „Sabranih djela“ Meše Selimovića, Obnovljeni život, XXXIV (1979.) 3, str. 255-270. Antologije u kojima su objavljene njegove pjesme Il melograno: lirica croata contemporanea, prir. Luigi Salvini, Zagreb, 1942. Antologija hrvatske lirike, prir. Franjo Trogrančić, Rim, 1953. Pod tuđim nebom, prir. Vinko Nikolić, Buenos Aires, 1957. Poeti croati moderni, prir. Franjo Trogrančić, Milano, 1965. Hrvatska duhovna lirika, prir. Đuro Kokša, Rim 1968. Iz hrvatske marijanske lirike, prir. Renata Piličić i Ivanka Rukavina, Zagreb, 1971. Hrvatska iseljenička lirika, prir. Lucijan Kordić, Rim, 1974. Ich möchte Mauern durchschreiten. Gebete osteuropäischer Christen, prir. Rudolf Bohren, Freiburg im Breisgau : Herder, 1985. Poezija blagdanskom trenutku, prir. Pavao Crnjac, Zagreb, 1985. Poezija zajedničkoj radosti, prir. Pavao Crnjac, Zagreb, 1986. U sjeni transcendencije, prir. Neven Jurica i Božidar Petrač, Zagreb, 1987. i 1999. Pjesme Mariji, prir. Pavao Crnjac, Zagreb, 1987. Duša duše hrvatske : novija hrvatska marijanska lirika, prir. Neven Jurica i Božidar Petrač, Mostar, 1988. Šimun Šito Ćorić, 45 hrvatskih emigrantskih pisaca, Zagreb, 1991. antologija hrv. pjesništva 2. pol. 20. st. priređivača Stijepa Mijovića-Kočana „Skupljena baština“, Zagreb, 1993. antologija hrvatske iseljeničke poezije „Cvrčak u boriku“ Ante Selaka, Zagreb, 1996. Kip domovine : antologija hrvatske rodoljubne poezije XIX. i XX: stoljeća, prir. Božidar Petrač, Zagreb, 1996., 1998. i 2001. antologija „Lirika Velikog petka“ Ante Stamaća, 1998. rukoveti hrv. rodoljubnog pjesništva „Mila si nam ti jedina...“, 1998. Pod nebom Bleiburga (Antologija hrvatskog pjesništva o Bleiburgu), prir. Vinko Grubišić i Krešimir Šego, Međugorje, 1998. Majci, Kraljici mira : antologija hrvatske marjanske lirike, prir. Božidar Petrač, Zagreb, 1998. Hrvatska božićna lirika od Kranjčevića do danas : antologija, prir. Božidar Petrač, Zagreb, 2000. Hrvatska uskrsna lirika od Kranjčevića do danas : antologija, prir. Božidar Petrač, Zagreb, 2001. Pjesni Hvara : od Marulića do Šoljana, prir. Nikša Petrić, Zagreb, 2003. Vječne pjesme hrvatske ... : XX. stoljeća, prir. Miroslav Slavko Mađer, Vinkovci, 2004. Naša velečasna maslina, prir. Mladen Vuković, Split, 2006. Antologija hrvatskoga pjesništva : od davnina pa do naših dana, prir. Ante Stamać, Zagreb, 2007. Krist u hrvatskom pjesništvu : od Jurja Šižgorića do naših dana : antologija duhovne poezije, prir. Vladimir Lončarević, Split, 2007. Molitvenik hrvatskih pjesnika : vijenac molitava, Zagreb, 2008., prir. Josip Brkić 100 najljepših pjesama hrvatske književnosti, prir. Romeo Mihaljević, Zagreb, 2009. Dobrojutro more / 14. pjesnički susreti u Podstrani, izbor Jakša Fiamengo, Podstrana, 2010. Velebit u hrvatskom pjesništvu, prir. Ana Lemić i Stjepan Sučić, Gospić, 2014. Fr. Rajmund je jedan od važnijih predstavnika hrvatskoga pjesništva katoličkoga nadahnuća među koje se ubrajaju: dr. Gjuro Arnold (1853. – 1941.), otac Jovan Hranilović (1855. – 1924.), dr. Marin Sabić (1860. – 1923.), dr. Velimir Deželić stariji (1864. – 1941.), Silvije Strahimir Kranjčević (1865. – 1908.), msgr. dr. Ivan Evanđelist Šarić (1871. – 1960.), otac Milan Pavelić (1878. – 1939.), don Nedjeljko Subotić (1882. – 1950.), don Izidor Poljak (1883. – 1924.), dr. Ljubomir Maraković (1887. – 1959.), dr. Petar Grgec (1890. – 1962.), dr. Josip Andrić (1894. – 1967.), dr. Cvite Škarpa (1898. – 1968.), dr. Ilija Jakovljević (1898. – 1948.), Antun Branko Šimić (1898. – 1925.), dr. Branko Storov (1899. – 1945.), Sida Košutić (1902. – 1965.), Đuro Sudeta (1903. – 1927.), Ivo Horvat (1903. – 1994.), Nikola Šop (1904. – 1982.), dr. Ton Smerdel (1904. – 1970.), Gabrijel Cvitan (1904. – 1945.), fr. Gašpar Bujas (1906. – 1963.), dr. August Đarmati (1906. – 1981.), Ivo Lendić (1908. – 1982.), Mira Preisler (1908. – 1982.), don Jeronim Korner (1909. – 1976.), Srećko Karaman (1909. – 1964.), Vinko Nikolić (1912. – 1997.), Ante Jakšić (1912. – 1987.), Branko Klarić (1912. – 1945.), fr. Janko Bubalo (1913. – 1997.), fr. Serafin Mičić (1913. – 2002.), Viktor Vida (1913. – 1960.), don Aleksa Kokić (1913. – 1940.), fr. Lucijan Kordić (1914. – 1993.), Vinko Kos (1914. – 1945.), Jakša Ercegović (1918. – 1945.) i Luka Brajnović (1919. – 2001.). Nagrade i priznanja 1959.: počasni doktorat iz filozofije Papinskoga sveučilišta u Čileu scientiae et honoris causa 1971.: prvi Hrvat koji je naveden u prvom izdanju Who is Who in the World (izdano u Chicagu 1971.) 1978.: zaslužni profesor (professor emeritus) Likovne akademije 1985.: postaje član Čileanske akademije znanosti i umjetnosti 1995.: Nagrada Vladimir Nazor za književnost 1996.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo 1996.: Red Danice hrvatske s likom Markom Marulica za iznimni doprinos hrvatskoj kulturi 1997.: Komendator reda Bernardo O`Higgins, najviše čileansko državno odličje koje se dodjeljuje strancima Spomen Danas ulica u Starom Gradu na Hvaru nosi ime po njemu. Na trgu u Vrboskoj ispred Gospine crkve-tvrđave 26. rujna 2014. otkriveno je njegovo poprsje, rad kipara Kuzme Kovačića, a na obali u Vrboskoj, na obiteljskoj kući u kojoj je Kupareo proveo djetinjstvo, 26. rujna 2014. otkrivena mu je spomen-ploča. Dana 23. studenoga 2017. na Institutu za estetiku Čileanskog papinskog katoličkog sveučilištu u Santiagu svečano je otkriveno njegovo poprsje (bista), također rad kipara [Kuzma Kovačić|Kouzme Kovačića]. MG129 (N)

Autor - osoba Kapor, Momo, 1937-2010 = Kapor, Momo, 1937-2010 Naslov Najbolje godine i druge priče / Momo Kapor ; izbor i pogovor Marko Nedić Ostali naslovi Najbolje godine Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1997 (Pirot : Grafika) Fizički opis 273 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Nedić, Marko Zbirka Atlas Napomene Tiraž 1.500 Pogovor: str. 253-268 Beleška o piscu: str. 269-270. Predmetne odrednice Kapor, Momo, 1937-2010 – Pripovetke Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti vise od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i raščlanjavanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima – saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti. Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti. U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča. Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja). MG134 (N)