Slobodan Selenić Antologija savremene Srpske drameTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСлободан Селенић (Пакрац, 7. јун 1933 — Београд, 27. октобар 1995) био је српски писац, академик, професор и критичар.[1]БиографијаСлободан је рођен јуна 1933. године у Пакрацу, где је живела мајчина породица. Био је син јединац родитеља Саве, професора и Вере, рођ. Подунавац[2], која потиче из свештеничке породице. Сава је био један од вођа предратне Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића. Родитељи су се прво преселили у Срем, у Руму. Отац је пре и после женидбе живео и радио у Београду, бавећи се просветом, а касније новинарством и политиком. Родитељи су пред Други светски рат држали приватну гимназију у Београду. Током Другог светског рата Сава је сарађивао са НОП-ом. Он је у име своје партије водио преговоре са комунистима, око стварања заједничког "Народног фронта".[3] Међутим крајем 1944. године био је стрељан од стране партизана.Млади Селенић звани Боба је основну и средњу школу завршио у Београду. Ту је и студирао енглески језик и књижевност, на Филозофском факултету београдског Универзитета. Постдипломске студије похађао је током 1950. године у Великој Британији. Бавио се у младости новинарством, па од 1955. године књижевношћу. Радио је као уметнички директор (са смо 29 година живота) у предузећу "Авала филму", и сарађивао листовима "Борби" и "Делу".[4] Писао је есеје и књижевне критике; бавио се превођењем са енглеског језика. Као доцент ступио је 1965. године на Академију за позориште, филм, радио и телевизију. Дописни је члан САНУ у Београду од 25. априла 1991. године. Био је ожењен Меримом; становали су од 1964. године у стану код Студентског парка; у браку нису имали деце. Академик Слободан Селенић је умро од рака, у 62. години живота у јесен 1995. године у Београду.[5]Био је последњи председник Савеза књижевника Југославије. По проф. Ненаду Прокићу Био је паметан као пчелица и леп као неки скандинавски принц. Представљао је углађену, паметну, лепо васпитану Србију.[6][7]ДелоСеленић је писао романе, драме (3) и позоришну критику (редовно је објављивао између 1956-1978). За роман првенац "Мемоари Пере богаља" добио је 1969. године Октобарску награду града Београда. Био је члан САНУ и добитник многих награда, између осталих НИН-ове награде 1980. године за роман Пријатељи. Његове књиге су биле неколико година најчитаније штиво. Био је и редовни професор на Факултету драмских уметности где је предавао драматургију 20. века.По његовом истоименом роману и сценарију, 1995. године је снимљен филм Убиство с предумишљајем. Наредне 1996. године снимљен је филм Очеви и оци.У неколико својих романа (Тимор мортис, Писмо глава, Очеви и оци, Убиство с предумишљајем), прати токове самоспознаје и опстанка једне иманентно трагичне културе. За књигу роман "Тимор мортис", добио је 1989. године награду Меша Селимовић.Најпознатија делаСлободан СеленићМемоари Пере Богаља (1968)Писмо глава (1972)Пријатељи (1980) - нека од издања ове књиге носе наслов Пријатељи са Косанчићевог венца 7Очеви и оци (1985)Тимор мортис (1989)Убиство с предумишљајем (1993)9/8

Slobodan Selenić Antologija savremene Srpske drameTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСлободан Селенић (Пакрац, 7. јун 1933 — Београд, 27. октобар 1995) био је српски писац, академик, професор и критичар.[1]БиографијаСлободан је рођен јуна 1933. године у Пакрацу, где је живела мајчина породица. Био је син јединац родитеља Саве, професора и Вере, рођ. Подунавац[2], која потиче из свештеничке породице. Сава је био један од вођа предратне Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића. Родитељи су се прво преселили у Срем, у Руму. Отац је пре и после женидбе живео и радио у Београду, бавећи се просветом, а касније новинарством и политиком. Родитељи су пред Други светски рат држали приватну гимназију у Београду. Током Другог светског рата Сава је сарађивао са НОП-ом. Он је у име своје партије водио преговоре са комунистима, око стварања заједничког "Народног фронта".[3] Међутим крајем 1944. године био је стрељан од стране партизана.Млади Селенић звани Боба је основну и средњу школу завршио у Београду. Ту је и студирао енглески језик и књижевност, на Филозофском факултету београдског Универзитета. Постдипломске студије похађао је током 1950. године у Великој Британији. Бавио се у младости новинарством, па од 1955. године књижевношћу. Радио је као уметнички директор (са смо 29 година живота) у предузећу "Авала филму", и сарађивао листовима "Борби" и "Делу".[4] Писао је есеје и књижевне критике; бавио се превођењем са енглеског језика. Као доцент ступио је 1965. године на Академију за позориште, филм, радио и телевизију. Дописни је члан САНУ у Београду од 25. априла 1991. године. Био је ожењен Меримом; становали су од 1964. године у стану код Студентског парка; у браку нису имали деце. Академик Слободан Селенић је умро од рака, у 62. години живота у јесен 1995. године у Београду.[5]Био је последњи председник Савеза књижевника Југославије. По проф. Ненаду Прокићу Био је паметан као пчелица и леп као неки скандинавски принц. Представљао је углађену, паметну, лепо васпитану Србију.[6][7]ДелоСеленић је писао романе, драме (3) и позоришну критику (редовно је објављивао између 1956-1978). За роман првенац "Мемоари Пере богаља" добио је 1969. године Октобарску награду града Београда. Био је члан САНУ и добитник многих награда, између осталих НИН-ове награде 1980. године за роман Пријатељи. Његове књиге су биле неколико година најчитаније штиво. Био је и редовни професор на Факултету драмских уметности где је предавао драматургију 20. века.По његовом истоименом роману и сценарију, 1995. године је снимљен филм Убиство с предумишљајем. Наредне 1996. године снимљен је филм Очеви и оци.У неколико својих романа (Тимор мортис, Писмо глава, Очеви и оци, Убиство с предумишљајем), прати токове самоспознаје и опстанка једне иманентно трагичне културе. За књигу роман "Тимор мортис", добио је 1989. године награду Меша Селимовић.Најпознатија делаСлободан СеленићМемоари Пере Богаља (1968)Писмо глава (1972)Пријатељи (1980) - нека од издања ове књиге носе наслов Пријатељи са Косанчићевог венца 7Очеви и оци (1985)Тимор мортис (1989)Убиство с предумишљајем (1993)9/8

Detalji predmeta Stanje Polovno -Izdavač: `Muzej žrtava genocida` -Povez: Mek -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 197 -Format: 26 cm -Stanje: dobro očuvano Predmetne odrednice: Drugi svjetski rat 1939-1945 – Kozara – 1941-1945 – Ratni zločini – Ustaše – Kozara – 1941-1945 – Srbi – Genocid – Kozara – 1941-1945 Tokom januara i početkom februara 1942. godine ustaški funkcioneri iz Banja Luke i Zagreba isplanirali su masovan pokolj srpskog stanovništva u rudniku Rakovac i selima Drakulić, Šargovac i Motike. Glavni organizatori pokolja bili su Viktor Gutić ustaški povjerenik za bivšu Vrbasku banovinu, župnik iz samostana Petrićevac Miroslav Filipović i drugi ustaški funkcioneri u Banjoj Luci i Zagrebu. Ovi zločini izvršeni su „sa znanjem i odobrenjem ustaških vrhova i glavnih funcionera“. U njemu su učestvovale ustaše iz Banje Luke, Motika, Ivanjske, Petrićevca, Šargovca i Druga tjelesna Poglavnikova bojna“ pod vođstvom nadporučnika Josipa Mišlova u jačini nekoliko stotina ustaša.[1] U jutarnjim satima 6/7. februar ustaše su počele da se razmještaju po rudniku i opkoljavaju pomenuta sela. Toga jutra oko 4 časa desetak ustaša iz Druge tjelesne Poglavnikove bojne došli su u rudnik Rakovac i pobili nekoliko rudara srpske nacionalnosti. Potom je oko 8 časova došlo još 50 ustaša i tada je počela likvidacija svih zatečenih srpskih rudara. Hladnim oružjem ubijeno je 37 rudara srpske nacionalnosti.[2] Nakon zločina u rudniku Rakovac ustaše su sa pristiglim pojačanjima krenuli u selo Drakulić. Tu su im pomagali lokalni Hrvati, koji su dan prije pokolja bili pozvani „kod crkve u Petrićevcu“ i odatle su odvedeni u „ustaški tabor u B. Luci gdje su nam priredili večeru“. Svi prisutni Hrvati iz Drakulića su nakon večere bili „zakleti ustaškom zakletvom“.[3] Ustaše pod vođstvom župnika Filipovića, nadporučnika Mišlova i drugih, krvavi pir u Drakuliću počeli su pred kućom Đure Glamoča: „gdje je njihov vođa Filipović uzeo u ruke djete Glamoč Đure staro 6 meseci i ustašama održao jedan ohrabrujući govor, da se neboje greha za dela koja treba da čine, nego da ovako postupe kao on, a greh on prima na sebe, ako koji nebi hteo tako ćiniti on će ga ubiti. Odmah je detetu koje je držao u ruci otsekao glavu, pokazujući na taj naćin primjerom ustašama šta im valja ćiniti u našem mestu. Posle toga ustaše su sekirama i noževima pobile ovu grupu od oko 80 osoba u kući Glamoč Đure. Posle toga djele se na tri grupe i kreću kroz selo vođeni od domaćih ustaša u Srpske kuće i ovde sve živo bez razlike na pol i starost pada pod krvavim ustaškim nožem i sekirom. Pokolj je poćeo ujutro rano a do 11 časova pre podne preko 700 leševa ležalo je sa razmrskanim glavama i unakaženim telom po svim kućama… Istog dana oko 4 sata posle podne ustaše odlaze iz sela, a već sutra dan vraćaju se u selo i sa saonicama počinju da izvlaće iz kuća, u kojima su ležali tako reći neohlađeni leševi, sve što im je do ruke došlo, naročito namirnice i rakiju. U ove kuće već posle dva do tri mjeseca ustaške vlasti naseljavaju izbjeglice iz okoline Livna, Duvna, Glamoča i Hercegovine, ovi naseljenici su se zadržali sve do oslobodđenja u Drakulićima.“[4] U ovim zločinima učestvovali su i Hrvati iz Drakulića među kojima su bili: Andrija Golub, Marko Pletikosa, Šimo Pletikosa, Petar Pletikosa, Frido Azler i drugi. Nakon Drakulića ustaše su nastavile pokolj u Šargovcu: „Tu su ustaše pod vođstvom istog nadporučnika Josipa Mišlova sa organizatorima pokolja i u Šargovcu Miroslavom Filipovićem, Andrijom Golubom, Ivanom Jurićem, Viktorom Nanutom, Markom Pletikosom, Ilijom Golubom i Markom Golubom koji su ih vodili od kuće do kuće, pokazivajući srpsko-pravoslavne kuće, i kao gore što je navedeno vršili pokolje. U Šargovcu je u 22 doma pobijeno 89 žrtava, a na isti način po izvršenju pokolja opljačkali su 23 doma…“[5] U povratku iz Šargovca ustaše prave pokolj u selu Motike koje se nalazi u neposrednoj blizini grada Banja Luke. Tim ustašama pomagali su domaće ustaše iz Motika, prve komšije pobijenih Srba: „Selo Motike su bile već 6. II. 1942 g. u 4 sata popodne od strane takozvane ‘Legije Motičana’ koju su sačinjavali naoružani meštani a koji su ovi blokadu držali sve do jutra do dolaska ustaške vojske, pa su na svojim mestima ostali i poslije ustaškog ulaska u selo, da bi pazili ako bi neko iz sela pokušao da pobegne da bi ga mogli iz puške ubiti. Vršeći ovu dužnost pucali su za Brković Mirkom koji je uspeo da pobegne iz sela i da se na taj način spase sigurnoj smrti. Ustaše su poslije svoga dolaska u Motike odmah i same blokirale ceo zaselak Todići i Vasići gdje su naseljeni sami Srbi. Prvo su skupili iz više kuća oko 75 osoba, raznog pola i starosti pa čak i djecu iz kolevke, doveli ih pred kuću Vasića Ilije gdje su ih ubijali sikirama… Pošto su pobili sve u zaseoku Todići i Vasići, prelaze mirno preko zaseoka Šobe i Knežići, u kojima su naseljeni katolici i dolaze u zaseok Stijakovići. U ovom zaseoku kuće su raštrkane pa su morali ići od kuće do kuće gdje su pobili također sve živo u kućama. Ovaj strahovit pokolj završen je oko 3 sata poslije podne a za cijelo vrijeme opaljen je iz ustaške puške jedan jedini metak i to na Vasić Stola, koji je pokušao da izbegne smrt od sekire ali je pogođen od metka poginuo… Zajedno sa ovim pokoljem ustaše vrše jednu opštu pljačku sela i to prvi dan naročito odvode stoku a u večer već stižu u Banja Luku. Sutradan se opet vraćaju i pljačkaju sve iz kuća… U ovoj raboti im se priključuju mnogi Motičani iz zaseoka Šobe i Knežići koji odnose svojim kućama jedan dobar deo pljačke, tako da su kuće žrtava ovog pokolja ostale prazne jedino su lješevi, koji su ostali oko 15 dana po kućama davali sliku tog zverskog ustaškog klanja nevinih žrtava.“[6] Od ustaša iz Motika koji su učestvovali u ovom pokolju svjedoci su upamtili ove: Petar Marić, Anto Stepančević, Mato Domazet, Ivo Domazet, Niko Durbić, Jure Durbić, Joso Durbić, Ivo Durbić, Mile Lipovac, Mile Josipović, Joso Josipović, Mile Kasipović i drugi. Istrebljenje Srba u rudniku Rakovac i selima Drakulić, Šarkovac i Motike, bilo je pažljivo isplanirano i temeljno izvedeno. Likvidirana su srpska sela u blizini Banja Luke koja je trebala biti glavni grad NDH. Zbog toga se i pristupilo čišćenju okoline grada od srpskog stanovništva. Masovno istrebljenje srpskog stanovništva u pomenutim selima imalo je između ostalog za cilj i lakšu asimilaciju Srba iz drugih sela banjalučkog sreza. Tako je npr. bilo u selu Dragočaj: „U toku 1943. g naše selo je bilo pošteđeno od zločina ustaša jer smo poslije pokolja u Drakulićima bili pozvani na jedan skup na kome su pravoslavcima govorili Šalić Toma, Marić Ivica i Komnenović Ivan, a koji je skup održan tri dana posle pokolja u Drakulićima tj. u februaru 1942. g. na kome su nam preporučivali da pređemo na katoličku veru, ako neželimo da pređemo kao oni u Drakulićima i Motikama. Pod ovakom presijom skoro svi pravoslavni iz Dragočaja bili su prisiljeni promeniti veru da bi spasli svoju glavu.“ -Troškove transporta snosi kupac(cena predmeta+Poštarina) -Poštarina zavisi od težine predmeta -Šaljem preporučenom tiskovinom ili Post Express službom kako Vama odgovara -Ukoliko dodje do reklamacije, povratnu poštarinu snosi kupac -Pouzećem ne šaljem -Ne šaljem robu van Srbije -Kontakt isključivo porukama

vrlo dobro stanje kao na slikama Čaršija i kultura Sreten Dinić Knjiga za narodno prosvećivanje, sa slikama, izdanje Knjižarnice Rajkovića i Ćukovića, Beograd, 1923. Originalni meki kartonski povez Jezik srpski, ćirilica. 104 str. Štamparija: „Davidović“. Ilustrovano. Sreten Dinić (Veliki Šiljegovac, 1875 — Leskovac, 1949) bio je pisac i kulturno-prosvetni radnik. Pored srpskog služio se francuskim i ruskim jezikom. Dinić je osnovnu školu učio u svom selu Velikom Šiljegovcu, u podnožju Jastrepca, od 1883. do 1887. godine. Nižu gimnaziju pohađao je u Kruševcu od 1887. do 1891. godine. Godine 1891. Dinić se upisuje u nišku Učiteljsku školu. Dinić je školovanje morao kasnije da nastavi u bogosloviji. Nakon prve godine bogoslovije, postavljen je za privremenog učitelja u Bivolju kod Kruševca, s tim da položi maturu idućeg maja u aleksinačkoj Učiteljskoj školi, koja je te godine bila premeštena iz Beograda u to mesto. Najzad, od 12. maja do 12. juna 1897. godine, u Učiteljskoj školi u Aleksincu polagao je završni učiteljski ispit i položio ga sa odličnim uspehom, samo trojica sa vrlo dobrim, a ostali sa dobrim, ukoliko nisu odbijeni. Od strane Ministarstva postavljen je za učitelja u Kladušnicu kod Kladova. Njegov rad se ogleda u organizovanju seoskih zadruga u selima u kojima je službovao,u prosvećivanju naroda,ali i kao pesnik,pripovedač i kao autor dela za scenska izvođenja. Dinić je 1913. godine postavljen za školskog nadzornika leskovačkog i vlasotinačkog sreza. U Leskovac je došao 20. novembra 1913, i otada nije menjao mesto svog službovanja i rada. Zajedno sa dvojicom naizmeničnih predsednika opštine, Mičetom Babamilkićem i Stojanom Nikolićem, aktivno je uključen u rešavanju školskih ali i komunalnih problema Leskovca. Sa početkom Prvog svetskog rata i povlačenjem, zajedno sa srpskom vojskom prelazi Albaniju. Dolaskom na Krf, učestvovao je u osnivanju državne štamparije i srpskih novina, a postao i član redakcije ovog lista i njegov prvi saradnik zajedno sa brankom Lazarevićem, Milutinom Bojićem, Dragoljubom Filipovićem i drugima. U Srpskim novinama i Ratnom dnevniku, koji je izlazio u Solunu, Dinić je objavio svoje beleške o povlačenju srpske vojske. Delo je još odmah stavljeno na raspolaganje francuskim publicistima, a prijatelj srpskog naroda Žozef Renok koristio ga je za svoja predavanja na Sorboni o tragičnoj odiseji Srba kroz Albaniju. Ovaj prvi spis o poslednjim mesecima Srbije u 1915. godini i povlačenju usred zime, posle rata, izdat je o trošku pisca pod naslovom „Srpska vojska i bežanje kroz Albaniju i na Krfu”.[1] Nakon što je oboleo od malarije, 1917. godine, upućen je u Francusku na lečenje, gde stvara prijateljstva sa francuskim intelektualcima. Na narodnom univerzitetu koji je osnovao u Frenšvilu, našim invalidima držao je čitave cikluse predavanja. U mestu Polinji, Dinić pred većim skupom govori na francuskom o stradanju Srba pri povlačenju kroz Albaniju. Rad u Leskovcu[uredi] Dinićev rad u Leskovcu bio je bogat i sadržajan. Nakon rata (1923. godine) bio je jedan od pokretača inicijative za osnivanje Narodnog univerziteta, čiji je kasnije bio aktivni saradnik. Jedan je od osnivača Narodne knjižnice i čitaonice, prvog profesionalnog pozorišta (1926-1929) u kome je radio kao upravnik. Bio je i prvi upravnik „Akademskog pozorišta u Leskovcu” osnovanog 1934. godine. Uređivao je časopise Leskovački glasnik i „Narodni prosvetitelj” koga je pokrenuo u periodu 1928-1933. Dinić se zalagao za otvaranje Muzeja grada, učestvovao je u radu Građanske kasine i Pevačkog društva „Branko” gde je bio član uprave a bio je i na čelu gradske zdravstvene zadruge. Bavio se pisanjem drama a od njegovih šest tekstova najpoznatiji je „Naša rabota”, o leskovačkom životu.[2] Preminuo je u Leskovcu, avgusta 1949. godine, posle duge i teške bolesti.[3] Književna dela[uredi] Pored svih navedenih poslova, Dinić se bavio i književnošću. Napisao je preko 50 knjiga a bio je saradnik i urednik značajnih listova, časopisa i zbornika u to vreme („Srpske novine”, „Leskovački glasnik”, „Narodni prosvetitelj” i dr.).[2] Neka od njegovih dela su: Studija „O narodnim učiteljima,, Pozorišna igra u sedam slika „Kosovski boj” objavljeno 1925 u Leskovcu Zbirka pesama „Jeci i odjeci” (Beograd, 1905) Iz carstva mraka - Carstvo rakije, 1906, Carstvo mraka – Carstvo sudbine, 1910. godine. Udžbenik „Poznavanje prirode za III i IV razred osnovne škole (Beograd, 1910). Iz carstva lažne obrazovanosti, (Beograd, 1913) Moj zavičaj, (Beograd, 1926) Bugarska zverstva u vranjskom okrugu ,dve knjige objavljene (1921), Autobiografske beleške - Moje brojanice Komad „Ratno siroče” 1924 ,Leskovac Komad „Pod maslinama na Krfu” (Beograd, 1926) ima dva čina i napisan je „po ličnim doživljajima i utiscima’’ Komad u jednom činu „Proglas ujedinjenja” (Leskovac, 1930), gde glorifikuje bratstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Zbirka „Mali putnici”,1921 „Školska higijena” dobila je prvu nagradu američke misije i iste godine objavljena u izdanju Ministarstva prosvete (Beograd, 1922). Knjiga „Škola života’’ Čaršija i kultura - „knjiga za narodno prosvećivanje’’ radomir konstantinovic filozofija palanke

,,Zamalo smrtonosni zrak" je prvi roman o Nikoli Tesli mađarskog pisca Ištvana Lakatoša. Predivno ilustrovan, duhovito ispripovedan novi Lakatošev stimpank roman za decu prvi je u serijalu o fantastičnim dogodovštinama genijalnog izumitelja Nikole Tesle, devojčice Eme i njihove luckaste družine. U dalekom Predalekom Velegradu, živi genijalni naučnik NIKOLA TESLA i smišlja fantastične izume koji izgleda nikoga ne zanimaju. Dobro, nikoga osim njegovih neobičnih ukućana: dečaka štrebera Varnave, šofera Lavrentija (koji je Varnavin ujak i – morsko prase) i vernog psa-robota Mekakuce. Učmali život u Teslinoj laboratoriji okreće se naglavačke kad u laboratoriju provali Ema, devojčica koja, kao i svi siročići iz Kalauzove bande, mora svakodnevno da donosi plen da bi opstala u tom sumornom sirotištu. Naravno, Ema je brzo zaključila da joj je lepše da ostane kod Tesle, a trapavim genijalcima potreban je neko hrabar i snalažljiv. Kada zli doktor Korvus zarazi čitav grad kijavicom i počne da pretvara ljude u ribe, samo genijalni Tesla i njegova hrabra družina mogu spasti svet! Ištvan Lakatoš je slavni mađarski autor stripova i knjiga za decu, ilustrator i esejista. Osvojio je mnoge značajne nagrade u svojoj zemlji a njegov roman Kockograd nalazi se na listi odabranih dela najvažnije internacionalne organizacije za književnost za decu i mlade IBBY. „Ema i Tesla 1 - Zamalo smrtonosni zrak" u emisiji Tako stoje stvari 02.12.2019. Predstavljanje knjige Ištvana Lakatoša „Ema i Tesla 1 - Zamalo smrtonosni zrak" u emisiji Tako stoje stvari 27. 11. 2017. Autorka priloga Gordana Pavlović Glavinić. Govori prevoditeljka Draginja Ramadanski i učenici OŠ „Nikola Tesla" u Rakovici Ema Zečević i Nikola Rakov. Prilog je sniman u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Detaljnije Subota sa knjigom: „Ema i Tesla“ (1-2) 12.01.2019. Pre nekoliko dana, obeležena je godišnjica smrti velikog Nikole Tesle, čoveka čiji je neprocenjivo vredan poklon civilizaciji suvišno predstavljati i kojim se posebno naš narod, s pravom, diči. Detaljnije INTERVJU, IŠTVAN LAKATOŠ: DEČIJA KNJIŽEVNOST TRETIRA SE KAO NEDORASLA 15.11.2018. U oktobru mesecu Ištvan Lakatoš bio je gost izdavačke kuće Odiseja na Beogradskom sajmu knjiga, promovišući svoj roman “Kockograd” i serijal “Ema i Tesla”, i to je bila prilika da sa ovim popularnim autorom porazgovaramo o njegovom stvaralaštvu i književnosti za decu. Detaljnije Vodič za roditelje: Odiseja na Sajmu knjiga 2018 05.11.2018. Mađarski pisac, ilustrator i autor stripova bio je Odisejin gost u vreme Sajma knjiga i potpisivao je knjige na Odisejinom štandu. Detaljnije Ištvan Lakatoš u Beogradu 02.11.2018. Ištvan Lakatoš je na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu bio specijalni Odisejin gost! Detaljnije Tesla savršeno uklopljen u svet stripa 27.10.2018. Ti čudesni, ako mogu reći gotovo „ludački“ izumi Nikole Tesle savršeno se uklapaju svet koji ja stvaram u stripovima Detaljnije Prikaz romana ,,Zamalo smrtonosni zrak" 08.06.2018. Počela sam sa čitanjem čim je knjiga stigla, pa sam onda počela da odugovlačim jer nisam baš bila voljna da napustim Predaleki Velegrad. A kada se avantura završila, jer sve što je lepo ima kraj, ja sa se opet vratila dumanju i zato odmah moram da vam kažem: ovu kritiku piše odrasla žena sa (kakvim takvim) životnim iskustvom i teorijskim znanjem i ova kritika nije namenjena deci, već je za vas koji ste roditelji, tetke, ujaci i ostali ljudi koji imate neke klince koje volite. Detaljnije „Zamalo smrtonosni zrak“ – stimpank roman o Nikoli Tesli 31.01.2018. Ištvan Lakatoš, mađarski pisac za decu i ilustrator, i sam je pronašao inspiraciju u stimpanku i, želeći da ga približi mlađoj čitalačkoj publici, napisao serijal u kojem je glavni junak upravo Nikola Tesla. Detaljnije Prikaz romana ,,Zamalo smrtonosni zrak" 11.01.2018. U dalekom, predalekom velegradu, po krovovima kuća šunjala se jedna tajanstvena osoba. Ali, zašto bi se neko šunjao po krovovima? Postojao je neki plan, plan krađe. Da, tajanstvena osoba je kradljivac. A postoji i nešto gore od činjenice da je neko kradljivac - činjenica da je kradljivac, ustvari, kradljivica. Da, kradljivac je devojčica. Detaljnije Zamalo smrtonosni zrak u emisiji Sve boje života 28.11.2017. Predstavljanje knjige Istvana Lakatoša, „Ema i Tesla 1, Zamalo smrtonosni zrak" u emisiji Sve boje zivota 26.11.17., urednica Vesna Pavliček, autorka priloga Hristina Gajiović, reditelj Nikola Zdravković, govori Aleksandar Gubaš Detaljnije Prikaz romana ,,Zamalo smrtonosni zrak" Ištvana Lakatoša 20.11.2017. Svetska fascinacija Nikolom Teslom nije zaobišla ni komšijsku Mađarsku, odakle nam stiže Zamalo smrtonosni zrak, kojim je Ištvan Lakatoš započeo serijal Ema i Tesla. Lakatoš nam je poznat po svom romanu Kockograd, koji je na Knjigoskopu proglašen za najbolji strani roman za decu 2016. Detaljnije „Ema i Tesla" Ištvana Lakatoša u Hronici Sajma 2017 16.11.2017. Predstavljanje romana ,,Zamalo smrtonosni zrak", prvog dela u serijalu o Nikoli Tesli mađarskog pisca Ištvana Lakatoša u emisiji Hronika Sajma 2017, RTS Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slike i crtezi: Momo Kapor Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Attila József (mađarski: [ˈɒtillɒ ˈjoːʒɛf]; 11. travnja 1905. – 3. prosinca 1937.) bio je jedan od najpoznatijih mađarskih pjesnika 20. stoljeća.[1] Općenito nepriznat tijekom svog života, József je tijekom komunističke ere 1950-ih hvaljen kao veliki mađarski `proleterski pjesnik` i postao je najpoznatiji među modernim mađarskim pjesnicima na međunarodnoj razini.[2][3] Biografija Pa, na kraju sam našao svoj dom, zemlja gdje besprijekorno isklesana slova čuvaj moje ime iznad groba gdje sam sahranjen, ako imam grobare. Ime, hát megleltem hazámat (prva strofa), preveli Edwin Morgan, Attila József Attila József rođen je u Ferencvárosu, siromašnoj četvrti Budimpešte, 1905. od Árona Józsefa, radnika u tvornici sapuna Székelyja i rumunjskog podrijetla iz Banata, i Borbále Pőcze, mađarske seljanke kumanskog podrijetla; [4] imao je dvoje starijih sestre, Eta i Jolán. Kad je József imao tri godine, poslan je živjeti kod udomitelja nakon što je njegov otac napustio obitelj, a majka mu se razboljela. U vrijeme njegova rođenja, Attila nije bio poznato ime; zbog toga su ga njegovi udomitelji zvali Pista, nadimak za mađarsku verziju Stjepana.[5][6][3] Od svoje sedme do četrnaeste godine, József se vratio živjeti sa svojom majkom sve dok nije umrla od raka 1919., u dobi od samo 43 godine.[6][3] Dok je također pohađao školu, radio je mnoge neobične poslove i bio je samoopisani ulični jež. Nakon smrti njegove majke, o tinejdžeru Józsefu se brinuo njegov šogor, Ödön Makai, koji je bio relativno bogat i mogao mu je platiti školovanje u dobroj srednjoj školi. Godine 1924. József je ušao na Sveučilište Franz Joseph kako bi studirao mađarsku i francusku književnost, s namjerom da postane profesor u srednjoj školi. Izbačen je sa sveučilišta, smatran nesposobnim za učitelja, nakon što je napisao provokativnu i revolucionarnu pjesmu Tiszta szívvel (`S vedrim srcem` ili `Svim srcem`). S rukopisima je 1925. godine otputovao u Beč gdje je zarađivao za život prodajući novine i čisteći spavaonice, a zatim sljedeće dvije godine u Pariz gdje je studirao na Sorboni. Tijekom tog razdoblja čitao je Hegela i Karla Marxa, čiji mu se poziv na revoluciju sviđao, kao i djela Françoisa Villona, slavnog pjesnika i lopova iz 15. stoljeća. Financijski se József uzdržavao od ono malo novca što ga je zaradio objavljivanjem svojih pjesama kao i od svog pokrovitelja Lajosa Hatvanyja. Vratio se u Mađarsku i godinu dana studirao na Peštanskom sveučilištu. József je tada radio za Institut za vanjsku trgovinu kao francuski dopisnik, a kasnije je bio urednik književnog časopisa Szép Szó (Lijepa riječ).[3] Pristaša radničke klase, József se 1930. pridružio ilegalnoj Komunističkoj partiji Mađarske (KMP). Njegovo djelo iz 1931. Döntsd a tőkét (Sruši blok/glavni grad) zaplijenio je javni tužitelj. Józsefov kasniji esej `Književnost i socijalizam` (Irodalom és szocializmus) doveo je do optužnice. Godine 1936. isključen je iz Mađarske komunističke partije zbog svoje neovisnosti i zanimanja za Freuda.[3] Počevši od djetinjstva, József je počeo pokazivati znakove mentalne bolesti te su ga psihijatri liječili od depresije i shizofrenije. U odrasloj dobi država ga je poslala u sanatorij i dijagnosticirana mu je `neurastenija gravis.`[3] Moderni znanstvenici vjeruju da je vjerojatno imao granični poremećaj osobnosti.[7] Nikad se nije ženio i imao je samo mali broj afera, ali se često zaljubljivao u žene koje su ga liječile.[potreban citat] József je umro 3. prosinca 1937., u dobi od 32 godine, u Balatonszárszóu. U to vrijeme boravio je u kući svoje sestre i šogora. Stradao je dok je puzao kroz željezničku prugu gdje ga je zgnječio vlak koji je krenuo. Nedaleko od mjesta gdje je poginuo nalazi mu se spomen obilježje. Najšire prihvaćeno stajalište je da je počinio samoubojstvo, koje je prije toga pokušao; toga je dana napisao pet oproštajnih pisama...

MOMO KAPOR ELDORADO Meki povez Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

MOMO KAPOR ZOE Tvrdi povez Izdavač Znanje Zagreb Biblioteka Hit Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

MOMO KAPOR BELEŠKE JEDNE ANE Tvrdi povez Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

MOMO KAPOR FOLIRANTI Tvrdi povez 4/2 Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sećanja najvećeg savremenog kritičara nemačke književnosti na sopstveni život istovremeno su istorija nemačke literature u ovom veku i poglavlje u novijoj istoriji sveta. Ova knjiga je važan doprinos razumevanju Trećeg rajha i otkriva nam kako je moguće da se dogode zverstva koja i danas deluju neshvatljivo, te da bauk mračne prošlosti još uvek vreba. Vrhunsko, potresno štivo, jednog od najvećih intelektualaca zapadne Evrope. Moj život je moguće, podeliti u četiri celine: prvi deo čini odrastanje u Poljskoj, a potom u Nemačkoj, prvo vajmarskoj, potom nacističkoj; od jedne `tipične građanske priče` Moj život sve više menja žanr ka nekakvom polit-hororu, kako nacističko besnilo sve više uzima maha. Drugi deo čini ratna priča, deportacija u Poljsku, nezaboravno svedočanstvo o životu (i smrti, sveprisutnoj) u Varšavskom getu. Treći deo Mog života povratak je u Poljsku, uranjanje u novu, jedva podnošljiviju, boljševičku tamnicu, mukotrpno sticanje nekakve književne, uglavnom germanističke `karijere` u jednom neslobodnom društvu; slikoviti paradoksi i apsurdi tog vremena nisu nam nepoznati, mada ih nismo iskusili u tako drastičnom vidu. Četvrti deo: emigracija u SR Nemačku, napuštanje socijalističkog `veštačkog raja`, trajno opredeljivanje za nemačku literaturu kao najveću strast njegovog života, postepeni uspon kroz zamršene koridore nemačke medijsko-književne scene... Marcel Reich-Ranicki (Włocławek, 2. lipnja 1920. – Frankfurt na Majni, 18. rujna 2013.) bio je književni kritičar poljsko-njemačkog podrijetla i član skupine književnika Gruppe 47.[1] Smatra se jednim od najutjecajnijih suvremenih književnih kritičara na području njemačke književnosti. U njemačkom govornom području bio je poznat i pod nadimkom Literaturpapst („Papa književnosti“).[1] Marcel Reich-Ranicki rođen je 2. lipnja 1920. u poljskom gradu Włocławek. Odrastao je u Berlinu. Preminuo je 18. rujna 2013. u Frankfurtu, nakon što mu je dijagnosticiran rak prostate....

Alesandro Piperno - S NAJGORIM NAMERAMA Prevodilac: Mirjana Ognjanović Dizajn korica: Nebojša Cvetković Naslov originala: Con le peggiori inenzioni Broj stranica: 324 Pismo: latinica Povez: mek Format: 14 x 20 cm Godina: 2021. Knjiga o hedonizmu, privilegijama, kulturnim razlikama, nesrećnoj ljubavi i ljudskim nesavršenostima. Danijel je tridesettrogodišnji naslednik Soninovih, jevrejsko-italijanske rimske porodice čiji su uspon i pad od kraja Drugog svetskog rata pa do početka dvadeset prvog veka živopisna pozadina ove priče. U raskošnoj mešavini satire i prustovskog promišljanja, Danijel opisuje neobičnosti i nastranosti svoje porodice, koju čini lepeza upečatljivih likova: deda preljubnik i rasipnik, nezainteresovani otac kicoš, majka katolikinja koja prezire navike Soninovih, seksualno frustrirana ujna, rođak homoseksualac koji ima rak testisa, ujak koji se odmetnuo od porodice… U tom univerzumu, ovaj Pipernov svevideći narator britkog i oporog smisla za humor secira ljudske odnose, strahove i težnje, otkrivajući usput i svoje erotske opsesije i hiperosetljivost na klasne razlike. Poput nekog savremenog Marsela Prusta bez predrasuda, Alesandro Piperno u vrtoglavom stilskom i jezičkom slalomu vodi čitaoce u potragu – tako suštinski ljudsku – za verskim, seksualnim i moralnim integritetom. „Raskošan, komičan, tragičan, čudesno i zapanjujuće neizvestan do kraja, bez obzira na to je li ovo tragedija ili komedija. Nije ovo roman, ovo je zemljotres!“ – Corriere della sera „Egzibicionizam do besramnosti.“ – Le Monde „Opasan roman. Počev od naslova, ova smela knjiga otkriva svoj gnevni, ratoborni i ikonoborački duh koji je pokreće.“ – La Repubblica KC Alesandro Piperno, italijanski pisac, istoričar književnosti i univerzitetski predavač, rođen je u Rimu 1972. godine u jevrejsko-katoličkoj porodici. Diplomirao je francuski jezik i književnost u rodnom gradu. Svetsku slavu stekao je svojim prvim romanom S najgorim namerama (2005) koji je munjevito postao bestseler u Italiji, a zatim je preveden na brojne jezike. Osvojio je dve ugledne nagrade: „Vijaređo“ i „Kampijelo“. Roman opisuje nekoliko decenija u životu jedne bogate rimske jevrejske porodice, a zbog nekonvencionalnog odnosa prema istoriji, moralu, društvu i ljubavi, pa i mentalnom zdravlju, izazvao je pravi potres u italijanskoj kulturnoj javnosti. Sam naslov je aluzija na knjigu Najbolje namere Ingmara Bergmana. Piperno, pisac složenog i rafiniranog stila, napisao je i nekoliko književnih studija, među kojima i Prust anti-Jevrejin. Slede romani Progon (2010) i Nerazdvojni (2012), kojim osvaja najprestižniju nagradu u Italiji „Strega“. Roman Tamo gde se priča završava (2016) prethodi studiji Manifest slobodnog čitaoca. Osam pisaca bez kojih ne bih mogao (2017). Stanje odlično K.D.S. O.3. + P. 3

Izdavač: Booka, Beograd Autor: Alesandro Piperno Prevodilac: Mirjana Ognjanović Dizajn korica: Nebojša Cvetković Naslov originala: Con le peggiori inenzioni Broj stranica: 324 Pismo: latinica Povez: mek Format: 14 x 20 cm Godina: 2021. Knjiga o hedonizmu, privilegijama, kulturnim razlikama, nesrećnoj ljubavi i ljudskim nesavršenostima. Danijel je tridesettrogodišnji naslednik Soninovih, jevrejsko-italijanske rimske porodice čiji su uspon i pad od kraja Drugog svetskog rata pa do početka dvadeset prvog veka živopisna pozadina ove priče. U raskošnoj mešavini satire i prustovskog promišljanja, Danijel opisuje neobičnosti i nastranosti svoje porodice, koju čini lepeza upečatljivih likova: deda preljubnik i rasipnik, nezainteresovani otac kicoš, majka katolikinja koja prezire navike Soninovih, seksualno frustrirana ujna, rođak homoseksualac koji ima rak testisa, ujak koji se odmetnuo od porodice… U tom univerzumu, ovaj Pipernov svevideći narator britkog i oporog smisla za humor secira ljudske odnose, strahove i težnje, otkrivajući usput i svoje erotske opsesije i hiperosetljivost na klasne razlike. Poput nekog savremenog Marsela Prusta bez predrasuda, Alesandro Piperno u vrtoglavom stilskom i jezičkom slalomu vodi čitaoce u potragu – tako suštinski ljudsku – za verskim, seksualnim i moralnim integritetom. „Raskošan, komičan, tragičan, čudesno i zapanjujuće neizvestan do kraja, bez obzira na to je li ovo tragedija ili komedija. Nije ovo roman, ovo je zemljotres!“ – Corriere della sera „Egzibicionizam do besramnosti.“ – Le Monde „Opasan roman. Počev od naslova, ova smela knjiga otkriva svoj gnevni, ratoborni i ikonoborački duh koji je pokreće.“ – La Repubblica KC Alesandro Piperno, italijanski pisac, istoričar književnosti i univerzitetski predavač, rođen je u Rimu 1972. godine u jevrejsko-katoličkoj porodici. Diplomirao je francuski jezik i književnost u rodnom gradu. Svetsku slavu stekao je svojim prvim romanom S najgorim namerama (2005) koji je munjevito postao bestseler u Italiji, a zatim je preveden na brojne jezike. Osvojio je dve ugledne nagrade: „Vijaređo“ i „Kampijelo“. Roman opisuje nekoliko decenija u životu jedne bogate rimske jevrejske porodice, a zbog nekonvencionalnog odnosa prema istoriji, moralu, društvu i ljubavi, pa i mentalnom zdravlju, izazvao je pravi potres u italijanskoj kulturnoj javnosti. Sam naslov je aluzija na knjigu Najbolje namere Ingmara Bergmana. Piperno, pisac složenog i rafiniranog stila, napisao je i nekoliko književnih studija, među kojima i Prust anti-Jevrejin. Slede romani Progon (2010) i Nerazdvojni (2012), kojim osvaja najprestižniju nagradu u Italiji „Strega“. Roman Tamo gde se priča završava (2016) prethodi studiji Manifest slobodnog čitaoca. Osam pisaca bez kojih ne bih mogao (2017). MG53

Miscellanea I , II Eseji Ponornica Drame Divanhana Gromovo đule Pripovijetke Pjesme Format: 20x14 cm. Izdavač i godina izdanja: Svjetlost Sarajevo 1983 Tvrd povez Odlično očuvano. SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 2. 9. 1910 – Beograd, 25. 1. 1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa („Pregled“, „Književne novine“, „Nova misao“). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akadmije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac „Ocvale primule“ Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu „Hrvatska vila“, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu „Novi behar“ u Sarajevu, prvu pripovijetku Noć u vezirskom gradu u zagrebačkom časopisu „Putokaz“, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku Rakije u zagrebačkom časopisu „Izraz“, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu, objavljenom u listu „Krajiški partizan“, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima – motivom, likom, jezikom i ritmikom – Stojanka majka Knežopoljka predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema) Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. MG126 (N)

Prvo izdanje iz 1978. Omot iskrzan i repariran, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Kapor, Momo, 1937-2010 = Kapor, Momo, 1937-2010 Naslov Zoe / Momo Kapor Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1978 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 169 str. ; 20 cm Zbirka Hit : biblioteka moderne literature ; ǂkolo ǂ12 (Karton s omotom) „Zoe je priča o jednoj osiromašenoj princezi, ali u isto vreme i portret jednog grada (…) S vremenom, ne znam tačno kada se to dogodilo, njegova ljubav prema Njujorku je počela da jenjava. Umesto bleštavih reklama, luksuznih izloga i višespratnica – ponovo se vratio kamenu, suncu i maslinama. Verovatno je na kraju Hercegovina ipak bila jača, pa je nadvladala sva iskušenja. (…)“ (Ana Kapor) Roman Zoe, napisan davne 1978. godine, jedno je od najpopularnijih dela Mome Kapora. Ova moderna bajka zainteresovaće čitaoce svojom pričom, ali će ih i podstaći na razmišljanje o kontrastima koji i danas karakterišu savremeni svet. Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti vise od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i raščlanjavanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima – saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti. Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti. U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča. Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja). MG69 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Samac, junak najnovijeg Kaporovog romana, koji je nekada žario i palio svuda pa i po kafanama, piše `Kuvar za samce` dok troši poslednje dane u svom trošnom kućerku na Čuburi. Opisujući svog samca Momo Kapor isijava nostalgiju i priča priču punu šarma i duha u kojoj se vremena mešaju. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Legenda o Taboru Momo Kapor u ovom kratkom romanu ispričao je poslednju noć Tabora, `za koji niko pouzdano ne zna ni kada je podignut, ni kada je srušen, da bi se na njegovom mestu podigao jedan soliter..`. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Samac, junak najnovijeg Kaporovog romana, koji je nekada žario i palio svuda pa i po kafanama, piše `Kuvar za samce` dok troši poslednje dane u svom trošnom kućerku na Čuburi. Opisujući svog samca Momo Kapor isijava nostalgiju i priča priču punu šarma i duha u kojoj se vremena mešaju. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

- KOMEDIJA,FANTASTIKA,TRAGEDIJA,DRAMA - REZIJA: UROS STOJANOVIC - ULOGE: KATARINA RADIVOJEVIC,STEFAN KAPICIC,NENAD JEZDIC,OLIVERA KATARINA,SONJA KOLACARIC - TRAJANJE: 90 min. - SINOPSIS: Србија у смирај Првог светског рата — очаравајућа, мистична, сурова, вечно разапета између Истока и Запада, између древних паганских мађија и сила цивилизације. Радња филма започиње трагичним описом послератне Србије 20их година прошлог века. Мушко становништво у Србији је буквално сведено на мањину након балканских ратова и Првог светског рата, што се највише да осетити у провинцији. У фикционалном селу Покрп упознајемо наше две јунакиње, Огњенку (Соња Колачарић) и Малу Богињу (Катарина Радивојевић), сестре које носе титулу сеоских нарикача, што представља профитабилни занат којим се баве жене из његове породице још од времена њихове чукунбабе, која је исплакала читаво језеро, на коме их и затичемо први пут. Такође, упознати смо и са судбином последњих мушкараца који су полако нестајали из Покрпа. Један од њих је, у покушају да спаси село, „посадио“ и мине у свом винограду, али без цртања мапе, што је и довело до његове смрти, али и будућих смрти жена које су ту улазиле. Виноград је постао Миноград. Наиме, жене су периодично извлачиле гранчице, и она са најмањом би требало да бере грожђе, па ако преживи - преживи. Наше две јунакиње добијају муштерију након посете Наде (Данијела Врањеш), која је следећа која иде у Миноград, па жели да унапред плати њихове услуге нарицања, чупања косе и гребања лица на сахрани, али уз преддемонстрацију њихових способности. У покушају да јој покажу своју тугу, сестре једна другој пребацују то што су бабадевојке, тј. што су већ у двадесетим, а нису изгубиле невиност. Тада им Нада поручује како није невина, и како је она невиност изгубила са последњим покрпским мушкарцем, деда Бисом. То у почетку изазива њихово гађење, али касније, у свом очају, одлучују да и оне по први пут воде љубав, па макар и са њим. Пре тога, жене одлазе у локалну кафану, где присуствују ритуалу испијања ракије пауковаче, од које им се приказују духови њихових мртвих мушкараца, са којима плешу и грле се, уз огромну патњу што ће опет отићи. Након испијања пауковаче, девојке се одлучују на одлазак код деда Бисе, како би изгубиле невиност. Када је то требало да се деси, Огњенка својим вриском убија старца, што доводи до гнева осталих покрпских жена, што резултује стављањем Огњенке и Мале Богиње на јавну ломачу. Ипак, оне успевају да се спасу тако што се заклињу у душу своје баке да ће довести мушко у село кроз три дана. Тада се њихова бака Велика Богиња (Оливера Катарина) васкрсава у виду духа, и заједно са њима започиње потрагу за мушкарцима. Мала Богиња (Катарина Радивојевић) и Арсеније (Стефан Капичић) Путујући, оне наилазе на неке мушкарце, али сви су они већ „заузети“ у својим селима. Непрестано су изложене притиску од стране своје баке да пожуре, јер не жели да остане утвара. Стигавши у неку варош, оне упознају локалне забављаче, Драгољуба Алексића, Човека од челика (Ненад Јездић) и Арсенија, Краља чарлстона (Стефан Капичић). Еуфорија која је видљива међу женама, а изазвана је њиховом појавом, представља показатељ о ситуацији сличној покрпској широм Србије. Оне их спашавају, и затим одводе пут Покрпа. Ипак, оне се током пута заљубљују у њих, и неспремне да их жртвују зарад других покрпских жена, одлучују да свака посебно крене за Београд, заједно са својим мушкарцем: Огњенка са Драгољубом у његовом аутомобилу, а Мала Богиња са Арсенијем у украденим погребничким колима. Док путују, Велика Богиња наставља да их опседа, појављујући се из најезде лептира који се формирају у њено тело. Пред сам долазак у град, она одлучује да их остави у својој срећи, по цену своје душе. Предати страсти, Мала Богиња и Арса воде љубав у колима, али стигавши у град, они, као и Огњенка и Драгољуб, бивају прогоњени утварама, и још теже, грижом савести, па се на крају одлучују за повратак у Покрп, зарад своје баке и других жена. Прва у Покрп стиже Огњенка, задовољна спасом своје баке, као и срећом своје сестре и покрпских жена, али бескрајно тужна што ће изгубити Драгољуба. Тамо је он дочекан са великом пажњом и почашћу, и жене већ почињу да се отимају за њега. Затим стиже и Мала Богиња, и видевши да је њена сестра већ стигла у село, говори Арсенију да не излази, али он то не чини, већ се придружује Драгољубу и сестрама на слављу организованом поводом довода мушкараца. Вођени сујетом, Драгољуб и Арсеније улазе у сукоб, и одлучују се на дуел у коме ће се видети ко је веће мушко - и то како другачије, него у кревету. Покрпске жене ово са радошћу дочекују, док озлојађене сестре одлучују да их напусте и сада саме крену у Београд. Ипак, мушкарци су се убрзо покајали због своје лудости, и схвативши да су и они заљубљени, одлучују да батале дуел и крену за њима, али проблем је побећи од осталих жена. Бежећи, Арсеније случајно улази у Миноград. Знајући да му нема повратка, Мала Богиња улази за њим, како би одиграли последњи плес, плес смрти. Уз експлозије мина, они плешу чарлстон све док и сами не одлете у ваздух, загрљени. Огњенка, и даље разочарана у Драгољуба, након сестрине трагичне смрти, сама одлази за Београд. Филм се завршава прославом отварања палате Албаније која је у филму предимензионирана, са преко 200 спратова. Забава се одржава на самом врху, одакле Човек од челика треба да скочи, уз Огњенку која посматра и чека да и сама одигра свој чарлстон.

- KOMEDIJA,FANTASTIKA,TRAGEDIJA,DRAMA - REZIJA: UROS STOJANOVIC - ULOGE: KATARINA RADIVOJEVIC,STEFAN KAPICIC,NENAD JEZDIC,OLIVERA KATARINA,SONJA KOLACARIC - TRAJANJE: 90 min. - SINOPSIS: Србија у смирај Првог светског рата — очаравајућа, мистична, сурова, вечно разапета између Истока и Запада, између древних паганских мађија и сила цивилизације. Радња филма започиње трагичним описом послератне Србије 20их година прошлог века. Мушко становништво у Србији је буквално сведено на мањину након балканских ратова и Првог светског рата, што се највише да осетити у провинцији. У фикционалном селу Покрп упознајемо наше две јунакиње, Огњенку (Соња Колачарић) и Малу Богињу (Катарина Радивојевић), сестре које носе титулу сеоских нарикача, што представља профитабилни занат којим се баве жене из његове породице још од времена њихове чукунбабе, која је исплакала читаво језеро, на коме их и затичемо први пут. Такође, упознати смо и са судбином последњих мушкараца који су полако нестајали из Покрпа. Један од њих је, у покушају да спаси село, „посадио“ и мине у свом винограду, али без цртања мапе, што је и довело до његове смрти, али и будућих смрти жена које су ту улазиле. Виноград је постао Миноград. Наиме, жене су периодично извлачиле гранчице, и она са најмањом би требало да бере грожђе, па ако преживи - преживи. Наше две јунакиње добијају муштерију након посете Наде (Данијела Врањеш), која је следећа која иде у Миноград, па жели да унапред плати њихове услуге нарицања, чупања косе и гребања лица на сахрани, али уз преддемонстрацију њихових способности. У покушају да јој покажу своју тугу, сестре једна другој пребацују то што су бабадевојке, тј. што су већ у двадесетим, а нису изгубиле невиност. Тада им Нада поручује како није невина, и како је она невиност изгубила са последњим покрпским мушкарцем, деда Бисом. То у почетку изазива њихово гађење, али касније, у свом очају, одлучују да и оне по први пут воде љубав, па макар и са њим. Пре тога, жене одлазе у локалну кафану, где присуствују ритуалу испијања ракије пауковаче, од које им се приказују духови њихових мртвих мушкараца, са којима плешу и грле се, уз огромну патњу што ће опет отићи. Након испијања пауковаче, девојке се одлучују на одлазак код деда Бисе, како би изгубиле невиност. Када је то требало да се деси, Огњенка својим вриском убија старца, што доводи до гнева осталих покрпских жена, што резултује стављањем Огњенке и Мале Богиње на јавну ломачу. Ипак, оне успевају да се спасу тако што се заклињу у душу своје баке да ће довести мушко у село кроз три дана. Тада се њихова бака Велика Богиња (Оливера Катарина) васкрсава у виду духа, и заједно са њима започиње потрагу за мушкарцима. Мала Богиња (Катарина Радивојевић) и Арсеније (Стефан Капичић) Путујући, оне наилазе на неке мушкарце, али сви су они већ „заузети“ у својим селима. Непрестано су изложене притиску од стране своје баке да пожуре, јер не жели да остане утвара. Стигавши у неку варош, оне упознају локалне забављаче, Драгољуба Алексића, Човека од челика (Ненад Јездић) и Арсенија, Краља чарлстона (Стефан Капичић). Еуфорија која је видљива међу женама, а изазвана је њиховом појавом, представља показатељ о ситуацији сличној покрпској широм Србије. Оне их спашавају, и затим одводе пут Покрпа. Ипак, оне се током пута заљубљују у њих, и неспремне да их жртвују зарад других покрпских жена, одлучују да свака посебно крене за Београд, заједно са својим мушкарцем: Огњенка са Драгољубом у његовом аутомобилу, а Мала Богиња са Арсенијем у украденим погребничким колима. Док путују, Велика Богиња наставља да их опседа, појављујући се из најезде лептира који се формирају у њено тело. Пред сам долазак у град, она одлучује да их остави у својој срећи, по цену своје душе. Предати страсти, Мала Богиња и Арса воде љубав у колима, али стигавши у град, они, као и Огњенка и Драгољуб, бивају прогоњени утварама, и још теже, грижом савести, па се на крају одлучују за повратак у Покрп, зарад своје баке и других жена. Прва у Покрп стиже Огњенка, задовољна спасом своје баке, као и срећом своје сестре и покрпских жена, али бескрајно тужна што ће изгубити Драгољуба. Тамо је он дочекан са великом пажњом и почашћу, и жене већ почињу да се отимају за њега. Затим стиже и Мала Богиња, и видевши да је њена сестра већ стигла у село, говори Арсенију да не излази, али он то не чини, већ се придружује Драгољубу и сестрама на слављу организованом поводом довода мушкараца. Вођени сујетом, Драгољуб и Арсеније улазе у сукоб, и одлучују се на дуел у коме ће се видети ко је веће мушко - и то како другачије, него у кревету. Покрпске жене ово са радошћу дочекују, док озлојађене сестре одлучују да их напусте и сада саме крену у Београд. Ипак, мушкарци су се убрзо покајали због своје лудости, и схвативши да су и они заљубљени, одлучују да батале дуел и крену за њима, али проблем је побећи од осталих жена. Бежећи, Арсеније случајно улази у Миноград. Знајући да му нема повратка, Мала Богиња улази за њим, како би одиграли последњи плес, плес смрти. Уз експлозије мина, они плешу чарлстон све док и сами не одлете у ваздух, загрљени. Огњенка, и даље разочарана у Драгољуба, након сестрине трагичне смрти, сама одлази за Београд. Филм се завршава прославом отварања палате Албаније која је у филму предимензионирана, са преко 200 спратова. Забава се одржава на самом врху, одакле Човек од челика треба да скочи, уз Огњенку која посматра и чека да и сама одигра свој чарлстон.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Kvalitetna štampa Mnogo ilustracija Veselin Lazić KID PČESA, 2004 Turizam u Vojvodini Hrana Narodni običaji Vojvođani Festivali Maskenbali Muzika Umetnost Arhitektura Muzeji Vojvođanski Znamenitosti Vojvodine Autonomna Pokrajina Vojvodina je autonomna pokrajina u Srbiji, koja se nalazi na severnom delu države, u Panonskoj niziji Centralne Evrope. Novi Sad je najveći grad i administrativni centar Vojvodine, i drugi po veličini grad u Srbiji.[1] Vojvodina ima preko 1,93 miliona stanovnika (otprilike 21,56 % stanovništva Srbije). Vojvodina ima multietnički i multikulturalni identitet,[2] sa većim brojem mehanizama za promociju manjinskih prava; postoji više od 26 etničkih grupa u ovoj pokrajini,[3][4] koja ima šest zvaničnih jezika.[5][6] Veći deo Vojvodine je ravnica, ali ima nekoliko planinskih oblasti, kao što su Fruška Gora, Vršačke planine, Titelski breg i Zagajička brda, kao i peskovitih područja, kao što su Deliblatska peščara (sa nadimkom „Evropska Sahara`) i Subotička peščara. Takođe ima puno vodenih površina u Vojvodini, uključujući reke, jezera, bare i veštačke kanale koji se koriste za poljoprivrednu proizvodnju i vodeni saobraćaj (najpoznatiji od njih je Kanal Dunav-Tisa-Dunav). Glavne reke u ovom predelu su Dunav, Sava, Tisa, Begej, Tamiš, Karaš, Bosut itd, dok su glavna jezera i bare Palićko jezero, Ludoško jezero, Ledinačko jezero, Rusanda i Obedska bara. Lov i ribolov Uredi Fruška Gora – pogled sa juga Dunav u blizini Futoga Lovišta u Vojvodini uključuju poljoprivredna zemljišta i šume. Glavna poljoprivredna lovišta u Vojvodini su smeštena u blizin Bečeja, Sente, Kanjiže, Novog Kneževca, Ečke, Novog Miloševa, Padeja, Kikinde, Ade i Sombora. Glavna šumska lovišta su u Posavini, Podunavlju, na Fruškoj Gori, Vršačkim planinama i u Deliblatskoj i Subotičkoj peščari. Životinje koje se love uključuju zečeve, jelene, različite vrste ptica, divljih svinja, muflona itd. Glavna ribolovišta u Vojvodini su na Dunavu, kod Apatina, Sombora, Bačke Palanke i Novog Sada, na Savi kod Sremskoj Mitrovici, na Bosutu kod Šida, na Obedskoj bari u Sremu, na Palićkom jezeru u Bačkoj, na Kanalu Dunav-Tisa-Dunav, na Tisi i Tamišu, kao i na jezerima i kanalima u južnom Banatu, u blizini Bele Crkve i Kovina. Festivali Uredi Festivali hrane Uredi Neki od glavnih festivala hrane u Vojvodini uključuju sledeće: Bostanijada (festival lubenice) u Šašincima (održava se u avgustu) Bostanijada (festival lubenice) u Rivici (održava se u avgustu) Bostanijada (festival lubenice) u Silbašu (održava se u julu) Pileći festival u Žitištu (održava se u septembru) Gulašijada (festival gulaša) u Debeljači (održava se u maju) Festivali pića Uredi Rimski car Prob (276–282) „otac“ proizvodnje vina u Vojvodini Proizvodnja vina u Vojvodini ima vrlo dugu tradiciju. Počela je sa rimskim carem Probom (276–282), koji je rođen u Sirmijumu (moderna Sremska Mitrovica u Vojvodini) i koji je zasadio prve biljke Vitis vinifera na Fruškoj Gori. Neki od glavnih festivala vina u Vojvodini uključuju sledeće: Dani vina u Malom Iđošu (održava se u februaru) Dani vinara i vinogradara – Sveti Vinko u Subotici (održava se u januaru) Dani vinara i vinogradara – Sveti Trifun u Subotici (održava se u februaru) Dani berbe grožđa u Vršcu (održava se u septembru) Grožđebal u Sremskim Karlovcima (održava se u septembru) Dani vina u Rivici, početkom godine[7] Kulturno nasleđe Uredi Srpski pravoslavni manastiri Uredi Mapa sa manastirima Srpske Pravoslavne Crkve u Vojvodini Manastir Kovilj Beočin – Vreme osnivanja je nepoznato. Prvi put se spominje u turskim spisima iz 1566/1567. godine. Bešenovo – Prema legendi, manastir Beneševo je osnova srpski kralj Dragutin krajem 13. veka. Najraniji istorijski zapis o ovom manastiru je iz 1545. godine. Velika Remeta – Tradicionalno, osnivanje ovog manastira vezano je za kralja Dragutina. Najraniji istorijski zapis o ovom manastiru je iz 1562. godine. Vrdnik-Ravanica – Tačno vreme osnivanja nije poznato. Zapisi sugerišu da je crkva izgrađena za vreme Mitropolita Serafima, u drugoj polovini 16. veka. Grgeteg – Prema tradiciji, ovaj manstir je osnovao Zmaj Ognjeni Vuk (despot Vuk Grgurević) 1471. godine. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1545/1546. godine. Divša – Veruje se da je ovaj manastir osnovao despot Jovan Branković krajem 15. veka. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz druge polovine 16. veka. Jazak – Ovaj manastir je osnovan 1736. godine. Krušedol – Ovaj manastir su osnovali episkop Maksim (despot Đorđe Branković) i njegova majka Angelina između 1509. i 1516. godine. Kuveždin – Tradicionalno, osnivanje se pripisuje Stefanu Štiljanoviću. Prvi pouzdani izvori u vezi sa njim su iz 1566/1569. godine. Mala Remeta – Osnivanje se tradicionalno pripisuje srpskom kralju Dragutinu. Najraniji istorijski izvori o ovom manastiru su iz sredine 16. veka. Novo Hopovo – Prema tradiciji, manastir su izgradili despoti iz porodice Brankovića. Prvo pouzdano spominjanje manastira je iz 1641. godine. Privina Glava – Prema legendama, manastir Privina Glava je osnovao čovek pod imenom Priva, u 12. veku. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1566/1567. godine. Petkovica – Prema tradiciji, osnovala ga je udovica Stefana Štiljanovića, despotica Jelena. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1566/1567. godine. Rakovac – Prema legendi napisanoj 1704. godine, Rakovac je nasleđe određenog čoveka, Rake, dvoranin despota Jovana Brankovića. Legenda kaže da je Raka podigao manastir 1498. godine. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1545/1546. godine. Staro Hopovo – Prema tradiciji, manastir je osnovao episkop Maksim (despot Đorđe Branković). Pouzdani podaci o manastiru su iz 1545/1546. godine. Šišatovac – Osnivanje ovog manastira se pripisuje prebeglim monasima iz srpskom manastira Žiča. Pouzdani podaci o životu ovog manastira su iz sredine 16. veka. Kovilj je manastir u opštini Novi Sad. Rekonstruisan je između 1705. i 1707. godine. Prema legendi, manastir Kovilj je osnovao prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava u 13. veku. Bođani je manastir u opštini Bač. Osnovan je 1478. godine. Mesić je manastir u opštini Vršac. Osnovan je u 15. veku. Manastir Vojlovica je manastir u opštini Pančevo. Osnovan je tokom vremena despota Stefana Lazarevića (1374–1427). Manastir Svete Trojice u Kikindi. Izgrađen je 1885–87. godine kao zadužbina Melanije Nikolić-Gajčić. Bavanište je manastir u opštini Kovin. Osnovan je u 15. veku, a uništen 1716. godine. Ponovo je izgrađen 1858. godine. Središte je manastir u opštini Vršac. Osnovan je u 15. veku. Ostale važne znamenitosti Uredi Ruševine starog rimskog grada Sirmijuma (jedan od četiri glavna grada Rimskog carstva) u Sremskoj Mitrovici. Tvrđava Bač iz 12–14. veka u blizini Bača. Toranj Vrdnik iz 12–13. veka u blizini Vrdnika. Ruševine crkve Arača iz 1230. godine u blizini Novog Bečeja. Ruševine tvrđave Kupinik iz 14. veka u blizini Kupinova, bivšeg sedišta srpskih despota u Sremu. Vršački toranj iz 15. veka u blizini Vršca.

Rumena jabuka : etno i agro turizam Vojvodine Extra retko u ponudi Kvalitetna štampa Mnogo ilustracija Veselin Lazić KID PČESA, 2004 Turizam u Vojvodini Hrana Narodni običaji Vojvođani Festivali Maskenbali Muzika Umetnost Arhitektura Muzeji Vojvođanski Znamenitosti Vojvodine Autonomna Pokrajina Vojvodina je autonomna pokrajina u Srbiji, koja se nalazi na severnom delu države, u Panonskoj niziji Centralne Evrope. Novi Sad je najveći grad i administrativni centar Vojvodine, i drugi po veličini grad u Srbiji.[1] Vojvodina ima preko 1,93 miliona stanovnika (otprilike 21,56 % stanovništva Srbije). Vojvodina ima multietnički i multikulturalni identitet,[2] sa većim brojem mehanizama za promociju manjinskih prava; postoji više od 26 etničkih grupa u ovoj pokrajini,[3][4] koja ima šest zvaničnih jezika.[5][6] Veći deo Vojvodine je ravnica, ali ima nekoliko planinskih oblasti, kao što su Fruška Gora, Vršačke planine, Titelski breg i Zagajička brda, kao i peskovitih područja, kao što su Deliblatska peščara (sa nadimkom „Evropska Sahara`) i Subotička peščara. Takođe ima puno vodenih površina u Vojvodini, uključujući reke, jezera, bare i veštačke kanale koji se koriste za poljoprivrednu proizvodnju i vodeni saobraćaj (najpoznatiji od njih je Kanal Dunav-Tisa-Dunav). Glavne reke u ovom predelu su Dunav, Sava, Tisa, Begej, Tamiš, Karaš, Bosut itd, dok su glavna jezera i bare Palićko jezero, Ludoško jezero, Ledinačko jezero, Rusanda i Obedska bara. Lov i ribolov Uredi Fruška Gora – pogled sa juga Dunav u blizini Futoga Lovišta u Vojvodini uključuju poljoprivredna zemljišta i šume. Glavna poljoprivredna lovišta u Vojvodini su smeštena u blizin Bečeja, Sente, Kanjiže, Novog Kneževca, Ečke, Novog Miloševa, Padeja, Kikinde, Ade i Sombora. Glavna šumska lovišta su u Posavini, Podunavlju, na Fruškoj Gori, Vršačkim planinama i u Deliblatskoj i Subotičkoj peščari. Životinje koje se love uključuju zečeve, jelene, različite vrste ptica, divljih svinja, muflona itd. Glavna ribolovišta u Vojvodini su na Dunavu, kod Apatina, Sombora, Bačke Palanke i Novog Sada, na Savi kod Sremskoj Mitrovici, na Bosutu kod Šida, na Obedskoj bari u Sremu, na Palićkom jezeru u Bačkoj, na Kanalu Dunav-Tisa-Dunav, na Tisi i Tamišu, kao i na jezerima i kanalima u južnom Banatu, u blizini Bele Crkve i Kovina. Festivali Uredi Festivali hrane Uredi Neki od glavnih festivala hrane u Vojvodini uključuju sledeće: Bostanijada (festival lubenice) u Šašincima (održava se u avgustu) Bostanijada (festival lubenice) u Rivici (održava se u avgustu) Bostanijada (festival lubenice) u Silbašu (održava se u julu) Pileći festival u Žitištu (održava se u septembru) Gulašijada (festival gulaša) u Debeljači (održava se u maju) Festivali pića Uredi Rimski car Prob (276–282) „otac“ proizvodnje vina u Vojvodini Proizvodnja vina u Vojvodini ima vrlo dugu tradiciju. Počela je sa rimskim carem Probom (276–282), koji je rođen u Sirmijumu (moderna Sremska Mitrovica u Vojvodini) i koji je zasadio prve biljke Vitis vinifera na Fruškoj Gori. Neki od glavnih festivala vina u Vojvodini uključuju sledeće: Dani vina u Malom Iđošu (održava se u februaru) Dani vinara i vinogradara – Sveti Vinko u Subotici (održava se u januaru) Dani vinara i vinogradara – Sveti Trifun u Subotici (održava se u februaru) Dani berbe grožđa u Vršcu (održava se u septembru) Grožđebal u Sremskim Karlovcima (održava se u septembru) Dani vina u Rivici, početkom godine[7] Kulturno nasleđe Uredi Srpski pravoslavni manastiri Uredi Mapa sa manastirima Srpske Pravoslavne Crkve u Vojvodini Manastir Kovilj Beočin – Vreme osnivanja je nepoznato. Prvi put se spominje u turskim spisima iz 1566/1567. godine. Bešenovo – Prema legendi, manastir Beneševo je osnova srpski kralj Dragutin krajem 13. veka. Najraniji istorijski zapis o ovom manastiru je iz 1545. godine. Velika Remeta – Tradicionalno, osnivanje ovog manastira vezano je za kralja Dragutina. Najraniji istorijski zapis o ovom manastiru je iz 1562. godine. Vrdnik-Ravanica – Tačno vreme osnivanja nije poznato. Zapisi sugerišu da je crkva izgrađena za vreme Mitropolita Serafima, u drugoj polovini 16. veka. Grgeteg – Prema tradiciji, ovaj manstir je osnovao Zmaj Ognjeni Vuk (despot Vuk Grgurević) 1471. godine. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1545/1546. godine. Divša – Veruje se da je ovaj manastir osnovao despot Jovan Branković krajem 15. veka. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz druge polovine 16. veka. Jazak – Ovaj manastir je osnovan 1736. godine. Krušedol – Ovaj manastir su osnovali episkop Maksim (despot Đorđe Branković) i njegova majka Angelina između 1509. i 1516. godine. Kuveždin – Tradicionalno, osnivanje se pripisuje Stefanu Štiljanoviću. Prvi pouzdani izvori u vezi sa njim su iz 1566/1569. godine. Mala Remeta – Osnivanje se tradicionalno pripisuje srpskom kralju Dragutinu. Najraniji istorijski izvori o ovom manastiru su iz sredine 16. veka. Novo Hopovo – Prema tradiciji, manastir su izgradili despoti iz porodice Brankovića. Prvo pouzdano spominjanje manastira je iz 1641. godine. Privina Glava – Prema legendama, manastir Privina Glava je osnovao čovek pod imenom Priva, u 12. veku. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1566/1567. godine. Petkovica – Prema tradiciji, osnovala ga je udovica Stefana Štiljanovića, despotica Jelena. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1566/1567. godine. Rakovac – Prema legendi napisanoj 1704. godine, Rakovac je nasleđe određenog čoveka, Rake, dvoranin despota Jovana Brankovića. Legenda kaže da je Raka podigao manastir 1498. godine. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1545/1546. godine. Staro Hopovo – Prema tradiciji, manastir je osnovao episkop Maksim (despot Đorđe Branković). Pouzdani podaci o manastiru su iz 1545/1546. godine. Šišatovac – Osnivanje ovog manastira se pripisuje prebeglim monasima iz srpskom manastira Žiča. Pouzdani podaci o životu ovog manastira su iz sredine 16. veka. Kovilj je manastir u opštini Novi Sad. Rekonstruisan je između 1705. i 1707. godine. Prema legendi, manastir Kovilj je osnovao prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava u 13. veku. Bođani je manastir u opštini Bač. Osnovan je 1478. godine. Mesić je manastir u opštini Vršac. Osnovan je u 15. veku. Manastir Vojlovica je manastir u opštini Pančevo. Osnovan je tokom vremena despota Stefana Lazarevića (1374–1427). Manastir Svete Trojice u Kikindi. Izgrađen je 1885–87. godine kao zadužbina Melanije Nikolić-Gajčić. Bavanište je manastir u opštini Kovin. Osnovan je u 15. veku, a uništen 1716. godine. Ponovo je izgrađen 1858. godine. Središte je manastir u opštini Vršac. Osnovan je u 15. veku. Ostale važne znamenitosti Uredi Ruševine starog rimskog grada Sirmijuma (jedan od četiri glavna grada Rimskog carstva) u Sremskoj Mitrovici. Tvrđava Bač iz 12–14. veka u blizini Bača. Toranj Vrdnik iz 12–13. veka u blizini Vrdnika. Ruševine crkve Arača iz 1230. godine u blizini Novog Bečeja. Ruševine tvrđave Kupinik iz 14. veka u blizini Kupinova, bivšeg sedišta srpskih despota u Sremu. Vršački toranj iz 15. veka u blizini Vršca.