VUKOVI SA SOKOLOVOG VISA Bogdan Radulović U dobrom stanju. Rođeni Kuršumličanin Bogdan Radulović iliti „divlji čovek“, kako ga iz simpatije zovu prijatelji, kroz poeziju koju piše otkriva svoju lirsku prirodu, koja oplemenjuje sve ono što nagonski izbija iz ljudskog bića. Njegove eruptivne emocije imaju tri izvorišta: ljubav prema zavičaju, ljubav prema ženi i prema prirodi. Te tri ljubavi se u njegovim stihovima spajaju u stalno nadahnuće i podsećaju nas na čuveni Remboov stih koji kaže da se i u prirodi može biti srećan kao pokraj žene. Prema mišljenju brojnih kritičara, poeziji ovog pesnika, koji se ponosi mestom svog rođenja, selom Zagrđe kod Ivan Kule nedaleko od Đavolje varoši, treba se uvek iznova vraćati sa novim žarom, jer on je pesnik života. Silno povezan punoćom življenja, on stihom traži smisao života i čvrsto se nada da su jutra puna rose i dobrog ljudskog zbliženja. Uranjaju u njegove pesničke pejzaže beličaste magle dalekih snova, zrcali se u zelenilu voda, te mu pesma podseća na zapis. - Povremena narativnost Radulovićeve poezije njegov je metod. On se ne odriče pesničke tradicije, naprotiv. Valjaju se neprozirne magle asocijacija, stih sazreva isklesan i odbrušen, te postaje zapis, svečan kao slovo spomenika, zapisao je o poeziji ovog pesnika dr Pavle Blažek. Da bi ostao veran prirodi, Bogdan Radulović govori njenim jezikom i metaforama Sunca, Meseca, neba, vetra. Taj jezik je čist, jednostavan, ali i obogaćen epitetima. Srpski pesnički Turgenjev, kako ga još zovu, doživljajno je ispisao zaveštajnu poeziju prirode i smestio u zbirku pod nazivom „Ludi potok“, a ona nam stihovnim prizivom vraća veru u pesničku reč i njene meleme. I svoje priče, koje je stavio u knjigu pod nazivom „Orlov let“, Radulović piše sa istim žarom. Njegov svet u njima je divljina, od koje se čovek otuđio, a prema njegovom mišljenju ne bi bilo zgoreg da joj se koliko toliko vrati. Svoje priče preporučuje kroz nekoliko njih. Kaže „Jastrebovo oko“ oslikava prirodu punu divljine, gde se nadmeću jastrebovi i golubovi, a u suštini se, prema piščevom mišljenju, slično događa i u ljudskom životu. U čudesnoj priči u kojoj su na sceni jedan Paun i bik Žeronja, dva čoveka Radoš i Slavko čine zla jedan drugome. Kada atmosfera preti da se pretvori u krv i zločin, jedan čovek miri protivnike i sve se završava u najboljem redu. I kad zlo preti svima i kad nastaje mir, iz pozadine se čuje smeh onih koji znaju da se zlu i tuđoj nesreći raduju.