40434) AMERIKA I SVET , Zbignjev Bžežinski i Brent Skoukroft , Club plus Beograd 2016 , Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik za Nacionalnu bezbednost Predsednika Kartera, je savetnik i punomoćnik u Centru za Strateške i Međunarodne Studije i takode profesor na Džon Hopkins Univerzitetu. Među mnogim njegovim knjigama je i Druga šansa, bestseler na listi New York Times-a. Brent Skoukroft radio je kao savetnik za Nacionalnu bezbednost kod dva predsednika - Džordža H.W. Buša i Džeralda Forda - i kao Vojni asistent kod predsednika Niksona. Predsednik je Scowcroft Group, firme specijalizovane za medunarodni biznis i finansijske konsultantske usluge. Takode je sa bivšim predsednikom Džordžem H.W. Bušem koautor knjige Transformisani Svet. moderator Dejvid Ignatius dva puta mesečno ima svoju kolumnu u Vašington Postu. Ranije je radio kao izvršni urednik u International Heraid Tribune. Pre nego što je došao u Post, gospodin Ignatius je deset godina radio kao reporter u listu The Wall Street Journal. Njegov sedmi roman, Dodatak, štampan je 2009. godine. mek povez, format 17 x 24 cm , latinica, 274 strane ,nov primerak sa blago presavijenim ćoškom naslovne korice ,

Amerika i svet / Zbignjev Bžežinski, Brent Skoukroft Razgovor o budućnosti američke spoljne politike vodio Dejvid Ignatius Beograd 2016. Mek povez, 242 strane. Knjiga je kao nova. Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik za Nacionalnu bezbednost Predsednika Kartera, je savetnik i punomoćnik u Centru za Strateške i Međunarodne Studije i takode profesor na Džon Hopkins Univerzitetu. Među mnogim njegovim knjigama je i Druga šansa, bestseler na listi New York Times-a. Brent Skoukroft radio je kao savetnik za Nacionalnu bezbednost kod dva predsednika - Džordža H.W. Buša i Džeralda Forda - i kao Vojni asistent kod predsednika Niksona. Predsednik je Scowcroft Group, firme specijalizovane za medunarodni biznis i finansijske konsultantske usluge. Takode je sa bivšim predsednikom Džordžem H.W. Bušem koautor knjige Transformisani Svet. Dejvid Ignatius dva puta mesečno ima svoju kolumnu u Vašington Postu. Ranije je radio kao izvršni urednik u International Heraid Tribune. Pre nego što je došao u Post, gospodin Ignatius je deset godina radio kao reporter u listu The Wall Street Journal. Njegov sedmi roman, Dodatak, štampan je 2009. godine.

Lena Petrovic - Zivot i vremena Dz. Majkla Kucija Sven, Nis, 2004. Mek povez, 89 strana. Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujući profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafričkoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja.

Iščekujući varvare (2004) Dečaštvo (2004) Elizabet Kostelo (2004) Fo (2004) Zemlje sumraka (2005) Spor čovek (2005) U srcu zemlje (2008) Dnevnik loše godine (2009) Isusovo detinjstvo (2014) Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee), dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003, jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujući profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafričkoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, objavio je niz kritički visokovrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota (1999) postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja (Život i vremena Majkla K, Bukerova nagrada, 1983).

U dobrom stanju Amerika i svet / autori Zbignjev Bžežinski i Brent Skoukroft ; razgovor o budućnosti američke spoljne politike vodio Dejvid Ignatius ; [preveo s engleskog Života Ivanović] Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Klub plus, 2016 (Zemun : Pekograf) Fizički opis VII, 240 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Ivanović, Života, 1945-2019 = Ivanović, Života, 1945-2019 Prevod dela: America and the World / Zbigniew Brzezinski and Brent Scowcroft Tiraž 500 O autorima: str. 240 Registar. Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- SAD -- Intervjui Sjedinjene Američke Države -- Politička istorija -- Intervjui Sjedinjene Američke Države -- Spoljna politika -- Intervjui Brzezinski, Zbigniew, 1928- = Bžežinski, Zbignjev, 1928- Scowcroft, Brent, 1925-2020 = Skoukroft, Brent, 1925-2020 Ignatius, David, 1950- = Ignejšus, Dejvid, 1950- Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik za Nacionalnu bezbednost Predsednika Kartera, je savetnik i punomoćnik u Centru za Strateške i Međunarodne Studije i takode profesor na Džon Hopkins Univerzitetu. Među mnogim njegovim knjigama je i Druga šansa, bestseler na listi New York Times-a. Brent Skoukroft radio je kao savetnik za Nacionalnu bezbednost kod dva predsednika - Džordža H.W. Buša i Džeralda Forda - i kao Vojni asistent kod predsednika Niksona. Predsednik je Scowcroft Group, firme specijalizovane za medunarodni biznis i finansijske konsultantske usluge. Takode je sa bivšim predsednikom Džordžem H.W. Bušem koautor knjige Transformisani Svet. Dejvid Ignatius dva puta mesečno ima svoju kolumnu u Vašington Postu. Ranije je radio kao izvršni urednik u International Heraid Tribune. Pre nego što je došao u Post, gospodin Ignatius je deset godina radio kao reporter u listu The Wall Street Journal. Njegov sedmi roman, Dodatak, štampan je 2009. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Moj život i rad` je autobiografija Henrija Forda. Napisan u saradnji sa Semjuelom Krauterom, „Moj život i rad“ beleži uspon i uspeh jednog od najvećih američkih preduzetnika i biznismena. Henri Ford i Ford Motor Compani će zauvek biti identifikovani sa američkim industrijalizmom ranog 20. veka. Inovacije u poslovanju i direktan uticaj na američku ekonomiju Henrija Forda i njegove kompanije su nemerljivi. Njegova priča je briljantno zapisana u ovoj klasičnoj američkoj autobiografiji. Henri Ford (engl. Henry Ford; Springvels Taunšip, 30. jul 1863 — Dirborn, 7. april 1947) je bio američki preduzetnik koji je osnovao Ford Motornu Kompaniju i pripisan mu je doprinos stvaranju srednjeg sloja američkog društva. Iako nije izmislio montažnu traku,[1] bio je među prvima koji su je uveli kako bi razvio i proizveo prvi automobil koji su mogli priuštiti mnogi Amerikanci srednje klase. Ford je pretvorio automobil u praktično sredstvo koje će duboko uticati na pejzaž 20. veka. Njegovim uvođenjem automobila modela T započeo je revoluciju transporta i američke industrije. Kao vlasnik kompanije Ford Motor Company, postao je jedan od najbogatijih i najpoznatijih ljudi na svetu. On je zaslužan za „Fordizam“: masovnu proizvodnju jeftinih proizvoda u kombinaciji sa visokim platama radnika. Ford je imao globalnu viziju, konzumerizam kao ključ za mir. Njegova intenzivna predanost je sistematski smanjivala troškove što je rezultiralo mnogim tehničkim i poslovnim inovacijama, uključujući sistem postavljanja prodajnih salona širom Severne Amerike i velikih gradova na šest kontinenata. Ford je ostavio većinu svog ogromnog bogatstva Ford Fondaciji a svojoj porodici kompaniju Ford. Ford je takođe nadaleko poznat po svom mirotvorstvu u prvim godinama Prvog svetskog rata, a i kao izdavač antisemitskih tekstova,[2] kao što je knjiga „Međunarodni jevrej“. Biografija Ford je rođen na uspešnoj porodičnoj farmi u Springvels Taunšipu, koji je danas deo grada Dearborna u Mičigenu,[3] gde se trenutno nalazi sedište firme koju je osnovao. Njegovi roditelji, Vilijam i Mari Ford,[4] bili su imigranti iz okoline grada Korka u južnoj Irskoj,[5] a Henri je bio najstariji od šestoro njihove dece. Već kao dete bio je strastveni mehaničar.[6] Uvek je umesto poslova na farmi radio na nekim mašinama u očevoj radionici. Kad mu je bilo trinaest godina prvi put je video parnu mašinu sa sopstvenim pogonom. 1879. Otišao je od kuće u Okolimu Detroita kako bi se uvežbavao za mehaničara. 1882.[7] Brak i porodica Henri Ford 1888. godine Ford je oženio Klaru Džejn Brajant (1866–1950) 11. aprila 1888. i podžavao je porodicu poljoprivredom i vođenjem pilane.[8] Oni su imali jedno dete: Edsel Ford (1893–1943).[9] Karijera Ford se vratio u Dearborn kako bi radio na porodičnoj farmi i postaje stručnjak u upravljanju Vestinghauzovim kompaktnim parnim strojem, što ga je na kraju dovelo do posla servisera istih strojeva u toj firmi. 1891. postaje inženjer u Edison Iluminejing Kompanu i nakon promocije u glavnog inženjera 1893. imao je dovoljno novca da posveti pažnju svojim vlastitim eksperimentima na motorima s unutrašnjim sagorevanjem. Ti eksperimenti su 1896. kulminirali završetkom rada na sopstvenim samohodu nazvanom kvadricikl, kojeg je prvi put isprobao u vožnji 4. juna iste godine.[10] Iste godine Ford je prisustvovao sastanku Edisonovih rukovodilaca, gde je bio upoznat sa Tomasom Edisonom. Edison je odobravao Fordovu automobilsku eksperimentaciju. Uz Edisonovu podršku, Ford je dizajnirao i napravio drugo vozilo, kompletirajući ga 1898. godine[11] Nakon tog uspeha napušta Edison Iluminejting Kompanu i zajedno s ostalim inovatorima osniva Detroit Automobil Kompanu,[11] koja je ubrzo bankrotirala jer je Ford usavršavao dizajn automobila umesto da ih prodaje.[11] Svojim vozilima Ford se utrkivao s onima drugih proizvođača kako bi prikazao njihovu superiornost. Sa zanimanjem za trkačke automobile osnovao je drugu firmu pod nazivom Henri Ford Kompanu. 1902. Ford je isteran iz firme zajedno s ostalim inovatorima, a ona je reorganizovana pod nazivom Kadilak.[11] Osnivanje Ford kompanije Henri Ford sa Tomasom Edisonom i Harvijem Fajerstonom. Fort Majers (Florida), 11. februar 1929. Svoju vlastitu firmu pod nazivom Ford Motor Kompani osniva 1903.[11] zajedno s jedanaest ostalih inovatora i kapitalom od 28.000 dolara. U novokonstruisanom automobilu Ford je odvezao probnu milju na zaleđenom jezeru Sv. Kler i s vremenom od 39.4 sekunde postavio novi kopneni brzinski rekord. Uveren tim uspjehom, poznati vozač utrka Barnej Oldfild naziva novi model `999` odavajući počast trkačkoj lokomotivi tog vremena i predstavlja ga širom države, čineći marku Ford poznatom u SAD. Henri Ford je bio i jedan od ranih podupirača legendarne trke Indijanapolis 500. Ford model T Godine 1908, firma u prodaju pušta Model T s čijom se trkačkom verzijom Ford utrkivao od 1909. do 1913. i pobedio na trci preko celih Sjedinjenih Država (iako je kasnije diskvalifikovan), a 1911. Frenk Kulik je sa njom postavio brzinski rekord na ovalnim stazama. 1913. Ford pokušava da nastupi na trci Indijanapolis 500, ali odustaje zbog pravila koja su zahtevala dodavanje težine od 450 kilograma.[12] Tada se povlači iz trka, budući da mu zbog popularnosti Modela T više nisu bile potrebne za postizanje publiciteta. S prvim danom 1919. prepustio je mesto predsednika kompanije svome sinu Edselu, iako je zadržao čvrstu poziciju u rukovođenju njome. Ford je stvorio ogromnu reklamnu mašinu u Detroitu kako bi osigurao da svaki list nosi priče i oglase o novom proizvodu. Fordova mreža lokalnih dilera učinila je automobil sveprisutnim u skoro svakom gradu u Severnoj Americi. Kao nezavisni dileri, franšize su se obogatile i davale publicitet ne samo Fordu, već i konceptu automobila; lokalni motorni klubovi su nastajali da bi pomogli novim vozačima i da bi podsticali istraživanje seoskih područja. Ford je uvek bio voljan da prodaje farmerima, koji su pogledali na vozilo kao komercijalni uređaj za pomoć u njihovom poslu. Prodaja je naglo rasla - nekoliko godina je ostvarivala 100% dobitka u odnosu na prethodnu godinu. Uvek u potrazi za povećanom efikasnošću i nižim troškovima, Ford je 1913. godine uveo transportne trake u svoje pogone, što je omogućilo ogroman porast proizvodnje. Iako se Fordu često pripisuje ta ideja, savremeni izvori pokazuju da je koncept i njegov razvoj došao od zaposlenih Klerensa Ejverija, Petera E. Martina, Čarlsa E. Sorensena, i K Harolda Vilsa....

Henri Ford - MOJ ŽIVOT I RAD (S.B. Cvijanović,drugo izdanje, Beograd, 1924, meki povez, 191 str.) Henri Ford (engl. Henry Ford; Springvels Taunšip, 30. jul 1863 — Dirborn, 7. april 1947) je bio američki preduzetnik koji je osnovao Ford Motor Kompanije i pripisan mu je doprinos stvaranju srednjeg sloja američkog društva. Iako nije izmislio montažnu traku,[1] bio je među prvima koji su je uveli kako bi razvio i proizveo prvi automobil koji su mogli priuštiti mnogi Amerikanci srednje klase. Ford je pretvorio automobil u praktično sredstvo koje će duboko uticati na pejzaž 20. veka. Njegovim uvođenjem automobila modela T započeo je revoluciju transporta i američke industrije. Kao vlasnik kompanije Ford Motor Company, postao je jedan od najbogatijih i najpoznatijih ljudi na svetu. On je zaslužan za „Fordizam“: masovnu proizvodnju jeftinih proizvoda u kombinaciji sa visokim platama radnika. Ford je imao globalnu viziju, konzumerizam kao ključ za mir. Njegova intenzivna predanost je sistematski smanjivala troškove što je rezultiralo mnogim tehničkim i poslovnim inovacijama, uključujući sistem postavljanja prodajnih salona širom Severne Amerike i velikih gradova na šest kontinenata. Ford je ostavio većinu svog ogromnog bogatstva Ford Fondaciji a svojoj porodici kompaniju Ford. Ford je takođe nadaleko poznat po svom mirotvorstvu u prvim godinama Prvog svetskog rata, a i kao izdavač antisemitskih tekstova, kao što je knjiga „Međunarodni jevrej“. Ford je rođen na uspešnoj porodičnoj farmi u Springvels Taunšipu, koji je danas deo grada Dearborna u Mičigenu,[2] gde se trenutno nalazi sedište firme koju je osnovao. Njegovi roditelji, Vilijam i Mari Ford,[3] bili su imigranti iz okoline grada Korka u južnoj Irskoj,[4] a Henri je bio najstariji od šestoro njihove dece. Već kao dete bio je strastveni mehaničar.[5] Uvek je umesto poslova na farmi radio na nekim mašinama u očevoj radionici. Kad mu je bilo trinaest godina prvi put je video parnu mašinu sa sopstvenim pogonom. 1879. Otišao je od kuće u Okolimu Detroita kako bi se uvežbavao za mehaničara. 1882. Brak i porodica Henri Ford 1888. godine Ford je oženio Klaru Džejn Brajant (1866–1950) 11. aprila 1888. i podžavao je porodicu poljoprivredom i vođenjem pilane.[7] Oni su imali jedno dete: Edsel Ford (1893–1943).[8] Karijera Ford se vratio u Dearborn kako bi radio na porodičnoj farmi i postaje stručnjak u upravljanju Vestinghauzovim kompaktnim parnim strojem, što ga je na kraju dovelo do posla servisera istih strojeva u toj firmi. 1891. postaje inženjer u Edison Iluminejing Kompanu i nakon promocije u glavnog inženjera 1893. imao je dovoljno novca da posveti pažnju svojim vlastitim eksperimentima na motorima s unutrašnjim sagorevanjem. Ti eksperimenti su 1896. kulminirali završetkom rada na sopstvenim samohodu nazvanom kvadricikl, kojeg je prvi put isprobao u vožnji 4. juna iste godine.[9] Iste godine Ford je prisustvovao sastanku Edisonovih rukovodilaca, gde je bio upoznat sa Tomasom Edisonom. Edison je odobravao Fordovu automobilsku eksperimentaciju. Uz Edisonovu podršku, Ford je dizajnirao i napravio drugo vozilo, kompletirajući ga 1898. godine[10] Nakon tog uspeha napušta Edison Iluminejting Kompanu i zajedno s ostalim inovatorima osniva Detroit Automobil Kompanu,[10] koja je ubrzo bankrotirala jer je Ford usavršavao dizajn automobila umesto da ih prodaje.[10] Svojim vozilima Ford se utrkivao s onima drugih proizvođača kako bi prikazao njihovu superiornost. Sa zanimanjem za trkačke automobile osnovao je drugu firmu pod nazivom Henri Ford Kompanu. 1902. Ford je isteran iz firme zajedno s ostalim inovatorima, a ona je reorganizovana pod nazivom Kadilak.[10] Osnivanje Ford kompanije Henri Ford sa Tomasom Edisonom i Harvijem Fajerstonom. Fort Majers (Florida), 11. februar 1929. Svoju vlastitu firmu pod nazivom Ford Motor Kompani osniva 1903.[10] zajedno s jedanaest ostalih inovatora i kapitalom od 28.000 dolara. U novokonstruisanom automobilu Ford je odvezao probnu milju na zaleđenom jezeru Sv. Kler i s vremenom od 39.4 sekunde postavio novi kopneni brzinski rekord. Uveren tim uspjehom, poznati vozač utrka Barnej Oldfild naziva novi model `999` odavajući počast trkačkoj lokomotivi tog vremena i predstavlja ga širom države, čineći marku Ford poznatom u SAD. Henri Ford je bio i jedan od ranih podupirača legendarne trke Indijanapolis 500. Ford model T Godine 1908, firma u prodaju pušta Model T s čijom se trkačkom verzijom Ford utrkivao od 1909. do 1913. i pobedio na trci preko celih Sjedinjenih Država (iako je kasnije iskvalifikovan), a 1911. Frenk Kulik je sa njom postavio brzinski rekord na ovalnim stazama. 1913. Ford pokušava da nastupi na trci Indijanapolis 500, ali odustaje zbog pravila koja su zahtevala dodavanje težine od 450 kilograma.[11] Tada se povlači iz trka, budući da mu zbog popularnosti Modela T više nisu bile potrebne za postizanje publiciteta. S prvim danom 1919. prepustio je mesto predsednika kompanije svome sinu Edselu, iako je zadržao čvrstu poziciju u rukovođenju njome. Ford je stvorio ogromnu reklamnu mašinu u Detroitu kako bi osigurao da svaki list nosi priče i oglase o novom proizvodu. Fordova mreža lokalnih dilera učinila je automobil sveprisutnim u skoro svakom gradu u Severnoj Americi. Kao nezavisni dileri, franšize su se obogatile i davale publicitet ne samo Fordu, već i konceptu automobila; lokalni motorni klubovi su nastajali da bi pomogli novim vozačima i da bi podsticali istraživanje seoskih područja. Ford je uvek bio voljan da prodaje farmerima, koji su pogledali na vozilo kao komercijalni uređaj za pomoć u njihovom poslu. Prodaja je naglo rasla - nekoliko godina je ostvarivala 100% dobitka u odnosu na prethodnu godinu. Uvek u potrazi za povećanom efikasnošću i nižim troškovima, Ford je 1913. godine uveo transportne trake u svoje pogone, što je omogućilo ogroman porast proizvodnje. Iako se Fordu često pripisuje ta ideja, savremeni izvori pokazuju da je koncept i njegov razvoj došao od zaposlenih Klerensa Ejverija, Petera E. Martina, Čarlsa E. Sorensena, i K Harolda Vilsa.[12] Fordova montažna linija, 1913. Prodaja je prevazišla 250.000 1914. godine. Do 1916, sa opadanjem cene do 360 američkih dolara za bazični automobil, prodaja je dostigla 472,000.[13] Ford T rodster na dispeju u Indiji 1926. godine Do 1918, polovina automobila u Americi bila je Model T. Svi novi automobili bili su crni. Kako je Ford napisao u svojoj autobiografiji, „Svaki kupac može da ima bilo koju boju koju želi okoliko je osnova crna“.[14] Do razvoja montažne linije, koja je uslovljavala crno zbog kraćeg vremena sušenja, Model Ts je bio dostupan u drugim bojama, uključujući crvenu boju. Dizajn je strastno promovisan i odbranjen od strane Forda, a proizvodnja se nastavila sve do 1927. godine. Finalna ukupna proizvodnja je bila 15.007.034. Ovaj rekord je stajao narednih 45 godina, a ostvaren je za 19 godina od uvođenja prvog modela T (1908). Nakon smrti Edsela Forda 26. maja 1943. Henri Ford je podržao Herija Beneta da preuzme poziciju predsednika dok je Edselova udovica Eleanor, koja je nasledila njegovo pravo glasa, predložila Henrijevog unuka i svog sina Henrija Forda II. Problem je na kraju rešen tako da je tada 79-godišnji Henri Ford lično preuzeo poziciju predsednika, Henri Ford II. je postao potpredsednik, a Heri Benet osoba odgovorna za zaposlenike i odnose s javnošću. Henri Ford je 21. septembra 1945. prepustio poziciju predsednika firme unuku Henriju Fordu II, a preminuo je od izliva krvi u mozak u 83. godini 7. aprila 1947. na svom posedu u Dearbornu. Sahranjen je na groblju Ford Sementeri u Detroitu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Henri Ford (engl. Henry Ford; Springvels Taunšip, 30. jul 1863 — Dirborn, 7. april 1947) je bio američki preduzetnik koji je osnovao Ford Motor Kompanije i pripisan mu je doprinos stvaranju srednjeg sloja američkog društva. Iako nije izmislio montažnu traku,[1] bio je među prvima koji su je uveli kako bi razvio i proizveo prvi automobil koji su mogli priuštiti mnogi Amerikanci srednje klase. Ford je pretvorio automobil u praktično sredstvo koje će duboko uticati na pejzaž 20. veka. Njegovim uvođenjem automobila modela T započeo je revoluciju transporta i američke industrije. Kao vlasnik kompanije Ford Motor Company, postao je jedan od najbogatijih i najpoznatijih ljudi na svetu. On je zaslužan za „Fordizam“: masovnu proizvodnju jeftinih proizvoda u kombinaciji sa visokim platama radnika. Ford je imao globalnu viziju, konzumerizam kao ključ za mir. Njegova intenzivna predanost je sistematski smanjivala troškove što je rezultiralo mnogim tehničkim i poslovnim inovacijama, uključujući sistem postavljanja prodajnih salona širom Severne Amerike i velikih gradova na šest kontinenata. Ford je ostavio većinu svog ogromnog bogatstva Ford Fondaciji a svojoj porodici kompaniju Ford. Ford je takođe nadaleko poznat po svom mirotvorstvu u prvim godinama Prvog svetskog rata, a i kao izdavač antisemitskih tekstova, kao što je knjiga „Međunarodni jevrej“. Ford je rođen na uspešnoj porodičnoj farmi u Springvels Taunšipu, koji je danas deo grada Dearborna u Mičigenu,[2] gde se trenutno nalazi sedište firme koju je osnovao. Njegovi roditelji, Vilijam i Mari Ford,[3] bili su imigranti iz okoline grada Korka u južnoj Irskoj,[4] a Henri je bio najstariji od šestoro njihove dece. Već kao dete bio je strastveni mehaničar.[5] Uvek je umesto poslova na farmi radio na nekim mašinama u očevoj radionici. Kad mu je bilo trinaest godina prvi put je video parnu mašinu sa sopstvenim pogonom. 1879. Otišao je od kuće u Okolimu Detroita kako bi se uvežbavao za mehaničara. 1882. Brak i porodica Henri Ford 1888. godine Ford je oženio Klaru Džejn Brajant (1866–1950) 11. aprila 1888. i podžavao je porodicu poljoprivredom i vođenjem pilane.[7] Oni su imali jedno dete: Edsel Ford (1893–1943).[8] Karijera Ford se vratio u Dearborn kako bi radio na porodičnoj farmi i postaje stručnjak u upravljanju Vestinghauzovim kompaktnim parnim strojem, što ga je na kraju dovelo do posla servisera istih strojeva u toj firmi. 1891. postaje inženjer u Edison Iluminejing Kompanu i nakon promocije u glavnog inženjera 1893. imao je dovoljno novca da posveti pažnju svojim vlastitim eksperimentima na motorima s unutrašnjim sagorevanjem. Ti eksperimenti su 1896. kulminirali završetkom rada na sopstvenim samohodu nazvanom kvadricikl, kojeg je prvi put isprobao u vožnji 4. juna iste godine.[9] Iste godine Ford je prisustvovao sastanku Edisonovih rukovodilaca, gde je bio upoznat sa Tomasom Edisonom. Edison je odobravao Fordovu automobilsku eksperimentaciju. Uz Edisonovu podršku, Ford je dizajnirao i napravio drugo vozilo, kompletirajući ga 1898. godine[10] Nakon tog uspeha napušta Edison Iluminejting Kompanu i zajedno s ostalim inovatorima osniva Detroit Automobil Kompanu,[10] koja je ubrzo bankrotirala jer je Ford usavršavao dizajn automobila umesto da ih prodaje.[10] Svojim vozilima Ford se utrkivao s onima drugih proizvođača kako bi prikazao njihovu superiornost. Sa zanimanjem za trkačke automobile osnovao je drugu firmu pod nazivom Henri Ford Kompanu. 1902. Ford je isteran iz firme zajedno s ostalim inovatorima, a ona je reorganizovana pod nazivom Kadilak.[10] Osnivanje Ford kompanije Henri Ford sa Tomasom Edisonom i Harvijem Fajerstonom. Fort Majers (Florida), 11. februar 1929. Svoju vlastitu firmu pod nazivom Ford Motor Kompani osniva 1903.[10] zajedno s jedanaest ostalih inovatora i kapitalom od 28.000 dolara. U novokonstruisanom automobilu Ford je odvezao probnu milju na zaleđenom jezeru Sv. Kler i s vremenom od 39.4 sekunde postavio novi kopneni brzinski rekord. Uveren tim uspjehom, poznati vozač utrka Barnej Oldfild naziva novi model `999` odavajući počast trkačkoj lokomotivi tog vremena i predstavlja ga širom države, čineći marku Ford poznatom u SAD. Henri Ford je bio i jedan od ranih podupirača legendarne trke Indijanapolis 500. Ford model T Godine 1908, firma u prodaju pušta Model T s čijom se trkačkom verzijom Ford utrkivao od 1909. do 1913. i pobedio na trci preko celih Sjedinjenih Država (iako je kasnije iskvalifikovan), a 1911. Frenk Kulik je sa njom postavio brzinski rekord na ovalnim stazama. 1913. Ford pokušava da nastupi na trci Indijanapolis 500, ali odustaje zbog pravila koja su zahtevala dodavanje težine od 450 kilograma.[11] Tada se povlači iz trka, budući da mu zbog popularnosti Modela T više nisu bile potrebne za postizanje publiciteta. S prvim danom 1919. prepustio je mesto predsednika kompanije svome sinu Edselu, iako je zadržao čvrstu poziciju u rukovođenju njome. Ford je stvorio ogromnu reklamnu mašinu u Detroitu kako bi osigurao da svaki list nosi priče i oglase o novom proizvodu. Fordova mreža lokalnih dilera učinila je automobil sveprisutnim u skoro svakom gradu u Severnoj Americi. Kao nezavisni dileri, franšize su se obogatile i davale publicitet ne samo Fordu, već i konceptu automobila; lokalni motorni klubovi su nastajali da bi pomogli novim vozačima i da bi podsticali istraživanje seoskih područja. Ford je uvek bio voljan da prodaje farmerima, koji su pogledali na vozilo kao komercijalni uređaj za pomoć u njihovom poslu. Prodaja je naglo rasla - nekoliko godina je ostvarivala 100% dobitka u odnosu na prethodnu godinu. Uvek u potrazi za povećanom efikasnošću i nižim troškovima, Ford je 1913. godine uveo transportne trake u svoje pogone, što je omogućilo ogroman porast proizvodnje. Iako se Fordu često pripisuje ta ideja, savremeni izvori pokazuju da je koncept i njegov razvoj došao od zaposlenih Klerensa Ejverija, Petera E. Martina, Čarlsa E. Sorensena, i K Harolda Vilsa.[12] Fordova montažna linija, 1913. Prodaja je prevazišla 250.000 1914. godine. Do 1916, sa opadanjem cene do 360 američkih dolara za bazični automobil, prodaja je dostigla 472,000.[13] Ford T rodster na dispeju u Indiji 1926. godine Do 1918, polovina automobila u Americi bila je Model T. Svi novi automobili bili su crni. Kako je Ford napisao u svojoj autobiografiji, „Svaki kupac može da ima bilo koju boju koju želi okoliko je osnova crna“.[14] Do razvoja montažne linije, koja je uslovljavala crno zbog kraćeg vremena sušenja, Model Ts je bio dostupan u drugim bojama, uključujući crvenu boju. Dizajn je strastno promovisan i odbranjen od strane Forda, a proizvodnja se nastavila sve do 1927. godine. Finalna ukupna proizvodnja je bila 15.007.034. Ovaj rekord je stajao narednih 45 godina, a ostvaren je za 19 godina od uvođenja prvog modela T (1908). Nakon smrti Edsela Forda 26. maja 1943. Henri Ford je podržao Herija Beneta da preuzme poziciju predsednika dok je Edselova udovica Eleanor, koja je nasledila njegovo pravo glasa, predložila Henrijevog unuka i svog sina Henrija Forda II. Problem je na kraju rešen tako da je tada 79-godišnji Henri Ford lično preuzeo poziciju predsednika, Henri Ford II. je postao potpredsednik, a Heri Benet osoba odgovorna za zaposlenike i odnose s javnošću. Henri Ford je 21. septembra 1945. prepustio poziciju predsednika firme unuku Henriju Fordu II, a preminuo je od izliva krvi u mozak u 83. godini 7. aprila 1947. na svom posedu u Dearbornu. Sahranjen je na groblju Ford Sementeri u Detroitu.

Za svoje godine odlicno ocuvan Ep - ocena: 4 ili VG + / prodaje se u stanju kao na slikama Tracklist A1 Svilen Konac A2 Orijent B1 Slavuj B2 Žikino Kolo Veliki umetnik narodne muzike, dugogodišnji šef Narodnog orkestra Radio Beograda, violinista Miodrag-Rade Jašarević rođen je 1916. godine u Kruševcu. Počeo je da svira violinu u petoj godini, da bi svoju dečačku strast kasnije pretvorio u životni poziv. Dolaskom u Beograd, njegov talenat je zapažen. Upisao je muzičku školu, zatim i Muzičku akademiju. Kada je Radio Beograd, 1947. godine, raspisao audiciju, Rade je primljen u Zabavni orkestar, da bi naredne godine prešao u Veliki narodni orkestar, na čijem čelu je bio Vlastimir Pavlović Carevac. Kada je Carevčeva violina zauvek zaćutala 1963. godine, Rade Jašarević stao je na čelo Narodnog orkestra Radio Beograda. / / / Oktobra 1976. godine, u teškoj automobilskoj nesreći, koja se oko 21,15 časova dogodila na magistralnom putu Beograd-Niš, poginule su pevačice narodne muzike Silvana Armenulić (37) i Mirjana Barjaktarević (26), kao i popularni estradni umetnik, maestro na violini i šef Narodnog orkestra Radio Televizije Beograd, Miodrag Jašarević (60). Automobil `ford granada`, kojim je upravljao Jašarević, pri brzini od preko 130 kilometara na sat, iz neobjašnjivih razloga je skrenuo i udario u kamion `FAP`, koji se kretao svojom trakom iz suprotnog pravca. Sahrani Silvane i Mirjane prisustvovalo je preko 30.000 Beograđana. Zbog `revolucionarne borbe protiv šunda i novokomponovane muzike`, nadahnuta zaključcima Kongresa kulturne akcije, iz Televizije Beograd tada niko nije prisustvovao tom tužnom činu. Dve decenije kasnije, konstatujemo da su sve snimljene pesme Silvane i Mirjane, a pogotovo briljantni Jašarevićevi instrumentali, nalaze se u evergrin arhivima narodne muzike RTS-a.

Ovaj strip rezultat je zajedničke saradnje jednog od najboljih belgijskih strip umetnika Hermmanna i njegovog sina Yvesa H. Otac i sin nemali broj puta su radili zajedno, a ovo je jedno od njihovih najnovijih dela. U ovom stripu upoznajemo se sa Karimom, mladićem koji sanja o povratku u svoj rodni i neprežaljeni Maroko, ali kako bi došao do sredstava koja su mu potrebna za taj put, ovaj momak se upušta u vrlo opasan, i nimalo naivan poduhvat. Šta više, ova "avantura" probudiće u njemu i njegovim prijateljima onu tamnu stranu ličnosti.

Ovaj strip rezultat je zajedničke saradnje jednog od najboljih belgijskih strip umetnika Hermmanna i njegovog sina Yvesa H. Otac i sin nemali broj puta su radili zajedno, a ovo je jedno od njihovih najnovijih dela. U ovom stripu upoznajemo se sa Karimom, mladićem koji sanja o povratku u svoj rodni i neprežaljeni Maroko, ali kako bi došao do sredstava koja su mu potrebna za taj put, ovaj momak se upušta u vrlo opasan, i nimalo naivan poduhvat. Šta više, ova "avantura" probudiće u njemu i njegovim prijateljima onu tamnu stranu ličnosti.

Kalifornija, krajem šezdesetih godina. Surovi ubica biva uhapšen, osuđen i kažnjen. Slučaj zaključen? Više od deset godina kasnije, neko u FBI-u počinje ponovo da ga istražuje, otkrivši da svaki protagonista u ovoj priči ponešto krije... Započinje halucinantno putovanje u same korene zla, između pakla i prokletstva. Bruno Ena (1969) italijanski je strip autor. Od 196. sarađuje sa mnogim italijanskim izdavačima. Godine 1997. debitovao je u nedeljnom izdanju časopisa Topolino svojom pričom o Ujka Baji. Radio je za nekoliko Diznijevih časopisa, a pored toga piše i druge stipske serijale (Lys, Angel’s Friends), kao i televizijske adaptacije (Winx Club, Monster Allergy, Spike Team). Od 2004. je deo timu koji stvara Dilana Doga za izdavačku kuću Boneli. Godine 2012. za tu kuću je stvorio lik Saguara. Dobitnik je brojnih nagrada. Luiđi Siniskalki (1971) italijanski je stripski crtač. Posle završene umetničke škole u Salernu, počeo je da crta table za Alana Forda. Kasnije je počeo da crta erotske stripove, kao i avanture za decu iz serijala Gospodari svemira. Godine 1989. sarađivao je na horor naslovima za Spleter i Monsters. Izdavačka kuća Boneli mu potom daje da ilustruje Dilana Doga i Martija Misteriju. Godine 2006. bio je jedan od ilustratora miniserijala Demijan, a 2012. je bio jedan od crtača stripa Saguaro.

Kalifornija, krajem šezdesetih godina. Surovi ubica biva uhapšen, osuđen i kažnjen. Slučaj zaključen? Više od deset godina kasnije, neko u FBI-u počinje ponovo da ga istražuje, otkrivši da svaki protagonista u ovoj priči ponešto krije... Započinje halucinantno putovanje u same korene zla, između pakla i prokletstva. Bruno Ena (1969) italijanski je strip autor. Od 196. sarađuje sa mnogim italijanskim izdavačima. Godine 1997. debitovao je u nedeljnom izdanju časopisa Topolino svojom pričom o Ujka Baji. Radio je za nekoliko Diznijevih časopisa, a pored toga piše i druge stipske serijale (Lys, Angel’s Friends), kao i televizijske adaptacije (Winx Club, Monster Allergy, Spike Team). Od 2004. je deo timu koji stvara Dilana Doga za izdavačku kuću Boneli. Godine 2012. za tu kuću je stvorio lik Saguara. Dobitnik je brojnih nagrada. Luiđi Siniskalki (1971) italijanski je stripski crtač. Posle završene umetničke škole u Salernu, počeo je da crta table za Alana Forda. Kasnije je počeo da crta erotske stripove, kao i avanture za decu iz serijala Gospodari svemira. Godine 1989. sarađivao je na horor naslovima za Spleter i Monsters. Izdavačka kuća Boneli mu potom daje da ilustruje Dilana Doga i Martija Misteriju. Godine 2006. bio je jedan od ilustratora miniserijala Demijan, a 2012. je bio jedan od crtača stripa Saguaro.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Daglas Adams The Restaurant at the End of the Universe Douglas Adams Suočavanje s uništenjem od strane ratobornih Vogona je čudno vrijeme za kozmički raseljenog Arthura Denta i njegove znatiželjne suborce dok jure svemirom pokretani čistom nevjerojatnošću - i očajnički traže mjesto za jelo. Među Arthurovim šarolikim suputnicima su Ford Prefect, dugogodišnji prijatelj i suradnik Vodiča za galaksiju za autostopere; Zaphod Beeblebrox, troruki, dvoglavi bivši predsjednik galaksije; Tricia McMilan, druga zemlja utočište koja je nestala (sada se zove Trillian); i Marvin, koji ništa i nikoga ne trpi rado. Daglas Adams (engl. Douglas Noël Adams; Kembridž, 11. mart 1952 — Santa Barbara, 11. maj 2001) je bio britanski radio-dramaturg i pisac, najpoznatiji po seriji knjiga Vodič kroz Galaksiju za autostopere. Za njegovog života, ovaj serijal je bio prodan u više od petnaest miliona primeraka. dams je rođen u Kembridžu i obrazovan u Brentvud školi u Eseksu, gde se sprijateljio s Grifom Džonsom. Adams je pohađao Koledž Svetog Jovana, gde je 1974. godine diplomirao englesku književnost. Neki od njegovih ranih radova su prikazani na televiziji Bi-Bi-Si 2 1974. godine. Uskoro ga je „otkrio“ Grejam Čepmen iz Monti Pajtona. Adams je napisao jedan od skečeva u 45. epizodi Letećeg cirkusa.[1] Adamsov rani rad na radiju uključuje skečeve u programima Berkis Vej i Njuz Hadlajns, a i bio je pisac jedne epizode programa Doktor on d gou. Autostoperski vodič kroz galaksiju Prema Adamsu, ideja za Autostoperski vodič kroz galaksiju je nastala kada je pijan ležao u polju u Insbruku u Austriji, gledajući zvezde. Lutao je noseći knjigu Vodič kroz Evropu za autostopere kada je naišao na grad gde niko nije pričao za njega razumljiv jezik. Kada se napio i otišao u polje da spava, bio je inspirisan nemogućnošću da komunicira sa ljudima iz tog grada. Autostoperski vodič kroz galaksiju je originalno nastao kao šestodelna radio serija na Bi-Bi-Si Radiju 4 1978. godine. Radio serija je bila osnova za seriju knjiga, koja je postala poznata kao „trilogija u pet nastavaka“, a kasnije i TV seriju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prestanite da sanjate budućnost i počnite da živite svoje snove. Mnogi od nas provedu dane razmišljajući, pričajući i maštajući o tome kako život treba da nam izgleda „samo da je...“. Donosimo odluke, obećavamo sebi da ćemo početi da tražimo novi posao, krećemo u potragu za osobom iz snova, počinjemo da vežbamo, prestajemo da pušimo – radimo na svojim životnim ciljevma i onda – odustajemo, postajemo previše zauzeti i zaboravljamo ono što nam je zaista važno. Još jedna godina prolazi, a snovi ostaju neuhvatljivi. Ali šta ako danas otkrijete način da se život kakav ste oduvek želeli nađe ispred vas? Jeste li spremni da počnete da ga živite? „Najbolja godina vašeg života“ pokazaće vam kako da raskrinkate sopstvenu fantaziju – iluziju koja vas sprečava da s reči pređete na dela, da sklopite primirje s prošlošću i stvorite jaku osnovu koja će vas inspirisati za sutrašnjicu, da od običnih trenutaka u životu napravite magične događaje. Nadahnutim stilom, s mudrošću koja se pokazala kao izuzetno korisna, Debi Ford, bestseler autorka Njujork tajmsa, daje objašnjenje kako život o kome ste sanjali svih ovih godina može početi odmah. Najčešće se odluke o novim ciljevima donose oko Nove godine. Rešimo da će sledeća godina biti potpuno drugačija, planiramo da započnemo novu dijetu, naučimo španski, promenimo poslodavca, bolje koristimo vreme. Spisak želja je dugačak, svi snovi se spajaju u jedan cilj. Šta se onda dešava? Šta nas zaustavlja na našem putu? Zašto već posle nekoliko nedelja naše nade ispare kao da nikada nisu postojale i ostanu za sledeću godinu. Debi Ford ne samo da odgovara na ova pitanja već i nudi dokazan, praktičan plan za pretvaranje današnjeg dana – ovog trenutka – u početak najbolje godine vašeg života. Najbolja godina vašeg života pruža inspirativan vodič, ohrabrujuće priče, vežbe koje menjaju život – i poziva na akciju. Vreme je da prestanete da se pretvarate kako će život iz snova magično početi sam od sebe. Umesto toga napravite precizan plan i zaista ostvarite život koji čekate. „Jasnoća s kojom Debi Ford komunicira je inspirativna, prijatna i napunila me je gorivom da nastavim da rastem i tražim smisao svog postojanja. Zauvek ću joj biti zahvalna što mi je ovom knjigom pružila takvu saosećajnu mudrost.“ Alanis Moriset, umetnica, pevačica, tekstopisac i sedmostruki dobitnik nagrade Gremi

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Apolo 13 je sedma Apolo misija koju je organizovao SAD. Letelica je lansirana 11. aprila 1970. godine iz Svemirskog centra Kenedi na Floridi ali je misija napuštena zbog eksplozije rezervoara sa kiseonikom dva dana posle lansiranja. Posada se uspešno vratila na Zemlju a o njihovom događaju snimljen je film Apolo 13. Posadu su činili Džejms Lavel, Džek Svajgert kao piloti komandnog modula i Fred Hejz kao pilot lunarnog modula. Milojko `Mike` Vucelić (Garešnica, 11. lipnja 1930. - La Jolla, 7. rujna 2012.) je bio hrvatsko-američki inženjer strojarstva.[1][2] Najpoznatiji je po tome što je bio rukovoditelj projekta i jedan od direktora američkog svemirskog programa Apollo. Milojko Vucelić se rodio 11. lipnja 1930. godine u Garešnici u Republici Hrvatskoj[3], u srpskoj[4] obitelji Ljubice (rođene Hrgović) i Josifa (Jose) Vucelića, građevinskog inženjera, koji je radio kao nadzornik pruge na Državnim željeznicama Kraljevine Jugoslavije sa službom na kolodvoru Mišulinovac. Njegov pradjed, Rafael Vucelić bio je časnik slunjske pukovnije, a za svoje zasluge je dobio plemićku titulu `von Radiboj` od cara i kralja Franje Josipa I.[5] Osnovnu (pučku) školu i prvih sedam razreda gimnazije završio je u Bjelovaru, a 1948. godine maturirao je u Trećoj muškoj gimnaziji u Zagrebu. Diplomirao je na Strojarskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu krajem 1954. godine[6] na temu teorijske mehanike. Tijekom studija bavio se zrakoplovstvom. U Vazduhoplovnom centru u Vršcu je završio jedriličarski i pilotski tečaj, a tijekom studija bio je aktivan član Aerokluba Zagreb, te je radio kao tehničar. Nakon stjecanja diplome seli se u Njemačku, gdje je u početku radio za Mercedes-Benz u Stuttgartu, a zatim za Ford u Koelnu.[5][7][8] U Njemačkoj je proveo dvije godine, nakon čega se seli u Sjedinjene Američke Države, gdje u početku radi za Cessna Aircraft Company na dizajnu i opremi za slijetanje za njihov model C182RG. Poslije toga se zapošljava u tvrtki North American Aviation u kojoj radi kao projektant uređaja za spašavanje pilota za avione F-104 Starfighter i B-58 Hustler. Pošto je North American Aviation (danas North American Rockwell) imao ugovor sa NASA-om oko izrade svemirske letjelice Apollo, Vucelić je uključen u ovaj program skoro od samog njegovog početka, tj. od veljače 1962. godine. Analizirao je različite koncepte slijetanja na Mjesec, te je radio na razvoju specifikacija za različite sustave svemirskih letjelica. U početku je radio kao inženjer, da bi kasnije postao menadžer u NASA-inom sjedištu u Houstonu. Tamo mu je zadatak bila eliminacija svih mogućih grešaka tijekom leta, zbog čega je od svojih kolega dobio nadimak `Menadžer za probleme`. Tijekom ovog perioda, usko je surađivao sa glavnim kontrolorom leta Geneom Krantzom. Kao svoj najveći uspjeh naveo je misiju Apollo 8, kada je uvjerio rukovodstvo programa da umjesto trošenja resursa rakete Saturn V za još jedno ponavljanje misije u orbiti oko Zemlje, letjelica može krenuti u misiju oko Mjeseca. Nakon misije Apollo 11 i uspješnog slijetanja na Mjesec, Vucelić je dobio zadatak da proširi mogućnosti istraživanja Mjeseca iz orbite dodavanjem instrumenata. Na misiji Apollo 13 bio je zadužen za spašavanje astronauta, te ga je za ove zasluge 18. travnja 1970. godine američki predsjednik Richard Nixon odlikovao Predsjedničkom medaljom slobode (eng. Presidential medal of Freedom). Ostala je zapamćena čuvena rečenica koju je izgovorila posada Apolla 13 centrali NASA-e za vrijeme kontrole ovog leta: Houston, imamo problem, a primio ju je upravo Milojko Vucelić.[8] Po završetku misija Apollo, sudjelovao je u programu prve američke orbitalne svemirske postaje Skylab, koja je lansirana 1973. godine. Godine 1969. postaje vođa američko-sovjetskog kolaboracijskog Apollo-Sojuz programa. Tu je Vucelić radio na prilagođavanju Apollo letjelice za spajanje sa Sojuzom.[6][9] U ljeto 1975. godine biva premješten u London obnašajući dužnost potpredsjednika East-West Trade-a za Rockwell International Company, koja je bila zadužena za razvoj trgovinskih odnosa sa zemljama istočne Europe, te je time napustio rad u NASA-i. Od 1981. godine zaposlen je u američkoj telekomunikacijskoj tvrtki AT&T. Nakon pet godina provedenih u AT&T-u, 1986. godine kupuje tvrtku Ideal Electric Company, koju 20 godina kasnije prodaje južnokorejskom Hyundai-u.[7] Nagrade i priznanja Za svoje zasluge u programu Apollo dobio je brojne nagrade, među kojima je najznačajnija `Presidential Medal of Freedom`, najviša američka civilna nagrada koju mu je dodjelio predsjednik Richard Nixon.[5] Temeljem podrijetla svojih predaka iz Vojne Krajine bio je član Hrvatskog plemićkog zbora.[2][5] Obitelj Svoju suprugu Ingu Perzl, podrijetlom Njemicu, upoznao je na jednom od mjesečnih društvenih sastanaka stranih studenata na Sveučilištu Wichita. Sa njom ima dva sina: Alexandra, koji je stručnjak za čistu energiju i Nicholasa, koji kao inžinjer dizajnira raketna pilotska sjedišta. [10] Izdavaštvo Milojko Vucelić je 1970. godine napisao stručnu knjigu pod imenom `Apollo XIII javlja... Houston imamo problem`, koju je izdala Tehnička knjiga Zagreb, u kojoj opisuje probleme u misiji Apollo 13 i kako su ih riješili.

Knjiga Halo Bing: intervju s Maxom Bunkerom donosi zanimljiv i zabavan razgovor izdavača Ivana Sršena i prevoditeljice Antonije Radić s tekstopiscem legendarnog stripa Alan Ford, koji je utjecao na brojne generacije stripovske publike u Hrvatskoj, ali i na području cijele bivše Jugoslavije. Za mnoge je taj karikaturalni crno-bijeli strip tamnih tonova predstavljao alternativno obrazovanje, formulu kako se nositi s nesmiljenim pritiskom života u velegradu, sebičnim i pohlepnim sugrađanima i političarima, luđacima i kriminalcima, kao i sa svakom drugom pošasti. Osamdesetogodišnji Max Bunker pristao je susresti se s autorima ove knjige uživo u svom uredu u Milanu i otvoriti im svoju dušu i svoj zaigrani, ironični um, što u pravilu ne čini. Između Bunkera i Sršena uslijedila je spontana prepiska o mnogim alanfordovskim i izdavačkim temama, a potom je, na prijedlog autora, Bunker pristao obaviti poduži intervju i time pokazao da zna koliko je njegov strip omiljen istočno od talijanske granice. Sršen je na pripremi intervjua radio s kolegicom Antonijom Radić te potom okupio suradnike na knjizi koji su redom fanovi Alana Forda: Marko Kovačić, talijanist i filolog; Darko Milošić, glavni urednik Sandorf, strip-crtač Josip Sršen, koji je osmislio karikaturalne viceve kao poseban retro-prilog na kraju knjige, Sandorfov talentirani i beskompromisni dizajner Nikša Eršek te na kraju Teofil Pančić, poznati zagrebačko-beogradski publicist. Knjiga Halo Bing predstavlja intimnu ispovijest nekolicine vjernih obožavatelja Bunkerovog stripa različitih generacija, životnih putova i interesa, koji su se udružili sa željom da odaju počast velikom zabavljaču, ironičaru, piscu i strip-umjetniku Lucianu Secchiju, poznatijem pod imenom Max Bunker. Izdanje obiluje originalnim ilustracijama, a pored intervjua s Maxom Bunkerom vođenog prošle godine u Milanu, knjiga donosi i teskt Ivana Sršena o odrastanju s Bunkerovim stripovima, tekstove Marka Kovačića o značenju Brixyjevog prijevoda i jezika za našu pop-kulturu i književnost općenito te esej Teofila Pančića o odjecima alanfordomanije u novinskim krugovima uoči raspada Jugoslavije.

NAJBOLJI SVETSKI UDŽBENIK IZ MARKETINGA PO PRVI PUT NA SRPSKOM JEZIKU! 4. evropsko izdanje Ovo je prvo prevedeno izdanje vrhunskog svetskog udžbenika neophodnog za sve koji se bave marketingom. Pokriva sve osnovne oblasti iz savremene marketinške teorije i prakse, pa je stoga nezaobilazno štivo za studente, ali i stručnjake koji žele obnoviti ili dopuniti postojeća znanja. Knjiga Principi marketinga daje sveobuhvatni uvid u tematiku na vrlo pristupačan način, sa puno primera i slučajeva iz prakse. Izuzetno je dobro grafički opremljena i aktuelna jer autori, između ostalog, govore i o novim tendencijama u marketingu, kao što su internet poslovanje i e-trgovina, o globalnom marketingu u 21. veku, društvenoj odgovornosti, izgradnji i upravljanju globalnim markama, kao i o drugim oblastima savremenog marketinga. Teorijska pojašnjenja i iznošenje primera iz prakse poznatih svetskih kompanija daju rešenja za probleme sa kojima se svakodnevno susreću menadžeri radeći u dinamičnom području modernog marketinga. Kratak sadržaj: Marketing danas Marketinške odrednice Tržišta Strategija Proizvod Cena Promocija Distribucija Rečnik pojmova Prof. Filip Kotler je vodeći svetski autoritet iz području marketinga. Uvaženi je profesor međunarodnog marketinga na Kelog školi menadžmenta na Univerzitetu Nortvestern. Magistarski rad je odbranio na Univerzitetu Čikago, a doktorat na MIT-ju, oba iz ekonomije. Autor je dvadesetak knjiga na temu marketinga u različitim specijalizovanim područjima kao i stotinak članaka objavljenih u stručnim časopisima. Dobitnik je brojnih nagrada za zasluge u proučavanju i unapređivanju nauke o marketingu. Veronika Vong, BSc, MBA, profesor je marketinga i voditelj Katedre za marketing na Univerzitetu Aston. Potpredsednica je Evropske marketinške akademije, radila je za mnogobrojne međunarodne firme, vlade i kompanije koje se bave inovacijom proizvoda i menadžmentom istih (uključujući britansko Ministarstvo trgovine i industrije). Dr. Džon Sonders, BSc, MBA, profesor je marketinga, dekan Aston biznis škole i prodekan Univerziteta Aston. Ranije je radio za Hoker Sidli i Britiš Aerospejs. Radio je kao konsultant za mnoge kompanije i institucije: Rols-Rojs, Unilever, Nestle, Ford, Evropsku komisiju i singapursku Vladu. Autor je brojnih članaka i radova. Geri Armstrong je profesor i šef katedre za marketing na Kenan-Flagler biznis školi na Univerzitetu Severna Karolina, gde je već četiri puta primio nagradu za uspeh u nastavi – najviše priznanje za predavače na UNC-ju. Doktorat je stekao na Univerzitetu Nortvestern. Naslov: Principi marketinga Izdavač: Mate Strana: 992 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 21,0 x 26,0 cm Godina izdanja: 2007 ISBN: 978-86-86313-03-4

Stranger Shores Paperback – 1 Aug. 2002, by J. M. Coetzee (Author) Product details Publisher: ‎ Vintage; New Edition (1 Aug. 2002) Language: ‎ English Paperback: ‎ 384 pages Dimensions: ‎ 12.9 x 2.3 x 19.8 cm J. M. Coetzee is, without question, one of the world`s greatest novelists. This volume gathers together for the first time in book form twenty-nine pieces on books, writing, photography and the 1995 Rugby World Cup in South Africa. Stranger Shores opens with „What is a Classic?“ in which Coetzee explores the answer to his own question – „What does it mean in living terms to say that the classic is what survives?“ - by way of TS Eliot, JS Bach and Zbigniew Herbert. His subjects range from eighteenth and nineteenth century writers Daniel Defoe, Samuel Richardson and Ivan Turgenev, to the great German modernists Rilke, Kafka, and Musil, to the giants of late twentieth century literature, among them Harry Mulisch, Joseph Brodsky, Jorge Luis Borges, Salman Rushdie, Amos Oz, Naguib Mahfouz, Nadine Gordimer and Doris Lessing. Review The scale of Coetzee`s reading makes most British criticism seem dully provincial -- Andrew Marr – Daily Telegraph To read him on Kafka and on the deficiencies of the English translation of the work is to be put in touch with criticism at its most attentive and creative – Irish Indepedent This is exemplary writing - balanced, clear, direct and profound – Literary Review „What is a Classic?“... is a marvellous essay, and the book is worth buying for it alone. Coetzee the critic is every bit as good as Coetzee the novelist – Irish Times Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujuci profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafričkoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja. KC (N)

Halo Bing,intervju sa Maxom Bunkerom Halo Bing,intervju sa Maxom Bunkerom.Poklon Grunf poster.Izdavaci Sandorf/Vecernji list O knjizi Knjiga Halo Bing: intervju s Maxom Bunkerom donosi zanimljiv i zabavan razgovor izdavača Ivana Sršena i prevoditeljice Antonije Radić s tekstopiscem legendarnog stripa Alan Ford, koji je utjecao na brojne generacije stripovske publike u Hrvatskoj, ali i na području cijele bivše Jugoslavije. Za mnoge je taj karikaturalni crno-bijeli strip tamnih tonova predstavljao alternativno obrazovanje, formulu kako se nositi s nesmiljenim pritiskom života u velegradu, sebičnim i pohlepnim sugrađanima i političarima, luđacima i kriminalcima, kao i sa svakom drugom pošasti. Osamdesetogodišnji Max Bunker pristao je susresti se s autorima ove knjige uživo u svom uredu u Milanu i otvoriti im svoju dušu i svoj zaigrani, ironični um, što u pravilu ne čini. Između Bunkera i Sršena uslijedila je spontana prepiska o mnogim alanfordovskim i izdavačkim temama, a potom je, na prijedlog autora, Bunker pristao obaviti poduži intervju i time pokazao da zna koliko je njegov strip omiljen istočno od talijanske granice. Sršen je na pripremi intervjua radio s kolegicom Antonijom Radić te potom okupio suradnike na knjizi koji su redom fanovi Alana Forda: Marko Kovačić, talijanist i filolog, Darko Milošić, glavni urednik Sandorf, strip-crtač Josip Sršen, koji je osmislio karikaturalne viceve kao poseban retro-prilog na kraju knjige, Sandorfov talentirani i beskompromisni dizajner Nikša Eršek te na kraju Teofil Pančić, poznati zagrebačko-beogradski publicist. Knjiga Halo Bing predstavlja intimnu ispovijest nekolicine vjernih obožavatelja Bunkerovog stripa različitih generacija, životnih putova i interesa, koji su se udružili sa željom da odaju počast velikom zabavljaču, ironičaru, piscu i strip-umjetniku Lucianu Secchiju, poznatijem pod imenom Max Bunker. Izdanje obiluje originalnim ilustracijama, a pored intervjua s Maxom Bunkerom vođenog prošle godine u Milanu, knjiga donosi i teskt Ivana Sršena o odrastanju s Bunkerovim stripovima, tekstove Marka Kovačića o značenju Brixyjevog prijevoda i jezika za našu pop-kulturu i književnost općenito te esej Teofila Pančića o odjecima alanfordomanije u novinskim krugovima uoči raspada Jugoslavije

Autor - osoba Coetzee, John Michael, 1940- = Kuci, Džon Majkl, 1940- Naslov Isusovo detinjstvo / Dž. M. Kuci ; prevod sa engleskog Arijana Božović Jedinstveni naslov ǂThe ǂChildhood of Jesus. srp Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2014 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Paideia, 2014 (Beograd : Grafiprof) Fizički opis 223 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Božović, Arijana Zbirka ǂBiblioteka ǂMaštarije / [Paideia] (karton) Napomene Prevod dela: The Childhood of Jesus / J. M. Coetzee Tiraž 1.000. Isusovo detinjstvo Intrigantna književna i metafizička zagonetka, ali i duboka, bolno humana priča o osnovnim pitanjima – šta znači biti roditelj i šta biva kad se uzvišeni principi sukobe sa prizemnim zahtevima svakodnevice. – Patrick Flannery, Washington Post Kao i uvek, Kuci hipnotički vešto izmiče svakoj kategorizaciji... Ova lucidna, mistična i iznenađujuće duhovita gatka dugo će vam opsedati maštu. – Boyd Tonkin, Independent Čudnovati spoj sokratovskog dijaloga, biblijske egzegeze, socrealističke drame i roud-muvija koji ogoljava i same temelje književnosti. – Jason Farrago, New Republic Tajno otkrovenje o istini u romanu… Zabava najvišeg reda. – Lothar Müller, Süddeutsche Zeitung Nakon plovidbe preko okeana, sredovečan čovek i petogodišnji dečak iskrcavaju se u nepoznatoj zemlji u kojoj se govori španski. Pošto su tokom putovanja zaboravili prošlost, u izbegličkom kampu uče novi jezik i dobijaju nova imena – Simon i David. Vlasti grada Novilje (Novilla, ili Ne-mesto) dodeljuju im stan i pomažu Simonu da se zaposli kao lučki radnik. Dok David uči da čita iz dečjeg izdanja Don Kihota, Simon kreće u potragu za njegovom izgubljenom majkom, uveren da će prepoznati po intuiciji. Jednostavna priča o izbeglištvu, bezdomnosti i porodičnoj ljubavi neosetno prerasta u književnu meditaciju o mogućnosti utopije u savremenom svetu. Sa dozom humora i melodrame, Kuci razlaže hrišćanski mit i prepliće ga sa drugim, jednako moćnim poetičkim jezicima: pitagorejskom mistikom brojeva, Platonovim idejama o državi, budističkim učenjima, narodnim bajkama, začecima modernog romana i legendom o Supermenu. Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujuci profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafričkoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja. MG129 (N)

Dobra stara gangsterska vremena Stvarnost, Zagreb, 1982. Mrtvacima ulaz zabranjen EVERGRIN, Znanje, Zagreb,1982. NENAD BRIXY dva romana po jedinstvenoj ceni u vrlo dobrom stanju 540g Humoristički romani – krimići, hrvatskog novinara, romanopisca, komediografa, prevodioca (Alan Ford), pokretača i urednika mnogih časopisa. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Varaždinu, a nakon toga se upisao u Ekonomsko-komercijalnu visoku školu u Zagrebu, ali koju je nakon dva semestra napustio da bi se posvetio novinarstvu. U posleratnom periodu sve do 1974. bavi se uredništvom listova: Varaždinske vijesti (1945—1947), Novi list, Rijeka (1947—1954), Narodni list, Zagreb (1955), Globus (1956). Glavni i odgovorni je urednik lista Plavi vjesnik (1960—1967), a uskoro zatim urednik zabavnih sadržaja u zagrebačkom Vjesniku (1967—1974), listu koji je bio analogija beogradske Borbe. Iz izdavaštva se zbog srčane bolesti morao povući, te je 1973. godine otišao u invalidsku penziju. Osim novinarstva, od 1945. bavio se i pisanjem novela, crtica, humoreski i putopisa. Napisao je nekoliko komedija i radio-drama, savremene tematike i s mestom zbivanja u Zagrebu. Pod pseudonimom Timoti Tačer objavio je više humorističko-kriminalističkih roto-romana, od kojih su neki obrađeni i za TV ekran. Romani `I tako dalje` i `Sve ili nešto` prevedeni su na češki. Kao najuspešnije Briksijevo delo računa se roman `Mrtvacima ulaz zabranjen` koji je doživeo desetak izdanja, preveden je na pet jezika, a prema njemu su snimljena i dva igrana filma. Dela Rame uz rame (knjiga reportaža), 1951. I tako dalje (roman o izgradnji prigradskih naselja), 1956. Mrtvacima ulaz zabranjen, 1960.[1] Miran život (radiokomedija), 1964. Holivud protiv mene, 1964. Sve ili nešto (roman o prodoru televizije), 1965. Tri i pol mrtvaca, 1975. Potraži me u pijesku, 1976. Rupa u čelu, 1976. Vampir u taksiju, 1976. Noge uvis, 1976. Plati pa ostavi, 1976. Pokal za utopljenika, 1976. Gola i mrtva, 1976. Važno je (u)biti prvi, 1976. Sljedeća, molim, 1976. Sve ili nešto, 1976. Anketa (radiokomedija), 1977. Noćne igre, 1979. Zagrebačka veza, 1980.[2] Bijela loptica, 1982. (sa ilustracijama Branke Ćetković)[3] Dobra stara gangsterska vremena, 1982. Tajna crvenog salona, 1983. Leš na klupi, 1984. Rad na Alanu Fordu (prevodi)

Najbolja godina vašeg života Prestanite da sanjate budućnost i počnite da živite svoje snove. Mnogi od nas provedu dane razmišljajući, pričajući i maštajući o tome kako život treba da nam izgleda „samo da je...“. Donosimo odluke, obećavamo sebi da ćemo početi da tražimo novi posao, krećemo u potragu za osobom iz snova, počinjemo da vežbamo, prestajemo da pušimo – radimo na svojim životnim ciljevma i onda – odustajemo, postajemo previše zauzeti i zaboravljamo ono što nam je zaista važno. Još jedna godina prolazi, a snovi ostaju neuhvatljivi. Ali šta ako danas otkrijete način da se život kakav ste oduvek želeli nađe ispred vas? Jeste li spremni da počnete da ga živite? „Najbolja godina vašeg života“ pokazaće vam kako da raskrinkate sopstvenu fantaziju – iluziju koja vas sprečava da s reči pređete na dela, da sklopite primirje s prošlošću i stvorite jaku osnovu koja će vas inspirisati za sutrašnjicu, da od običnih trenutaka u životu napravite magične događaje. Nadahnutim stilom, s mudrošću koja se pokazala kao izuzetno korisna, Debi Ford, bestseler autorka Njujork tajmsa, daje objašnjenje kako život o kome ste sanjali svih ovih godina može početi odmah. Najčešće se odluke o novim ciljevima donose oko Nove godine. Rešimo da će sledeća godina biti potpuno drugačija, planiramo da započnemo novu dijetu, naučimo španski, promenimo poslodavca, bolje koristimo vreme. Spisak želja je dugačak, svi snovi se spajaju u jedan cilj. Šta se onda dešava? Šta nas zaustavlja na našem putu? Zašto već posle nekoliko nedelja naše nade ispare kao da nikada nisu postojale i ostanu za sledeću godinu. Debi Ford ne samo da odgovara na ova pitanja već i nudi dokazan, praktičan plan za pretvaranje današnjeg dana – ovog trenutka – u početak najbolje godine vašeg života. Najbolja godina vašeg života pruža inspirativan vodič, ohrabrujuće priče, vežbe koje menjaju život – i poziva na akciju. Vreme je da prestanete da se pretvarate kako će život iz snova magično početi sam od sebe. Umesto toga napravite precizan plan i zaista ostvarite život koji čekate. „Jasnoća s kojom Debi Ford komunicira je inspirativna, prijatna i napunila me je gorivom da nastavim da rastem i tražim smisao svog postojanja. Zauvek ću joj biti zahvalna što mi je ovom knjigom pružila takvu saosećajnu mudrost.“ Alanis Moriset, umetnica, pevačica, tekstopisac i sedmostruki dobitnik nagrade Gremi Prikaži više

Prestanite da sanjate budućnost i počnite da živite svoje snove Mnogi od nas provedu dane razmišljajući, pričajući i maštajući o tome kako život treba da nam izgleda Donosimo odluke, obećavamo sebi da ćemo početi da tražimo novi posao, krećemo u potragu za osobom iz snova, počinjemo da vežbamo, prestajemo da pušimo – radimo na svojim životnim ciljevma i onda – odustajemo, postajemo previše zauzeti i zaboravljamo ono što nam je zaista važno. Još jedna godina prolazi, a snovi ostaju neuhvatljivi. Ali šta ako danas otkrijete način da se život kakav ste oduvek želeli nađe ispred vas? Jeste li spremni da počnete da ga živite? „Najbolja godina vašeg života“ pokazaće vam kako da raskrinkate sopstvenu fantaziju – iluziju koja vas sprečava da s reči pređete na dela, da sklopite primirje s prošlošću i stvorite jaku osnovu koja će vas inspirisati za sutrašnjicu, da od običnih trenutaka u životu napravite magične događaje. Nadahnutim stilom, s mudrošću koja se pokazala kao izuzetno korisna, Debi Ford, bestseler autorka Njujork tajmsa, daje objašnjenje kako život o kome ste sanjali svih ovih godina može početi odmah. Najčešće se odluke o novim ciljevima donose oko Nove godine. Rešimo da će sledeća godina biti potpuno drugačija, planiramo da započnemo novu dijetu, naučimo španski, promenimo poslodavca, bolje koristimo vreme. Spisak želja je dugačak, svi snovi se spajaju u jedan cilj. Šta se onda dešava? Šta nas zaustavlja na našem putu? Zašto već posle nekoliko nedelja naše nade ispare kao da nikada nisu postojale i ostanu za sledeću godinu. Debi Ford ne samo da odgovara na ova pitanja već i nudi dokazan, praktičan plan za pretvaranje današnjeg dana – ovog trenutka – u početak najbolje godine vašeg života. Najbolja godina vašeg života pruža inspirativan vodič, ohrabrujuće priče, vežbe koje menjaju život – i poziva na akciju. Vreme je da prestanete da se pretvarate kako će život iz snova magično početi sam od sebe. Umesto toga napravite precizan plan i zaista ostvarite život koji čekate. „Jasnoća s kojom Debi Ford komunicira je inspirativna, prijatna i napunila me je gorivom da nastavim da rastem i tražim smisao svog postojanja. Zauvek ću joj biti zahvalna što mi je ovom knjigom pružila takvu saosećajnu mudrost.“ Alanis Moriset, umetnica, pevačica, tekstopisac i sedmostruki dobitnik nagrade Gremi Čitaj dalje

Detalji predmeta Stanje Polovno Crisis and reform, Boris VUkobrat Наслов Crisis and Reform : State and Civil Society in Transition : discussions on the projects proposed by Boris Vukobrat for the Commonwealth of Independent States and ex-Yugoslavia / editors Predrag Simić, Nebojša Spaić, Mirko Stojčević ; [translated by Ivana Đorđević, Miomira Branković] Врста грађе зборник Језик енглески Година 1994 Издавање и производња Zug : Peace and Crisis Management Foundation ; Belgrade : Institute of International Politics and Economics, 1994 (Belgrade : "Z. Simić") Физички опис 235 str. ; 24 cm Други аутори - особа Simić, Predrag Spaić, Nebojša Stojčević, Mirko Đorđević, Ivana Branković, Miomira, prevodilac = Бранковић, Миомира, преводилац ISBN 86-7067-025-9 Напомене Tiraž 500. Предметне одреднице Друштвена криза – Југославија – Зборници Међународни односи – Постсоцијалистичке државе – Зборници Регионализам – Постсоцијалистичке државе – Зборници Постсоцијалистичке државе – Политичке прилике – Зборници УДК 342.28(497.1)(082) 327(4-664)(082) 323.174(4-664)(082) 323(497.1)(082) COBISS.SR-ID 31134988 Boris Vukobrat - Biografija Boris Vukobrat rođen je 5. marta 1940. godine u Zagrebu. Diplomirao je na beogradskom Fakultetu za spoljnu trgovinu. Radio je kao novinar u časopisu Ekonomska politika, odakle je otpušten zbog političke nepodobnosti. Krajem 1965. godine sa suprugom odlazi u Pariz. Tamo živi veoma skromno, radi kao radnik u Renou (Renault) i istovremeno studira francuski jezik i kulturu na Univerzitetu Sorbona (Sorbonne), kao i ekonomiju na Visokoj politehničkoj školi za spoljnu trgovinu u Parizu. Po završetku školovanja zapošljava se u Kopešimu (Copechim) gde vremenom dolazi na čelo firme koja postaje jedna od vodećih svetskih kompanija u međunarodnoj trgovini petrohemijskim proizvodima. U poslovanju posebnu pažnju posvećuje trgovačkim odnosima bivšeg SSSR-a i ostalih istočnoevropskih zemalja s Francuskom i drugim zemljama zapadne Evrope. Za zasluge u unapređenju ekonomskih odnosa Rusije i Francuske, 1983. godine dobija Orden Chevalier de la Légion d’honneur i postaje najmlađi stranac – nosilac najveće francuske nagrade za mirnodopske zasluge. Proglašen je dobrotvorom Francuske akademije (l’Academie française), što je čast koja se retkima ukazuje, bez obzira na visinu donacije. Zajedno sa Butros Butros-Galijem (Boutros Boutros-Ghali), Đovani Anjelijem (Giovanni Agnelli) i Francuskom akademijom postaje jedan od suosnivača Frankofonskog univerziteta, Univerziteta Senghor (Université Senghor) u Aleksandriji, 1990. godine. Drugi put, godine 1993, dodeljeno mu je Visoko priznanje Officier de la Légion d’honneur iz ličnog fonda predsednika Miterana za mirovna zalaganja u sklopu delovanja Fondacije. Kako su rasle njegove lične mogućnosti, Boris Vukobrat ulaže u svoju domovinu i osniva predstavništva Kopešima (Copechim) u svim glavnim gradovima republika bivše Jugoslavije. Podiže farmu cveća po najvišim svetskim standardima u Konavlima, dokazujući tako da je i u Jugoslaviji moguće poslovati i proizvoditi na najvišem svetskom nivou ukoliko se primenjuju moderna ekonomska i proizvodna načela. Farma je u potpunosti uništena u ratnim razaranjima u okolini Dubrovnika 1991. godine. Kad je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji, Vukobrat je odlučio da učini sve što može da ga zaustavi. Osmislio je koncept nove zajednice bivših jugoslovenskih republika koja bi se zasnivala na načelima regionalizacije i integracije. Projekat je poslao stotinama stručnjaka – politikolozima, ekonomistima, sociolozima, pravnicima, piscima i novinarima – s molbom da ga osnaže svojim idejama. Na osnovu tih predloga i zaključaka s okruglog stola održanog u Beogradu, kojem je prisustvovalo 40-tak stručnjaka različitih profila, u septembru 1992. godine sačinio je i objavio Predloge za novu zajednicu bivših jugoslovenskih republika. Ti Predlozi osmišljeni su u okviru Fondacije za mir i rešavanje kriza, koja je u međuvremenu osnovana u švajcarskom gradu Cugu, kako bi proučavala situaciju u istočnoevropskim zemljama i predlagala rešenja problema nastalih u prelazu iz totalitarizma u demokratiju kao i iz kolektivizma u tržišnu ekonomiju. Projekat je privukao veliku pažnju međunarodne zajednice. Bivši sovjetski predsednik, Mihael Gorbačov, zamolio je Borisa Vukobrata da na temelju tih načela sastavi predlog rešenja krize u bivšem SSSR-u. Fondacija za mir i rešavanje kriza to je i učinila, angažujući grupu najistaknutijih ruskih stručnjaka različitih političkih orijentacija. Predlozi su objedinjeni u knjizi Predlozi za Rusiju i Zajednicu nezavisnih država. Na molbu organizatora Konferencije o bivšoj Jugoslaviji u Ženevi, Fondacija je u oktobru 1992. godine načinila predlog rešenja krize u Bosni i Hercegovini. Sva načela projekta sadržana su u nacrtu tzv. Ahtisarijevog plana, tj. predloga za uređenje Bosne i Hercegovine unutar okvira Vens-Ovenovog plana. Međutim, ideja regionalizacije u Vens-Ovenovom planu, koja se temeljila na etničkoj podeli, bitno je odstupala od Vukobratove ideje, pa je taj plan propao. Boris Vukobrat nastojao je da upozna svetske državnike sa svojim projektom i uveri ih da odustanu od načela etničke podele i održe jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu, što je neophodno za trajan i pravedan mir u bivšoj Jugoslaviji. Redovno se susretao sa međunarodnim posrednicima i najvišim funkcionerima u Kremlju, Jelisejskoj palati, Beloj kući, Palati naroda, sedištu EU u Briselu. Na inicijativu grupe bivših zapadnih lidera, predsednika Forda i Destena (d′Estaing) kao i premijera Kalahana (Callahan) i Šmita (Schmidt), Vukobrat je 1993. godine načinio mirovni plan za Bosnu i Hercegovinu u kojem se zalagao, između ostalog, za strogi nadzor cele granice Bosne i Hercegovine, kako bi se Beograd i Zagreb sprečili u naoružavanju sukobljenih strana, za proširenje mandata snaga UN, kako bi delotvornije štitili civilno stanovništvo, za napuštanje ideje etničke podele Bosne i Hercegovine, za trenutno i bezuslovno međusobno priznanje svih bivših jugoslavenskih republika uz mogućnost promene granica isključivo na temelju međusobnog dogovora. Smatrajući međunarodnu zajednicu u velikoj meri odgovornom za produžavanje rata u Bosni, od sredine 1993. godine Vukobrat uporno ukazuje na neophodnost da vodeće svetske sile jedinstvenim stavom i zajednički dogovorenom akcijom spreče nastavak rata. Predlaže da Moskva i Pariz utiču na Srbe, Vašington na Muslimane, Bon i Vatikan na Hrvate, a London na sve strane u sukobu da prihvate određeno mirovno rešenje. Od početka 1994. godine uputio je vođama tih država preko 70 Pisama predsednika upozoravajući da velika odgovornost za produžavanje rata u Bosni leži u njihovom oklevanju da zajedno nastupe, apelujući da pokrenu akciju koja bi dovela do završetka rata. Ideje iznete u pismima ubrzo su i službeno pozdravljene u Jelisejskoj palati, Kremlju i Beloj kući, dok je uspostavljanje Kontakt grupe bio rezultat godinu dana dugih zalaganja Borisa Vukobrata. Ideje koje je promovisao Vukobrat i Fondacija ubrzo su prihvaćene s odobravanjem i na prostorima bivše Jugoslavije. Održano je sedam okruglih stolova (dva u Beogradu i jedan na Ohridu, Cetinju, Subotici, Banja Luci i Parizu) gde je oko 300 najistaknutijih stručnjaka raspravljalo o različitim aspektima projekta. Svestan uticaja informacijskog embarga na nastavak rata i stvaranje neprijateljstva, u junu 1993. godine Fondacija pokreće radio emisiju Doba razuma koju su prenosile nezavisne radio stanice u celoj našoj regiji, kao i strane radio stanice koje emituju program na srpskom jeziku. Izabrani prilozi iz emisije objedinjeni su u knjizi pod istoimenim nazivom koja je po oceni kritičara, do tada, bila najbolje svedočanstvo o besmislenosti rata. Iz mnoštva do sada sprovedenih akcija izdvaja se izuzetan humanitaran i mirotvoran poduhvat. Naime, Fondacija Borisa Vukobrata organizovala je novembra meseca 1993. godine u Parizu rukometnu utakmicu između reprezentacije Francuske i grupe igrača iz svih zemalja bivše Jugoslavije koji igraju u Francuskoj. Sav prihod od utakmice i direktnog radio prenosa upotrebljen je u humanitarne svrhe. Kako je vreme prolazilo, Boris Vukobrat je kroz brojne intervjue uspeo da objasni javnosti svoju viziju i njenu održivost, tako da je svaki pokušaj manipulacije bio sve manje moguć, posebno zato što su vodeći svetski mediji, kao što su CNN, Le Monde, Le Figaro, International Herald Tribune, pridavali dostojnu pažnju aktivnostima i idejama Borisa Vukobrata, što je i potvrđeno stotinama novinskih stranica. Boris Vukobrat je saosnivač i počasni predsednik Asocijacije nevladinih organizacija jugoistočne Evrope – CIVIS. Asocijaciju CIVIS osnovali su predstavnici nevladinih organizacija iz Srbije i jugoistočne Evrope 4. juna 2007. godine. S obzirom na činjenicu da nije postojalo zajedničko telo ili organizacija koja bi zastupala interese i položaj nevladinih organizacija iz jugoistočne Evrope, Asocijacija CIVIS dobila je, ubrzo po osnivanju, status člana Konferencije međunarodnih nevladinih organizacija Saveta Evrope. CIVIS je aktivan u oblastima međureligijskog dijaloga, promovisanja ljudskih prava i vrednosti civilnog društva, kao i ubrzanja evropske integracije zapadnog Balkana.