Naslov Gilgameš : sumersko-vavilonski ep / [priredio Zoran Milutinović] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Unireks : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997 (Kraljevo : Slovo) Fizički opis 93 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milutinović, Zoran Zbirka Biblioteka Šum vremena. kolo 2 ; knj. 1 ISBN 86-427-0608-2 Napomene Prevedeno prema: Gilgamesch; izvornik na akad. jeziku. Pogovor: str. 85-93. Predmetne odrednice `Gilgameš` Ep o Gilgamešu je sumersko-vavilonsko delo o Gilgamešu, petom vladaru prve poslepotopske dinastije iz Uruka između 2700. i 2650. p. n. e. Ep o Gilgamešu je ep (spev) iz Sumera i nesumnjivo najstarije poznato književno delo. Priča sadrži niz legendi i pesama uključenih u duži akadski ep o heroju-kralju Gilgamešu od Uruka, vladaru iz trećeg milenijuma p. n. e. Nekoliko verzija je sačuvano, a najpotpunije je očuvano dvanaest glinenih ploča u biblioteci asirskog kralja Asurbanipala iz 7. veka p. n. e. u Ninivi. Suštinski, priča govori o duhovnom sazrevanju herojskog Gilgameša, moćnog, ali egocentričnog kralja koji tiraniše svoj narod, pa čak zanemaruje i bogove. On je jednim delom božanstvo, a jednim delom čovek. Kroz svoje avanture, Gilgameš prvobitno počinje da upoznaje sebe kroz doživljavanje smrti svog jedinog prijatelja Enkidua. Tražeći tajnu večnog života prototipski heroj putuje, a na kraju se vraća u Uruk mnogo mudriji nego kada je otišao, pomirivši se sa svojom smrtnošću. Jedna od priča iz ovog epa potpuno je ista kao i priča o Nojevom potopu. Nastanak Književnost Vavilona i Mesopotamije bila je vrlo bogata. Iz tog perioda su pronađeni mnogi epovi, legende, mitovi, himne bogovima, psalmi, bajke, basne, poslovice i pripovetke. Najsavršeniji među epovima je Ep o Gilgamešu. Za razliku od junaka iz grčke ili keltske mitologije, junak iz Epa o Gilgamešu je bio istorijska ličnost. Gilgameš, sin Lugalbande bio je prema sumerskoj listi kraljeva, peti kralj grada Uruka, koji je udaljen oko 155 km južno od današnjeg Bagdada. U mesopotamskoj mitologiji Gilgamešu se pripisuje polubožanska nadljudska snaga, (mitološki prethodnik grčkog junaka Herakla), koji je izgradio veliki zid oko grada Uruka da brani svoj narod od stranog neprijatelja. Veruje se da je istorijska vladavina Gilgameša trebalo da bude otprilike oko 2.500. p. n. e., 400 godina pre najranije poznate pisane priče. Otkriće artefakata povezanih s dvojicom kraljeva po imenu u pričama, Aga i Enmebaragesija od Kiša, je dalo verodostojnost o istorijskom postojanju Gilgameša. Najranije sumerske verzije ovog epa se smatra da potiču već od 2.100 g. p. n. e. –2.000. p. n. e., dok najstarije akadske verzije potiču od 2.000-1.500. p. n. e. Ep je napisan na akadskom, vavilonskom jeziku i sastoji se od 12 ploča (pevanja) pa je prema tome i najveći. Ploče imenuju svog autora kao „Sin-Leqi-Unninni“, što znači: Bože meseca, prihvati moju molitvu. Sumerske poeme koje su poslužile kao osnova akadskog Epa o Gilgamešu: Gilgameš i Agga od Kiša Gilgameš i zemlja života Gilgameš i Nebeski bik Gilgameš i vrba Gilgamešova smrt Gilgameš je bio sasvim zaboravljen do viktorijanskog doba. Engleski putnik, Ostin Henri Lajard, 1839. godine je iskopao više od 25.000 glinenih ploča iz ruševina Ninive. Henri Roulinson je počeo da prevodi te ploče, prvo u Bagdadu a onda u Britanskom muzeju. Kada je Roulinsonov učenik Džordž Smit preveo jedanaestu ploču Epa o Gilgamešu, na engleski 1872. godine, izazvao je veliku senzaciju.[10] Razlog tome je bio što je na toj ploči bio opisan potop i spašavanje koje je jako slično onome što je opisano u Bibliji (Utnapištim je u Gilgamešu napravio brod, a u Bibliji Noje). Nekoliko godina kasnije, i druge su ploče prevedene. Ipak, jedna petina epa nije završena, jer neki delovi ploča nisu pronađeni ili su oštećeni. Zanimljivo je da ime Gilgameš, kako je utvrđeno, znači „otac-junak“ ili „stari čovek-junak“. Enkidu, u poemama koje prethode ninivskoj verziji nije saborac i prijatelj Gilgameša već njegov sluga. Značenje njegovog imena tumači se na razne načine, kao „gospodar brana i kanala“, kao „gospodar rita i močvare“, ili kao „stvorenje boga Ea (Enkija)“. Verzije Epa Do nas su doprle tri verzije Epa najstarija starovavilonska, po prvom stihu Velik je on, veći od ljudi svih, čini ga 6 očuvanih odlomaka prepisa koji potiču iz 18–17. veka p. n. e. tzv. periferna verzija koju čine 2 fragmenta iz 15–14. veka p. n. e. i predstavlja sažetu preradu starovavilonske verzije. ninivska verzija, naziv dobila po mestu pronalaska Ninivi, odnosno asirska, po prvom stihu nazvana O sve videvšem, čine je 4 grupe prepisa. Potiče iz 7. veka p. n. e, prema jeziku je vavilonska, predstavlja preradu starovavilonske verzije od koje se razlikuje po tome što je izvršena zamena arhaičnih reči, skraćivanje ili proširivanje teksta epskim formulama i ponavljanjem čitavih pasusa, razmeštaj pojedinih epizoda. Najveću zaslugu za očuvanje Epa ima asirski kralj Asurbanipal (Ašurbanapli) 7. vek p. n. e. koji je kao veliki osvajač i veoma učen čovek izaslao učene ljude i pisare u kulturne centre drevnog Sumera i Vavilona da u tim centrima istraže arhive, prevedu na savremeni semitski jezik sve što je vredno i zapišu na pločice u čijem je zaglavlju moralo stajati: „Prepisano i sravnjeno s izvornikom i sabrano u dvoru Asurbanipala, Vladara Sveta, Kralja Asirije“. Sastav i sadržaj Epa Ep o Gilgamešu može se podeliti na 4 veće celine, koje su sledeće: Enkijada ili pripovest o junaku iz stepe, o njegovom uljuđivanju, ulasku u civilizovani svet i prijateljstvu sa Gilgamešom; obuhvata tablice prvu i drugu; obrađuje mitološke motive: stvaranje prvog čoveka, motiv nevinosti prvog čoveka, istočni greh prvog čoveka, motiv senzualne ljubavi, motiv prijateljstva – paralela Gilgameš – Ahilej. Pohod protiv Humbabe, putovanje u kedrovu šumu i smaknuće Humbabe; pevanja treće, četvrto, peto; za temu ima pustolovine junaka, sadrži motiv roditeljske ljubavi, motiv borbe sa čudovištem, motiv zabrane, tj. motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Humbabe kojeg štiti bog En-lil. Epizoda o ismejavanju boginje Ištar, boj s Nebeskim bikom i smrt Enkidua; pevanja šesto i sedmo, osmo; motiv borbe sa čudovištem, motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Nebeskog bika, motiv smrti. Gilgamešovo traganje za znanjem predaka o ljudskom životu i besmrtnošću; pevanja deveto, deseto, jedanaesto, obrađuje motiv smrti, strah od smrti, motiv besmrtnosti, tajna života, predanje o potopu, simbolika broja dvanaest, sunčev junak. Dvanaesto pevanje, kao dodatak, uslovljeno osnovnom sadržinom i astrološkim značenjem Epa obrađuje motiv donjeg sveta. Radnja jedna trećina čovek a dve trećine bog. Gilgameš se opisuje kao veoma lep i mudar čovek koji je gradio prelepe hramove i velike gradske zidine. Međutim, i pored njegovih vrlina, kada je počeo svoju vladavinu bio je despot. Gilgameš je radio razne grozote svome narodu (npr. silovao je svaku ženu koja mu se svidela). Bogovi su uvideli patnju Gilgameševog naroda i stvorili su Enkidua, čoveka divljine, koji je bio ravan Gilgamešu. Enkidu je bio divlji čovek. Kada ga je jedan lovac ugledao u divljini doveo mu je ženu iz hrama boginje Aruru da bi ga vratio u civilizovani svet (tada se verovalo da seks i žene deluju smirujuće na ljude divljine). Enkidu je stvarno postao normalan čovek. Kada je saznao šta Gilgameš radi svom narodu, otišao je u Uruk i našao Gilgameša. Nakon što su se tukli čitavu noć, sprijateljili su se. Odlučili su da zajedno idu u avanture. Oni prvo odlaze u zabranjenu šumu da ubiju Humbabu koji je uvredio Boga Šamaša. Tu ih napada Humbaba, kojeg pobeđuju. Pri povratku u Uruk, nakon što je Gilgameš odbio da ima ljubavne odnose s boginjom, boginja Ištar traži od svog oca da pošalje bika da kazni Gilgameša. Gilgameš i Enkidu se bore i pobeđuju nebeskog bika. Bogovi odlučuju da kazne Enkidua. Enkidu umire, a Gilgameš je emocionalno slomljen. Nakon toga Gilgameš odlazi u potragu za besmrtnošću. Dolazi do svog praoca koji mu po nagovoru Žene govori kako može da postane besmrtan. On posluša svog praoca i nalazi besmrtnost (TRAVU iz PRAMORA) i želi da je podeli sa svojim sugrađanima. Zmija mu pojede tu travu i on je proklinje. Umire kao smrtnik. Radnja po pločama Drevna Asirska statua koja se čuva u Luvru i za koju neki naučnici smatraju da predstavlja Enkidu, glavni lik Epa o Gilgamešu Prva ploča: Narator kroz opisivanje upoznaje čitaoca sa veličanstvenošću grada Uruka i predstavlja mu njegovog kralja Gilgameša. On je najveći kralj na Zemlji, dve trećine božanstvo, a jedna trećina čovek, najjači čovek koji je ikada postojao. Ipak, vladao je kao tiranin nad svojim ljudima u gradu Uruk, ne saosećajući sa njihovim nevoljama, pa čak i upražnjavajući navodno pravo oduzimanja nevinosti nevestama u prisustvu njihovih muževa. Kada su se njegovi ljudi požalili bogovima da je prestrog, bogovi odlučuju da posavetuju Gilgameša. Majka boginja Aruru/Ninhursag stvara dlakavog divljeg čoveka Enkidua kao dostojnog protivnika. Enkidu živi u divljini među šumskim gazelama. On uništava lovačke zamke, od jednog lovca koji ga otkriva i traži od Gilgameša da ga pošalje u hram jednoj bludnici da ga ona pripitomi tako da ga divlje zveri onda počnu odbijati. Gilgameš ga šalje Šamhat, svetoj bludnici boginje Ištar, koja zavodi Enkidua u nedelju dana dugu seksualnu inicijaciju, u kojoj Enkidu pokazuje izuzetnu muškost. Kao rezultat ovog susreta, životinje se sada boje i beže od njegovog prisustva. Napušteni Enkidu traži utehu od Šamhat koja mu nudi da ga vrati s njom u civilizaciju. Druga ploča: Enkidu uči da jede ljudsku hranu, maže njegovo raščupano telo i oblači se u civilizovanu odeću. On žudi da poseti hram boginje Ištar i da izazove moćnog kralja Gilgameša. Enkidu postaje razjaren saznavši da ovaj navodno uzorni vladar namerava da spava s mladoženjinom mladom prije venčanja. On ide sa Šamhat u Uruk gde blokira Gilgamešu put do mladine prostorije. Nakon ogromne borbe u kojoj Gilgameš pobeđuje, Gilgameš se pokazuje bez zlobe nakon čega on i Enkidu postaju najbliži prijatelji. Gilgameš predlaže avanturu u zabranjenu kedrovu šumu, gde moraju ubiti moćnog Humbabu demona čuvara šume. Enkidu, znajući da je sam glavni bog Enlil dodelio Humbabi ovaj posao gorko protestuje, ali se na kraju slaže iz ljubavi za svog novog prijatelja. Treća ploča: Gilgameš i Enkidu se pripremaju za putovanje u kedrovu šumu. Oni dobiju blagoslov od gilgamešove majke, boginje Ninsun, kao i podršku boga sunca Šamaša, koji postaje njihov zaštitnik. Četvrta ploča: Gilgameš i Enkidu putuju prema zapadu do Libana i kedrove šume. Enkidu ima niz uznemirujućih proročkih snova, koje Gilgameš naivno i pogrešno tumači kao dobra predskazanja. Peta ploča: Ulazeći u šumu, Gilgameš i Enkidu nisu dorasli strašnom Humbabi, ali su uz pomoć svog zaštitnika Šamaša koji šalje osam moćnih vetrova (zviždeći vetar, probijajući vetar, mećavu, zli vetar, demonski vetar, zaleđeni vetar, oluju, peščanu oluju) protiv šumskog zaštitnika. Sada u gilgamešovoj milosti, Humbaba moli za svoj život, obećavši da će dati kralju svu drvenu građu koju želi. Enkidu međutim savetuje Gilgamešu da ne pokazuje milost. Oni svirepo ubijaju Humbabu, vadeći mu utrobu. Zatim su posekli moćna kedrova stabla koje je Humbaba pre štitio i sa splavom se niz Eufrat vraćaju nazad u civilizaciju u grad Uruk. Šesta ploča: Nakon povratka u Uruk, boginja Ištar predlaže brak Gilgamešu. Znajući nesretne sudbine njenih prethodnih ljubavnika, on odbacuje ovaj predlog. Odbačena Ištar zahteva da njen otac Anu pošalje „nebeskog bika“ da ubije Gilgameša zbog njegove drskosti. Enkidu lovi bika i hvata ga za rep, a Gilgameš ga kao matador ubija. Ištar ga proklinje rekavši: „Teško Gilgamešu koji me je oklevetao i ubio nebeskog bika!“ Enkidu koji je bio veran Gilgamešu, usuđuje se da vređa boginju. Ištar i njen sveštenice su u dubokoj žalosti zbog nebeskog bika, dok Gilgameš i ljudi Uruka slave mušku hrabrost heroja-kralja. Sedma ploča: Glavni bogovi Anu, Enlil, i Šamaš okupljaju se i većaju da se odredi kazna za ubijanje nebeskog bika i Humbabe. Nakon rasprave o ovom pitanju, odlučuju da poštede Gilgameša, ali osuđuju Enkidua. Verni Enkidu postaje smrtno bolestan i proklinje svete bludnice Šamhata zbog njegovog dovođenja iz divljine. Na šamašov nagovor, on je međutim pomiluje i blagoslovi je, iako u gorkom i ironičnom smislu. Ležeći na samrti, on opisuje svoje prebivalište „kuću od praha“ u podzemnom svetu ožalošćenom Gilgamešu. Osma ploča: Gilgameš pruža dugotrajan poetski govor o Enkiduu. Gilgameš oplakuje Enkidua 6 dana i 6 noći i tek sedmog dana ga sahranjuje. Duboko potresen, ranije neranjivi kralj žali zbog gubitka svog jedinog pravog prijatelja i po prvi put dolazi do shvatanja o svojoj vlastitoj smrtnosti. Deveta ploča: Da bi izbegao sudbinu Enkidua, Gilgameš preduzima opasno putovanje da poseti legendarnog Utnapištima i njegovu suprugu, jedine ljude koji su preživeli Veliku poplavu dobivši besmrtnost bogova. On putuje na najviši vrh sveta planinu Mašu, gde susreće strašna škorpionska bića koja čuvaju kapiju blokirajući završni deo njegovog putovanja. On ih ubeđuje u sveobuhvatnost svoje svrhe, a oni mu omogućavaju da uđe. Gilgameš nastavlja da putuje naizgled beskrajnim stazama kroz veliku hladnoću i tamu. Deseta ploča: Na dalekoj udaljenoj obali Gilgameš susreće Siduri koja je održavala jednu konobu i koja pokušava da ga odvrati od njegove potrage. On je međutim, previše ožalošćen gubitkom Enkidua i previše ispunjen strahom od svoje eventualne smrti da bi se dao odvratiti od svoje namere. Gilgameš zatim prelazi „vode smrti“ sa skeledžijom Uršanabijem dovršavajući putovanje i sastajući se na kraju sa besmrtnim Utnapištimom. Jedanaesta ploča: Utnapištim govori Gilgamešu detaljno o velikoj poplavi i nerado mu daje priliku da bude besmrtan. On obaveštava Gilgameša da ako može ostati budan sedam dana da će postati besmrtan. Pokušavajući da to ostvari Gilgameš neminovno zaspi. Utnapištim ga obaveštava o posebnoj biljci koja raste samo na dnu mora. Iako mu baš ne dodeljujući besmrtnost, to će mu opet vratiti u mladost. Vezivanjem kamenja na noge da bi zaronio duboko Gilgameš dohvata biljku i nada se da će je vratiti u Uruk. On stavlja biljku na obalu jezera dok se kupa, ali je zmija ukrade. Gilgameš se vraća u Uruk očajan, ali prizor grada sa njegovim masivnim zidovima pokreću ga na pohvaljivanje ljepote samoga grada. Nakon neuspeha u potrazi za besmrtnošću Gilgameš umire kao smrtnik. Dvanaesta ploča: Iako se mislilo da je nekoliko priča u prvih jedanaest ploča prvobitno bile odvojene priče, na pločama one su dobro uvezane u jedinstvenu celinu. Priča na dvanaestoj ploči je jasno kasniji dodatak, u kojem je Enkidu još uvek živ, ima ženu i sina. Počinje sa Gilgamešom koji šalje Enkidua na zadatak u podzemni svet da preuzme predmete svete boginjama Ištar/Inana, koja je Gilgameš izgubio. Priča se završava sa raspravom u kojoj Enkidu odgovara Gilgamešu na nekoliko pitanja koja se odnose na sudbinu onih ljudi u narednom životu. Jezik i stil Jezik epa odlikuje se tonom koji je kasnije korišćen u Bibliji, ali je zapravo tek kasnije prenesen u jevrejsku književnost. To se isto desilo i sa pričom o potopu, koja je objavljivanjem u ovom epu uzbudila celi naučni svet. Epska ponavljanja u njemu vrlo su značajna. Često imaju svrhu da naoko primitivnim ponavljanjem jasnije predoče trajanje vremena u kome se neki jednolični događaji zbivaju (zabijanje 120 stubova u plićake smrti, putovanje Gilgameša kroz mračni klanac i dr.). Celi ep se može podeliti na dva dela: čovek prema spoljašnjem svetu i čovek prema unutrašnjem svetu. U prvom delu epa (od 1. do 7. ploče) treba istaći prijateljstvo između slavljenog junaka Gilgameša i poludivljeg čoveka polja i stepe Enkidua. Jedini predstavnici zla su čarobni nebeski bik i Humbaba, čuvar kedrove šume. Njih pobeđuju oba prijatelja, što s etičke strane predstavlja simbol pobede dobra nad zlom. Osim ove dve borbe u epu nema krvavih ratovanja, svojstvenih mnogim epovima. U dobro izgrađenoj radnji ep dostiže svoj vrhunac opisom smrti prijatelja Enkidua (8. ploča). Preokret koji se tim putem dešava u duši Gilgameša, tuga za prijateljem i njegov iznenadni strah pred smrću iznesen je jednostavno, a ipak tako snažno i potresno da ove stranice pripadaju među najlepše u starijoj književnosti. One tako jasno dokazuju da su čoveka od najstarijih dana pa sve do danas mučili isti problemi. Pitanje života, urođeni strah od smrti, težnja za besmrtnošću opisani su tako da mogu uzbuditi i današnjeg čitaoca. Ovom pločom ep menja karakter. On postaje human, približava se unutrašnjem čoveku i dobija gotovo lirski, elegički karakter. Pravi vrhunac epa nalazi se u opisu potopa (11. ploča), koji je dat na veoma stvaran način. Svojom vrednošću ona daje epu umetnički beleg, uz to svojom dramatičnošću oživljuje tok radnje. Ep završava pesimistički: čovek je nemoćan da bilo šta sazna o stvarima koje ga neprestano muče, a to su pitanja o životu i smrti (12. ploča). Glavni likovi Gilgameš – je bio najjači čovek, hrabri borac, kralj Uruka. Bio je jednu trećinu čovek, a dve trećine bog. On postaje veoma tužan kad njegov prijatelj Enkidu umire. Postaje očajan znajući da će i on umreti i odlazi na putovanje do kraja sveta u potrazi za odgovorom, o životu i smrti. Enkidu – je bio prijatelj i saborac Gilgamešu. Bogovi su ga stvorili kao divljeg čoveka, koga su odgojile životinje. Pošto je sa Gilgamešom ubio Humbabu (čuvara kedrovih šuma) i nebeskog bika, bogovi ga kažnjavaju sporom i bolnom smrću. Utnapištim – kralj i sveštenik u Šuripaku. Na nagovor boga, gradi veliki brod i spašava sebe, svoju porodicu i po jedan primerak svih živih bića, od velike poplave, koja je za malo uništila sav život na svijetu. Bogovi su njemu i njegovoj ženi podarili večni život. Motiv U „Epu o Gilgamešu“ se sa velikom umetničkom snagom postavlja večito pitanje o smislu života i neizbežnosti čovečije smrti, pa makar to bio i proslavljeni heroj. U spevu se priča o tome kako Gilgameš, „dve trećine bog a jednu trećinu čovek“, vlada u starom gradu Uruku. Gilgameš svirepo ugnjetava narod, terajući ga da zida gradske bedeme i hramove bogovima. Stanovnici Uruka žale se na svoju tešku sudbinu bogovima, i bogovi uslišivši njihove žalbe stvaraju div-junaka Enkidua, koji raspolaže natprirodnom snagom. Enkidu živi među divljim zverima, zajedno sa njima ide u lov i na pojilo. Jedan od lovaca, koga Enkidu sprečava da lovi divlje zveri, moli za pomoć Gilgameša. Težeći da primami sebi toga primitivnog heroja, Gilgameš mu šalje hramovnu bludnicu. Bludnica ukroćuje ljubavlju njegovu divlju ćud i dovodi ga u Uruk. Tu oba junaka zapodevaju dvoboj, ali, raspolažući podjednakom snagom, oni ne mogu da savladaju jedan drugog. Sprijateljivši se, oba div-junaka, Gilgameš i Enkidu, zajedno vrše svoje podvige. Oni zajedno kreću u kedrovu šumu, gde obitava moćni Humbaba, čuvar kedrove šume. Gilgameš i Enkidu stupaju u boj sa Humbabom i ubijaju ga: I zaljuljaše se kedrovi, i izađe Humbaba, Strašan, izađe ispod kedrova. Jurnuše oba junaka, nadmećući se u odvažnosti, I oba se uhvatiše u koštac sa gospodarem kedrova. Dvaput je sudba pomogla Enkidu, I Gilgameš drži u ruci Humbabinu glavu. Pobednički junak Gilgameš budi ludu strast u srcu boginje Ištar, koja heroju nudi svoju ljubav. Ali mudri i oprezni Gilgameš odbacuje njenu ljubav, podsećajući boginju na to koliko je patnji i žalosti zadala ona svojim ranijim ljubavnicima. Uvređena Gilgamešovim odbijanjem, boginja Ištar žali se na njega svom ocu, vrhovnom bogu neba, Anu. Uslišivši uporne molbe svoje kćeri, bog na zemlju baca čudovišnog bika, koji svojim padom i dahom ubija i uništava ljude i ljudsku imovinu. Ali junaci ubijaju to strašno čudovište, i Enkidu veli Gilgamešu: Prijatelju moj, pobedili smo nebesku zver, Zar ne smemo sada reći da nam je osigurana slava u potomstvu! Enkidu usni san u kome mu se proriče propast. I zaista Enkidu se smrtno razboli. Dirljivim rečima oprašta se on sa svojim prijateljim Gilgamešom i proriče i njemu neizbežnu smrt. Gilgameš oplakuje smrt prijatelja i prvi put oseća nad svojom glavom lepršanje krila smrti. Njegovo naricanje zaodeveno je u umetničkom obliku Šest dana i noći plakao sam ja nad njim, Sve do dana kada su ga spustili u raku Sada se i ja bojim smrti i bežim u pusto polje. Nada mnom lebdi prijateljeva reč što mi je kaza pred smrt. Kako, o kako da se utešim? Kako, o kako da zaplačem? Voljeni prijatelj sad je nalik na prašinu. I neću li ja leći, kao i on, da nikad više ne ustanem? Moren strahom od smrti, Gilgameš kreće na daleki put. On se upućuje svom pretku Utnapištimu, koji je jedini od smrtnika dobio besmrtnost. Njega ne plaši teškoća dalekog puta. Njega ne mogu zadržati ni ljudi-škorpije, ni rajski vrt sa drvećem na kome cveta drago kamenje, ni boginja Siduri, koja ga poziva da zaboravi na smrt i da se preda svim radostima života. Gilgameš prebrođuje čamcem „vodu smrti“ i stiže u kraj u kome živi Utnapištim. Gilgameš nastoji da od njega dozna tajnu večnog života. Odgovarajući na Gilgamešova pitanja, Utnapištim mu priča o svetskom potopu, i o tome kako ga je bog Ea naučio da sagradi kovčeg i da se u njemu spase od potopa, posle čega su Utnapištim i njegova žena od bogova dobili besmrtnost. Sažalivši se na Gilgameša, Utnapištim mu otkriva „tajnu reč“ i savetuje ga da siđe na dno okeana, da tamo ubere travu besmrtnosti, koja nosi ime „stranac postaje mladićem“. Na svom povratku Gilgameš stiže do tajne trave, ali ljuta zmija dopuže do njega i ugrabi mu travu. Ožalošćen heroj, vrativši se u svoj grad Uruk, moli bogove za poslednju milost. On želi da vidi sen svog preminulog prijatelja Enkudua. Bog podzemnog sveta Nergal šalje po naređenju bogova, na zemlju Enkidouvu sen. Spev se završava zaključenim dijalogom između prijatelja. U odgovor na Gilgamešovu strasnu molbu da mu ispriča „zakon zemlje“, Enkidu mu najmračnijim bojama opisuje zagrobni život umrlih ljudi. „Pa ništa. Pusti me da sednem i zaplačem. Reci mi zakon zemlje koji ti poznaješ.“ „Glava, koje si se ti doticao i zbog koje si osećao radost u srcu, Kao staru odeždu, crv nju proždire“ „Prsa, kojih si se ti doticao i zbog koji si osećao radost u srcu, Kao stari džak, puna su prašine. Čitavo je telo moje nalik na prah“ To je prvi je prvi put da je krajnje jasno i u isto vreme sa takvom snagom i izrazitošću izrečena misao o neizbežnosti smrti, kojoj su podložni svi ljudi, čak i oni koji su spremni na svaki podvig da bi savladali neminovnu smrt. Epska legenda o Gilgamešovim podvizima vodi svoje poreklo iz duboke sumerske starine. Imena glavnih junaka – Gilgameša i njegovog prijatelja Enkidua – sumerskog su porekla. Na Gilgamešovo ime nailazi se u sumerski natpisima iz XXV veka, a na predstavu Gilgameša – na cilindričnim pečatima iz istog vremena. Priče o podvizima Gilgameša i Enkidu, o tragičnoj smrti Enkidu i o Gilgamešovim lutanjima u potrazi za besmrtnošću prepliće sa čitavim nizom starijih religijskih motiva, koji su u vidu pojedinih epizoda umetnuti u opšti tekst speva. Takav je kratak odlomak legende o stvaranju čoveka (Enkidu) od gline, natopljene božijom pljuvačkom; takav je čuveni mit o svetskom potopu, u kome se podrobno priča kako je stari heroj Utnapištim na savet boga mudrosti Ea sagradio kovčeg, spasavši se u njemu od vode potopa, i time zaslužio večni život. Spev o Gilgamešu zauzima posebno mesto u vavilonskoj književnosti, kako po svim umetničkim odlikama, tako i po specifičnosti misli izraženih u njemu. U visokoumetnički oblik zaodevena je misao starovavilonskog pesnika o večnoj čovekovoj težnji da savlada smrt i stekne ličnu besmrtnost. U zadnjim rečima speva oseća se mučna želja čovekova da sazna „zakon zemlje“, tajnu života i smrti. Dubokim pesimizmom prožete su reči starog pesnika. Budući život on slika kao oličenje stradanja i bola. Čak ni čuveni Gilgameš – „divni, snažni, mudri, božanstvo - svojim dvema trećinama, čovek – samo jednom, svetlog tela kao velika zvezda“ – i pored svog božanskog porekla ne može da zasluži i stekne besmrtnost. Blaženstvo u zagrobnom životu daje samo onom ko izvršava zapovest religije, zahteva sveštenika, obrede verskog kulta. U tome je osnovna misao čitavog speva. MG142 (N)

Prvo izdanje čuvene knjige zapisa o pijanstvu Libera Markonija iz 1954. S omotnicom i ilustracijama akademskog slikara Slavoljuba Slave Blagojevića. Omot minimalno iskrzan, potpis bivšeg vlasnika na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Pijanci idu dijagonalno / Slobodan Marković Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Mladi borac`, 1954 Fizički opis 86 str. : ilustr. ; 20 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Slavoljub-Slava Bogojević 1922–1978. Završio Akademiju likovne umetnosti u Beogradu, 1951. godine, kod profesora Nedeljka Gvozdenovića i specijalizaciju kod profesora Zore Petrović. Vrlo nemirnog duha; bio je pilot i padobranac, pesnik, radio je u slikarskoj radionici Narodnog pozorišta u Beogradu kod Jovana Bijelića, slikao freske i zidne kompozicije, ali i na kutijama od šibica. Boravio na Korčuli, u Parizu, živeo u Atini. Izlagao je u Parizu sa Bifeom i Difijem, bio član „Lade`. Imao niz samostalnih izložbi u Jugoslaviji, Veneciji, Amsterdamu, Rimu, Atini. Njegovo slikarsko opredelenje je raznoliko. Okušao se u različitim temama – od urbanih pejzaža, portreta i cveća, preko mrtvih priroda, do mitoloških scena. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG140 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sveobuhvatna, reprezentativna sinteza najvažnijih psihoanalitičkih hipoteza, teorija i otkrića. Nastala je iz pera oca psihoanalize, Sigmunda Frojda, i sačinjena je od tri njegova sintetička djela: Uvoda u psihoanalizu, Novih predavanja za uvođenje u psihoanalizu i Nacrta psihoanalize. Svi tekstovi u knjizi napisani su na osnovu brilijantnih Frojdovih predavanja, otkrivaju ga ne samo kao genijalnog naučnika i predstavnika jednog od najznačajnijih pravaca u psihologiji, već i kao popularizatora psihoanalize. On na jednostavan način objašnjava svoje osnovne ideje o strahu, nesvjesnom, nagonima, potiskivanju i Edipovom kompleksu. Uvod u psihoanalizu je donio Frojdu svjetsku slavu i već za njegovog života ova knjiga je prevedena na šesnaest jezika. Sigmund Frojd (nem. Sigmund Freud; Frajberg in Meren, 6. maj 1856 — London, 23. septembar 1939) bio je austrijski lekar i psihijatar, osnivač psihoanalize. Rođen je u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovanje je stekao u Beču, gde je studirao medicinu. U Parizu je studirao kod Šarkoa, 1885-1886. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895. Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910. Njegov rad je nastavila i umnogome mu za života pomogla, njegova kćerka, Ana Frojd. Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima, on je razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta. Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge. Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva. Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe. Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem). Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza. Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života. Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa. Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo spada u vrh naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama Sigmund Frojd rođen je 6. maja 1856. godine u mestu Frajberg u Moravskoj (mesto se danas zove Pribor, a nalazi se u Češkoj) kao Sigismund Schlomo Freud. Frojdov otac Jakob bio je duhovit i oštrouman trgovac vunom. Frojdova majka Amali bila je žena vedra duha, ujedno druga supruga svoga muža koja je uz to bila 20 godina mlađa od njega.[6] U 21. godini rodila je svog prvog sina, Sigmunda.[7] On je imao dva polubrata i šestoro mlađe braće i sestara. Kada je Frojdu bilo četiri godine s roditeljima se seli u Beč, jer očev posao trgovine vunom više nije bio isplativ.[8][9] Još dok je bio dete roditelji su uočili kako je mali Sigmund izrazito bistro dete te je stoga uživao i poseban status unutar porodice. Iako su živeli u malom stanu sa sedmero dece Sigmund je imao vlastitu sobu i uljanu svetiljku, dok su ostala deca za rasvetu pri učenju koristila sveće. Kao dete maštao je o tome da postane general ili ministar, ali kako je bio Židov nije mu bilo dopušteno da se bavi se bilo kakvim zanimanjem osim medicinskog i pravnog. To ga nije sprečavalo da nauči da govori francuski, engleski, italijanski i španski jezik, te da se posveti proučavanju dela poznatih pisaca i filozofa, a posebno dela Ničea, Hegela, Šekspira, Šopenhauera i Kanta. Kao što je prethodno rečeno, kao Židov u Beču mogao je da bira samo između medicine i prava i 1873. godine odlučio je da studira medicinu, iako je u prvi mah želeo da postane advokat, i shodno tome upisuje studije medicine na Bečkom univerzitetu. Tu će upoznati sestrinu prijateljicu Martu Bernajs s kojom će se kasnije oženiti. Godine 1877. promenio je svoje ime Sigismund Šlomo Frojd u Sigmund Frojd. O njegovoj mladosti malo se zna jer je u dva navrata uništavao spise na osnovu kojih bi se moglo saznati više. Prvi put je to učinio 1885. godine, a 1907. po drugi put. Spisi koji su nastali kasnije bili su sačuvani i brižno čuvani u Frojdovoj arhivi koja je bila dostupna samo njegovum životopiscu Ernestu Džonsu te nekolicini psihoanalitičara koji su mu bili bliski. Nakon završetka školovanja 1881. s 25 godina prihvata radno mesto u Institutu za cerebralnu anatomiju gde sprovodi istraživanja upoređujući mozgove odraslih ljudi i fetusa. Nekoliko godina kasnije radi studiju o kokainu te 1884. godine otkriva njegova analgetska svojstva i iskušava ga na sebi. Naredna 1885. godina je značajna za Frojdovu karijeru. Tada je pozvan da provede četiri meseca u Parizu i radi s jednim od najpoznatijih neurologa toga vremena Žan-Martenom Šarkom koji je istraživao uzroke i terapiju histerije putem hipnoze. Godine 1886. vraća se iz Pariza u Beč i otvara privatnu praksu. Otvorivši privatnu praksu Frojd se posvećuje obolelima od histerije koje - što je u to doba bilo uobičajeno - leči elektroterapijom i hipnozom. Kasnije će odustati od hipnoze te primeniti metodu slobodnih asocijacija i analize snova. Njegove teorije i tretman pacijenata bile su, a i danas ima dosta spora o tome, kontroverzne. Stoga su su njegove ideje često obrađivane u raznim delima, kako stručnim tako i laičkim. Frojdovi sledbenici drže se svog uzora, dok ga drugi vide (posebno na polju psihijatrije) kao filozofskog vizionara koji je preoblikivao sliku ljudske prirode i pomogao u suprostavljanju tabuima, ali čije su teorije posrnule u praksi. Porodični čovek U oktobaru 1886. Frojd stupa u brak s Martom Bernajs s kojom će imati šestoro dece. Između ostalog i kćerku Anu Frojd koja će kasnije postati ugledna psihoanalitičarka na polju dečije psihologije. Istraživanju problema histerije posvetili su se nešto kasnije zajedno Frojd i Jozef Brojer. Iz rezultata tog istraživanja proizašla je njihova zajednička knjiga Studije na području histerije u kojoj postavljaju hipotezu da simptomi histerije proizlaze iz potisnutih sećanja i traumatskih događaja. No, nedugo nakon objavljivanja knjige (1895) iz javnosti neznanih razloga prekidaju saradnju. Poučen iskustvima zajedničikih istraživanja Frojd zastupa stajalište da je uzrok histerije seksualne prirode i tada razvija deo onog što će kasnije postati poznato kao psihoanalitička teorija. Nakon raskida s Brojerom Frojd se i dalje posvećuje istom problemu. Tako u aprilu 1897. otkriva Edipov kompleks, a 1899. pojavljuju se i njegovi prvi značajni tekstovi. Godine 1900. objavljuje knjigu Tumačenje snova, svoje najznačajnije delo, koja se temelji na analizi njegovih vlastitih snova. Nakon nje slede: Psihopatologija svakodnevnog života (1901), Tri rasprave o teoriji seksualnosti (1905), Šale i njihova povezanost s nesvesnim (1905). U knjizi Tri eseja o seksualnosti Frojd iznosi ideju da se deca rađaju sa seksualnim potrebama, a njihovi roditelji su početni seksualni objekti, nakon čega je u javnosti proglašen ludakom. U delu Fragment jedne analize histerije analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti. Godine 1902. osniva Psihološko društvo sredom u kojem okuplja svoje prve učenike (Ferdern, Ranka, Adler). Od 1912. bavi se pitanjem oca, pojmovima nagona života (eros) i nagona smrti (thanatos), principa stvarnosti i principa zadovoljstva. Godine 1913. objavljuje tekst Totem i tabu u kojem raspravlja o kulturno istorijskom fenomenu zabrane incesta, 1915. objavljuje tri metapsihološka ogleda: Nagon i nagonske sudbine, Potiskivanje i Nesvesno, a 1916. Žalost i melankolija. Zbog epidemije gripe (1920.) umire Frojdova kćerka Sofi, a iste godine on predlaže novi model društvenog sklopa u kome se pojavljuju ego, id i superego. Njegov istraživački doprinos uključuje i otkrivanje novih osobina živčanih ćelija kod zlatnih ribica i postojanje testisa kod mužjaka jegulje. Ipak, najvažnijim otkrićem smatra se činjenica da kokain može biti upotrebljen za lečenje mnogih bolesti. Sam Frojd je uzeo drogu bez pojave nekih štetnih učinaka, no njegovo oduševljenje ovim otkrićem ubrzo se smanjilo zbog spoznaje da kokain stvara zavisnost. Godine 1922. ustanovljen mu je rak nepca. Do smrti se podvrgavao nizu operacija, nakon kojih nije bio izlečen. Uprkos protestu antisemitskih krugova 1930. godine prima nagradu Goethepreis (nagrada grada Frankfurta) za rad Nelagoda u kulturi. Nakon što su nacisti anektirali Austriju 1938. godine, a pre toga u Berlinu javno spalili Frojdove knjige, Sigmund Frojd napušta Austriju i preseljava se u Englesku, gde do same smrti, uzrokovane rakom nepca, leči svoje pacijente. Dana 23. septembra 1939. 3 sata ujutro Frojdov kućni lekar je ustanovio njegovu smrt, a nakon smrtonosne doze morfija, koju je Frojd sam zatražio. Sigmund Frojd je deda slikara Luciena Frojda, komediografa i pisca Klementa Frojda, a pradeda novinarke Eme Frojd i modne dizajnerke Bele Frojd.....

U dobrom stanju! Ovo je novi prevod Frojda, s naglaskom da je u ovoj knjizi više obuhvaćeno područje patološkog i psihopatskog oboljenja. Sadržaj obuhvata psihičke poremećaje kao što su histerija, fobije, prisilne neuroze i paranoja, pa ne treba naglašavati od kakve je važnosti Frojdova psihoanaliza u njihovu otklanjanju. Sigmund Frojd (nem. Sigmund Freud; Frajberg in Meren, 6. maj 1856 — London, 23. septembar 1939) bio je austrijski lekar i psihijatar, osnivač psihoanalize.[1] Rođen je u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovanje je stekao u Beču, gde je studirao medicinu.[2][3] U Parizu je studirao kod Šarkoa, 1885-1886. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895. Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910. Njegov rad je nastavila i umnogome mu za života pomogla, njegova kćerka, Ana Frojd. Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima, on je razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta. Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge. Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva. Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe. Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem). Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza. Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života. Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa. Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo spada u vrh naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama Sigmund Frojd rođen je 6. maja 1856. godine u mestu Frajberg u Moravskoj (mesto se danas zove Pribor, a nalazi se u Češkoj) kao Sigismund Schlomo Freud. Frojdov otac Jakob bio je duhovit i oštrouman trgovac vunom. Frojdova majka Amali bila je žena vedra duha, ujedno druga supruga svoga muža koja je uz to bila 20 godina mlađa od njega.[6] U 21. godini rodila je svog prvog sina, Sigmunda.[7] On je imao dva polubrata i šestoro mlađe braće i sestara. Kada je Frojdu bilo četiri godine s roditeljima se seli u Beč, jer očev posao trgovine vunom više nije bio isplativ.[8][9] Još dok je bio dete roditelji su uočili kako je mali Sigmund izrazito bistro dete te je stoga uživao i poseban status unutar porodice. Iako su živeli u malom stanu sa sedmero dece Sigmund je imao vlastitu sobu i uljanu svetiljku, dok su ostala deca za rasvetu pri učenju koristila sveće. Kao dete maštao je o tome da postane general ili ministar, ali kako je bio Židov nije mu bilo dopušteno da se bavi se bilo kakvim zanimanjem osim medicinskog i pravnog. To ga nije sprečavalo da nauči da govori francuski, engleski, italijanski i španski jezik, te da se posveti proučavanju dela poznatih pisaca i filozofa, a posebno dela Ničea, Hegela, Šekspira, Šopenhauera i Kanta. Kao što je prethodno rečeno, kao Židov u Beču mogao je da bira samo između medicine i prava i 1873. godine odlučio je da studira medicinu, iako je u prvi mah želeo da postane advokat, i shodno tome upisuje studije medicine na Bečkom univerzitetu. Tu će upoznati sestrinu prijateljicu Martu Bernajs s kojom će se kasnije oženiti. Godine 1877. promenio je svoje ime Sigismund Šlomo Frojd u Sigmund Frojd. O njegovoj mladosti malo se zna jer je u dva navrata uništavao spise na osnovu kojih bi se moglo saznati više. Prvi put je to učinio 1885. godine, a 1907. po drugi put. Spisi koji su nastali kasnije bili su sačuvani i brižno čuvani u Frojdovoj arhivi koja je bila dostupna samo njegovum životopiscu Ernestu Džonsu te nekolicini psihoanalitičara koji su mu bili bliski. Nakon završetka školovanja 1881. s 25 godina prihvata radno mesto u Institutu za cerebralnu anatomiju gde sprovodi istraživanja upoređujući mozgove odraslih ljudi i fetusa. Nekoliko godina kasnije radi studiju o kokainu te 1884. godine otkriva njegova analgetska svojstva i iskušava ga na sebi. Naredna 1885. godina je značajna za Frojdovu karijeru. Tada je pozvan da provede četiri meseca u Parizu i radi s jednim od najpoznatijih neurologa toga vremena Žan-Martenom Šarkom koji je istraživao uzroke i terapiju histerije putem hipnoze. Godine 1886. vraća se iz Pariza u Beč i otvara privatnu praksu. Otvorivši privatnu praksu Frojd se posvećuje obolelima od histerije koje - što je u to doba bilo uobičajeno - leči elektroterapijom i hipnozom. Kasnije će odustati od hipnoze te primeniti metodu slobodnih asocijacija i analize snova. Njegove teorije i tretman pacijenata bile su, a i danas ima dosta spora o tome, kontroverzne. Stoga su su njegove ideje često obrađivane u raznim delima, kako stručnim tako i laičkim. Frojdovi sledbenici drže se svog uzora, dok ga drugi vide (posebno na polju psihijatrije) kao filozofskog vizionara koji je preoblikivao sliku ljudske prirode i pomogao u suprostavljanju tabuima, ali čije su teorije posrnule u praksi. Porodični čovek U oktobaru 1886. Frojd stupa u brak s Martom Bernajs s kojom će imati šestoro dece. Između ostalog i kćerku Anu Frojd koja će kasnije postati ugledna psihoanalitičarka na polju dečije psihologije. Istraživanju problema histerije posvetili su se nešto kasnije zajedno Frojd i Jozef Brojer. Iz rezultata tog istraživanja proizašla je njihova zajednička knjiga Studije na području histerije u kojoj postavljaju hipotezu da simptomi histerije proizlaze iz potisnutih sećanja i traumatskih događaja. No, nedugo nakon objavljivanja knjige (1895) iz javnosti neznanih razloga prekidaju saradnju. Poučen iskustvima zajedničikih istraživanja Frojd zastupa stajalište da je uzrok histerije seksualne prirode i tada razvija deo onog što će kasnije postati poznato kao psihoanalitička teorija. Nakon raskida s Brojerom Frojd se i dalje posvećuje istom problemu. Tako u aprilu 1897. otkriva Edipov kompleks, a 1899. pojavljuju se i njegovi prvi značajni tekstovi. Godine 1900. objavljuje knjigu Tumačenje snova, svoje najznačajnije delo, koja se temelji na analizi njegovih vlastitih snova. Nakon nje slede: Psihopatologija svakodnevnog života (1901), Tri rasprave o teoriji seksualnosti (1905), Šale i njihova povezanost s nesvesnim (1905). U knjizi Tri eseja o seksualnosti Frojd iznosi ideju da se deca rađaju sa seksualnim potrebama, a njihovi roditelji su početni seksualni objekti, nakon čega je u javnosti proglašen ludakom. U delu Fragment jedne analize histerije analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti. Godine 1902. osniva Psihološko društvo sredom u kojem okuplja svoje prve učenike (Ferdern, Ranka, Adler). Od 1912. bavi se pitanjem oca, pojmovima nagona života (eros) i nagona smrti (thanatos), principa stvarnosti i principa zadovoljstva. Godine 1913. objavljuje tekst Totem i tabu u kojem raspravlja o kulturno istorijskom fenomenu zabrane incesta, 1915. objavljuje tri metapsihološka ogleda: Nagon i nagonske sudbine, Potiskivanje i Nesvesno, a 1916. Žalost i melankolija. Zbog epidemije gripe (1920.) umire Frojdova kćerka Sofi, a iste godine on predlaže novi model društvenog sklopa u kome se pojavljuju ego, id i superego. Njegov istraživački doprinos uključuje i otkrivanje novih osobina živčanih ćelija kod zlatnih ribica i postojanje testisa kod mužjaka jegulje. Ipak, najvažnijim otkrićem smatra se činjenica da kokain može biti upotrebljen za lečenje mnogih bolesti. Sam Frojd je uzeo drogu bez pojave nekih štetnih učinaka, no njegovo oduševljenje ovim otkrićem ubrzo se smanjilo zbog spoznaje da kokain stvara zavisnost. Godine 1922. ustanovljen mu je rak nepca. Do smrti se podvrgavao nizu operacija, nakon kojih nije bio izlečen. Uprkos protestu antisemitskih krugova 1930. godine prima nagradu Goethepreis (nagrada grada Frankfurta) za rad Nelagoda u kulturi. Nakon što su nacisti anektirali Austriju 1938. godine, a pre toga u Berlinu javno spalili Frojdove knjige, Sigmund Frojd napušta Austriju i preseljava se u Englesku, gde do same smrti, uzrokovane rakom nepca, leči svoje pacijente. Dana 23. septembra 1939. 3 sata ujutro Frojdov kućni lekar je ustanovio njegovu smrt, a nakon smrtonosne doze morfija, koju je Frojd sam zatražio. Sigmund Frojd je deda slikara Luciena Frojda, komediografa i pisca Klementa Frojda, a pradeda novinarke Eme Frojd i modne dizajnerke Bele Frojd.....

Радован Пилиповић НЕОРЕАЛИЗАМ У ПРИПОВЕТКАМА СВЕТИСЛАВА ПУШОЊИЋА Поводом другог издања књиге Изван њиховог домашаја ( Библиотека Српског листа – Сој, Виогор, Београд, 2014 ) Приповетке Светислава Пушоњића садрже велики концентрат животног сока да вероватно ни сам аутор није свестан колико ће се читалаца њиме окрепљивати и бити спремно да разуме и егзистенцијално одговори на изазов постојања у земљи званој Србија. И док су New age, (пост)модерна и транзиција наметале естетичке калупе у које смеју да уђу и из којих смеју да изађу дела српских књижевника млађе генерације, Светислав Пушоњић се окренуо самопосматрању, испитивању дубина сопственог бића пронашавши у њима сижее за нас - његове савременике. Чврсто решен да се поменутим калупима не додворава, спреман да објави своју истину, он нас сваком страницом опомиње да усвајањем ропске философије уклапања и консензуса, као наводне нужности данашњице, свакодневно потискујемо оно најсветије. Аутор то чини у широком распону душевности - од сажижућих усклика гнева до људске и благе речи, од горке резигнације до ноншаланције и живописне урбане духовитости. Али од књижевниковог самопосматрања ове приповетке не би добиле ништа без његовог искуства насталог из личних судара са животном конкретношћу, из којих се родила изоштрена визура, чврстина и прекаљеност. Наш приповедач гради приче, повести, светлописе различитих овоземаљских судбина у којима препознајемо рођаке, комшије, другове из школских клупа. Освежавају се потиснута сећања, обнавља свест о специфичним искушењима времена у коме се људска самосвојност лако губи, тешко стиче, а још теже брани. Његови главни јунаци често су презрени и одбачени, било својом било туђом кривицом, али понајвише зато што су непопустљиво доследни личној самосвојности. Кроз њих приповедач хвата све боје људских душа, било да оне засијају, било да се мраче од мука и тескобе. Ко у аветињи Вељку не препознаје увек одбачене, пропале и нестичуће чланове породице, сашле са веће надморске висине у долину шљаштеће и искварене цивилизације? Ко да се не радује чика Ђури, београдском песнику, последњем боему који тражи уточишта у хладној булеварској ноћи, али не у кафићу него у правцатој кафани, но „нема више оних кафана прљавуша, са свим оним дрипцима и зајебантима“. Његова карактеристика гостију „Српске кафане’’ је поражавајућа: „Прави Србин је стар хиљаду година, као земља коју оре и гази. На њему се види цела историја. А на овима овде се не види ништа. Ови су од јуче, прекјуче, безлични као и све у вези са њима. Ту су, а заправо не постоје.“ Потонуће у безсвојственост, заоденуто нормама такозване цивилизованости, Пушоњић доживљава као неподношљиво стање умне и душевне летаргије и коначни, мада невидљиви тријумф зла. Аутор се, заједно са својим јунацима, таквом стању отима свим живим силама, прижељкујући чак полом и преврат иза кога ће се јавити обновитељска зора и свет блеснути у првоадамској чистоти: „А када све зарасте у траву и када се намучене реке разбистре тада ће се и наше душе разбистрити, ослобођене тамнице, а звезде ће се упалити на небу. И све ће опет бити лепо, као када су људи орали воловима, пекли ракију у казану, рађали пуно деце и причали приче о Марку Краљевићу, Синбаду морепловцу и бесном Орланду“. Пушоњић трага за човеком као ипостаси, највећом вредности Богом створеног света. „Сва људска лица су као диње на гомили. Видиш их сва али не видиш ни једно... Сваки човек је херметички затворена празнина’’, почетак је приче Госпођа. Међутим, не остаје писац у злослутном кругу разочарења јер иста прича завршава се овако: „Сва људска лица су као диње на гомили. Али понекад се међу њима разазна и понеко које запамтиш и које исплива из сећања баш када тмина притисне из све снаге.“ Шта је ово него вапај за личношћу, крик за посебношћу и непоновљивошћу у космосу! А вапај за личношћу уједно је и вапај за највећом слободом, којој Пушоњићева књижевност целим бићем тежи. Оном слободом коју друштвени механизми у разним идеолошким трансформацијама или брутално укидају или вешто симулирају, нуђењем наводно широких могућности избора, од којих се пре или касније сваки показује као лажан. Зато се животна философија Велише Гомилановића, отуђеног тинејџера из једне београдске средње школе, састоји у следећем: „Свеједно је коју год кутију да дигнеш, за који год клуб да навијаш, за коју год партију да гласаш, које год новине да читаш, коју год музику да слушаш, којим год послом да се бавиш. Куглице нема нигде. Шта год изабереш, увек си изабрао њихову варијанту, увек си изабрао у њихову корист. Твоје варијанте нема. Шта је решење? Уопште не бирати.“ Наведено место има за наше време сасвим конкретно значење јер указује на могућност избора која је заправо тобожња, јер ни слобода о којој се навелико прича није самоникла, већ како сам Велиша каже - понуђена. Али оно упућује и на онтолошку дубину овог проблема - да човек као тварно постојећи нема апсолутну слободу, јер на неки начин увек бира између задатих могућности које му је већ ограничавају. И можда је управо Велишино одбијање сваког избора, нарочито између ``понуђених варијанти`` како их сам назива, једини начин да под наметнутим околностима човек сачува своју најдубљу суштину. Што је основни предуслов за евентуални будући прелазак „из царства нужности у царство слободе“. Пушоњић осликава и праведнике и грешнике, приказује људске страсти искрено до бруталности. Не устручава се ни од вулгаризама, уличног жаргона, жучних и провокативних опсервација. Многи би му то можда замерили и упутили, тобож, добронамерну критику. Заправо, њега занима само гола истина. Жар трагалаштва за непатвореним и непоновљивим, овим причама даје животност, бујност и динамику, богатећи их подтекстом и значењима, некада експлицитно изнесеним, а некада само наговештеним. Када су у питању мушко-женски односи пише отворено и изазивачки и све примедбе у вези са тим остају само фарисејски прекори. Пушоњић не крије опчињеност лепотом женског бића, нити уздржава изливе еротског набоја, иако истовремено пламти гневом због површности, помодности и егоцентризма савремене жене. Он у ствари жуди и трага за њеном изгубљеном природом, која је изобличена разним новосветским доктринама, а нарочито оном о такозваној „родној равноправности’’, што је тема приче Феминисткиња. Јована-феминисткиња, лепа и паметна, али крајње егоцентрична активисткиња „женских права“, открива себе као жену тек у сусрету са Цвелетом, младићем мужевног и бескомпромисног духа ( који се појављује и нестаје у више тематски одвојених прича, спајајући их у наративно јединство надомак романескног ). Захваћена тајанственом силом никада доживљене љубави, Јована се рађа као личност, увиђајући илузорност идеја за које се пре тога грчевито борила. Идеја са уништитељским поривом према исконској мушкости као наводно „превазиђеној“, иако без такве „назадне“ мушкости и исконска женственост остаје непробуђена и јалова, чега и сама Јована напослетку постаје свесна ( мада сувише касно да би са вољеним човеком остварила трајно заједништво ). Приповетка Тамница којом се завршава збирка, чини врхунац Пушоњићевог бављења човеком. Медитација о сужњима и заточеницима из литургијске прозбе доводи нас до затвора у Спужу, до тамнице у којој поред једног детеложника и једног окорелог зликовца са лепим именом Вид блиста човечност мухамеданца Ризва. И робијаш Цвеле, задрти бунџија, остаје људска ипостас одбијајући да буде јединка система, удишући слободу свог избора, одазивајући се на зов своје унутрине ( внутрењеје ), јер херојски чин престаје да буде такав ако се имало пода користњаштву ( утилитаризму ). Ток литургије у београдској цркви и живот у једном затвору нису дешавања неповезана и одвојена. Међу житељима затворске ћелије одвија се драма чији набој јесте религиозан а разрешење литургијско: Цвеле, Шћепо и Ризво, а уз њих и старац-грешник надвладавају зло система као заједница. Јер литургија јесте заједница у којој се учествује као личност, нипошто као издресирана јединка или делић плана, колектива, организације. Заједница која није једном за свагда постала, па се окамењена и непокретна намеће споља као скуп ритуалних образаца, него заједница која се стално обнавља и стално постаје, имајући корен пре свега у нашим срцима. Писац то зна својом интуицијом и то покушава да нам предочи. Прича Тамница јесте уједно и разрешење читаве збирке, њена врхунска синтеза, која у симфонијски уланчаним причама представља завршни искорак из укалупљеног и опустошеног света у сфере бесконачног и бесмртног. А њена крајња поента о борби као једином начину освајања и одбране људског достојанства, несвесно се надодаје на српску епску традицију. „Шта се може супротставити животу?“, рекао је један од отаца наше цркве. Одговор на ово питање блиста у нашим душама без потребе да се превали преко усана. Упркос свим рационалистичким, научним и идеолошким покушајима да се засвагда укалупи и дефинише, живот се ипак и даље отима контроли, још увек кадар да изненади, надахне и понесе. Тај живот, који се и у најтежим околностима непрекидно обнавља и непрекидно постаје, није нешто чиме треба овладати, чему свесно или несвесно теже прогресивни интелигенти, политичари, научници, мултимилионери и други Кнезови овога света, већ Тајна пред којом се ваља поклонити. Докле год будемо имали то унутрашње достојанство и страхопоштовање неће нам бити неразумљивa егзистенцијалнa и унутрашња драматика прозе Светислава Пушоњића, раскош и особена драж приповедака које немају лукаве идеолошке разнежености и паљевинског паролашког грча. То је, управо, оно што је било, јесте и биће изван њиховог домашаја: Пут, Истина и Живот.

IVO ANDRIĆ TRAVNIČKA HRONIKAMeki povezИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 126/3

Ivo Andrić Pisac govori svojim delomMeki povezИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12.6/33

Ivo Andrić Sabrana dela 1 - 17Ivo Andric Sabrana dela 1-17- Na Drini ćuprija- Omer Paša Latas- Sveske- Umetnik i njegovo delo- Kuća na osami- Znakovi- Deca- Staze, lica, predeli- Istorija i legenda- Jelena, žena koje nema- Znakovi pored puta- Ex ponto, nemiri, lirika- Prokleta avlija- Nemirna godina- Travnička hronika- Gospodjica- ŽedjИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5.

Ivo Andrić Sabrana dela 1 - 17Tvrdi povez1) Na Drini ćuprija2) Omer Paša Latas3) Sveske4) Umetnik i njegovo delo5) Kuća na osami6) Znakovi7) Deca8) Staze, lica, predeli9) Istorija i legenda10) Jelena, žena koje nema11) Znakovi pored puta12) Ex ponto, nemiri, lirika13) Prokleta avlija14) Nemirna godina15) Travnička hronika16) Gospodjica17) ŽeđИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.10/1

Ivo Andrić Sveske / Znakovi pored putaMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija Reč i misaoOštećenja na rikniИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица12/8

Ivo Andrić Sabrana dela 1 - 17Ivo Andric Sabrana dela 1-17- Na Drini ćuprija- Omer Paša Latas- Sveske- Umetnik i njegovo delo- Kuća na osami- Znakovi- Deca- Staze, lica, predeli- Istorija i legenda- Jelena, žena koje nema- Znakovi pored puta- Ex ponto, nemiri, lirika- Prokleta avlija- Nemirna godina- Travnička hronika- Gospodjica- ŽedjИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5.

IVO ANDRIĆ TRAVNIČKA HRONIKAMeki povezИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 126/3

Ivo Andrić Pisac govori svojim delomMeki povezИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12.6/33

Ivo Andrić Sveske / Znakovi pored putaMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija Reč i misaoOštećenja na rikniИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица12/8

Ivo Andrić Sabrana dela 1 - 17Tvrdi povez1) Na Drini ćuprija2) Omer Paša Latas3) Sveske4) Umetnik i njegovo delo5) Kuća na osami6) Znakovi7) Deca8) Staze, lica, predeli9) Istorija i legenda10) Jelena, žena koje nema11) Znakovi pored puta12) Ex ponto, nemiri, lirika13) Prokleta avlija14) Nemirna godina15) Travnička hronika16) Gospodjica17) ŽeđИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.10/1

Autor - osoba Crvenčanin-Kulenović, Vera, 1920-2013 = Crvenčanin-Kulenović, Vera, 1920-2013 Naslov Skenderova trajanja / Vera Crvenčanin Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine - Enciklopedija, 1998 (Bor : Bakar) Fizički opis 607 str. : autorova slika ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPosebna izdanja / Književne novine - Enciklopedija (karton) Napomene Tiraž 1.000 Bibliografija: str. 601-603 Registar. Predmetne odrednice Kulenović, Skender, 1910-1978 -- U uspomenama Posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano. Uz stogodišnjicu, rođenja Skendera Kulenovića Vera Crvenčanin je rediteljica koja je izgradila ime i karijeru prije nego je postala Kulenović, tačnije kad je svoj životni put spojila sa Skenderovim i njim koračala naredne 33 godine, koliko su koračali zajedno. 25 januara 1978. Godine, Skender je otišao u vječnost i legendu, ona nastavila svoj put sama. Na tom putu je izatkala i knjigu „Skenderova trajanja”, u povodu stotinu godina Skenderova rođenja, knjigu je objavila Bosanska riječ iz Tuzle. SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 2. 9. 1910 – Beograd, 25. 1. 1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa („Pregled“, „Književne novine“, „Nova misao“). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akademije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac „Ocvale primule“ Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu „Hrvatska vila“, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu „Novi behar“ u Sarajevu, prvu pripovijetku „Noć u vezirskom gradu“ u zagrebačkom časopisu „Putokaz“, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku „Rakije“ u zagrebačkom časopisu „Izraz“, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom „Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu“, objavljenom u listu „Krajiški partizan“, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima – motivom, likom, jezikom i ritmikom – „Stojanka majka Knežopoljka“ predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema), Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. Ključne reči: biografija, porodica Kulenović, Milovan Đilas, otpuštanje supruge Skendera Kulenovića iz Narodnog pozorišta, ponašanje Milan Bogdanović i Milan Đoković, nakon njegove smene sa mesta glavnog urednika Nova misao, Bora Drenovac, komunistička hipokrizija, kako je uspeo da se zaposli zahvaljujući Dobrica Ćosić MG75 (L)

Lepo očuvano Katalog Kurcio Malaparte Kurcio Malaparte (ital. Curzio Malaparte; Prato, 9. jun 1898 — Rim, 19. jul 1957), čije je pravo ime bilo Kurt Erih Zukert (nem. Kurt Erich Suckert), bio je italijanski književnik, filmski reditelj, novinar i diplomat. Biografija[uredi | uredi izvor] Rodio se u malom toskanskom mestu Pratu.[1] Majka mu je bila Italijanka iz Lombardije - Evelina Pereli (ital. Evelina Perelli), a otac Nemac - Ervin Zukert (nem. Erwin Suckert), rukovodilac u jednoj tekstilnoj fabrici[2]. Za vreme Prvog svetskog rata, iako je tada imao samo šesnaest godina, pobegao je iz klasične gimnazije i prijavio se kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je Italija tada još bila neutralna. U Francuskoj je bio vojnik Garibaldijeve legije sve do maja 1915 kada su Italija i Francuska postale sveznice. Iste 1915. Malaparte se priključio Petoj alpinskoj regimenti, gde je dobio čin kapetana i bio odlikovan nekoliko puta. Na francuskom frontu kod Remsa je 1918. bio izložen dejstvu iperita koji mu teško oštetio pluća i zbog čega je imao ozbiljnih zdravstvenih problema sve do svoje smrti[3]. Svoje obrazovanje je stekao na Koledžu Čikonjini (ital. Collegio Cicognini), Prato i na Univerzitetu La Sapienca (ital. La Sapienza) u Rimu. Posle rata jedno vreme radi u diplomatskoj službi a od 1922. do 1930. uglavnom kao novinar. Političko delovanje[uredi | uredi izvor] U toku 1920-tih Malaparte je bio jedan od italijanskih intelektualaca koji podržavao italijanske fašiste i Musolinija. Godine 1922. uzeo učešće u Musolinijevom maršu na Rim i podržavao fašiste svojim člancima u časopisu 900. Kasnije je počeo da se distancira i kritikuje Musolinija i fašiste pa je 1933. godine bio isključen iz fašističke partije Italije a u periodu od 1933.-1938. bio je u kućnom pritvoru na ostrvu Kapri. Na intervenciju Galeaca Ćana je bio oslobođen pa zatim hapšen i i držan u zloglasnom rimskom zatvoru Ređina Ćeli (ital. Regina Coeli) 1938, 1939, 1941. i 1943. godine. U tom periodu objavio je nekoliko knjiga. Esejom Kameleon zamerio se Musoliniju koji ga je zbog toga iz Rima oterao u Torino. Učinio mu je, u neku ruku, uslugu, jer se tako Malaparte približio Francuskoj, gde je 1931. objavio Tehniku državnog udara (franc. Technique du coup d`etat), prvo delo u Evropi protiv Hitlera. Pošto je ubrzo štampao i Dobričinu Lenjina (ital. Intelligenza di Lenin) Musolini ga je proterao iz Italije pa se Malaparte nastanio u Londonu. Posle Drugog svetskog rata bio je blizak Palmiru Toljatiju mada nikad nije postao član Komunističke partije Italije. Pred kraj života je putovao u SSSR i Kinu na osnovi čega je nastao njegov putopis Ja u Rusiji i Kini (ital. Io, in Russia e in Cina) objavljen posthumno[4]. Ratno dopisništvo i novelistika[uredi | uredi izvor] Tokom većeg dela Drugog svetkog rata bio je ratni dopisnik milanskog dnevnika Korijere dela Sera (ital. Corriere della Sera) i oficir Italijanske armije na Istočnom frontu. Ratne epizode u kojima Malaparte ima ulogu svedoka iz Poljske, Finske, Rumunije, Ukraine i Jugoslavije postale su okosnica njegovih romana Kaputt, Koža (ital. La pelle) i Volga se rađa u Evropi. U Italiju se vratio 1943 gde je postao italijanski oficir za vezu pri štabu Američke armije u Italiji. Godine 1944. je objavio roman Kaputt, delo koje ga je učinilo slavnim. Kaputt je roman-svedočanstvo pisano sa tačke gledišta onih koji su osuđeni da izgube rat. Opisujući nemačku jedinicu koja beži ispred neprijatelja na Ukrainskom frontu, Malaparte kaže: Kada se Nemci prepadnu, kada taj misteriozni nemački strah počne da se uvlači u njihove kosti, oni uvek izazovu u čoveku poseban užas i sažaljenje. Njihova pojava je bedna, njihova okrutnost žalosna, njihova hrabrost nema i beznadna. [5][6] U istom romanu Malaparte je opisao svoj susret sa Pavelićem u glavi Korpa sa ostrigama: Prošlo je poduže vremena od kako nisam video Antu Pavelića. Kada sam ušao u njegov studio, primetio sam da je promenio mesto nameštaja. Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture … `To su ostrige iz Dalmacije?`, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. `To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.`[7] Prvi prevod i izdanje Kaputta na nemačkom jeziku je 1951. godine dočekano tužbom koju je pred sudom u Karlsrueu protiv Malapartea pokrenuo baron Gustaf Braun fon Štum zbog opisa duševnih patnji i samoubistva Jozefine (ital. Guiseppina) fon Štum, druge žene barona fon Štuma. Kada je čuo da mu se žena ubila, fon Štum je malo pocrveneo i uzviknuo: `Hajl Hitler`. Ni jedna od nemačkih žena nije došla na sahranu Jozefine, Italijanke poreklom. Baron fon Štum, koji je tokom rata bio Hitlerov ambasador i predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova, optužio je Malapartea za izmišljen opis uzroka samoubistva Jozefine. Tužilac fon Štum je zahtevao konfiskaciju celog izdanja knjige i kaznu od 10 000 maraka koju bi izdavač knjige Štalberg (nem. Stahlberg-Verlag) morao da plati dobrotvornim institucijama u Italiji. Malaparte i njegova odbrana su tvrdili da se radi o fikciji a ne istini. Sud nije doneo odluku o zapleni knjige niti je osudio Malapartea na zatvor.[8][9] Naredni roman Koža (1949) još više će učvrstiti njegovu reputaciju velikog pisca. Godine 1944. Malaparte se vratio u Italiju gde je postao oficir za vezu, u činu kapetana, pri savezničkoj komandi. Dolazak američkih trupa u Napulj, stanje nemoći i očaja u Napulju čine narativno jezgro ovog romana. Sam je roman pun golog realizma i grubih opisa svakodnevnog života u Napulju u to vreme rata, što često prelazi u nadrealizam i grotesknost. Kožu je publikovala izdavačka kuća `Aria d`Italia` 1949. godine i odmah je po publikovanju stavljena na spisak zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum), bez ikakvog obrazloženja. Smatra se da je razlog za to bio opis grupe Jevreja raspetih na drveću u Ukrajini, u formi teške optužbe hrišćanstva u Evropi, što je Rimokatolička crkva mogla protumačiti kao bogohuljenje i uvredu.[10][11] Malapartea je Rimokatolička crkva Italije ekskomunicirala i izdejstvovala da mu se zabrani boravak u Napulju.[12] U istoriji književnosti biće zapamćen po još nekoliko zanimljivih publicističkih, pesničkih, esejističkih, romanesknih i dramskih dela: Sodoma i Gomora (1931), Volga se rađa u Evropi (ital. Il Volga nasce in Europa, 1943), Prokleti Toskanci (ital. Maledetti toscani, 1956) itd. Drama, film i arhitektura[uredi | uredi izvor] Vila Malaparte na Kapriju Godine 1947. Malaparte se preselio u Pariz. U Parizu je napisao dve drame koje nisu doživele uspeh na sceni. Drama `Na Prustovoj strani` (franc. Du Côté de chez Proust) je o životu Marsela Prusta a `Kapital` (nem. Das Kapital) je dramski portret Karla Marksa. `Zabranjeni Hrist` (ital. Cristo Proibito) je bio Malaparteov umereno uspešan film koji je on režirao i čiji je scenario napisao 1950. godine. Ovaj film je dobio specijalnu nagradu grada Berlina na Prvom berlinskom međunarodnom filskom festivalu 1951. godine[13]. Film je priča o ratnom veteranu koji se vraća u svoje selo da bi osvetio bratovu smrt koga su ubili Nemci. Film je u Sjedinjenim državama prikazan 1953. godine pod imenom `Čudna obmana` (engl. Strange Deception) i proglašen za jedan od pet najboljih stranih filmova te godine od strane Nacionalnog odbora za pregled (engl. National Board Of Review). Malaparte je napisao i režirao kabaretsku predstavu (engl. variety show) `Seksofon` (engl. Sexophone) sa kojom je nameravao da prokrstari Sjedinjene države na biciklu. Na jednoj litici na ostrvu Kapri je sagradio Vilu Malaparte po nacrtu italijanskog arhitekte Adalberta Libere (ital. Adalberto Libera). Ova vila je postala deo kulturne baštine Italije.[14][15] Smrt[uredi | uredi izvor] Malaparteov mauzolej na planini Le Koste (Prato) Pred kraj života 1957. godine Malaparte je posetio Narodnu Republiku Kinu. Teško bolestan je, uz pomoć italijanske države, prebačen u Rim. Svojim testamentom je ostavio Kini svoju kuću, Vilu Malaparte, na ostrvu Kapri. Međutim testament su pred sudom oborili Malaparteovi naslednici. Malaparte je umro jula 1957. godine od raka pluća[16]. Smrt mu je ubrzalo, a verovatno bilo i uzrok raka pluća, trovanje iperitom u Prvom svetskom ratu i pušenje. Sahranjen je, po ličnoj želji, u mauzoleju sagrađenom na vrhu planine Le Koste (ital. Le Coste) iznad mesta Prato u kome je rođen.[17] Pred kraj njegovog života Rimokatolička crkva je pokušavala da ga pokrsti a Italijanski komunisti su mu dodelili člansku kartu nekoliko dana pre smrti[18]. Nije poznato kojoj je od ove dve crkve Malaparte prišao na kraju života.[19]. Pokušaj pokatoličenja Malapartea je shvaćen, po nekima, kao poslednja piščeva komedija [20].

lepo očuvano The Astrological Prayer Book Paline Stone - Relationships Astrology and Karma Saturn Astrologija (grč. αστρολογία - nauka o zvezdama) je pseudonauka koja položaje, odnose i kretanja planeta i drugih nebeskih tela u odnosu na zodijačke znakove i sazvežđa, posmatrano za zemlje, dovodi u vezu sa osnovnim osobinama individua (pojedinaca) i njihovom interakcijom, sa društvom, nacijama, događajima u svetu itd.[1] Sam pojam logos (gr. λόγος) se obično tumači kao reč, što bi svakako opravdalo verovanje da zvezde nešto saopštavaju. Osoba koja izučava astrologiju se naziva astrolog, a njegov zadatak je da protumači te `zvezdane poruke` i potom ih prenese zainteresovanima. Jedan od najbitnijih termina koji se vezuju za astrologiju je horoskop koji se koristi pri svakoj astrološkoj analizi. Astrologiju ne treba mešati sa astronomijom (grč. αστρονομία - pravila među zvezdama), naukom o zvezdama. Istorijat[uredi | uredi izvor] Ispočetka, astrologija je bila nerazdvojni deo astronomije pa su se njome bavili različiti narodi diljem zemljinog šara: Kinezi, Egipćani, Grci, Rimljani, Arapi, kao i narodi Amerike (Asteci, Maje, Inke). Oni su zapazili da se mnoge stvari na zemlji, kao što su npr. plima i oseka itd. dešavaju pod dejstvom Sunca i Meseca pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda. Otud postoje različite vrste astrologije po nacionalnosti. Osim tzv. zapadne poznate su kineska, japanska, jevrejska, indijska, druidska (keltska) astrologija. Te nacionalne astrologije se međusobno razlikuju i po načinu izračunavanja horoskopa, što je posledica različitih geografskih konfiguracija zemljišta gde je nastala astrologija, ali i po sistemu tumačenja koji je posledica bazičnog stava određenog društva prema životu. Kolevka zapadne astrologije je stari Bliski istok, gde su ponikle prve opservatorije – sumerski zigurati. Prvobitna mesopotamska astrologija (protoastrologija) je, sasvim slično kao i u drugim kulturama, bila zasnovana na prostom posmatranju nebesa u potrazi za znamenjem, koje bi na bilo koji način moglo da predskaže važna dešavanja u kraljevstvu. Stari Mesopotamci su verovali da zvezde i sazvežđa, koje su poznavali u priličnom broju, imaju svoje odgovarajuće gradove[2] na zemlji. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, niti započinjali bilo kakav važan državni posao (npr. izgradnju puteva ili dvoraca i sl.) ako im zvezdočaci nisu označili povoljne dane. Zapisi astronomskih opažanja i znamenja su pronađeni među ostalim tekstovima, ispisanim na glinenim pločicama klinastim pismom. Najobimnija kolekcija Enuma Anu Enlil[3] datira iz 2. milenijuma p. n. e. Još jedna veoma važna kolekcija znamenja, Venerin tablet iz Amisaduke, sadrži podatke o osmatranjima Venerinih faza i pridavanim im značenjima. Istoričari nisu saglasni koje su godine ovi podaci prikupljani, ali većina smatra da je kolekcija nastala 146 godina nakon Hamurabijeve smrti. Egipatski odnos prema zvezdama imao je oblik astro-religije, a postao je s vremenom i prefinjeniji. Najvažniji astrološki događaj koji su predviđali drevni Egipćani bile su uobičajene poplave Nila koje su se poklapale sa helijačkim izlaskom Sirijusa. Ono na šta su Egipćani bili posebno fokusirani su usponi i kulminacije zvezda povezani sa dekanima – njihovi motivi nađeni su na poklopcima kovčega iz perioda Srednjeg kraljevstva, oko 2000. godine p. n. e. U ranim tekstovima dekani su označavali koji je čas noći kada se podižu na istočnom horizontu, dok su u onim nastalim kasnije označavali čas noći kada kulminiraju na nebu. Smatra se da je pridavanje pažnje diurnalnom kretanju bilo od velike važnosti za kasniji razvoj helenističke doktrine horoskopskih kuća. Neke astrološke ideje su iz Mesopotamije došle u Egipat do druge polovine 1. milenijuma p. n. e. Najznačajnija od njih je Zodijak sa 12 znakova oko 3. veka p. n. e.[4] koji se kasnije kombinuje sa dekanima, a koji umesto do tada zasebnog sistema, postaju desetostepene podele svakog zodijačkog znaka. Osvajanje velikih teritorija od strane Aleksandra Velikog tokom 4. veka p. n. e., doprinela su mešanju različitih kultura i tradicija, što se svakako odrazilo i na dalji razvoj i usavršavanje astrologije – Sinteza mesopotamskih astroloških ideja sa egipatskim konceptima i sistemima grčke matematike i geometrije, rezultirala je rođenjem horoskopske astrologije. Aleksandar je osnovao grad na obali Mediterana – Aleksandriju – koja ubrzo po njegovoj smrti postaje centar kulture i nauke u koji su se slivali veliki umovi ondašnjeg doba. Tako započinje helenistički period odnosno dominacija grčke misli širom antičkog sveta. Pod pokroviteljstvom grčke dinastije Ptolemeja, izgrađena je velika Aleksandrijska biblioteka u koju su pohranjene hiljade tekstova sa raznih krajeva sveta, pa je Egipat opet izronio kao veliki centar astroloških studija. Oko 290. godine p. n. e. vavilonski istoričar i astrolog Beros je, emigriravši na istok, osnovao astrološku školu na grčkom ostrvu Kos. Do tada, ovo je ostrvo bilo poznato kao medicinski centar u kom je negovan kult Asklepija. Astrologija na taj način utire svoj put sve dublje na zapad. Od velikih umova helenističkog doba proučavanjem astrologije bavili su se i Tales, Pitagora, Anaksagora, Empedokle, Hipokrat, Platon, Euksod, Euklid i drugi. Prvi i drugi vek naše ere su bili naročito važni za dalji napredak astrologije. Tokom tog perioda su stvarali Nekepso i Petoziris, Marko Manilije, Antioh iz Atine, Kritodemus, Serapio iz Aleksandrije, Dorotej iz Sidona (kasni 1. vek), a naročit doprinos astronomiji i astrologiji je dao naučnik Klaudije Ptolemej, sredinom 2. veka n.e. On je bio autor dva znamenita dela: Tetrabiblosa, astrološkog četvoroknjižja i Sintaksisa (Almagesta), zbornika svekolikog tadašnjeg astronomskog znanja. Ptolemej je uveo geocentrični sistem sveta u astronomiju koji je ostao važeći u nauci (astronomiji) narednih četrnaest vekova, a u astrologiji se i danas koristi. Ptolemejev savremenik, Vetije Valens iz Antiohije (120—175), napisao je Antologiju, najobimnije i najočuvanije delo helenističkog perioda koje se sastoji od devet knjiga. Ovaj materijal je posebno vredan jer sadrži mnogobrojne prognostičke tehnike od kojih su neke jedinstvene, a takođe i stotinu horoskopa kao demonstracije tehnika koje je izlagao. U odnosu na raniju astrološku praksu u kojoj je korišćen tzv. sistem celih znakova[5], Ptolemej uvodi korišćenje sistema jednakih kuća, dok Valens za potrebe određivanja snage planeta deli kvadrante horoskopa na jednake trećine. Ovaj sistem kuća je kasnije nazvan Porfirijev. U narednim vekovima su nastali mnogobrojni kvadratni sistemi podele kuća kao što su Alkabitus, potom vrlo popularan u renesansnom periodu Regiomontanov sistem, danas u najmasovnijoj upotrebi Plasidusov sistem, te manje popularni Koh i Kampanus. Iako je prvobitno bila zabranjena u Rimu oko 139. godine p. n. e., astrologija ponovo dobija na popularnosti u vreme prvih rimskih careva, koji su obilato koristili njene mogućnosti da bi preduzeli adekvatne političke i druge poteze. Oktavijan Avgust je, izražavajući moć, utisnuo na srebrne kovanice svoj astrološki simbol Jarca koji prednjim nogama drži svet. Bilo je i careva koji su voleli sami da se oprobaju u ovoj veštini npr. Tiberije, Domicijan i Hadrijan. Neki astrolozi su zahvaljujući prijateljstvu s vladarima stekli veliki uticaj i političku moć, kao što je slučaj sa Trazilom. Kao već oformljen sistem, astrologija je prešla iz helenskog sveta u Indiju. Pretpostavlja se da se to desilo oko 2. veka n. e. Indijci su usvojili i fonetski transkribovali određeni broj grčkih astroloških termina: hora-čas (grč. Ώρα), dekanus- dekant (grč. Δεκανοί) i, možda, trikona- trigon (grč. τρίγωνον). Kasnije se indijska astrologija razvijala nezavisno od zapadne, a osnovna razlika između zapadnog i indijskog horoskopa ogleda se u tome što je zapadni tzv. tropski (zasnovan na zodijačkim znakovima), tj. počinje na 0 stepeni znaka Ovna, a indijski je sideralni, tj. definiše znakove prema zvezdama stajačicama. Indijska astrologija je imala uticaja na razvoj astrologije u drugim regijama. Persijski kralj Ardašir I je slao izaslanike u okolne zemlje kako bi prikupili naučna dela koja su u to vreme nedostajala u Persiji. Tako indijska i grčka astrologija dolaze u ovo carstvo, Slom Zapadnog rimskog carstva astrologiju gura u zaborav na zapadu, ali ona nastavlja da živi u Istočnom rimskom carstvu, gde je u životu održavaju razmene knjiga sa Arabljanima, uprkos protivljenju Crkve. Istovremeno, ona cveta kod Arabljana, a naročito nakon osnivanja Bagdada u koji su pozivani svi viđeniji učenjaci. Na sličan način kao i Persijanci, Arabljani su slali svoje izaslanike da prikupljaju materijal iz Indije, Persije i Vizantije, i nastavili da unapređuju astrologiju novim tehnikama. Srednjovekovni arapski astrolozi su naročito bili zainteresovani za mundanu i horarnu astrologiju. Poznati astrolozi iz ovog perioda su Teofil iz Edese, Mašalah ibn Asari, Abu Ali el-Hajat, Sal ibn Bišr, Abu Mašar, El-Kindi, Alkabitus, i drugi. Na početku srednjeg veka na astrologiju se u Evropi gledalo kao na oblik paganizma što je uticalo da se poljulja njen ugled u teoriji i praksi. Mešana je često sa pojmom alhemije, što je kasnije proučavanjem dokazano da su duboko povezane. U alhemijskim analizama koristi se astrološka teorija, a najčešći primer toga je povezivanje određenih hemijskim elemenata sa planetama: tako zlato odgovara Suncu, srebro Mesecu, živa Merkuru, itd. Hrišćanski teolozi su bili u poziciji da uslovno priznaju legitimitet astro-meteorologiji i astro-medicini, dok je lična, natalna astrologija predstavljala problem. Međutim, od 13. veka većina italijanskih dvoraca držala je astrologe, a i na univerzitetima se predavala astrologija. Priliv arapskih ideja bio je važan deo tog ponovnog interesovanja za astrologiju, za čije širenje naročite zasluge pripadaju italijanskom astrologu Gvidu Bonatiju. Astrologijom su se bavili i naučnici koji su živeli na razmeđi srednjeg veka i renesanse poput Paracelzusa, Tiha Brahea i Johana Keplera. Ipak, Kepler, iako kraljev astrolog, nije cenio astrologiju već ju je prozvao suludom ćerkom astronomije. Povećano interesovanje za antičke ideje u renesansi utiče i na povećanje interesovanja za astrologiju. Oživljavanje hermetizma i neoplatonizma pogodovalo je širenju astrologije među širokim narodnim masama. Štampaju se astrološki almanasi, ali smela predikcija o velikoj konjunkciji 1524. učinila je da astrologija postane u mnogim očima neozbiljna pa i smešna. Daljem opadanju uticaja astrologije doprinela je i pojava protestantskog pokreta koji je nije prihvatao. U 16. veku Nikola Kopernik je uveo heliocentrični sistem sveta u nauku i time odvojio astronomiju od astrologije. U daljem razvijanju i objašnjavanju astroloških termina učestvovao je i Isak Njutn stavši na njenu stranu. Jednom prilikom kada je došlo do rasprave po pitanju vrednosti-bezvrednosti astrologije, pa je astronomu Haleju poručio: „Razlika između mene i Vas je što sam se ja bavio astrologijom a Vi niste!“ Time se nije subjektivno zauzeo za osnovanost i naučnost astrologije, već jednostavno uputio da su se njom tokom vekova bavili ozbiljni filozofi i naučni umovi, koji je nisu u startu odbacili niti prezreli. Kako je uspon nauke, posebno u 17. i 18. veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. Tek sa 20. vekom širi slojevi postaju sve obrazovaniji (u odnosu na period mračnog srednjeg veka, kada je stanovništvo bio uglavnom nepismeno), ali astrologija i dalje nije gubila na popularnosti. U tom smeru najviše uspeha imalo je socijalističko obrazovanje, koje uvodi obavezno školovanje i visoko školstvo, dakle stvarajući intelektualnu elitu. Stav komunističke ideologije prema astrologiji je da je u tom periodu smatrana kvazinaukom, zaostatkom praznoverja i slično. Astrologija se, dakle, i u prosvećenom razdoblju održala, uprkos pritiscima kroz koje je prošla. Od naučnika novog doba, astrologiju su proučavali psihijatar Karl Gustav Jung, pokušavajući da uz pomoć nje dokaže svoje načelo sinhroniciteta i francuski psiholog Mišel Goklen koji je obradio 24000 horoskopa poznatih ljudi, upoređujući ih sa naučnim saznanjima o karakterima. Najpopularniji astrolozi tokom druge polovine 20. veka na području Balkana bili su Mile Dupor i njegova učenica glumica Milja Vujanović. Uporedo sa pristalicama, zagovornicima, teoretičarima i praktičarima astrologije uvek je kroz istoriju bilo i njenih manje ili više ljutih protivnika, od koji su najpoznatiji Aristarh, Plinije Stariji, Tacit, rimski imperator Klaudije, Savanarola, papa Urban VIII, Kolber itd. Podela astroloških znakova[uredi | uredi izvor] Astrološki znakovi Savremena astrologija deli zodijak na dvanaest znakova. Oni su raspoređeni u sledećem redu: 1. Ovan 2. Bik 3. Blizanci 4. Rak 5. Lav 6. Devica 7. Vaga 8. Škorpion 9. Strelac 10. Jarac 11. Vodolija 12. Ribe Oni se dalje dele po kvalitetu (kardinalni, fiksni, promenjivi) i elementu (vatra, zemlja, vazduh, voda). Podela po kvalitetu kardinalni Ovan Rak Vaga Jarac fiksni Bik Lav Škorpion Vodolija promenljivi Blizanci Devica Strelac Ribe Podela po elementu vatreni Ovan Lav Strelac zemljani Bik Devica Jarac vazdušni Blizanci Vaga Vodolija vodeni Rak Škorpion Ribe Nebeska tela u astrologiji[uredi | uredi izvor] Simboli planeta u astrologiji U astrološkim tumačenjima se pored fiksnih zvezda, i još nekih nebeskih tela, najčešće koriste položaji planeta Sunčevog sistema i Plutona. Svakoj planeti je dodeljen određen skup značenja, koja mogu biti uslovljena kontekstom i međusobnim položajem u odnosu na druge planete. knjige iz astrologije numerologija ljudski odnosi sudbina

Vojislav Sekelj SAD ZNADEŠ SVE / avangarda / neoavangarda / vizuelna poezija 1979. Nakon kratke i teške bolesti, u 72. godini, u četvrtak, 4. svibnja, u Subotici je preminuo poznati hrvatski književnik, publicist i kulturni djelatnik iz Vojvodine Vojislav Sekelj. Rođen je u Subotici 20. travnja 1946. U rodnom gradu je završio osnovnu, srednju te Višu tehničku školu, smjer elektrotehnika. Najveći dio radnog vijeka proveo je kao srednjoškolski profesor u subotičkoj Tehničkoj školi, u kojoj je jedno vrijeme bio ravnateljem. Zbog očitovane angažiranosti u hrvatskoj zajednici od početaka demokratizacije srbijanskog društva koncem 80-ih godina XX. stoljeća te napisa koje je objelodanjivao u tiskovinama (prije svega u Glasu ravnice i Žigu), u kojima je branio prava hrvatske zajednice na dostojanstven život i pozitivno priznanje, gubi uposlenje. Od 2002. bio je član uredništva časopisa Matice hrvatske iz Subotice Klasje naših ravni, a od 2008. urednik glasila Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini Glasa ravnice. Bio je član Društva hrvatskih književnika i Društva književnika Vojvodine. Jedan je od najčitanijih pisaca u Vojvodini na hrvatskom jeziku na kojem piše od početka. Pisao je pjesme, romane, eseje, poetske drame, književnu kritiku i publicistička djela. Prvi njegovi radovi bili su objavljeni u časopisu Čik 1964., a u ediciji Osvit časopisa Rukovet iz Subotice objavljena mu je 1972. prva zbirka pjesama Djetinjstvo. U svojim pjesmama ima suvremeni, moderni pjesnički izraz i oblik, a tematski su vezane uz idejne motive i vrijednosne zasade egzistencijalizma. Jedan je od utemeljivača, kasnije cijeloga pokreta, pisanja pjesama na novoštokavskoj bunjevačkoj ikavici, koja mu je katkada sofisticirana do virtualnosti. Zbog antihrvatske histerije u vrijeme nakon Hrvatskog proljeća od strane lokalnih čelnika Saveza komunista dano mu je do znanja da su njegove pjesme nepoželjne u subotičkom časopisu Rukovet, što ga je primoralo da objavljuje u drugim sredinama. Na preporuku književnika Petka Vojnića Purčara okrenuo se pisanju književne kritike, koju je objavljivao u novosadskom časopisu Polja, zagrebačkom Oko, sarajevskom Izraz, beogradskom Književnost. Manji dio njih objavio je u knjizi 23 kritike. U svom je drugome romanu Uzmi dodaj, po vlastitim riječima, pokušao iskazati tjeskobe domaćeg čovjeka nastale uslijed teških ratnih godina 1990-ih. Krešimir Nemec ga je uvrstio u antologiju hrvatskog romana 1945. – 2000. Djela su mu prevedena na mađarski, njemački, slovački, slovenski, makedonski, albanski, rumunjski, francuski i engleski. Sekelj se okušao 1990-ih i u novinarstvu. Bio je prvi dopisnik Hine i Hrvatskog radija iz Subotice (1990.-92.), zatim redoviti kolumnist i, kratko vrijeme, ravnatelj Glasa ravnice, a nakon razilaženja s vodstvom DSHV-a i s dijelom suradnika, pokrenuo je i uređivao dvotjednik Žig, uspješno promičući novinarstvo na hrvatskom jeziku. Žig je izlazio 5 godina, a onda je zbog novčanih poteškoća prestao izlaziti. Unatoč tome, postojanje Žiga utrlo je put inim vojvođanskim medijima na hrvatskom jeziku. Kasnije, nakon promjena, ponovno je od 2008. uređivao Glas ravnice. Predsjednik Republike Hrvatske Stjepan Mesić 7. listopada 2009. dodijelio mu je odličje Reda Danice Hrvatske s likom Marka Marulića za očuvanje kulture hrvatskoga naroda u Srbiji. Knjiga polemičkih i publicističkih spisa Kako se branilo dostojanstvo dobila je nagradu Emerik Pavić za najbolju knjigu na hrvatskom u Srbiji u 2011. godini koju dodjeljuje Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata. Iste je godine dobio nagradu za životno djelo na području književnosti Balint Vujkov Dida Hrvatske čitaonice. Nagradu Dr. Ferenc Bodrogvári grada Subotice dobio je 2006. godine. Dobitnik je i priznanja Ban Josip Jelačić za dugogodišnje društveno djelovanje u očuvanju i razvoju nacionalnog identiteta Hrvata u Vojvodini 2015., koju do-djeljuje Hrvatsko nacionalno vijeće. Djela: Djetinjstvo, pjesme, 1972.; Sad znadeš sve, pjesme, 1979.; Daleka zvona, roman, 1983.; Poljubac izdaje, pjesme, 1988.; 23 kritike, književna kritika, 1988.; Rič fali, pjesme na ikavici, 1991., (reizdana 1993. i 2003.); Uzmi dodaj, roman, 2002.; U izmučenim riječima, pjesme, 2005., (reizdana 2008.); MMV, Subotica, 2005.; Kako se branilo dostojanstvo, polemički spisi, 2011.; Životopis jedne sjene, pjesme, 2013. Smrću Vojislava Sekelja hrvatska zajednica u Vojvodini izgubila je jednu od najautentičnijih osobnosti, lirika neponovljivih izričaja, beskompromisnog borca za dostojanstvo Hrvata i neformalnog učitelja mlađih naraštaja hrvatskih književnika u Vojvodini. Komemoracija povodom smrti Vojislava Sekelja održana je u petak, 5. svibnja, u Hrvatskom nacionalnom vijeću u Subotici. Spomen na ovog velikana pisane riječi organizirali su zajednički HNV i Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata. Sekeljev sprovod održan je istoga dana na Kerskom groblju u Subotici. Kako se brani dostojanstvo – uzoriti slučaj Vojislava Sekelja Hrvatski književnik iz Subotice Vojislav Sekelj pamtit će se kao jedna od najrenomiranijih, najzanimljivijih i najintrigantnijih osoba hrvatske književne scene u Vojvodini s konca XX. i početka XXI. stoljeća. Osim što se, i više nego uspješno, okušao u gotovo svim književnim vrstama – objavio je više od deset vrijednih knjiga pjesama, romana, eseja i književnih kritika, ušavši s pjesmama i proznim djelima u brojne antologije – ujedno je bio i javno angažirani intelektualac: odvažno je, naime, znao dodatno šiljiti svoje oštro pero i spram događaja i pojava iz društvene zbilje, napose o onima prijepornima i devijantnima. Te su ga i takve aktivnosti onda odredile da postane posve raritetna pojava među piscima subotičkoga književnog kruga, napose u dijelu ovdašnjih hrvatskih spisatelja. Vojislav Sekelj se, naime, u svojim vrsnim novinskim napisima i u hrabrom javnom djelovanju, osobito nakon 1990. i svakovrsnoga kraha normalnosti, što je vrhunilo u širenju karcinoma mržnje u njegovom neposrednom okruženju i ludilima rata u nedalekom susjedstvu, dosljedno zalagao protiv rata među narodima i mržnje među ljudima te branio dostojanstvo svakog čovjeka, a posebice onih slabih, nemoćnih, obespravljenih…, riječju žrtava, među kojima su uvelike bili i ovdašnji Hrvati. Borio se tih godina Sekelj tintom i perom protiv organiziranih prijevara i krađa iza kojih je stajala država sama, velikih obećanja malih ljudi koji su sluđivali puk, gnusnih laži i krivotvorenja svakih vrsta koje su razarale svaku pristojnost i dostojanstvo, protiv nanošenja nepravdi ne samo iz nehata već i onih iz najboljih namjera, u povijesti rijetko viđenih zloporaba društvenih i javnih institucija i ustanova, koje su na koncu uništile većinu prerogativa država u kojima živimo… Nije se u to vrijeme, drugim riječima, Sekelj mirio s kolapsom u krvi društva i raspada u gnoju mržnje države pred njegovim očima, što se događalo na štetu velike većine njegovih sugrađana i na još veću njegovih sunarodnjaka, već je, tomu suprotno, odlučno i kontinuirano promicao ideje slobodnog, demokratskoga društva; odvažno je svjedočio kako se u javnosti odgovorno treba govoriti, hrabro je i bez upita za cijenu dekonstruirao anomalije pred nama, bio brana, od razuma udaljenih, dakle, sumanutih inicijativa i programa; nije se ustezao spremati ni u vlastitome dvorištu ono što nije valjalo... Na taj je način pokazivao, uz pozivanje na brojne europske književne i intelektualne vedete, kao što su Albert Camus ili Jean Paul Sartre, kako se uspostavlja u javnom djelovanju intelektualca moralna vertikala u vremena nenaklonjena čovjeku, davši i tako još jednom odlučni prinos deprovincijalizaciji subotičke javne scene. S tim i takvim nalozima vlastita svjetonazora odlučno je utjecao i na dio svojih mlađih kolega i prijatelja te tako postao teško ponovljivi neformalni odgajatelj jednog dijela hrvatskih intelektualaca u Subotici. Naravno, za tako što je trebalo, napose u to vrijeme, imati hrabrosti – moralo se stajati nasuprot brojnih i snažnih, a nehumanih struja i procesa. Prisjetimo se i ovoga puta samo svih onih neprilika u Subotici u prvoj polovici 90-ih godina XX. stoljeća: svakovrsnih posrnuća čovjeka, padova u bijedu neljudskoga, političkoga rasapa i zamešateljstva generiranog izvan Subotice i dobrano primljenih kod jednog broja elite i puka te krvavih ratova u nedalekom okruženju, kada su ljudski životi bili na niskoj cijeni. Napose su ovdašnji Hrvati bili objekti s kojima se manipuliralo, o kojima se krivo i tendenciozno pisalo, koje je bilo gotovo in mrziti i osporavati, koji su bili negativno instrumentalizirani, sustavno strašeni, mobilizirani u nekoliko navrata, često diskriminirani, spram kojih je činjeno i nasilje… Riječju, imali su status viševrsnih neprijatelja u društvu, na što Vojislav Sekelj nije, za razliku od mnogih drugih, pristajao, postajući tako, dakako svjesno, žrtvom ne samo kada je u pitanju moguće nerazumijevanje nego i gubitak brojnih, za život važnih, preduvjeta, kao što je uposlenje. No, kada je u pitanju bila obrana dostojanstva poniženih i uniženih, Sekelja nije interesirala cijena koju će platiti, jer mu je obrana ljudskoga dostojanstva bila daleko važnija. I u tomu mu nije bilo ravnoga… Čovjek, pa makar bio on i književnik, najvažnija je neknjiževna ali ljudska pouka uzoritoga slučaja Sekelj, mora djelovati i biti određivan iz okvira humanističkih vrednota hic et nunc – ovdje i sada – a ne boraviti samodovoljan u nekakvom vlastitom imaginariju, živeći slijep mimo svijeta, dotičući samo ono što ne određuju sile i osovine vlasti. Na taj je način, naime, Sekelj onda strčao od većine svojih generacijskih kolega književnika u Subotici, koji su najčešće pero u tintu umakali uz, dakako sitnotaktičarsko, uračunavanje očekivanja onih koji imaju moć. Naravno, to je bila posljedica i njihova istovrsnoga djelovanja u javnosti – ne ići uz vodu vladajućih i moćnih matica, biti u barci njihovih izbora, jedra okretati spram vjetra što su ga puhali, raditi tako da se nitko od vladajućih ne naljuti, pisati onako da se svidi moćnima... Ili, pak, stameno šutjeti! No, nama je sada, dakako iz posve drugih razloga, šutjeti. Šutjeti isto stameno, razmišljati o veličajima Vojislava Sekelja i nastojati da isti ne okopne. Ne toliko i ne samo Vojislava Sekelja radi nego i nas samih i naše budućnosti. Tomislav Žigmanov Vojo, duh slobodne misli Muk... suze... i rakija za dušu. Valjda je to i najprirodnija reakcija prijatelja na vijest o smrti Vojislava Sekelja. Nakon toga... provala sjećanja. Sjećanja na Vojinu hrabrost da početkom devedestih krene u susret vihoru i pokuša mu se suprotstaviti glasom logike, razuma i osjećaja za etiku i pravdu. Činio je to Vojo i na stranicama Glasa ravnice, a napose u Žigu, kojega je ‘94. i pokrenuo s ciljem da pokaže kako duh slobodne misli ne može začepiti nijedan vođa čiju veličinu tvori za misao lijena gomila. Svojim tekstovima na stranicama ovog mjesečnika i dvotjednika Sekelj je jednakom oštrinom pronicao u dušu do srži zlog režima kao i do karikatura njegovih lokalnih slugu, ne ustručavajući se pri tomu upustiti se i u verbalni sukob s čelnicima unutar zajednice kojoj je i sam pripadao. Na isto je poticao i svoje suradnike, te je stoga posve prirodno da su na stranicama ovog mjesečnika i dvotjednika svoje mjesto našli i otac Jovan Nikolić i bać Ivan Lešo i Đorđe Balašević i Bartul svirac, ali i Margit Savović ili Mirjana Marković, baš kao što je i normalno da su, pune 23 godine prije usvajanja Deklaracije o zajedničkom jeziku, tekstovi u Žigu bili objavljivani na hrvatskom, srpskom ili bunjevačkoj ikavici, kako je već kojem autoru bilo najlakše izraziti svoju misao. Naviru tako sjećanja i na Vojin književni opus: na Camusa, Sartrea, Krležu, Vujkova... koji su idejno ili stilski nastavili svoj život u Sekeljevoj poeziji, prozi, esejima ili kritikama. Pa opet, i u tomu je Vojo bio originalan, od sažete i jezgrovite Riči, koja enciklopedijski pokriva mnoštvo pojmova, pa do »kartonske poezije« kao samokritičkog odgovora na pitanje o mjestu koje je knjizi danas sve više namijenjeno. Kao i djelo mu, jaka je bila i Sekeljeva osobnost. Svoju tjelesnost gotovo je posve podredio duhu iz kog su izvirale matematička inteligencija i artistička otvorenost, za dijalog, analizu i kritiku ponajprije. Pa ipak, čini se kako su i nagrade što ih je za života primio materijalni dokaz da je društvo više cijenilo Vojin duh nego on sam. A možda je na sebi svojstven način i bio u pravu. Postupno se povlačeći iz javnog života, a zahvaljujući debelim naslagama spoznaja da se malo toga u društvu promijenilo na bolje, iz duha Vojislava Sekelja gradativno su, sve više i više navirale Izmučene riječi. Jednako tihe i jake kao i kada se prije više od četvrt stoljeća okrenuo i pošao u susret vihoru, znajući unaprijed i cijenu i ishod. I... možda je upravo stoga Vojino djelo jedan od najsvjetlijih primjera u novijoj povijesti Subotice Kako se branilo dostojanstvo, ali i vječiti poziv Razumu da nema pravo na šutnju kada mu susjedi postanu glupost, primitivizam i zlo. U to ime, Vojo... Tags: signalizam majakovski stepenasti stih srecko kosovel matematika matematicke formule u poeziji bosh+bosh slavko matković katalin ladik balint sombati vojislav despotov bora cosic mixed media

Autor - osoba Kulenović, Skender, 1910-1978 = Kulenović, Skender, 1910-1978 Naslov Ponornica : roman / Skender Kulenović Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1977 (Subotica : Birografika) Fizički opis 267 str. ; 20 cm ISBN (Karton) Napomene Tiraž 4.000 Stanje: omot malo iskrzan, unutra odlično očuvano. Svoj roman Ponornica Skender Kulenović je objavio tek godinu dana uoči smrti. Roman Ponornica tematski je vezan za onaj period bosanske povijesti kad je stara carevina sa svojim civilizacijskim sklopom već dovoljno davno izvan Bosne, a nova već unijela svoj red i svoje običaje. Niti je jedna dovoljno umrla niti je druga dovoljno živa, a odsjaj i jedne i druge već se talože u svakoj od ličnosti ovog romana. „Austrijska tema“ u bosanskohercegovačkoj literaturi nametala se skoro sto godina, a naročito je prisutna u bošnjačkoj književnosti. Ona je za bošnjačkog pisca i dalje opsesivna, jer ni danas se njegov svijet nije odrekao civilizacijske vezanosti za „turski“ orijentalni svjetonazor, a prihvatio je „austrijski“, zapadni Weltanschaung. Zato Kulenovićeva tema i jest ponornica sa dosad stogodšnjim tokom za koju ne vjerujem da je našla svoju definitivnu ponikvu. Konkretno, Kulenovićeva Ponomica tematski je ušla u avliju, u onaj smaragdni prostor iza avlijskog zida, u senzibilitet i rafinman o kome je on pisao u izvrsnom eseju Iz smaragda Une („Grozdanin kikot“ Hamze Hume). Taj rafinman, ta senzibilnost, to je korijen ove teme. Zbog dubine njihovih živih zila roman „Ponornica“ tematski je i kompozicijski toliko razuđen. Jednostavna formulacija teme: raslojavanje koje prijeti raspadom jedne patrijarhalne bošnjačke begovske porodice je suštinski tačna i, kao i sve dijagnoze te vrste, uvijek preširoka općenita. Ovaj roman je po tematskom svome određenju i roman ličnosti, i društveni, i povijesni roman, i porodična hronika, a za sva ta formalna određenja u tematski razuđenom toku može se naći potvrda. Onaj dio fabule koji je posvećen Muhamedovu životu, kroz čiju se ličnu prizmu prelomila cijela „Ponornica“, tematski je i fabulativni okvir svih događanja tako da on određuje i kompozicijsku strukturu romana. Roman počinje Muhamedovim sjećanjem na ljetni raspust koji je, kao student El - Azhara, najstarijeg sveučilišta na svijetu, proveo u zavičaju. Zapravo „Ponornica“ počinje pismom, motom, koje je Muhamed davne kairske godine primio od rođake Senije, a čija se rečenica „Eto ih tamo, nek rade što hoće“ provlači i osjenčava Muhamedov simbolični, a opet relativni, odnos prema svijetu. Muhamed svoju ponornicu piše kad Senijino pismo „list iz školske pisanke, požutio poslije četrdeset godina, leži sada na mom radnom stolu, pokraj moje suhe, žute ruke pune već staračkih pjega i kvrga zelenih vena“ i tako daje vremenski okvir fabuli kojom ce „Ponornica“ protjecati kao prvi dio zamišljene i neostvarene tetralogije. Tema raspada patrijarhalne porodice, toliko prisutna u južnoslavenskim literaturama, ovdje je samo pokretački, i to vanjski, ali stalno lebdeći, prijeteći fatum. Međutim, za razliku od ranije tretirane ove tematike realističkog i postrealističkog perioda naših literatura, Kulenovićev tretman je podrazumijevanja raspada već odavno razasute porodice. Roman Ponornica prva je kritika bosanskoga begovata u bošnjačkoj literaturi, analiza njegovog ekonomskog, socijalnog i moralnog propadanja prema kojem Skender Kulenović nije pokazivao previše sentimentalnosti. Muhamed - beg, kojeg, naravno, ne možemo bezrezervno poistovjećivati sa piscem Ponornice, otuđen je od svoga zavičaja i od svojih duhovnih izvorišta, od islama prije svega, pa mu i ne pada teško poraz u nadmetanju „kamena s ramena“ sa kmetovskim mladićima u begova Filipovića. Prije bi se moglo reći da je Muhamed – beg u potpunosti svjestan kraja begovata i nadolazeće budućnosti u kojoj će nekadašnja begovska slava ostati samo kao daleka i lijepa uspomena ili kao epska laž ispjevana od naručenog kmetovskog pjevača. Ipak, njegov je odnos prema tome naprasno degradiranom svijetu, iz kojeg je i sam potekao, bio duboko ambivalentan: koliko god ga je kritikovao i od njega se udaljavao, toliko ga je i volio i proživljavao kao samozatajnu i vrijuću ponornicu u svome biću. Ova je ambivalencija možda bila i izraz Skenderove raspolućenosti između svjesno izabrane socijalističke ideologije i rođenjem dodijeljenog begovskog aristokracizma. U Skenderovoj spisateljskoj ličnosti sukobljavali su se, tako, komunista i beg, što je djelimično prenešeno i na lik Muhamed-bega u kojemu su se sučeljavali svjetovnjački orijentiran intelektualac i begovsko dijete poslato u „El Azhar“ da se islamski obrazuje. Muhamed-beg je sve više ostajao bez titule uz svoje ime, baš kao što je u kuću Skendera Kulenovića, zahvaljujući njegovu ocu, nezaustavljivo ulazio evropski način života, o čemu je Skender gotovo sa ponosom pisao u eseju o Mažuraniću: - Moj otac je u našu kuću unio evropski način života, i ja sam za drukčiji saznavao samo kod susjeda i rođaka. Iako beg, nije bio obrazovan, ali je vidio svijeta, Carigrad, Beč i Peštu, znao je turski i nešto njemački, sve je kod njega bilo „ala franca“ (alla franca je značilo: navijati sat po evropskom vremenu, jesti viljuškom i nožem itd.), i govor i način odijevanja, ne samo nas sinove nego - što je bio rijedak slučaj - i kćerku dao je na škole, hvalio Kemala, demonstrativno nosio šešir, kajao se što na vrijeme nije prodao zemlju i kmetove, pa sve uložio u trgovinu, ismijavao zbog zaostalosti hodže, kadije, muftije - sve do reis - ul - uleme. SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 2. 9. 1910 – Beograd, 25. 1. 1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa („Pregled“, „Književne novine“, „Nova misao“). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akademije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac „Ocvale primule“ Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu „Hrvatska vila“, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu „Novi behar“ u Sarajevu, prvu pripovijetku „Noć u vezirskom gradu“ u zagrebačkom časopisu „Putokaz“, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku „Rakije“ u zagrebačkom časopisu „Izraz“, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom „Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu“, objavljenom u listu „Krajiški partizan“, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima – motivom, likom, jezikom i ritmikom – „Stojanka majka Knežopoljka“ predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema), Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. MG66

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frojdov doprinos društvenim i humanističkim naukama jedan je od neprocenljivih. Interesujući se za psihološku terapiju, Sigmund Frojd je razvio hipotezu o ljudskoj prirodi(tzv dubinska psihologija), što ga je dovelo do psihoanalize. Danas je Frojdizam opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, socijologiji, psihijatriji, književnosti i vaspitanju. Sigmund Frojd (nem. Sigmund Freud; Frajberg in Meren, 6. maj 1856 — London, 23. septembar 1939) bio je austrijski lekar i psihijatar, osnivač psihoanalize.[1] Rođen je u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovanje je stekao u Beču, gde je studirao medicinu.[2][3] U Parizu je studirao kod Šarkoa, 1885-1886. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895. Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910. Njegov rad je nastavila i umnogome mu za života pomogla, njegova kćerka, Ana Frojd. Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima, on je razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta. Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge. Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva. Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe. Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem). Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza. Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života. Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa. Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo spada u vrh naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama Sigmund Frojd rođen je 6. maja 1856. godine u mestu Frajberg u Moravskoj (mesto se danas zove Pribor, a nalazi se u Češkoj) kao Sigismund Schlomo Freud. Frojdov otac Jakob bio je duhovit i oštrouman trgovac vunom. Frojdova majka Amali bila je žena vedra duha, ujedno druga supruga svoga muža koja je uz to bila 20 godina mlađa od njega.[6] U 21. godini rodila je svog prvog sina, Sigmunda.[7] On je imao dva polubrata i šestoro mlađe braće i sestara. Kada je Frojdu bilo četiri godine s roditeljima se seli u Beč, jer očev posao trgovine vunom više nije bio isplativ.[8][9] Još dok je bio dete roditelji su uočili kako je mali Sigmund izrazito bistro dete te je stoga uživao i poseban status unutar porodice. Iako su živeli u malom stanu sa sedmero dece Sigmund je imao vlastitu sobu i uljanu svetiljku, dok su ostala deca za rasvetu pri učenju koristila sveće. Kao dete maštao je o tome da postane general ili ministar, ali kako je bio Židov nije mu bilo dopušteno da se bavi se bilo kakvim zanimanjem osim medicinskog i pravnog. To ga nije sprečavalo da nauči da govori francuski, engleski, italijanski i španski jezik, te da se posveti proučavanju dela poznatih pisaca i filozofa, a posebno dela Ničea, Hegela, Šekspira, Šopenhauera i Kanta. Kao što je prethodno rečeno, kao Židov u Beču mogao je da bira samo između medicine i prava i 1873. godine odlučio je da studira medicinu, iako je u prvi mah želeo da postane advokat, i shodno tome upisuje studije medicine na Bečkom univerzitetu. Tu će upoznati sestrinu prijateljicu Martu Bernajs s kojom će se kasnije oženiti. Godine 1877. promenio je svoje ime Sigismund Šlomo Frojd u Sigmund Frojd. O njegovoj mladosti malo se zna jer je u dva navrata uništavao spise na osnovu kojih bi se moglo saznati više. Prvi put je to učinio 1885. godine, a 1907. po drugi put. Spisi koji su nastali kasnije bili su sačuvani i brižno čuvani u Frojdovoj arhivi koja je bila dostupna samo njegovum životopiscu Ernestu Džonsu te nekolicini psihoanalitičara koji su mu bili bliski. Nakon završetka školovanja 1881. s 25 godina prihvata radno mesto u Institutu za cerebralnu anatomiju gde sprovodi istraživanja upoređujući mozgove odraslih ljudi i fetusa. Nekoliko godina kasnije radi studiju o kokainu te 1884. godine otkriva njegova analgetska svojstva i iskušava ga na sebi. Naredna 1885. godina je značajna za Frojdovu karijeru. Tada je pozvan da provede četiri meseca u Parizu i radi s jednim od najpoznatijih neurologa toga vremena Žan-Martenom Šarkom koji je istraživao uzroke i terapiju histerije putem hipnoze. Godine 1886. vraća se iz Pariza u Beč i otvara privatnu praksu. Otvorivši privatnu praksu Frojd se posvećuje obolelima od histerije koje - što je u to doba bilo uobičajeno - leči elektroterapijom i hipnozom. Kasnije će odustati od hipnoze te primeniti metodu slobodnih asocijacija i analize snova. Njegove teorije i tretman pacijenata bile su, a i danas ima dosta spora o tome, kontroverzne. Stoga su su njegove ideje često obrađivane u raznim delima, kako stručnim tako i laičkim. Frojdovi sledbenici drže se svog uzora, dok ga drugi vide (posebno na polju psihijatrije) kao filozofskog vizionara koji je preoblikivao sliku ljudske prirode i pomogao u suprostavljanju tabuima, ali čije su teorije posrnule u praksi. Porodični čovek U oktobaru 1886. Frojd stupa u brak s Martom Bernajs s kojom će imati šestoro dece. Između ostalog i kćerku Anu Frojd koja će kasnije postati ugledna psihoanalitičarka na polju dečije psihologije. Istraživanju problema histerije posvetili su se nešto kasnije zajedno Frojd i Jozef Brojer. Iz rezultata tog istraživanja proizašla je njihova zajednička knjiga Studije na području histerije u kojoj postavljaju hipotezu da simptomi histerije proizlaze iz potisnutih sećanja i traumatskih događaja. No, nedugo nakon objavljivanja knjige (1895) iz javnosti neznanih razloga prekidaju saradnju. Poučen iskustvima zajedničikih istraživanja Frojd zastupa stajalište da je uzrok histerije seksualne prirode i tada razvija deo onog što će kasnije postati poznato kao psihoanalitička teorija. Nakon raskida s Brojerom Frojd se i dalje posvećuje istom problemu. Tako u aprilu 1897. otkriva Edipov kompleks, a 1899. pojavljuju se i njegovi prvi značajni tekstovi. Godine 1900. objavljuje knjigu Tumačenje snova, svoje najznačajnije delo, koja se temelji na analizi njegovih vlastitih snova. Nakon nje slede: Psihopatologija svakodnevnog života (1901), Tri rasprave o teoriji seksualnosti (1905), Šale i njihova povezanost s nesvesnim (1905). U knjizi Tri eseja o seksualnosti Frojd iznosi ideju da se deca rađaju sa seksualnim potrebama, a njihovi roditelji su početni seksualni objekti, nakon čega je u javnosti proglašen ludakom. U delu Fragment jedne analize histerije analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti. Godine 1902. osniva Psihološko društvo sredom u kojem okuplja svoje prve učenike (Ferdern, Ranka, Adler). Od 1912. bavi se pitanjem oca, pojmovima nagona života (eros) i nagona smrti (thanatos), principa stvarnosti i principa zadovoljstva. Godine 1913. objavljuje tekst Totem i tabu u kojem raspravlja o kulturno istorijskom fenomenu zabrane incesta, 1915. objavljuje tri metapsihološka ogleda: Nagon i nagonske sudbine, Potiskivanje i Nesvesno, a 1916. Žalost i melankolija. Zbog epidemije gripe (1920.) umire Frojdova kćerka Sofi, a iste godine on predlaže novi model društvenog sklopa u kome se pojavljuju ego, id i superego. Njegov istraživački doprinos uključuje i otkrivanje novih osobina živčanih ćelija kod zlatnih ribica i postojanje testisa kod mužjaka jegulje. Ipak, najvažnijim otkrićem smatra se činjenica da kokain može biti upotrebljen za lečenje mnogih bolesti. Sam Frojd je uzeo drogu bez pojave nekih štetnih učinaka, no njegovo oduševljenje ovim otkrićem ubrzo se smanjilo zbog spoznaje da kokain stvara zavisnost. Godine 1922. ustanovljen mu je rak nepca. Do smrti se podvrgavao nizu operacija, nakon kojih nije bio izlečen. Uprkos protestu antisemitskih krugova 1930. godine prima nagradu Goethepreis (nagrada grada Frankfurta) za rad Nelagoda u kulturi. Nakon što su nacisti anektirali Austriju 1938. godine, a pre toga u Berlinu javno spalili Frojdove knjige, Sigmund Frojd napušta Austriju i preseljava se u Englesku, gde do same smrti, uzrokovane rakom nepca, leči svoje pacijente. Dana 23. septembra 1939. 3 sata ujutro Frojdov kućni lekar je ustanovio njegovu smrt, a nakon smrtonosne doze morfija, koju je Frojd sam zatražio. Sigmund Frojd je deda slikara Luciena Frojda, komediografa i pisca Klementa Frojda, a pradeda novinarke Eme Frojd i modne dizajnerke Bele Frojd..... Frojdova teorija snova predstavlja epohalni naučni događaj koji je samim tim i višestruko značajan. Na prvom mestu snovi su opet rehabilitovani. Frojdov je doprinos što je kod čoveka Zapada ponovo doveo u centar interesovanja snove sa periferije... Iako je snove Frojd rehabilitovao, ne treba smatrati, kao što je to čest slučaj u istoriji nauke, da je samo otkrio nešto što je odavno bilo poznato, pa zaboravljeno. Njegov je pristup snovima drugačiji od onga koji je pretežno negovan u analitičkoj tradiciji, i on bez pravih prethodnika, kroz monumentalno delo Tumačenje snova, snove uvodi u nauku... Sa Tumačenjem snova može se reći da je počeo razvoj psihoanalitičkog koncepta ličnosti, pa i više od toga, naime, istraživanje nesvesnog. Frojd u Tumačenju snova uvodi topografski model i koncept dubinske psihologije, tj. psihologije koja se bavi psihološkim procesima van polja svesti....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sveobuhvatna, reprezentativna sinteza najvažnijih psihoanalitičkih hipoteza, teorija i otkrića. Nastala je iz pera oca psihoanalize, Sigmunda Frojda, i sačinjena je od tri njegova sintetička djela: Uvoda u psihoanalizu, Novih predavanja za uvođenje u psihoanalizu i Nacrta psihoanalize. Svi tekstovi u knjizi napisani su na osnovu brilijantnih Frojdovih predavanja, otkrivaju ga ne samo kao genijalnog naučnika i predstavnika jednog od najznačajnijih pravaca u psihologiji, već i kao popularizatora psihoanalize. On na jednostavan način objašnjava svoje osnovne ideje o strahu, nesvjesnom, nagonima, potiskivanju i Edipovom kompleksu. Uvod u psihoanalizu je donio Frojdu svjetsku slavu i već za njegovog života ova knjiga je prevedena na šesnaest jezika. Sigmund Frojd (nem. Sigmund Freud; Frajberg in Meren, 6. maj 1856 — London, 23. septembar 1939) bio je austrijski lekar i psihijatar, osnivač psihoanalize.[1] Rođen je u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovanje je stekao u Beču, gde je studirao medicinu.[2][3] U Parizu je studirao kod Šarkoa, 1885-1886. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895. Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910. Njegov rad je nastavila i umnogome mu za života pomogla, njegova kćerka, Ana Frojd. Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima, on je razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta. Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge. Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva. Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe. Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem). Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza. Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života. Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa. Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo spada u vrh naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama Sigmund Frojd rođen je 6. maja 1856. godine u mestu Frajberg u Moravskoj (mesto se danas zove Pribor, a nalazi se u Češkoj) kao Sigismund Schlomo Freud. Frojdov otac Jakob bio je duhovit i oštrouman trgovac vunom. Frojdova majka Amali bila je žena vedra duha, ujedno druga supruga svoga muža koja je uz to bila 20 godina mlađa od njega.[6] U 21. godini rodila je svog prvog sina, Sigmunda.[7] On je imao dva polubrata i šestoro mlađe braće i sestara. Kada je Frojdu bilo četiri godine s roditeljima se seli u Beč, jer očev posao trgovine vunom više nije bio isplativ.[8][9] Još dok je bio dete roditelji su uočili kako je mali Sigmund izrazito bistro dete te je stoga uživao i poseban status unutar porodice. Iako su živeli u malom stanu sa sedmero dece Sigmund je imao vlastitu sobu i uljanu svetiljku, dok su ostala deca za rasvetu pri učenju koristila sveće. Kao dete maštao je o tome da postane general ili ministar, ali kako je bio Židov nije mu bilo dopušteno da se bavi se bilo kakvim zanimanjem osim medicinskog i pravnog. To ga nije sprečavalo da nauči da govori francuski, engleski, italijanski i španski jezik, te da se posveti proučavanju dela poznatih pisaca i filozofa, a posebno dela Ničea, Hegela, Šekspira, Šopenhauera i Kanta. Kao što je prethodno rečeno, kao Židov u Beču mogao je da bira samo između medicine i prava i 1873. godine odlučio je da studira medicinu, iako je u prvi mah želeo da postane advokat, i shodno tome upisuje studije medicine na Bečkom univerzitetu. Tu će upoznati sestrinu prijateljicu Martu Bernajs s kojom će se kasnije oženiti. Godine 1877. promenio je svoje ime Sigismund Šlomo Frojd u Sigmund Frojd. O njegovoj mladosti malo se zna jer je u dva navrata uništavao spise na osnovu kojih bi se moglo saznati više. Prvi put je to učinio 1885. godine, a 1907. po drugi put. Spisi koji su nastali kasnije bili su sačuvani i brižno čuvani u Frojdovoj arhivi koja je bila dostupna samo njegovum životopiscu Ernestu Džonsu te nekolicini psihoanalitičara koji su mu bili bliski. Nakon završetka školovanja 1881. s 25 godina prihvata radno mesto u Institutu za cerebralnu anatomiju gde sprovodi istraživanja upoređujući mozgove odraslih ljudi i fetusa. Nekoliko godina kasnije radi studiju o kokainu te 1884. godine otkriva njegova analgetska svojstva i iskušava ga na sebi. Naredna 1885. godina je značajna za Frojdovu karijeru. Tada je pozvan da provede četiri meseca u Parizu i radi s jednim od najpoznatijih neurologa toga vremena Žan-Martenom Šarkom koji je istraživao uzroke i terapiju histerije putem hipnoze. Godine 1886. vraća se iz Pariza u Beč i otvara privatnu praksu. Otvorivši privatnu praksu Frojd se posvećuje obolelima od histerije koje - što je u to doba bilo uobičajeno - leči elektroterapijom i hipnozom. Kasnije će odustati od hipnoze te primeniti metodu slobodnih asocijacija i analize snova. Njegove teorije i tretman pacijenata bile su, a i danas ima dosta spora o tome, kontroverzne. Stoga su su njegove ideje često obrađivane u raznim delima, kako stručnim tako i laičkim. Frojdovi sledbenici drže se svog uzora, dok ga drugi vide (posebno na polju psihijatrije) kao filozofskog vizionara koji je preoblikivao sliku ljudske prirode i pomogao u suprostavljanju tabuima, ali čije su teorije posrnule u praksi. Porodični čovek U oktobaru 1886. Frojd stupa u brak s Martom Bernajs s kojom će imati šestoro dece. Između ostalog i kćerku Anu Frojd koja će kasnije postati ugledna psihoanalitičarka na polju dečije psihologije. Istraživanju problema histerije posvetili su se nešto kasnije zajedno Frojd i Jozef Brojer. Iz rezultata tog istraživanja proizašla je njihova zajednička knjiga Studije na području histerije u kojoj postavljaju hipotezu da simptomi histerije proizlaze iz potisnutih sećanja i traumatskih događaja. No, nedugo nakon objavljivanja knjige (1895) iz javnosti neznanih razloga prekidaju saradnju. Poučen iskustvima zajedničikih istraživanja Frojd zastupa stajalište da je uzrok histerije seksualne prirode i tada razvija deo onog što će kasnije postati poznato kao psihoanalitička teorija. Nakon raskida s Brojerom Frojd se i dalje posvećuje istom problemu. Tako u aprilu 1897. otkriva Edipov kompleks, a 1899. pojavljuju se i njegovi prvi značajni tekstovi. Godine 1900. objavljuje knjigu Tumačenje snova, svoje najznačajnije delo, koja se temelji na analizi njegovih vlastitih snova. Nakon nje slede: Psihopatologija svakodnevnog života (1901), Tri rasprave o teoriji seksualnosti (1905), Šale i njihova povezanost s nesvesnim (1905). U knjizi Tri eseja o seksualnosti Frojd iznosi ideju da se deca rađaju sa seksualnim potrebama, a njihovi roditelji su početni seksualni objekti, nakon čega je u javnosti proglašen ludakom. U delu Fragment jedne analize histerije analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti. Godine 1902. osniva Psihološko društvo sredom u kojem okuplja svoje prve učenike (Ferdern, Ranka, Adler). Od 1912. bavi se pitanjem oca, pojmovima nagona života (eros) i nagona smrti (thanatos), principa stvarnosti i principa zadovoljstva. Godine 1913. objavljuje tekst Totem i tabu u kojem raspravlja o kulturno istorijskom fenomenu zabrane incesta, 1915. objavljuje tri metapsihološka ogleda: Nagon i nagonske sudbine, Potiskivanje i Nesvesno, a 1916. Žalost i melankolija. Zbog epidemije gripe (1920.) umire Frojdova kćerka Sofi, a iste godine on predlaže novi model društvenog sklopa u kome se pojavljuju ego, id i superego. Njegov istraživački doprinos uključuje i otkrivanje novih osobina živčanih ćelija kod zlatnih ribica i postojanje testisa kod mužjaka jegulje. Ipak, najvažnijim otkrićem smatra se činjenica da kokain može biti upotrebljen za lečenje mnogih bolesti. Sam Frojd je uzeo drogu bez pojave nekih štetnih učinaka, no njegovo oduševljenje ovim otkrićem ubrzo se smanjilo zbog spoznaje da kokain stvara zavisnost. Godine 1922. ustanovljen mu je rak nepca. Do smrti se podvrgavao nizu operacija, nakon kojih nije bio izlečen. Uprkos protestu antisemitskih krugova 1930. godine prima nagradu Goethepreis (nagrada grada Frankfurta) za rad Nelagoda u kulturi. Nakon što su nacisti anektirali Austriju 1938. godine, a pre toga u Berlinu javno spalili Frojdove knjige, Sigmund Frojd napušta Austriju i preseljava se u Englesku, gde do same smrti, uzrokovane rakom nepca, leči svoje pacijente. Dana 23. septembra 1939. 3 sata ujutro Frojdov kućni lekar je ustanovio njegovu smrt, a nakon smrtonosne doze morfija, koju je Frojd sam zatražio. Sigmund Frojd je deda slikara Luciena Frojda, komediografa i pisca Klementa Frojda, a pradeda novinarke Eme Frojd i modne dizajnerke Bele Frojd..... Frojdova teorija snova predstavlja epohalni naučni događaj koji je samim tim i višestruko značajan. Na prvom mestu snovi su opet rehabilitovani. Frojdov je doprinos što je kod čoveka Zapada ponovo doveo u centar interesovanja snove sa periferije... Iako je snove Frojd rehabilitovao, ne treba smatrati, kao što je to čest slučaj u istoriji nauke, da je samo otkrio nešto što je odavno bilo poznato, pa zaboravljeno. Njegov je pristup snovima drugačiji od onga koji je pretežno negovan u analitičkoj tradiciji, i on bez pravih prethodnika, kroz monumentalno delo Tumačenje snova, snove uvodi u nauku... Sa Tumačenjem snova može se reći da je počeo razvoj psihoanalitičkog koncepta ličnosti, pa i više od toga, naime, istraživanje nesvesnog. Frojd u Tumačenju snova uvodi topografski model i koncept dubinske psihologije, tj. psihologije koja se bavi psihološkim procesima van polja svesti....

materijal - verovatno guma unutrasnjost ima fleke nacizam, fasizam, fasista, nacista, firer, zlikovac Adolf Hitler (nem. Adolf Hitler; Braunau na Inu, 20. april 1889 — Berlin, 30. april 1945) bio je nemački političar, diktator i vođa Nacističke partije koji je 1933. postao nemački kancelar (premijer, predsednik vlade). Posle smrti nemačkog predsednika Paula fon Hindenburga 1934, Hitler je proglasio sebe za firera (vođu), zvanje u kojem je, zahvaljujući uredbi (nem. Ermächtigungsgesetz) iz 1933, objedinio ovlašćenja predsednika i kancelara i uspostavio totalitarni režim u Nemačkoj pod njegovom vlašću, koji je trajao sve do smrti samoubistvom 1945. godine. Nacistička partija je značajno ojačala svoju poziciju tokom perioda krize u Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata, zahvaljujući odličnoj propagandi i Hitlerovoj harizmi i govorničkoj sposobnosti kojom je lako pridobijao mase. Partija je isticala nacionalizam i antisemitizam kao svoje osnovne oblike izražavanja političkih stavova, i ubrzo je pribegla i fizičkom uklanjanju svojih političkih protivnika kako bi osigurala uspeh. Nakon obnove nemačke ekonomije i ponovnog naoružavanja Vermahta, u Nemačkoj je uspostavljena diktatura pod Hitlerom koji je vodio agresivnu spoljnu politiku sa ciljem osvajanja „životnog prostora“. Kao logični nastavak ovakve spoljne politike usledio je nemački napad na Poljsku 1939. zbog čega su Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska objavile rat Nemačkoj, čime je i zvanično počeo Drugi svetski rat. Na početku Drugog svetskog rata Vermaht je postigao odlične uspehe i Sile Osovine su okupirale najveći deo evropskog kopna i delove Azije. Međutim, zajednički napor savezničkih sila doveo je do poraza Vermahta. Do 1945. Hitlerova politika je pretrpela poraz, a Nacistička partija je bila pred raspadom. Hitlerov rat za teritorije i pročišćenje rase prouzrokovo je smrt desetina miliona ljudi, uključujući i genocid nad oko 6.000.000 Jevreja, poznatiji kao holokaust. U poslednjim danima rata 1945, dok je nemačka prestonica Berlin pružala poslednji otpor sovjetskoj Crvenoj armiji, Hitler se oženio Evom Braun, da bi za manje od 24 sata kasnije njih dvoje izvršili samoubistvo u Hitlerovom bunkeru u Berlinu. Adolf Hitler je rođen u austrijskom graničnom gradu Braunau, kao četvrto od šestoro dece carinika Alojza Hitlera i njegove žene Klare (rođene Pelcl). Od sve dece samo su preživeli Adolf i njegova sestra Paula. U knjizi „Moja borba“ (nem. Mein Kampf), Hitler opisuje svog oca kao naprasitog tiranina. Hitler je svom ocu jako zamerio to što je otac bio vanbračni sin Ane Marije Šiklgruber (Hitlerova baba) i 1876. Alojz je promenio svoje prezime u Hitler. Da li je kasniji muž Alojzove majke u stvarnosti bio Hitlerov deda, to nikada nije bilo dokazano. Johan Georg Hajdler je tek pred smrt priznao očinstvo nad Hitlerovim ocem. Zbog prirode posla Alojza Hitlera morali su često da se sele — iz Braunaua je porodica prešla u Pasau, zatim u Lambah i potom Leonding kod Linca. U osnovnoj školi je bio dobar učenik, a isticao se i u društvu svojih vršnjaka. 1900. nakon završene osnovne škole, Alojz je odlučio da mu sin upiše gimnaziju, i njegovim stopama krene u činovničku karijeru, iako je ta ideja mladom Adolfu bila potpuno nezamisliva, jer je želeo da postane umetnik. U srednjoj školi nije bio uspešan, ponavljao je prvu godinu, a u kasnijim danima je išao na popravne ispite. Iako je tvrdio da je jako voleo Istoriju, Geografiju i Veronauku, iz tih predmeta imao je prosečne ocene. Do kraja je zbog loših ocena bio prisiljen da pređe u drugu školu. Hitler opravdava svoj loš uspeh željom da na taj način razljuti oca sa kojim se nije slagao, iako je imao loše ocene i posle očeve smrti 1903, u pozadini njegova nezamislivost prema školi verovatno je bila sukob sa ocem. Većina njegovih profesora je tvrdila da se Hitler uopšte nije isticao, ni na pozitivan, ni na negativan način. Neki smatraju da je bio bistar, ali nedovoljno zainteresovan za školu zbog toga što je imao problema sa autoritetom. NJegov profesor istorije, Leopold Poesh, ga je svojim pričama o nemačkoj istoriji i mitologiji zainteresovao za pangermansku nacionalnost. Nakon završetka gimnazije 1905, Hitler nije nastavio sa daljim školovanjem. Nije pokazivao želju za bilo kakvim radom, a finansijsko stanje porodice ga nije prisiljavalo na to. Umesto toga, uz dopuštenje svoje popustljive majke, proveo je dve godine živeći neurednim životom, čitajući knjige, svirajući klavir, slikajući i sanjajući da će jednom postati veliki umetnik. Ovaj period je opisao kao `najlepši u životu`. Družio se sa Augustom Kubizekom, mladićem koji je delio Hitlerove snove i bio vrlo opčinjen njime i njegovim idejama. Od 1905. Hitler je živeo boemskim životom u Beču izdržavajući se od penzije koja mu je pripadala kao siročetu i od novca koji mu je majka slala. Dva puta je pokušao da upiše Akademiju primenjenih umetnosti u Beču (1907. i 1908) ali je oba puta odbijen uz komentar da je „nesposoban za slikarstvo“ i da njegov talenat može najbolje doći do izražaja u arhitekturi. NJegova sećanja odražavaju opsednutost ovom temom: „ Cilj mog putovanja je bila poseta galeriji slika u dvorskom muzeju, ali su moje oči jedva zapazile šta drugo osim samog muzeja. Od jutra do kasne večeri obilazio sam mesta koja su bila predmet mog interesovanja ali uvek su zgrade bile te koje su privlačile moju pažnju. ” Sledeći preporuku školskog rektora i sam je postao ubeđen da je to pravi put koji mora da sledi, iako je bio nedovoljno akademski spreman za arhitektonsku školu: „ U samo nekoliko dana postalo mi je jasno da ću jednog dana postati arhitekta. Zasigurno, u pitanju je veoma težak put; sva predavanja koja sam propustio u realnoj školi bila su mi preko potrebna. Neko ne može upisati arhitektonski fakultet ako prethodno nije pohađao građevinsku školu na tehničkoj akademiji i ukoliko nema diplomu srednje škole. Nisam imao ništa od toga. Ispunjenje mojih umetničkih snova delovalo je fizički nemoguće.” Dana 21. decembra 1907. Hitlerova majka je umrla u 47 godini od raka dojke. Po odluci suda u Lincu, Hitler je bio u obavezi da polovinu svoje penzije ustupi svojoj sestri Pauli. Kada je napunio 21 godinu nasledio je novac od svoje tetke. U Beču je zarađivao za život kao slikar, tako što je kopirao scene sa razglednica i prodavao slike trgovcima i turistima. Nakon što je po drugi put odbijen na umetničkoj akademiji, Hitler je ostao bez novca. Godine 1909, potražio je utočište u prihvatilištu za siromašne. Od 1910. živeo je u kući za siromašne radnike. Hitler je tvrdio da je antisemita postao u Beču gde je živela brojna jevrejska populacija među kojima je bilo i ortodoksnih Jevreja izbeglih iz Rusije. Međutim, prema njegovom prijatelju iz detinjstva Avgustu Kubičeku, Hitler je bio „ubeđeni antisemita“ i pre nego što je napustio Linc u Austriji.[7] Beč je u to vreme bio kolevka tradicionalnih religijskih predrasuda i rasizma 19. veka. Hitler je možda bio pod uticajem dela ideologa i antisemite Lanca fon Libenfelsa i rasprava političara kao što su Karl Luger, osnivač Hrišćanske socijalističke partije i gradonačelnika Beča, kompozitora Riharda Vagnera i Georga Ritera fon Šenerera, vođe pan-germanskog pokreta „Dalje od Rima!“. Hitler je izjavio u „Majn kampfu“ da je njegova transformacija od protivnika antisemitizma na religijskoj osnovi do njegovog zagovornika na rasnoj osnovi nastala kao posledica kontakta sa ortodoksnim Jevrejima, ali u ovom periodu života, Hitlerova antisemitska osećanja nisu bila naročito ispoljena. Bio je čest gost na večerima u uglednoj jevrejskoj kući, a jevrejski trgovci su prodavali njegove slike. Hitler je verovatno bio i pod uticajem dela Martina Lutera „O Jevrejima i njihovim lažima“. Kristalna noć odigrala se 10. novembra, na rođendan Martina Lutera. „ U Lincu je bilo malo Jevreja. Tokom vekova, Jevreji koji su živeli tamo su se evropeizovali u spoljašnjem izgledu i toliko su ličili na druga ljudska bića da sam ih čak posmatrao kao Nemce. Razlog zbog kojeg tada nisam razumeo apsurdnost ove zablude bio je taj što je jedini vidljivi znak koji sam prepoznao i koji je odvajao njih od nas bilo upražnjavanje njihove čudne religije. Kada bih pomislio da su proganjani samo zbog njihove religije, moj otpor prema izjavama protiv njih koje bi čuo, pretvarao se u gađenje. Nisam ni pretpostavljao da je moguće da postoji takva stvar kao što je sistematski antisemitizam. Jednom kada sam prolazio kroz centar grada, iznenada sam naišao na pojavu u dugom kaftanu i sa crnim loknama. Moja prva misao je bila: „Da li je to Jevrejin?“ Oni svakako nisu ovako izgledali u Lincu. Krišom sam nastavio da pažljivo posmatram čoveka i što sam duže gledao u čudnu pojavu i ispitivao je detalj po detalj, to se sve više oblikovalo pitanje u mojoj glavi: „Da li je to Nemac?“ U „Majn kampfu“ Hitler je opisao Martina Lutera kao velikog ratnika, pravog državnika i velikog reformatora, rame uz rame sa Vagnerom i Fridrihom Velikim. Vilhelm Repke je u svojim delima nakon holokausta došao do zaključka da je „bez ikakve sumnje luteranizam uticao na političku, duhovnu i društvenu istoriju Nemačke na takav način, koji se nakon pažljivog razmatranja može samo okarakterisati kao sudbonosan.“ Hitler je tvrdio da su Jevreji neprijatelji arijevske rase. Smatrao ih je odgovornim za austrijsku krizu. Takođe je identifikovao određene oblike socijalizma i boljševizma, sa velikim brojem jevrejskih lidera kao jevrejske pokrete, sjedinjavajući svoj antisemitizam sa antimarksizmom. Krivio je revolucije iz 1918. za vojni poraz Nemačke, smatrao je da su Jevreji glavni krivci za propast Nemačkog carstva i ekonomske probleme koji su potom nastupili. Generalizujući na osnovu burnih scena iz parlamenta višenacionalne austrougarske monarhije, zaključio je da je demokratski sistem nedelotvoran. Ipak, prema Avgustu Kubišeku, njegovom nekadašnjem cimeru, bio je više zainteresovan za Vagnerove opere nego za politiku. Hitler je u maju 1913. nasledio poslednji deo očevog imanja i preselio se u Minhen. U „Majn kampfu“ je napisao da je oduvek želeo da živi u „pravom“ nemačkom gradu. U Minhenu se ponovo zainteresovao za arhitekturu i kako je sam rekao za delo Hjustona Stjuarta Čemberlena. Preseljenje u Minhen mu je takođe pomoglo da izbegne vojnu obavezu u Austriji, ali ga je austrijska vojska ipak uhapsila. Nakon sistematskog pregleda i prigovora savesti, ustanovljeno je da je nesposoban za vojnu službu i dozvoljeno mu je da se vrati u Minhen. Ipak, kada je Nemačka ušla u Prvi svetski rat u avgustu 1914, uputio je peticiju kralju Ludvigu III od Bavarske u kojoj je zatražio dozvolu da stupi u bavarski puk. Dana 1. avgusta 1914. nemački car Vilhelm II objavio je opštu mobilizaciju. Budući da je bio austrijski državljanin, zakon je onemogućavao Adolfu Hitleru da se prijavi u nemačku vojsku kao dobrovoljac. Zbog toga je 3. avgusta uputio peticiju bavarskom kralju Ludvigu III u kojoj je zatražio da mu se omogući da dobrovoljno stupi u nemačku vojsku. Nakon što je njegova molba uvažena, Adolf Hitler se 16. avgusta prijavio kao dobrovoljac i raspoređen je u 16. bavarski pešadijski puk. Posle osnovne pešadijske obuke, njegov puk je 21. oktobra upućen na zapadni front. Dana 3. novembra 1914. unapređen je u čin kaplara. Po unapređenju Hitler je obavljao dužnost kurira puka i često se pod žestokom neprijateljskom vatrom kretao na relaciji front-pozadina. Tokom Bitke na Somi, Hitler je 5. oktobra 1916. ranjen u levu butinu zbog čega je prebačen na lečenje u vojnu bolnicu u Belicu, blizu Berlina, u kojoj je ostao do početka decembra. Po otpuštanju iz bolnice, raspoređen je u 4. četu, 1. bataljona 16. puka koja je bila stacionirana u Minhenu. Zgrožen stanjem u bavarskoj prestonici i niskim moralom civilnog stanovništva, zatražio je od svog pretpostavljenog, poručnika Videmana, da se vrati na front. Dana 5. marta 1917. ponovo se pridužio svojoj jedinici na frontu. Tokom jula 1918. u više navrata pokazao je izuzetnu hrabrost. Spasao je život ranjenom komandiru čete, iznevši ga iz zone dejstva američke artiljerije, a zatim je blagovremenom intervencijom sprečio nemačku artiljeriju da greškom otvori vatru na sopstvenu pešadiju. Savesno obavljajući svoju dužnost, privukao je pažnju nadređenih oficira koji su ga predložili za odlikovanje. Dana 4. avgusta odlikovan je Gvozdenim krstom I klase. Neposredno pred kraj rata, 14. oktobra 1918. Hitler je zajedno sa grupom vojnika iz svog puka nastradao tokom britanskog napada bojnim otrovima. Nakon što mu je u frontovskoj bolnici ukazana prva pomoć, prebačen je na lečenje u rezervnu vojnu bolnicu u Pazevalku. Lekar koji je bio zadužen za njegovo lečenje konstatovao je da Hitler nije pretrpeo ozbiljne povrede očiju i disajnih puteva, već da je do privremenog gubitka vida došlo usled „histeričnog slepila“, a da je gubitak moći govora bio posledica „histerične onemelosti“. Međutim, prava priroda Hitlerovog slepila i gubitka moći govora ne može se sa sigurnošću utvrditi jer je kompletna bolnička dokumentacija bolnice u Pazevalku nestala. Po završetku Prvog svetskog rata Hitler se vratio u Minhen gde je ostao u vojnoj službi sve do otpuštanja 31. marta 1920. Hitler se dugo divio Nemačkoj i tokom rata je postao strastveni nemački patriota, iako je nemački državljanin postao tek 1932. Bio je šokiran kapitulacijom Nemačke u novembru 1918. uprkos tome što je Nemačka vojska još uvek bila na stranoj teritoriji. Kao i mnogi drugi nemački nacionalisti, Hitler je verovao u legendu o „ubodu u leđa“ (nem. Dolchstoßlegende) po kojoj je vojska, iako „neporažena na bojnom polju“, bila „ubodena u leđa“ od strane civilnih lidera i marksista iz pozadine. Ovi političari su kasnije nazvani „novembarskim kriminalcima“. Versajski sporazum lišio je Nemačku brojnih teritorija, demilitarizovana je Rajnska oblast i nametnute su joj ekonomski štetne sankcije. Sporazumom je ponovo uspostavljena Poljska država na šta su čak i umereni Nemci reagovali sa zgražavanjem. Sporazum je takođe okrivio Nemačku za sve užase rata, što neki ugledni istoričari kao DŽon Kigan danas smatraju barem delimično „pobedničkom pravdom“; mnoge evropske nacije su pred kraj Prvog svetskog rata postale značajno militarizovane i spremne za borbu. Nemačka krivica je iskorišćena da joj se nametnu ratne reparacije (iznos reparacija je više puta obnovljen Davovim planom, Jangovim planom i Huverovim moratorijumom). Nasuprot tome, Nemačka je sam sporazum, a naročito tačku u kojoj se ističe nemačka krivica za rat, smatrala ponižavajućim. Na primer, u skladu sa sporazumom, u Nemačkoj je sprovedena skoro potpuna demilitarizacija i njene oružane snage ograničene su na šest bojnih brodova, bez podmornica, bez avijacije, bez tenkova i sa vojskom ne većom od 100.000 ljudi. Sporazum je bio jedan od značajnih činilaca u formiranju društvene i političke situacije u Nemačkoj koja je prethodila dolasku Hitlera i nacista na vlast. Hitler i njegova partija iskoristili su potpisivanje Versajskog sporazuma od strane „novembarskih kriminalaca“ i poniženje koje je on doneo nemačkom narodu kao jedan od najjačih argumenata u borbi za vlast. „Novembarski kriminalci“ iskorišćeni su kao žrtveni jarci iako ni jedan od nemačkih političara koji je učestvovao na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. nije imao punu slobodu izbora pri donošenju ovakve odluke. Posle Prvog svetskog rata, Hitler je ostao u vojsci i vratio se u Minhen gde je — suprotno njegovim kasnijim izjavama — učestvovao u pogrebnoj ceremoniji ubijenog bavarskog premijera Kurta Ejznera.[traži se izvor] Nakon suzbijanja Bavarske Sovjetske Republike, učestvovao je u kursevima „nacionalnog mišljenja“ u organizaciji Obrazovnog i propagandnog odeljenja bavarske Rajhsver grupe, Štab 4 pod komandom kapetana Karla Majera. „Žrtveni jarci“ pronađeni su među „međunarodnim Jevrejima“, komunistima i političarima različitih opredeljenja, a naročito unutar političkih stranaka Vajmarske koalicije. U julu 1919. Hitler je postavljen za policijskog špijuna (nem. Verbindungsmann) u sastavu obaveštajne komande (nem. Aufklärungskommando) Rajhsvera sa zadatkom da vrši uticaj na vojnike i da se infiltrira u malu političku stranku po imenu Nemačka radnička partija. Tokom inspekcije Nemačke radničke partije, Hitler je bio impresioniran antisemitskim, nacionalističkim i antimarksističkim idejama njenog vođe Antona Drekslera koji je zagovarao snažnu i aktivnu vladu, ne-jevrejsku varijantu socijalizma i uzajamnu solidarnost svih članova društva. Hitler je takođe upoznao i Ditriha Ekarta, jednog od prvih osnivača partije i člana okultnog društva Tula. Ekart je postao Hitlerov mentor i često je razmenjivao ideje sa njim, učeći ga kako da se oblači i govori i upoznajući ga sa velikim brojem ljudi iz svog okruženja. Svoju zahvalnost Ekartu, Hitler je izneo u drugom tomu svog dela „Majn kampf“. Hitler je otpušten iz armije u martu 1920, nastavljajući, uz punu podršku svojih nekadašnjih pretpostavljenih, učešće u svim partijskim aktivnostima. Početkom 1921. postao je veoma vešt u držanju govora pred velikim brojem ljudi. U februaru je održao govor u Minhenu pred skoro 6.000 ljudi. Da bi najavio miting, poslao je dva kamiona puna partijskih članova da se voze kroz grad sa istaknutim svastikama, deleći propagandni materijal i bacajući letke. U ovom periodu političke aktivnosti Hitler je stekao lošu reputaciju izvan partije zbog svojih vatrenih, polemičkih govora protiv Versajskog sporazuma i političkih suparnika (monarhista, nacionalista, socijalista i dr.) a naročito protiv marksista i Jevreja. Rukovodstvo Nemačke radničke partije činio je izvršni komitet sastavljen od starih članova koji su smatrali da je Hitlerov uticaj suviše ojačao. Iskoristivši njegovu odsutnost, članovi komiteta su se pobunili protiv njegovog rukovođenja partijom i udružili su se sa grupom socijalista iz Augzburga. Hitler se u Minhen vratio 11. jula 1921. i zapretio je članovima komiteta da će napustiti partiju. Znajući da bi njegov odlazak značio raspad partije, iskoristio je priliku da svoj povratak uslovi davanjem najširih „diktatorskih“ ovlašćenja. Razljućeni članovi komiteta, uključujući i Drekslera, snažno su se usprotivili ovom Hitlerovom zahtevu. U međuvremenu, u javnosti se pojavio anonimni letak na kojem je pisalo „Adolf Hitler: Da li je on izdajnik?“, u kojem je kritikovana njegova žudnja za vlašću kao i siledžije koje je okupio oko sebe. Hitler je na objavljivanje ovog članka u Minhenskim novinama reagovao tužbom i nakon što je sud presudio u njegovu korist, isplaćena mu je određena skromna suma na ime odštete. Naposletku, izvršni komitet DAP je popustio pred Hitlerovim zahtevima koji su nakon glasanja članova partije usvojeni sa 543 glasa za i samo jednim protiv. Na sledećem skupu održanom 29. jula 1921. Adolf Hitler je predstavljen kao firer Nacional-socijalističke partije, što je bila prva javna upotreba ove titule. Hitler je promenio ime partije u Nacional-socijalistička nemačka radnička partija (nem. Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei). Hitlerovi vatreni govori koje je držao u pivnici, napadajući Jevreje, socijal-demokrate, liberale, reakcionarne monarhiste, kapitaliste i komuniste, počeli su da privlače sve veću pažnju javnosti. NJegovi rani sledbenici postali su Rudolf Hes, bivši pilot ratnog vazduhoplovstva Herman Gering i armijski kapetan Ernst Rem, koji je postao vođa nacističke paramilitarne organizacije pod nazivom SA odredi (nem. Sturmabteilung ili „jurišni bataljon“), koja je imala zadatak da obezbeđuje održavanje mitinga i napada političke protivnike. Hitler je takođe asimilirao i nezavisne grupe, kao što je bila nirnberška (nem. Deutsche Werkgemeinschaft) pod vođstvom Julijusa Štrajhera koji je kasnije postao gaulajter Frankonije. NJegova politička aktivnost privukla je pažnju lokalnih poslovnih ljudi koji su ga primili u svoje okruženje što mu je omogućilo da dođe u kontakt i sa ratnim herojem generalom Erihom Ludendorfom. Ohrabren podrškom uglednih krugova nemačkog društva Hitler je odlučio da iskoristi generala Ludendorfa kao paravan za državni udar koji će kasnije postati poznat kao Pivnički puč (u upotrebi su i nazivi „Hitlerov puč“ ili „Minhenski puč“). Nacistička partija kopirala je ikonografiju italijanskih fašista i prihvatila je neke tačke njihovog programa pa je Hitler, 1923. odlučio da, slično Musolinijevom maršu na Rim, pokrene svoju kampanju „Na Berlin“. Hitler i Ludendorf mogli su da računaju na tajnu podršku Gustava fon Kara, tadašnjeg de facto vladara Bavarske, kao i vodećih ljudi Rajhsvera i policije. Hitler je 8. novembra 1923. zajedno sa pripadnicima SA upao na javni skup koji je vodio Kar, u pivari Birgerbrojkeler (nem. Bürgerbräukeller) izvan Minhena. Objavio je da je osnovao novu vladu sa Ludendorfom i zatražio je, pod pretnjom vatrenim oružjem, od Karovih pristalica i lokalnog oficirskog kora da mu pomognu u svrgavanju vlade u Berlinu. Kar je iskoristio prvu priliku kako bi napustio Hitlera i pridružio se njegovim protivnicima. Sledećeg dana, Hitler i njegove pristalice napustili su pivnicu i uputili se ka bavarskom ministarstvu rata kako bi svrgli Bavarsku vladu i započeli svoj „Marš na Berlin“, ali su se sukobili sa vojskom i policijom. Došlo je do kraće razmene vatre nakon koje su se pučisti razbežali. U sukobu je nastradalo šesnaest članova i simpatizera NSDAP. Hitler je u razmeni vatre bio ranjen u ruku, ali je uspeo da pobegne i da se sakrije u kuću Ernsta Hanfštengla, gde je za kratko razmišljao o samoubistvu. Ubrzo je uhapšen zbog izdaje, a Alfred Rozenberg je postao privremeni vođa partije. Tokom suđenja Hitleru je dozvoljeno da koristi sudnicu kao govornicu za iznošenje političkih stavova i ubrzo je stekao veliku popularnost u nemačkoj javnosti vešto artikulišući i manipulišući njenim nacionalističkim osećanjima. NJegova popularnost pravazišla je okvire Minhena i stekla je nacionalni karakter. Hitler je 1. aprila 1924. osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina i upućen je na njeno izdržavanje u zatvor Landsberg. U zatvoru je Hitler imao povlašćen položaj i primao je veliki broj pisama od svojih obožavalaca. Pomilovan je i pušten iz zatvora decembra 1924. u sklopu opšte amnestije za sve političke zatvorenike. Računajući i vreme provedeno u pritvoru, ukupno je odslužio nešto više od godinu dana zatvorske kazne. Dok je bio na izdržavanju zatvorske kazne u zatvoru Landsberg, Hitler je izdiktirao „Majn kampf“ (srp. Moja borba, dok je prvobitni naziv knjige bio „Četiri godine borbe protiv laži, gluposti i kukavičluka“) svom zameniku Rudolfu Hesu. Knjigu koju je posvetio članu tajnog društva Tula, Ditrihu Ekartu, predstavljala je njegovu autobiografiju prožetu ideološkim stavovima i načelima. Objavljena je u dva dela 1925. i 1926. i u periodu 1925—34. godine prodato je oko 240.000 primeraka. Do kraja rata ukupno je prodato ili distribuirano (svaki vojnik koji bi se oženio kao bračni poklon dobijao je jedan primerak knjige) preko osam miliona primeraka. Hitler je godinama izbegavao da plati porez na prihode od prodaje knjige i njegov dug prema državi je, do njegovog imenovanja za kancelara, dostigao cifru od 405.500 nemačkih rajhsmaraka (oko šest miliona evra) ali mu je ovaj dug oprošten. U vreme Hitlerovog puštanja iz zatvora, politička situacija u Nemačkoj se smirila, a ekonomska situacija značajno popravila zbog čega je znatno umanjen prostor za Hitlerovu političku agitaciju. Iako je Hitlerov puč imao nacionalni odjek, uporište partije je i dalje bilo u Minhenu. Pošto mu je bilo zabranjeno da drži govore u javnosti, Hitler je imenovao Georga Štrasera, koji je 1924. izabran u Rajhstag, za organizacionog vođu partije (nem. Reichsorganisationsleiter) i poverio mu je organizaciju partije u severnoj Nemačkoj. Štraser je zajedno sa svojim mlađim bratom Otom Štraserom i Jozefom Gebelsom, forsirao nezavisne političke stavove unutar partije, insistirajući na socijalističkim načelima unutar partijskog programa. Potpartija „Arbeitsgemeinschaft der Gauleiter Nord-West“ je postala unutrašnja opozicija, koja je značajno ugrozila Hitlerov autoritet ali je ova frakcija poražena tokom Bamberške konferencije 1926. tokom koje se Gebels pridružio Hitleru. Posle ovog susreta, Hitler je još više centralizovao upravljanje partijom u koje je uveo „princip vođe“ (nem. Führerprinzip) kao osnovni princip partijske organizacije. Lideri nisu bili birani od strane svoje organizacije već su ih imenovali njihovi pretpostavljeni kojima su bili odgovorni dok su, od ljudi njima potčinjenih mogli da zahtevaju apsolutnu poslušnost. U skladu sa Hitlerovim gađenjem nad demokratijom, vlast unutar partije progresivno je slabila od vrha ka dnu. Ključni činilac Hitlerove privlačnosti bila je njegova sposobnost da u narodu probudi osećaj povređenog nacionalnog ponosa čiji je uzrok bio Versajski sporazum nametnut poraženom Nemačkom carstvu od strane zapadnih saveznika. Nemačka je izgubila ekonomski veoma značajne teritorije u Evropi, zajedno sa njenim kolonijama i priznala je isključivu odgovornost za izbijanje rata zbog čega je bila prinuđena da plati ogromne ratne reparacije u ukupnom iznosu od 132 milijarde zlatnih maraka. Većina Nemaca nije se slagala sa ovim uslovima ali su prvobitni nacistički pokušaji da pridobiju podršku naroda svaljujući krivicu za ovako teške uslove mira na „međunarodno jevrejstvo“ bili relativno neuspešni. Partija je brzo učila na svojim greškama i uskoro je počela da primenjuje novu propagandnu praksu kombinujući antisemtizam sa napadima na nedostatke Vajmarskog sistema i partija koje su ga podržavale. Posle neuspelog pokušaja svrgavanja republike, Hitler se u daljim političkim aktivnostima rukovodio „legalitetnom strategijom“ — ova strategija podrazumevala je formalno poštovanje zakona Vajmarske republike u cilju legalnog dolaska na vlast. Neki od članova stranke, naročito unutar SA, protivili su se ovakvoj strategiji — Rem se podrugivao Hitleru nazivajući ga Adolf Legalite. U posleratnom periodu Hitler je dobio posao u pokrajini Bavarska kao istraživač političkih grupacija. Ubrzo je primetio Nemačku radničku partiju (nem. Deutsche Arbeiterpartei) i bio fasciniran njenim programom i žarom njenih članova. Učlanio se, ubrzo postao odgovoran za propagandu, a nedugo zatim i predsednik. Partija je promenila ime u Nacionalsocijalistička Nemačka partija (nem. Nationalsocialistische Deutsche Arbeiterpartei) — NSDAP, ili u običnom govoru „nacisti“. Nakon neuspešnog pokušaja puča 8. i 9. novembra 1923. (nem. Hitlerputsch), Hitler je osuđen na pet godina zatvora. Pušten je nakon 9 meseci provedenih u tvrđavi Landsberg (od aprila do decembra 1924). Hitler je smatran bezopasnim, a nacisti kao politička partija su jedva i postojali, razbijeni nakon neuspelog puča. Hilter je 1925. osnovao SS, odred svojih ličnih telohranitelja. Na čelu ove elitne jedinice u crnim uniformama je bio Hajnrih Himler, kasnije glavni izvršitelj Hitlerovih planova za „Jevrejsko pitanje“. U svojim govorima Hitler je igrao na kartu izgubljenog ponosa kod nemačkog naroda, koji je nakon Versajskog mira izgubio teritorije i isplaćivao velike odštete napadnutim državama. Takva istupanja su naročito došla do izražaja u ranim tridesetim kada je Nemačku pogodila finansijska kriza i depresija. Na izborima u septembru 1930, nacisti su od partije izvrgnute podsmehu izrasli u važan činilac u političkom životu Nemačke, osvojivši preko 18% glasova i 107 mesta u Rajhstagu. Nacisti su postali druga po veličini partija u Nemačkoj. U nemačkim parlamentarnim izborima u martu 1933, nacisti su osvojili 44% glasova i kroz koaliciju sa DNVP (Nemačka narodna partija) imali parlamentarnu većinu u Rajhstagu. Hilter je bio izabran za državnog sekretara. Ubrzo su zabranjene ostale partije, a nakon smrti predsednika Hindenburga Hitler je, umesto novih izbora, promenio zakon i uzeo upražnjeno mesto. Hitler je imao običaj da svake godine, na dan 8. novembra obeleži godišnjicu Pivničkog puča iz 1923. držeći govor svojim saborcima u pivnici Birgerbrojkeler u Minhenu, iz koje su pučisti krenuli u akciju. Svake godine njegov govor počinjao bi oko 20.30 i potrajao bi nešto malo duže od sat vremena. Međutim, zbog mnoštva obaveza Hitler je 8. novembra 1939. stigao u pivnicu oko 20.00, a govor je počeo u 20.10. Žureći da stigne na specijalni voz za Berlin, Hitler je održao kraći govor i brzo napustio pivnicu. Samo deset minuta nakon njegovog odlaska, u pivnici je odjeknula eksplozija. Bomba koja je bila postavljena u stubu iza podijuma za govornike ubila je sedmoricu i ranila više desetina prisutnih nacističkih veterana. Istraga je brzo utvrdila da je za atentat odgovoran tridesetogodišnji Georg Esler, po zanimanju stolar. Esler je malo pre ekslozije priveden u Konstancu od strane carinskih službenika kojima se učinio sumnjiv i koji su ga predali graničarima. Prilikom pretresa kod njega su pronađeni značka „Rotkempferbunda“ (komunističke organizacije), eksploziv, podaci o firmama specijalizovanim za prodaju oružja i eksploziva i razglednica Birgerbrojkelera. Tokom saslušanja Esler je priznao da je podmetnuo bombu, ali je tvrdio da je to učinio samostalno, bez pomoći saučesnika. Esler je bez suđenja upućen u koncentracioni logor Dahau gde je i pogubljen 9. aprila 1945. Dana 12. marta 1938, Hitler je proglasio Austriju i Nemačku jednom državom (Anšlus) i trijumfalno umarširao u Beč. Sledeći korak je bio izazivanje krize oko Sudetske oblasti, većinski nemačke oblasti u Čehoslovačkoj. Na Minhenskim pregovorima u septembru, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su popustile njegovim zahtevima, rat je izbegnut na štetu Čehoslovačke. Sudetska oblast je pripala Nemačkoj. Kao rezultat tih događaja, Hitler je izabran za „Osobu godine“ (engl. Man of the year) 1938. u magazinu Tajm. Hitler je naredio invaziju na Čehoslovačku 10. marta 1939. i istovremeno zatražio od Poljske da vrati teritoriju oduzetu Nemačkoj u Versaju. Evropske sile su se protivile ali i bile nemoćne da formiraju zajednički stav sa Sovjetskim Savezom. Hitler ih je izmanevrisao sklopivši tajni pakt sa Rusima 23. avgusta 1939. (Molotov — Ribentrop). Dana Prvog septembra 1939, Nemačka je napala Poljsku. Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su objavile rat Nemačkoj. Poljska je pala do kraja septembra, a Hitler je nastavio sa mobilizacijom. U martu 1940, nemačke snage su umarširale u Dansku i Norvešku a nakon dva meseca napale su i Francusku osvojivši usput Holandiju i Belgiju. Francuska je potpisala primirje 22. juna 1940, a Musolini i Italija, politički bliski Hitleru, stali su na nemačku stranu u ratu. Da bi nemačka pobeda na zapadu bila kompletna, kao i da bi osigurao svoju pozadinu pred početak pohoda na Istok, Hitler je morao da uništi Britaniju. Nemački ratni plan za napad na Britaniju nosio je naziv Operacija Morski lav. Osnovni preduslov za uspešno iskrcavanje nemačkih trupa na britansko tlo bio je da Luftvafe ostvari vazdušnu premoć na nebu iznad Engleske. U tu svrhu, nemačko ratno vazduhoplovstvo pokrenulo je veliku operaciju nazvanu operacija „Orao“, koja će u istoriji ostati zapamćena kao bitka za Britaniju. Bitka za Britaniju je trajala od avgusta 1940. godine do maja 1941. godine, ali su najžešći sukobi okončani do novembra 1940. godine. Luftvafe nije uspela da uništi RAF zbog čega je Operacija Morski lav otkazana. Aprila 1941, Nemačka je napala Jugoslaviju i Grčku i uskoro zauzela skoro celi Balkan. Dana 22. juna 1941, Hitler je poslao 5 miliona vojnika na Sovjetski Savez. Pohod na Sovjetski Savez, Operacija Barbarosa, u prvi mah je bila uspešna jer je Hitler dodao Baltičke zemlje i Ukrajinu na svoju mapu osvojenih zemalja. U blizini Moskve, nemačke snage su zaustavljene veoma oštrom zimom i dobro organizovanom odbranom. To je bio prvi veći Hitlerov neuspeh u Drugom svetskom ratu, jer je planirao da osvoji Rusiju u kratkom periodu. Između 1942, i 1945. „SS“ i saučesnici, tj. kolaboratori, sistematski su ubili oko 3,5 miliona Jevreja u koncentracionim logorima. Takođe ogroman broj Jevreja je ubijen manje sistematski, ili je umrlo od izgladnjenosti ili iznemoglosti radeći u radnim kampovima. Pretpostavlja se da je između 5 i 6 miliona Jevreja ubijeno ili umrlo od navedenih razloga u Drugom svetskom ratu. Osim Jevreja, Sloveni, komunisti, homoseksualci, Romi, hendikepirane osobe, mentalno zaostale osobe, Jehovini svedoci, antinacisti, poljski intelektualci, i drugi, su bili ciljevi u ovom zločinačkom projektu. Eliminacija svih ovih, za naciste nepoželjnih, grupa se generalno naziva Holokaust. Smatra se da je Hitler, zajedno sa Himlerom, bio idejni tvorac ovog projekta iako nema mnogo dokumenata koji to potvrđuju. To su bili nezvanični razgovori posle kojih nisu ostajali tragovi. Na konferenciji u Vanseu u blizini Berlina, 20. januara 1942. Hitler je snimljen kako govori: „Jedino eliminacijom Jevreja možemo vratiti sebi zdravlje“. Ovakav stav se ogledao i u odnosu prema ratnim zarobljenicima. Zapadni ratni zarobljenici su tretirani shodno Ženevskoj konvenciji, dok su ratni zarobljenici istočno od Beča imali isti tretman kao i Jevreji. Hitler je živeći u strahu od trovanja hranom, imao 15 devojaka koje su pre njega probale hranu pre svakog obroka. Nemačke snage su prvi veliki poraz doživele u Staljingradu, zime 1942/43. U severnoj Africi, saveznici su zaustavili Nemce u njihovom pokušaju da osvoje Suecki kanal i Bliski istok. Ovi porazi su bili glavne prekretnice u II svetskom ratu. Posle toga, Hitlerovi vojno-taktički potezi su postali iracionalni. Nemačka vojna i finansijska pozicija je uzdrmana, kao i Hitlerovo zdravlje. Leva ruka mu je počela nekontrolisano drhtati; neki istoričari smatraju da je bolovao od Parkinsonove bolesti. Proglašenje rata SAD 11. decembra 1941. dovelo je Hitlera u nezavidnu poziciju. Ratovao je sa najvećom i vojnički najbrojnijom državom (Sovjetski Savez), najvećom industrijskom i finansijskom silom (SAD) i najvećom imperijom (Britanska imperija). Kada je 1943. njegov saveznik Musolini zbačen sa vlasti, američke snage su zauzele Siciliju. Sovjeti su napredovali na Istočnom frontu. Konačno, 6. juna 1944. savezničke snage su se iskrcale u severnoj Francuskoj (operacija Overlord). Realisti u Nemačkom vojnom vrhu su videli da je poraz neminovan, nekoliko njih je odlučilo smaknuti Hitlera. Krajem jula 1944. jedan od njih, Klaus fon Štaufenberg, podmetnuo je bombu u Hitlerov vojni štab, ali je Hitler preživeo. Usledila su ispitivanja i streljanja, oko 4.000 osoba je pogubljeno - i pokret otpora je slomljen. Do kraja 1944. Sovjeti su potpuno oslobodili državu i počeli prodirati u srednju Evropu. Saveznici su nadirali u Nemačku sa zapada. Nemačka je vojno poražena, ali Hitler je odbijao pomisao na predaju ili pregovore o predaji. To je dovelo do daljeg ratovanja i razaranja Nemačke. U aprilu 1945, Sovjeti su bili pred Berlinom. Hitlerovi saradnici su savetovali beg u Austriju ili Bavarsku, ali on je bio odlučan da umre u glavnom gradu. Odbijao je svaku pomisao na izbeglički, neizvesni status, i kao što je obećavao od samog početka rata, izvršio je samoubistvo u trenucima bezizlaza i poraza. Naime, septembra 1939. u Krol Operi, obraćajući se nemačkoj naciji, Hitler je između ostalog rekao da je ponovo obukao uniformu, koja mu je između 1914—1918. bila najsvetija i da je neće skinuti dok ne dobije rat, a ako izgubi - on taj kraj neće dočekati. Nešto posle ponoći 29. aprila, završio je diktiranje svog privatnog i političkog testamenta i potom odlučio da se oženi svojom ljubavnicom Evom Braun, sa kojom je bio u vezi bez prekida od 1932. godine. Samoubistvo su izvršili zajedno, oko 15:30 časova, 30. aprila. Adolf Hitler je zagrizao ampulu cijanida i pucao sebi u glavu, dok je Eva Hitler popila samo otrov. NJihova tela par minuta kasnije iznesena su u dvorište Rajhstaga, polivena sa 200 litara benzina i spaljena. Veruje se da su Adolf i Eva Hitler lažirali smrt tako što su pobegli iz tajnog tunela i sa transportnim avionom `junkers 52 otišli u Argentinu i da je Hitler tamo živeo do 1962. godine i imao dve ćerke sa Evom Hitler. Sebastijan Hafner je u svom delu „Anmerkungen zu Hitler - Primedbe o Hitleru“ pisao o prelomu Hitlerovog života. „Trideset godina neuspeli čovek, onda iz istog momenta politička lokalna ličnost a na kraju čovek oko kog se svetska politika okreće“. Filozof Karl Jaspers je nazvao istoriju o nacionalnom socijalizmu kao opomenu. „Bilo je moguće da se to dogodi, i može u svako doba da se desi“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frojdovo otkriće da je san sredstvo kojim se nesvesno može istražiti je nesumnjivo najrevolucionarniji korak napred u čitavoj istoriji psihologije. Snovi, prema njegovoj teoriji, predstavljaju skriveno ispunjenje naših nesvesnih želja. Sigmund Frojd (nem. Sigmund Freud; Frajberg in Meren, 6. maj 1856 — London, 23. septembar 1939) bio je austrijski lekar i psihijatar, osnivač psihoanalize.[1] Rođen je u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovanje je stekao u Beču, gde je studirao medicinu.[2][3] U Parizu je studirao kod Šarkoa, 1885-1886. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895. Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910. Njegov rad je nastavila i umnogome mu za života pomogla, njegova kćerka, Ana Frojd. Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima, on je razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta. Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge. Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva. Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe. Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem). Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza. Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života. Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa. Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo spada u vrh naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama Sigmund Frojd rođen je 6. maja 1856. godine u mestu Frajberg u Moravskoj (mesto se danas zove Pribor, a nalazi se u Češkoj) kao Sigismund Schlomo Freud. Frojdov otac Jakob bio je duhovit i oštrouman trgovac vunom. Frojdova majka Amali bila je žena vedra duha, ujedno druga supruga svoga muža koja je uz to bila 20 godina mlađa od njega.[6] U 21. godini rodila je svog prvog sina, Sigmunda.[7] On je imao dva polubrata i šestoro mlađe braće i sestara. Kada je Frojdu bilo četiri godine s roditeljima se seli u Beč, jer očev posao trgovine vunom više nije bio isplativ.[8][9] Još dok je bio dete roditelji su uočili kako je mali Sigmund izrazito bistro dete te je stoga uživao i poseban status unutar porodice. Iako su živeli u malom stanu sa sedmero dece Sigmund je imao vlastitu sobu i uljanu svetiljku, dok su ostala deca za rasvetu pri učenju koristila sveće. Kao dete maštao je o tome da postane general ili ministar, ali kako je bio Židov nije mu bilo dopušteno da se bavi se bilo kakvim zanimanjem osim medicinskog i pravnog. To ga nije sprečavalo da nauči da govori francuski, engleski, italijanski i španski jezik, te da se posveti proučavanju dela poznatih pisaca i filozofa, a posebno dela Ničea, Hegela, Šekspira, Šopenhauera i Kanta. Kao što je prethodno rečeno, kao Židov u Beču mogao je da bira samo između medicine i prava i 1873. godine odlučio je da studira medicinu, iako je u prvi mah želeo da postane advokat, i shodno tome upisuje studije medicine na Bečkom univerzitetu. Tu će upoznati sestrinu prijateljicu Martu Bernajs s kojom će se kasnije oženiti. Godine 1877. promenio je svoje ime Sigismund Šlomo Frojd u Sigmund Frojd. O njegovoj mladosti malo se zna jer je u dva navrata uništavao spise na osnovu kojih bi se moglo saznati više. Prvi put je to učinio 1885. godine, a 1907. po drugi put. Spisi koji su nastali kasnije bili su sačuvani i brižno čuvani u Frojdovoj arhivi koja je bila dostupna samo njegovum životopiscu Ernestu Džonsu te nekolicini psihoanalitičara koji su mu bili bliski. Nakon završetka školovanja 1881. s 25 godina prihvata radno mesto u Institutu za cerebralnu anatomiju gde sprovodi istraživanja upoređujući mozgove odraslih ljudi i fetusa. Nekoliko godina kasnije radi studiju o kokainu te 1884. godine otkriva njegova analgetska svojstva i iskušava ga na sebi. Naredna 1885. godina je značajna za Frojdovu karijeru. Tada je pozvan da provede četiri meseca u Parizu i radi s jednim od najpoznatijih neurologa toga vremena Žan-Martenom Šarkom koji je istraživao uzroke i terapiju histerije putem hipnoze. Godine 1886. vraća se iz Pariza u Beč i otvara privatnu praksu. Otvorivši privatnu praksu Frojd se posvećuje obolelima od histerije koje - što je u to doba bilo uobičajeno - leči elektroterapijom i hipnozom. Kasnije će odustati od hipnoze te primeniti metodu slobodnih asocijacija i analize snova. Njegove teorije i tretman pacijenata bile su, a i danas ima dosta spora o tome, kontroverzne. Stoga su su njegove ideje često obrađivane u raznim delima, kako stručnim tako i laičkim. Frojdovi sledbenici drže se svog uzora, dok ga drugi vide (posebno na polju psihijatrije) kao filozofskog vizionara koji je preoblikivao sliku ljudske prirode i pomogao u suprostavljanju tabuima, ali čije su teorije posrnule u praksi. Porodični čovek U oktobaru 1886. Frojd stupa u brak s Martom Bernajs s kojom će imati šestoro dece. Između ostalog i kćerku Anu Frojd koja će kasnije postati ugledna psihoanalitičarka na polju dečije psihologije. Istraživanju problema histerije posvetili su se nešto kasnije zajedno Frojd i Jozef Brojer. Iz rezultata tog istraživanja proizašla je njihova zajednička knjiga Studije na području histerije u kojoj postavljaju hipotezu da simptomi histerije proizlaze iz potisnutih sećanja i traumatskih događaja. No, nedugo nakon objavljivanja knjige (1895) iz javnosti neznanih razloga prekidaju saradnju. Poučen iskustvima zajedničikih istraživanja Frojd zastupa stajalište da je uzrok histerije seksualne prirode i tada razvija deo onog što će kasnije postati poznato kao psihoanalitička teorija. Nakon raskida s Brojerom Frojd se i dalje posvećuje istom problemu. Tako u aprilu 1897. otkriva Edipov kompleks, a 1899. pojavljuju se i njegovi prvi značajni tekstovi. Godine 1900. objavljuje knjigu Tumačenje snova, svoje najznačajnije delo, koja se temelji na analizi njegovih vlastitih snova. Nakon nje slede: Psihopatologija svakodnevnog života (1901), Tri rasprave o teoriji seksualnosti (1905), Šale i njihova povezanost s nesvesnim (1905). U knjizi Tri eseja o seksualnosti Frojd iznosi ideju da se deca rađaju sa seksualnim potrebama, a njihovi roditelji su početni seksualni objekti, nakon čega je u javnosti proglašen ludakom. U delu Fragment jedne analize histerije analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti. Godine 1902. osniva Psihološko društvo sredom u kojem okuplja svoje prve učenike (Ferdern, Ranka, Adler). Od 1912. bavi se pitanjem oca, pojmovima nagona života (eros) i nagona smrti (thanatos), principa stvarnosti i principa zadovoljstva. Godine 1913. objavljuje tekst Totem i tabu u kojem raspravlja o kulturno istorijskom fenomenu zabrane incesta, 1915. objavljuje tri metapsihološka ogleda: Nagon i nagonske sudbine, Potiskivanje i Nesvesno, a 1916. Žalost i melankolija. Zbog epidemije gripe (1920.) umire Frojdova kćerka Sofi, a iste godine on predlaže novi model društvenog sklopa u kome se pojavljuju ego, id i superego. Njegov istraživački doprinos uključuje i otkrivanje novih osobina živčanih ćelija kod zlatnih ribica i postojanje testisa kod mužjaka jegulje. Ipak, najvažnijim otkrićem smatra se činjenica da kokain može biti upotrebljen za lečenje mnogih bolesti. Sam Frojd je uzeo drogu bez pojave nekih štetnih učinaka, no njegovo oduševljenje ovim otkrićem ubrzo se smanjilo zbog spoznaje da kokain stvara zavisnost. Godine 1922. ustanovljen mu je rak nepca. Do smrti se podvrgavao nizu operacija, nakon kojih nije bio izlečen. Uprkos protestu antisemitskih krugova 1930. godine prima nagradu Goethepreis (nagrada grada Frankfurta) za rad Nelagoda u kulturi. Nakon što su nacisti anektirali Austriju 1938. godine, a pre toga u Berlinu javno spalili Frojdove knjige, Sigmund Frojd napušta Austriju i preseljava se u Englesku, gde do same smrti, uzrokovane rakom nepca, leči svoje pacijente. Dana 23. septembra 1939. 3 sata ujutro Frojdov kućni lekar je ustanovio njegovu smrt, a nakon smrtonosne doze morfija, koju je Frojd sam zatražio. Sigmund Frojd je deda slikara Luciena Frojda, komediografa i pisca Klementa Frojda, a pradeda novinarke Eme Frojd i modne dizajnerke Bele Frojd..... Frojdova teorija snova predstavlja epohalni naučni događaj koji je samim tim i višestruko značajan. Na prvom mestu snovi su opet rehabilitovani. Frojdov je doprinos što je kod čoveka Zapada ponovo doveo u centar interesovanja snove sa periferije... Iako je snove Frojd rehabilitovao, ne treba smatrati, kao što je to čest slučaj u istoriji nauke, da je samo otkrio nešto što je odavno bilo poznato, pa zaboravljeno. Njegov je pristup snovima drugačiji od onga koji je pretežno negovan u analitičkoj tradiciji, i on bez pravih prethodnika, kroz monumentalno delo Tumačenje snova, snove uvodi u nauku... Sa Tumačenjem snova može se reći da je počeo razvoj psihoanalitičkog koncepta ličnosti, pa i više od toga, naime, istraživanje nesvesnog. Frojd u Tumačenju snova uvodi topografski model i koncept dubinske psihologije, tj. psihologije koja se bavi psihološkim procesima van polja svesti....

Prekoričeno, inače kompletno, uredno podvučene 3 rečenice u prvom tekstu, inače unutra dobro očuvano. Autor - osoba Freud, Sigmund, 1856-1939 = Frojd, Sigmund, 1856-1939 Naslov Pronađena psihoanaliza / Sigmund Frojd ; izabrao Muradif Kulenović ; preveo Boris Buden Jedinstveni naslov Studienausgabe. hrvatski jezik Vrsta građe stručna monografija Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1987 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 435 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kulenović, Muradif, 1937-2000 = Kulenović, Muradif, 1937-2000 Buden, Boris, 1958- = Buden, Boris, 1958- Zbirka ǂBiblioteka ǂPsiha (Tvrdi povez s omotom) Napomene Prevod dela: Studienausgabe Tiraž 5000 Beleške uz tekst. Predmetne odrednice Psihoanaliza Ovo je novi prevod Frojda, s naglaskom da je u ovoj knjizi više obuhvaćeno područje patološkog i psihopatskog oboljenja. Sadržaj obuhvata psihičke poremećaje kao što su histerija, fobije, prisilne neuroze i paranoja, pa ne treba naglašavati od kakve je važnosti Frojdova psihoanaliza u njihovu otklanjanju. Sigmund Frojd (nem. Sigmund Freud; Frajberg in Meren, 6. maj 1856 – London, 23. septembar 1939) bio je austrijski lekar i psihijatar, osnivač psihoanalize. Rođen je u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovanje je stekao u Beču, gde je studirao medicinu. U Parizu je studirao kod Šarkoa, 1885-1886. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895. Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910. Njegov rad je nastavila i umnogome mu za života pomogla, njegova kćerka, Ana Frojd. Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima, on je razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta. Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge. Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva. Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe. Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem). Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza. Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života. Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa. Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo spada u vrh naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama Sigmund Frojd rođen je 6. maja 1856. godine u mestu Frajberg u Moravskoj (mesto se danas zove Pribor, a nalazi se u Češkoj) kao Sigismund Schlomo Freud. Frojdov otac Jakob bio je duhovit i oštrouman trgovac vunom. Frojdova majka Amali bila je žena vedra duha, ujedno druga supruga svoga muža koja je uz to bila 20 godina mlađa od njega. U 21. godini rodila je svog prvog sina, Sigmunda. On je imao dva polubrata i šestoro mlađe braće i sestara. Kada je Frojdu bilo četiri godine s roditeljima se seli u Beč, jer očev posao trgovine vunom više nije bio isplativ. Još dok je bio dete roditelji su uočili kako je mali Sigmund izrazito bistro dete te je stoga uživao i poseban status unutar porodice. Iako su živeli u malom stanu sa sedmero dece Sigmund je imao vlastitu sobu i uljanu svetiljku, dok su ostala deca za rasvetu pri učenju koristila sveće. Kao dete maštao je o tome da postane general ili ministar, ali kako je bio Židov nije mu bilo dopušteno da se bavi se bilo kakvim zanimanjem osim medicinskog i pravnog. To ga nije sprečavalo da nauči da govori francuski, engleski, italijanski i španski jezik, te da se posveti proučavanju dela poznatih pisaca i filozofa, a posebno dela Ničea, Hegela, Šekspira, Šopenhauera i Kanta. Kao što je prethodno rečeno, kao Židov u Beču mogao je da bira samo između medicine i prava i 1873. godine odlučio je da studira medicinu, iako je u prvi mah želeo da postane advokat, i shodno tome upisuje studije medicine na Bečkom univerzitetu. Tu će upoznati sestrinu prijateljicu Martu Bernajs s kojom će se kasnije oženiti. Godine 1877. promenio je svoje ime Sigismund Šlomo Frojd u Sigmund Frojd. O njegovoj mladosti malo se zna jer je u dva navrata uništavao spise na osnovu kojih bi se moglo saznati više. Prvi put je to učinio 1885. godine, a 1907. po drugi put. Spisi koji su nastali kasnije bili su sačuvani i brižno čuvani u Frojdovoj arhivi koja je bila dostupna samo njegovom životopiscu Ernestu Džonsu te nekolicini psihoanalitičara koji su mu bili bliski. Nakon završetka školovanja 1881. s 25 godina prihvata radno mesto u Institutu za cerebralnu anatomiju gde sprovodi istraživanja upoređujući mozgove odraslih ljudi i fetusa. Nekoliko godina kasnije radi studiju o kokainu te 1884. godine otkriva njegova analgetska svojstva i iskušava ga na sebi. Naredna 1885. godina je značajna za Frojdovu karijeru. Tada je pozvan da provede četiri meseca u Parizu i radi s jednim od najpoznatijih neurologa toga vremena Žan-Martenom Šarkom koji je istraživao uzroke i terapiju histerije putem hipnoze. Godine 1886. vraća se iz Pariza u Beč i otvara privatnu praksu. Otvorivši privatnu praksu Frojd se posvećuje obolelima od histerije koje - što je u to doba bilo uobičajeno - leči elektroterapijom i hipnozom. Kasnije će odustati od hipnoze te primeniti metodu slobodnih asocijacija i analize snova. Njegove teorije i tretman pacijenata bile su, a i danas ima dosta spora o tome, kontroverzne. Stoga su njegove ideje često obrađivane u raznim delima, kako stručnim tako i laičkim. Frojdovi sledbenici drže se svog uzora, dok ga drugi vide (posebno na polju psihijatrije) kao filozofskog vizionara koji je preoblikovao sliku ljudske prirode i pomogao u suprotstavljanju tabuima, ali čije su teorije posrnule u praksi. Porodični čovek U oktobaru 1886. Frojd stupa u brak s Martom Bernajs s kojom će imati šestoro dece. Između ostalog i kćerku Anu Frojd koja će kasnije postati ugledna psihoanalitičarka na polju dečije psihologije. Istraživanju problema histerije posvetili su se nešto kasnije zajedno Frojd i Jozef Brojer. Iz rezultata tog istraživanja proizašla je njihova zajednička knjiga Studije na području histerije u kojoj postavljaju hipotezu da simptomi histerije proizlaze iz potisnutih sećanja i traumatskih događaja. No, nedugo nakon objavljivanja knjige (1895) iz javnosti neznanih razloga prekidaju saradnju. Poučen iskustvima zajedničikih istraživanja Frojd zastupa stajalište da je uzrok histerije seksualne prirode i tada razvija deo onog što će kasnije postati poznato kao psihoanalitička teorija. Nakon raskida s Brojerom Frojd se i dalje posvećuje istom problemu. Tako u aprilu 1897. otkriva Edipov kompleks, a 1899. pojavljuju se i njegovi prvi značajni tekstovi. Godine 1900. objavljuje knjigu Tumačenje snova, svoje najznačajnije delo, koja se temelji na analizi njegovih vlastitih snova. Nakon nje slede: Psihopatologija svakodnevnog života (1901), Tri rasprave o teoriji seksualnosti (1905), Šale i njihova povezanost s nesvesnim (1905). U knjizi Tri eseja o seksualnosti Frojd iznosi ideju da se deca rađaju sa seksualnim potrebama, a njihovi roditelji su početni seksualni objekti, nakon čega je u javnosti proglašen ludakom. U delu Fragment jedne analize histerije analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti. Godine 1902. osniva Psihološko društvo sredom u kojem okuplja svoje prve učenike (Ferdern, Ranka, Adler). Od 1912. bavi se pitanjem oca, pojmovima nagona života (eros) i nagona smrti (thanatos), principa stvarnosti i principa zadovoljstva. Godine 1913. objavljuje tekst Totem i tabu u kojem raspravlja o kulturno istorijskom fenomenu zabrane incesta, 1915. objavljuje tri metapsihološka ogleda: Nagon i nagonske sudbine, Potiskivanje i Nesvesno, a 1916. Žalost i melankolija. Zbog epidemije gripe (1920) umire Frojdova kćerka Sofi, a iste godine on predlaže novi model društvenog sklopa u kome se pojavljuju ego, id i superego. Njegov istraživački doprinos uključuje i otkrivanje novih osobina živčanih ćelija kod zlatnih ribica i postojanje testisa kod mužjaka jegulje. Ipak, najvažnijim otkrićem smatra se činjenica da kokain može biti upotrebljen za lečenje mnogih bolesti. Sam Frojd je uzeo drogu bez pojave nekih štetnih učinaka, no njegovo oduševljenje ovim otkrićem ubrzo se smanjilo zbog spoznaje da kokain stvara zavisnost. Godine 1922. ustanovljen mu je rak nepca. Do smrti se podvrgavao nizu operacija, nakon kojih nije bio izlečen. Uprkos protestu antisemitskih krugova 1930. godine prima nagradu Goethepreis (nagrada grada Frankfurta) za rad Nelagoda u kulturi. Nakon što su nacisti anektirali Austriju 1938. godine, a pre toga u Berlinu javno spalili Frojdove knjige, Sigmund Frojd napušta Austriju i preseljava se u Englesku, gde do same smrti, uzrokovane rakom nepca, leči svoje pacijente. Dana 23. septembra 1939. 3 sata ujutro Frojdov kućni lekar je ustanovio njegovu smrt, a nakon smrtonosne doze morfija, koju je Frojd sam zatražio. Sigmund Frojd je deda slikara Luciena Frojda, komediografa i pisca Klementa Frojda, a pradeda novinarke Eme Frojd i modne dizajnerke Bele Frojd. MG62 (N)