Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje ! - Knjiga I - 1937. godina - Knjiga II - 1938. godina - Knjiga III - 1939. godina - Knjiga IV - 1940. godina (u malkice losijem stanju u odnosu na ostale knjige iz kompleta) - Knjiga V - 1940. godina Komentar zakona o izvršenju i obezbedjenju Ivo Matijević, Ferdo Čulinović Ferdo Čulinović (Karlovac, 17. maj 1897 — Zagreb, 15. septembar 1971) je bio pravni istoričar i profesor na Sveučilištu u Zagrebu. Rođen je 17. maja 1897. u Karlovcu. Detinjstvo je proveo, osnovnu i srednju školu (1915) je završio u Senju.[1] Nakon Prvog svetskog rata, pošto se vratio iz austrougarske vojske završio je Pravni fakultet u Zagrebu, a već 1922. je i doktorirao na istom fakultetu.[1] Najpre se zaposlio u carinskoj službi u Splitu (1919—1924), a nakon toga je radio u pravosuđu.[2] prvo kao državni tužilac u Subotici 1924—1928, a zatim na reznim stepenima sudijske karijere. Bio je predsednik okružnih sudova u Beloj Crkvi, Požarevcu, Pančevu, Gospiću i Varaždinu.[2] Takođe je bio starešina državnog tužilaštva u Novom Sadu.[1] Istovremeno, pokazao je veliki interes za književnošću i prevođenjem. Značajan rad mu je zbirka novela „Bura”, objavljena 1927. godine u Subotici. Bavio se i naučnim istraživanjima, a od značajnijih radova u međuratnom periodu su mu bile naučne studije „Statut grada Senja” i „Dušanov zakonik”.[1] Napisao je i više rasprava o zemljoknjiškom pravu.[3] Uz Baltazara Bogišića je bio jedan od najistaknutijih predstavnika pravne etnologije. Koristeći kao materijal narodne uzrečice, pesme, pripovetke, na teritoriji Jugoslavije,[4] objavio je knjigu „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina”, koju je objavio u Beogradu 1938. godine.[5] Uređivao je časopise „Pravosuđe” (1931−36) i reviju „Pravni život” (1935−36).[2] Zbog istaknutog antiustaškog delovanja je nakon uspostavljanja NDH smenjen sa mesta okružnog sudije u Gospiću i neko vreme je bio nezaposlen boraveći u Splitu, a nakon toga je ponovo postavljen za sudiju Okružnog suda u Varaždinu. Decembra 1941. godine se priključio NOP. Godine 1943. je prešao na slobodnu teritoriju. Kraće vreme se zdržao u štabu 13. proleterske brigade i u Glavnom štabu Hrvatske.[3] Bio je jedan od osnivača narodne vlasti u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata.[1] Kao članu ZAVNOH, poverena mu je organizacija sudstva na oslobođenoj teritoriji u Hrvatskoj.[5] Na oslobođenoj teritoriji je započeo izdavanje čaospisa „Narodni pravnik” i u njemu objavio više svojih članaka.[6] Aktivno je sarađivao u izradi materijalnih i organizatorskih propisa o radu sudova u Hrvatskoj. Ove propise je nakon rata objavio u Zborniku Pravnog fakulteta, pod naslovm „Propisi o sudstvu Hrvatske za NOB” (1951).[7] Bio je potpresednik odeljenja pravosuđa za Hrvatsku, sekretar Zakonodavne komisije ZAVNOH i Zemaljske komisije za ratne zločine u Hrvatskoj. Za rad u toku rata je odlikovan Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom zasluga za narod.[1] Juna 1945. godine je izabran za profesora Pravnog fakulteta na Sveučilištu u Zagrebu i vodio je katedru za pravnu istoriju.[8] Dva puta je biran za dekana Pravnog fakulteta školske 1948/49. i 1958/59. godine.[6] Predavao je najpre „Razvitak narodne vlasti za vreme NOB”, i napisao prvi univerzitetski udžbenik iz te oblasti (1946), zatim je predavao „Opštu istoriju države i prava” i „Teoriju države i prava”, a od 1950. Istoriju države i prava naroda Jugoslavije.[7] Osnivač je postdiplomskih studija iz državnopolitičkih nauka (1963).[2] Jedan od njegovih poznatih đaka bio je Hodimir Sirotković.[5] Nastavio je da se bavi naučnim radom, posebno iz oblasti revolucionarnih promena u tada najnovijoj istoriji,[8] državno-pravne i političke istorije,[8] kao i nacionalnog pitanja.[8] Osnivač je Instituta za istoriju države i prava naroda Jugoslavije na Pravnom fakultetu u Zagrebu i bio je njegov prvi direktor (1953).[2] Pod njegovim rukovodstvom, Institut je sakupio obimnu dokumentaciju iz državnopravne i političke istorije.[6] Osim predavanja koja je držao na diplomskim i podstdiplomskim studijama, održao je brojna predavanja iz oblasti državno pravne i političke istorije na drugim pravnim fakultetima u državi i inostranstvu, akadiemije nauke i umetnosti, narodnim i radničkim univerzitetima, domovima JNA i drugo.[9] Inicijator je i organizator brojnih naučnih skupova, kao što su „Petrova gora” (1969), „Lika u Narodnooslobodilačkom ratu” (1970), „Drugi svetski rat i mir među narodima” (1970).[9] Iz zdravstevnih razloga je penzionisan na jesen 1967. godine, a njegov naslednik na katedri bio je Konstantin Bastaić.[5] I nakon penzionisanja je nastavio da se bavi naučnim radom. Tako je nastalo i njegovo najznačajnije delo „Okupatorska podela Jugoslavije”, koje je 1970. godine u Beogradu objavio Vojnoistorijski zavod.[8] Sahranjen je na Mirogoju 19. maja. Od njega se u ime JAZU oprostio akademik Vlasislav Brajković, u ime SANU akademik Vaso Čubrilović, a u ime SAZU akademik Lado Vavpetič.[6] Akademik Zbog brojnih i zapaženih naučnih rezultata u istraživanju državnopravne istorije Jugoslavije, 10. juna 1955. izabran je za dopisnog, a 16. juna 1962. za redovnog člana JAZU u Zagrebu, kada je postao i član Odbora za narodni život i običaje, u čijem radu je učestvovao do smrti.[9][5] JAZU je uedno bio izdavač brojnih njegovih radova. Dopisni člana SANU u Beogradu je postao 1965. godine. [8] Dobitnik je Nagrade „Božidar Adžija” za životno delo (1967),[2] koja je predstavljala najviše naučno priznanje u SR Hrvatskoj.[6] Oktobra 1970. Moskovski državni univerzitet Lomonsov mu je svečano dodelio počasnu titulu dokotra iz istorijskih nauka, za njegov celokupan naučni rad, kao prvom jugoslovenskom naučnom radniku.[9] Dela Ostavio je za sobom čitavu biblioteku naučnik i stručnih radova. Napisao je 48 knjiga i posebno štampanih monografija, 35 naučnih radova u raznim zbirkama, 115 rasprava objavljenih u časopisima, kao i niz recenzija, prikaza i novisnkih članaka.[7] „O slobodi volje” (1929) „Upisi u zemljišnu knjigu” (1930) „Dušanov zakonik” (1931) „Komentar zemljišnoknjižnih zakona” (1931) „Zemljišna knjiga i njeno osnivanje” (1931) „Komentar zakona o izdavanju tapija” (1932) „Baštinsko pravo tapijskog sistema” (1932) „Zemljišnoknjižno pravo” (1933) „Žena u našem krivičnom pravu” (1934)[10] „Statut grada Senja” (1934) „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina” (1938) „Komentar zakona o izvršenju i obezbeđenju” knjige 1—5, sa Ivom Matijevićem (!937-1940) „O pravu uopće” (1946) „Pravosuđe u Jugoslaviji” (1946) „Sudovi nove Jugoslavije” (1946) „Opća istorija države i prava”, knjiga 1:„Robovlasnička država”, knjiga 2: „Feudalna - buržoaska - socijalistička država” (1949) „Seljačke bune u Hrvatskoj” (1951) „Devetsto osamnaesta na Jadranu” (1951) „Revolucionarni pokret u Istri 1921.” (1951) „Razvitak jugoslovenskog feudalizma” (1952) „Riječka država” (1953) „Državnopravna istorija jugoslovenskih zemalja XIX i XX vijeka”, 1 i 2 (1953) „Nacionalno pitanje u jugoslovenskim zemljama” (1955) „Odjeci Oktobra u jugoslovenskim krajevima” (1957) „Slom stare Jugoslavije” (1958) „Stvaranje jugoslovenske države” (1959) „Jugoslavija između dva rata” (1961) „Razvitak jugoslavenskog federalizma” (1962) „Pomorska politika stare Jugoslavije” (1962) „Državnopravni razvitak Jugoslavije” (1963) „Šta je nacija” (1964) „Dvadesetsedmi mart” (1965) „Narodnost i ustavi Jugoslavije” (1965) „Dokumenti o Jugoslaviji” (1968) „Državnopravni razvitak Vojne krajine (s posebnim osvrtom na Slavoniju)” (1969) „Okupatorska podela Jugoslavije” (1970) Mnogi njegovi radovi su štampani u „Radovima” i „Starinama” JAZU i Pomorskom zborniku u Zadru.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Prvo izdanje ! Ferdo Čulinović (Karlovac, 17. maj 1897 — Zagreb, 15. septembar 1971) je bio pravni istoričar i profesor na Sveučilištu u Zagrebu. Rođen je 17. maja 1897. u Karlovcu. Detinjstvo je proveo, osnovnu i srednju školu (1915) je završio u Senju.[1] Nakon Prvog svetskog rata, pošto se vratio iz austrougarske vojske završio je Pravni fakultet u Zagrebu, a već 1922. je i doktorirao na istom fakultetu.[1] Najpre se zaposlio u carinskoj službi u Splitu (1919—1924), a nakon toga je radio u pravosuđu.[2] prvo kao državni tužilac u Subotici 1924—1928, a zatim na reznim stepenima sudijske karijere. Bio je predsednik okružnih sudova u Beloj Crkvi, Požarevcu, Pančevu, Gospiću i Varaždinu.[2] Takođe je bio starešina državnog tužilaštva u Novom Sadu.[1] Istovremeno, pokazao je veliki interes za književnošću i prevođenjem. Značajan rad mu je zbirka novela „Bura”, objavljena 1927. godine u Subotici. Bavio se i naučnim istraživanjima, a od značajnijih radova u međuratnom periodu su mu bile naučne studije „Statut grada Senja” i „Dušanov zakonik”.[1] Napisao je i više rasprava o zemljoknjiškom pravu.[3] Uz Baltazara Bogišića je bio jedan od najistaknutijih predstavnika pravne etnologije. Koristeći kao materijal narodne uzrečice, pesme, pripovetke, na teritoriji Jugoslavije,[4] objavio je knjigu „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina”, koju je objavio u Beogradu 1938. godine.[5] Uređivao je časopise „Pravosuđe” (1931−36) i reviju „Pravni život” (1935−36).[2] Zbog istaknutog antiustaškog delovanja je nakon uspostavljanja NDH smenjen sa mesta okružnog sudije u Gospiću i neko vreme je bio nezaposlen boraveći u Splitu, a nakon toga je ponovo postavljen za sudiju Okružnog suda u Varaždinu. Decembra 1941. godine se priključio NOP. Godine 1943. je prešao na slobodnu teritoriju. Kraće vreme se zdržao u štabu 13. proleterske brigade i u Glavnom štabu Hrvatske.[3] Bio je jedan od osnivača narodne vlasti u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata.[1] Kao članu ZAVNOH, poverena mu je organizacija sudstva na oslobođenoj teritoriji u Hrvatskoj.[5] Na oslobođenoj teritoriji je započeo izdavanje čaospisa „Narodni pravnik” i u njemu objavio više svojih članaka.[6] Aktivno je sarađivao u izradi materijalnih i organizatorskih propisa o radu sudova u Hrvatskoj. Ove propise je nakon rata objavio u Zborniku Pravnog fakulteta, pod naslovm „Propisi o sudstvu Hrvatske za NOB” (1951).[7] Bio je potpresednik odeljenja pravosuđa za Hrvatsku, sekretar Zakonodavne komisije ZAVNOH i Zemaljske komisije za ratne zločine u Hrvatskoj. Za rad u toku rata je odlikovan Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom zasluga za narod.[1] Juna 1945. godine je izabran za profesora Pravnog fakulteta na Sveučilištu u Zagrebu i vodio je katedru za pravnu istoriju.[8] Dva puta je biran za dekana Pravnog fakulteta školske 1948/49. i 1958/59. godine.[6] Predavao je najpre „Razvitak narodne vlasti za vreme NOB”, i napisao prvi univerzitetski udžbenik iz te oblasti (1946), zatim je predavao „Opštu istoriju države i prava” i „Teoriju države i prava”, a od 1950. Istoriju države i prava naroda Jugoslavije.[7] Osnivač je postdiplomskih studija iz državnopolitičkih nauka (1963).[2] Jedan od njegovih poznatih đaka bio je Hodimir Sirotković.[5] Nastavio je da se bavi naučnim radom, posebno iz oblasti revolucionarnih promena u tada najnovijoj istoriji,[8] državno-pravne i političke istorije,[8] kao i nacionalnog pitanja.[8] Osnivač je Instituta za istoriju države i prava naroda Jugoslavije na Pravnom fakultetu u Zagrebu i bio je njegov prvi direktor (1953).[2] Pod njegovim rukovodstvom, Institut je sakupio obimnu dokumentaciju iz državnopravne i političke istorije.[6] Osim predavanja koja je držao na diplomskim i podstdiplomskim studijama, održao je brojna predavanja iz oblasti državno pravne i političke istorije na drugim pravnim fakultetima u državi i inostranstvu, akadiemije nauke i umetnosti, narodnim i radničkim univerzitetima, domovima JNA i drugo.[9] Inicijator je i organizator brojnih naučnih skupova, kao što su „Petrova gora” (1969), „Lika u Narodnooslobodilačkom ratu” (1970), „Drugi svetski rat i mir među narodima” (1970).[9] Iz zdravstevnih razloga je penzionisan na jesen 1967. godine, a njegov naslednik na katedri bio je Konstantin Bastaić.[5] I nakon penzionisanja je nastavio da se bavi naučnim radom. Tako je nastalo i njegovo najznačajnije delo „Okupatorska podela Jugoslavije”, koje je 1970. godine u Beogradu objavio Vojnoistorijski zavod.[8] Sahranjen je na Mirogoju 19. maja. Od njega se u ime JAZU oprostio akademik Vlasislav Brajković, u ime SANU akademik Vaso Čubrilović, a u ime SAZU akademik Lado Vavpetič.[6] Akademik Zbog brojnih i zapaženih naučnih rezultata u istraživanju državnopravne istorije Jugoslavije, 10. juna 1955. izabran je za dopisnog, a 16. juna 1962. za redovnog člana JAZU u Zagrebu, kada je postao i član Odbora za narodni život i običaje, u čijem radu je učestvovao do smrti.[9][5] JAZU je uedno bio izdavač brojnih njegovih radova. Dopisni člana SANU u Beogradu je postao 1965. godine. [8] Dobitnik je Nagrade „Božidar Adžija” za životno delo (1967),[2] koja je predstavljala najviše naučno priznanje u SR Hrvatskoj.[6] Oktobra 1970. Moskovski državni univerzitet Lomonsov mu je svečano dodelio počasnu titulu dokotra iz istorijskih nauka, za njegov celokupan naučni rad, kao prvom jugoslovenskom naučnom radniku.[9] Dela Ostavio je za sobom čitavu biblioteku naučnik i stručnih radova. Napisao je 48 knjiga i posebno štampanih monografija, 35 naučnih radova u raznim zbirkama, 115 rasprava objavljenih u časopisima, kao i niz recenzija, prikaza i novisnkih članaka.[7] „O slobodi volje” (1929) „Upisi u zemljišnu knjigu” (1930) „Dušanov zakonik” (1931) „Komentar zemljišnoknjižnih zakona” (1931) „Zemljišna knjiga i njeno osnivanje” (1931) „Komentar zakona o izdavanju tapija” (1932) „Baštinsko pravo tapijskog sistema” (1932) „Zemljišnoknjižno pravo” (1933) „Žena u našem krivičnom pravu” (1934)[10] „Statut grada Senja” (1934) „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina” (1938) „Komentar zakona o izvršenju i obezbeđenju” knjige 1—5, sa Ivom Matijevićem (!937-1940) „O pravu uopće” (1946) „Pravosuđe u Jugoslaviji” (1946) „Sudovi nove Jugoslavije” (1946) „Opća istorija države i prava”, knjiga 1:„Robovlasnička država”, knjiga 2: „Feudalna - buržoaska - socijalistička država” (1949) „Seljačke bune u Hrvatskoj” (1951) „Devetsto osamnaesta na Jadranu” (1951) „Revolucionarni pokret u Istri 1921.” (1951) „Razvitak jugoslovenskog feudalizma” (1952) „Riječka država” (1953) „Državnopravna istorija jugoslovenskih zemalja XIX i XX vijeka”, 1 i 2 (1953) „Nacionalno pitanje u jugoslovenskim zemljama” (1955) „Odjeci Oktobra u jugoslovenskim krajevima” (1957) „Slom stare Jugoslavije” (1958) „Stvaranje jugoslovenske države” (1959) „Jugoslavija između dva rata” (1961) „Razvitak jugoslavenskog federalizma” (1962) „Pomorska politika stare Jugoslavije” (1962) „Državnopravni razvitak Jugoslavije” (1963) „Šta je nacija” (1964) „Dvadesetsedmi mart” (1965) „Narodnost i ustavi Jugoslavije” (1965) „Dokumenti o Jugoslaviji” (1968) „Državnopravni razvitak Vojne krajine (s posebnim osvrtom na Slavoniju)” (1969) „Okupatorska podela Jugoslavije” (1970) Mnogi njegovi radovi su štampani u „Radovima” i „Starinama” JAZU i Pomorskom zborniku u Zadru.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Državnopravna historija jugoslavenskih zemalja XIX I XX vijeka Ferdo Čulinović Državnopravna historija jugoslavenskih zemalja-- hrvatska, slavonija i dalmacija, istra, srpska vojvodina, bosna i hercegovina. Zagreb 1953. Tvrd povez, 339 strana. Ferdo Čulinović (Karlovac, 17. maj 1897 — Zagreb, 15. septembar 1971) je bio pravni istoričar i profesor na Sveučilištu u Zagrebu. Rođen je 17. maja 1897. u Karlovcu. Detinjstvo je proveo, osnovnu i srednju školu (1915) je završio u Senju.[1] Nakon Prvog svetskog rata, pošto se vratio iz austrougarske vojske završio je Pravni fakultet u Zagrebu, a već 1922. je i doktorirao na istom fakultetu.[1] Najpre se zaposlio u carinskoj službi u Splitu (1919—1924), a nakon toga je radio u pravosuđu.[2] prvo kao državni tužilac u Subotici 1924—1928, a zatim na reznim stepenima sudijske karijere. Bio je predsednik okružnih sudova u Beloj Crkvi, Požarevcu, Pančevu, Gospiću i Varaždinu.[2] Takođe je bio starešina državnog tužilaštva u Novom Sadu.[1] Istovremeno, pokazao je veliki interes za književnošću i prevođenjem. Značajan rad mu je zbirka novela „Bura”, objavljena 1927. godine u Subotici. Bavio se i naučnim istraživanjima, a od značajnijih radova u međuratnom periodu su mu bile naučne studije „Statut grada Senja” i „Dušanov zakonik”.[1] Napisao je i više rasprava o zemljoknjiškom pravu.[3] Uz Baltazara Bogišića je bio jedan od najistaknutijih predstavnika pravne etnologije. Koristeći kao materijal narodne uzrečice, pesme, pripovetke, na teritoriji Jugoslavije,[4] objavio je knjigu „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina”, koju je objavio u Beogradu 1938. godine.[5] Uređivao je časopise „Pravosuđe” (1931−36) i reviju „Pravni život” (1935−36).[2] Zbog istaknutog antiustaškog delovanja je nakon uspostavljanja NDH smenjen sa mesta okružnog sudije u Gospiću i neko vreme je bio nezaposlen boraveći u Splitu, a nakon toga je ponovo postavljen za sudiju Okružnog suda u Varaždinu. Decembra 1941. godine se priključio NOP. Godine 1943. je prešao na slobodnu teritoriju. Kraće vreme se zdržao u štabu 13. proleterske brigade i u Glavnom štabu Hrvatske.[3] Bio je jedan od osnivača narodne vlasti u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata.[1] Kao članu ZAVNOH, poverena mu je organizacija sudstva na oslobođenoj teritoriji u Hrvatskoj.[5] Na oslobođenoj teritoriji je započeo izdavanje čaospisa „Narodni pravnik” i u njemu objavio više svojih članaka.[6] Aktivno je sarađivao u izradi materijalnih i organizatorskih propisa o radu sudova u Hrvatskoj. Ove propise je nakon rata objavio u Zborniku Pravnog fakulteta, pod naslovm „Propisi o sudstvu Hrvatske za NOB” (1951).[7] Bio je potpresednik odeljenja pravosuđa za Hrvatsku, sekretar Zakonodavne komisije ZAVNOH i Zemaljske komisije za ratne zločine u Hrvatskoj. Za rad u toku rata je odlikovan Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom zasluga za narod.[1] Juna 1945. godine je izabran za profesora Pravnog fakulteta na Sveučilištu u Zagrebu i vodio je katedru za pravnu istoriju.[8] Dva puta je biran za dekana Pravnog fakulteta školske 1948/49. i 1958/59. godine.[6] Predavao je najpre „Razvitak narodne vlasti za vreme NOB”, i napisao prvi univerzitetski udžbenik iz te oblasti (1946), zatim je predavao „Opštu istoriju države i prava” i „Teoriju države i prava”, a od 1950. Istoriju države i prava naroda Jugoslavije.[7] Osnivač je postdiplomskih studija iz državnopolitičkih nauka (1963).[2] Jedan od njegovih poznatih đaka bio je Hodimir Sirotković.[5] Nastavio je da se bavi naučnim radom, posebno iz oblasti revolucionarnih promena u tada najnovijoj istoriji,[8] državno-pravne i političke istorije,[8] kao i nacionalnog pitanja.[8] Osnivač je Instituta za istoriju države i prava naroda Jugoslavije na Pravnom fakultetu u Zagrebu i bio je njegov prvi direktor (1953).[2] Pod njegovim rukovodstvom, Institut je sakupio obimnu dokumentaciju iz državnopravne i političke istorije.[6] Osim predavanja koja je držao na diplomskim i podstdiplomskim studijama, održao je brojna predavanja iz oblasti državno pravne i političke istorije na drugim pravnim fakultetima u državi i inostranstvu, akadiemije nauke i umetnosti, narodnim i radničkim univerzitetima, domovima JNA i drugo.[9] Inicijator je i organizator brojnih naučnih skupova, kao što su „Petrova gora” (1969), „Lika u Narodnooslobodilačkom ratu” (1970), „Drugi svetski rat i mir među narodima” (1970).[9] Iz zdravstevnih razloga je penzionisan na jesen 1967. godine, a njegov naslednik na katedri bio je Konstantin Bastaić.[5] I nakon penzionisanja je nastavio da se bavi naučnim radom. Tako je nastalo i njegovo najznačajnije delo „Okupatorska podela Jugoslavije”, koje je 1970. godine u Beogradu objavio Vojnoistorijski zavod.[8] Sahranjen je na Mirogoju 19. maja. Od njega se u ime JAZU oprostio akademik Vlasislav Brajković, u ime SANU akademik Vaso Čubrilović, a u ime SAZU akademik Lado Vavpetič.[6] Akademik Zbog brojnih i zapaženih naučnih rezultata u istraživanju državnopravne istorije Jugoslavije, 10. juna 1955. izabran je za dopisnog, a 16. juna 1962. za redovnog člana JAZU u Zagrebu, kada je postao i član Odbora za narodni život i običaje, u čijem radu je učestvovao do smrti.[9][5] JAZU je uedno bio izdavač brojnih njegovih radova. Dopisni člana SANU u Beogradu je postao 1965. godine. [8] Dobitnik je Nagrade „Božidar Adžija” za životno delo (1967),[2] koja je predstavljala najviše naučno priznanje u SR Hrvatskoj.[6] Oktobra 1970. Moskovski državni univerzitet Lomonsov mu je svečano dodelio počasnu titulu dokotra iz istorijskih nauka, za njegov celokupan naučni rad, kao prvom jugoslovenskom naučnom radniku.[9] Dela Ostavio je za sobom čitavu biblioteku naučnik i stručnih radova. Napisao je 48 knjiga i posebno štampanih monografija, 35 naučnih radova u raznim zbirkama, 115 rasprava objavljenih u časopisima, kao i niz recenzija, prikaza i novisnkih članaka.[7] „O slobodi volje” (1929) „Upisi u zemljišnu knjigu” (1930) „Dušanov zakonik” (1931) „Komentar zemljišnoknjižnih zakona” (1931) „Zemljišna knjiga i njeno osnivanje” (1931) „Komentar zakona o izdavanju tapija” (1932) „Baštinsko pravo tapijskog sistema” (1932) „Zemljišnoknjižno pravo” (1933) „Žena u našem krivičnom pravu” (1934)[10] „Statut grada Senja” (1934) „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina” (1938) „Komentar zakona o izvršenju i obezbeđenju” knjige 1—5, sa Ivom Matijevićem (!937-1940) „O pravu uopće” (1946) „Pravosuđe u Jugoslaviji” (1946) „Sudovi nove Jugoslavije” (1946) „Opća istorija države i prava”, knjiga 1:„Robovlasnička država”, knjiga 2: „Feudalna - buržoaska - socijalistička država” (1949) „Seljačke bune u Hrvatskoj” (1951) „Devetsto osamnaesta na Jadranu” (1951) „Revolucionarni pokret u Istri 1921.” (1951) „Razvitak jugoslovenskog feudalizma” (1952) „Riječka država” (1953) „Državnopravna istorija jugoslovenskih zemalja XIX i XX vijeka”, 1 i 2 (1953) „Nacionalno pitanje u jugoslovenskim zemljama” (1955) „Odjeci Oktobra u jugoslovenskim krajevima” (1957) „Slom stare Jugoslavije” (1958) „Stvaranje jugoslovenske države” (1959) „Jugoslavija između dva rata” (1961) „Razvitak jugoslavenskog federalizma” (1962) „Pomorska politika stare Jugoslavije” (1962) „Državnopravni razvitak Jugoslavije” (1963) „Šta je nacija” (1964) „Dvadesetsedmi mart” (1965) „Narodnost i ustavi Jugoslavije” (1965) „Dokumenti o Jugoslaviji” (1968) „Državnopravni razvitak Vojne krajine (s posebnim osvrtom na Slavoniju)” (1969) „Okupatorska podela Jugoslavije” (1970) Mnogi njegovi radovi su štampani u „Radovima” i „Starinama” JAZU i Pomorskom zborniku u Zadru.

Noah Dietrich - Howard: The Amazing Mr. Hughes Fawcett, 1972 303 str. meki povez stanje: vrlo dobro Noah Dietrich (February 28, 1889 – February 15, 1982) was an American businessman, who was the chief executive officer of the Howard Hughes business empire from 1925 to 1957. (Even though these dates have been recorded as the official period of employment, Noah Dietrich continued to oversee and make executive decisions for the Hughes industries as late as 1970.) According to his own memoirs, he left the Hughes operation over a dispute involving putting more of his income on a capital gains basis. The manuscript of his eventual memoir, Howard: The Amazing Mr. Hughes, may have been a key, if inadvertent, source of novelist Clifford Irving`s infamous fake autobiography of Hughes. Noah Dietrich is often credited as the `mastermind` behind the Howard Hughes empire. Some say it was 80 percent Noah Dietrich`s genius and 20 percent Howard Hughes` taste for gambling that created the fortune. In spite of vast differences in their characters they were a dynamic combination, and together they soared. Noah Dietrich was born February 28, 1889 in Madison, Wisconsin and was the fourth of six children born to Sarah Peters and German-born evangelical Lutheran minister John Dietrich. John Dietrich, a widower, brought a daughter, Amanda, to the marriage. The household of nine was very religious and caring but undemonstrative. John`s income as a preacher provided only the bare necessities, therefore young Noah learned early on that if he wanted something he would have to rely on his own resources. Maintaining close friendships was difficult for Noah, who had to change schools every two years when his father was assigned to a new congregation. Noah forged a tight bond with his younger brother Paul, however, that endured until Paul`s death in the 1960s. At school, Noah was known as a mathematical whiz and a straight-A student with plans to attend college, but this dream was dashed when his father retired, making it imperative that Noah find a job to help support the family. In 1910 Noah married and moved with his wife to Maxwell, New Mexico, where he was offered a job as cashier at a bank. After six months, he decided to head west for the booming town of Los Angeles. There he became auditor for the Los Angeles Suburban Land Company, a syndicate that included General Harrison Gray Otis, owner of the Los Angeles Times, and his son-in-law Harry Chandler. They had purchased two large land parcels in the San Fernando Valley that spread from what is now North Hollywood to Calabasas. When the syndicate shut down Noah was hired as auditor for the Janss Investment Company, which was selling home sites in the San Gabriel Valley and was making plans to develop Westwood. In 1917, when Noah was 28 years old, he began a new job as assistant comptroller for the E.L. Doheny Oil Companies, which had offices in New York City. His wife, preferring the warmer climate of the West, took their two daughters and moved back there. Noah soon followed. His next position was as senior accountant for Haskins & Sells, a Los Angeles public accounting firm that was then one of the most prominent in the country. It was in 1923 that Noah realized he needed to become a CPA in order to advance in his profession. He tutored himself and passed the three-day exam without difficulty. After earning his certification, he served as comptroller for H. L. Arnold, which distributed three lines of automobiles in three different states, for five years. The position offered a Ford dealership in Phoenix and this tempted Noah, as automobiles had always fascinated him: In the early 1920s he had held the driving-speed record from Los Angeles to Oakland. Noah didn`t take that opportunity, however, after fate stepped in and introduced the 36-year-old Noah to the then 19-year-old Howard Hughes. The Dietrich-Hughes association began Thanksgiving Day, 1925. The young Howard Hughes had recently inherited Hughes Tool Company (valued at $660,000), which manufactured drilling bits for oil companies. He needed somebody with extensive business experience to oversee the Houston-based plant. Noah was hired at a $10,000 a year salary to run the company, thus freeing the young heir to pursue other interests. He immediately became Hughes` right-hand man and trusted business advisor, a relationship that would span more than three decades. Noah served as Chief Executive Officer for what he developed into the far-ranging Hughes empire. He was both director and vice president of Hughes Tool Company, director and chairman of the executive committee of Trans World Airlines (TWA), chairman of the board of RKO Pictures Corporation and director of Hughes Aircraft. In 1956, Noah was one of the highest-paid corporate executives in the United States. After he and his first wife divorced, Noah married a second time in the 1930s and had three more children. In 1955 he married for the last time. His third wife had two young daughters from a previous marriage. One of the high points of 1956 was his tour of Europe with his family and a safari to East Africa with his two sons. He embarked on a similar tour in 1960. In March of 1957, after 32 years with Howard Hughes and only two vacations, Noah Dietrich quit. While enjoying semi-retirement, he was asked to serve as a commissioner of the City of Los Angeles, a director of the Metropolitan Water District of Southern California, and was also a much sought-after guest speaker throughout the United States. He wrote a book about his experience as advisor and confidante of Howard Hughes, Howard: The Amazing Mr. Hughes. He also opened financial consulting offices in Century City in Los Angeles. In the mid 1970s, after undergoing two major operations and suffering from myasthenia gravis (the muscle disease that killed Aristotle Onassis), he finally retired. In spite of these setbacks, he still possessed a brilliant mind, a great interest in life and a positive attitude. People often wonder why Noah stayed with the eccentric Howard Hughes for so many years. The answer is simple: He loved the job, and he possessed an incredibly good disposition, which enabled him to deal with the stress of it. Unlike his former employer, the last years of Noah Dietrich`s life were happy ones. On February 15, 1982 he passed away peacefully and near people who loved him. Nonfiction, Biography, Memoir, 034016493X, Hauard Hjuz

U ovoj obimnoj knjizi dati su na jasan način svi faktori koji utiču na karakterizaciju naftno-gasnog sloja. Knjiga je bogato ilustrovana primerima koji se mogu primeniti u praksi. U knjizi su date tablice i dijagrami koji se koriste kod rešavanja praktičnih problema. 1. UVOD 1 2. Karakterizacija rezervoara 2 3. Rezervoari ugljovodonika 2 3.1. Uslovi za postojanje rezervoara za naftu ili gas 2 3.2. Generasanje ugljovodonika i njihove migracije 4 3.3. Zamke ugljovodonika 6 3.4. Temperatura i pritisak u rezervoaru 8 4. Sastav ležišnih fluida 14 4.1. Ležišni fluidi 14 4.2. Izražavanje sastava u prirodnoj smesi uglјovodonika 14 4.3. Najzastuplјeniji jedinjenja u ležištima nafte, gasa i kondenzata. 14 4.4. Klasifikacija ležišnih fluida 14 4.4.1. Klasifikacija prema McCainu 15 4.4.2. Klasifikacija prema Sečenu 16 4.4.3. Klasifikacija prema Ahmedu 18 5. Fazno ponašanje 19 5.1. Faza 19 5.2. Sistem 20 5.3. Broj stepeni slobode višefaznog sistema 20 5.4. Fazni prelazi 20 5.5. Čiste supstance 21 5.5.1. Fazno ponašanje jednokomponentnog sistema fluida (čisti metan, etan) 21 5.5.2. Dijagram pritiska i temperature za višekomponentne sisteme 22 5.6. Karakteristike faznog ponašanja višekomponentnog sistema 24 6. Fundamentalno ponašanje gasnih i naftnih rezervoara 25 6.1. Klasifikacija rezervoara i rezervoarskih fluida 25 6.2. Naftni rezervoari 25 6.2.1. Obična sirova nafta 26 6.3. Rezervoari za gas 32 6.3.1. Rezervoari sa gasnim kondenzatom 33 6.3.2. Gasni kondenzat u blizini kritične tačke 35 6.3.3. Rezervoar vlažnog gasa 36 6.3.4. Rezervoar suvog gasa 37 6.4. Klasifikacija ugljovodoničnih tečnosti prema početnom sastavu 38 6.5. Nedefinisane naftne frakcije 39 7. Karakteristike rezervoarskih fluida 42 7.1. Karakteristike prirodnog gasa 42 7.2. Ponašanje idealnih gasova 43 7.2.1. Zakonitosti i jednačine koje određuju karakteristike idealnih gasova 43 7.3. Gasne smeše, Molarna masa, molarna zapremina, Avogadrov broj 54 7.3.1. Fizičke karakteristike gasne smeše 55 7.4. Osobine realnih gasova 67 7.4.1. Van der Waalsova jednačina stanja 67 7.4.2. Faktor kompresibilnosti 67 7.4.3. Zakon (načelo) korespondentnih stanja (ZKS) za čiste gasove 69 7.4.4. Kritični parametri naftnih gasova 70 7.4.5. Generalizovana korelacija za određivanje Z-faktora smese 71 7.4.6. Određivanje pseudokritičnih karakteristika kada nije poznat sastav gasa 85 7.4.7. Efekti ne ugljovodoničnih komponenti na faktor kompresibilnosti (Z) 87 8. Laboratorijske analize rezervoarskog fluida (Eksperimentalni postupci za pVT karakterizaciju fluida) 93 8.1. Karakteristike rezervoara koje se određuju iz PVT-dijagrama 93 8.2. Metode određivanja karakteristika 94 8.3. Sastav rezervoarskog fluida 94 8.3.1. Ispitivanje sastava ekspanzijom uzorka konstantnog sastava 96 8.4. Zapreminski faktor nafte (Bo) 109 8.4.1. Određivanje zapreminskog faktora 111 8.5. Faktor rastvorljivosti gasa u nafti (Rs) 115 8.5.1. Određivanje faktora rastvorljivosti 116 8.6. Dvofazni zapreminski faktor nafte (Bto) 125 8.7. Zapreminski faktor realnog gasa (Bg). 126 8.8. Faktor isparljivosti nafte iz gasa (Rv) 127 8.9. Dvofazni zapreminski faktor stvaranja gasa (Btg) 129 8.10. Pritisak zasićenja (pritisak u mehurićima), Pb 130 9. Ravnotežni odnosi faza kod uglјovodoničnih sistema 137 9.1. Ravnotežni odnosi 137 9.2. Flash kalkulacija 141 10. Kubne jednačine stanja realnih gasova 158 10.1. Van der Waalsova jednačina stanja 158 10.2. Parametri kubne jednačine stanja 159 10.3. Rešenja Van der Waalsove jednačine 160 10.4. Pravila mešanja 161 10.5. Druge poznate kubne jednačine stanja 162 10.5.1. Jednačina stanja Redlicha i Kwonga 162 10.5.2. Soave-Redlich-Kwongova jednačina 163 10.5.3. Jednačina stanja Penga i Robinsona 163 10.6. Korekcija zapremine tečne faze (volume shift ) 164 11. Ležišne vode 165 11.1. Hemijske karakteristike podzemnih voda ležišta nafte i gasa 166 12. Viskoznost ležišnih fluida 168 12.1. Definicija viskoznosti i podela fluida prema reološkim svojstvima 168 12.2. Klasifikacija fluida na njutnovske i nenjutnovske fluide 174 12.3. Uticaj pritiska, temperature i sastava na viskoznost ležišnih fluida 177 12.4. Isplake 177 13. Kolektorske (rezervoarske) karakteristike stena 186 13.1. Vrste kolektorskih (rezervoarskih) stena 186 13.2. Poroznost 187 13.2.1. Podela poroznosti prema genezi pora 187 13.2.2. Podela poroznosti prema veličini pora i praznina 188 13.2.3. Podela prema karakteru sistema pora 189 13.2.4. Vrste poroznosti 194 13.2.5. Merenje poroziteta 196 13.2.5.1. Helijumska porozimetrija 198 13.3. Mehaničke karakteristike stena 207 13.3.1. Kompresibilnost stena 211 13.3.2. Kompresibilnost formacije 215 13.3.3. Određivanje kompresibilnosti stena. 215 13.4. Permeabilitet 222 13.4.1. Vrste fluida prema kompresibilnosti 225 13.4.2. Geometrija proticanja 226 13.4.3. Režimi proticanja fluida 226 13.4.4. Linearni protok nestišlјivog fluida (tečnost) 227 13.4.5. Linearni protok slabo stišlјivog fluida (tečnost) 228 13.4.6. Linearni protok stišlјivog fluida (gas) 228 13.4.7. Varijacije propusnosti u linearnom sistemu proticanja fluida 229 13.4.8. Radialni protok nestišlјivog fluida 231 13.4.9. Radialni protok slabo stišlјivog fluida (tečnost) 232 13.4.10. Radialni protok stišlјivog fluida (gas) 233 13.4.11. Varijacije propusnosti u radijalnom sistemu proticanja fluida 234 13.4.12. Merenje propusnosti 236 13.5. Raspodela zasićenja fluidima u ležišnim stenama 250 13.5.1. Površinski napon 250 13.5.2. Eksperimentalne metode određivanja kapilarnog pritiska 252 13.6. Relativna propusnost i višefazni protok 262 13.6.1. Relativna propustlјivost 262 13.6.2. Proračun nemešlјivog istiskivanja fluida. 263

Русская живопись XIX века Moskva, Rusija 1962. Tvrd povez, ruski jezik, bogato ilustrovano, veliki format (27×35 cm), 12 strana + 64 lista sa reprodukcijama. Knjiga je veoma dobro očuvana. T1 Sadržaj: 1. О. А. КИПРЕНСКИЙ (1782—1836) : Портрет А. С. Пушкина. 1827 г. 2 . О. А. КИПРЕНСКИЙ (1782—1836) : Автопортрет. 1809 г. 3. В. А. ТРОПИНИН (1776—1857): Голова мальчика (Портрет сына художника). Окo 1818 г. 4 . А. Г. ВЕНЕЦИАНОВ (1780—1847) : На пашне. Весна 5 . А. Г. ВЕНЕЦИАНОВ (1780—1847) : Спящии пастушок. 1824 г. Государсгденный Русскай музей 6 . СИЛЬВ. Ф. ЩЕДРИН (1791—1830) : На острове Капри. 1826 г. 7 . К. П. БРЮЛЛОВ (1799—1852) : Последнии день Помпеи. 1830—1833 гг. 8 . К. П. БРЮЛЛОВ (1799—1852) : Портрет Ю. П. Самоиловои с воспитанницеи на маскараде. 1839—1840 гг. 9 . К. П. БРЮЛЛОВ (1799—1852): Автопортрет. 1848 г. 10 . А. А. ИВАНОВ (1806—1858) : Явление Христа народу 1837—1857 г. 11 . А. А. ИВАНОВ (1806—1858): Голова раба. Этюд 12 . А. А. ИВАНОВ (1806—1858) : Обнаженныи мальчик. Сидящий на Драпировке 13 . А. Л. ИВAНОВ (1806—1858) : Аппиева дорога при закате солнца. 1845 г. 14 . П. А. ФЕДОТОВ (1815—1852) : Сватовство майорa, 1848 г. 15 . П. А. ФЕДОТОВ (1815—1852) : «Анкор, еще анкор!» 16 . В. Г. ПЕРОВ : (1833—1882) : Сельский крестныи ход на Пасхе. 1861 г. 17 . В. Г. ПЕРОВ (1833—1882) : Последнии кабак у заставы. 1868 г. 18 . В. Г. ПЕРОВ (1833—1882) : Портрет Ф. М. Достоевского. 1872 г. 19 . И. Н. КРАМСКОЙ (1837—1887) : Автопортрет. 1867 г. 20 . И. Н. КРАМСКОЙ (1837—1887): Портрет Л. Н. Толстого. 1873 г. 21. Н. Н. ГЕ (1831—1894): Тайная вечеря. 1863 г. 22. Н. Н. ГЕ (1831—1894): Петр I допрашивает царевича алексея петровича в Петергофе. 1871 г. 23. А. К. САВРАСОВ (1830—1897): Грачи прилетели. 1871 г. 24. Ф. А. ВАСИЛЬЕВ (1850—1873): Оттепель. 1871 г. 25. В. В. ВЕРЕЩАГИН (1842—1904): Смертельно раненныи. 1873 г. 26. В. В. ВЕРЕЩАГИН (1842—1904): Шипка-шеиново. Скобелев под Шипкой. 1877—1878 г. 27. И. К. АЙВАЗОВСКИИ (1817—1900): Черное море. 1881 г. 28. И. И. ШИШКИН (1832—1898): Рожь. 1878 г. 29. И. И. ШИШКИН ( 1832— 1898): В лесу мордвиновой. 1891 г. 30. К. Л. СЛВИЦКИИ (1844—1905): Встреча иконы. 1878 г. 31. В. М. МАКСИМОВ (1844—1911): Приход колдуна на крестьянскую свадьбу. 1875 г. 32. В. Е. МАКОВСКИЙ(1846—1920): Свидание. 1883 г. 33. В. Е. МАКОВСКИЙ (1846—1920): Вечеринка. 1875—1897 гг. 34. Н. А. ЯРОШЕНКО (1846—1898): Кочегар. 1878 г. 35. Н. А. ЯРОШЕНКО (1846—1898): Курсистка. 1883 г. 36. И. Е. РЕПИН (1844—1930): Бурлаки на Волге. 1870—1873 гг. 37. И. Е. РЕПИН (1844—1930): Протодиакон. 1877 г. 38. И. Е. РЕПИН (1844—1930): Портрет М. П. Мусоргского. 1881 г. 39. И. Е. РЕПИН (1844— 1930): Крестныи ход В Курской губерний. 1880—1883 гг. 40. И. Е. РЕПИН (1844—1930): Не ждали. 1884—1888 гг. 41. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Утро стрелецкои казни. 1881 г. 42. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Меншиков в Березове. 1883 г. 43. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Боярыня морозова. 1887 г. 44. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Олова боярыни морозовой. Этюд. 1886 45. В. И. СУРИКОВ (1848—1916): Покорение Сибири Ермаком. 1895 г. 46. В. М. ВАСНЕЦОВ (1848—1926): Аленушка. 1881 г. 47. В. М. ВАСНЕЦОВ (1848—1926): Богатыри. 1881—1898 гг. 48. А. И. КУИНДЖИ (1842—1910): Березовая роща. 1879 г. 49. В. Д. ПОЛЕНОВ (1844—1927): Московский дворик. 1878 г. 50. И. И. ЛЕВИТАН (1860—1900): Март. 1895 г. 51. И. И. ЛЕВИТАН (1860—1900): Золотая осень. 1895 г. 52. И. И. ЛЕВИТАН (1860—1900): Летнии вечер. 1900 г. 53 . М. А. ВРУБЕЛЬ (1856—1910) : Демон. 1890 г. 54 . М. А. ВРУБЕЛЬ (1856—1910) : Пан. 1899 г. 55 . М. А. ВРУБЕЛЬ (1856—1910): К ночи. 1900 г. 56 . С. В. ИВАНОВ (1864—1910) : В дороге. Смерть переселенца. 1889 г. 57 . К. А. КОРОВИН (1861—1939): У Балкона. Испанки Леонора И Ампара. 1886 г. 58 . Н. А. КАСАТКИН (1859—1930) : Углекопы. Смена. 1895 г. 59 . А. Е. АРХИПОВ (1862—1930) : По реке Оке. 1890 г. 60. А. П. РЯБУШКИН (1861—1904) : Свадебныи поезд в Москве XVII столетия. 1901 г. г 61. Ф. А. МАЛЯВИН (1869—1939): Крестьянка в красном платье 62. В. А. СЕРОВ (1865—1911): Девушка, освещенная солнцем. 1888 г. 63. В. А. СЕРОВ (1865—1911): Октябрь. Домотканово. 1895 г. 64. В. А. СЕРОВ (1865—1911): Портрет М. Н. Ермоловой. 1905 г.

Kao na slikama SOJA Vlastimir Đorđević i Nedeljko Nenadić Izdavač: Nolit, Beograd Povez: mek Broj strana: 198. Соја (Glycine max (L.) Merr.)[2] биљна је врста која припада породици Fabaceae. Место порекла ове биљне врсте је Кина. Први историјски, писани, наводи о соји потичу из 3000. године п. н. е. Поред пиринча, пшенице, јечма и проса, соја је један од главних усева који су значајно допринели опстанку кинеске цивилизације. Соја Soybean.USDA.jpg Научна класификација Царство: Plantae (нерангирано): Angiosperms (нерангирано): Eudicots (нерангирано): Rosids Ред: Fabales Породица: Fabaceae Потпородица: Faboideae Род: Glycine Врста: G. max Биномно име Glycine max (L.) Merr. Синоними[1] Dolichos soja L. Glycine angustifolia Miq. Glycine gracilis Skvortsov Glycine hispida (Moench) Maxim. Glycine soja sensu auct. Phaseolus max L. Soja angustifolia Miq. Soja hispida Moench Soja japonica Savi Soja max (L.) Piper Soja soja H. Karst. Soja viridis Savi Првих 3.000 година, соја се није пуно удаљила од свог места порекла. Почетком нове ере, соја се шири на територије данашње јужне Кине, Кореје и Јапана који се сматрају секундарним центрима порекла. Развојем поморског саобраћаја у 18. веку нове ере, соју полако упознају друге цивилизације и појављује се у ботаничким баштама у Европи и Америци. Сматра се да је соју у Америку донео Бенџамин Френклин. Новија историја соје почиње у 19. веку у Америци одакле започиње ширење по целом свету и соја заузима значајно место у модерној пољопривреди. У модерној историје соје важна су још два догађаја. 1996. године на тржишту се појавила прва генетички модификована соја (отпорна на тотални хербицид глифосат) и 2002. године соја по први пут напушта планету земљу - на међународној свемирској станици произведене су експерименталне количине соје као потенцијалне хране на свемирским путовањима. Основни разлог гајења соје јесте повољан хемијски састав зрна. Наиме, у зрну соје налази се између 35 и 40% протеина и око 20% уља што га чини веома повољном сировином за исхрану људи и животиња. Протеини соје садрже све есенцијалне аминокиселине у довољној количини тако да прерађевине од соје представљају квалитетну храну. Сојино уље не спада у групу висококвалитетних уља (као маслиново и сунцокретово) због веће количине полинезасићених масних киселина и мањег удела олеинске киселине. Поред уља и протеина у зрну соје налазе и друга физиолошки активна једињења као што су изофлавони, фитостероли, сапонини, фитинска киселина који имају повољан утицај на здравље људи. Такође у зрну соје налазе се и неке антинутритивене материје као што су инхибитори протеаза (термичком обрадом зрна соје ове материје се неутралишу) и несварљиви олигосахариди. Хемаглутинин је састојак семена соје који у крви подстиче стварање масе која слепљује црвена крвна зрнца, што онемогућује исправну апсорпцију кисеоника и његову дистрибуцију ћелијама организма. Најконтроверзнији састојци семена соје су неки изофлавони (фитоестрогени), попут генистеина и даидзеина. Генистеин се показао као инхибитор тирозин киназе, ензима битног у процесу коришћења есенцијалне аминокиселине тирозина у мозгу, чији је утицај изузетно важан за функцију тироидних хормона и многе друге функције организма. Утицај изофлавона на смањење функције тироидне жлијезде изазива развој хипотиреозе. Списак производа који се добијају од соје је дугачак и поред разних прехрамбених производа и адитива, соја је сировина у индустрији гуме, боја, лакова, лепкова, фармацеутској индустрији, и све популарнија сировина за биодизел. Протеини соје чине око 2/3 светске производње биљних протеина док 1/3 биљних уља потиче од соје. Оброци од сојног семена са неутралисаним мастима су значајан и јефтин извор беланчевина у исхрани животиња и многим готовим јелима. Сојино уље је други важан производ у преради соје. На пример, производи од соје попут тесктурираних биљних беланчевина (TVP) су заменска намирница за многе месне и млечне производе.[3] Соја даје више беланчевина по хектару од већине других пољопривредних производа.[4] Традиционални начини кориштења неферментисаног семена соје укључује и сојино млеко, од којег се прави тофу. Међу ферментисаним намирницама од соје налазе се, између осталих, и сојин сос, ферментисана паста од семена, јапански nattō (納豆) и јавански темпех. Њено уље се користи у многим индустријским апликацијама. Највећи светски произвођачи соје су САД (36%), Бразил (36%), Аргентина (18%), Кина (5%) и Индија (4%).[5][6] Семе соје садржи значајне количине фитинске киселине, алфа-линолеинске киселине и изофлавона. Садржај Име Уреди Ова биљка је позната као велико семе на кинеском и јапанском језику (кин. 大豆 - daizu) или жуто семе (кин. 黄豆 - huángdòu). Незрела соја као и јело које се од ње справља називају се едамаме у Јапану,[7][8] али се у енглеском и другим језицима, едамаме назива само специфично јело. Латинско име рода, Glycine, исто је као и једна једноставна аминокиселина (глицин). Од почетка 20. века соја се у Америци називала златно или чудотворно семе (golden bean, miracle bean).[9] Међународни назив соја је најзад изведен из јапанског изговора кинеско-јапанске ријечи 醤油 (shōyu) којом се означава сојин сос, кроз немачку адаптацију исте речи, соја.[10] Класификација Уреди Мали, ружичасти цветови соје Разне сорте соје се користе на различите начине Род Glycine (Willd.) подељен је на два подрода, Glycine и Soja. Подрод Soja ((Moench) F.J. Herm.) укључује култивирану соју Glycine max (L.) Merr., као и дивљу соју Glycine soja Sieb. & Zucc. Обе биљке су једногодишње. Glycine soja је дивљи предак култивиране соје, а у дивљни расте у Кини, Јапану, Кореји, Тајвану и Русији.[11] Подрод Glycine састоји се од најмање 25 дивљих, једногодишњих врста: на пример Glycine canescens (F.J. Herm.) и G. tomentella (Hayata) расту у Аустралији и Папуи Новој Гвинеји.[12][13] Вишегодишња соја (Neonotonia wightii) пореклом је из Африке, а данас је доста раширена биљка у тропским подручјима, а служи за исхрану домаћих животиња.[14][15][16] Попут неких других биљака које су давно одомаћене, однос модерне соје и врста које расту у дивљини не може се пратити уз потпуну сигурност и тачност. Она је одомаћени варијетет са изузетно великим бројем сорти. Опис Уреди Разне сорте соје различито нарасту у различитим окружењима. Висина биљке се креће од 20 cm до 2 метра. Махуне, стабљика и листови прекривени су финим, смеђим или сивим длачицама. Листови су тропрсти, имају три или четири листића на листу, а сваки од листића је 6 до 15 cm дуг а 2 до 7 cm широк. Листови опадају пре него што семе сазри. Неугледни, самоопрашујући цветови смештени су у пазуху листа, најчешће су бели, ружичасти или љубичасти. Плод је длакава махуна која расте у гроздовима од по три до пет, свака је дуга од 3 до 8 cm, а обично садржи два до четири (ретко више) семена, промера 5 до 11 mm. Семе соје се јавља у разним величинама, са разним бојама махуна или семењаче, укључујући црну, смеђу, плаву, жуту, зелену или шарену. Махуна зреле соје је тврда, отпорна на воду, те штити котиледоне и хипокотиле (или „клице“) од оштећења. Ако је опна напукне, семење неће проклијати. Ожиљак, видљив на семењачи, назива се хилус (хилум, обично црн, смеђ, кожнат, сив и жут) а на једном крају хилуса је микропила односно мали отвор у семењачи који омогућава апсорпцију воде неопходне за клијање. Семе попут соје које садржи веома високе нивое беланчевина, је ортодоксно. А. Карл Леополд, син Алда Леополда, започео је проучавање ове сојине особине на Институту за истраживање биљака при универзитету Корнел средином 1980-их. Открио је да соја и кукуруз имају цео низ растворљивих угљених хидрата који пружају одрживост ћелијама семена.[17] Почетком 1990-их успео је да региструје патенте о техникама за заштиту „биолошких мембрана“ и беланчевина у сувом стању. Фиксирање азота Уреди Соја, сирова, зрело семе Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz) Енергија 1.866 kJ (446 kcal) Угљени хидрати 30,16 g Шећери 7,33 g Прехрамбена влакна 9,3 g Масти 19,94 g Засићене 2,884 g Мононезасићене 4,404 g Полинезасићене омега‑3 омега‑6 11.255 g 1,330 g 9,925 g Протеини 36,49 g Триптофан 0,591 g Треонин 1,766 g Изолеуцин 1,971 g Леуцин 3,309 g Лизин 2,706 g Метионин 0,547 g Цистин 0,655 g Фенилаланин 2,122 g Тирозин 1,539 g Валин 2,029 g Аргинин 3,153 g Хистидин 1,097 g Аланин 1,915 g Аспарагинска киселина 5,112 g Глутаминска киселина 7,874 g Глицин 1,880 g Пролин 2,379 g Серин 2,357 g Витамини Витамин А екв. (0%) 1 μg Тиамин (Б1) (76%) 0,874 mg Рибофлавин (Б2) (73%) 0,87 mg Ниацин (Б3) (11%) 1,623 mg Витамин Б5 (16%) 0,793 mg Витамин Б6 (29%) 0,377 mg Фолат (Б9) (94%) 375 μg Витамин Б12 (0%) 0 μg Холин (24%) 115,9 mg Витамин Ц (7%) 6 mg Витамин Е (6%) 0,85 mg Витамин К (45%) 47 μg Минерали Калцијум (28%) 277 mg Бакар (83%) 1,658 mg Гвожђе (121%) 15,7 mg Магнезијум (79%) 280 mg Манган (120%) 2,517 mg Фосфор (101%) 704 mg Калијум (38%) 1.797 mg Натријум (0%) 2 mg Цинк (51%) 4,89 mg Остали конституенти Вода 8,54 g Холестерол 0 mg Линк према УСДА бази података Јединице μg = микрограми • mg = милиграми IU = интернационалне јединице Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Многе легуминозе (луцерка, детелина, грашак, пасуљ, соја, кикирики и друге) садрже симбиотске бактерије зване Rhizobia које живе унутар коренских квржица. Те бактерије имају посебне способности фиксирања молекуларног азота (N2) из атмосфере и његово претварање у амонијак (NH3).[18] Хемијска реакција је следећа: N2 + 8 H+ + 8 e− → 2 NH3 + H2 Након тога, амонијак се претвара у следећи облик, амонијум јона (NH4+), који неке биљке могу користити, путем следеће реакције: NH3 + H+ → NH4+ Овај распоред значи да су коренске квржице соје (и других легуминоза) извори азота за те биљке, што их чини релативно богатим биљним беланчевинама. Састав Уреди Заједно, беланчевине и сојино уље чине око 56% сувог сојиног семена по маси (36% беланчевине и 20% масти). Остатак се састоји од 30% угљених хидрата, 9% воде и 5% пепела. Семе соје састоји се из приближно 8% семењаче, 90% котиледона и 2% осе ембриона. Соја је изузетно издашан извор незамењивих састојака. Тако на пример 100 грама (сирове) соје задовољава дневне потребе за 36% беланчевина, 37% влакана, 121% гвожђа, 120% мангана, 101% фосфора и неколико витамина из групе Б, укључујући фолате (94% дневних потреба). Такођер постоји веома висока концентрација витамина К, магнезијума, цинка и калијума. Иста количина соје даје 446 калорија и 11 грама полинезасићених масноћа. Да би се могла користити за људску исхрану, соја мора бити припремана „влажном“ топлотом како би се уништили инхибитори трипсина (инхибитори серинске протеазе). Сирова соја, укључујући и незреле зелене облике, је отровна за све моногастричне животиње.[19] Беланчевине Уреди Већина сојиних беланчевина је релативно отпорна на топлоту. Ова отпорност омогућава производима од соје да поднесу неопходну високу температуру кувања, како би се добили производи попут тофуа, сојиног млека и сојиног брашна. Многе светске организације и агенције сматрају соју извором комплетних беланчевина.[20] Комплетне беланчевине су оне које садрже значајну количину свих есенцијалних аминокиселина које се морају уносити у људски организам, јер тело нема способност да их синтетише. Из тог разлога, соја је добар извор беланчевина, између осталих, за вегетаријанце и вегане или за особе које желе да смање количину меса коју једу. Угљени хидрати Уреди Основни растворљиви угљени хидрати зрелог семена соје су дисахарид сахароза (удео од 2,5% до 8,2%), трисахарид рафиноза (0,1% до 1%) састављена из једног молекула сахарозе спојеног са једним молекулом галактозе, те тетрасахарид стахиоза (1,4% до 4,1%) састављен од једног молекула сахарозе спојеног са два молекула галактозе.[21] Док олигосахариди рафиноза и стахиоза штите опстанак семена соје од сушења, они нису јестиви шећери, тако да при њиховом уносу у организам доприносе надутости и тегобама у цревима код људи и других моногастричних животиња, слично као и дисахарид трехалоза. Несварени олигосахариди се у цревима разлажу деловањем природних микроба, дајући гасове попут угљен-диоксида, молекуларног водоника и метана. Пошто су растворљиви сојини угљени хидрати пронађени и у пшеници а разлажу се током ферментације, сојин концентрат, изоловани протеини из соје, тофу, сојин сос и клијавци немају флатусну активност. На другој страни, постоје и одређени позитивни ефекти од уноса олигосахарида попут рафинозе и стахиозе, а то је да оне потпомажу развој и „борбу“ бифидобактерија у цревима против путрефактивних бактерија. Нерастворљиви угљени хидрати соје састоје се из комплексних полисахарида целулозе, хемицелулозе и пектина. Већина угљених хидрата соје се може класификовати у дијетарна влакна. Масти Уреди Сирова соја има око 20% масти, укључујући засићене масноће (3%), једноструко незасићене (4%) и вишеструко незасићене масти, углавном у виду линолеинске киселине. У саставу сојиног уља односно липидног дела семена, оно има четири фитостерола: стигмастерол, ситостерол, кампестерол и брасикастерол, чинећи око 2,5% укупне садржине липида, а могу се и превести у стероидне хормоне.[22] Производња Уреди Соја је врло важна индустријска биљка у светским оквирима, јер даје уље и беланчевине. У САД, највећи део соје се екстрахује помоћу растварача, попут хексана, те се „пржи“ да би се добила одмашћена сојина прерађевина (са 50% беланчевина), што омогућава прехрану домаћих животиња (нпр. пилића, ћурака и сл.) у индустријским размерама, што никад у људској историји раније није било могуће. Веома мали део убране соје директно се користи у људској исхрани. Ипак, производи од соје јављају се у широком спектру варијација у прерађеној храни. Током Другог светског рата, соја је постала врло важна и у Северној Америци, као и у Европи, првенствено као замена за другу протеинску храну те као извор јестивих масноћа. Током рата, Америчко министарство пољопривреде започело је примену соје као ђубриво. У Дилоновој рунди Општог договора о трговини и царинама (GATT) одржаној 1960. и 1961, САД је омогућила бесцарински приступ својим произвођачима соје на европско тржиште. Током 1960-их, САД је извезла преко 90% укупне светске производње соје.[23][24] Године 2005. највећи извозници соје били су Аргентина (39% удела у светском извозу), САД (37%) и Бразил (16%), док су највећи узвозници били Кина (41% светског увоза), Европска унија (22%), Јапан (6%) и Мексико (6%).[25] Према подацима Немачког друштва за међународну сарадњу (ГИЗ) у Босни и Херцеговини је 2013. било засађено око 5.000 хектара соје.[26] Процењује се да Босна и Херцеговина годишње увезе око 100 хиљада тона соје, претежно из Бразила. У Хрватској је исте године било засађено 55.000 хектара соје, са просечним приносом од 2 тоне по хектару.[27] Узгој соје је најуспјешнији у климатским подручјима где владају врела лета, са оптималним условима раста са просечним температурама од 20 до 30 °C. Температуре испод 20 °C и изнад 40 °C знатно ограничавају раст. Соја може расти на широком спектру типова земљишта, а оптимални раст је на влажним алувијалним земљиштима са добрим органским садржајем. Оптимално време сјетве је друга половина априла. Као и већина легуминоза, соја такођер врши фиксацију азота тако што гради симбиотичке везе са бактеријама Bradyrhizobium japonicum`` (syn. Rhizobium japonicum; Jordan 1982). За најбоље резултате узгоја, инокулум исправног соја бактерија би требало да се помеша са семеном соје (или било које друге легуминозе) пре сејања. Модерне сорте соје генерално достижу око 1 m висине, а потребно им је од 80 до 120 дана од сетве до бербе. САД, Аргентина, Бразил, Кина и Индија су највећи светски произвођачи соје и представљају више од 90% њене глобалне производње.[28] САД је 2000. године произвела 75 милиона тона соје, од чега је више од трећине извезено. У производној 2010/2011. ова количина је била преко 90 милиона тона.[6] Просечни светски принос соје у 2010. био је 2,5 тоне по хектару. Три највећа произвођача имају просечни принос од око 3 тоне по хектару. Фарма са највећим приносом соје у свету 2010. године налазила се у Турској, где је забележен принос од 3,7 тона по хектару.[29] Светски рекорд забележен је на фарми у америчком граду Парди, Мисури 2010. године од 10,8 тона соје по хектару.[30] Ratarstvo uzgoj soje poljoprivreda

Autor - osoba Pavlović, Živojin, 1933-1998 = Pavlović, Živojin, 1933-1998Naslov Davne godine : (1954-1963) / Živojin PavlovićVrsta građe knjigaJezik srpskiGodina 1997Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : YU film danas : Institut za film, 1997 (Stara Pazova : Jedinstvo)Fizički opis 196 str. ; 20 cmDrugi autori - osoba Stojanović, MiroljubZbirka ǂEdicija ǂRani radovi ; ǂknj. ǂ1Filmološke sveske YU filma danas. ǂgod. ǂ5 ; 1-4Filmske sveske Instituta za film(Broš.)Napomene Tiraž 400Hleb ranih godina / Miroljub Stojanović: str. 191-192Beleška o autoru: str. 193-194.Predmetne odrednice Film -- EstetikaFilmska kritikaTokom života i pisanja, gotovo svaki pisac menja razloge, težište i svrhu svog predanog ili manje upornog nastojanja da zaustavi (na hartiji) činjenice dana – meseca – godine. Menjali su se i Pavlovićevi porivi i uporišta – od mladalačkog pokušaja da se osujeti prolaznost i produži na neki (imaginarni) način vlastiti život, ugrožen (ne samo) bolešću, ostavljanjem za sobom belega, makar kakvog, do potrebe za komunikacijom i kritikom čoveka i sveta – neki razlozi su povremeno izbijali u prvi plan (kao uživanje u slobodi koju u toj meri ne pruža neki drugi literarni rod), da bi se, pošto je već odlučio da sasvim odustane od pisanja (nakon napunjene šezdesete godine) ponovo vratio početni nalog: ostaviti trag, sačiniti (testamentirani) dokument o sebi. Osvrnuvši se sa poslednje stranice dnevnika prema prvoj, ustanovićemo da su zapravo, menjajući se, možda svi razlozi ostali, i da su sakupljeni oko stožera: sačuvati svest budnom. Budna svest je zapravo neka vrsta postignuća slobode. Pavlović na svom primeru formuliše osnovni cilj svakog ljudskog bića i njegovih aktivnosti: ostati što duže u stanju svesti. Ta težnja se može nazvati i drukčije – volja za smislom (V. Frankl). Pisac piše (dnevnik) da bi protumačio stvarnost i samog sebe. Da bi odbranio vlastiti život i obezbedio jedinstvo svom delu Dnevnik jeste građa u kojoj se priprema buduće delo i pisac postaje književni lik. Pavlović dnevnicima svoje sposobnosti drži na okupu, svom životu daje punoću, ostvaruje celovitost: filmovi, knjige, poneki crtež, ali tek uz dnevnike njegov je opus potpun. Celina je ostvarena. Boro Drašković, Borba.Živojin Žika Pavlović bio je jedan od najznačajnijih srpskih reditelja takozvanog crnog talasa jugoslovenskog filma, kao i eminentni književnik, slikar i profesor beogradskog univerziteta.Život i deloRođen je 15. aprila 1933. godine u Šapcu. Detinjstvo je proveo u mnogim gradovima Srbije, a najviše u selu Vratarnici kod Zaječara. Sa devetnaest godina počeo je da piše o filmu i umetnosti za beogradske novine i časopise. Diplomirao je dekorativno slikarstvo na Akademiji Primenjenih umetnosti u Beogradu. Sa dvadeset pet godina režirao je svoj prvi amaterski film „Ljuba Popović“ (1958. godine). Tri godine kasnije završio je svoj prvi igrani film „Žive vode“ iz omnibusa „Kapi, vode, ratnici“ (1962). Za ovaj film, Pavlović je dobio prvu od mnogobrojnih nagrada (specijalna nagrada žirija na filmskom festivalu u Puli). A nagrada filmskih kritičara na festivalu u Katargi (1965. godine) za film „Neprijatelj“, bila je prva međunarodna nagrada koju je dobio.U svojoj tridesetoj godini objavio je prvu zbirku pripovedaka „Krivudava reka“ (1963. godine). Njegov prvi roman, „Lutke“, objavljen je 1965. godine. Za to delo, Pavlović prima prvu od mnogobrojnih nagrada za kreativno spisateljstvo („nagrada Isidora Sekulić“ 1967. godine).Živojin Pavlović snimio je 15 filmova i objavio 32 knjige.Njegovi filmovi su prepozatljivi kako po izrazu, tako i po tematici koju obrađuje. Uglavnom su to socijalne drame, sa glavnim likovima neprilagođenim društvu u kome žive i društvenim prilikama koji vladaju – filmovi sa izrazito kritičkim stavom. Nakon filma „Zaseda“ (1969. godine) bio je žestoko kritikovan od strane zvaničnih vlasti Jugoslavije, tako da je jedno vreme bio u mogućnosti da radi jedino u Sloveniji.Retrospektive njegovih filmova organizovane su u Pezaru (1983. godine), Larošelu (1985. godine), Parizu (1986. i 1990. godine), Montpelijeu (1990. godine) i Strazburu (1991. godine).Kao glumac, pojavljuje se samo u jednom dugometražnom igranom filmu „Nacionalna klasa“ reditelja Gorana Markovića, u više nego sporednoj ulozi koja traje svega nekoliko sekundi, ali i u tri kratkometražna filma svojih studenata sa „Akademije Braća Karić“ u Beogradu, na kojoj je bio redovni profesor.Živojin Pavlović bio je redovni Profesor Fakulteta Dramskih umetnosti u Beogradu.Kao što je to bio za života, Živojin Pavlović je (i posthumno) jedan od najplodnijih srpskih pisaca. Najubedljivija potvrda toga je (januara 2006. godine) objavljenih šest tomova njegovog „Dnevnika“ u izdanju novosadskog „Prometeja“ i beogradskog „Podijuma“. Obimom od oko 2.500 stranica, i širinom vremenskog raspona (1956-1993), ti dnevnički zapisi - naslovljeni kao „Izgnanstvo I-II“, „Ispljuvak pun krvi“ i „Diarium I-III“, prevazilaze sve što je u tom žanru kod nas do sada napisano i objavljeno. A što je posebno zanimljivo, ni sa ovih šest knjiga dnevnički opus Živojina Pavlovića još nije kompletiran pošto su, pored onih ranije objavljenih – „Belina sutra“, „Flogiston“ i „Otkucaji srca“, javnosti ostali nedostupni dnevnici ispisani posle 1993. godine. Oni tek čekaju izdavača, objedinjeni u celinu pod naslovom „Tragovi boga Marsa“.Preminuo je 29. novembra 1998. godine u Beogradu.Njegova ćerka Milena Pavlović danas je poznata srpska glumica.FilmografijaŽive vode (omnibus Kapi, vode, ratnici, 1962)Obruč (omnibus Grad, 1963, zabranjen)Neprijatelj (1965)Povratak (1966)Buđenje pacova (1967)Kad budem mrtav i beo (1968)Zaseda (1969)Crveno klasje (1971)Let mrtve ptice (1973),Pesma (tv film u 6 epizoda, 1974),Hajka (1976)Doviđenja u sledećem ratu (1980),Zadah tela (1983)Na putu za Katangu (1987)Dezerter (1992),Država mrtvih (1997).BibliografijaKnjige pripovedakaKrivudava reka (1963, 1994)Dve večeri u jesen (1967)Cigansko groblje (1972)Ubijao sam bikove (1985, 1988)Kriške vremena (1993)Blato (1999)Knjige novelaDnevnik nepoznatog (1965)Vetar u suvoj travi (1976)Krugovi (1993)Knjige prozeBelina sutra (1984)Flogiston (1989)Azbuka (1990)RomaniLutke; Lutke na bunjištu (1965, 1991)Kain i Avelj (1969, 1986)Zadah tela (1982, 1985, 1987, 1988, 1990)Oni više ne postoje (1985, 1987)Zid smrti (1985, 1986, 1987)Lov na tigrove (1988)Raslo mi je badem drvo (1988)Vašar na Svetog Aranđela (1990)Trag divljači (1991)Lapot (1992)Biljna krv (1995)Simetrija (1996)Dolap (1997)Knjige esejaFilm u školskim klupama (1964)Đavolji film (1969, 1996)O odvratnom (1972, 1982)Balkanski džez (1989)Davne godine (1997)Knjige razgovoraJezgro napetosti (1990)Ludilo u ogledalu (1992)DnevniciIspljuvak pun krvi (1984. zabranjen, 1990)Otkucaji (1998)Dnevnici I-VI (2000)Knjiga epistolarne prozeVoltin luk (sa Goranom Milašinovićem, 1996)NagradeFilmske nagrade„Zlatna maska“ na I festivalu mediteranskog filma za film „Neprijatelj“ (1965. godine)„Zlatna arena“ za režiju na filmskom festivalu u Puli za film „Buđenje pacova“ (1967. godine)„Srebrni medved“ za režiju na festivalu u Berlinu za film „Buđenje pacova“ (1967. godine)„Velika zlatna arena“ na filmskom festivalu u Puli za film „Kad budem mrtav i beo“ (1968. godine)„I nagrada za najbolji film“ na festivalu u Karlovim Varima) za film „Kad budem mrtav i beo“ (1968. godine)„Zlatni lav“ na festivalu u Veneciji za film „Zaseda“ (1969. godine)„Velika zlatna arena“ i „Zlatna arena“ za režiju na filmskom festivalu u Puli za film „Crveno klasje“ (1971. godine)„Zlatna plaketa“ za scenario, prema literarnom delu na festivalu u Berlinu za film „Crveno klasje“` (1971. godine)„Zlatna arena“ za režiju na filmskom festivalu u Puli za „film“ Hajka (1976. godine)„Velika zlatna arena“, „Zlatna arena“ za režiju i „Zlatna arena“ za scenario na filmskom festivalu u Puli za film „Zadah tela“ (1983. godine)„Zlatni gladijator“ za film „Na putu za Katangu“ (1987. godine)„Srebrna mimoza“ za film „Dezerter“ (1992. godine)„Feliks romulijana“ (lat. Felix romuliana) za životno delo„Zlatna maslina“ za najbolji film na festivalu mediteranskog filma u Bastiji, za film „Dezerter“ (1992. godine)Književne nagrade„Nagrada Isidora Sekulić“ za kreativno spisateljstvo. Za knjigu pripovedaka „Dve večeri u jesen“ (1967. godine)Andrićeva nagrada za pripovetku. Za knjigu pripovedaka „Kriške vremena“ (1993. godine)„NIN-ova nagrada“ za roman godine. Za roman „Zid smrti“ (1985. godine)„NIN-ova nagrada“ za roman godine. Za roman „Lapot“ (1992. godine)6/36

Izdavač: .... Godina izdanja: .... Povez: Broširan Format: 20 cm Broj strana: 255 Stanje: Veoma dobro SADRŽAJ 1. Čudesni svetac koji melje žito – Poštovanje – Priča o filozofskom značenju mlevenja žita 2. Cilj pisanja ove knjige – Nesposobnost i hrabrost u preduzimanju ovog poduhvata – Uzavreli razgovori – Dobijanje značajnog i proročkog naziva „Hemadpant” – Potreba za guruom 3. Sai Babino odobrenje i obećanje – Dodeljivanje zadataka poklonicima – Babine priče kao svetionik – Njegova majčinska ljubav – Rohilina priča – Njegove reči slatke kao nektar 4. Misija svetaca – Sveto mesto Širdi – Ličnost Sai Babe – Izjava Golibua – Pojavljivanje Vitala – Kirsagarova priča – Das Ganuovo kupanje u Prajagu – Bezgrešno začeće Sai Babe i Njegov prvi dolazak u Širdi – Tri rezidencije (vade) 5. Babin povratak sa Čand Patilovom svadbenom povorkom – Pozdravljen i oslovljen kao Sai – Kontakt sa drugim svecima – Njegova nošnja i dnevna rutina – Priča o padukama – Rvanje sa Mohidinom i promena načina života – Pretvaranje vode u ulje – Lažni guru Đavhar Ali 6. Efikasnost dodira guruove ruke – Ram Navami festival – Poreklo, transformacija itd. Popravke na džamiji 7. Predivna inkarnacija – Ponašanje Sai Babe – Njegova jogijska praksa – Njegova sveprisutnost i milost – Služenje gubavog poklonika – Slučaj sa kugom g. Kaparda Odlazak u Pandarpur 8. Važnost ljudskog rađanja – Sai Baba prosi hranu – Služenje Baiđabai – Sai Babina spavaonica – Njegova naklonost prema Kušalčandu 9. Efekti povinovanja i nepovinovanja Babinim uputstvima pred nečiji odlazak – Nekoliko primera – Prosjačenje i njegova neophodnost – Iskustva poklonika iz Tarkad porodice – Kako je Baba obilno nahranjen 10. Sai Babin stil života – Njegova daska za spavanje – Njegov boravak u Širdiju – Njegova učenja – Njegova poniznost – Nanavali, najlakša staza 11. Sai kao Sagun Brama – Dr Panditovo bogosluženje – Hađi Sidik Falke – Kontrola nad elementima 12. Saijeve lile – Iskustva (1) Kaka Mahađani, (2) Dumal Pleader, (3) gđa Nimonkar, (4) Mule Šastri, (5) Doktor 13. Još Saijevih lila – Isceljenje bolesti kod (1) Bimađi Patil, (2) Bala Šimpi, (3) Bapusahib Buti, (4) Alandi Svami, (5) Kaka Mahađani, (6) Datopand iz grada Harda 14. Ratanđi Vadia iz grada Nanded – Sveti Mulisahib – Dakšina 15. Naradija kirtan padati – G. Čolkarov nezašećereni čaj – Dva guštera 16-17. Brzi Brama-džnan 18-19. Kako je Hemadpant primljen i blagoslovljen – Priče g. Sate i gđe Desmuk – Ohrabrivanje dobrih misli da se ostvare – Raznovrsnosti u upadešu – Učenja u vezi sa klevetanjem i nadoknadom za rad 20. Kako je Das Ganuov problem rešila Kakaova služavka 21. Priče o (1) V.H. Takuru, (2) Anantrao Patankaru, i (3) pravobraniocu iz Pandarpura 22. Spašavanje od ujeda zmije (1) Balasahib Mirikara, (2) Bapusahib Butija, (3) Amir Šakara, (4) Hemadpanta – Babino mišljenje u vezi ubijanja zmija 23. Joga i luk – Izlečenje Šame od ujeda zmije – Uredbe u vezi kolere su prekršene – Teška iskušenja posvećenosti učitelju 24. Babina duhovitost i humor – Čudo sa leblebijama – (1) Hemadpant, (2) Sudama, (3) Ana Činčanikar protiv ujne (maušibai) 25. Damu Ana Kasar iz Ahmednagara (1) Špekulacije, (2) Amra lila 26. Priče o (1) Bakta Pant, (2) Hariščandra Pitale, (3) Gopal Ambadekar 27. Milost prikazana kroz davanje Bagvata i Višnu sahasranama – Diksitova vizija boga Vitala – Gita Rahasja – Gospodin i gđa Kapard 28. Vrapci koje je privukao Širdi (1) Lakšmičand, (2) dama iz Burhanpora, (3) Mega 29. Priče o (1) Bađan grupi iz Čenaja, (2) Tendulkarovi (otac i sin), (3) Kapetan Hate, (4) Vaman Narvekar 30. Privučeni u Širdi (1) Kakađi Vaidja iz Vanija, (2) Ramlal Punđabi iz Bombaja 31. Umiranje u Babinom prisustvu (1) Sanjasi Viđajanand, (2) Balaram Mankar, (3) Nulkar, (4) Mega, (5) tigar 32. U potrazi za guruom i Bogom – Post koji nije odobren 33. Veličanstvenost svetog pepela (udi) – Kako su izlečeni ubod škorpiona i slučaj kuge – Čudo u Đamneru – Bolest Narajana Raoa – Balabua Sutar – Apasahib Kulkarni – Haribau Karnik 34. Veličanstvenost svetog pepela udi (nastavak) - Doktorov nećak – Dr Pilej – Šamina svastika – Devojka Iranka – Gospodin iz Harda – Dama iz Bombaja 35. Testiran i potvrđen – Kaka Mahađanijev prijatelj i gazda – Bandrin slučaj insomnije – Bala Patil Nevaskar 36. Čudesne priče o (1) dva džentlmena iz Goe, (2) gospođi Aurangabadkar 37. Čavadi povorka 38. Babin handi – Nepoštovanje svetilišta – Šolja neobranog mleka 39. Babino znanje sanskrita – Njegova interpretacija stiha iz Gite – Izgradnja Samadi mandira 40. Priče o Babi: (1) Prisustvovanje Udjapan ceremoniji gđe Dev u formi sanjasina uz pratnju još dvoje, (2) Poseta Hemadpantovoj kući u formi Njegove slike 41. Priča o slici – Krađa starih krpa i čitanje Dnjanešvari 42. Babina smrt – Prethodne naznake – Sprečavanje smrti Ramčandra Dada Patila i Tatja Kote Patila – Milosrđe prema Lakšmibai Šinde – Poslednji trenutak 43-44. Babina smrt (nastavak) – Pripreme – Samadi mandir – Lomljenje cigle – Sedamdeset dvosatni samadi – Đogova sanjasa – Babine reči kao nektar 45. Kakasahibova sumnja i Anandraova vizija – Drvena daska – Babino postolje kreveta, a ne poklonikovo 46. Babin put u Gaju – Priča o dve koze 47. Babina prisećanja – Priča o Virbadrapi i Čenbasapi (zmija i žaba) 48. Suzbijanje nesreće kod poklonika – Priče o (1) g. Ševade, (2) Sapatnekar 49. Priče o (1) Hari Kanoba, (2) Somadev Svami, (3) Nanasahib Čandorkar 50. Priče o (1) Kakasahib Diksit, (2) Šri Tembe Svami, (3) Balaram Durandar EPILOG ARATI

Književna omladina Srbije, 1998. Bibliotečki primerak, ali nekorišćen. Prva knjiga Slobodana Vladušića. Sadrži: Predgovor (5-7); Katalog sećanja : Vladimir Tasić, Pseudologija fantastika, Matica srpska, 1995 (8-11); Idila saznavanja : Snežana Žabić, U jednom životu, Književna omladina Srbije, 1996 (12-15); Razlikujem dakle dišem : Milovan Marčetić, Životi pesnika, Stubovi kulture, 1996 (16-19); Gusle od kutlače : Milica Mićić Dimovska, Poslednji zanosi MSS, Nolit, 1996 (20-23); Nepodnošljiva teškoća pastiša : Aleksandar Gatalica, Mimikrije, Stubovi kulture, 1996 (24-27); Problem distance : Ljiljana Jokić Kasper [tj. Kaspar], Četiri male žene, Stubovi kulture, 1996 (28-32); Junak o eseju : Marija Ivanić, Eseji o junaku, Radio B92, 1996 (33-36); Slutnja prostora : Boško Krstić, Kaštel Beringer, samostalno izdanje, 1996 (37-40); Zadovoljstvo u pisanju : Vasa Pavković, Hipnotisan, Stubovi kulture, 1996 (41-45); Poetika priče, poetika istorije : David Albahari, Mamac, Stubovi kulture, 1996 (46-50); Bes koji nedostaje : Vladimir [tj. Vladan] Matijević, R. C. neminovno, (roman o slučaju) Rad, 1997 (51-55); Penasta Anđelija i koherencija : Vladimir Arsenijević, Anđela, Stubovi kulture, 1997 (56-60); Zadovoljstvo konstrukcije : Vladimir Tasić, Radost brodolomnika, Svetovi, 1997 (61-65); Završetak skriptocentričnog? : Dragan Velikić, Danteov trg, Stubovi kulture, Beograd, 1997 (66-70); Mačoidni homo teoretikus : Igor Marojević, Obmana Boga, Stubovi kulture, 1997 (71-75); Znati i ne znati : Ljubica Arsić, Zona sumraka, Stubovi kulture, 1997 (76-80); Priča protiv istorije : Goran Petrović, Opsada crkve Svetog Spasa, Narodna knjiga, 1997 (81-85); Čovek: suziti i usmeriti : Ivan Negrišorac, Anđeli umiru, Stubovi kulture, 1998 (86-90); Modeli u nestajanju (91-98). Slobodan Vladušić (Subotica, 9. maj 1973) srpski je univerzitetski profesor, književnik i esejista. Biografija Osnovnu školu (1980–1988) i srednju školu (1988–1992) završio je u Subotici. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Odsek za srpsku književnost i jezik (1993–1998). Godinu dana je proveo kao lektor za srpski jezik na Univerzitetu Adam Mickijevič u Poznanju. Magistrirao je 2005. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa temom „Dezintegracija motiva mrtve drage u srpskoj poeziji HH veka“, a doktorsku disertaciju pod naslovom „Slike evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog“ odbranio 2008. Od oktobra 1998. do marta 1999. bio je urednik kritike u časopisu Reč. U toku 2001. godine bio je tri meseca honorarni urednik na Televiziji Subotica. Bio je urednik Letopisa Matice srpske (2013–2016). Osnovao je Centar za istraživanje i popularizaciju srpske književnosti pri Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kao i „Blogeramu”, kurs pisanja blogova za učenike 4. razreda srednjih škola. Trenutno je zaposlen na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za srpsku književnost i jezik kao redovni profesor.[1] Uz akademsku karijeru aktivno neguje i spisateljsku. Član je književne grupe P-70, zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem, Nikolom Malovićem, Dejanom Stojiljkovićem i Markom Krstićem.[2] Publicistiku je objavljivao u NIN-u, Nedeljniku i Pečatu. „ Uzore nemam. Postoje pisci koje volim, koje čitam, o kojima razmišljam i o kojima pišem, ali to nisu uzori. To su moji prijatelji u prošlosti. Ja sam trenutno živi predstavnik našeg društva, a kada to ne budem, nadam se da će biti neko, pa da nas sve ponovo okupi u svojoj svesti. ” — Slobodan Vladušić, Slobodan Vladušić: Verujem da je ovaj narod sposoban za velike juriše (9. 11. 2018) Dela Periodika Prozom, prevodima, stručnim radovima i kritikom zastupljen je u listovima i časopisima: Reč (1996–2000), Pro Femina (1996, 1997), Polja (1996–1998, 2008, 2011), Sveske (1997, 1998), Književna reč (1997), Letopis Matice srpske (1997–2004, 2006, 2011, 2013–2017), Književna kritika (1998), Književne novine (2000, 2001), Luča (2000), Severni bunker (2000, 2001, 2003), Književni glasnik (2001), Književni magazin (2001, 2012, 2013), Povelja (2001), Zlatna greda (2002, 2004, 2006, 2010–2012), Književna istorija (2002, 2005), Gradina (2003), Koraci (2004, 2006), Politika (2004, 2005), Nasleđe (2004, 2006, 2009, 2010), Stanje stvari (2005, 2006), Književni list (2005), Književnost (2005, 2008), Rukovet (2006), Godišnjak Filozofskog fakulteta (2007, 2009, 2010, 2012, 2016, 2017), Raskršća (2007), Kultura (2009, 2013), Anali Borislava Pekića (2009), Vsesvіt (Ukrajina, 2009), Nova srpska politička misao (2009), Pravo & Društvo (2010), Sveske Zadužbine Ive Andrića (2010–2012), Nova Zora (2011), Sociološki pregled (2012), Oktoih (2013), Naš trag (2013). Književnoteorijska dela Degustacija strasti, eseji, Književna omladina Srbije, Beograd 1998. COBISS.SR-ID - 161805063[mrtva veza] Na promaji: studije, eseji i kritike, Agora, Zrenjanin 2007. COBISS.SR-ID - 223394311[mrtva veza] Portret hermeneutičara u tranziciji, stručna monografija, Dnevnik, Novi Sad 2007. COBISS.SR-ID - 224084999[mrtva veza] Ko je ubio mrtvu dragu?, stručna monografija, Službeni glasnik, Beograd 2009. COBISS.SR-ID - 168931340[mrtva veza] Crnjanski, Megalopolis, stručna monografija, Službeni glasnik, Beograd 2011. COBISS.SR-ID - 186356748[mrtva veza] Književnost i komentari: uputstvo za oružanu pobunu, eseji, Službeni glasnik, Beograd 2017. COBISS.SR-ID - 247240460[mrtva veza] Zavet i megalopolis, eseji, Bitije, Beograd, 2020.[3] Književnoumetnička dela Forward: krimikomedija, roman, Stubovi kulture, Beograd 2009. COBISS.SR-ID - 167705100[mrtva veza] Mi, izbrisani: video-igra, roman, Laguna, Beograd 2013. COBISS.SR-ID - 200621324[mrtva veza] Veliki juriš, roman, Laguna, Beograd 2018. COBISS.SR-ID - 267594508[mrtva veza] Omama, roman, Laguna, Beograd 2021. COBISS.SR-ID - 38233865[mrtva veza] Ostalo Košarka to je Partizan: mit o Košarkaškom klubu Partizan, monografija (2016). Teniser, drama koja se izvodila u Narodnom pozorištu u Subotici.

Psunjski HRVATI u svetlosti istoriske istine Meseca marta 1944. PRVO,RATNO izdanje 241 strana + karta Srbi u Nezaviskoj državi Hrvatskoj- prema hrvatskoj statistici iz 1910. godine Štampana izvan domašaja okupacione cenzure, daleko od grada. KUPCU OVE KNJIGE PREPORUČUJEM LIČNO PREUZIMANJE DA BI SE UVERIO U KVALITET KNJIGE Knjiga Hrvati u svetlu istorijske istine, autora Psunjski (za kojega skoro sa sigurnošću možemo tvrditi, da je to bio Veliša Raičević), odštampana je bila u Beogradu marta 1944., nešto pre oslobođenja grada. Gestapo, tajna policija nemačkoga rajha je, izvesno zbog izdaje, upala u štampariju u kojoj je bila knjiga štampana, i zaplenila skoro celokupan tiraž. Nemci nisu želeli da se otkrije istina o istoriji Srba i lažljivosti Hrvata u njihovom falsifikovanju istorije. Na kraju krajeva, Hrvatska je bila saveznica, a Srbija samo okupirana i sa privremenom vladom. Odmah po oslobođenju preostale primerke je tražila i zaplenila jugoslovenska tajna policija, a štampara Antuna Rota su krajem 1944. godine proglasili za okupatorskog saučesnika i ubili ga na nepoznatom mestu. Za Psunjskog se nije znalo ko je, pa je mogao da se izvuče. Većinu primeraka knjige su pronašli, a njihovi vlasnici su, po običaju, završili na Golom otoku. Zvanična institucija, Narodna biblioteka Srbije prvi primerak knjige dobila je tek 1981. godine, posle smrti Josipa Broza - Tita. Primerak u svom arhivu ima još i Srpska pravoslavna crkva, a nekoliko primeraka imaju nekadašnji autorovi prijatelji. Veliša Raičević je, pored pomenute knjige, pod istim pseudonimom izdao još i knjigu U ime Hrista – svetinje u plamenu. -------------------------- U okupiranom Beogradu su 1944. godine izašle iz štampe dve knjige sa tematikom iz srpsko-hrvatskih odnosa. Radi se o knjigama „Hrvati u svetlu istorijske istine“ i „U ime Hrista-Svetinje u plamenu“. Autor obe publikacije se potpisao kao Psunjski. Tim imenom je hteo da ukaže na svoj zavičaj, odnosno svoje ranije boravište. Psunjski je pisao na dobrom činjeničnom temelju, sa postavkama i dokazivanjem koji odaju oštroumnog, u istoriji i politici, izvežbanog čoveka. Sam je bio izbeglica u Nedićevoj Srbiji, jedan prognanik koji je sebe i porodicu sačuvao od svirepog ustaškog klanja. Njegove knjige izdate su u teškim uslovima nemačke okupacije. Autor ovih knjiga je posle rata ostao neprimećivan u javnosti. Ideologija „bratstva i jedinstva“ nije trpela potrzanje odgovornosti za istrebljivanje srpskog naroda u Krajini i u Bosni i Hercegovini. Svako osluškivanje onemelog krika pobacanih u jame nevinih žrtava, osuđivalo se kao reakcionarni revizionizam. Psunjski se i dalje krio pod svojim pseudonimom. Na žalost, ni kada su njegovi štampani spisi opet dobili na aktuelnosti, sa početkom raspada bivše Jugoslavije, opet su izdati pod pseudonimom iz doba okupacije (1941-1944). Iznad naslova „Hrvati u svetlu istorijske istine“ i „U ime Hrista - Svetinje u plamenu“ nije stavljeno zaslužno ime njihovog autora kome je ime Veliša Raičević. NEMAR I ZABLUDE Prvi koji je u svojim radovima koristio i javno citirao „Psunjskog“ bio je istoričar Veljko Đurić, a to je činio u svom magistarskom radu „Ustaše i pravoslavlje - Hrvatska pravoslavna crkva“ (Beograd 1989). Posle tog ozvaničenja, pojačalo se interesovanje za čudesne i tajanstvene knjige „Hrvati u svetlu istorijske istine“ i „U ime Hrista - svetinje u plamenu“. Knjiga „Hrvati u svetlu istorijske istine“ je ponovo izdata 1993. godine. Glavni izdavač je bilo „Novo delo“, a predgovor je napisao Momčilo Đerković. Drugo izdanje se pojavilo u aranžmanu izdavačke kuće „Nikola Pašić“ iz Beograda 2004. godine. To drugo izdanje obuhvata oba dela Veliše Raičevića, naime u produžetku je štampana knjiga „U ime Hrista - Svetinje u plamenu“. Uprkos tome što autor nije pisao u cilju sticanja književne slave i javnih priznanja, nego iz svoje nacionalne savesti i istinoljublja o progonjenom srpskom narodu na istorijskim teritorijama, radi tačnosti, izdavačkog poštenja i bibliografske preciznosti, bar u drugom slučaju moglo se navesti puno ime i prezime ovog istoriografskog pisca. Pogotovo kada se razrešavanjem enigme tajnog imena „Psunjski“ najiscrpnije i najtemeljitije bavio Ilija Petrović. (Rad muzeja Vojvodine, broj 36, 1994, str. 159-171), koji je dokazao da je Psunjski Veliša Raičević. Pre toga se mislilo da je knjige napisao Radoslav Grujić (+1955), Dušan Bogunović, Pero Slijepčević (+1964), ali da su autori možda starokatolički dostojanstvenik Milan Žmigavac ili neki Rašajski, zaposlen u Rektoratu Zagrebačkog Sveučilišta pre 1945. godine. U vreme kada je rađena opsežna srpska bibliografija, oko 1989. godine, ove dve knjige su iz neshvatljivih razloga prećutane, iako se pouzdano zna da su knjige Psunjskog poklonjene Narodnoj biblioteci posle smrti Josipa Broza Tita. Zanimljivo da je jedan od principa najpotpunije srpske bibliografije dosad glasio: „Šifre, pseudonimi i inicijali, ukoliko nisu razrešeni, uzimaju se za odrednice u obliku kakvom se javljaju u knjizi“. Ali, uprkos tome u toj bibliografiji koja obuhvata i 1944. godinu nisu zabeležene knjige koje je napisao i sa teškom mukom izdao Večiša Raičević - Psunjski. (Vidi: Srpska bibliografija, Knjige 1868-1944, Knjiga 1 (A-Bok), Beograd, 1989. i Srpska bibliografija, Knjige 1868-1944, Knjiga 15 (Priv-Rg), Beograd, 1999.) Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10```,najviša moguca ocena⭐️ 1k

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Praistorijski ćilibar na centralnom Balkanu / Aleksandar Palavestra Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Balkanološki instut Beograd 1995. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, veliki format (29,5 cm), VIII + 314 strana. Iz recenzija: Ova studija predstavlja temeljno, pregledno i dobro urađen posao. Obiljem sređenih podataka, koji se odnose na desetinu hiljada komada ćilibarskih nalaza, monografija Aleksandra Palavestre ponudila je značajan korpus pregledno raspoređenih arheoloških fakata. Autor je svoja široko zasnovana i pažljivo sprovedena istraživanja problematike ćilibara u praistoriji Balkana, teorijski uopštio i problematizovao u široj perspektivi, koja podstiče i omogućuje vrlo raznovrsna i značajna naučna proučavanja i tumačenja praistorijskih kultura na Balkanu. Svojim široko razvijenim i kompleksnim rezultatima, naučnom metodologijom i sistematizacijama, ova monografija označava vredan doprinos našoj arheologiji. Akademik Dragoslav Srejović U monografiji Praistorijski ćilibar na centralnom i zapadnom Balkanu, dr Aleksandar Palavestra, kroz analizu jedne vrste arheološkog materijala - ćilibara - osvetljava pitanja kulturnih komunikacija i dodira, ispituje pojedine vidove ekonomskog i društvenog dinamizma praistorijskih, paleobalkanskih zajednica i predlaže model praistorijske trgovine na Balkanu gvozdenog doba. Osim arheološkom gradom, autor se služi i geografskim analizama terena, istorijskim i etnografskim podacima, pogotovo onima koji bacaju svetlo na komunikacije i trgovinu u prošlosti Balkana. U teorijskom smislu Palavestra se približava supstantivističkoj školi ekonomske antropologije, koja se suprotstavlja formalističkoj ekonomskoj školi i umesto univerzalnih generalizacija sagledava osobenost svakog pojedinačnog društva tumačeći promene u kulturi uglavnom promenama društvene strukture. Nikola Tasić, dopisni član SANU Sadržaj: Uvod I ĆILIBAR I ARHEOLOGIJA 1. Šta je ćilibar? Poreklo i sastav ćilibara. Morfologija i svojstva ćilibara. Način obrade. Glavni nazivi za ćilibar. 2. Kratka kulturna istorija ćilibara. Ćilibar u delima antičkih pisaca. Predanja i prva naučna saznanja o ćilibaru. 3. Ćilibarski put. Ćilibar u praistoriji Evrope. Analize porekla ćilibara kao potvrda ćilibarskog puta. 4. Praistorijski ćilibar u Sredozemlju: Bliski istok, mikenska i pretklasična Grčka, Italija, Sardinija, Korzika, Španija II PRAISTORIJSKI ĆILIBAR NA CENTRALNOM I ZAPADNOM BALKANU 1. Metodološke pretpostavke. Model kataloške obrade lokaliteta. Tipologija. Tipološke table. 2. Lokaliteti ŽAMNJAK (1) KRMEDSKI NOVI GRAD (2) VRČIN (3) BERAM (4) PULA (5) GROBNIK (6) KAŠTEL KOD BUJA (7) KASTAV (8) PRIVLAKA (9) VRSI (10) NIN (11) ZATON (12) VELIKA MRDAKOVICA (13) DRAGIŠIĆ (14) LJUBAČ (15) MEDVIĐA (16) JAGODNJA GORNJA (17) NADIN (18) BAŠKA (19) OSOR (20) KOLAN (21) TRCELA KOD VRANJICA (22) ŽAGANJ DOMC (23) VIČA LUKA (24) VIS (25) NEPOZNATO NALAZIŠTE (26) BEZDANJAČA (27) GOLUBNJAČA (28) SMILJAN (29) VREBAC (30) KOMPOLJE (31) PROZOR (32) ŠIROKA KULA (33) GOLUBIĆ (34) JEZERINE (35) RIBIĆ (36) LIČKI RIBNIK (37) KOMPLEKS PADINE ROČEVIĆ (38) GLASINAC (39) KAČANJ (40) PLANA (41) OŠANIĆI (42) DONJA DOLINA (43) SANSKI MOST (44) KOMPLEKS BELOTIĆ - BELA CRKVA (45) . VRANJANI (46) MAJDAN (47) IGLAREVO (48) GLOGOVIK (49) PILATOVIĆI (50) KREMNA (51) UZIĆI (52) ATENICA (53) MRČAJEVCI (54) NOVI PAZAR (55) KRUŠEVICA (56) PEĆKA BANJA (57) ROMAJA (58) PRČEVO (59) DONJA BITINJA (60) KARAGAČ (61) ROGOVO (62) GOMOLAVA (63) DOROSLOVO (64) ČURUG (65) NOĆAJ (66) SREMSKA MITROVICA (67) ŠABAC (68) VRŠAC (69) LISIJEVO POLJE (70) KLIČEVO (71) POPADIN DOL (72) KALDRMA (73) SARAJ - BROD (74) CRKVIŠTE - BERANCI (75) PETILEP - BERANCI (76) TREBENIŠTE (77) RADOLIŠTE (78) KRIVI DOL - RADANJA (79) GORINO POLE - STAR KARAORMAN (80) ŽDANEC (81) DEDELI (82) DEBELI VRH NAD PREDGRADOM (83) KRIŽEVCI (84) 3. Dodatak uz katalošku obradu lokaliteta: praistorijski ćilibar sa područja Slovenije III TIPOVI I NJIHOVO RASPROSTIRANJE 1. Metodološke pretpostavke i tipološke karte 2. Komentar o tipovima praistorijskog ćilibara. Nastanak i razvoj tipova. Rasprostiranje i analogije. Stil i centri obrade. Značenje, kultna i magijska simbolika tipova ćilibarskog nakita. IV ĆILIBAR: KATALIZATOR KULTURE 1. Metodološke ravni obrade. Prostorne i hronološke analize. Hronološke karte i hronološke tabele. Ćilibar u hronološkoj dimenziji. Ćilibar u praistorijskim kulturama. 2. Ćilibar i praistorijska trgovina na Balkanu. Pokazatelj trgovine. Pravci prodiranja ćilibara. Karavani i karavanski putevi. Ćilibarski putevi Balkana. `Zajednice na vratnicama`. Ceremonijalna razmena i trgovci preduzetnici. Ćilibar kao kulturni katalizator. PREHISTORIC AMBER AS A CATALYST OF CULTURES Bibliografija Aleksandar Palavestra je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, poznat široj javnosti kao publicista i arheolog. Rođen je 1956. godine u Beogradu gde je završio srednju školu i Filozofski fakultet (grupa za arheologiju).[1] Doktorirao je 1991. godine, temom: Ćilibar u praistorijskim kulturama na tlu Jugoslavije. Do sada je objavio knjige: Kneževski grobovi starijeg gvozdenog doba na centralnom Balkanu (1984), Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, (sa D. Spasićem i D. Mrđenovićem 1987, drugo dopunjeno izdanje 1991.), Praistorijski ćilibar na centralnom i zapadnom Balkanu (1993) i Magija ćilibara (2006). Pod pseudonimom A. Peragraš objavio je knjige: Ale i Bauci - prilog proučavanju tajanstvenih bića Balkana (1989, drugo dopunjeno izdanje 2002., treće izdanje, pod nazivom Vampirov primerak, 2013.) O ognjopardu - ogled iz kriptozoologije (2003). A. Peragraš je i glavni junak knjige priča Začarani Velja i ostale muzičke priče (2010) Mirjane Ognjanović. Za ilustracije knjige O ognjopardu dobio je nagradu „Neven“ 2004. godine. Redovni je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. 2007. godine, izabran za upravnika odeljenja arheologije.

Savo Skoko - Antifasisticka nevesinjska puska Prvi oruzani ustanak protiv fasizma u porobljenoj Evropi SO Nevesinje, Svet knjige, Nevesinje/Beograd, 2012. Tvrd povez, 357 strana, ilustrovano. RETKO! Ustanak u Hercegovini 1941. ili Junski ustanak su uopšteni nazivi za ustanak Srba u istočnoj Hercegovini protiv vlasti Nezavisne Države Hrvatske (NDH), osovinske marionetske države koja je osnovana tokom Drugog svjetskog rata na teritoriji okupirane i rasparčane Kraljevine Jugoslavije. Dok je NDH nametala svoju vlast, pripadnici vladajućeg fašističkog ustaškog pokreta započeli su kampanju progona Srba širom zemlje. U istočnoj Hercegovini, ustaše su počinile niz pokoplja i napada na većinsko srpsko stanovništvo, počevši od prve sedmice juna 1941. godine. Između 6. i 22. juna 1941, odvijali su se spontani sukobi između vlasti NDH i srpskog stanovništva u regionu. Njemačka invazija na Sovjetski Savez počela je 22. juna. U naredna dva dana, sporadične pobune Srba protiv NDH u istočnoj Hercegovini prerasle su u masovni ustanak, koji su izazvali ustaški progoni, srpska solidarnost sa ruskim narodom, mržnja prema i strah od vlasti NDH, kao i drugih faktora. Srpski ustanici, pod narodnim vođstvom, napali su policiju, Oružništvo, Ustašku vojnicu i Hrvatsko domobranstvo u istočnoj Hercegovini. U prvih nekoliko dana, ustanici su zauzeli oružničke ispostave u nekoliko sela, postavili barikade na glavnim putevima i postavili zasjedu za nekoliko vojnih vozila. U noći 26. juna, ustanici su pokrenuli napad na Nevesinje u pokušaju da ga zauzmu, ali garnizon u gradu se održao do jutra 28. juna, kada su hrvatske snage probile ustaničke barikade. Ustanici su 28. juna postavili zasjedu kamionu koji je prevozio pripadnike Italijanske kraljevske vojske, što je navelo zapovjednike italijanske vojske u NDH da upozore hrvatske vlasti da će preduzeti jednostrane mjere za osiguravanje komunikacijskih puteva. Ustanici su uništili još jedan položaj Oružništva, a uveče su zauzeli selo Avtovac, zatim ga opljačkali i spalili, a ubijeno je desetina nesrpskih civila. Sljedećeg dana, jedna italijanska kolona je istjerala ustanike iz sela i spasila ustaški garnizon u Gackom koji se nalazio u okruženju. Od 3. jula, hrvatske snage od preko 2.000 ljudi raširile su se iz Nevesinja, čisteći varoši, sela i puteve od ustanika. Ustanici se nisu značajno suprotstavili operaciji čišćenja terena i povukli su se u obližnju Crnu Goru ili su sakrili svoje oružje u planinama i otišli kućama. Do 7. jula, hrvatske snage su uspostavile punu kontrolu nad svim varošima i glavnim putnim pravcima u istočnoj Hercegovini. Pozadina Vidi još: Drugi svjetski rat u Jugoslaviji Nezavisna Država Hrvatska (NDH) osnovana je 10. aprila 1941, tokom osovinske invazije na Jugoslaviju. NDH je obuhvatala veći dio današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine, zajedno sa dijelom današnje Srbije. To je u suštini bio njemačko-italijanski kvaziprotektorat, jer je svoje postojanje dugovao silama Osovine, koje su održavale okupacione snage unutar marionetske države tokom cjelokupnog postojanja.[2] Neposredno nakon potpisivanja primirja i bezuslovne predaje jugoslovenskih snaga 17. aprila, bivši pripadnici Jugoslovenske vojske (JV) vratili su se svojim domovima u istočnoj Hercegovini sa ličnim oružjem. Ta činjenica je predstavljala ozbiljnu bezbjednosnu prijetnju novonastaloj NDH zbog blizine granice sa Crnom Gorom, bliskih odnosa narodna istočne Hercegovine i Crne Gore i raširenog razbojništva u regiji.[3] Dan nakon predaje, zapovjednik oružanih snaga NDH vojskovođa Slavko Kvaternik izdao je proglas kojim zahtijeva da se hrvatskim vlastima preda sve oružje do 24. aprila.[4] NDH je 24. aprila obrazovala pet vojnih divizijskih područja, uključujući Bosansko i Jadransko divizijsko područje, od kojih su oba prvobitno imala sjedište u Sarajevu. Svako od pet divizijskih područja obuhvatalo je nekoliko okružnih komandi. Jadransko divizijsko područje obuhvatalo je okruge Knin i Sinj u Dalmatinskoj zagori i Mostar i Trebinje u istočnoj Hercegovini.[3] NDH je počela mobilizaciju vojnika za Domobranstvo, sa šest bataljona određenih za pridruživanje Jadranskom divizijskom području. Bataljoni su mobilisani sa područja izvan istočne Hercegovine i trebali su biti spremni do 20. maja.[5] Agresivna dejstva ustaške pete kolone tokom osovinske invazije izazvala su zabrinutost kod srpskih civilnih vođa u istočnoj Hercegovini zbog NDH i pokušali su da dobiju italijansku zaštitu i tražili su da Kraljevina Italija pripoji istočnu Hercegovinu susjednoj Crnoj Gori koja je bila pod italijanskom okupacijom. Kolaboracionistički Privremeni upravni odbor crnogorskih separatista zalagao se za uspostavljanje „nezavisne” Crne Gore, a sličan odbor obrazovali su Srbi u istočnoj Hercegovini. Delegacija tog odbora stigla je na Cetinje 6. maja da traži italijansku zaštitu. Slično tome, delegacija muslimana iz istočne Hercegovine otputovala je u Sarajevo, tražeći od vlasti NDH da povežu istočnu Hercegovinu s tim gradom.[6] Zbog slabog odziva na poziv za predaju oružja, rok je nekoliko puta produžavan do 8. jula. Vojni sud za suđenje onima koji su uhapšeni zbog posjedovanja oružja osnovan je 17. maja, a osuđeni su odmah strijeljani. Presedan za ovu brutalnu represivnu mjeru prema Srbima već su uspostavili Nijemci. Od samog početka bilo je jasno da se zakoni o oružju NDH ne sprovode tako strogo prema Hrvatima kao protiv Srba. Osiguranje granice između istočne Hercegovine i Crne Gore smatrano je visokim prioritetom zbog zabrinutosti da je Crnogorska federalistička stranka oživjela crnogorska potraživanja na dijelove NDH koja su obećana Kraljevini Crnoj Gori Londonskim sporazumom iz 1915. godine.[7] Italijani su predali upravu nad istočnom Hercegovinom hrvatskim vlastima 20. maja 1941, nakon potpisivanja Rimskih ugovora, kojima je nekadašnja jugoslovenska teritorija duž jadranske obale ustupljena Italiji.[8] Italijani nisu odmah povukle sve svoje trupe iz regije. NDH je brzo krenula ka uspostavljanju svoje vlasti u gradovima i srezovima istočne Hercegovine, što je uključivalo imenovanje načelnika opština i župana, stvaranje mjesnih jedinica Ustaške vojnice i raspoređivanje stotina oružničkih, domobranskih i ustaških jedinica porijeklom izvan istočne Hercegovine. Svrha ovih jedinica bila je održavanje reda.[9] Za ustaškog povjerenika za istočnu Hercegovinu imenovan je akademik profesor Alija Šuljak.[10] Karta NDH podjeljena na srezove i okruge. Istočna Hercegovina je bila podijeljena na veliku župu Hum i Dubravu. Neka priobalna područja i ostrva su ustupljena Italiji prema Rimskim ugovorima. Nedavno obrazovani domobranski bataljoni počeli su 20. maja da se razmještaju u Jadransko divizijsko područje. Šest oficira i 300 oružnika sarajevskog 4. oružničkog puka raspoređeno je 27. maja u dijelove istočne Hercegovine.[b] Osnovali su ispostave vodova u Nevesinju, Trebinju, Gacku i Bileći, sa štabom u Bileći.[12] Dubrovački 2. oružnički puk uspostavio je ispostave u Stocu i Berkovićima.[1] Sjedište Jadranskog divizijskog područja premješteno je u Mostar krajem maja,[3] a za komandanta postavljen je general Ivan Prpić.[13] Bataljoni Jaranskog divizijskog područja su do 29. maja bili u svojim garnizonima: 6. bataljon u Mostaru, 7. bataljon u Trebinju i 10. bataljon u Dubrovniku. Druga dva bataljona Jadranskog divizijskog područja raspoređena su u Knin i Sinj, daleko na zapadu. 18. bataljon je raspoređen u rezervu i nalazio se u garnizonu u Mostaru. Glavni ustaški štab dobio je zadatak da regrutuje jedan bataljon za dužnosti u Jadranskom divizijskom području. Domobranski bataljoni su imali standardnu strukturu koju su činili štabna četa, tri pješadijske čete, mitraljeski vod i odsjek veze, dok su bataljoni Ustaške vojnice.[5] I nakon uspostavljanja hrvatskih vlasti u istočnoj Hercegovini, italijanske snage su zadržale svoje prisustvo u regiji. 55. puk 33. pješadijske divizije Marke Italijanske vojske ostao je u garnizonu u Trebinju, sa 56. pukom sa sjedištem u Mostaru. U Bileći je bila stacionirana i 49. jurišna legija San Marko Crnokošuljaša. Italijani su zadržali trupe u Nevesinju do 17. juna i gotovo svakodnevno vršili motorizovane patrole širom istočne Hercegovine.[12] Hrvatske vlasti su uspostavile nove administrativne podjele, organizujući zemlju u velike župe, a zatim srezove (kotare). Istočnu Hercegovinu su obuhvatale velike župe Hum i Dubrava. Od istočnohercegovačkih srezova velika župa Hum obuhvatala je srezove Mostar i Nevesinje, a velika župa Dubrava je obuhvatala srezove Bileća, Gacko, Stolac, Ravno i Trebinje.[5] Veliki župan Huma bio je Josip Trajer sa sjedištem u Mostaru, a veliki župan Dubrave bio je Ante Buć sa sjedištem u Dubrovniku.[12] Prema popisu stanovništva Jugoslavije iz 1931, stanovništvo istočne Hercegovine činilo je 68% pravoslavaca, 28% muslimana i 4% rimokatolika.[9] Prema profesoru Jozi Tomaševiću, procijenjena populacije srezova Bileća, Gacko i Nevesinje bila je samo oko 1,1% Hrvata, tako da su na sve dužnosti koje je vršila hrvatska vlada i mjesne ustaške jedinice imenovani muslimani, koji su činili oko 23,7% mjesnog stanovništva.[14] Muslimanski seljaci istočne Hercegovine uglavnom su prišli ustašama.[13] Hrvatska vlada je odmah pokušala da ojača svoj položaj ocrnjivanjem Srba, koji su prema Tomaševiću činili oko 75% stanovništva.[15] Uvod Vidi još: Genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj Ustaše su počele da nameću nove zakone Srbima u NDH. Grupa od deset mladih ustaških studenata sa Sveučilišta u Zagrebu stigla je u Trebinje 28. maja i započela uklanjanje natpisa napisanih ćirilicom.[16] U nekoliko gradova i sela u istočnoj Hercegovini 1. juna streljani su Srbi, a preduzeća koja su pripadala srpskim trgovcima i ostalim su zaplijenjena.[15] Tog dana ustaški studenti u Trebinju strijeljali su devet Srba i uhapsili još petnaest, zbog njihove navodne veze sa međuratnim četničkim udruženjem. Počele su se pojavljivati razlike između brutalnog postupanja ustaša prema Srbima i pažljivijeg pristupa drugih vlasti NDH kao što su Domobrani, koji su bili svjesni potencijalne opasnosti koju stvaraju ustaške metode. Početkom juna, vlasti NDH započele su operacije zaplijene od stanovništva, što je naišlo na neposredni otpor. Mještani sela Donji Drežanj, kod Nevesinja odbili su 1. juna saradnju sa sakupljačima oružja. Kao odgovor, ustaše su ubile veći broj Srba i spalili njihove domove.[16][v] Ustanak u Hercegovini 1941. na karti Istočna NDH (1941) Korita Korita Nevesinje Nevesinje Ljubinje Ljubinje Karta lokacija ustaških pokolja u istočnoj Hercegovini prije izbijanja ustanka. Uslijedilo je nekoliko incidenata 3. juna prilikom kojih su se naoružani seljaci spontano svetili ustaškim vlastima.[15] Tog popodneva 20 ustaša došlo je u Donji Drežanj da bi oduzelo vatreno oružje kada ih je napala grupa naoružanih seljana. Seljani su se povukli nakon kraćeg vatrenog okršaja, pri čemu je određeni broj njihovih pripadnika zarobljen. Ubrzo je stiglo Domobranstvo i Oružništvo kao pojačanje, koji su zajedno sa još ustaša spalili još 20 kuća i ubili jednu ženu.[16] U noći sa 4. na 5. jun, grupa pod komandom ustaškog povjerenika za srez Gacko Hermana Tonogala,[g] ubila je 140 Srba u selu Korita kod Bileće i njihova tijela bacila u jame. Između ovog pokolja i 9. juna ubijeno je još 27 Srba iz sela, a preko 5.000 grla stoke je ukradeno i podijeljeno u muslimanskim selima na području Gacka za isključivu upotrebu ustaša.[19] Procijenjeni broj Srba ubijenih u Koritima varira od 133[20] do 180.[21] Odmah nakon toga, Srbi iz okoline napalili su sela, a Jadransko zapovjedništvo poslalo je iz Bileće 2. četu 7. bataljona da pojača ustaše. Nakon kratkog sukoba kod Korita, tokom kojeg su ustaše i oružnici imali gubitke u vidu jednog poginulog i nekoliko ranjenih, ustanici su se povukli preko obližnje granice u Crnu Goru. Pripadnici 2. čete 7. bataljona prenoćili su u selu Stepen prije nego što su se sljedećeg dana utvrdili kao garnizon u Avtovcu. Zbog izloženosti oružanoj paljbi ustanika koji su posmatrali njihove položaje, oružnici nisu mogli zauzeti svoje mjesto u Stepenu, što je značilo da put Stepen—Korita više nije bezbjedan. Ustaše iz Gatačkog sreza javile su 8. juna Jadranskom zapovjedništvu da su uzeli 200 Srba kao taoce i izdali proglas stanovništvu da prestane da se bori i preda oružje. Kako ovaj proglas nije naišao na odgovor, ustaški povjerenik za Bosnu i Hercegovinu Jure Francetić je 10. juna ubio 19 talaca (jedan je pobjegao). Oružništvo u Ravnom je 12. juna po naređenju ustaškog povjerenika za Ljubinje strijeljalo četiri osobe. Takva dejstva dovele su do toga da su srpski seljaci napustili svoja sela, tražeći sigurnost u udaljenim oblastima, a muslimanski seljani postali su sve nervozniji zbog svojih srpskih susjeda.[22] Sredinom juna, komandant 2. čete 7. bataljona u Bileći pisao je Jadranskom zapovjedništvu žaleći se na djelatnosti ustaša, nazivajući ih „naoružanim ološem i životinjama” koji obeščašćuju „poštene Hrvate”. Kada su Italijani čuli da su ustaše spalile dva sela preko granice u Crnoj Gori, poslali su obavještajca u Gacko da istraži nemire. On nije prihvatio objašnjenje komandanta Oružništva u Gacku, koji je tvrdio da je nasilje izazvano „lično mržnjom i osvetom” i sastao se sa ustanicima. Ustanici nisu napali njega ili njegovu pratnju i rekli su mu da je razlog ustanka taj što nas „Hrvati i Turci[d] tuku i bacaju u jame”. Zaključio je da je uzrok nemira pokušaj razoružanja srpske zajednice.[24] Tonogal i potpukovnik Aganović, komandant Oružništva za istočnu Hercegovinu, pokušali su da smire situaciju posjetom selima istočno od puta Gacko—Avtovac 17. i 18. jula, kako bi ponovo uspostavili mir na tom području. Iz četiri sela dobili su pisano poruku da ne priznaju vlasti NDH i željeli su da se ta poruka prenese Italijanima. Mještani Jasenika i Lipnika bili su voljni da razgovaraju i vrate se na posao, ali su tražili da Oružništvo ne posjećuje njihova sela, jer bi to navelo Crnogorce na napad. Aganović je ocijenio da je, iako je to vjerovatno tačno, njihov zahtjev bio neiskren. Komandant Oružništva u Bileći smatrao je da je razlog ustanka taj što su mjesni Srbi bili privrženi ideji Velike Srbije i nisu prihvatili da su njihova sela dio NDH. Ovaj pristup je u suštini značio da su mjesni Srbi željeli da ih vlasti NDH ostave na miru i ne miješaju im se u život.[25] Odgovor vlasti NDH na otpor bio je spaljivanje sela u kojima se otpor desio, a bilo je i masovnih strijeljanja Srba, zbog čega je nivo nasilja još više eskalirao.[15] Krajem maja i juna u Nevesinju je sakupljeno, mučeno i ubijeno 173 Srba, a početkom juna u Ljubinju ubijeno je još 140 Srba.[21] Kao odgovor, Srbi su napali ustaške službenike i objekte i sami izvršili upade, ubijajući muslimanske seljake.[26] Ustanak Glavni članak: Ustanak u NDH 1941. Ustanak u Hercegovini 1941. na karti Istočna NDH (1941) Trebinje Trebinje Nevesinje Nevesinje Bileća Bileća Gacko i Avtovac Gacko i Avtovac Karta sa označenim garnizonima Domobranstva u istočnoj Hercegovini tokom ustanka. Vlasti NDH imale su slabe snage u istočnoj Hercegovini u vrijeme masovnog ustanka, otprilike jednake snazi dva domobranska bataljona, kao i oružničke ispostave u nekim gradovima. To je jedva bilo dovoljno za čuvanje važnih mjesta i bilo je nedovoljno za ofanzivno dejstvo. Raspoređene snage sastojale su se od jedne čete 10. bataljona u Trebinju, Štaba i pojačane čete 7. bataljona u Bileći (balans bataljona podijeljen je između Gacka i Avtovca) i čete 6. bataljona u Nevesinju. Ostatak 10. bataljona raspoređen je u Trebinje u trenutku izbijanja ustanka.[27] 23—24. jun Prvi pokazatelj da se stanje znatno promijenilo bio je 23. juna, kada se grupa od 200 ustaša sukobila s grupom ustanika za koju je procijenjeno da broji 600—1.000 pripadnika. Poslije produženog vatrenog okršaja u blizini sela Stepen tokom koje su imali nekoliko žrtava, ustaše su spalile četiri sela. Zatim su ušli u dva sela s muslimanskom većinom na tom području i uhapsili 13 Srba koji nisu bili umiješani u ranije borbe. Uhapšeni Srbi prevezeni su na sjever u Avtovac, gdje su strijeljani. Iste noći uhapšeni su svi odrasli Srbi stariji od 16 godina u Gacku, a 26 odmah je strijeljano. Ostatak je prevezen 50 km zapadno u logor u Nevesinju. U periodu od 23. do 25. juna 150 Srba iz sela Ravni je uhapšeno i ubijeno u oružničkim ispostavama, a ostatak stanovništva je pobjegao u brda.[27] Spontana masovna okupljanja dogodila su se u nekoliko sela sreza Gacko i Nevesinje 23. i 24. juna.[đ] Na ova okupljanje ih je podstakla vijest o invaziji Njemačke na Sovjetski Savez, a oni koji su prisustvovali okupljanjima glasali su za borbu protiv ustaša. Profesor Marko Atila Hor tvrdi da je ustanak u punom obimu proizašao iz ustaške odmazde zbog pokušaja Srba iz istočne Hercegovine da se odbrane, u kombinaciji sa pokretanjem njemačke invazije 22. juna.[29] U zoru 24. juna, područje Nevesinja stupilo je u potpuni ustanak, sa oko 400 naoružanih ustanika koji su napali domobranski garnizon.[28] Do 24. juna, ustanak je dostigao masovne razmjere u istočnoj Hercegovini, sa ukupno 1500[9]—3000[15] naoružanih ustanika, uključujući i neke iz Crne Gore.[29] 25. jun Ujutru 25. juna, četa 6. bataljona u Nevesinju izvijestila je da se ustanici skupljaju kako bi napali grad; nevesinjski ustaški povjerenik tvrdio je da su ustanici imali 5.000 pripadnika, a predvodio ih je bivši pukovnik Jugoslovenske vojske. Oko 10 časova, grad je napadnut iz pravca juga i jugoistoka. Kao odgovor, domobrani su poslali još dvije čete 6. bataljona iz Mostara u Nevesinje. Tog jutra su stigli izvještaji iz Bileće i Stoca da se ustanici približavaju selu Berkovići sa sjevera i da su zauzeli oružničku ispostavu u Gornjem Lukavcu. Oko 11.30 časova, ustaški povjerenik za Stolac izvijestio je da se 3000 Crnogoraca okupilo između Nevesinja i Stoca i tražio je hitno 150 pušaka za svoje ljude. Napad ustanika na oružničku ispostavu u selu Divin kod Bileće odbijen je oko podne. Pojačanje u vidu domobranskog voda i oružje za ustaše stiglo je u Stolac, a Bileću su držali tokom cijelog dana.[30] Izvještaji o ustanku stigli su do Kvaternika tokom 25. juna, ali ih je on zanemario kao i izvještaj o brojnosti od 5.000 ustanika, otkazavši prekomandu 21. bataljona iz Slavonskog Broda po nalogu Jadranskog zapovjedništva, kao i zahtjev Italijanima za vazdušnom izviđačkom podrškom. Izjavio je da se suzbijanjem ustanka mogu nositi mjesne snage. Gubitak komunikacije sa Nevesinjem rezultirao je glasinama da je grad pao u ruke ustanika.[31] Oružnička ispostava u Fojnici, kod Gackog zauzeta je poslijepodne 25. juna, dok su preživjeli pobjegli u Gacko.[28] Novine su izvještavale da su Gacko i Avtovac zauzeli ustanici.[32] Pošto je ranije tog dana već poslala pojačanje u vidu čete prema Nevesinju iz Sarajeva, Jadransko zapovjedništvo naredilo je da ostatak bataljona prati četu. Početna grupa četa stigla je do Kalinovika, a ostatak bataljona trebalo je da tu prenoći 25. na 26. jun prije nego što 26. juna stigne u Nevesinje. Kvaternik je tokom noći dobio ažurirani izvještaj o stanju u istočnoj Hercegovini, a Prpić je putovao iz Sarajeva u Mostar kako bi preuzeo kontrolu nad operacijama, gdje je otkrio da su informacije o stanju u istočnoj Hercegovini nejasne, ali sugeriše da bi se snage NDH mogle suočiti s ozbiljnim poteškoćama.[31] 26. jun Ujutru 26. juna, četa 6. bataljona upućena iz Mostara nastavila je prema Nevesinju, ali se gotovo istovremeno našla pod vatrom ustanika. Uz pomoć ustaša, domobrani su uspjeli da se održe, ali nisu uspjeli da se probiju do Nevesinja.[33] Istog popodneva, dvije letjelice Zrakoplovstva NDH iz Sarajeva izvršila su oružano izviđanje nad istočnom Hercegovinom i otkrile da hrvatske snage i dalje drže Nevesinje. Oni su uočili barikade na putu Mostar—Nevesinje i gađali grupu od 50 ustanika sjeverno od Nevesinja, kod Kifinog Sela. Prpić je snage na putu Mostar—Nevesinje pojačao 17. bataljonom, koji je nedavno stigao iz Sarajeva, a za komandanta odredio svog zamjenika pukovnika Antuna Prohasku. U 20 časova istim snagama je pristupio 17. bataljon. Oko 17 časova, četa 11. bataljona je stigla iz Kalinovika u Nevesinje, a iz Sarajeva je upućena još jedna četa bataljona zajedno sa komandantom.[33] U južnom dijelu operativnog područja oko Stoca, situacija je bila znatno mirnija nego ono Nevesinja, iako je grupa od 200 ustaša kod Berkovića lažna tvrdila da ih tokom noći opkolili ustanici. Uprkos ovoj tvrdnji, oni nisu imali žrtve. Bez obzira na to, Prpić im je poslao municiju i vod 18. bataljona. U 19 časova 26. juna Francetić je stigao u Prpićev štab u Mostaru, kako bi se upoznao sa situacijom. Odlučio je da se sljedećeg dana lično uputu u Berkoviće i tamo preuzme komandu nad ustaškom jedinicom.[34] Oko Gacka i Avtovca ne sjeveru, dan je protekao mirno. Kada je komandir 2. čete 7. bataljona u Gacku prijavio da se ustanici okupljaju nedaleko od grada, Prpić je poslao kamionski vod sa zalihama municije. Vod je upao u zasjedu, a 14 domobrana je zarobljeno. U Gacko je kasnije tog dana stiglo pojačanje iz Avtovca. U noći 26. juna, nevesinjski garnizon bio je izložen kontinuiranom napadu ustanika, ali je izdržao.[35] Hrvatske vlasti u Trebinju su čule glasine da bi Srbi mogli da dignu ustanak na Vidovdan 28. juna i upozorila ustaško-domobranske snage u okolini da se pripreme za ustanak. Kao ishod ovih izvještaja, Ante Pavelić je izdao naredbe kojima je zaprijetio da će svako ko širi ove glasine biti izveden pred vojni sud.[27] Uoči Vidovdana, Oružništvo i Ustaška vojnica uzeli su nekoliko talaca ukoliko bi glasine bile istinite. Kasnije je Oružništvo oslobodila svoj taoce, ali Ustaška vojnica ubila svojih 19 taoca.[36] Za razliku od Ustaške vojnice, Domobranstvo u toj oblasti je nastojalo da smiri situaciju.[28] 27—28. jun Gatačko polje je bilo jedno od središta ustanka. Ujutru 27. juna, Prpić je naredio u trostruki juriš kako bi očistio puteve ka Nevesinju. Prohaska je komandovao snagama jačine oko dva bataljona koje su se kretale na istok putem Mostar—Nevesinje, Francetić je poveo svoju ustašku jedinicu sjeverno od Berkovića kroz planine preko Odžaka ka prilazu Nevesinju sa juga, a dvije čete 11. bataljona su krenule na jugozapad od Plužina. Kada je ovaj zadatak bude izvršen, hrvatske snage su trebale da energično progone ustanike i da ih unište.[35] Prohaskina grupa je sa jednom četom raspoređena na putu, a elementi 17. bataljona i 70 ustaša na lijevom boku. Njihov napad je počeo 10 časova, i iako su se suočili sa snažnim otporom ustanika, potpomognuti mitraljeskom paljbom i bombardovanjem aviona Zrakoplovstvo NDH, stigli su do sela na periferiji Nevesinja nakon borbi koje su trajale do zore 28. juna. Jedan domobranski bataljon se zaustavio i zauzeo odbrambeni položaj, a komandantu je Prpić zaprijetio smjenom prije nego što je nastavio napada. Francetićeva ustaška jedinica se suočila sa teškim borbama i morala je u dva navrata da traži dopunu municije. Jedno od vozila za snabdijevanje upalo je u zasjedu ustanika između Stoca i Berkovića, a dio municije je na kraju dopremljen putničkim automobilom tokom noći. Na drugim mjestima ustanici su napali Gacko i Avtovac, a jedan avio Zrakoplovstva NDH je oboren ustaničkim mitraljeskom vatrom kod Avtovca.[37] Prpić je te noći telefonirao Kvaterniku i savjetovao ga da je uvođenje vanrednog stanja neophodno, kako bi se uspostavila kontrola u Hercegovini. Pavelić je odmah na čelo velikih župa Dubrava i Hum, koje su obuhvatale veći dio istočne Hercegovine, postavio podmaršala Vladimira Laksu.[38] Laksa je 28. juna postao opšti komandant svih hrvatskih vlasti u velikim župama Dubrava i Hum, što je uključivalo Ustašku vojnicu, Domobranstvo, civilnu upravu, Oružništov i policiju. Osnovani su vojni sudovi koji su se bavili onima koji su protivili hrvatskim vlastima. Na prilazima gradovima i selima postavljene su naoružane straže, a svi naoružani civili su razoružani i dovedeni vojnim vlastima. Laksa je naredio da se ustanicima daje rok do 2. jula da se pokore vlastima.[38] Tog dana, nakon što se Prohaskina grupa iz Mostra probila do Nevesinja, Prohaska je poslao četu 6. bataljona u Kifino Selo u susret sa dvije čete 11. bataljona koje su napredovale iz Plužina. Uprkos vazdušnoj podršci Zrakoplovstva NDH, četu 6. bataljona napali su ustanici na ulazu u Kifino Selo i većina je razbijena, a ostatak pobjegao. Prohaska je morao da pošalje rezerve da blokiraju put Nevesinje — Kifino Selo, a čete iz 11. bataljona počele su da izviđaju ustaničke položaje prema Odžaku.[39] Istog jutra, 200 domobrana i oko 50 naoružanih mještana Avtovca napali su ustanici iz tri pravca. Oporavljali su se od prvobitnog iznenađenja i tokom dana zadržali varoš, ali ih je uveče ponovni juriš natjerao da se povuku iz Avtovca u sela Međuljići i Ključ.[40] Po zauzićanju Avtovca, ustanici su opljačkali selo, spalili veliki broj muslimanskih kuća i ubili 32 muslimanska civila.[41] Ustanici su napali i Gacko, pri čemu je poginulo osam vojnika, a ranjen jedan oficir i dvanaest vojnika. Istog dana, dva kamiona italijanske vojske na putu od Bileće do Avtovca upala su u ustaničku zasjedu, kada su poginula 3 vojnika, a 17 ranjeno. Oko 18 časova italijanska komanda je obavijestila Kvaternika da će neodređenog datuma čistiti put od Bileće preko Gacka do Nevesinja.[40] Tokom borbi oko Gacka, nekoliko aviona Zrakoplovstva NDH je prinudno sletilo zbog stradanja pilota i problema sa motorom. Operacije vazdušne podrške Zrakoplovstva NDH su obustavljene zbog nedostatka goriva i rezervnih dijelova za letjelicu.[42] Oko Stoca nije došlo do poboljšanja situacije, a ustaška jedinica sačinjena od naoružanih civila pokazala se tako niske borbene vrijednosti, da je Laksa kritikovao Francetića. Južno od Bileće, ustanici su uništili oružničku ispostavu u jednom selu, ubivši sedam oružnika. Iz Trebinja je poslato na desetine oružnika da im pomognu, ali su ih ustanici zaustavili i povukli su se u seosku školu. U popodnevnim časovima jedan vod 10. domobranskog bataljona upućen je sjeverno od Trebinja kao podrška oružnicima, ali su napadnuti kod sela Mosko i povukli su se na odbrambene položaje. Tokom noći su pojačani drugim vodom i dobili su naređenje da sljedeće jutro ispred Italijana raščiste put Trebinje—Bileća[43] 29—30. jun U zoru 29. juna ustanici su napali ustaše u jednom selu na putu Mostar—Nevesinje. Prohaska je tražio pomoć iz Mostara, a planirao je da u pomoć pošalje snage iz Nevesinja. Iz Mostara je upućena četa 21. bataljona da rastereti ustaše, koji su uspjeli obuzdati ustanike. Domobranska četa je tada preuzela dužnost od ustaša. Istog dana u Mostar su stigla dva nova bataljona, 23. bataljon iz Osijeka i 15. bataljon iz Travnika.[43] Ovo pojačanje je stiglo baš kada je Prpiću potvrđeno da su ustanici zauzeli Avtovac. Preostali mali garnizon u Gacku, koji je brojao svega 20 oružnika i 30 ustaša, držao se, ali je očekivao nove napade ustanika. Ujutro je napad elemenata 10. bataljona stagnirao sve dok komandant bataljona potpukovnik Julije Reš nije lično preuzeo komandu nad operacijom, otvarajući put Italijanima. Obećana italijanska intervencija počela je oko podne, a oko 17 časova u Gacko je stiglo oko 100 kamiona italijanskih vojnika. Dok su prošli kroz Avtovac, ustanici su napustili varoš i povukli se u sela na istoku. Oko 18 časova, 10. bataljon je oslobodio opkoljene oružnike u seoskoj školi. Letjelica Zrakoplovstva NDH sa mostarskog aerodroma vršila je izviđačke letove iznad tog područja i bacala letka iznad Stoca, Stepena, Avtovca, Gacka i Plužina.[44] Nakon smjenjivanja nevesinjskog garnizona, Laksa je svoj glavni napor umjerio prema Gatačkom srezu i Avtovcu. Osjetljiv na činjenicu da Italijani nisu poštovali teritorijalne granice NDH kada su uputili kolonu u Gacko, smatrao je veoma važnim da se hrvatski vojni i politički prestiž vrati, inače bi Italijani mogli da odluče da ostanu na tom području, umjesto da se povuku u svoj garnizon blizu jadranske obale. Planirao je da prati ovu konsolidaciju tako što će očistiti granična područja sa Crnom Gorom, a zatim očistiti zaleđe od preostalih ustanika. Za ovaj posljednji zadatak namjeravao je da rasporedi tek obrazovanu specijalnu jedinice koju će predvoditi potpukovnik Josip Mecger.[45] Zadatak ponovnog utvrđivanja vlasti NDH u Gatačkom srezu i Avtovcu dodijeljen je Prohaskinoj grupi, koju su činili 6. bataljon, jedna četa 18. bataljona, dvije čete 17. bataljona i nedavno pristigli 15. i 21. bataljon, koji su upućeni u Nevesinje iz Mostara. Prohaska je trebao djelovati u sadejstvu sa 11. bataljonom, koji je već bio nedaleko od Plužina, sjeverno od puta Nevesinje—Gacko. U pripremi, 15. bataljon je kamionima prebačen u Nevesinje, a četa 17. bataljona je izvela koordinisani napad sa 11. bataljonom na ustaničke položaje kod Kifinog Sela. U ovom napadu su ustanici bili nadmoćni, a komandant bataljona je poginuo.[46] Tokom ostatka dana, Italijani su 28. juna iz ustaničkih zasjeda pokupili tijela svojih mrtvih i spasili neke domobranske trupe koje su pobjegle iz Avtovca, ali su se vratili u Planu, sjeverno od Bileće. Vrijednost daljih operacija na području Gacka i Avtovca dovedena je u pitanje kada su Italijani prijavili da su oba grada spaljena do temelja, a da je nad stanovnicima izvršen pokolj. Italijani su za razaranja i ubistva u ove dvije varoši krivili Crnogorce vezane za ustanike. Italijanske procjena snage ustanika bila je oko 3000 naoružanih mitraljezima, artiljerijom i protivvazdušnim topovima.[47] Njemački obavještajac iz Sarajeva stigao je u Prpićev štab u Mostaru, kako bi se upoznao sa situacijom. Mali garnizon u Gacku očekivao je napad ustanika tokom noći, ali je popodne stiglo 180 domobrana, koji su se povukli iz Avtovca kako bi učvrstili položaj i noć je prošla bez incidenata.[48] 1—7. jul U Gacko je 1. jula stigla italijanska oklopna jedinica da pojača garnizon.[48] Operacija čišćenja terena Stolačkog sreza od ustanika koju su vodile ustaše počela je 3. jula, a dovela je do otvaranja puta od Berkovića sjeverno do Odžaka. Ustaše se nisu približavale Nevesinju, jer nisu bile uniformisane i strahovale su da ih domobrani neće pomiješati sa ustanicima. Tokom ove akcije poginula su trojica ustaša, uključujući njihovog komandanta, dok su ustaše ubile deset ustanika i dvojicu zarobili.[49] Među stvarima jednog od zarobljenika, ustaše su pronašle izvještaj „Narodnog pokreta za oslobođenje Nevesinja”, kako su ustanici očigledno sebe nazivali. Izvještaj je jasno pokazao da su ustanici koristili vojnu taktiku i organizaciju i nagovještavao je saradnju sa Italijanima. Prema informacijama koje je prikupila policija, među mjesnim ustaničkim vrhom bili su bivši mostarski trgovac Čedo Milić, braća Bjelogrlić iz Avtovca, pravoslavni sveštenik otac Novak Mastilović iz Nadinića i kapetan Radović iz Avtovca. Među Crnogorcima koji su učestvovali u rukovođenju ustankom bili su pukovnik Bajo Stanišić, major Minja Višnjić i Radojica Nikčević iz Nikšića.[50] Nakon italijanske intervencije, Prpić je od 3. jula mogao da pristupi čišćenju šireg područja Nevesinja, osiguravajući kontrolu NDH nad naseljenim mjestima i putevima. Prpić je 5. jula smijenio Prohasku s dužnosti zamjenika i postavio pukovnika Franju Šimića i dodijelio komandu nad 6, 11, 15. i 17. bataljonom, četom 18. bataljona i artiljerijskom četom. Snage su u svom sastavu imale 62 oficira i 2062 vojnika, teško naoružanje, uključujući četiri Škodine brdske haubice vz 14, šest teških mitraljeza i dvadeset sedam lakih mitraljeza.[50] Šimić je zauzeo raskrsnicu između Kifinog Sela i Plužina, obezbjeđujući je jednom četom 11. bataljona, 15. bataljon je uputio u Gacko, a 17. bataljon u Berkoviće. Polovina čete 21. bataljona obezbjeđivala je put Mostar—Nevesinje. Kada je zadatak izvršen, glavni putevi u istočnoj Hercegovini su bili pod hrvatskom kontrolom.[51] Ova dejstva su protekla bez značajnijih borbi, jer su se neki ustanici povukli preko granice sa Crnom Gorom, a drugi su oružje sakrili u planinama i vratili se svojim kućama.[52] Do 7. jula, hrvatske snage su povratile punu kontrolu nad gradovima i saobraćajnim pravcima u istočnoj Hercegovini.[15] Posljedice Tomašević navodi da je ustanak bio „spontani, neorganizovani ispad” koji je bio osuđen na neuspjeh i da nije uključivao ni četnike Dragoljuba Mihailovića ni Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ). On tvrdi da je ustanak bio ishod više faktora, uključujući ustaške progone, strah i mržnju prema hrvatskim vlastima, mjesnu tradiciju ustanaka protiv Osmanskog carstva, loše ekonomske prilike u istočnoj Hercegovini i vijesti o njemačkoj invaziji na Sovjetski Savez.[15] Hor se slaže sa Tomaševićem da je ustanak bio u tradiciji hercegovačkih pobuna protiv Osmanskog carstva tokom 19. vijeka, kao što je ustanak od 1875. do 1877. godine.[29] Edmund Glez fon Horstenau, njemački generalni opunomoćenik u NDH, smatrao je da su Italijani možda namjerno izbjegavali miješanje u ustanak.[15] General Renco Dalmaco, komandat italijanskog 6. armijskog korpusa, okrivio je ustaše i muslimane za podsticanje ustanka.[53] U istočnoj Hercegovini, KPJ je imala malo uticaja sve do sredine avgusta 1941, mnogo nakon što je prvobitni ustanak ugušen. Organizacija KPJ u Hercegovini se nije obavezala u vrijeme predvođenja masovnog ustanka, jer je čekala naređenje pokrajinske organizacije u Sarajevu, koja je od Centralnog komiteta KPJ očekivala uputstvo za podizanje opšteg ustanka širom Jugoslavije. Kada su saznali za njemački napad na Sovjetski Savez, KPJ u Hercegovini je glasala za pridruživanje masovnom ustanku, ali to se dogodilo tek 24. juna, kada je ustanak već bio u punom jeku.[29] Prema Milacu, ustanici su i dalje predstavljali prijetnju u cijeloj istočnoj Hercegovini sve do jula,[9] iako ustanak u Hercegovini nije napredovao sve do ustanka širom Bosne krajem jula, kada je KPJ bila spremna za aktivnost učešće u borbama.[29]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fransoa Mari Arue (franc. François Marie Arouet; Pariz, 21. novembar 1694 — Pariz, 30. maj 1778), poznat pod književnim pseudonimom Volter (franc. Voltaire),[1] bio je francuski filozof, književnik i istoričar iz epohe prosvetiteljstva, čiji je bio najznačajniji predstavnik. Njegov filozofski stav je bila borba protiv religijskog fanatizma. Ove ideje je predstavio 1759. i pritom nabrojao zla i zločine koje stvara zvanična Crkva. Za Voltera, progres društva i civilizacije nije moguć bez tolerancije. Njegov veliki protivnik je bilo hrišćanstvo i Rimokatolička crkva. Protivnici su ga optuživali za podrivanje prestiža crkve, a time i monarhije, što vodi opštoj degradaciji morala. Volter je bio svestran i plodan pisac, koji je proizveo radove u skoro svakoj literarnoj formi, uključujući drame, poeme, novele, eseje, i istorijske i naučne radove. On je napisao više od 20.000 pisama i veliki broj knjiga i pamfleta.[2] On je bio otvoren zagovornik građanskih sloboda, uprkos rizika da se time stavljao pod udar strogih zakona o cenzuri tog vremena. Kao satirični polemičar, on je u svojim radovima često kritikovao netoleranciju, verske dogme i francuske institucije svog vremena. Fransoa Mari Arue je najmlađe i jedino preživelo od petoro dece Fransoa Aruea, pisara i blagajnika, i Marije Margarite Omar, poreklom iz plemićke porodice iz provincije Poatu.[3] Neke spekulacije okružuju Volterov datum rođenja, zato što je on tvrdio da je rođen 20. februara 1694. kao nelegalni sin plemića, Geren de Rošbrun ili Rokbrun.[4] Njegova dva starija brata — Armand-Fransoa i Robert — umrli su u ranom detinjstvu, i njegov preživeli brat Armand i sestra Margarita-Katrin su bili devet odnosno sedam godina stariji. [5] U porodici je imao nadimak „Zozo”. Volter je kršten 22. novembra 1694, u prisustvu Fransoa de Šatonefa i Marije Domard, supruge rođaka njegove majke, kao kumovima.[6] Kao mladić, pohađao je jezuitsku gimnaziju (1704–1711), gde je učio latinski, teologiju, i retoriku;[7] kasnije u životu je savladao italijanski, španski i engleski.[8] Počeo da studira pravo, koje je kasnije napustio. Do vremena kad je napustio školu, Volter je odlučio da želi da postane pisac, protiv želja svog oca, koji je želeo da on postane advokat.[9] Volter je pretvarajući se da radi u Parizu kao pomoćnik notara, provodio najveći deo svog vremena pišući poeziju. Kada je njegov otac saznao, on je poslao Voltera da studira pravo, ovog puta u Kanu u Normandiji. Međutim, mladić je nastavio da piše, stvarajući eseje i istorijske studije. Volterova duhovitost ga je učinila popularnim među nekim od aristokratskih porodica s kojima je družio. Godine 1713, njegov otac mu je našao sekretarski posao kod novog francuskog ambasadora u Holandiji, markiza Šatonefa, brata Volterovog kuma.[10] U Hagu, Volter se zaljubio u Katrin Olimp Dunoje (poznatu kao Pimpet), koja je bila francuski protestantski izbeglica.[10] Njihovu aferu, koja je smatrana skandaloznom, otkrio je Šatonef, te je Volter morao da se vrati za Francusku do kraja godine.[11] Volter je robijao u Bastilji od 16. maja 1717. do 15. aprila 1718. u ćeliji bez prozor.[12] Najveći deo Volterovog ranog života ze vezan za Pariz. Od rane mladosti, Volter je imao problema sa vlastima zbog kritikovanja vlade. Rezultat toga je da je dva puta bio osuđivan na zatvorske kazne i da je jednom bio u privremenom egzilu u Engleskoj. Jedan satirični stih, u kojem je Volter optužio reganta Filipa Orleanskog za incest sa svojom ćerkom, rezultirao je jedanaestomesečnim zatvaranjem u tamnici Bastilja.[13] Tu je napisao tragediju „Edip“, čije ga je prvo izvođenje proslavilo.[14] U periodu 1717—1726. u Parizu doživljava velike književne uspehe. Tim kričarskim i finansijskim uspesima uspostavio je svoju reputaciju.[15] Regant i kralj Džordž I dodelili su Volteru medalje kao znak njihove zahvalnosti.[16] Zbog intriga je proteran iz Francuske 1726, pa odlazi u Englesku gde provodi tri godine. Tu je proučavao političke i prirodne nauke, filozofiju i književnost. Zbog izdavanja svojih „Filozofskih pisama“ ponovo je proteran 1734, i sklanja se u Lorenu kod Markize de Šatele sa kojom je živeo 15 godina. Njih dvoje su sakupili ogromnu biblioteku i zajednički izvodili naučne eksperimente inspirisane radovima Isaka Njutna. Godine 1751. odlazi kod kralja Fridriha II u Potsdam, ali su se njihovi odnosi zaoštrili, tako da se 1753. naselio u Švajcarskoj. Sa preko 70 godina, u izbeglištvu daleko od Pariza, u dvorcu Fernej, pisao je članke u kojima se sam borio protiv religijske netolerancije. Stvorio je ogromnu reputaciju među prosvećenim elitame Evrope. Kada se vratio u Pariz 1778. narod ga je pozdravljao ovacijama: „Ovo je Don Kihot nesrećnih!“. Volter nije, za razliku od većine svojih savremenika, pristalica republike. On smatra da će se ideje prosvetiteljstva ostvariti nastojanjima prosvećenog dela vladajućih elita. Njegov ideal je umerena i liberalna monarhija.[17][18] Često je boravio na dvorovima vladara. Voleo je luksuz, bankete i zadovoljstva učene konverzacije, koju je, uz teatar, smatrao vrhunskim dostignućem društvenog života. Materijalno bogatstvo je za njega bila garancija slobode i nezavisnosti pisca. Kao vešt manipulator sa novcem i prijatelj uticajnih finansijera, uspeo je da sakupi bogatstvo od čije rente je živeo. Bio je hronično lošeg zdravlja, verovatno na psihosomatskoj osnovi, ali je zadržao energiju i svežinu duha sve do svoje smrti u 84. godini. Volter je, zajedno sa svojim suparnikom Žan Žakom Rusoom, smatran pretečom Francuske revolucije. Francuska republika ga i danas smatra oličenjem ideala laičke države. Adaptacija imena Volter Autor je adaptirao ime Volter 1718, nakon njegovog zatvaranja u Bastilji. Poreklo tog imena nije potpuno jasno. Pseudonim Volter, Fransoa Mari je stvorio 1718. anagramiranjem svog imena: Arue, Mlađi - AROUET L(e) J(eune), latinski AROVETLI.[19] Prema porodičnoj tradiciji među potomcima njegove sestre, on je bio poznat kao le petit volontaire („determinisani mališan”) kao dete, i on je uskrsnuo varijantu tog imena u svom odraslom životu.[20] Ovo ime isto tako preokreće slogove reči Airvault, rodnog grada njegove porodice u regionu Puatu.[21] Ričard Holms[22] podržava anagramatičku derivaciju imena, ali dodaje da bi pisac poput Voltera isto tako nameravao da ono saopštava konotacije brzine i smelosti. One dolaze iz asocijacija sa rečima kao što su voltige (akrobatika na trapezu ili konju), volte-face (okretanje radi suočavanja sa neprijateljom), i volatile (originalno, bilo koje krilato stvorenje). „Arue” nije bilo plemenito ime podobno njegovom rastućem ugledu, posebno imajući u vidu da se to ime rimuje sa à rouer („biti pretučen”) i roué („razvratan”). U pismu Žan-Batist Rusou u martu 1719, Volter na kraju piše da ako Ruso želi da mu napiše odgovor, on bi trebalo da adresira pismo na gospodina de Voltera. Objašnjenje je dato u postskriptumu: „J`ai été si malheureux sous le nom d`Arouet que j`en ai pris un autre surtout pour n`être plus confondu avec le poète Roi”, (Bio sam tako nezadovoljan imenom Arue, tako da sam uzeo drugo, prvenstveno da ne bih više bio zamenjivan za pesnika Rua.)[23] To se verovatno odnosi na Adene le Rua (franc. Adenes le Roi), jer je dvoglas oi u to vreme bio izgovaran poput modernog ouai, tako da postoji jasna sličnost sa Arouet, i to je moglo biti deo njegovog razloga. Poznato je da je Volter isto tako koristio bar 178 različitih književničkih pseudonima tokom svog života.[24] La Anrijada i Marijamna Volterov sledeći pozorišni komad, Artémire, sa radnjom smeštenom u antičkoj Makedoniji, otvoren je 15. februara 1720. To je bio neuspeh i samo su fragmenti teksta preživeli.[25] On se umesto toga okrenuo radu na epičkoj poemi o Anriju IV od Francuske koju je započeo početkom 1717.[26] Njegov zahtev za licencu za objavljivanje je odbijen, te se u avgustu 1722 Volter uputio na sever u potrazi za izdavačem izvan Francuske. Na putovanju ga je pratila njegova ljubavnica, Mari-Margarita de Rupelmond, koja je bila mlada udovica.[27] U Briselu se Volter sastajao sa Rusoom nekoliko dana, pre nego što je sa svojom ljubavnicom nastavio put na sever. Izdavač je na kraju obezbeđen u Hagu.[28] U Holandiji, Volter bio je pogođen i impresioniran otvarenošću i tolerancijom holandskog društva.[29] Po svom povratku u Francusku, on je obezbedio još jednog izdavača u Ruanu, koji se složio da objavi La Henriade u tajnosti.[30] Nakon što se Volter oporavio od jednomesečne infekcije boginjama u novembru 1723, prve kopije su prokrijumčarene u Pariz i distribuirane.[31] Dok je poema odmah bila uspešna, Volterov je novi pozorišni komad Mariamne doživeo neuspeh kad je prvi put predstava otvorena u martu 1724.[32] U znatnoj meri prerađena, predstava je ponovo otvorena u Comédie-Française u aprilu 1725, i ovog puta je imala mnogo bolji prijem.[32] Ona je bila među zabavnim aktivnostima pruženim u okviru venčanja Luja XV i Marije Lešćinske u septembru 1725.[32] Velika Britanija Početkom 1726, mladi francuski plemić, Ševalije de Rohan-Šabot, narugivao se Volteru zbog njegove promene imena, te mu je Volter odbrusio da će njegovo ime biti počastvovano, dok će Rohan obeščastiti svoje.[33] Razbesneli, de Rohan je organizovao da nekoliko nasilnika pretuku Voltera nekoliko dana kasnije.[34] Tražeći nadoknadu, obeštećenje ili osvetu, Volter je izazvao de Rohana na duel, ali je aristokratska familija de Rohan izdejstvovala da Volter bude uhapšen i zatvoren u Bastilju 17. aprila 1726, bez suđenja ili mogućnosti da odbrani sebe.[35][36] Strahujući od neograničene zatvorske kazne, Volter je predložio je da bude prognan u Englesku kao alternativna kazna, što su francuske vlasti prihvatile.[37] Dana 2. maja, on je pod pratnjom odveden iz Bastilje do Kalea, gde se ukrcao na brod za Britaniju.[38] Elémens de la philosophie de Neuton, 1738 U Engleskoj, Volter je živeo uglavnom u Vandsvortu. Jedan od njegovih poznanika je tamo bio Everard Fokener.[39] Od decembra 1727 do juna 1728 on je stanovao u Mejden Lejnu, Kovent Garden, lokaciji koja je sada obeležena plaketom, da bi bio blizo svog britanskog izdavača.[40] Volter je cirkulisao kroz englesko visoko društvo, sastajući se sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom, Džonatanom Sviftom, damom Mari Vortli Montagju, Sarom, vojvodkinjom od Marlbora, i mnogim drugim članovima plemstva i kraljevske porodice.[41] Volterov egzil u Velikoj Britaniji je u velikoj meri uticao na njegova razmišljanja. On je bio intrigiran britanskom ustavnom monarhijom, koja je bila u kontrastu sa francuskim apsolutizmom, kao i velikom podrškom za slobodu govora i religije u toj zemlji.[42] Na njega su uticali pisci tog doba, a razvio je i interest za ranu englesku literaturu, posebno radove Šekspira, koji je još uvek bio relativno nepoznat u kontinentalnoj Evropi.[43] Uprkos isticanju njegovih odstupanja od neoklasičnih standarda, Volter je video Šekspira kao primer koji bi francuski pisci mogli da emuliraju, pošto je francuskoj drami, uprkos toga što je bila u većoj meri polirana, nedostajala akcija na sceni. Kasnije, međutim, kad je Šekspirov uticaj počeo da raste u Francuskoj, Volter je pokušao da uspostavi suprotan primer putem svojih vlastitih drama, ocrnjujući ono što je on smatrao šekspirovskim varvarizmom. Moguće je da je Volter bio prisutan na sahrani Isaka Njutna,[44] i upoznao Njutnovu nećaku, Katrin Barton.[40] Godine 1727, on je objavio dva eseja na englekom, Upon the Civil Wars of France, Extracted from Curious Manuscripts („Nakon građanskih ratova u Francuskoj, izvučeno iz zanimljivih rukopisa”), i Upon Epic Poetry of the European Nations, from Homer Down to Milton („O epskoj poeziji evropskih zemalja, od Homera do Miltona”).[40] Nakon dve i po godine u egzilu, Volter se vratio u Francusku, i nakon što je nekoliko meseci živeo u Djepu, vlasti su mu dozvolile da se vrati u Pariz.[45] Na jednoj večeri, francuski matematičar Šarl Mari de la Kondamin je predložio kupovinu lutrije koju je organizovala francuska vlada radi isplate dugova, i Volter se pridružio konzorcijumu, zarađujući oko milion livra.[46] On je pametno uložio novac i na osnovu toga uspeo da ubedi revizorsko veće da je bio dobrog ponašanja i da je sposoban da preuzme kontrolu nad kapitalnim nasleđem od svog oca kojim je do tada upravljao poverilački fond. Nakon toga je bio nesporno bogat.[47][48] Dalji uspesi su sledili, 1732. godine, sa njegovim dramskim komadom Zair, koji je kad je objavljen 1733. godine nosio posvetu Fokeneru koji je hvalio englesku slobodu i trgovinu.[49] U to vreme objavio je svoja gledišta o britanskim stavovima prema vladi, literaturi, religiji i nauci u kolekciji eseja u obliku pisama pod naslovom Pisma vezana za englesku naciju (London, 1733).[50] Godine 1734, ona su objavljena u Francuskoj kao Lettres philosophiques u Ruanu.[51][note 1] Zato što je izdavač objavio knjigu bez odobrenja kraljevskog cenzora i pošto je Volter smatrao britansku ustavnu monarhiju naprednijom i da su u njoj ljudskih prava više poštovana (posebno u pogledu religijske tolerancije) nego u Francuskoj, francusko izdanje Pisama uzrokovalo je ogromni skandal; knjiga je bila javno spaljivana i zabranjena, a Volter je bio prisiljen da ponovo napusti Pariz. Književna dela Od Volterovog literarnog dela danas su posebno značajna filozofska dela u prozi - priče i romani. Od njih su najpoznatiji roman „Kandid“ (Candide), „Filozofska pisma“ (Lettres philosophiques), „Filozofski rečnik“ (Dictionnaire philosophique) i njegovih 40.000 pisama, od kojih su 15.000 organizovana u 13 tomova „Plejada“ (la Pléiade). Njegova pozorišna dela je za Volterovog života videlo oko 2 miliona ljudi.[52] Pored drama, pisao je epske pesme i istorijska dela koja su ga učinila jednim od najpoznatijih francuskih književnika XVIII veka. Ovaj deo njegovog stvaralaštva je danas zanemaren. Malo je književnika koji su francuski jezik koristili tako dobro kao Volter; njegove rečenice su kratke i jednostavne, elegantne i uvek precizne. Volterov smeo osećaj za ironiju je legendaran....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „… Alisa je ušla u ogledalo da otkrije obrnuti svet. Kad bi se Alisa ponovo rodila u naše doba, ne bi morala da prolazi ni kroz kakvo ogledalo: bilo bi joj dovoljno da pogleda kroz prozor“. Ovako čuveni urugvajski pisac i novinar Eduardo Galeano počinje svoju knjigu koja na pronicljiv i duhovit način čitaoce tera na promišljanje sveta u kome smo se obreli. Prvi uslov za promenu stvarnosti jeste da se stvarnost spozna, tvrdio je Galeano, koji u knjizi nudi neformalno obrazovanje o formalnom ustrojstvu planete: „Škola obrnutog sveta najdemokratskija je od svih obrazovnih institucija. Ne zahteva prijemni ispit, ne uplaćuje školarinu i besplatno daje svoje kurseve svima i svuda, kako na zemlji, tako i na nebu: s razlogom je ćerka sistema koji je, prvi put u istoriji čovečanstva, osvojio opštu vlast“. Eduardo Hughes Galeano (španjolski izgovor: [eˈðwaɾðo ɣaleˈano]; 3. rujna 1940. – 13. travnja 2015.) bio je urugvajski novinar, pisac i romanopisac koji se, među ostalim, smatrao `književnim divom latinoameričke ljevice` i `prethodnim razdobljem globalnog nogometa eminentni pisac`. [1] Galeanova najpoznatija djela su Las venas abiertas de América Latina (Otvorene vene Latinske Amerike, 1971) i Memoria del fuego (Sjećanje na vatru, trilogija, 1982–6). `Ja sam pisac`, rekao je autor jednom o sebi, `opsjednut sjećanjem, sjećanjem na prošlost Amerike i iznad svega Latinske Amerike, intimne zemlje osuđene na amneziju.`[2] Autorica Isabel Allende, koja je rekla da je njezin primjerak Galeanove knjige jedan od rijetkih predmeta s kojima je pobjegla iz Čilea 1973. nakon vojnog udara Augusta Pinocheta, nazvala je Otvorene vene Latinske Amerike `mješavinom minucioznih detalja, političkih uvjerenja, poetskog njuha , i dobro pripovijedanje.` [3] Život Eduardo Germán María Hughes Galeano rođen je u Montevideu, Urugvaj, [3] 3. rujna 1940. [4]. Njegova dva obiteljska imena naslijeđena su od velških i talijanskih (iz Genove) pradjedova; druga dva su bila iz Njemačke i Španjolske.[5] Galeano je pisao pod svojim prezimenom po majci; kao mladić, kratko je pisao za urugvajsku socijalističku publikaciju, El Sol, potpisujući članke kao `Gius`, `pseudonim koji je sličan izgovoru njegovog očevog prezimena Hughes na španjolskom.` [6] Galeanova obitelj pripadala je paloj urugvajskoj aristokraciji . Nakon završene dvije godine srednje škole, Galeano je s četrnaest godina počeo raditi [5] na raznim poslovima, uključujući poslove glasnika i skupljača. Na kraju je sletio u El Sol. Urugvajski socijalistički tjednik prvi je objavio stripove tinejdžera prije nego što je napisao. Galeanova strast prema crtanju nastavila se kroz cijeli život; njegove se vinjete mogu vidjeti u mnogim njegovim kasnijim knjigama, dok je uz njegov potpis često stajalo malo rukom nacrtano prase.[7] Kao novinar tijekom 1960-ih Galeano je stekao ugled među ljevičarskim publikacijama i postao urednik Marche, utjecajnog tjednika sa suradnicima kao što su Mario Vargas Llosa, Mario Benedetti, Manuel Maldonado Denis i Roberto Fernández Retamar. Dvije godine uređivao je dnevnik Época i radio kao glavni urednik Sveučilišne tiskare. Godine 1959. oženio se svojom prvom suprugom, Silviom Brando, a 1962., nakon razvoda, ponovno se oženio Gracielom Berro.[8] Godine 1973. vojni udar preuzima vlast u Urugvaju; Galeano je bio zatvoren, a kasnije je bio prisiljen pobjeći i otišao u egzil u Argentinu gdje je osnovao časopis Crisis.[9] Njegovu knjigu Otvorene vene Latinske Amerike iz 1971. zabranila je desničarska vojna vlada, ne samo u Urugvaju, već iu Čileu i Argentini.[10] 1976. oženio se po treći put s Helenom Villagra; međutim, iste je godine Videlin režim krvavim vojnim udarom preuzeo vlast u Argentini, a njegovo je ime dodano na popis osuđenih od strane eskadrona smrti. Ponovno je pobjegao, ovaj put u Španjolsku [potreban citat] [7] gdje je napisao svoju poznatu trilogiju, Memoria del fuego (Sjećanje na vatru), opisanu kao `najsnažniju književnu optužbu protiv kolonijalizma u Americi.` [11] Galeano 1984. godine Početkom 1985. Galeano se vratio u Montevideo kada je nastupila demokratizacija. Nakon pobjede Tabaréa Vázqueza i saveza Široke fronte na izborima u Urugvaju 2004., koji su obilježili prvu ljevičarsku vladu u urugvajskoj povijesti, Galeano je napisao članak za The Progressive pod naslovom `Gdje su ljudi glasali protiv straha` u kojem je Galeano pokazao podršku novom vlade i zaključio da je urugvajsko stanovništvo koristilo `zdrav razum` i da je `umorno od toga da ih varaju` tradicionalne stranke Colorado i Blanco.[12] Nakon stvaranja TeleSUR-a, latinoameričke televizijske postaje sa sjedištem u Caracasu u Venezueli, 2005. Galeano se zajedno s drugim ljevičarskim intelektualcima poput Tariqa Alija i Adolfa Péreza Esquivela pridružio 36-članom savjetodavnom odboru mreže.[13] 10. veljače 2007. Galeano je bio podvrgnut uspješnoj operaciji za liječenje raka pluća.[14] Tijekom intervjua s novinarkom Amy Goodman nakon izbora Baracka Obame za predsjednika Sjedinjenih Država u studenom 2008., Galeano je rekao: `Bijela kuća će u budućnosti biti kuća Baracka Obame, ali ovu su Bijelu kuću izgradili crni robovi. I ja Volio bih, nadam se, da to nikada, nikada ne zaboravi.` [15] Na otvaranju 5. samita Amerika održanog 17. travnja 2009. u Port of Spainu, Trinidad i Tobago, venezuelanski predsjednik Hugo Chávez dao je španjolski -jezična kopija Galeanove Otvorene vene Latinske Amerike predsjedniku SAD-a Baracku Obami, koji je bio u njegovom prvom diplomatskom posjetu regiji.[16] U intervjuu iz svibnja 2009. govorio je o svojim prošlim i nedavnim djelima, od kojih se neki bave odnosima između slobode i ropstva, te demokracije i diktature: `ne samo Sjedinjene Države, već i neke europske zemlje, proširile su vojne diktature diljem svijeta svijet.A oni osjećaju se kao da mogu poučavati demokraciju`. Također je govorio o tome kako i zašto je promijenio svoj stil pisanja te o svom nedavnom rastu popularnosti....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ninko Perić (Bojić, 14. maj 1886—Beograd, 24. april 1961) bio je srpski pravnik i političar.[1] Biografija Gimnaziju završio u Šapcu i Beogradu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1910. godine. Bio je izabran za predsednika Fonda siromašnih studenata iste godine. Kao pitomac Fonda Angeline Marić, bio je na doktorskim studijama iz oblasti privatnog prava u Parizu od 1910. do 1912. godine. Bio je inicijator osnivanja Udruženja studentata Jugoslovena u Parizu. Za predsednika Upravnog odbora izabran je Božidar Purić, a za predsednika Nadzornog odbora Ninko Perić. Prema uslovima Fonda, doktorska disertacija je branjena na Pravnom fakultetu u Beogradu. Potom je više meseci proveo u Ženevi, gde je u bibliotekama prikupljao materijale za buduće naučne radove. Tokom Prvog balkanskog rata vratio se u Srbiju i prijavio u vojsku kao dobrovoljac, ali je odbijen iz medicinskih razloga. Činovnička karijera Posle završenog studijskog boravka u Ženevi, postavljen je za pisara Prvostepenog suda za grad Beograd, oktobra 1913. godine. Na početku Prvog svetskog rata, stupio je u srpsku vojsku kao dobrovoljac. Bio je islednik islednik u Vojnoj stanici Užičkog odreda, te pri Valjevskom garnizonu. U Valjevu je preležao pegavi tifus, 1914, pod budnom negom lekara dr Avrama Josifa Vinavera i njegove supruge Ruže. Potom je premešten u Šabačku okružnu komandu u kojoj je služio do demobilizacije komande 5. novembra 1915. godine. Stupio je u kontakt sa vladom Kraljevine Srbije u Skadru, januara 1916. godine. Ministar finansija Momčilo Ninčić ga je zaposlio u svom resoru. Narednih godinu i po dana bio je na službi u Marseju, Ženevi i na Krfu. Potom je postavljen za sekretara V klase Ministarstva inostranih dela, oktobra 1917, a Nikola Pašić ga je odabrao za ličnog sekretara, da ga prati na njegovom putu u Rim, Pariz. London i banju Evijan. Potom ga je postavio za šefa Kabineta predsednika Ministarskog saveta. Bio je lični sekretar Nikole Pašića na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Prema sopstvenoj želji, napustio je diplomatsku službu i postao je profesor međunaronog privatnog prava, te građanskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, od marta 1920, a iste godine je naporedo predavao i na Pravnom fakultetu u Subotici. Profesorsku karijeru je napustio pošto je Nikola Pašić oformio prvu homogenu radikalsku vladu, 16. decembra 1922, i postavio Ninka Perića za ministra socijalne politike. Nastavak njegove karijere bio je neraskidivo vezan sa Nikolom Pašićem, kraljem Aleksandrom i Petrom Živkovićem, po čijim željama je dobijao različite funkcije. U resorima Ministarstva finansija i Ministarstva inostranih dela nije ostavio dubljeg traga, jer se relativno kratko zadržao na položajima ministra. Nešto vidljiviji trag ostavio je kao ministar pravde. Posle Marsejskog atentata ostao je u dobrim odnosima sa Bogoljubom Jevtićem koji mu je ponudio mesto poslanika u Bukureštu, januara 1935. godine. Na taj položaj je postavljen marta iste godine, i obavljao ga je do sredine maja 1936. godine. Milan Stojadinović je želeo da ga premesti za poslanika u Briselu, januara 1936, ali belgijska vlada nije dala agreman. Ninko Perić je zvanično penzionisan 29. juna 1936. godine.[2] [3] [4] [5][6] Sekretar delegacije Kraljevine SHS na Konferenciji mira u Parizu. Izabran za vanrednog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu 1920. Ministar socijalne politike od 4. maja do 31. jula 1923. Ministar finansija od 15. aprila do 24. decembra 1926. Ministar inostranih dela od 24. decembra 1926. do 12. aprila 1927. Ministar bez portfelja od 17. aprila do 16. juna zastupao ministre pravde, prosvete, vera. Predsednik Narodne skupštine 1927-28. Predsednik Državnog saveta 1930-31. Poslanik u Bukureštu 1935-36. Politička karijera Ninko Perić je od studenstkih dana bio aktivan član Narodne radikalne stranke, prvo kao član radikalskog kluba Slovenski jug, a potom i kao član redakcije časopisa `Slovenski jug`, koji je pokrenuo profesor Božidar Marković. Članovi redakcije su pored Ninka Perića bili Milan Stojadinović i Veljko Popović. Prvi put je učestvovao u predizbornoj kampanji u pocerskom srezu 1908. godine. Kada je Nikola Pašić odobrio Ninku Periću da pređe iz službe Ministarstva inostranih dela na Univerzitet u Beogradu, naložio je njegovom tastu Draži Petroviću da počne pripremu terena u pocerskom srezu za poslaničku kandidaturu, ocenivši da bi mu bilo bolje da ostane u politici nego da se posveti akademskoj karijeri. Prvi put je izabran za narodnog poslanika na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920, za srez pocerski. Kasnije je biran u istom srezu i na parlamentarnim izborima 1923, 1925, 1927. i 1931. godine. Kao poslanik pocerskog sreza, Ninko Perić je bio zadužen, između ostalog, i za jačanje partijske strukture u istočnoj Slavoniji. Odnosi Ninka Perića i Nikole Pašića su zahladneli od 1924, usled loših odnosa Perića i Radomira (Rade) Pašića. Međutim, kralj Aleksandar i Petar Živković su počeli da pokazuju sve više poverenja i naklonosti prema Ninku Periću od 1925. godine, te se njegova politička i činovnička karijera nastavila razvijati pod njihovom zaštitom. Ninko Perić i Milan Stojadinović su bili prijatelji od studentskih dana. Njihov odnos je naglo zahladeno, pošto je Perić nasledio Stojadinovića na čelu Ministarstva finansija u vladi Nikole Uzunovića, aprila 1926 godine. Njegova politička karijera je okončana postavljanjem za poslanika u Bukureštu, 1935. godine. Lični život Ninko Perić je oženio Angelinu (Ginu) Petrović, ćerku uglednog šabačkog radikala Dragomira Draže Petrovića sa kojom je imao troje dece..

Autor - osoba Jovanov, Svetislav, 1953- = Jovanov, Svetislav, 1953- Naslov Mitovi XX veka / Svetislav Jovanov Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Dnevnik, 2002 (Novi Sad : Ideal) Fizički opis 138 str. : ilustr. ; 21 cm Sadržaj Uvod (5). - Prolog (7-12): Tri sestre: otkriće privatnog života (9-12). - Heroji (13-48): Tarzan: smrtonosna čistota avanture (15-18); Flaš Gordon: prostor koji je pojeo vreme (19-21); Skarlet O` Hara: svetski ljubavni rat (22-25); Vajat Erp: daleko od zvezde zakona (26-29); Popaj: bajka klade valja (30-32); Džems Bond: pištolji i mačkice (33-36); Ivan Denisovič: dnevni raspored utopije (37-40); Konan Varvarin: čelik i meso (41-44); Indijana Džons: luda arheologija (45-48). - Čudovišta (49-73): Drakula: iskušenja večnosti (51-54); Kralj Ibi: komedija finansijske palice (55-58); Građanin Kejn: iluzija kristalne kugle (59-62); Doktor Faustus: suvišna pogodba (63-66); Betmen: moć i nemoć maske (67-70); Mapeti: vreme za igru (71-73). - Antiheroji (75-113): Šarlo Skitnica: američki san i buđenje (77-80); Jozef K: paradoks nevinosti (81-84); Dobri vojnik Švejk: pohvala ludosti (85-88); Paja Patak: vitez svađalica (89-92); Ostap Bender: topljenje leda (93-97); Filip Marlou: pobednik u snu (98-100); Lolita: izmučeni demon (101-104); Boni i Klajd: ljubav kao rana (105-108); Džordž Smajli: izdaja iluzije (109-113). - Tragaoci (115-131): Mali princ: letač svih čežnji (117-119); Hobit: avantura povratka (120-123); Majka Hrabrost: beskonačni račun (124-127); Korto Malteze: tajno jedro, tajni vrt (128-131). - Epilog (133-138): Terminator: odlaganje budućnosti (135-138). (Broš.) Napomene Tiraž 600 Na koricama beleška o delu. Predmetne odrednice Književni likovi -- 20. v. Filmski likovi -- 20. v. MIT O DISTOPIJI ILI DUGO UMIRANJE U JEDNOM VEKU Na početku knjige „Mitovi XX veka“ Svetislava Jovanova nalazi se priča о realističkoj drami kojom dominira očajnički uzvik: „U Moskvu!“, a s njim i nada u mogućnost promene koja se, međutim, neće dogoditi. Poslednju repliku u ovom Čehovljevom komadu izgovara jedna od tri sestre, Olga, koja veli: „Da nam je znati, da nam je znati!“ Knjigu zaključuje futuristički mit о kiborgu, zastrašujuća vizija dehumanizovane budućnosti, priča koja se završava nadom da je još jednom odložen dolazak konačnog, najsavršenijeg Terminatora, onog koji će definitivno ukinuti čoveka, a s njim i svaku nadu. No, kao što je pisac drame Tri sestre znao da se njegove junakinje nemaju čemu nadati, tako je i gledalac Kameronovog filma svestan daje pomenuto odlaganje tek pri-vremena pobeda Dobra, a da je neminovni kraj samo odložen. Između te dve priče Svetislav Jovanov smešta ključne mitove veka u kojem je izvesnost smrti nade bila evidentna i Čehovu i Kameronu. Otuda serija priča kroz koje je ovde sagledano poslednje stoleće drugog milenijuma nije ništa drugo do dugo umiranje u jednom veku, ili afirmacija distopije kao dominantnog pogleda na svet. Naime, sve te priče о herojima, antiherojima, čudovištima i tragaocima, Jovanov sagledava kao puteve i stramputice svesti koja se (bezmalo po hegelijanskom modelu) uspinje do (samo) svesti о vlastitoj nemoći, nesposobnosti da se odupre zlu u sopstvenom biću. Taj put Jovanov analizira iz perspektive veli-ke erudicije i sposobnosti povezivanja najraznovrsnijih podataka iz sfere kulture (i podkulture), ne držeći se striktno jednog stanovišta ili nepromenjene vizure. On, naime, zna da svaka „priča“ ima svoj kontekst, pripada određenom žanru, da je određena specifičnostima vlastitog medija. Baš zato ove priče funkcionišu kao provokativno štivo, nastalo na granici beletristike i esejistike, u njima su sadržane i kritičarske opservacije i teorijski diskurs, sumorni pogled na svet s kraja veka i gotovo detinje nežna osećajnost svojstvena onima koji bi da se još igraju. Ispisujući ove stranice, analizirajući mitove XX veka, Jovanov, međutim, inicira proces de-mistifikacije mitotvoračke svesti čoveka Zapada, ali i afirmiše još jedan mit – koji nije vezan samo za ovo stoleće, već je ugrađen u temelje zapadne civilizacije. Reč je о gnostičarskom mitu koji uzdiže znanje kao mogući put ka spasenju. Pa ipak, pisac ove knjige je do kraja svestan svoje pozicije. Otuda i njegova konstatacija da su mitovi možda pre pomagali čoveku XX stoleća da spokojno umre, no što su mu olakšavali život, nije tek izraz pomodnog pesimizma svedoka odrastanja x-generacije, već svojevrsna sublimacija gorkog iskustva oko kojeg se, uostalom, i vrti kompletna prošlovekovna mitologija. Aleksandar MILOSAVLJEVIĆ „Jovanov otvara zbirku pričom o Čehovljevoj drami Tri sestre kao o otkriću privatnog života – gde je, dakako, ovaj komad samo sinteza celokupne Čehovljeve poetike – dakle, o onoj neutaživoj potrebi istorijski sazrelog građanstva za učešćem u svetu, ali na novim osnovama, kroz potragu za privatnim, individualnim ostvarenjem, za Znanjem koje građansko životarenje ispunjava smislom, za izmičućim mamcem Sreće. Ostale je `mitove` Jovanov podelio na Heroje, Čudovišta, Antiheroje i Tragaoce, i njihov se dijapazon kreće od stripovskih superheroja – i njihovih trapavih antipoda – iz herojskog (koliko i čednog) doba `devete umetnosti` (Flaš Gordon, Popaj, Betmen, Paja Patak, Korto Malteze...), preko paradigmatskih likova nastalih u `visokoj` ili roto-literaturi a većinom proslavljenih ekranizacijom (Filip Marlou, Lolita, Skarlet O` Hara, Džems Bond, Ivan Denisovič, Džordž Smajli...) pa do svih onih likova koji su otelotvoravali `svetle` ili `tamne` kulturne ikone kakve su sublimisale ili, pak, oslobađale nade i strahove savremenog čoveka (Drakula, Kralj Ibi, Doktor Faustus, Švejk, Šarlo Skitnica, Jozef K. etc.); knjiga se završava Epilogom posvećenim Terminatoru, kao nekakvim simboličkim oproštajem od jedne ekskluzivno ljudske istorije, kakva je valjda postojala još samo u dvadesetom veku, i više je, takve, neće biti... Hasta la vista, baby!“ – Teofil Pančić MG96

Boris Ciglic, Dragan Savic - Dornier Do 17 The Yugoslav story Operational record 1937-1947. Jeroplan Books, Beograd, 2007. Mek povez, 155 strana, bogato ilustrovano, posveta jednog od autora. RETKO! Дорније Do 17 (нем. Dornier Do 17) је лаки бомбардер, производио се у немачкој фабрици авиона Дорније. Због своје витке линије, у земљама енглеског говорног пордучја добио је надимак „Летећа оловка“. За време Другог светског рата, био је један од три бомбардера који су чинили главни ослонац тактичких бомбардерских снага Луфтвафеа у првим годинама рата.[1] Релативно кратко време га је користила Луфтвафе да би био замењен бољим Јункерсом Ju 88. Усавршена верзија Do 215 произведена је у мањој серији, али ни она није остала дуго у употреби. Дорнијеа покрећу два радијална мотора, уграђена на крилима, а репне површине имају два вертикална стабилизатора. Био је популаран међу својим посадама због лаког управљања на мањим висинама што му је омогућавало изненадне нападе. Ради његове танке конструкције био је мањи циљ и било га је теже погодити него друге немачке бомбардере. Развој Дорније Do 17 је конструисан почетком 1930-их, вођа пројектантског тима је био др. Клод Дорније. Авион је био један од три главна немачка бомбардера кориштена у прве три године Другог светског рата. Своју прву борбену мисију авион је имао 1937. године током Шпанског грађанског рата, у различитим улогама у Легији Кондор. Током Другог светског рата коришћен је у великом броју у предњој линији сваке веће акције све до краја 1941. године, када му је коришћење ограничено само на ношење бомби с чиме му је смањена ефикасност и долет. Производња Дорнијеа је завршена у лето 1940, у корист тада новог и снажнијег Јункерса Ju 88. Наследник Do 17 је био Do 27, који се почео појављивати 1942. године. И поред новијих авиона Do 17 је наставио службу у флоти Луфтвафеа до краја рата у различитим улогама, као ноћни ловац, извиђач, транспортер, школски и авион за разна аеро-испитивања. Знатан број преосталих авиона послат је у земље савезнице Немачке. Само неколико авиона је преостало после рата, а задњи је приземљен у Финској 1952. године. Мања количина модернизованих авиона произвођена је за извоз под ознаком Do 215, али су на крају и ови авиони завршили у флоти Луфтвафеа. Производња Do 215 је престала 1941. Верзије Do 17K На основу успеха Do 17 за време циришких авио трка, Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је откупило лиценцу за производњу авиона у Државној фабрици авиона у Краљеву. Модификације су се састојале у уградњи бољих звезда мотора Гном Рон 14Н, а додат је топ „хиспано“ од 20 mm као и три митраљеза браунинг 7,92 mm. У тадашњој Југославији израђиване су три верзије: бомбардер Do 17 Kb-1, извиђачки Do 17 Ka-2 и такође извиђачки Do 17 Kb-3. Између Ка-1 и Ка-2 постојала је незнатна разлика, задњи нешто увећани део кабине био је помакнут мало уназад. На Do 17 Ka-3 је, према моделу М-1, доњи део крила био прекривен Дуралуминијумом, а ради ширих мотора увећана је и његова оплата. Главни чланак: Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату До почетка Априлског рата укупно је произведено 70 авиона. У току Априлског рата већину авиона су на земљи уништили или непријатељ или посаде авиона. Неколико посада је са авионима пребегло на страну савезника, а 11 су Немци продали квислиншкој НДХ Do 17Z Дорније До-17 Ка-3 ЈКРВ по слетању на Хелиополис Египат април 1941. год. Дорније Do 17Z серија је била је најпрепознатљивија верзија, која је израђена у великом броју. Перформансе ове варијанте су знатно надмашиле перформансе претходника. Прве модификације су настале након стицања борбених искустава у Шпанском грађанском рату, када је уочеан мана да је Do 17 слабо заштићен од напада одоздо. Услед ограничења поља гађања, његов једини митраљез који је постављен надоле није био довољно ефикасан. Због тога је реконструисан предњи део трупа, са застакљеним носом на врху, заједно с пилотском кабином, која је проширена и спуштена с чиме је омогућена уградња додатног митраљеза. И сама купола кабине је била потпуно у стаклу, протегнута је уназад тако да је била упоредна с нападном ивицом крила и његовим кореном. За тестирање ови верзије израђени су модели Do 17S и Do 17U на које су уграђени мотори DB 600. Како су ови мотори били резервисани за ловачке авионе, користили су се Брамо Фафнир 323 А радијални звездасти мотори. Авион је могао понети до 1000 kg бомби, а посади је додат и четврти члан. Ради додатне тежине наоружања и посаде, мотори су се показали преслаби, па су замењени са јачим моторима Брамо 323 P. Изграђена су само три Do 17S и 15 Do 17U. Модификоване верзије су са пуним оптерећењем имале борбени радијус од 322 km. Касније верзије, Do 17Z-3, Z-4 и Z-5, које су биле опремљене с камерама, двоструким контролама и пловцима (за поморске операције) и даље нису могле потпуно савладати проблеме с долетом и пуним оптерећењем наоружања.[2] Верзије Z модела наставиле су се и даље развијати. Z-6 је био извиђачки авион, иако је израђен само као прототип, а Z-8 се није производио. Z-9 је био опремљен посебним механизмом за испуштање бомби и њиховим ослобађањем са задршком за нападе са мањих висина. Посљедње Z верзије, Z-7 Кауц I и Z-10 Кауц II биле су ноћни ловци, који су коришћени до краја 1941. године. Do 215 Do 215 је била извозна (експортна) варијанта авион Do 17 Z, вредно је напоменути да је за њу била заинтересована и Југославија. Та, измењена верзија са ознаком Do 215, од којих је неколико испоручено Луфтвафеу и пре него што је основни нацрт прерађен у знатно бољи модел Do 217. Задње варијанте типа Do 17 били су ноћни ловци Do 17 Z-6 и Do 17 Z-10, код којих је стаклени нос замењен чврстим, наоружаним једним топом и митраљезима.[1] Do 17Z-10 Ћук Три прототипа су израђена из конструкције постојеће З-серије за модел Do 17Z-7 Кауц I (нем. Kauz - Ћук). Каснији редизајнирани модел Do 17Z-10 Кауц II је у свом металном носу имао један IR рефлектор за Spanner Anlage сиситем откривања. Z-10 је био наоружан с четири 7,92 mm MG 17 митраљеза и два 20 mm MG FF у доњем делу носа. Само десет Кауц II авиона је настало реконструкцијом постојећих авиона Z-серије. Спанер систем се показао у већини случајева бескорисним, па у већину авиона Z-10 није уграђиван. Један Z-10, са ознаком као CD+PV је служио је за тестирање и развој Лихтенштајн радарског система 1941. и 1942. године.[3] У тако раној фази рата није се уграђивао радар, а у пролеће 1942, ловци Do 17 кауц искључени су из наоружања. Земље корисници авиона Дорније Do 17 Краљевина Бугарска Финска Краљевина Италија Краљевина Југославија Краљевина Мађарска Хрватска НДХ Њемачка Трећи рајх Краљевина Румунија САД Шпанија Шпанија Швајцарска Уједињено Краљевство Употреба у Краљевини Југославији Дорније До-17 К Југословенског краљевског ратног ваздухопловства Југословенске власти су 1936. године наручиле од Немачке 36 авиона Do 17E, а преговори за добијање лиценце за 36 Do 17Ka су завршили 27. јуна 1938. Југославија је 18. марта 1938. наручила 16 комплета Do 17 Ka-2 и Ка-3 по цени од 3.316.788 РМ. Авиони су испоручени у деловима, а посљедњи је примљен 21. априла 1939. Влада је такође тражила куповину лиценце за производњу. На авион се гледало као на поуздан и квалитетан. Југославија је још током 1920. купила Дорније Комет, којег је користило тадашње Поморско ваздухопловство. Иако много скупљи од Комета, с обзиром на немачку спремност за краткорочну испоруку без ограничења у броју, ипак је одабрана верзија Do 17Ka. Дорнијеи су испоручивани без немачке опреме и мотора те су ови делови набављани из Француске. За уградњу су одабрани француски Гноме-Рон Мистрал Мајор мотори за које се тврдило да имају 649 kW (870 КС) и да могу развити брзину 420 km/h на 3.850 m висине. Пропелери сталне брзине такође су били слаби, а испорука је каснила што је довело и до судског процеса с Пијађо Аеро и Ратијер пропелерсом. Само један од Do 17 испоручен је с немачком опремом. Остали Дорнијеи су били опремљени с белгијским митраљезима FH 7,9 mm, чешким камерама, а неколико је имало Телефункен радио сет. Свеукупно је у југословенским фабрикама израђено 70 примерака авиона Do 17.

SVEOBUHVATAN VODIČ KROZ MEĐUNARODNE STANDARDE FINANSIJSKOG IZVEŠTAVANJA! Poslednjih godina u Srbiju sve više dolaze strani ulagači, povećava se razmena robe i usluga sa inostranstvom i zbog toga se posebna pažnja pridaje upoređivanju domaćeg ekonomskog stanja sa inostranim. Zbog toga je nezaobilazno poznavanje i primena međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja (MSFI) koji se opisuju kroz ovaj vodič. Svako poglavlje ukratko prikazuje pojedini Međunarodni standard finansijskog izveštavanja, a većina poglavlja sadrži brojne primere koji ilustruju praktičnu primenu osnovnih koncepata pojedinog standarda. Primena Međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja (MSFI) u poslovnoj situaciji može imati presudan uticaj na finansijske rezultate i položaj dela ili cele firme. MSFI daju državnim službenicima, upravama preduzeća, menadžerima ili finansijskim analitičarima bez velikog predznanja iz računovodstva alate potrebne za učestvovanje u raspravama i donošenju odluka ključnih za prihvatanje i primenu finansijskih izveštaja svojih firmi, odnosno finansijskih izveštaja državnih sektora. Svako poglavlje ukratko pojašnjava i opisuje novi ili revidirani MSFI, problem ili probleme koje obrađuje, ključne koncepte, odgovarajući računovodstveni postupak i odgovarajuće zahteve za prezentovanje i objavljivanje. Tekst takođe obrađuje finansijsku analizu i problematiku tumačenja kako bi što bolje pokazao moguće efekte računovodstvenih standarda na poslovne odluke. Jednostavni primeri u većini poglavlja pomažu daljem pojašnjenju sadržaja. Knjiga bi takođe trebala pomoći zakonodavcu prilikom poređenja MSFI-ja sa specifičnostima svojih zemalja, i da ih na taj način ohrabri da i oni prihvate ove međunarodno prihvaćene standarde. ZAŠTO SMO OBJAVILI OVU KNJIGU? Kao odgovor na globalnu finansijsku krizu 1998. godine, nekoliko je međunarodnih organizacija, uključujući i Svetsku banku i Međunarodni monetarni fond, pokrenulo zajedničku inicijativu za jačanje svetske finansijske arhitekture i traženje dugoročnih rešenja za otklanjanje nedovoljne transparentnosti finansijskih informacija. Taj je napor bio podržan jasnom podrškom rada Odbora za međunarodne računovodstvene standarde (IASB). Jedan od rezultata je bio ubrzavanje približavanja računovodstvenih standarda – posebno Međunarodnih standarda finansij skog izveštavanja (MSFI) koje je donosio IASB, kao i Standarda finansijskog računovodstva (FAS) koje je donosio Odbor za standarde finansijskog računovodstva (FASB) u Sjedinjenim Američkim Državama. Ne iznenađuje da su ti napori prema približavanju proizveli brojne revizije računovodstvenih standarda od strane oba Odbora. Za računovođe, finansijske analitičare i druge stručnjake već postoji brojna tehnička literatura koja detaljno razjašnjava pozadinu i nameravanu primenu tih revizija. No do sada je nedostajala konsolidovana i pojednostavljena literatura. Ovaj rad namerava popuniti tu prazninu. Svako poglavlje ukratko objašnjava i opisuje novi ili revidirani MSFI, problem ili probleme koje obrađuje, ključne koncepte, odgovarajući računovodstveni postupak i odgovarajuće zahteve za prezentaciju i objavljivanje. Tekst takođe obrađuje finansijsku analizu i problematiku tumačenja kako bi što bolje pokazao moguće učinke računovodstvenih standarda na poslovne odluke. Jednostavni primeri u većini poglavlja pomažu daljem razjašnjenju sadržaja. Nadamo se da ovaj pristup, osim što predstavlja pomoć praktičarima, može pomoći onima koji nisu računovodstveni stručnjaci prilikom poslovnog odlučivanja koje zavisi od novih propisa. Knjiga bi, takođe, trebala pomoći nacionalnim zakonodavcima prilikom poređenja MSFI sa specifičnostima svojih zemalja, te ih na taj način ohrabriti da i oni prihvate ove međunarodno prihvaćene standarde. - Kenneth G. Lay, CFA, Zamenik direktora trezora, Svetska banka, Washington, D.C., Avgust 2004. KOME JE KNJIGA NAMENJENA? Svesno smo se usredsredili na potrebe izvršnih direktora i finansijskih analitičara u privatnom i javnom sektoru koji možda nemaju velika predznanja iz računovodstva. Ova publikacija ukratko opisuje svaki MSFI i MRS tako da menadžeri i analitičari mogu brzo dobiti opšta i osnovna saznanja o ključnim problemima. Takođe, svesno smo odlučili izbaciti detaljnu raspravu o određenim temama u cilju zadržavanja opšteg cilja pružanja korisnog alata menadžerima i finansijskim analitičarima. Osim kratkih zaključaka, većina poglavlja sadrže jednostavni primer iz prakse koji naglašava praktičnu primenu određenih ključnih koncepata određenog Standarda. Čitaoci bez tehničkog računovodstvenog predznanja, uz pomoć ove knjige, mogu sudelovati u raspravama koje se odnose na prikladnost ili primenu određenog Standarda u nekoj situacij i. Čitaoci, takođe, mogu procenjivati učinke - efekte koje će primena principa pojedinih računovodstvenih standarda imati na finansijske rezultate i položaj dela ili celog preduzeća. STRUKTURA PUBLIKACIJE Svako poglavlje ima jedinstvenu strukturu sadržaja koja omogućava razjašnjenje svakog Standarda. 1. Predmet je podnaslov koji identifikuje glavne ciljeve i ključne probleme standarda. 2. Delokrug standarda utvrđuje specifične transakcije i događaje na koje se pojedini Standard može odnositi. Na određenim nivoima, usklađenost sa zahtevima standarda je ograničena na određenu grupu preduzeća. 3. Ključni koncepti razjašnjavaju primenu i obuhvat osnovnih koncepata i definicija. 4. Računovodstveni postupak navodi specifične računovodstvene principe i merila, osnovice, konvencije, pravila i prakse koje preduzeća treba da prihvate radi usklađenosti s određenim standardom. Priznavanje (početno knjiženje) i merenje (naknadno vrednovanje) posebno se obrađuju gde je to prikladno. 5. Prezentacija i objavljivanje opisuje način na koji finansijske i nefinansijske stavke - pozicije trebaju biti prezentirane u finansijskim izveštajima, kao i aspekte koji trebaju biti objavljeni u tim finansijskim izveštajima – vodeći računa o potrebama različitih korisnika. Korisnici finansijskih izveštaja su ulagači - investitori, zaposleni, zajmodavci, dobavljači i poverioci, vlade, poreske i zakonodavne vlasti, kao i javnost. 6. Finansijska analiza i tumačenje razmatraju stavke koje su zanimljive finansijskim analitičarima, u poglavljima gde je takvo razmatranje prikladno. Treba naglasiti da niti jedna od takvih rasprava nije kritika MSFI. Gde su naglašene analitičke komponente i praksa, treba upozoriti čitaoce na preostale izazove preklapanja međunarodne računovodstvene prakse i jasne primene MSFI. 7. Primeri se nalaze na kraju većine poglavlja. Ovi primeri imaju za cilj dodatno ilustrovati koncepte sadržane u svakom pojedinom MSFI ili MRS-u. Autor se nada da će menadžerima iz zemalja članica Svetske banke ovaj oblik biti koristan u cilju definisanja računovodstvene terminologije, posebno u slučajevima kad se neki izrazi još uvek tek opisno prevode. Stoga je svaka povratna informacij a dobro došla. OBUHVAĆENI SADRŽAJ Svi računovodstveni Standardi koje je izdao Odbor za međunarodne računovodstvene standarde (IASB) do 31. maja 2004. godine uključeni su u publikaciju. Tekstovi odbora predstavljaju konačnu nadležnost – ova publikacija je njihov sažetak. Kratak sadržaj: DEO I: PREZENTACIJA – PREDSTAVLANJE Poglavlje 1: Okvir za izradu i prezentaciju finansijskih izveštaja (Okvir) Poglavlje 2: Prva primena MSFI (MSFI 1) Poglavlje 3: Prezentacija finansijskih izveštaja (MRS 1) Poglavlje 4: Izveštaji o novčanom toku (MRS 7) Poglavlje 5: Računovodstvene politike, promene u računovodstvenim procenama i greške (MRS 8) DEO II: IZVEŠTAJI GRUPE Poglavlje 6: Poslovna spajanja (MSFI 3) Poglavlje 7: Konsolidovani i odvojeni finansijski izveštaji (MRS 27) Poglavlje 8: Ulaganja u pridružene kompanije (MRS 28) Poglavlje 9: Ulaganja u zajedničke poduhvate (MRS 31) DEO III: BILANS STANJA I IZVEŠTAJ O DOBITI Poglavlje 10: Isplate na osnovu akcija (MSFI 2) Poglavlje 11: Ugovori o osiguranju (MSFI 4) Poglavlje 12: Zalihe (MRS 2) Poglavlje 13: Ugovori o izgradnji (MRS 11) Poglavlje 14: Porez na dobit (MRS 12) Poglavlje 15: Nekretnine, mašine i oprema (MRS 16) Poglavlje 16: Najmovi (MRS 17) Poglavlje 17: Prihodi (MRS 18) Poglavlje 18: Primanja zaposlenih (MRS 19) Poglavlje 19: Računovodstvo državnih subvencija i objavljivanje državnih pomoći (MRS 20) Poglavlje 20: Učinci promena kursa stranih valuta (MRS 21) Poglavlje 21: Troškovi uzajmljivanja (MRS 23) Poglavlje 22: Umanjenje imovine (MRS 36) Poglavlje 23: Rezervisanja, nepredviđene obaveze i nepredviđena imovina (MRS 37) Poglavlje 24: Nematerijalna imovina (MRS 38) Poglavlje 25: Finansijski instrumenti, priznavanje i merenje (MRS 39) Poglavlje 26: Ulaganje u nekretnine (MRS 40) Poglavlje 27: Poljoprivreda (MRS 41) DEO IV: OBJAVLJIVANJE Poglavlje 28: Netekuća sredstva - dugoročna imovina koja se poseduje radi prodaje i prestanak poslovanja – diskontinuirane operacije (MSFI 5) Poglavlje 29: Događaji nastali nakon datuma bilansa (MRS 10) Poglavlje 30: Izveštavanje po segmentu (MRS 14) Poglavlje 31: Objavljivanje povezanih strana (MRS 24) Poglavlje 32: Računovodstvo i izveštavanje o penzionim planovima (MRS 26) Poglavlje 33: Finansijsko izveštavanje u hiperinflatornim privredama (MRS 29) Poglavlje 34: Objavljivanja u finansijskim izveštajima banaka i sličnih finansijskih institucija (MRS 30) Poglavlje 35: Finansijski instrumenti: objavljivanje i prezentacija (MRS 32) Poglavlje 36: Zarade po akciji (MRS 33) Poglavlje 37: Finansijsko izveštavanje za razdoblja tokom godine (MRS 34) Poglavlje 38: Istraživanje i procena mineralnih resursa (ON 6) HENNIE VAN GREUNING trenutno radi kao viši savetnik u Trezoru Svetske banke, a prethodno je radio kao direktor sektora za Sektor finansijskog poslovanja Svetske banke. Takođe, bio je partner u jednoj međunarodnoj računovodstvenoj kompanij, kao i nadzornik i direktor supervizije banaka u centralnoj banci. Poseduje diplomu Ovlašćenog finansijskog analitičara i Ovlašćenog računovođe, kao i doktorate iz oblasti računovodstva i ekonomije.

SUVA ŠLJIVA Vojislav Marković Suva šljiva: sušenje, skladištenje, prerada i pakovanje Naslov: Suva šljiva: sušenje, skladištenje, prerada i pakovanje Autor: Vojislav Marković Izdavač: Phipo Mesto: Šabac Godina: 1986. Broj strana: 172 U ovoj knjizi autor je postavio za cilj da na jednom mjestu sakupi veliki broj informacija o problematici proizvodnje suhe šljive, njenoj preradi, zaštiti od patogena, te režimima skladištenja. Istovremeno je u knjigu utkao dio vlastitih iskustava i dao brojne prijedloge za poboljšanje cjelokupnog tehnološkog tretmana suhe šljive. Autor je u razvoju koncepta knjige pošao od činjenice da je Jugoslavija u svetskim relacijama značajan proizvođač sveže i suhe šljive, da imamo dugu tradiciju u ovoj proizvodnji, ali da veoma sporo radimo na modernizaciji i unapređivanju tehnologije njene prerade. Imajući u vidu da suha šljiva zauzima drugo mesto, odmah iza šljivovice, u brojnim oblicima prerade autor ukazuje na neodrživost postojećih zastarelih i skupih tehnologija u njenoj proizvodnji i naznačava pravce prevazilaženja tog stanja. Knjiga u mnogim svojim delovima ima neobičan karakter i nadamo se da će biti od koristi svima onima koje interesira problematika suhe šljive, a posebno stručnjake i poslovodne strukture organizacija udruženog rada, studente tehnoloških i poljoprivrednih fakulteta, te učenike srednjeg usmerenog obrazovanja. Veoma korisne stručne savete u knjizi također će naći brojni individualni poljoprivredni proizvođači, koji se bave sušenjem šljive. Izlaženje knjige predstavlja određen doprinos autora obogaćivanju pisane riječi o suhoj šljivi, uz realno očekivanje da će ona brojne proizvođače, prerađivače i prometnike podstaknuti na modernizaciju procesa i primenu savremenih tehnologija u našoj zemlji. Autor Dipl. inž. Vojislav Marković Sadržaj UVOD ZNAČAJ SUVIH ŠLJIVA U ISHRANI Prosečan hemijski i energetski sastav plodova šljiva PRIVREDNI ZNAČAJ SUVIH ŠLJIVA U JUGOSLAVIJI ISTORIJA SUŠENJA ŠLJIVA U JUGOSLAVIJI ISTORIJA SUŠENJA ŠLJIVA PROIZVODNJA SUVIH ŠLJIVA KOD NAS I U SVETU ŠLJIVA ZA SUŠENJE Sorte šljiva za sušenje Plod šljive – fruktus SUŠENJE ŠLJIVA Berba i transport šljiva za sušenje Berba i transport šljiva za sušenje u nekim šljivarski razvijenim zemljama Priprema šljiva za sušenje Priprema i susenje šljiva u SAD Priprema i sušenje šljiva u Jugoslaviji Sušenje šljiva – dehidracija Protivsmerne tunelske sušare Istosmerne tunelske sušare Zagrevanje vazduha Tunelska sušara tipa ,,CER“ Sušenje šljiva u SAD SKLADIŠTENJE I ČUVANJE SUVIH ŠLJ/VA Mikroorganizmi (kvasci i bakterije) Acarina – grinje (pregljevi) Suzbijanje štetočina u skladištima Fumigacija kao metod za suzbijanje štetočina Promene na plodovima suvih šljiva u skladištu TEHNOLOŠKI POSTUPAK PRERADE I PAKOVANJA SUVIH ŠLJIVA Klasiranje suve šljive – kalibriranje Uređaji za klasiranje Rehidracija suvih šljiva Uređaji za rehidraciju POVRŠINSKA ZAŠTITA SUVIH ŠLJIVA PAKOVANJE SUVIH ŠLJIVA Pakovanje suvih šljiva u kartonske kutije u Jugoslaviji Mehanizovano pakovanje suvih šljiva u kartonske kutije Pakovanje suvih šljiva u plastičnu ambalažu u Jugoslaviji Pakovanje suvih šljiva za neposrednu upotrebu – sitna pakovanja Priprema uređaja za pakovanje Pakovanje suvih šljiva u druge vrste ambalaže PROIZVODNJA SUVIH ŠLJIVA BEZ KOŠTICE Suve šljive dobijene odstranjivanjem koštica iz suvih šljiva Suve šljive dobijene iz svežih plodova kojima su izvađene koštice KONTROLA KVALITETA Kontrola prilikom sušenja Kontrola uskladištenih suvih šljiva Kontrola procesa prerade i pakovanja Izolovanje i identifikacija koagulaza pozitivnih Staphylococcae Izolovanje i identifikacija Preteus vrsta Izolovanje i identifikacija Escherichiae coli Određivanje ukupnog broja mikroorganizama u 1g Određivanje kvasaca i plesni Identifikacija Salomonellae Određivanje potrebne koncentracije rastvora konzervansa za proizvodnju ODREĐIVANJE SORBINSKE KISELINE ILI KALIJUM SORBATA Određivanje sa tiebarbiturnom kiselinom Modifikovana spektrofotometrijska metoda sa natrijumbokarbonaton ODREĐIVANJE UKUPNlH ŠEĆERA LUFOVIM RASTVOROM PRILOZI Izvod iz Pravilnika o kvalitetu proizvoda od voća i povrća i pečuraka i pektolitičkih preparata Standardi SAD od 31. decembra 1981. god. Preporuke Ekonomske komisije za Evropu kofe se odnose na promet i kontrolu kvaliteta u prometu suvih šljiva LITERATURA Tehnološki postupak prerade i pakovanja suvih šljiva Suva šljiva je nakon završetka sušenja poluproizvod za dalju preradu i pakovanje. Postupak dalje prerade i pakovanja naziva se i finalizacija, a sastoji se iz sledećih tehnoloških operacija: Tehnološka blok šema – prerada, finalizacija suvih šljiva Izostavljeno iz prikaza klasiranja osušenih plodova po veličini, koje se najčešće u tehnološkoj terminologiji naziva kalibriranje, rehidracije kalibrirane suve šljive, pakovanja u razne vrste ambalaže. Tehnološkim postupkom prerade i pakovanjem, mora da se obezbedi odgovarajući kvalitet gotovog proizvoda, koji regulišu propisi o kvalitetu. Klasiranje suve šljive — kalibriranje Trgovačka vrednost suvih šljiva se određuje veličinom plodova, odnosno brojem komada plodova u pola kilograma. To znači da krupnija suva šljiva ima veću vrednost nego sitnija. Prodajna, kao i nabavna vrednost suvih šljiva određuje se na bazi broja komada u pola kilograma proizvoda. Kvalitet suvih šljiva i njihova trgovačka vrednost se takođe izražava i u anglosaksonskim mernim jedinicama, odnosno brojem komada plodova u jednoj funti (SAD), što u jedinicama SI iznosi 454 grama, a nosi oznaku LB (libra). Jugoslovenske oznake za krupnoću suvih šljiva su sledeće: Oznaka kalibraža Broj komada plodova u 0,5 Trgovački nazivi kg 50/60 50-60 petica 60/70 60-70 šestica 70/80 70-80 sedmica 80/90 80-90 osmica 90/100 90-100 devetka 100/110 100-110 stotinka 110/120 110-120 uzana preko 120 preko 120 merkantil Za neka tržišta se isporučuje suva šljiva sledećih kalibraža, čiji broj može da bude u 0,5 kg ili libri zavisno od ugovora: 45/55, 55/65, 65/75, 75/85, 85/90, 95/105, 110/120, 120/140. U SAD originalna suva šljiva se kalibrira u sledeće kalibraže računato na broj komada u jednoj libri, na osnovu kojih se i plaća proizvođačima: 15/20, 21/22, 23/24, 25/30, 31/33, 34/40, 41/45, 46/51, 52/56, 57/61, 62/60, 67/71, 72/76, 77/81, 82/86, 87/91, 92/96,97/101, 102/111, 112/121, 122/135 i preko 136. Prilikom prodaje za neposrednu upotrebu, prodaju se i deklarišu na pakovanjima sledeće kalibraže pod sledećim trgovačkim nazivima. Broj komada plodova u 1 libri Trgovački naziv 25-30 Čambo 36-43 Ekstra velike 44-53 Velike 54-67 Srednje 68-85 Male Plaćanje suvih šljiva prema krupnoći kod nas nije zakonski regulisano, i još uvek se originalna suva šljiva kupuje bez određivanja krupnoće plodova — (tel-kel). Ovakav način otkupa nije stimulativnog karaktera, jer se proizvođači svežih šljiva i ne trude da agrotehničkim merama i uvođeniem novih selekcija dobijaju krupnije plodove za sušenje. Sadašnja tehnička opremljenost pogona za finalizaciju suvih šljiva nije na tom nivou da se kod prijema izvrši klasiranje originalne suve šljive i obračun naknade na osnovu dobijenih kalibraža. lako je kalibriranje izuzetno važna operacija, kao početak prerade, njoj se malo poklanja pažnja u sadašnjim uslovima rada. Zadnjih godina je uvezeno nekoliko novih uređaja iz Francuske, ali malih kapaciteta koji rade neprekidno u toku cele sezone prerade uporedo sa linijom za finalizaciju. lako su to uređaji vrlo jednostavne konstrukcije, kod nas se ne proizvode, sem po narudžbi, pa su zbog toga izuzetno skupi. Veliki nedostatak ovakvog načina rada je i to što se ne zna kakva će se i koliko pojedinačnih kalibraža dobiti iz originalne suve šljive, što otežava formiranje ponude kupcima pre izvršene kalibraže. Način prijema i kalibriranje u šljivarski najrazvijenijoj zemlji SAD se vrši na sledeći način. Suva originalna šljiva se doprema iz sušara u drvenim boks-paletama sa vlagom od 18 — 20%. Palete se viljuškarom dižu na traku sa valjcima, sa koje se prevrtačem izručuju, a prazna paleta se usmerava u pogon za prihvat kalibrirane šljive. Pošto se sveža šljiva pre sušenja mehanički trese i posle sušenja u osušenoj šljivi ima grančica, lišća i zaostalih peteljki. Izručena šljiva iz palete pada na prvi grubi vibrator sa perforacijama, na kome se odstranjuju grančice i krupnije strane primese. Sa grubog vibratora šljiva pada na drugi finiji, na kome se odstranjuje lišće, peteljke i ostale sitnije primese. Sva ova oprema, sa elevatorom koji unosi očišćenu šljivu u odeljenje za klasiranje, nalazi se izvan objekta za preradu, pod nadstrešnicom. U prvom odeljenju pogona za preradu nalaze se dva paralelna uređaja za klasiranje ogromnog kapaciteta sa po 10 sekcija za pojedinačne veličine plodova. Na prvom se klasira sitnija šljiva u deset kalibraža, a na drugom krupnija, takođe u deset kalibraža, iz pojedinačnih sekcija isklasirana šljiva se prihvata u boks-palete. Na svakoj paleti je karton na kome je evidentirana težina i kalibraža. Za svakog dobavljača originalne suve šljive unose se podaci u poseban obrazac o dobijenim kalibražama, što služi za obračun prilikom isplate originalne suve šljive. Klasirana šljiva u boks-paletama se unosi u komore za fumigaciju, a posle izvršenog tretiranja skladišti se do dalje prerade. Kod nas se šljiva skladišti u rasutom stanju — rinfuz, kalibrira i finalizuje u razne vrste pakovanja. Uređaji za klasiranje Uređaji za klasiranje su u osnovi perforirana sita, preko kojih se usled vibracija kreće suva šljiva u tankom sloju i propada u pojedine sekcije prema veličini perforacija. Pošto svaki kalibrator ima više sekcija, to se u prvoj sekciji izdvajaju, kroz najsitnije perforacije, jako sitni i neuslovni plodovi, koštice, peteljke i razne druge sitne mehaničke primese. U prvoj narednoj sekciji se izdvaja najsitnija šljiva, a u sledećim sve krupnija, sok se na kraju izdvaja najkrupnija. Klasirana šljiva se prihvata u ambalažu ispod pojedinih sekcija. I danas se kod nas koriste kalibratori na kojima su sita od pletene žice sa drvenim ramovima. Uređaj ima usipni koš sa pokretnim šiberom za ispuštanje šljive u tankom sloju. Ispod pojedinačnih sita su koševi za prihvat pojedinih kalibraža iz kojih se šljiva ispušta u transportnu ambalažu pokretanjem ručnog šibera. Zadnjih godina su uvezeni kalibratori iz Francuske, uređaji sa sitima izrađenim od nerđajućeg lima, koji imaju elipsoidne perforacije raznih prečnika. To su još uvek uređaji malog kapaciteta. Kalibratori američke proizvodnje imaju isključivo okrugle perforacije. U Francuskoj se proizvode uređaji velikih kapaciteta, odnos no oprema sa pratećim postrojenjima za opremanje čitavog jednog objekta za klasiranje šljiva. Tu se podrazumeva mahanizovano izručivanje suvih šljiva iz transportne ambalaže, trake za originalnu suvu šljivu, trake za ambalažu, merenje kalibrirane šljive i dr. Koliki se značaj pridaje tehnološkoj operaciji kalibriranja, može se videti u specijalizovanim objektima za preradu suve šljive u SAD i Francuskoj. Kad se suva šljiva kalibrira pre prerade ne samo da se izvrši plaćanje prema dobijenim kalibražama, nego se zna sa kojom kalibražom pogon za preradu raspolaže. Ovaj podatak je bitan, jer se na bazi dobijenih kalibraža može sa sigurnošću suva šljiva nuditi kupcima, a takođe i predvideti finansijski efekti iz buduće prodaje. Prilikom utvrđivanja kvaliteta upakovanih suvih šljiva za neposrednu upotrebu, najveći deo plodova mora da bude ujednačene veličine, a svega 5% sitnijih ili krupnijih plodova od deklarisane kalibraže. Kalibraže originalne suve šljive Trgovački naziv 15/20, 21 /22, 23/24, 25/30 Od ovih kalibraža dobija se suva šljiva srednje kalibraže 25—35 plodova u jednoj libri i koja se prodaje podnazivom DŽAMBO 31/33,34/4, 41/45,46/51 52/56,57/61,62/66 Od ovih kalibraža dobijaju se suve šljive kalibraže 36/43 i označavaju se kao EKSTRA KRUPNE i kalibraža 44/53 koja se na pakovanjima označava VELIKE 63/71,72/76,77/81,82/86, 87/91,92/96,97/101 Od ovih kalibraža dobijaju se pakovanja na kojima se deklarišu sledeće kalibraže broja plodova u jednoj libri 54/67, SREDNJE 68/85, MALE 102/111, 112/121, 122/35,preko 136 Ove kalibraže se ne koriste za pakovanja za neposrednu upotrebu, nego za druge vidove prerade Od 22 klase suvih šljiva dobijenih posle klasiranja u SAD dobija se 5 kalibraža za konzumnu upotrebu a najsitnije šljive se izdvajaju za druge vidove prerade i ne pakuju se. Iz svega ovoga može se izvući zaključak da su potrebni kalibratori u pogonima za preradu, kapaciteta koji će zadovoljiti prijem ukupne količine šljive koja se može u pogonu preraditi. Kalibratori moraju da imaju što više sekcija, jer to je garancija da će se dobiti finalni proizvod sa ujednačenom veličinom plodova, što je uvek prvi uslov kvaliteta. Na osnovu broja klasa kalibratora, tehnolozi moraju da odrede koje se klase mogu mešati, da bi se u određenom pakovanju dobio proizvod sa određenom deklaracijom krupnoće. Knjiga je NOVA..... --------------------------- . ➡️ ➡️ D3

MEK Povez, jednom pročitana BEZ podvlačenja i sl... 480str A4 Beton, armirani beton i prethodno napregnuti beton 15 1.2 lstorijski razvoj 18 1.3 Primena 21 1.4 Standardi i propisi 23 2 Osnove proračuna betonskih konstrukcija 23 2.1 Teorijska postavka 25 2.1.1 Granicna stanja nosivosti - sigurnost 25 2.1.2 Granicna stanja upotrebljivosti - funkcionalnost 25 2.1.3 Eksploatacioni vek i trajnost 27 2.1.4 Koncept pouzdanosti - koeficijenti sigurnosti 28 2.2 Osnove proracuna prema SRPS EN 1990 i SRPS EN 1992-1-1 28 2.2.1 Proracunske situacije 29 2.2.2 Reprezentativne, karakteristicne i proracunske vrednosti osnovnih promenljivih 29 2.2.2.1 Dejstva i uticaji od dejstava 31 2.2.2.2 Svojstva materijala i nosivost 32 2.2.2.3 Geometrijski podaci 32 2.2.3 Dokaz granicnih stanja 32 2.2.3.1 Dokaz granicnih stanja nosivosti 36 2.2.3.2 Dokaz granicnih stanja upotrebljivosti 37 2.2.4 Proracunski eksploatacioni vek i trajnost 38 2.2.5 Pouzdanost 39 Primeri 43 3 Materijali 43 3.1 Beton 43 3.1.1 Cvrstoce betona * * * 5.3.3 Neutralna linija van poprecnog preseka - mali ekscentricitet 111 5.3.3.1 Moment savijanja i aksijalna sila pritiska 113 5.3.3.2 Moment savijanja i aksijalna sila zatezanja 114 5.4 Dijagrami interakcije 116 5.5 T - preseci 118 5.5.1 T - preseci, neutralna linija u rebru 122 5.5.2 T - preseci, neutralna linija u ploci 123 5.6 Proracun preseka cija je pritisnuta povrsina proizvoljnog oblika - savijanje sa i bez aksijalne sile 125 5. 7 Koso savijanje sa i bez aksijalne sile 125 5.8 Krivina AB elemenata i veza moment-krivina preseka 130 Primeri 147 6 Graniena stanja nosivosti - smicanje 147 6.1 Uvod -~~~ 149 6.2 Elementi koji nemaju armaturu za smicanje 153 6.3 Elementi koji imaju armaturu za smicanje 159 6.4 Odredbe SRPS EN 1992-1-1 161 163 166 6.4.1 Elementi za koje se ne zahteva proracun armature za smicanje 6.4.2 Elementi za koje se zahteva proracun armature za smicanje 6.5 Smicanje na spoju rebra i flansi u T - presecima i odredbe SRPS EN 1992- 1-1 168 6.6 Modifikovana teorija polja pritisaka [Modified compression field theory - MCFT 168 6.6.1 Uslovi kompatibilnosti i geometrijski uslovi osrednjenih dilatacija 169 6.6.2 JednaCine ravnotefo 170 6.6.3 Veze izmedu napona i deformacija za isprskali beton i čelik armature 171 6.6.4 Oodatni uslovi ravnotefo 173 6.6.5 Opsti metod proracuna greda na smicanje i pojednostavljena modifikovana teorija polja pritiska [SMCFT] 174 6.7 Generalizacija pristupa polja napona [Generalised Stress Field Approach- GSFA] 178 6.8 Proracun greda pri smicanju prema MC 2010 180 Primeri 190 7 Granicna stanja nosivosti - probijanje 190 7.1 Uvod 193 7.2 Mehanizam lama usled probijanja 198 7.3 Uloga armature za smicanje u kontroli probijanja 201 7.4 Uticaj izdufonih optereeenih povrsina [oslonaca] na nosivost pri probijanju 203 7.5 Probijanje u uslovima nesimetrije geometrije i opterecenja 204 7.6 Ookaz granicne nosivosti pri probijanju prema SRPS EN 1992-1-1 204 7.6.1 Položaj i oblik kontrolnog preseka 207 7.6.2 Proracun napona smicanja od probijanja 7.6.3 Nosivost pri probijanju ploca bez armature za smicanje 214 7.6.4 Nosivost pri probijanju ploca sa armaturom za smicanje 217 7.6.5 Temelji 219 7.6.6 Detalji armiranja 220 7.7 Teorija sirine kriticne smicuce prsline [Critical shear crack width theory- CSCT) 225 7.8 Proracun nosivosti ploca pri probijanju prema MC 2010 225 7.8.1 Osnovni i efektivni kontrolni obim i staticka visina s obzirom na smicanje 227 7.8.2 Proracun nosivosti ploce pri probijanju 228 7.8.3 Proracun rotacije ploce u okolini oslonjene povrsine 230 7.8.4 Proracun nosivosti ploce pri probijanju izvan armirane zone 231 7.8.5 Armatura za obezbedenje od progresivnog loma 233 7.8.6 Detalji armiranja 234 Primeri 244 8 Granicna stanja nosivosti - torzija 244 8.1 Uvod 245 8.2 Torziono neisprskali elementi 247 8.3 Torziono isprskali elementi - slucaj ciste torzije 252 8.4 Kombinovano dejstvo smicanja i torzije 253 8.5 Odredbe SRPS EN 1992-1-1 253 8.5.1 Cista torzija 255 8.5.2 Kombinovano dejstvo smicanja i torzije 257 Primer 262 9 Graniena stanja nosivosti - uticaji drugog reda 262 9.1 Efektivna duzina 263 9.2 Klasifikacija konstrukcija 263 9.3 Vitkost i granice vitkosti 264 9.4 Metode analize 265 9.5 Odredbe SRPS EN 1992-1-1 265 9.5.1 Opste 266 9.5.2 Uprosceni kriterijumi za uticaje drugog reda 266 9.5.2.1 Kriterijumi za globalnu analizu 268 9.5.2.2 Kriterijum vitkosti za izdvojene elemente 269 9.5.2.3 Efektivna dužina izdvojenih elemenata 271 9.5.3 Uticaj tečenja 271 9.5.4 Metode analize 271 9.5.4.1 Opsta metoda 273 9.5.4.2 Uproscene metode 277 9.5.4.2.1 Metoda zasnovana na nominalnoj krutosti 280 9.5.4.2.2 Metoda zasnovana na nominalnoj krivini 369 11 Metoda pritisnutih stapova i zatega 369 11.1 Opste o metodi 370 11.2 Metodologija proracuna 371 11.3 Pritisnuti stapovi i odredbe SRPS EN-1992-1-1 372 11.4 Zatege i odredbe SRPS EN-1992-1-1 373 11.5 Cvorovi i odredbe SRPS EN-1992-1-1 375 11.6 Lokalno opterecene povrsine 37 6 11. 7 Kratki elementi 378 11.8 Oblasti diskontinuiteta u gredama usled delovanja koncentrisanog opterecenja u blizini oslonca 378 Primeri 387 12 Trajnost 387 12.1 Uslovi sredine 389 12.2 Deterioracioni mehanizmi betonskih konstrukcija 391 12.2.1 Korozija armature 391 12.2.2 Direktna degradacija betona usled ciklusa zamrzavanja i odmrzavanja 392 12.2.3 Direktna degradacija betona usled hemijske agresije 393 12.2.4 Direktna degradacija betona usled alkalno-agregatne reakcije 393 12.2.5 Direktna degradacija betona usled odlozenog formiranja etringita 394 12.3 Razvoj degradacije betona i proraeunski eksploatacioni vek 395 12.4 Pouzdanost 396 12.5 Procena stepena degradacije konstrukcije 396 12.6 Odredbe SRPS EN 1992-1-1 400 13 Prianjanje izmedu betona i celika; sidrenje, nastavljanje i vodenje armature 400 13.1 Prianjanje u savijanim AB elementima 403 13.2 Cvrstoca pri prianjanju 405 13.3 Duzina sidrenja zategnutih sipki armature 405 13.4 Duzina sidrenja pritisnutih sipki armature 405 13.5 Nastavljanje podufoe armature 406 13.6 Vodenje podufoe armature 408 13.7 Sidrenje, nastavljanje i vodenje armature prema SRPS EN 1992-1-1 408 13. 7.1 Sidrenje podufoe armature 411 13. 7.2 Sidrenje uzengija i armature za smicanje 412 13.7.3 Sidrenje zavarenim sipkama 413 13.7.4 Nastavljanje armature 418 13. 7.5 Vodenje podufoe armature 420 14 Projektovanje prema ponašanju 420 14.1 Opšte

17096) THE THIRD REICH AND YUGOSLAVIA 1933-1945, Institute for Contemporary History Belgrade 1977, Book contained the reports presented at the Symposium on „ The Third Reich and Yugoslavia 1933-1945“ held in Belgrade from October 2-4. 1973 . largest number of articles in English language (75%) , few in german, italian, russian and others, hard cover, format 17,5 x 24,5 cm , good condition, XIII +799 pages, contents : Editor ’s Note Inaugural address * Pero Morača Belgrade Greetings adress on behalf of the Federation of Academies of science of Yugoslavia * Academician Vaso Čubrilović 1) Erganzungswirtschaft :the theory of an integrates economic area of the third reich and southeast Europe 1933-1941 * Professor Dr. Andrej Mitrović Belgrade 2) The final stage in the German-British diplomatic struggle for the Balkans * Dr Dušan Lukać Belgrade 3) Der einfluss der freundschaftlichen gefuhle der volker jugoslawiens fuer die sowjetunion auf die entscheidungen der faschistischen fuhring am vorabend des uberfalls auf Jugoslawien ( Influence of Friendly Feelings of Yugoslav Peoples Toward the Soviet Union on the Decisions of the Fascist Leadership on the Eve of the Attack on Yugoslavia ) * Dr Gerhard Hass Berlin 4) Les relations Roumaino-Yugoslaves dans le contexte des pressions exercitees par le troisieme reich 1933-1939 ( Roumanian-Yugoslav Relations within the Context of Pressure Exerted by the Third Reich 1933-1939 ) * Professor Dr. Eliza Campus , Bucharest 5) Le potenze dell’asse e la neutralita della Jugoslavia alla vigilia della II guerra mondiale Februario-Settmbre 1939 ( The Axix Powers and Yugoslav Neutrality on the Eve of the Second World War February-September 1939 * Professor Dr. Alfredo Breccia , Rome 6) The German - Italian agreement on spheres of influence in the Balkans with particular reference to Yugoslavia * Colonel Vojmir Kljaković , Belgrade 7) The Germans in the agrarian reform and land ownership patterns in the Vojvodina province during the period from 1919 to 1941 * Dr Nikola Gaćeša , Novi Sad 8) Югославия как орудие Немецкой политики при разрушений Французской системы союзов в централной Европе в 30-х годах * Dr Ladislav Deak , Bratislava 9) The ambitions and plans of the third reich with regard to the integration of Yugoslavia into its so-called grosswirtschaftsraum * Dr Leposava Cvijetić , Belgrade 10) Horty Magyarorszag szerepe a harmadik birodalom Jugoszlavia elleni terveinek realizakasaban ( The Role of Hungary of Regent Horthy in the Realization of the Nazi plans Against Yugoslavia ) * Lt. Colonel Agnes Godo , Budapest 11) Aspekte und Hintergrunde der handels - und wirtschaftspolitik Hitler - Detschland gegenuber Jugoslawien ( Aspects and Background on Nazi Trade and Economic Policy Towards Yugoslavia ) * DrProfessor Dr Wolfgang Schumann , Berlin 12) Sudosteuropa als ’Informal Empire’ NS-Deutschlands : Das beispiel Jugoslawien 1933-1939 ( Southeast Europe as an ’Informal Empire’ of Nazi Germany : The example of Yugoslavia 1933-1939 * Professor Hans Jurgen Schroder 13) The international isolation of Yugoslawia : an objective of German foreign policy in the period from 1933-1939 , Professor Dr Živko Avramovski , Belgrade 14) Penetrazione economica e disgregazione statalepremesse e conseguenze dell ’agressione nazista alla Yugoslavia ( Economic Penetration and Disintegration of a State : Premises and Effects of Nazi Agressin on Yugoslavia ) * Dr Enzo Colotti , Trieste 15) The nazi eastern policy and Yugoslavia * Professor Dr Vladimir Dedijer and Života Anić , Belgrade 16) Movement of labour force between the third reich and Yugoslavia 1933 -1941 * Mira Kolar Dimitrijević , Zagreb 17) The influence of German trade policy on economic development in Croatia in the period from the great depression to the second world war * Zdenka Šimončić , Zagreb 18) Macedonia and the third reich’s Balkan policy * Professor Dr DaNČO Zografski , Skopje 19 ) Yugoslavia’s accession to the Tripartite pact * Professor Dr Bogdan Krizman , Zagreb 20) A CONTRIBUTION TO THE PROBLEMS REGARDING THE NAZI DENATIONALIZING POLICY IN (AUSTRIAN) CARINTHIA AND OCCUPIED UPPER CARNIOLA FROM 1938 TO 1943 , Dr Tone Zorn , Ljubljana 21) Yugoslavia in the German plans of conquest * Slavko Odić *Slavko Komarica , Belgrade 22) Restserbien unter deutscher militarverwaltung ( ’’ Rump Serbia’’ Under German Military Administration) 23) The Germans and Allied plans for a Balkan landing * Professor Dr. F.W. Deakin , London 24) The Neubacher plan and practical schemes for the establishment of a Greater Serbian Federation 1943-1944 , Professor Dr Jovan Marjanović , Belgrade 25) The interest of the third reich in Slovenia in the spring of 1941 , Dr Tone Ferenc , Ljubljana 26) Exploation of industrial installations in Serbia during the German occupation 1941-1944 , Dr Nikola Živković , Belgrade 27) Die entwicklung des deutsch-kroatischen clearings vom april 1941 bis zum ende des zweiten welt-kriegs ( The Development of the German-Croatian Clearing from April 1941 to the End of the Second World War ) 28) IMRO -Mihajlovist collaborators and the german occupation : Macedonia 1941-1944 * Dr Rastislav Terzioski , Skopje 29) The volksdeutschers of Bosnia , Slavonia and Srem regions int he struggle against the people’s liberation movement 1941-1944 * Lt. Colonel Antun Miletić , Belgrade 30) The German volksgruppe in the indipendent state of Croatia as an instrument of German occupation policy of Yugoslavia * Dr Zdravko Krnić , Zagreb 31) The enlistment of volksdeutschers from the Bačka region in the wafen ss * Professor Dr. Josip Mirnić , Novi Sad 32) Yugoslavs in nazi concentration camps * Evelyn le Chene , Paris 33) The third reich : initiator , organiser and executant of anti - Jewish measures and genocide in Yugoslavia 34) Concentration camps in Serbia * Dr Venceslav Glišić , Belgrade 35) The law of war rulings applied to the occupation by the third reich on the territory of occupied Yugoslavia * General Dr. Vuko Gozze - Gučetič , Belgrade 36) История Югославии в годы второй мировой войны в освещении западногерманскои историографии ( Yugoslav History During the Second World War in Official West German Historiography ) * Dr Vladimir Volkov , Moscow 37) German archive sources for the study of the history of the Yugoslav people’s liberation war in the Federal republic of West Germany and the East German Democratic Republic , Dr Blagoje Stoki ć , Kragujecvac INDEX 1 -persons INDEX 2 - geographical names

Susan Sontag - Eseji o fotografiji Radionica SIC, Beograd, 1982. Mek povez, 211 strana. Predgovor Jesa Denegri, korice Nesa Paripovic. Nema sumnje da Susan Sontag poseduje neverovatnu širinu, koja joj omogućava da sagleda ulogu fotografije u ljudskom društvu na neki sasvim neuobičajen način. Nesvesno pronalaženje falusa u kameri, poređenje automatske puške sa modernim fotoaparatima jeste plod pažljive analize igranog filma ili obične TV reklame. ’’Fotografije se mogu urezati u pamćenje dublje nego pokretne slike, zato što su jasno određen isečak vremena, a ne tok. Televizija je bujica nedovoljno probranih slika, od kojih svaka ukida prethodnu. Svaka nepokretna fotografija je povlašćeni trenutak, pretvoren u tanak predmet koji čovek može zadržati i ponovo pogledati’’ Suzan Sontag (engl. Susan Sontag,16. januar 1933 – 28. decembar 2004) je bila američka spisateljica, rediteljka, filozofkinja, profesorka, i politička aktivistkinja.[1] Uglavnom je pisala eseje, ali i objavljivala romane; objavila je svoje prvo veliko delo, esej Beleške o kempu, 1964. godine. Njena najpoznatija dela uključuju kritička dela Protiv tumačenja (1966), Stilovi radikalne volje (1968), O fotografiji (1977) i Bolest kao metafora (1978), kao i izmišljena dela Način na koji sada živimo (1986), Ljubitelj vulkana (1992) i U Americi (1999). Sontag je aktivno pisala i govorila o sukobljenim područjima, ili putovala u njih, uključujući tokom Vijetnamskog rata i opsade Sarajeva. Mnogo je pisala o fotografiji, kulturi i medijima, sidi i bolestima, ljudskim pravima, komunizmu i levičarskoj ideologiji. Njeni eseji i govori izazvali su kontroverzu [2] a opisana je kao „jedna od najuticajnijih kritičara svoje generacije“.[3] Mladost i obrazovanje Sontag je rođena kao Suzan Rosenblat u Njujorku, kći Mildred (rođena Jacobson) i Jacka Rosenblatta, oboje Jevreji iz Litvanije [4] i poljskog porekla. Njen otac je vodio posao trgovine krznom u Kini, gde je umro od tuberkuloze 1939, kada je Suzan imala pet godina.[5] Sedam godina kasnije, majka Suzan Sontag udala se za kapetana američke vojske Nathana Sontaga. Suzan i njena sestra Džudit uzele su prezime svog očuha, iako ih on nije formalno usvojio. Sontag nije imala versko vaspitanje i rekla je da nije ušla u sinagogu do sredine dvadesetih.[6] Sećajući se nesrećnog detinjstva, sa hladnom, dalekom majkom koja je bila „uvek odsutna“, Sontag je živela na Long Ajlendu u Njujorku,[5] zatim u Tusonu u Arizoni, a kasnije u dolini San Fernando u južnoj Kaliforniji, gde je našla utočište u knjigama i završila srednju školu u Severnom Holivudu u 15. godini. Osnovne studije započela je na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkli, ali se prebacila na Univerzitet u Čikagu, diveći se njegovom čuvenom osnovnom nastavnom programu. U Čikagu je uporedo sa ostalim zahtevima pohađala studije filozofije, drevne istorije i književnosti. Leo Strauss, Joseph Schwab, Christian Mackauer, Richard McKeon, Peter von Blanckenhagen i Kenneth Burke bili su među njenim predavačima. Diplomirala je sa 18 godina i izabrana je u studentsku organizaciju `Phi Beta Kappa`.[7] Dok je bila u Čikagu, postala je najbolja prijateljica sa kolegom Majkom Nikolsom.[8] Godine 1951. njen rad se prvi put pojavio u štampi u zimskom izdanju časopisa Chicago Review.[9] Sontag se sa 17 godina udala za pisca Filipa Rifa, koji je bio instruktor sociologije na Univerzitetu u Čikagu, nakon desetodnevnog udvaranja; njihov brak je trajao osam godina.[10] Tokom studija u Čikagu, Sontag je pohađala letnju školu koju je predavao sociolog Hans Gert koji je postao njen prijatelj i naknadno uticao na njeno proučavanje nemačkih mislilaca.[11][12] Po sticanju čikaške diplome, Sontag je predavala brucoški engleski jezik na Univerzitetu u Konektikutu tokom akademske 1952–53. Pohađala je Univerzitet Harvard na postdiplomskim studijama, u početku je studirala književnost kod Perry Miller-a i Harry Levin-a, pre nego što je prešla na filozofiju i teologiju kod Paul Tillich-a, Jacob Taubes-a, Raphael Demos-a i Morton White-a.[13] Po završetku magistarskih studija filozofije, započela je doktorska istraživanja metafizike, etike, grčke filozofije i kontinentalne filozofije i teologije na Harvardu.[14] Filozof Herbert Markuze je godinu dana živeo sa Suzan i Rifom dok je radio na svojoj knjizi Eros i civilizacija iz 1955. godine.[15] ‍:38 Sontag je istraživala za Filipom Rifom studiju Freud: The Mind of the Moralist iz 1959 pre njihovog razvoda 1958. godine i doprinela je knjizi do te mere da je smatrana nezvaničnim koautorkom.[16] Par je dobio sina Dejvida Rifa, koji je potom bio urednik svoje majke u `Farrar, Straus and Giroux-u`, a bio je i sam pisac. Sontag je nagrađena Američkom asocijacijom univerzitetskih ženskih stipendija za akademsku 1957–1958. na koledžu `Sv. Ana na Oksfordu`, gde je otputovala bez supruga i sina.[17] Tamo je imala časove kod Iris Murdoch-a, Stuart Hampshirea, A.J. Ayera i H.L.A. Harta, dok je takođe pohađala seminare B. Phil-a, J.L. Austin-a i predavanja Ajzaja Berlina. Oksford joj se, međutim, nije odgovarao i ona je prešla posle Michaelmas mandata 1957. na Univerzitet u Parizu (Sorbona).[18] Sontag se u Parizu družila sa stranim umetnicima i akademicima, uključujući Allana Blooma, Jeana Wahl-a, Alfreda Chester-a, Harriet Sohmers i María Irene Fornés.[19] Sontag je primetila da je njeno vreme u Parizu bilo možda najvažniji period njenog života.[15] ‍:51–52 To je svakako predstavljalo osnovu njenog dugog intelektualnog i umetničkog povezivanja sa kulturom Francuske.[20] Preselila se u Njujork 1959. godine da bi živela sa Fornesom narednih sedam godina,[21] povrativši starateljstvo nad sinom i predajući na univerzitetima dok joj je književna reputacija rasla. ‍:53–54 Fikcija Foto portret Sontag, 1966 Dok je radila na svojim pričama, Sontag je predavala filozofiju na `Sarah Lawrence College` i Gradskom univerzitetu u Njujorku i Filozofiju religije sa Jacob Taubes-om, Susan Taubes, Theodor Gaster-om i Hans Jonas-om, na Odeljenju za religiju na Univerzitetu Columbia od 1960. do 1964. godine. Držala je obuku za pisanje na `Univerzitetu Rutgers` od 1964. do 1965. pre nego što je prekinula vezu sa akademijom u korist stalnog slobodnog pisanja.[15] ‍:56–57 Sa 30 godina objavila je eksperimentalni roman pod nazivom The Benefactor (1963), nakon čega je usledio četiri godine kasnije roman Death Kit (1967). Uprkos relativno malom učinku, Sontag je o sebi razmišljala uglavnom kao o romanopiscu i piscu fantastike. Njena kratka priča Način na koji sada živimo (The Way We Live Now) objavljena je sa velikim priznanjem 24. novembra 1986. u časopisu ``Njujorker``. Napisan u eksperimentalnom narativnom stilu, ostaje značajan tekst o epidemiji AIDS-a. Postigla je kasnije popularnost i uspeh kao najprodavaniji romansijer sa Ljubavnikom od vulkana (The Volcano Lover) (1992). U 67. godini, Sontag je objavila svoj poslednji roman U Americi (In America) (2000). Poslednja dva romana smeštena su u prošlost, za šta je Sontag rekla da su joj dali veću slobodu da piše višeglasnim glasom. Napisala je i režirala četiri filma, a napisala je i nekoliko drama, od kojih su najuspešnije Alisa u krevetu i Dama s mora. Publicistika Sontag je kroz svoje eseje stekla ranu slavu i reputaciju. Sontag je često pisala o preseku visoke i niske umetnosti i proširila je dihotomiju koncepta forme i umetnosti u svaki medij. Podigla je kemp estetiku do statusa priznanja svojim široko prihvaćenim esejem Beleške o kempu iz 1964. godine, koji je prihvatio umetnost kao zajedničku, apsurdnu i burlesknu temu. Sontag je 1977. objavila seriju eseja O fotografiji. Ovi eseji su istraživanje fotografija kao kolekcije sveta, uglavnom putnika ili turista, i načina na koji to doživljavamo. U esejima je iznela svoju teoriju fotografisanja dok putujete: Metoda se posebno obraća ljudima s hendikepiranom nemilosrdnom radnom etikom - Nemcima, Japancima i Amerikancima. Korišćenje fotoaparata smiruje anksioznost koju vođeni posao oseća zbog toga što ne radi kada su na odmoru i ako bi trebalo da se zabave. Oni moraju da rade nešto što je poput prijateljske imitacije posla: mogu da slikaju. (str. 10) Sontag piše da je pogodnost moderne fotografije stvorila prekomernu količinu vizuelnog materijala i da je „gotovo sve fotografirano“.[22] ‍:3 Ovo je promenilo naša očekivanja o tome šta imamo pravo da gledamo, želimo da gledamo ili treba da gledamo. „Učeći nas novom vizuelnom kodu, fotografije menjaju i proširuju našu predstavu o tome šta vredi gledati i šta imamo pravo da posmatramo“ i promenilo je našu „etiku gledanja“. ‍:3 Fotografije su nam povećale pristup znanju i iskustvima iz istorije i dalekih mesta, ali slike mogu zameniti direktno iskustvo i ograničiti stvarnost. ‍:10–24 Takođe navodi da fotografija desenzibilizira svoju publiku na stravična ljudska iskustva, a deca su izložena iskustvima prije nego što budu spremna za njih. ‍:20 Sontag je nastavila da teoretiše o ulozi fotografije u stvarnom životu u svom eseju Pogled u rat: Fotografski pogled na pustoš i smrt, koji se pojavio u izdanju časopisa Njujorker od 9. decembra 2002. Tamo ona zaključuje da problem našeg oslanjanja na slike, a posebno na fotografske slike, nije u tome što se „ljudi sećaju fotografija, već što se sećaju samo fotografija ... što fotografska slika pomračuje druge oblike razumevanja - i sećanja. . . . Pamtiti je, sve više i više, ne sećati se priče, već moći pozvati sliku “(str. 94). Postala je uzor mnogim feministkinjama i ambicioznim spisateljicama tokom 1960-ih i 1970-ih.[15] Aktivizam Sontag se politički aktivirala šezdesetih godina, suprotstavljajući se Vijetnamskom ratu.[15] ‍:128–129 U januaru 1968. potpisala je zalaganje za „Protiv ratnog poreza za pisce i urednike“, obećavajući da će odbiti plaćanja poreza u znak protesta protiv rata.[23] U maju 1968. posetila je Hanoj; posle toga, u svom eseju Putovanje u Hanoj pisala je pozitivno o severnovijetnamskom društvu. ‍:130–132 Nekadašnja zgrada sarajevskih novina tokom opsade Sarajeva, kada je Sontag živela u gradu Tokom 1989. Sontag je bila predsednik američkog PEN centra, glavnog američkog ogranka Međunarodne organizacije pisaca PEN. Nakon što je iranski lider Ajatolah Homeini izdao fetvu smrtnu kaznu protiv pisca Salmana Ruždija zbog bogohuljenja nakon objavljivanja njegovog romana Satanski stihovi te godine, Sontagova beskompromisna podrška Ruždiju bila je presudna u okupljanju američkih pisaca u njegovu svrhu.[24] Nekoliko godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, Sontag je privukla pažnju za režiju produkcije Samuela Beketa Čekanje Godoa u pozorištu obasjanom svećama u bosanskoj prestonici. Lični život Majka Sizan Sontag je umrla od raka pluća na Havajima 1986.[5] Suzan Sontag je umrla u Njujorku 28. decembra 2004. godine, u dobi od 71 godine, od komplikacija mijelodisplastičnog sindroma koji je evoluirao u akutnu mijelogenu leukemiju. Sahranjena je u Parizu na Groblju Montparnasu.[25] Njenu poslednju bolest zabeležio je sin Dejvid Rif.[26] Kada je umrla, Gardijan je objavio nekrolog sa naslovom `Otišla je tamna dama američke intelektualne scene`. Autor članka je napomenuo da intelektualna Amerika nju nikada nije prihvatila, da Sontagova nikada nije pripadala vladajućim kulturnim krugovima.[27] Seksualnost i odnosi Suzan Sontag 1994. godine, slikao ga je bolivijski umetnik Huan Fernando Bastos Sontag je postala svesna svoje biseksualnosti tokom ranih godina i sa 15 godina je u svoj dnevnik zapisala: `Osećam da imam lezbejske sklonosti (kako to nevoljko pišem).` Sa 16 godina imala je seksualni susret sa ženom: „Možda sam ipak bila pijana, jer je bilo tako lepo kada je H počela da vodi ljubav sa mnom. . . Prošlo je 4:00 pre nego što smo spavali. . . Postala sam potpuno svesna da je želim, i ona je to znala.“ [28][29] Sontag je živela sa `H`, spisateljicom i modelom Harriet Sohmers Zwerling koju je prvi put upoznala na Univerzitetu Kalifornije (Berkli) od 1958. do 1959. godine. Posle toga, Sontagovoj je bila partnerka Marija Irena Forens, kubansko-američka avangardne dramska umetnica i rediteljka. Nakon razdvajanja sa Forens, bila je u vezi sa italijanskom aristokratkinjom Carlotta Del Pezzoi, nemačkom akademkinjom Evom Kollischi.[30] Zontag je bila u ljubavnoj vezi sa američkim umetnicima Džasper Džons i Paul Thek .[31][32] Tokom ranih 1970-ih, Sontag je živela sa Nicole Stéphane, naslednicom Rotšilda koja je postala filmska glumica [33], a kasnije i s koreografkinjom Lucinda Childs .[34] Imala je vezu i sa piscem Josifom Brodskim.[35] Sa Eni Libovic, Sontag je održavala vezu koja se protezala od kasnih 1980-ih do poslednjih godina.[36] Sontag je imala blisku romantičnu vezu sa fotografkinjom Eni Libovic. Upoznale su se 1989. godine, kada su obe već bile značajne u svojim karijerama. Eni Libovic je sugerisala da joj je Sontag bila mentor i konstruktivno kritikovala njen rad. Tokom Sontagovog života, nijedna žena nije javno otkrila da li je veza prijateljstva ili romantične prirode. Njuzvik se 2006. godine osvrnuo na Libovic-ovu vezu deceniju plus sa Sontag, rekavši, „Njih dve su se prvi put srele krajem 80-ih, kada ju je Libovic fotografirala za jaknu sa knjigom. Nikada nisu živele zajedno, iako su imali po jedan stan na vidiku onog drugog.“ [37] Libovic, kada je intervjuisana za svoju knjigu Fotografski život: 1990–2005 iz 2006. godine, rekla je da je knjiga ispričala brojne priče i da je „sa Suzan bila ljubavna priča“.[38] Dok je The New York Times 2009. godine Sontag nazivao Libovicovim „saputnikom“,[39] Libovic je u Fotografskom životu napisala da „Reči poput„ pratilac “i„ partner “nisu u našem rečniku. Bili smo dvoje ljudi koji smo jedna drugoj pomagale kroz život. Najbliža reč je i dalje „prijatelj“.[40] Iste godine, Libovic je rekla da je deskriptor „ljubavnik“ bio tačan.[41] Kasnije je ponovila: „Nazovite nas„ ljubavnicima “. Volim „ljubavnike“. Znate, `ljubavnici` zvuče romantično. Mislim, želim da budem potpuno jasna. Volim Suzan.“ [42] U intervjuu za Gardijan 2000. godine, Sontag je bila prilično otvorena u vezi sa biseksualnošću: „Da vam kažem o starenju?“, Kaže ona i smeje se. „Kad ostariš, stariji od 45 godina, muškarci te prestanu zamišljati. Ili drugačije rečeno, muškarci koji mi se sviđaju ne vole me. Želim mladića. Volim lepotu. Šta ima novo?` Kaže da se u životu zaljubila sedam puta. „Ne, sačekaj“, kaže ona. `Zapravo je devet. Pet žena, četiri muškarca. `[5] Mnoge Sontagine čitulje nisu propustile da pomenu njene značajne istopolne veze, naročito onu sa Eni Libovic. Kao odgovor na ovu kritiku, javni urednik New York Times-a, Daniel Okrent, branio je nekrolog lista, navodeći da u vreme Sontagove smrti novinar nije mogao da izvrši nezavisnu verifikaciju svoje romantične veze sa Libovitc (uprkos pokušajima da to učini).[43] Nakon Sontagove smrti, Njuzvik je objavio članak o Eni Libovic u kojem se jasno navode njene veze sa Sontagom pre više od decenije.[36] Sontag je citirao glavni urednik Brendan Lemon iz časopisa Out-a, rekavši: `Odrastao sam u vreme kada je Modus operandi bio ` otvorena tajna `. Navikao sam na to i sasvim sam u redu s tim. Intelektualno znam zašto nisam više govorio o svojoj seksualnosti, ali pitam se da li tamo nisam potisnuo nešto na svoju štetu. Možda bih mogao da pružim utehu nekim ljudima da sam se više bavio temom svoje privatne seksualnosti, ali nikada mi nije bila glavna misija pružiti utehu, osim ako neko nema drastične potrebe. Radije bih pružio zadovoljstvo ili protresao stvari “.[44] Nasleđe Nakon smrti Suzan Sontag, Steve Wasserman iz Los Anđeles tajms nazvao ju je „jednom od najuticajnijih američkih intelektualaca, međunarodno poznatom po strasnom angažmanu i širini kritičke inteligencije i svom žarkom aktivizmu u zalaganju za ljudska prava“.[45] Eric Homberger iz Gardijana nazvao je Sontag „mračnom damom“ američkog kulturnog života tokom više od četiri decenije“. Primetio je da je „uprkos krutom i oštro sročenom političkom senzibilitetu, ona u osnovi bila esteta [koja] je ponudila preorijentaciju američkih kulturnih horizonata“.[46] Pišući o Protiv tumačenja (1966), Brandon Robshaw iz The Independent kasnije je primetio da je „Sontag bila izuzetno predusretljiva; njen projekat analize popularne kulture kao i visoke kulture, Dors-a, kao i Dostojevskog, sada je uobičajena praksa u obrazovanom svetu.` [47] U Kritika i postkritika (2017), Rita Felski i Elizabeth S. Anker tvrde da je naslovni esej iz pomenute zbirke igrao važnu ulogu na polju postkritike, pokreta u okviru književne kritike i kulturoloških studija koji pokušava da pronađe nove oblike čitanja i tumačenje koje prevazilazi metode kritike, kritičke teorije i ideološke kritike.[48] Pregledom Sontagove Knjige o fotografiji (1977) 1998. godine, Michael Starenko je napisao da je delo „toliko duboko uronjeno u ovaj diskurs da su Sontagine tvrdnje o fotografiji, kao i njen način argumentacije, postale deo retoričkog„ alata “koji teoretičari fotografije i kritičari nose se u glavi “.[49] Kritika Bela civilizacija kao rak Sontag je kritikovala pisanje 1967. godine u časopisu Partisan Review: Ako je Amerika vrhunac zapadne bele civilizacije, kako to izjavljuju svi od levice do desnice, onda sa zapadnom belom civilizacijom mora biti nešto strašno pogrešno. Ovo je bolna istina; malo od nas želi da ide tako daleko .... Istina je da Mocart, Paskal, Bulova algebra, Šekspir, parlamentarna vlada, barokne crkve, Njutn, emancipacija žena, Kant, Marks, Balanšinov balet i dr. ne iskupiti ono što je ova posebna civilizacija nanela svetu. Bela rasa je rak ljudske istorije; to je bela rasa i samo ona - njene ideologije i izumi - koja uništava autonomne civilizacije gde god se širi, što je narušilo ekološku ravnotežu planete, koja sada ugrožava samo postojanje samog života.[1] Prema novinaru Mark M. Goldblatt, Sontag se kasnije „odrekla“ izjave, rekavši da je „klevetala pacijente sa rakom“,[50] ali prema Eliot Weinberger-u, „Zažalila je zbog te poslednje fraze i napisala čitavu knjigu protiv upotreba bolesti kao metafora“.[51] Navodi o plagijarizmu Ellen Lee optužila je Sontag za plagijarizam kada je Lee u časopisu In America (1999) otkrila najmanje dvanaest odlomaka koji su slični ili kopirani iz odlomaka u četiri druge knjige o Helen Modjesk-oj bez pripisivanja.[52][53] Sontag je rekla o korišćenju odlomaka: „Svi koji se bavimo stvarnim likovima u istoriji prepisujemo i usvajamo izvorne izvore u originalnom domenu. Koristila sam ove izvore i potpuno sam ih transformisala. Treba izneti veći argument da je sva literatura niz referenci i aluzija“.[54] O komunizmu Na njujorškom skupu pro-solidarnosti 1982. godine, Sontag je izjavila da su „ljudi sa levice, poput nje same,„ voljno ili nevoljno izrekli puno laži “. [55] Dodala je da oni: veruju u, ili bar primenjuju, dvostruki standard anđeoskog jezika komunizma ... Komunizam je fašizam - uspešan fašizam, ako želite. Ono što smo nazvali fašizmom, zapravo je oblik tiranije koji se može srušiti - a koji je, uglavnom, propao. Ponavljam: ne samo da je fašizam (i otvorena vojna vladavina) verovatna sudbina svih komunističkih društava - posebno kada je njihovo stanovništvo podstaknuto na pobunu - već je komunizam sam po sebi varijanta, najuspešnija varijanta fašizma. Fašizam sa ljudskim licem ... Zamislite, ako želite, nekoga ko je čitao samo Reader`s Digest između 1950. i 1970. godine, i nekoga ko je u istom periodu čitao samo The Nation ili [t] on New Statesman. Koji bi čitalac bio bolje informisan o stvarnosti komunizma? Mislim da bi odgovor trebao da nam napravi pauzu. Može li biti da su naši neprijatelji bili u pravu?[55] Sontagov govor je, kako se izveštava, „iz publike izazvao buke i uzvike“. The Nation je objavila njen govor, izuzimajući odlomak koji je časopisu suprotstavio Reader`s Digest. Odgovori na njenu izjavu bili su različiti. Neki su rekli da su trenutna osećanja Sontag u stvari držali mnogi levičari godinama, dok su je drugi optuživali za izdaju „radikalnih ideja“.[55] O napadima 11. septembra Sontag je dobila ljutite kritike zbog svojih izjava u časopisu The New Yorker (24. septembra 2001) o neposrednim posledicama 11. septembra .[56] U svom komentaru nazvala je napade `monstruoznom dozom stvarnosti` i kritikovala američke javne zvaničnike i komentatore medija zbog pokušaja da ubede američku javnost da je `sve u redu`. Konkretno, usprotivila se ideji da su počinioci `kukavice`, komentar koji je Džordž Buš dao između ostalih primedbi 11. septembra. Umesto toga, ona je tvrdila da bi zemlja trebala na akcije terorista gledati ne kao na „kukavički“ napad na „civilizaciju“ ili „slobodu“ ili „čovječanstvo“ ili „slobodni svijet“, već kao napad na samoproglašenu svjetsku velesilu, kao posledica konkretnih američkih saveza i akcija“.[57] Kritike drugih pisaca Tom Wolfe je Sontag odbacio kao „samo još jednog skriptara koji je proveo svoj život prijavljujući se za protestne sastanke i truseći se do podijuma opterećenog njenim proznim stilom, koji je imao nalepnicu za hendikepirane parkinge validnu na Partizanskoj reviji.[58] U `Sontag, Bloody Sontag`, eseju iz knjige Vamps & Tramps iz 1994. godine, kritičarka Camille Paglia opisuje svoje početno divljenje i kasnije razočaranje.[59] Ona spominje nekoliko kritika Sontag, uključujući komentar Harolda Bluma `Mere Sontagisme!` u doktorskoj disertaciji Camille Paglia i navodi da je Sontag „postala sinonim za plitku vrstu držanja kuka“.[60] Paglia takođe govori o poseti Sontag `Bennington College`, u koju je stigla sa satima kasneći i ignorisala dogovorenu temu događaja.[61] Sontagovo hladno samoizgonstvo bilo je katastrofa za američki ženski pokret. Samo je žena od njenog prestiža mogla da izvede neophodnu kritiku i razotkrivanje prvih feminističkih estriha instant-kanona, poput onih Kate Millett ili Sandre Gilbert i Susan Gubar, čija je srednja mediokritetnost osakatila ženske studije od početka ... Ni jedan patrijahalni zlikovac nije zadržavao Sontag; njeni neuspesi su njeni. - Camille Paglia Nassim Nicholas Taleb u svojoj knjizi Skin in the Game kritikuje Sontag i druge ljude ekstravagantnog načina života koji se ipak izjašnjavaju „protiv tržišnog sistema“. Taleb procenjuje Sontagovu zajedničku vilu u Njujorku na 28 miliona dolara i navodi da je „nemoralno biti opozicija tržišnom sistemu i ne živeti (negde u Vermontu ili severozapadnom Avganistanu) u kolibi ili pećini izolovanoj od njega“. Taleb takođe tvrdi da je još nemoralnije „tvrditi za vrlinu, a da u potpunosti ne živimo sa njenim direktnim posledicama“.[62][63] Odnos prema knjigama Knjiga je bila veliko utočište za Suzan. U svom stanu na Menhetnu imala je biblioteku od osam hiljada primeraka. Čitala je i po jednu knjigu dnevno. U intervjuu koji je dala za Njujork tajms otkriva da je počela da čita sa tri godine, a sa 13 je već bila savladala Mana, Džojsa, Eliota, Kafku, Žida i, naročito, Džeka Londona, čiji ju je Martin Idn podstakao da bude pisac.[27] `Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam s knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega`.[27] U `Pismo Borhesu` iz 1996 piše: `Rekli ste da literaturi dugujemo gotovo sve što jesmo i što smo bili. Ako knjige nestanu, istorija će nestati, nestaće i ljudski rod. Sigurna sam da ste u pravu. Knjige nisu samo proizvoljni zbir naših snova i našeg sećanja. One nam takođe daju obrazac duhovne kontemplacije. Neki ljudi misle da je čitanje samo vid bekstva: bekstvo iz „stvarnog“ svakodnevnog sveta u imaginarni svet, svet knjiga. Knjige su mnogo više. One su način da budemo čovečniji`.[27] Radovi Fikcija (1963) The Benefactor (Dobrotvor) (1967) Death Kit (1977) I, etcetera (Zbirka kratkih priča) (1991) The Way We Live Now (short_story) (Način na koji sada živimo kratka priča) (1992) The Volcano Lover (Ljubitelj vulkana) (1999)In America (U Americi) - dobitnik američke Nacionalne nagrade za beletristiku [64] Predstave The Way We Live Now (Način na koji sada živimo o epidemiji AIDS-a) (1990) A Parsifal (Parsifal) (1991), dekonstrukcija inspirisana izvedbom Roberta Wilsona 1991. godine u Vagnerovoj operi [65] Alice in Bed (Alice u krevetu) (1993), o intelektualki Alice James iz 19. veka, koja je zbog bolesti bila vezana za krevet [66] Lady from the Sea (Dama s mora, adaptacija istoimene drame Henrika Ibzena iz 1888. godine, premijerno izvedena 1998. u Italiji.[67] Sontag je o tome napisala esej 1999. godine u Theatre pod nazivom „Prepisivanje dame s mora“.[68] Publicistika Zbirke eseja (1966) Against Interpretation (Protiv tumačenja - uključuje Napomene o Kempu) (1969) Styles of Radical Will (Stilovi radikalne volje) (1980) Under the Sign of Saturn (Pod znakom Saturna) (2001) Where the Stress Falls (Tamo gde stres pada) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) (2007) At the Same Time: Essays & Speeches (U isto vreme: eseji i govori) Sontag je takođe objavljivala publicističke eseje u časopisima The New Yorker, The New York Review of Books, Times Literary Supplement, The Nation, Granta, Partisan Review i London Review of Books. Monografije (1959) Freud: The Mind of the Moralis (Frojd: Um moralista) [69] (1977) On Photography (O fotografiji) (1978) Illness as Metaphor (Bolest kao metafora) (1988) AIDS and Its Metaphors (AIDS i njegove metafore) (nastavak Bolesti kao metafore) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) Intervju (2013) Susan Sontag: The Complete Rolling Stone Interview, Jonathan Cott (Ako knjige nestanu... Suzan Sontag i Džonatan Kot za časopis Rolling Stone) Knjiga je rezultat dvanaestočasovnog razgovora između Suzan Sontag i Džonatana Kota. Intervju je započet februara 1978. u Parizu, gde je Džonatan već dobio tri sata materijala, sasvim dovoljno za intervju u svom magazinu, ali mu je Suzan predložila da nastave razgovor kada ona dođe u Njujork, što se i dogodilo pet meseci kasnije. Oktobra 1979. Roling Stoun je objavio trećinu Kotovog intervjua. Integralnu verziju on je izdao u formi knjige tek 35 godina kasnije (2013) i devet godina nakon Suzanine smrti.[27] Filmovi (1969) Duett för kannibaler (Duet for Cannibals) (Duet za kanibale) (1971) Broder Carl (Brother Carl) (Brat Karl) (1974) Promised Lands (Obećane zemlje) (1983) Unguided Tour AKA Letter from Venice Ostali radovi (2002) Liner beleške za album Land Peti Smit (2004) Doprinos fraza trećem albumu Fischerspooner-a Odiseja (2008) Reborn: Journals and Notebooks 1947–1963 (2012) As Consciousness Is Harnessed to Flesh: Journals and Notebooks, 1964–1980 (Kako je svest upregnuta u meso: časopisi i sveske, 1964–1980) Nagrade i počasti 1977: Nacionalna nagrada kruga kritičara knjiga za O fotografiji [70] 1990: MacArthur Fellowship 1992: Nagrada Malaparte, Italija [71] 1999: Commandeur des Arts et des Lettres, Francuska 2000: Nacionalna nagrada za knjigu U Americi [64] 2001: Jerusalimska nagrada, dodeljuje se svake dve godine piscu koji svojim radom istražuje slobodu pojedinca u društvu. 2002: George Polk Awards za kulturnu kritiku za film „Pogled u rat“ u časopisu The New Yorker 2003: Počasni doktorat Univerziteta u Tibingenu 2003: Friedenspreis des Deutschen Buchhandels tokom Frankfurtskog sajma knjiga [72] 2003: Nagrada Princ od Asturije za književnost.[73] 2004: Dva dana nakon njene smrti, Muhidin Hamamdžić, gradonačelnik Sarajeva najavio je da će grad nazvati ulicu po njoj, nazivajući je „autorkom i humanistkinjom koja je aktivno učestvovala u stvaranju istorije Sarajeva i Bosne“. Pozorišni trg ispred Narodnog pozorišta odmah je predložen da se preimenuje u Pozorišni trg Suzan Sontag.[74] Trebalo je, međutim, pet godina da taj danak postane zvaničan.[75][76] Dana 13. januara 2010. godine, grad Sarajevo objavio je pločicu sa novim nazivom ulice za Pozorišni trg: Pozorišni trg Suzan Sontag. Digitalna arhiva Digitalnu arhivu od 17.198 e-adresa Sontag čuva Odeljenje za posebne kolekcije UCLA pri istraživačkoj biblioteci Charles E. Young.[77] Njena arhiva - i napori da bude javno dostupna, istovremeno štiteći je od truleži - tema je knjige On Excess: Susan Sontag’s Born-Digital Archive, autora eremy Schmidt & Jacquelyn Ardam.[78] Dokumentarni film Dokumentarni film o Sontag u režiji Nancy Kates, pod naslovom Regarding Susan Sontag, objavljen je 2014.[79] Dobio je posebno priznanje žirija za najbolji dokumentarni film na Filmskom festivalu Trajbeka 2014.[80]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofski rečnik (Dictionnaire philosophique) je enciklopedijski rečnik koji je objavio Volter 1764. godine. Alfabetno organizovani članci često kritikuju katoličku crkvu, judaizam, islam, i druge institucije. Prvo izdanje, objavljeno u junu 1764, nosilo je naslov Dictionnaire philosophique portatif. Ono je imalo 344 strana i sastojalo se od 73 članaka. Kasnije verzije su proširene u dva toma i obuhvatale su 120 članaka. Prva izdanja je anonimno objavio Gabriel Graset u Ženevi. Zbog provokativnog sadržaja Rečnika, Volter je izabrao Groseta umesto svog uobičajenog izdavača da bi osigurao svoju anonimnost. Bilo je više izdanja i reprinta Rečnika tokom Volterovog života, ali su samo četiri od njih sadržala dodatke i modifikacije. Jedan drugi rad objavljen 1770. godine, Questions sur l`Encyclopédie, koji sadrži preoblikovane i izmenjene članke iz Francuske enciklopedije uređene u alfabetnom redosledu, naveo je mnoge editore da ga spoje sa Rečnikom (zajedno sa drugim manjim radovima) u jedinstveni opus. Rečnik je bio životni projekat za Voltera. On predstavlja kulminaciju njegovih gledišta o hrišćanstvu, Bogu, moralnosti i drugim temama. Fransoa Mari Arue (franc. François Marie Arouet; Pariz, 21. novembar 1694 — Pariz, 30. maj 1778), poznat pod književnim pseudonimom Volter (franc. Voltaire),[1] bio je francuski filozof, književnik i istoričar iz epohe prosvetiteljstva, čiji je bio najznačajniji predstavnik. Njegov filozofski stav je bila borba protiv religijskog fanatizma. Ove ideje je predstavio 1759. i pritom nabrojao zla i zločine koje stvara zvanična Crkva. Za Voltera, progres društva i civilizacije nije moguć bez tolerancije. Njegov veliki protivnik je bilo hrišćanstvo i Rimokatolička crkva. Protivnici su ga optuživali za podrivanje prestiža crkve, a time i monarhije, što vodi opštoj degradaciji morala. Volter je bio svestran i plodan pisac, koji je proizveo radove u skoro svakoj literarnoj formi, uključujući drame, poeme, novele, eseje, i istorijske i naučne radove. On je napisao više od 20.000 pisama i veliki broj knjiga i pamfleta.[2] On je bio otvoren zagovornik građanskih sloboda, uprkos rizika da se time stavljao pod udar strogih zakona o cenzuri tog vremena. Kao satirični polemičar, on je u svojim radovima često kritikovao netoleranciju, verske dogme i francuske institucije svog vremena. Fransoa Mari Arue je najmlađe i jedino preživelo od petoro dece Fransoa Aruea, pisara i blagajnika, i Marije Margarite Omar, poreklom iz plemićke porodice iz provincije Poatu.[3] Neke spekulacije okružuju Volterov datum rođenja, zato što je on tvrdio da je rođen 20. februara 1694. kao nelegalni sin plemića, Geren de Rošbrun ili Rokbrun.[4] Njegova dva starija brata — Armand-Fransoa i Robert — umrli su u ranom detinjstvu, i njegov preživeli brat Armand i sestra Margarita-Katrin su bili devet odnosno sedam godina stariji. [5] U porodici je imao nadimak „Zozo”. Volter je kršten 22. novembra 1694, u prisustvu Fransoa de Šatonefa i Marije Domard, supruge rođaka njegove majke, kao kumovima.[6] Kao mladić, pohađao je jezuitsku gimnaziju (1704–1711), gde je učio latinski, teologiju, i retoriku;[7] kasnije u životu je savladao italijanski, španski i engleski.[8] Počeo da studira pravo, koje je kasnije napustio. Do vremena kad je napustio školu, Volter je odlučio da želi da postane pisac, protiv želja svog oca, koji je želeo da on postane advokat.[9] Volter je pretvarajući se da radi u Parizu kao pomoćnik notara, provodio najveći deo svog vremena pišući poeziju. Kada je njegov otac saznao, on je poslao Voltera da studira pravo, ovog puta u Kanu u Normandiji. Međutim, mladić je nastavio da piše, stvarajući eseje i istorijske studije. Volterova duhovitost ga je učinila popularnim među nekim od aristokratskih porodica s kojima je družio. Godine 1713, njegov otac mu je našao sekretarski posao kod novog francuskog ambasadora u Holandiji, markiza Šatonefa, brata Volterovog kuma.[10] U Hagu, Volter se zaljubio u Katrin Olimp Dunoje (poznatu kao Pimpet), koja je bila francuski protestantski izbeglica.[10] Njihovu aferu, koja je smatrana skandaloznom, otkrio je Šatonef, te je Volter morao da se vrati za Francusku do kraja godine.[11] Volter je robijao u Bastilji od 16. maja 1717. do 15. aprila 1718. u ćeliji bez prozor.[12] Najveći deo Volterovog ranog života ze vezan za Pariz. Od rane mladosti, Volter je imao problema sa vlastima zbog kritikovanja vlade. Rezultat toga je da je dva puta bio osuđivan na zatvorske kazne i da je jednom bio u privremenom egzilu u Engleskoj. Jedan satirični stih, u kojem je Volter optužio reganta Filipa Orleanskog za incest sa svojom ćerkom, rezultirao je jedanaestomesečnim zatvaranjem u tamnici Bastilja.[13] Tu je napisao tragediju „Edip“, čije ga je prvo izvođenje proslavilo.[14] U periodu 1717—1726. u Parizu doživljava velike književne uspehe. Tim kričarskim i finansijskim uspesima uspostavio je svoju reputaciju.[15] Regant i kralj Džordž I dodelili su Volteru medalje kao znak njihove zahvalnosti.[16] Zbog intriga je proteran iz Francuske 1726, pa odlazi u Englesku gde provodi tri godine. Tu je proučavao političke i prirodne nauke, filozofiju i književnost. Zbog izdavanja svojih „Filozofskih pisama“ ponovo je proteran 1734, i sklanja se u Lorenu kod Markize de Šatele sa kojom je živeo 15 godina. Njih dvoje su sakupili ogromnu biblioteku i zajednički izvodili naučne eksperimente inspirisane radovima Isaka Njutna. Godine 1751. odlazi kod kralja Fridriha II u Potsdam, ali su se njihovi odnosi zaoštrili, tako da se 1753. naselio u Švajcarskoj. Sa preko 70 godina, u izbeglištvu daleko od Pariza, u dvorcu Fernej, pisao je članke u kojima se sam borio protiv religijske netolerancije. Stvorio je ogromnu reputaciju među prosvećenim elitame Evrope. Kada se vratio u Pariz 1778. narod ga je pozdravljao ovacijama: „Ovo je Don Kihot nesrećnih!“. Volter nije, za razliku od većine svojih savremenika, pristalica republike. On smatra da će se ideje prosvetiteljstva ostvariti nastojanjima prosvećenog dela vladajućih elita. Njegov ideal je umerena i liberalna monarhija.[17][18] Često je boravio na dvorovima vladara. Voleo je luksuz, bankete i zadovoljstva učene konverzacije, koju je, uz teatar, smatrao vrhunskim dostignućem društvenog života. Materijalno bogatstvo je za njega bila garancija slobode i nezavisnosti pisca. Kao vešt manipulator sa novcem i prijatelj uticajnih finansijera, uspeo je da sakupi bogatstvo od čije rente je živeo. Bio je hronično lošeg zdravlja, verovatno na psihosomatskoj osnovi, ali je zadržao energiju i svežinu duha sve do svoje smrti u 84. godini. Volter je, zajedno sa svojim suparnikom Žan Žakom Rusoom, smatran pretečom Francuske revolucije. Francuska republika ga i danas smatra oličenjem ideala laičke države. Adaptacija imena Volter Autor je adaptirao ime Volter 1718, nakon njegovog zatvaranja u Bastilji. Poreklo tog imena nije potpuno jasno. Pseudonim Volter, Fransoa Mari je stvorio 1718. anagramiranjem svog imena: Arue, Mlađi - AROUET L(e) J(eune), latinski AROVETLI.[19] Prema porodičnoj tradiciji među potomcima njegove sestre, on je bio poznat kao le petit volontaire („determinisani mališan”) kao dete, i on je uskrsnuo varijantu tog imena u svom odraslom životu.[20] Ovo ime isto tako preokreće slogove reči Airvault, rodnog grada njegove porodice u regionu Puatu.[21] Ričard Holms[22] podržava anagramatičku derivaciju imena, ali dodaje da bi pisac poput Voltera isto tako nameravao da ono saopštava konotacije brzine i smelosti. One dolaze iz asocijacija sa rečima kao što su voltige (akrobatika na trapezu ili konju), volte-face (okretanje radi suočavanja sa neprijateljom), i volatile (originalno, bilo koje krilato stvorenje). „Arue” nije bilo plemenito ime podobno njegovom rastućem ugledu, posebno imajući u vidu da se to ime rimuje sa à rouer („biti pretučen”) i roué („razvratan”). U pismu Žan-Batist Rusou u martu 1719, Volter na kraju piše da ako Ruso želi da mu napiše odgovor, on bi trebalo da adresira pismo na gospodina de Voltera. Objašnjenje je dato u postskriptumu: „J`ai été si malheureux sous le nom d`Arouet que j`en ai pris un autre surtout pour n`être plus confondu avec le poète Roi”, (Bio sam tako nezadovoljan imenom Arue, tako da sam uzeo drugo, prvenstveno da ne bih više bio zamenjivan za pesnika Rua.)[23] To se verovatno odnosi na Adene le Rua (franc. Adenes le Roi), jer je dvoglas oi u to vreme bio izgovaran poput modernog ouai, tako da postoji jasna sličnost sa Arouet, i to je moglo biti deo njegovog razloga. Poznato je da je Volter isto tako koristio bar 178 različitih književničkih pseudonima tokom svog života.[24] La Anrijada i Marijamna Volterov sledeći pozorišni komad, Artémire, sa radnjom smeštenom u antičkoj Makedoniji, otvoren je 15. februara 1720. To je bio neuspeh i samo su fragmenti teksta preživeli.[25] On se umesto toga okrenuo radu na epičkoj poemi o Anriju IV od Francuske koju je započeo početkom 1717.[26] Njegov zahtev za licencu za objavljivanje je odbijen, te se u avgustu 1722 Volter uputio na sever u potrazi za izdavačem izvan Francuske. Na putovanju ga je pratila njegova ljubavnica, Mari-Margarita de Rupelmond, koja je bila mlada udovica.[27] U Briselu se Volter sastajao sa Rusoom nekoliko dana, pre nego što je sa svojom ljubavnicom nastavio put na sever. Izdavač je na kraju obezbeđen u Hagu.[28] U Holandiji, Volter bio je pogođen i impresioniran otvarenošću i tolerancijom holandskog društva.[29] Po svom povratku u Francusku, on je obezbedio još jednog izdavača u Ruanu, koji se složio da objavi La Henriade u tajnosti.[30] Nakon što se Volter oporavio od jednomesečne infekcije boginjama u novembru 1723, prve kopije su prokrijumčarene u Pariz i distribuirane.[31] Dok je poema odmah bila uspešna, Volterov je novi pozorišni komad Mariamne doživeo neuspeh kad je prvi put predstava otvorena u martu 1724.[32] U znatnoj meri prerađena, predstava je ponovo otvorena u Comédie-Française u aprilu 1725, i ovog puta je imala mnogo bolji prijem.[32] Ona je bila među zabavnim aktivnostima pruženim u okviru venčanja Luja XV i Marije Lešćinske u septembru 1725.[32] Velika Britanija Početkom 1726, mladi francuski plemić, Ševalije de Rohan-Šabot, narugivao se Volteru zbog njegove promene imena, te mu je Volter odbrusio da će njegovo ime biti počastvovano, dok će Rohan obeščastiti svoje.[33] Razbesneli, de Rohan je organizovao da nekoliko nasilnika pretuku Voltera nekoliko dana kasnije.[34] Tražeći nadoknadu, obeštećenje ili osvetu, Volter je izazvao de Rohana na duel, ali je aristokratska familija de Rohan izdejstvovala da Volter bude uhapšen i zatvoren u Bastilju 17. aprila 1726, bez suđenja ili mogućnosti da odbrani sebe.[35][36] Strahujući od neograničene zatvorske kazne, Volter je predložio je da bude prognan u Englesku kao alternativna kazna, što su francuske vlasti prihvatile.[37] Dana 2. maja, on je pod pratnjom odveden iz Bastilje do Kalea, gde se ukrcao na brod za Britaniju.[38] Elémens de la philosophie de Neuton, 1738 U Engleskoj, Volter je živeo uglavnom u Vandsvortu. Jedan od njegovih poznanika je tamo bio Everard Fokener.[39] Od decembra 1727 do juna 1728 on je stanovao u Mejden Lejnu, Kovent Garden, lokaciji koja je sada obeležena plaketom, da bi bio blizo svog britanskog izdavača.[40] Volter je cirkulisao kroz englesko visoko društvo, sastajući se sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom, Džonatanom Sviftom, damom Mari Vortli Montagju, Sarom, vojvodkinjom od Marlbora, i mnogim drugim članovima plemstva i kraljevske porodice.[41] Volterov egzil u Velikoj Britaniji je u velikoj meri uticao na njegova razmišljanja. On je bio intrigiran britanskom ustavnom monarhijom, koja je bila u kontrastu sa francuskim apsolutizmom, kao i velikom podrškom za slobodu govora i religije u toj zemlji.[42] Na njega su uticali pisci tog doba, a razvio je i interest za ranu englesku literaturu, posebno radove Šekspira, koji je još uvek bio relativno nepoznat u kontinentalnoj Evropi.[43] Uprkos isticanju njegovih odstupanja od neoklasičnih standarda, Volter je video Šekspira kao primer koji bi francuski pisci mogli da emuliraju, pošto je francuskoj drami, uprkos toga što je bila u većoj meri polirana, nedostajala akcija na sceni. Kasnije, međutim, kad je Šekspirov uticaj počeo da raste u Francuskoj, Volter je pokušao da uspostavi suprotan primer putem svojih vlastitih drama, ocrnjujući ono što je on smatrao šekspirovskim varvarizmom. Moguće je da je Volter bio prisutan na sahrani Isaka Njutna,[44] i upoznao Njutnovu nećaku, Katrin Barton.[40] Godine 1727, on je objavio dva eseja na englekom, Upon the Civil Wars of France, Extracted from Curious Manuscripts („Nakon građanskih ratova u Francuskoj, izvučeno iz zanimljivih rukopisa”), i Upon Epic Poetry of the European Nations, from Homer Down to Milton („O epskoj poeziji evropskih zemalja, od Homera do Miltona”).[40] Nakon dve i po godine u egzilu, Volter se vratio u Francusku, i nakon što je nekoliko meseci živeo u Djepu, vlasti su mu dozvolile da se vrati u Pariz.[45] Na jednoj večeri, francuski matematičar Šarl Mari de la Kondamin je predložio kupovinu lutrije koju je organizovala francuska vlada radi isplate dugova, i Volter se pridružio konzorcijumu, zarađujući oko milion livra.[46] On je pametno uložio novac i na osnovu toga uspeo da ubedi revizorsko veće da je bio dobrog ponašanja i da je sposoban da preuzme kontrolu nad kapitalnim nasleđem od svog oca kojim je do tada upravljao poverilački fond. Nakon toga je bio nesporno bogat.[47][48] Dalji uspesi su sledili, 1732. godine, sa njegovim dramskim komadom Zair, koji je kad je objavljen 1733. godine nosio posvetu Fokeneru koji je hvalio englesku slobodu i trgovinu.[49] U to vreme objavio je svoja gledišta o britanskim stavovima prema vladi, literaturi, religiji i nauci u kolekciji eseja u obliku pisama pod naslovom Pisma vezana za englesku naciju (London, 1733).[50] Godine 1734, ona su objavljena u Francuskoj kao Lettres philosophiques u Ruanu.[51][note 1] Zato što je izdavač objavio knjigu bez odobrenja kraljevskog cenzora i pošto je Volter smatrao britansku ustavnu monarhiju naprednijom i da su u njoj ljudskih prava više poštovana (posebno u pogledu religijske tolerancije) nego u Francuskoj, francusko izdanje Pisama uzrokovalo je ogromni skandal; knjiga je bila javno spaljivana i zabranjena, a Volter je bio prisiljen da ponovo napusti Pariz. Književna dela Od Volterovog literarnog dela danas su posebno značajna filozofska dela u prozi - priče i romani. Od njih su najpoznatiji roman „Kandid“ (Candide), „Filozofska pisma“ (Lettres philosophiques), „Filozofski rečnik“ (Dictionnaire philosophique) i njegovih 40.000 pisama, od kojih su 15.000 organizovana u 13 tomova „Plejada“ (la Pléiade). Njegova pozorišna dela je za Volterovog života videlo oko 2 miliona ljudi.[52] Pored drama, pisao je epske pesme i istorijska dela koja su ga učinila jednim od najpoznatijih francuskih književnika XVIII veka. Ovaj deo njegovog stvaralaštva je danas zanemaren. Malo je književnika koji su francuski jezik koristili tako dobro kao Volter; njegove rečenice su kratke i jednostavne, elegantne i uvek precizne. Volterov smeo osećaj za ironiju je legendaran....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofski rečnik (Dictionnaire philosophique) je enciklopedijski rečnik koji je objavio Volter 1764. godine. Alfabetno organizovani članci često kritikuju katoličku crkvu, judaizam, islam, i druge institucije. Prvo izdanje, objavljeno u junu 1764, nosilo je naslov Dictionnaire philosophique portatif. Ono je imalo 344 strana i sastojalo se od 73 članaka. Kasnije verzije su proširene u dva toma i obuhvatale su 120 članaka. Prva izdanja je anonimno objavio Gabriel Graset u Ženevi. Zbog provokativnog sadržaja Rečnika, Volter je izabrao Groseta umesto svog uobičajenog izdavača da bi osigurao svoju anonimnost. Bilo je više izdanja i reprinta Rečnika tokom Volterovog života, ali su samo četiri od njih sadržala dodatke i modifikacije. Jedan drugi rad objavljen 1770. godine, Questions sur l`Encyclopédie, koji sadrži preoblikovane i izmenjene članke iz Francuske enciklopedije uređene u alfabetnom redosledu, naveo je mnoge editore da ga spoje sa Rečnikom (zajedno sa drugim manjim radovima) u jedinstveni opus. Rečnik je bio životni projekat za Voltera. On predstavlja kulminaciju njegovih gledišta o hrišćanstvu, Bogu, moralnosti i drugim temama. Fransoa Mari Arue (franc. François Marie Arouet; Pariz, 21. novembar 1694 — Pariz, 30. maj 1778), poznat pod književnim pseudonimom Volter (franc. Voltaire),[1] bio je francuski filozof, književnik i istoričar iz epohe prosvetiteljstva, čiji je bio najznačajniji predstavnik. Njegov filozofski stav je bila borba protiv religijskog fanatizma. Ove ideje je predstavio 1759. i pritom nabrojao zla i zločine koje stvara zvanična Crkva. Za Voltera, progres društva i civilizacije nije moguć bez tolerancije. Njegov veliki protivnik je bilo hrišćanstvo i Rimokatolička crkva. Protivnici su ga optuživali za podrivanje prestiža crkve, a time i monarhije, što vodi opštoj degradaciji morala. Volter je bio svestran i plodan pisac, koji je proizveo radove u skoro svakoj literarnoj formi, uključujući drame, poeme, novele, eseje, i istorijske i naučne radove. On je napisao više od 20.000 pisama i veliki broj knjiga i pamfleta.[2] On je bio otvoren zagovornik građanskih sloboda, uprkos rizika da se time stavljao pod udar strogih zakona o cenzuri tog vremena. Kao satirični polemičar, on je u svojim radovima često kritikovao netoleranciju, verske dogme i francuske institucije svog vremena. Fransoa Mari Arue je najmlađe i jedino preživelo od petoro dece Fransoa Aruea, pisara i blagajnika, i Marije Margarite Omar, poreklom iz plemićke porodice iz provincije Poatu.[3] Neke spekulacije okružuju Volterov datum rođenja, zato što je on tvrdio da je rođen 20. februara 1694. kao nelegalni sin plemića, Geren de Rošbrun ili Rokbrun.[4] Njegova dva starija brata — Armand-Fransoa i Robert — umrli su u ranom detinjstvu, i njegov preživeli brat Armand i sestra Margarita-Katrin su bili devet odnosno sedam godina stariji. [5] U porodici je imao nadimak „Zozo”. Volter je kršten 22. novembra 1694, u prisustvu Fransoa de Šatonefa i Marije Domard, supruge rođaka njegove majke, kao kumovima.[6] Kao mladić, pohađao je jezuitsku gimnaziju (1704–1711), gde je učio latinski, teologiju, i retoriku;[7] kasnije u životu je savladao italijanski, španski i engleski.[8] Počeo da studira pravo, koje je kasnije napustio. Do vremena kad je napustio školu, Volter je odlučio da želi da postane pisac, protiv želja svog oca, koji je želeo da on postane advokat.[9] Volter je pretvarajući se da radi u Parizu kao pomoćnik notara, provodio najveći deo svog vremena pišući poeziju. Kada je njegov otac saznao, on je poslao Voltera da studira pravo, ovog puta u Kanu u Normandiji. Međutim, mladić je nastavio da piše, stvarajući eseje i istorijske studije. Volterova duhovitost ga je učinila popularnim među nekim od aristokratskih porodica s kojima je družio. Godine 1713, njegov otac mu je našao sekretarski posao kod novog francuskog ambasadora u Holandiji, markiza Šatonefa, brata Volterovog kuma.[10] U Hagu, Volter se zaljubio u Katrin Olimp Dunoje (poznatu kao Pimpet), koja je bila francuski protestantski izbeglica.[10] Njihovu aferu, koja je smatrana skandaloznom, otkrio je Šatonef, te je Volter morao da se vrati za Francusku do kraja godine.[11] Volter je robijao u Bastilji od 16. maja 1717. do 15. aprila 1718. u ćeliji bez prozor.[12] Najveći deo Volterovog ranog života ze vezan za Pariz. Od rane mladosti, Volter je imao problema sa vlastima zbog kritikovanja vlade. Rezultat toga je da je dva puta bio osuđivan na zatvorske kazne i da je jednom bio u privremenom egzilu u Engleskoj. Jedan satirični stih, u kojem je Volter optužio reganta Filipa Orleanskog za incest sa svojom ćerkom, rezultirao je jedanaestomesečnim zatvaranjem u tamnici Bastilja.[13] Tu je napisao tragediju „Edip“, čije ga je prvo izvođenje proslavilo.[14] U periodu 1717—1726. u Parizu doživljava velike književne uspehe. Tim kričarskim i finansijskim uspesima uspostavio je svoju reputaciju.[15] Regant i kralj Džordž I dodelili su Volteru medalje kao znak njihove zahvalnosti.[16] Zbog intriga je proteran iz Francuske 1726, pa odlazi u Englesku gde provodi tri godine. Tu je proučavao političke i prirodne nauke, filozofiju i književnost. Zbog izdavanja svojih „Filozofskih pisama“ ponovo je proteran 1734, i sklanja se u Lorenu kod Markize de Šatele sa kojom je živeo 15 godina. Njih dvoje su sakupili ogromnu biblioteku i zajednički izvodili naučne eksperimente inspirisane radovima Isaka Njutna. Godine 1751. odlazi kod kralja Fridriha II u Potsdam, ali su se njihovi odnosi zaoštrili, tako da se 1753. naselio u Švajcarskoj. Sa preko 70 godina, u izbeglištvu daleko od Pariza, u dvorcu Fernej, pisao je članke u kojima se sam borio protiv religijske netolerancije. Stvorio je ogromnu reputaciju među prosvećenim elitame Evrope. Kada se vratio u Pariz 1778. narod ga je pozdravljao ovacijama: „Ovo je Don Kihot nesrećnih!“. Volter nije, za razliku od većine svojih savremenika, pristalica republike. On smatra da će se ideje prosvetiteljstva ostvariti nastojanjima prosvećenog dela vladajućih elita. Njegov ideal je umerena i liberalna monarhija.[17][18] Često je boravio na dvorovima vladara. Voleo je luksuz, bankete i zadovoljstva učene konverzacije, koju je, uz teatar, smatrao vrhunskim dostignućem društvenog života. Materijalno bogatstvo je za njega bila garancija slobode i nezavisnosti pisca. Kao vešt manipulator sa novcem i prijatelj uticajnih finansijera, uspeo je da sakupi bogatstvo od čije rente je živeo. Bio je hronično lošeg zdravlja, verovatno na psihosomatskoj osnovi, ali je zadržao energiju i svežinu duha sve do svoje smrti u 84. godini. Volter je, zajedno sa svojim suparnikom Žan Žakom Rusoom, smatran pretečom Francuske revolucije. Francuska republika ga i danas smatra oličenjem ideala laičke države. Adaptacija imena Volter Autor je adaptirao ime Volter 1718, nakon njegovog zatvaranja u Bastilji. Poreklo tog imena nije potpuno jasno. Pseudonim Volter, Fransoa Mari je stvorio 1718. anagramiranjem svog imena: Arue, Mlađi - AROUET L(e) J(eune), latinski AROVETLI.[19] Prema porodičnoj tradiciji među potomcima njegove sestre, on je bio poznat kao le petit volontaire („determinisani mališan”) kao dete, i on je uskrsnuo varijantu tog imena u svom odraslom životu.[20] Ovo ime isto tako preokreće slogove reči Airvault, rodnog grada njegove porodice u regionu Puatu.[21] Ričard Holms[22] podržava anagramatičku derivaciju imena, ali dodaje da bi pisac poput Voltera isto tako nameravao da ono saopštava konotacije brzine i smelosti. One dolaze iz asocijacija sa rečima kao što su voltige (akrobatika na trapezu ili konju), volte-face (okretanje radi suočavanja sa neprijateljom), i volatile (originalno, bilo koje krilato stvorenje). „Arue” nije bilo plemenito ime podobno njegovom rastućem ugledu, posebno imajući u vidu da se to ime rimuje sa à rouer („biti pretučen”) i roué („razvratan”). U pismu Žan-Batist Rusou u martu 1719, Volter na kraju piše da ako Ruso želi da mu napiše odgovor, on bi trebalo da adresira pismo na gospodina de Voltera. Objašnjenje je dato u postskriptumu: „J`ai été si malheureux sous le nom d`Arouet que j`en ai pris un autre surtout pour n`être plus confondu avec le poète Roi”, (Bio sam tako nezadovoljan imenom Arue, tako da sam uzeo drugo, prvenstveno da ne bih više bio zamenjivan za pesnika Rua.)[23] To se verovatno odnosi na Adene le Rua (franc. Adenes le Roi), jer je dvoglas oi u to vreme bio izgovaran poput modernog ouai, tako da postoji jasna sličnost sa Arouet, i to je moglo biti deo njegovog razloga. Poznato je da je Volter isto tako koristio bar 178 različitih književničkih pseudonima tokom svog života.[24] La Anrijada i Marijamna Volterov sledeći pozorišni komad, Artémire, sa radnjom smeštenom u antičkoj Makedoniji, otvoren je 15. februara 1720. To je bio neuspeh i samo su fragmenti teksta preživeli.[25] On se umesto toga okrenuo radu na epičkoj poemi o Anriju IV od Francuske koju je započeo početkom 1717.[26] Njegov zahtev za licencu za objavljivanje je odbijen, te se u avgustu 1722 Volter uputio na sever u potrazi za izdavačem izvan Francuske. Na putovanju ga je pratila njegova ljubavnica, Mari-Margarita de Rupelmond, koja je bila mlada udovica.[27] U Briselu se Volter sastajao sa Rusoom nekoliko dana, pre nego što je sa svojom ljubavnicom nastavio put na sever. Izdavač je na kraju obezbeđen u Hagu.[28] U Holandiji, Volter bio je pogođen i impresioniran otvarenošću i tolerancijom holandskog društva.[29] Po svom povratku u Francusku, on je obezbedio još jednog izdavača u Ruanu, koji se složio da objavi La Henriade u tajnosti.[30] Nakon što se Volter oporavio od jednomesečne infekcije boginjama u novembru 1723, prve kopije su prokrijumčarene u Pariz i distribuirane.[31] Dok je poema odmah bila uspešna, Volterov je novi pozorišni komad Mariamne doživeo neuspeh kad je prvi put predstava otvorena u martu 1724.[32] U znatnoj meri prerađena, predstava je ponovo otvorena u Comédie-Française u aprilu 1725, i ovog puta je imala mnogo bolji prijem.[32] Ona je bila među zabavnim aktivnostima pruženim u okviru venčanja Luja XV i Marije Lešćinske u septembru 1725.[32] Velika Britanija Početkom 1726, mladi francuski plemić, Ševalije de Rohan-Šabot, narugivao se Volteru zbog njegove promene imena, te mu je Volter odbrusio da će njegovo ime biti počastvovano, dok će Rohan obeščastiti svoje.[33] Razbesneli, de Rohan je organizovao da nekoliko nasilnika pretuku Voltera nekoliko dana kasnije.[34] Tražeći nadoknadu, obeštećenje ili osvetu, Volter je izazvao de Rohana na duel, ali je aristokratska familija de Rohan izdejstvovala da Volter bude uhapšen i zatvoren u Bastilju 17. aprila 1726, bez suđenja ili mogućnosti da odbrani sebe.[35][36] Strahujući od neograničene zatvorske kazne, Volter je predložio je da bude prognan u Englesku kao alternativna kazna, što su francuske vlasti prihvatile.[37] Dana 2. maja, on je pod pratnjom odveden iz Bastilje do Kalea, gde se ukrcao na brod za Britaniju.[38] Elémens de la philosophie de Neuton, 1738 U Engleskoj, Volter je živeo uglavnom u Vandsvortu. Jedan od njegovih poznanika je tamo bio Everard Fokener.[39] Od decembra 1727 do juna 1728 on je stanovao u Mejden Lejnu, Kovent Garden, lokaciji koja je sada obeležena plaketom, da bi bio blizo svog britanskog izdavača.[40] Volter je cirkulisao kroz englesko visoko društvo, sastajući se sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom, Džonatanom Sviftom, damom Mari Vortli Montagju, Sarom, vojvodkinjom od Marlbora, i mnogim drugim članovima plemstva i kraljevske porodice.[41] Volterov egzil u Velikoj Britaniji je u velikoj meri uticao na njegova razmišljanja. On je bio intrigiran britanskom ustavnom monarhijom, koja je bila u kontrastu sa francuskim apsolutizmom, kao i velikom podrškom za slobodu govora i religije u toj zemlji.[42] Na njega su uticali pisci tog doba, a razvio je i interest za ranu englesku literaturu, posebno radove Šekspira, koji je još uvek bio relativno nepoznat u kontinentalnoj Evropi.[43] Uprkos isticanju njegovih odstupanja od neoklasičnih standarda, Volter je video Šekspira kao primer koji bi francuski pisci mogli da emuliraju, pošto je francuskoj drami, uprkos toga što je bila u većoj meri polirana, nedostajala akcija na sceni. Kasnije, međutim, kad je Šekspirov uticaj počeo da raste u Francuskoj, Volter je pokušao da uspostavi suprotan primer putem svojih vlastitih drama, ocrnjujući ono što je on smatrao šekspirovskim varvarizmom. Moguće je da je Volter bio prisutan na sahrani Isaka Njutna,[44] i upoznao Njutnovu nećaku, Katrin Barton.[40] Godine 1727, on je objavio dva eseja na englekom, Upon the Civil Wars of France, Extracted from Curious Manuscripts („Nakon građanskih ratova u Francuskoj, izvučeno iz zanimljivih rukopisa”), i Upon Epic Poetry of the European Nations, from Homer Down to Milton („O epskoj poeziji evropskih zemalja, od Homera do Miltona”).[40] Nakon dve i po godine u egzilu, Volter se vratio u Francusku, i nakon što je nekoliko meseci živeo u Djepu, vlasti su mu dozvolile da se vrati u Pariz.[45] Na jednoj večeri, francuski matematičar Šarl Mari de la Kondamin je predložio kupovinu lutrije koju je organizovala francuska vlada radi isplate dugova, i Volter se pridružio konzorcijumu, zarađujući oko milion livra.[46] On je pametno uložio novac i na osnovu toga uspeo da ubedi revizorsko veće da je bio dobrog ponašanja i da je sposoban da preuzme kontrolu nad kapitalnim nasleđem od svog oca kojim je do tada upravljao poverilački fond. Nakon toga je bio nesporno bogat.[47][48] Dalji uspesi su sledili, 1732. godine, sa njegovim dramskim komadom Zair, koji je kad je objavljen 1733. godine nosio posvetu Fokeneru koji je hvalio englesku slobodu i trgovinu.[49] U to vreme objavio je svoja gledišta o britanskim stavovima prema vladi, literaturi, religiji i nauci u kolekciji eseja u obliku pisama pod naslovom Pisma vezana za englesku naciju (London, 1733).[50] Godine 1734, ona su objavljena u Francuskoj kao Lettres philosophiques u Ruanu.[51][note 1] Zato što je izdavač objavio knjigu bez odobrenja kraljevskog cenzora i pošto je Volter smatrao britansku ustavnu monarhiju naprednijom i da su u njoj ljudskih prava više poštovana (posebno u pogledu religijske tolerancije) nego u Francuskoj, francusko izdanje Pisama uzrokovalo je ogromni skandal; knjiga je bila javno spaljivana i zabranjena, a Volter je bio prisiljen da ponovo napusti Pariz. Književna dela Od Volterovog literarnog dela danas su posebno značajna filozofska dela u prozi - priče i romani. Od njih su najpoznatiji roman „Kandid“ (Candide), „Filozofska pisma“ (Lettres philosophiques), „Filozofski rečnik“ (Dictionnaire philosophique) i njegovih 40.000 pisama, od kojih su 15.000 organizovana u 13 tomova „Plejada“ (la Pléiade). Njegova pozorišna dela je za Volterovog života videlo oko 2 miliona ljudi.[52] Pored drama, pisao je epske pesme i istorijska dela koja su ga učinila jednim od najpoznatijih francuskih književnika XVIII veka. Ovaj deo njegovog stvaralaštva je danas zanemaren. Malo je književnika koji su francuski jezik koristili tako dobro kao Volter; njegove rečenice su kratke i jednostavne, elegantne i uvek precizne. Volterov smeo osećaj za ironiju je legendaran....