Nova, nekorišćena Udžbenik za Tita : Kominterna i pripreme partizanskog rata u Evropi / priređivači Aleksej Timofejev, Milana Živanović Jezik srpski Godina 2018 Institut za noviju istoriju Srbije, 2018 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 527 str. : tabele ; 24 cm Biblioteka Studije i monografije / Institut za noviju istoriju Srbije ; knj. br. 107 Tiraž 300 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 124-135. Predmetne odrednice Gerilski rat -- Evropa -- 19v-20v -- Istorijska građa Partizansko ratovanje -- Evropa -- 20v -- Istorijska građa Knjiga Udžbenik za Tita: Kominterna i pripreme partizanskog rata u Evropi predstavlja značajan doprinos poznavanju istorijskih tokova koji su obeležili ne samo međuratni period naše istorije. Monografska studija i do skora poverljiva dokumenta u Prilogu pružaju priliku istraživačima, kao i široj zainteresovanoj publici da bolje upoznaju segmente srpske, a i balkanske istorije pomenutog perioda. Knjiga je veoma korisna i za bolje razumevanje kasnijeg (ratnog) perioda, u smislu pružanja (traženja) odgovora na prirodu konflikta u Jugoslaviji 1941–1945. između jedinica NOVJ i JVuO. Novo svetlo knjiga baca na diskusije o tome da li se 1941–1945. u Srbiji radilo o spontanom građanskom ratu koji je nastao sekundarno na margini opštenarodnog otpora okupatoru. S druge 220 strane, ona može da pobije i tvrdnje pojedinih autora o tome da je vrhuška partizanskog pokreta bila neuka ili samonikla u poređenju sa njihovim visokoškolovanim protivnicima. Autori su utemeljili činjenicu o tome da su lideri KPJ već uoči izbijanja Dtugog svetskog rata bili pripremljeni za partizansko ratovanje (čak i bolje nego što su za ovu specifičnu granu vojne nauke bili spremni generalštapski oficiri Kraljevine Jugoslavije), a imali su i jasno zactran cilj – pretvaranje imperijalističkog sukoba u građanski rat i pobedu u neizbežnoj oružanoj borbi za vlast. Marija GOLUBOVIĆ ********** Knjiga se sastoji od uvodne monografske studije „Tajne škole Kominterne“ i niza od 35 dokumenata iz Ruskog arhiva za društveno-političku istoriju (RGASPI) koji se nalaze u Fondu Izvršnog komiteta Komunističke internacionale (f. 495). Dokumenta su prema svom sadržaju i geografskoj odrednici grupisana u šest priloga: (1) Materijali korišćeni u nastavi; (2) Organizacija vojno-partizanske nastave; (3) Troškovi, oprema i statistika vojno-partizanskih kurseva IK KI; (4) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Bugarska; (5) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Grčka; (6) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Jugoslavija. Autor uvodne monografske studije i stručnih komentara je Aleksej Timofejev, dok je dokumenta prevela i priredila za objavljivanje Milana Živanović. Dokumenta su, po rečima autora, prevođena tako da se sačuva „specifičan, arhaičan i donekle rogobatan stil dokumenata, nastalih na ruskom jeziku kao nezvaničnom službenom jeziku Kominterne“, čime je odista i očuvan duh vremena u kojem su nastala. Uvodna monografska studija „Tajne škole Kominterne“ sastoji se od sedam potpoglavlja – Uvodna razmatranja, Srpske tradicije četničkog ratovanja pre Drugog svetskog rata, Organizacija i priprema partizanskog rata u Rusiji do početka Drugog svetskog rata, Uloga Kominterne u organizaciji i pripremi partizanskog rata, Školovanje i priprema jugoslovenskog partizanskog kadra do početka Drugog svetskog rata i Istoriografija o odnosima Kominterne i Komunističke partije Jugoslavije, Beleške o dokumentima iz Priloga, te spiska literature i spiska skraćenica. Sadržaj uvodne studije predstavlja dobro osmišljeno, dosledno i celovito upoznavanje sa temom kojom se bave dokumenta iz priloga ove knjige. Na početku je odmah pojašnjeno značenje termina partizanski rat, a potom je izložen kratak istorijat ovakvog vida borbe koji nam ukazuje na činjenicu da ona uopšte ne predstavlja novinu sredine XX veka, već se prapočeci, prema rečima autora, mogu uočiti još u Tridesetogodišnjem ratu (1618– 1648), uz dalji razvoj ovog fenomena u XIX i početkom XX veka. U srpskoj tradiciji, ovakav vid borbe, koji se razvijao usled viševekovnog života pod osmanskom vlašću, bio je prisutan kod uskočkog i hajdučkog ratovanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj svezak daje pregled tantričkih ili seksualnih slika Nepala s vrhunskim fotografijama hramske ikonografije u boji. Bez oznaka vlasništva i bez znakova korištenja. Nepal se nalazi pod uticajem Indije i njene društvene i religijske kulture, premda se, s druge strane u njegovoj baštini oseća specifičnost etničke složenosti iz koje se, sporim ali stalnim procesom, počelo da stvara jače jedinstvo u vreme Prithivija Narayana s kojim započinje prevlast Gurkha (posle 1768. godine). Razno­vrsnim narodnim verovanjima koja ne podležu nikakvom sistemu, a svojstvene su raznim etničkim komponentama (Newari, Magar, Limba, Bholia itd.) koji su živeli u unutrašnjosti zemlje, nameću se dve najjače religijske struje iz Indije - budizam i hinduizam - predstavljene razno­vrsnim pravcima i školama. U Nepalu je budizam imao istaknute učitelje, eksperte u finesama dogmatike i logike, od kojih su mnogi otišli na Tibet gde su našli sledbenike; ali, na kraju, nametnule su se i nadjačale tantrijske sekte. Tantrijskom atmosferom su uglavnom obavijeni slavni spomenici (stupe) iz Svaya­mbhunatha i Bodhanatha, kao i drugi, manji, koji bi prema tradiciji morali da predstavljaju svedočanstva budizma koji potiče još iz doba Ašoke (3. vek pre nove ere). Posebno u stupi iz Svayambhunatha, u mnoštvu divovskih statua koje je opkoljavaju, odražavaju se tragovi koje je vekovnim pobožnim hodočasnicima ostavio budizam Velikih kola i Dijamantnih kola. Pošto je u Indiji počeo da stagnira, budizam je preživeo u Nepalu, a da ga promene na samom Poluostrvu nisu ni dirnule. Budizam je čak i ojačao zahvaljujući stalnom dolasku učitelja koji su u Nepalu nalazili sigurno sklonište pred navalom muslimana, i vezama s Tibetom gde se u međuvremenu ta religija raširila i na izvestan način produžila tradicije iz Indije. Međutim, izvorni samostalni karakter budizma je izumro. Manastirska zajednica se pretvorila u zajednicu `dostojnih` (banre), a kasnije se iz tog istog sloja stvorio i drugi, viši tip zajednice `učitelja dijamanta` (vajracarya). Oni su bili obavezni na celibat (kako je bilo propisano drevnim normama), možda po ugledu na brahmane koji su stalno dolazili iz Indije. Vajracarya se, dakle, ženio a njegova služba je uglavnom bila nasledna. Na kraju svaka porodica vajracarya je dobila po jedan manastir s hramom i kapelom, a ti manastiri su tokom vremena postali centri koji su privlačili nepalske i tibetanske hodočasnike. Vajracarya je imao pravo da vrši određene, laiku neophodne, ceremonije: obrede prilikom rođenja, svadbe ili smrti, predskazivanja sudbine, bogosluženja radi otklanjanja stvarnih ili fiktivnih nesreća, prizivanja božanskih sila radi lečenja nastalih bolesti kao i radi osiguranja povoljne reinkarnacije pokojniku. Neki od tih vajracarya su održali drevnu budističku kulturu, ili su bili značajni naučnici i pisci, ili su baš zahvaljujući njima do nas doprla dela koja bi se inače vreme­nom izgubila, ali su oni kao celina sve više padali pod uticaj tantrijskih struja i stoga doprineli širenju jednog budizma posebno ezoterij­skog i magijskog karaktera i preovla­davanju ritualističkog i formalnog ceremo­nija­lizma.... Giuseppe Tucci (italijanski izgovor: [dʒuˈzɛppe ˈtuttʃi]; 5. juna 1894. - 5. aprila 1984.) bio je italijanski orijentalista, indolog i naučnik istočnoazijskih studija, specijalizovan za tibetansku kulturu i istoriju budizma. Tokom svog zenita Tucci je bio pristalica italijanskog fašizma i koristio je idealizovane prikaze azijskih tradicija da podrži italijanske ideološke kampanje. Tucci je tečno govorio nekoliko evropskih jezika, sanskrtski, bengalski, pali, prakritski, kineski i tibetanski, a predavao je na rimskom univerzitetu La Sapienza do smrti. Smatra se jednim od osnivača polja budističkih studija. Rođen je u italijanskoj porodici srednje klase u Macerati, Marche i uspešno je napredovao. Predučio je hebrejski, kineski i sanskritski jezik pre nego što je išao čak i na univerzitet, a 1911. godine, sa samo 18 godina, objavio je zbirku latinskih insitucija na prestižnom Zeitschrift des Deutschen Archaologischen Instituts. Završio je studije na Univerzitetu u Rimu 1919. godine, gde su mu studije višekratno prekinute kao rezultat Prvog svetskog rata. Nakon diplomiranja otputovao je u Indiju i nastanio se na Visva-Bharati univerzitetu, koji su osnovali bengalski pesnik i nobelovac, Rabindranath Tagore. Tamo je izučavao budizam, tibetanski i bengalski, a takođe je predavao italijanski i kineski. Takođe je studirao i predavao na Univerzitetu Daka, Univerzitetu Benares i Univerzitetu Kalkuta. U Indiji je ostao do 1931. godine, kada se vratio u Italiju. Stipendija i ugled Bio je najpoznatiji naučnik Italije na Istoku, sa tako različitim istraživačkim interesima, u rasponu od drevne iranske religije do indijske i kineske filozofije. Predavao je prevashodno na Univerzitetu u Rimu, ali bio je i gostujući stipendista institucija širom Evrope i Azije. 1931. godine, Napuljski univerzitet `L`Orientale` napravio ga je prvim katedrom za kineski jezik i književnost. 1933. promovisao je osnivanje Italijanskog instituta za Bliski i Daleki Istok - IsMEO (Istituto italiano per il Medio ed Estremo Oriente), sa sedištem u Rimu. IsMEO je osnovan kao `moralno telo direktno u zavisnosti od Musolinija`. [1] Sve do 1945, kada je IsMEO zatvoren, Gentile je bio njegov predsednik, a Tucci je bio njegov izvršni potpredsednik, a kasnije i direktor kurseva jezika. Tucci je Japan prvi put zvanično posetio u novembru 1936. i tamo je ostao više od dva meseca do januara 1937, kada je prisustvovao otvaranju Italijansko-japanskog instituta (Istituto Italo-nipponico) u Tokiju. [2] Tucci je putovao po Japanu održavajući predavanja o Tibetu i „rasnoj čistoći“. [3] Organizovao je nekoliko pionirskih arheoloških iskopavanja širom Azije, kao što su Svat u Pakistanu, Ghazni u Afganistanu, Persepolis u Iranu i na Himalaji. Takođe je bio promotor Nacionalnog muzeja orijentalne umetnosti. 1978. dobio je nagradu Javaharlal Nehru za međunarodno razumevanje, [4] 1979. Balzanovu nagradu za istoriju (ek aekuo sa Ernestom Labrousseom). Tokom života napisao je preko 360 knjiga i članaka. Politika Tucci je bio pobornik italijanskog fašizma i Benito Mussolini. [3] Njegova aktivnost pod Il Duceom započela je s Giovannijem Gentileom, u to vreme profesorom istorije filozofije na Univerzitetu u Rimu i već bliskim prijateljem i saradnikom Musolinijeva, kad je Tucci studirao na rimskom univerzitetu, i nastavio je sve do ubijanja pogana, i obavezna administracija IsMEO-a više od dve godine do 1947. [5] U novembru 1936. - januaru 1937. bio je predstavnik Musolinija u Japanu, gde je poslat da poboljša diplomatske odnose Italije i Japana i da izvrši fašističku propagandu. 27. aprila 1937. održao je govor na japanskom jeziku u ime Musolinija. [6] U ovoj zemlji njegova snažna i neumorna akcija utrla je put ka uključivanju Italije u Antikominternski pakt (6. novembra 1937.) [7]. Napisao je popularne članke za italijansku državu koji su umanjili racionalizam industrijalizovane Evrope 1930-ih i 40-ih i čeznuli za autentičnim postojanjem u dodiru s prirodom, za koji je tvrdio da se može naći u Aziji. [8] Prema tibetologu Donaldu S. Lopezu, „za Tuccija je Tibet bio ekološki raj i bezvremenska utopija u koju je industrijalizovana Evropa figurativno mogla pobjeći i pronaći mir, lijek za zapadne bolesti i iz koje bi Evropa mogla pronaći svoju netaknutu prošlost u koju se povratak. `[9] Smrt Tucci je umro 1984. u San Polo dei Cavalieri, u blizini Rima.

manji format 373 strane 1965god Odlično očuvana Francuski jezik У новембру 1955. Рејмонд Арон је одржао на Сорбони први од главних курсева из којих ће бити извучена три његова најпознатија дела. Након осамнаест лекција о индустријском друштву и класној борби , деветнаест лекција његовог курса за годину 1957-1958 – непосредно пре повратка на власт генерала де Гола и преласка на Пету републику –, први пут објављених 1958. године под насловом Социологија индустријских друштава: скицу теорије политичких режима објавио је Галимар 1965. године са насловом овог пута Демократија и тоталитаризам . Ова књига се брзо етаблирала као суштински део француске мисли о тоталитаризму, кроз социолошку амбицију. Рад Рејмонда Арона прати прилично једноставну прогресију. Пре свега, поставља темеље свог методолошког приступа. Затим поставља своју централну тезу по којој је разлика између демократије и тоталитаризма суштински последица унутрашње логике режима. Односи се на нечији начин прихватања или одбијања политичког сукоба. Затим детаљно описује како је, из ове примарне разлике, могуће мапирати разноликост политичких режима. Прва карактеристика његовог приступа је да прати политичку анализу ( стр. 23-33). Термин „политика“ није очигледан јер се односи на веома различите објекте. Тако енглески разликује јавне политике , актере и институције које структурирају политичко поље , од дисциплинског поља које је заинтересовано за јавно одлучивање и социологије организација ( политике ) . Дакле, у француском лексикону постоји стварна несигурност у вези са назначеним објектом. Да ли је у питању означавање појединих сегмената друштвеног уређења или специфичног облика ове друштвене организације у целини? Рејмонд Арон одлучује се у правцу дефиниције блиске Платоновој Политеи : говорити о политичком режиму значи говорити о одређеном обликовању друштва, о одређеној репрезентацији коју оно има о себи – чак и која се намеће актерима, јер перцепција њиховог Града функционише у супротности са перцепцијом коју имају о другим градовима. Дакле, не ради се само о томе да се из даљине уочи постојање феномена независног од људских поступака као што је појава плиме и осеке, већ да се то анализира као феномен који има смисла само из наше перспективе. сопствено искуство другости, у другом речи јер активно учествујемо у искуству. Ова дефиниција политике не изолује политички аспект од друштвеног, верског или економског аспекта, јер су сва ова поља укључена у посебан облик политичког режима. Друга посебност методе Рејмонда Арона је у томе што се социолошки приступ разликује од филозофског приступа јер „није замишљен да буде нормативан [или прескриптиван], већ аксиолошки неутралан [анализа не зависи од вредности истраживача, то је чињенично]” (стр. 38). Социолошка анализа поставља у једнаке услове све елементе који ће утицати на понашање актера (анализа навика, друштвеног окружења, вредности, дискурса итд.). Коначно, Рејмонд Арон одбацује идеју да би било могуће пронаћи бољи режим јер су политичке организације плод одређеног друштва чији сви закупци нису извозни. Штавише, идеја најбољег режима нужно доводи у питање циљеве политике, што је тешко помирљиво са проучавањем на терену и претпоставља значајне нормативне компромисе (на пример, да ли да фаворизујемо ефикасност или слободу?) (стр. 54) . Рејмонд Арон тоталитарно питање разматра на основу посматрања преласка на нови облик друштва под утицајем индустријализације и појаве маса. Дефиниција тоталитаризма долази након прве разлике између уставно-плуралистичких режима и једнопартијских режима (стр. 74). Арон изјављује да му се ова супротност између два идеална типа чини природном када посматра мађарску револуцију која је уздрмала совјетски политички пејзаж 1956. године, будући да би изгледи за појаву неколико политичких партија променили природу режима (стр. 97). ). Совјетски Савез је сукцесивно прешао са колегијалног руководства на једночлано руководство без промене природе режима. С друге стране, прелазак са једнопартијског на вишепартијски режим донео би стварне промене. Феномен многострукости партија, који произилази из модерне концепције репрезентације, би стога чинио суштински аспект модерних режима (стр. 99). Тако, за разлику од многих својих вршњака, Рејмонд Арон не мисли да Совјетски Савез после Стаљина више није био тоталитаран. Критеријум броја странака, свакако у почетку емпиријски, носи са собом и сам принцип облика друштва који прихвата или одбија сукоб. Концепт „хармоније“ се односи на Рејмонда Арона више на идеју равнотеже између идеје и интереса за такмичење политика – другим речима политика се не своди на игру опортуниста од стране опортуниста и за опортунисте – него на идеју уједињеног друштва (стр. 110-112). Рејмонд Арон тада сматра тоталитарне режиме „посебним обликом једнопартијског режима“. Овим режимима је заједнички монопол, додељен партији или органу власти, на легитимно политичко деловање (стр. 80), односно учешће у надметању за вршење власти, учешће у утврђивању акционог плана, на организациони план целе заједнице. Овај тип режима укључује партију и заснива се на идеологији у смислу „глобалне репрезентације историјског света, садашњости и будућности, онога што јесте и мора бити“ (тј. концепт визије света, Велтансцхауунг на немачком). Ова партија би желела да постигне потпуну трансформацију друштва како би оно било у складу са својом идеологијом. Такође одржава конфузију између друштва и државе (стр. 91). Ови режими одражавају идеју супротну идеји хармоније прецењивањем идеја. Концепт тоталитаризма се код Арона односи на идеју „перманентне револуције“, која личи на „закон кретања“ који је Хана Арент успела да идентификује. Једнопартијски режими би се заиста суочили са алтернативом између перманентне револуције засноване на идеологији и стабилизације уз ризик да постану технократскији (стр. 105).

EVA ZONENBERG NEURAČUNLJIVI - poezija Pogovor - Zdravko Kecman Prevod i pogovor - Biserka Rajčić Izdavač - Kuća poezije, Banja Luka; Udruženje Poljaka, Banja Luka Godina - 2016 202 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Sv. Hieronymus ISBN - 978-99976-648-7-7 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: HAZARD Uvod Alergična devojkaStudija egzibcionizma Luda Razgovor s dželatom Imperija suze Đokonda Glumica Sve najbolje u Novoj godini Monsieur Baudelaire Večera sa samom sobom u prisustvu kiše Totentanz ZEMLJA HILJADU NOTESA ,,Kad budem velika i jak` Beležnice s crvenim koricama „Fragment pesme Sonje Berg“ Lična fikcija Planeta POVODAC Nijedna Izvinimo se Bogu zbog nevinosti Mikrokosmos Jedan od svetova Ne idi pod žalosnu vrbu Nema nemogućih stvari Čuvar šume Kubistička istortija tela Unutrašnji manifest I Unutrašnji manifest II BUKTEĆI TRAMVAJ Ljuštenje jabuke (savremena verzija iskušavanja) Bukteći tramvaj My favorite my mascot Grad kanibala ČAS USHIĆENJA Pokraj puta Sedmi dan svetkovati Pogovor Joana Lavender street Imam te Hrist je individualista Budi zelena sakrivena iza oštrice sunca Čas ushićenja u pozadini s Hejl-Bopovom kometom Dan crnog sunca Chanson Triste PISANO NA PESKU Koliko latica ima cvet rascvale jabuke Ceremonija kuvanja čaja GODINA VATRENOG ZMAJA Pisma Bašu, Pisma od Baša Uz - pisma uz – zmaja uz - knjigu HOLOGRAMI Naše zemaljske stvari Azra.pl Pesme nađene na stazi sunca U drugom je pristanište moje zemlje Hologram između dimenzija Lift za nebo Nanotehnološka ispovest Devojka koja je sanjala božićnu jelku Ovo je tek početak napisati nešto od čega Where is my touch Molitva nevernika Dete koje se nikada nije rodilo PESME ZA JEDNOG ČOVEKA Muškarac prema Čezaru Pavezeu Subfebrilno stanje Neuračunljivi Leptir Persijski ratnik BISERKA RAJČIĆ - Pisac treba da bude i glumac ZDRAVKO KECMAN - Kao, poezija praska! `Nedavno se u izdanju banjalučke Kuće poezije (biblioteka Sv. Hieronymus, knj. 2) pojavila njena zbirka poezije Neuračunljivi, u prevodu Biserke Rajčić. Studirala je muzičku akademiju u Vroclavu i bavila se pijanistikom. U Krakovu je studirala filozofiju koju je završila magistarskim radom o filozofkinji i kompozitorki Hilfegardi iz Bingena. Predavala je i kreativno pisanje. Pozivana je na najpoznatije festivale poezije i prevođena na brojne jezike. Nalazi se u više antologija najnovije poljske poezije. S obzirom na solidno obrazovanje sjajan je eseista. Piše eseje-portrete o poznatim umetnicima i misliocima od renesanse do danas. Pored raznorodnih tema kojima se bavi pažnju privlači veoma posebnim jezikom svoje poezije, kao i veoma posebnim načinom interpretacije, često u vidu performansa, koji uvek pokazuje neku novu dimenziju njene ličnosti i poetskog izraza. Različitost tema i njihovih pristupa objašnjava svojim životnim putem, sazrevanjem, razvojem, sve produbljenijom spoznajom sveta i čoveka. „Moj život imitira umetnost. Ja sam poezija. Poezija i ja smo jedno“, izjavila je nedavno u jednom intervjuu. Jer, pesmu, pa i celu zbirku stvara u sebi i kada joj se učini da je gotova ona je tek zapisuje. Zbog toga na književnim večerima nikada ne čita pesme iz knjige već ih govori napamet. Bolje od svakog glumca. Kreirajući ili režirajući performans bolje od svakog reditelja. (Danas) Boraveći u Krakovu bavila se japanskom kulturom. Rezultat tog bavljenja je poema Pisma Bašu, koju zbog obimnosti nismo uvrstili u ovu zbirku. Na bavljenje Japanom usmerio ju je krakovski Muzej japanske umetnosti i tehnike Manga, koji pored izložbi organizuje razne kurseve, poput ceremonije kuvanja čaja, kaligrafije, plesa butoh, predavanja o zenu, koje 144 / Eva Zonenberg je pohađala i završavala s diplomama. Za Evu Zonenberg je karakteristično i to da svoje pesme ne objavljuje hronološki već tematski, o čemu svedoče sve njene zbirke, u kojima za svaku pesmu navodi kada je nastala, tako da u jednoj zbirci nalazimo pesme nastale u razmaku od desetak, čak petnaestak godina, mada se stilski uklapaju u datu celinu. Upoznala sam je 1994. godine u Krakovu i ubrzo počela da je prevodim. Ti prevodi naišli su na odličan prijem, tako da je pozivana na brojne festivale, najčešće u Srbiji, ali i u Makedoniji, Bijelom Polju, Sarajevu, Sloveniji… Ako se može govoriti o slavi, stekla ju je, pre svega načinom interpretacije svoje poezije, preko veoma originalnih performansa, koji svuda nailaze na oduševljen prijem. Već duže vremena drži se slogana: Svaki čovek se rađa kao učitelj ili učenik. Ona je čas jedno čas drugo. Ne stoji u mestu kao mnogi drugi pesnici, već se „razvija“. Jer, po njoj, pisanje je izraz slobode. U njenom slučaju izraz slobode je na nivou mašte. Zbog toga nije pripadala nijednom pravcu ni grupi pesnika svoje generacije. Osim toga, ona je svojevrstan konceptualista. I pored slobode izražavanja, koju često pominje, njene pesme poseduju veoma promišljenu konstrukciju ili kako sama kaže: imaju solidne temelje. Premda joj feminizam nije stran, za sebe tvrdi da je „muški pesnik“, pre svega arhitekta, reklo bi se i postmodernista i postpostmodernista. Spada u retke pesnike koji pišu veoma duge stihove, međutim njeno muzičko i filozofsko obrazovanje pridaju im ritam, odnosno prevode se i čitaju s lakoćom, iako su metafore kojima se izražava veoma složene, zahtevaju veoma solidno poznavanje njene ličnosti, njenog obrazovanja, načina izražavanja. (Biserka Rajčić)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Rezimira intelektualni napredak koji je čovečanstvo postiglo u astronomiji, biologiji, geografiji, matematici, geologiji i fizici i identifikuje doprinose svetskih naučnika Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovano! Isak Asimov KAKO SMO SAZNALI 1-4 komplet - O elektricitetu, Ilus: Metju Kalmenov - O atomima, Ilus: Dejvid Vul - O nuklearnoj energiji, Ilust: Dejvid Vul - Da je zemlja okrugla, Ilust: Metju Kalmenov Gornji Milanovac : Dečje novine, 1980 ilustrovano metju kalmenov,21 cm, tvrd povez, Prevod Zoran Djuković Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Četiri muškarca i žena su svedeni na mikroskopski deo svoje prvobitne veličine, poslati u minijaturizovanoj atomskoj podmornici kroz karotidnu arteriju umirućeg čoveka da unište krvni ugrušak u njegovom mozgu. Ako ne uspeju, ceo svet će biti osuđen na propast. Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti...

Autor - osoba Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Naslov Dostojevski kao mislilac / Nikola Milošević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beletra, 1990 Fizički opis 383 str. ; 21 cm (broš.) Predmetne odrednice Dostoevskij, Fedor Mihajlovič, 1821-1881 – Filozofija Posveta na predlistu, inače dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Nikola Milošević (Sarajevo, 17. april 1929 – Beograd, 24. januar 2007) bio je srpski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar, akademik SANU, lider Srpske liberalne stranke. Nikola Milošević je rođen u Sarajevu 1929. godine, gimnaziju je završio u Beogradu, gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu. Na istom fakultetu je magistrirao i doktorirao. Bio je redovni profesor Teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1969. godine do penzionisanja. Za redovnog člana SANU izabran je 1994. godine. Posebno se angažovao 1968. na studentskim demonstracijama. Zapamćen je po svojim svakodnevnim, ironičnim i duhovitim komentarima uvodnih članaka lista „Politika“. Bio je jedan od intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke, lider Srpske liberalne stranke, oštri kritičar režima Slobodana Miloševića, a od 2003. godine bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije. Preminuo je u Beogradu 24. januara 2007. godine posle duge i teške bolesti u 78. godini života. U svom plodnom radu bavio se filozofijom, književnim radom, publicistikom i književnom kritikom. Bio je predsednik Zadužbine „Miloš Crnjanski“. Autor je više knjiga, književno istorijskih i književno teorijskih studija, kao i velikog broja eseja, predgovora, recenzija i književnih kritika. Učestvovao je u mnogim književnim i političkim javnim tribinama. Napisao je preko dvadeset knjiga filozofske i književno-teorijske tematike, nekoliko knjiga političke tematike i tri romana. U svom književno-teorijskom radu pretežno se bavio hermeneutičkom analizom dela koja se široko smatraju vrhuncem zapadne književnosti (Alber Kami, Migel de Servantes, Dostojevski itd.). Bio je jedan od prvih mislilaca koji je u srpskoj sredini analizirao dela ruske religiozne filozofije (posebno Berđajeva). Takođe se bavio problemima filozofske antropologije, filozofije religije, odnosa između književnosti i filozofije kao i odnosa između ideologije i filozofije (posebno je razmatrao različita pitanja marksističkih ideologija i filozofije). Svoj osobeni pristup književnim delima i filozofskim problemima razvio je još u svojoj prvoj objavljenoj knjizi, Antropološki eseji iz 1964. godine. Od studentskih dana Milošević se bavio filozofskim problemima u književnim delima. Nakon završenih studija predavao je na Odseku za književnost Filozofskog fakulteta (docnijem Filološkom fakultetu). Tu je predavao kurseve iz oblasti teorije književnosti, specijalističke kurseve o Dostojevskom i antičkoj poetici. Važio je za dobrog predavača cenjenog među svojim studentima. O njemu kao predavaču posebno je povoljno pisao njegov student Milo Lompar. Milošević je rado držao i javna predavanja o različitim filozofskim temama. Tokom 80-ih godina 20. veka bio je jedan od najaktivnijih predavača na javnim predanjima (po broju predavanja ispred njega su bili Branko Pavlović i Vladeta Jerotić). Tumačeći različita književna dela razvio je specifični metod književne hermeneutike gde je nastojao, pronalazeći nedoslednosti u filozofskim i književnim delima (u filozofskim delima te protivurečnosti se, po Miloševićevoj mišljenju, sastoje u logičkoj nedoslednosti dok se u književnim delima sastoje u neubedljivoj psihološkoj motivaciji likova), da otkrije i protumači psihološku ili ideološku motivisanost tvorca određenog dela. Teorijski doprinos Psihologija znanja i filozofska antropologija bile su predmet naučno-filozofskog rada Nikole Miloševića, pretočenog u dvadesetak knjiga, počev od dela „Ogledi iz antropologije“ („Antropološki eseji“) za koje je dobio NOLIT-ovu nagradu 1964. godine, pa do knjige „Istina i iluzija“ (2001). Ostajući dosledan svom putu istine i poštenja, odbio je svojevremeno da primi Nagradu „Isidora Sekulić“ i Oktobarsku nagradu grada Beograda. Rodonačelnik je filozofije diferencije, odnosno učenja koje se može sažeti na sledeći način: Sve ono što spoznajemo uvek je diferencirano, ali nikada na isti način i u istoj meri. Kroz ovakvu diferenciranu optiku valja sagledavati i odnos psiholoških i socijalnih činilaca, problem slobode volje i slobode izbora. Ukazao je i u svojim delima dokazao da uvek bira neka određena ličnost, sa određenim duševnim sklopom, te da tu ličnost opredeljuje psihološki činilac koji (unapred) određuje za koju će se mogućnost ličnost opredeliti („Ideja slobodnog izbora podrazumeva da je podjednako moguće i ono što se dogodilo i ono što se nije dogodilo, a tako ne može biti“ – Istina i iluzija; Skica za moj pogled na svet). Psihološka struktura jedne ličnosti je određena, determinisana, za razliku od „ljudske prirode“, neodređenog termina dobijenog neosnovanom hipergeneralizacijom. Pokušao je Nikola Milošević da zasnuje i jednu novu disciplinu – psihologiju znanja, koja bi se bavila odnosima između duhovnih tvorevina i psihičkih činilaca, kroz sagledavanje čitave lepeze „različitih odnosa zavisnosti između teorijske i umetničke stvarnosti s jedne strane, i psihološke ravni s druge strane“. Zaključio je da svaka usmerenost pretpostavlja neki ugao gledanja, a samim tim i neki ugao deformacije, tako da se nužno javlja jednostranost, na koju opet deluju različiti psihološki činioci koji obitavaju u duševnom sklopu svih stvaralaca. Psihologija znanja pretpostavlja imanentnu analizu, koja podrazumeva traganje za protivrečnostima u sklopu neke teorijske tvorevine, ali ne ostaje zarobljena u njenim okvirima. Najpoznatije su mu knjige: Antropološki eseji, Roman Miloša Crnjanskog, Negativan junak, Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, Andrić i Krleža kao antipodi, Zidanica na pesku, Šta Lukač duguje Ničeu, Filozofija strukturalizma, Dostojevski kao mislilac, Marksizam i jezuitizam, Psihologija znanja, Antinomija marksističkih ideologija, Pravoslavlje i demokratija Carstvo Božije na zemlji. Filozofija diferencije Ima li istorija smisla Filozofija i psihologija Nit Miholjskog leta Kutija od orahovog drveta Senke minulih ljubavi Profesor Milošević je svoju ličnu biblioteku sa više hiljada knjiga zaveštao Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Njegova supruga i sin predali su knjige, prepisku, beleške i ostalu Nikolinu zaostavštinu ovom fakultetu, na kojem je tako formiran Legat profesora Miloševića. Nagrada „Nikola Milošević“ Dodeljuje se za dostignuća u oblasti teorije književnosti i umetnosti. Nagrada postoji od 2002. godine a 2007. je dobila ime po Nikoli Miloševiću. Dobitnica nagrade za 2014. istovremena i prva žena je Jasmina Ahmetagić, a za 2016. dobitnica je Jelena Pilipović. Dobitnik za 2018. godinu je Jovan Babić za delo „Ogledi o odbrani”, a za 2019. godinu Nenad Nikolić za delo „Identitet srpske književnosti Priča o književnoistorijskoj ideji”. Dobitnik za 2020. godinu je Novica Milić za knjigu „Politička naratologija – ogled o demokratiji” u izdanju „Akademske knjige” iz Novog Sada. Dobitnik za 2021. godinu je Gorana Raičević za monografiju „Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog” u izdanju „Akademske knjige”. MG59 (N)

Detalji predmeta Stanje Polovno Наслов Politička psihologija u savremenom svetu / urednik Nebojša Petrović Врста грађе стручна монографија ; одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик српски Година 2017 Издавање и производња Beograd : Institut za psihologiju, 2017 (Beograd : Apollo Plus) Физички опис 210 str. : graf. prikazi, tabele ; 23 cm Други аутори - особа Petrović, Nebojša, 1971- = Петровић, Небојша, 1971- ISBN 978-86-6427-049-6 (broš.) Напомене Tiraž 200 Str. 1-3: Predgovor / Nebojša Petrović Reč o autorima: str. 209-210 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija uz svaki rad. Предметне одреднице Политичка психологија – Зборници Социјална психологија – Зборници УДК 32:159.9](082) 32:316.6](082) Redovni Profesor Dr Nebojša Petrović Nebojša Petrović je rođen u Beogradu, gdje je završio osnovnu školu, matematičku gimnaziju i Filozofski fakultet, Odjeljenje za psihologiju. Odmah po završetku osnovnih, upisuje postdiplomske studije koje okončava odbranivši magistarsku tezu ,,Evaluacija Eltemejerovog modela desničarske autoritarnosti“. Tokom osnovnih i postdiplomskh studija bio je stipendista Fondacije za razvoj naučnog i umjetničkog podmlatka - Ministrastva za nauku i tehnologiju, koja je uključivala i rad na projektima Instituta za psihologiju. Doktorsku disertaciju ,,Psihološki aspekti procesa pomirenja u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini – struktura i činioci“ odbranio je 2004. godine. Od strane bivšeg podpredsjednika International Society for Political Psychology, prof. Lederer, nominovan je i dobio “ISPP Graduate Student Complimentary Membership“ za najbolju doktorsku disertaciju na svijetu, iz oblasti političke psihologije, te godine. Od 2000. godine stalno je zaposlen na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kateri za Socijalnu psihologiju, prvo kao asistent, a potom kao docent i profesor. Na doktorskim studijama drži kurseve Psihologija pomirenja i građenja mira i Politička psihologija. Objavio je kao samostalni autor knjige: Putevi istraživanja autoritarnosti i Psihološke osnove pomirenja između Srba, Hrvata i Bošnjaka, Elementi međukulturalne psihologije i Socijalne reprezentacije prošlosti. Pored toga objavio je još četiri knjige kao koautor ili urednik. Objavljivao je naučne radove u domaćim časopisima Psihologija (gdje je bio i član redakcije), zatim Sociologija (u kojoj je sada član redakcije), Sociološki pregled, Nastava i vaspitanje i drugim, a ima i niz članaka i u vodećim svjetskim časopisima poput Journal of Personality and Social Psychology, a i poglavlja u međunarodnim monografijama najvišeg značaja. Objavljuje radove u knjigama, međunarodnim zbornicima radova koji izlaze kod najeminentnijih svjetskih izdavačkih kuća. Izlagao je saopštenja svojih radova na nizu konferencija u zemlji i inostranstvu. Bio je član redakcije međunarodnog časopisa Conflict and Health. Nebojša Petrović je član nekoliko međunarodnih stručnih udruženja poput International Society for Political Psychology i Society for the Study of Peace, Conflict, and Violence: Peace Psychology Division of the American Psychological Association (Division48). Dva puta je bio gostujući istraživač na Univerzitetu u Beču kao stipendista Austrijskog ministarstva za nauku, prvi put na Odjeljenju za sociologiju, a drugi put na Austrijskom institutu za međunarodne odnose. Bio je polaznik ljetnje škole namjenjene usavršavanju mladih univerzitetskih nastavnika i saradnika ,,Kulturalna psihologija: socijalni, kognitivni i personalni procesi“ u Interuniverzitetskom centru u Dubrovniku, i još nekoliko kurseva organizovanih sa istim ciljem (npr. na seminarima o multivarijantnim statističkim metodama). Od 2005. godine redovno je boravio (dva puta po tri mjeseca plus nekoliko puta kraće) kao gostujući istraživač na London School of Economics and Political Science, gdje je, između ostalog, razvio nekoliko silabusa univerzitetskih kurseva koji se respektabilno tretiraju u cijelom svetu. U toj instituciji je završio i seminare za postizanje izuzetnosti u držanju nastave. Nebojša Petrović je učestvovao u nekoliko naučno istraživačkih projekata u svojstvima saradnika, savjetnika, kao i koordinatora i rukovodioca za Srbiju u međunarodnim istraživanjima. Uključen je u međunarodne projekte pod pokroviteljstvom Evropske komisije. Održao je nekoliko predavanja na stranim univerzitetima: u Leuvenu, Londonu, Kanterberiju, Budimpešti, Beču i Ljubljani. Gostovao je i na Univerzitetu u Buenos Airesu, i ima intenzivnu saradnju sa kolegama sa više univerziteta u SAD, Evropi i Rusiji. Radio je ili radi na nekoliko istraživačkih projekata u zemlji i regionu, između ostalog na najvećem projektu o problemima nasilja u sportu (sa preko 3000 ispitanika iz gotovo svih sportova) iz koga su objavljene dve monografije i dva priručnika. Ekpert je Evropske komisije za nezavisnu evaluaciju evropskih politika. Bio je mentor u oko 80 diplomskih i master radova, kao i na doktorskim disertacijama. Pet studenata po novom doktorskom programu je odbranilo disertaciju kod njega kao mentora. Drži nastavu studentima na osnovnim, master i doktorskim studijama. Ima i kurs na interdisciplinarnim master studijama Beogradskog univerziteta, na programu Računarstvo u društvenim naukama. Više je puta imao uvodno plenarno predavanje na naučnim skupovima Objavio je nekoliko desetina članaka o raznim socijalnim i psihološkim temama u novinama i časopisima, najviše u nedeljniku Blic news, i dao veći broj izjava i intervjua za različite pisane i elektronske medije. Ima razvijenu saradnju sa velikim brojem kolega iz više zemalja. Ekspert je Evropske komisije za evaluacije predloga COST projekata. Učestvovao i rukovodio projektima FP7, COST, RRPP, kao i američke NSF. Sarađuje i sa istočnim zemljama. Tokom 2018. godine bio je u Programskom odboru konferencija u Sankt Peterburgu, kao i na konferenciji povodom 45 godina psihologije u Bugarskoj akademiji nauka i umetnosti. Po h-indeksu, RG indeksu i sličnim indeksima spada u veoma uspješne istraživače. Najvažniji radovi od 2011-2020: Knjige: Petrović, N. (2018). Socijalne reprezentacije prošlosti. Socijalno-psihološke osnove i istraživanja. Beograd: Institut za psihologiju Petrović, N. (2017). (ur.) Politička psihologija u savremenom svetu. Beograd: Institut za psihologiju Bačanac, Lj, Petrović, N., & Manojlović, N. (2016). Sport i nasilje. Empirijska analiza nasilja u sportu Srbije. Beograd: Sportski savez Srbije Bačanac, Lj, Petrović, N., & Manojlović, N. (2011). Psihološke osnove treniranja mladih sportista. Institut za sport, Beograd Petrović, N. (2018). Elementi kroskulturalne psihologije. Srpsko genaološko društvo, Beograd Članci u časopisima: Goldberg, T., Wagner, W., Petrovic, N. (2019). From sensitive historical issues to history teachers’ sensibility: a look across and within countries. Pedagogy, Culture & Society, 27 (1), 7-38. Noja Graliela Georgiana, Petrovic Nebojsa BO, Cristea Mirela (2018). Turning points in migrants' labour market integration in Europe and benefit spillovers for Romania and Serbia: the role of socio-psychological credentials. PROCEEDINGS OF RIJEKA FACULTY OF ECONOMICS 36 (2):489-518 Li, M., Leidner, B., Petrović, N., Orazani, S. N. & Rad, M.S. (2018). The role of retributive justice and the use of international criminal tribunals in post‐conflict reconciliation. European Journal of Social Psychology 48 (2), O133-O151 Petrović, N. (2017). Human potential for reconciliation: an attempt at the construction of the appropriate scale in the Balkans. Balkan Social Science Review 9 (9), 47-69 Niškanović, J. & Petrović, N. (2016). Etnički identitet i patriotizam kao prediktori prihvatanja kolektivne krivice. Sociologija 58 (1), 72-85 Cakal, H. & Petrović, N. (2017). Intergroup contact abd ingroup identification as predictors of intergroup attitudes and forgiveness in the Serbian context: the moderating role of exposure to positive information. Primenjena psihologija, 10 (4), 477-497 Niškanović, J. & Petrović, N. (2016). Kolektivna krivica i spremnost na pomirenje: međugeneracijske razlike. Primenjena psihologija, 9 (2), 163-175 Jovanović, O. & Petrović, N. (2015). Uloga orijentacije ka socijalnoj dominaciji, efekata kolektivne traume i regulatornog fokusa u predikciji izraženosti nacionalnog identiteta. Primenjena psihologija, Vol. 8, br. 1. str. 67-82 ISSN 1821-0147 Bouchat, P., Licata, L., Rosoux, V., Allesch, C., Ammerer, H., Bovina, I., Bruckmüller, S.,Cabecinhas, R., Chryssochoou, X., Cohrs, C., Csertő, I., Delouvée, S., Durante, F., Ernst- Vintila, A., Flassbeck, C., Hilton, D., Kesteloot, C., Kislioglu, R., Krenn, A., Macovei, I., Mari, S., Petrović, N., Pólya, T., Sá, A., Sakki, I., Turjacanin, V., van Ypersele, L., Volpato, C., Bilewicz, M., & O. Klein (2017). A Century of Victimhood: Antecedents and Current Impacts of Perceived Suffering in World War I Across Europe. European Review of SocialPsychology 47(2):195-208 DOI: 10.1002/ejsp.2232 Pratto, F., Saguy, T., Stewart, A. L., Morselli, D., Aiello, A., Aranda, M., Cidam, A., Chryssochoou, X., Durrheim, K., Eicher, V., Licata, L., Liu, J.H., Liu, L., Meyer, I., Muldoon, O., Papastamou, S., Petrovic, N., Prati, F., Prodomitis, G., Sweetman, J. (2014). Attitudes Toward Arab Ascendance : Israeli and Global Perspectives. Psychological science,vol. 25, issue 1, str. 85-94. ISSN 0956-7976, doi: 10.1177/0956797613497021. [COBISS.SR-ID 523675031] Petrović N. B., Čabarkapa M. D., Kuzmanović B. R. (2015) Vrednosna očekivanja učenika gimnazija pri izboru fakulteta. Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini, br. 45-4, str. 3-24 doi:10.5937/ZRFFP45-9804 Pratto, F., Çidam, A., Stewart, A. L., Bou Zeineddine, F., Aranda, M., Aiello, A., Chryssochoou, X., Cichocka, A., Cohrs, C., Durrheim, K., Eicher, V., Foels, R., Górska, P., Lee, I., Licata, L., Li, L., Liu, J., D., Meyer, I., Muldoon, O., Muluk, H., Petrovic, N., Prati, F., Papastamou, S.,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Narodne igre za decu Ljubica i Danica S.Janković Savet za vaspitanje i brigu o deci SR Srbije, Gradski odbor Saveza za društveno vaspitanjc dece Beograda, Dom pionira — Centar za pokret i igru, Beograd 1971, 59 str. Ljubica Janković (Aleksinac, 14. jun 1894 — Beograd, 3. maj 1974) bila je srpski etnomuzikolog, saradnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i član više međunarodnih ustanova za izučavanje narodne kulture. Sa sestrom Danicom izdala je knjigu „Narodne igre” u osam tomova. One su začetnice srpske etnokoreologije. Ceo život su posvetile sakupljanju i proučavanju tradicionalnih igara, pesama i običaja. Njihov istraživački i etnokoreološki rad obuhvata igre iz Srbije, Vojvodine, Crne Gore, sa Kosova, iz Bosne i Hercegovine, Makedonije, Hrvatske, Dalmacije i određenih područja Slovenije. Ujak im je bio etnolog Tihomir Đorđević. Biografija Ljubica je diplomirala na Filozofskom fakultetu, gde je studirala Jugoslovensku i uporednu književnost, srpski i grčki jezik, srpsku istoriju. Godine 1937. je u Etnografskom muzeju u Beogradu osnovala Arhiv o narodnim igrama i od 1939. je vodila Odeljenje za muzički folklor. Tada je sistematski prikupljala terminološko-enciklopedijsku i bibliografsku građu o narodnim igrama i muzici. U Beogradu u svojoj kući je održavala i kurseve narodnih igara. Visoko se isticala u domaćim naučnim krugovima, naročito otkad je izabrana za dopisnog člana SANU. Dela Najobuhvatnija zbirka, rezultat brojnih istraživanja, sastoji se iz osam knjiga pod zajedničkim nazivom Narodne igre, koje su izdavane od 1934. do 1964. godine.[1] Sestre Ljubica i Danica su napisale i devetu knjigu, ali ona nije izdata. Svaka od ovih knjiga sadrži vredne teorijske rasprave, zapise igara i melodija i crno-bele fotografije. Osim toga, napisale su brojne radove razmatrajući bitne probleme etnokoreologije: strukturu igara, tipove igara, zapisivanje igara, odnos igre i muzike, stil i tehniku igranja, obredne igre, psihološke osnove igranja, ulogu žene u igri, način sakupljanja igara na terenu, vaspitnu ulogu i čuvanje igara itd. Njihovi etnokoreološki radovi su terminološki jasni, lako čitljivi, precizni i namenski pisani za širu publiku. I način zapisivanja igara, sistem koji su same zasnovale, prilagođen je svakom korisniku, jer je pisan rečima (deskriptivno). Njihove rasprave i studije zasnovane na sopstvenom sistemu bile su veoma zapažene u svetu i izdavane u brojnim stranim zbornicima i časopisima. Danica Janković (7. maj 1898 – 18. april 1960) bila je etnomuzikolog, etnokoreolog, saradnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i član više međunarodnih ustanova za izučavanje narodne kulture. Sa sestrom Ljubicom izdala je knjigu „Narodne igre” u osam tomova. Sestre Janković su bile prve žene Srbije koje su se bavile etnomuzikologijom i cele svoje živote su posvetile toj značajnoj nacionalnoj delatnosti. Zapisivanje i proučavanje srpskih nacionalnih pesama i igara na naučnoj osnovi započele su 30-ih godina prošlog veka, što ih čini autorkama prve osmišljene metodologije kojom su postavljeni temelji srpske etnokoreologije. Porodica Danica potiče iz vrlo ugledne, intelektualne porodice, koja je i po očevoj i po majčinoj liniji podarila Srbiji mnoge značajne ličnosti iz oblasti nauke i kulture. Među njima su bili književnici, istoričari, naučni radnici, državni službenici i sveštenici, kulturolozi i muzikolozi. Biografija Rođena je u Lešnici, u domu poštanskog službenika Stanislava. Vrlo rano pokazala je izuzetan muzički dar. Kada je čuveni Stanislav Binički proveravao njen glas i sluh, bio je toliko oduševljen da joj je ponudio besplatno školovanje u tek osnovanoj Muzičkoj školi „Stanković”. Svirala je violinu, violončelo i klavir. Gimnaziju je završila u Beogradu, kao i Filozofski fakultet na odseku za jugoslovensku uporednu književnost, srbsku istoriju i srbski jezik. Diplomirala je 1922. godine uz usavršavanje francuskog i engleskog jezika, a dodatne studije je obavila na prestižnom univerzitetu Oksford u Engleskoj u periodu od 1922. do 1924. godine. Posle je radila kao profesor u Tetovu, a potom u Ženskoj učiteljskoj školi u Beogradu do 1931. godine. Prevodila je dela Marivoa, Molijera, Džejn Ostin, a režirala je i pozorišne komade. Karijeru je završila u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković”, gde je dugo bila jedini poznavalac engleskog jezika.[1] Godine 1947. je postala naučni saradnik Etnografskog instituta pri SANU. Članstvo Danica Janković je godinama bila članica više značajnih međunarodnih organizacija. Bila je u članstvu Međunarodnog arhiva za igru u Parizu, Međunarodnog savetodavnog odbora za narodnu muziku u Londonu, Nacionalnog komiteta za narodnu umetnost SAD, kao i Engleskog društva za narodne igre. Dela Sestre Janković su se odlikovale izrazitom javnošću i tolerancijom pri istraživanjima. Pre donošenja bilo kakvih zaključaka i zapažanja, svoje rezultate su višestruko proveravale, konsultovale su se sa najboljim autorima, poznavaocima folklora, interpretatorima i igračima, a svaki predmet istraživanja prethodno su same detaljno proučile i ovladale njime. Naučni rad sestara Janković je značajno prevazilazio lokalni i regionalni nivo. One su bile afirmisane naučnice, čija su dostignuća bila vrhunska, na svetskom nivou. Njihov pionirski istraživački rad i sveukupni doprinos prepoznavanju, sistematizovanju i očuvanju srpske nacionalne umetnosti i tradicije je nemerljiv. Njihovi radovi u stvari predstavljaju i jedinstven, osnovni „bukvar” za izučavanje i karakterizovanje srpskih narodnih pesama i igara, bez kojeg bi inače veoma kompleksno proučavanje ovog vida srpskog folklornog nasleđa i umetničkog bogatstva bilo veoma otežano, gotovo nemoguće. To je ujedno bio i najjači mogući stručni glas osvešćenja i podsticaja da se sačuva i oplemeni ono što je tipičan znak srpskog prepoznavanja, srpsko veliko nacionalno bogatstvo, koje drugi ili nemaju ili imaju u znatno manjem obimu i kvalitetu. Sa velikim entuzijazmom sestre su krenule najpre u sakupljanje srpskih narodnih igara, melodija i pesama, ne libeći se obimnog terenskog rada širom Srbije, po Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Dalmaciji, Slavoniji, Lici, Baniji i Kordunu, Makedoniji i Sloveniji. Delimično već na terenu, a najviše po povratku, sestre Janković su sprovodile višegodišnju obradu, istraživanje, karakterizaciju i sistematizaciju, kao i arhiviranje sakupljene građe i na taj način su postale osnivači nove naučne discipline - etnokoreologije. Sve svoje najvažnije istraživačko-arhivske radove sestre su sistematizovale i objavile u 8 knjiga pod nazivom „Narodne igre”, u periodu od 1934. do 1964. godine. Te knjige su postale nacionalna vrednost od neprocenjivog značaja, kojom se obezbeđuju staranje i trajno očuvanje predstava o srpskom narodu i njegovoj tradiciji. U ovom delu su sestre prezentirale svoj originalni sistem i metodologiju predstavljanja najvažnijih karakteristika srpskih nacionalnih igara, na osnovu kojeg je moguće njihovo bolje razumevanje, dalje proučavanje i korisno primenjivanje. Ovo pionirsko delo je visoko ocenjeno kako od domaće tako i od strane naučne javnosti, a u prestižnom evropskom časopisu „Journal of the International Folk Music Council”, London 1952, sistem beleženja i opisivanja nacionalnih igara sestara Janković okarakterisan je kao najprecizniji i nazvan je „Modelom jasnoće”. Poslednje godine života Kao i mnogi drugi zaslužni srpski naučnici, Danica Janković je neopravdano zaboravljena i uglavnom nepoznata srpskoj javnosti. Sa sestrom Ljubicom je živela u porodičnom domu, u Podrinjskoj ulici br. 2, u Beogradu. Bile su nerazdvojne sve do 18. aprila 1960. godine, kada se Danica vratila iz pozorišta oduševljena komadom „Pozdrav Šerifu”. Te noći joj je pozlilo. Lekari su se devet sati borili da joj spasu život. Međutim, njeno srce nije izdržalo pred teškim oblikom šećerne bolesti, zbog koje je Danica tri decenije bila prinuđena da održava život injekcijama. Ljubica je odlučila da album fotografija i fasciklu pod naslovom „Danica S. Janković (1898-1960)”, u kojoj se nalaze izjave saučešća, prekucani posmrtni govori i nekrolozi iz zemlje i inostranstva, ostavi Univerzitetskoj biblioteci.[2] Ljubica Janković je umrla četrnaest godina kasnije. Sestre Janković počivaju u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

Autor - osoba Asimov, Isak Naslov Roboti i carstvo / Isak Asimov ; prevela Mirjana Živković Jedinstveni naslov Robots and empire. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mirjana Živković, Zoran Živković, 1990 (Novi Banovci : METEM) Fizički opis 334 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živković, Mirjana Zbirka ǂBiblioteka ǂPolaris. Serija naučne fantastike Danilov um je najbolji u istoriji. Žiskar može da manipuliše ljudskim emocijama. Ali mogu li dva robota koje muči savest da spasu galaksiju? Gospođi Gladiji Solariji je varvarski naseljenik, koji joj je poremetio duge godine života na Aurori, delovao odbojno. Pa ipak, bio je intrigantan. Možda zato što su i on i planeta sa koje je potekao nosili ime Elije Bejlija, kratkovečnog Zemljanina koji joj je pre dvesta godina bio ljubavnik. Sećanja na njega nisu joj davala mira. Znala je da se sa naseljenikom mora vratiti na svoj opustošeni rodni svet, Solariju, jer se sprema rat između njih i svemiraca. Ali roboti Danil i Žiskar znaju još više. I oni se sećaju Elije Bejlija. Njih dvojica moraju da spreče njegove stare neprijatelje da unište Zemlju – pod uslovom da im Prvi zakon robotike to dozvoli... „Uzbudljivo i napeto.” – Kirkus Reviews „Asimov je najbolji kada se hvata ukoštac sa svoja tri zakona robotike.” – White Dwarf Magazine Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Isaák Ю́dovič Ozímov; Petroviči, 2. januar 1920 – Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak, bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla. Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922 – 2. april 2011) i brata Stenlija (25. jul 1929 – 16. avgust 1995), koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama`. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti. MG124 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Samo nekolicina zna zastrašujuću istinu - prognani naučnik sa Zemlje, buntovni vanzemaljac stanovnik umiruće planete, ljudski intuicionista rođen na Mesecu koji oseća neminovno uništenje Sunca. Oni znaju istinu - ali ko će slušati? Oni su predvideli cenu energije u izobilju - ali ko će verovati? Ovih nekoliko bića, ljudi i vanzemaljaca, drže ključ za opstanak Zemlje. Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti...

U dobrom stanju! Izdavač: Matica Srpska - Novi Sad, 1996. god. Broširan povez, 20 cm. 280 str. Kofer Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Draž stalne popularnosti i čitanosti ovog pisca u svetu ogleda se u činjenici da su njegovi junaci veoma bliski stvarnom životu, čak postajući i “ veći od života” .Tako i u Koferu pred čitaocima promiču plastični i čarobni prizori lenjingradskog života, u čijem okružju svoje mesto nalaze studenti, boemi, umetnici, šverceri, radnici, tragajući uz tragično komične sudare za svojim mestom pod suncem. Strankinja Kratki roman Strankinja, a Sergej Dovlatov nije pisao dugačke romane, posvećen je usamljenim Ruskinjama u Americi, sa ljubavlju, tugom i nadom. To je potresna priča o tegobnim i teskobnim danima koje u stranoj zemlji doživljavaju ljudi koji su u nju došli sa nadom i željom da krenu u novi život, ispunjeni gorkim talogom neispunjenih želja. Roman u sebi sadrži i mnogo od ličnog iskustva Dovlatova, jer je ovaj pisac emigrirao u SAD 1978. godine i odlično je poznavao milje ruske emigracije. U tom gotovo začaranom krugu kreću se i junaci Strankinje, a Dovlatov njihov svet slika sa blagom ironijom i humorom. Sergej Dovlatov (1941-1990) bio je pisac i novinar iz Sovjetskog Saveza koji je najveći i najuspešniji deo stvaralačke karijere proveo u Sjedinjenim Američkim Državama. Usled političkih okolnosti, rad Sergeja Dovlatova bio je nepriznat i cenzurisan u ideološkim okvirima koje je nametala dominantna Komunistička partija u Sovjetskom Savezu, te odlučuje da napusti svoju zemlju i preseli se u Sjedinjene Američke Države. U Americi stiče veliku popularnost, veliku čitalačku publiku i osvaja brojne nagrade. Reformisanje društvenog sistema koje je nastupilo sa Mihailom Gorbačovim doprinelo je njegovoj liberalizaciji, a u tom kontekstu i dela Sergeja Dovlatova postaju dostupna ruskoj čitalačkoj publici. Danas se Sergej Dovlatov ubraja u kategoriju najboljih ruskih pisaca druge polovine dvadesetog veka. Detinjstvo i mladost Sergej Dovlatov rođen je u gradu Ufa u istočnom delu Rusije, gde se njegova porodica nalazila od početka Drugog svetskog rata. Majka Sergeja Dovlatova, Nora Isakovič imala je jermensko poreklo i bila je glumica u predratnom Lenjingradu (danas Sankt Peterburg). Njegov otac takođe je bio deo lenjingradskog umetničkog miljea. Donat Isakovič Mečik, inače Jevrejin, bio je pozorišni reditelj. Nakon razvoda, Nora Isakovič se preudala, a Sergej je preuzeo prezime svog očuha po kome je i ostao poznat[1]. Školovanje Srednju školu je završio u Lenjingradu 1958. godine. Nakon toga upisao je Filološki fakultet, odsek za finski jezik na Univerzitetu u Lenjingradu, ali je već na drugoj godini studija bio izbačen sa fakulteta. Tokom dvogodišnjeg studiranja Dovlatov je stekao brojna poznastva. Družio se sa čuvenim ruskim piscima Josifom Brodskim i Evgenijem Reinom. U periodu 1960-62. godine bio je u braku sa svojom prvom suprugom i koleginicom Asjom Pekurovskajom[2]. Već 1963. godine oženio se Elenom Ritman sa kojom je imao dvoje dece[3]. Vojna služba Nakon napuštanja fakulteta, Dovlatov je bio regrutovan u vojsku i jedno vreme obavljao dužnost čuvara sovjetskog logora na severu zemlje[4]. Na ovom iskustvu autora zasnovano je njegovo delo Zona koje se sastoji iz četrnaest priča iz života robijaša i njihovih čuvara[5]. Posle 1965. godine prestaje sa služenjem sovjetskoj armiji, vraća se u Lenjingrad i ponovo se okreće književnosti i pisanju. Tokom boravka u Lenjingradu pohađao je večernje kurseve iz oblasti novinarstva, ali nikada nije stekao fakultetsku diplomu[6]. U želji da se ostvari u ulozi profesionalnog pisca radio je kao novinar i urednik za nekoliko izdavačkih kuća[7]. Delatnost u Sovjetskom Savezu Nakon Lenjingrada Dovlatov odlazi u Estoniju gde se nadao da će pronaći više slobode izražavanja, iako je još uvek bio na tlu Sovjetskog Saveza. U periodu od 1972-1975. godine Dovlatov se u Talinu bavio bavio novinarstvom. Bio je dopisnik tamošnjih novina Sovjetska Estonija i Večernji Taljin i bezuspešno pokušavao da objavi svoje priče[8]. Nakon ponovnog profesionalnog razočaranja nalazi novo zanimanje, te je jedno vreme radio kao turistički vodič u Puškinovom parku u selu Mihajlovsko[9]. Pisanje Sergeja Dovlatova stilski i sadržinski se nije moglo uklopiti u opšteprihvaćena načela u književnosti Sovjetskog Saveza 60-ih godina, a koja su se odnosila na veličanje ideologije Komunističke partije. U Sovjetskom Savezu je postojao značajan broj dela koja se nisu smela publikovati. Iz tog razloga Dovlatov, i mnogi drugi umetnici su nalazili alternativne načine nezavisnog i tajnog izdavanja svojih dela (samizdat)[10]. Njegova dela su već bila poznata na Zapadu jer su 1976. godine Dovlatovljeve priče bile objavljivane u prestižnim časopisima: Tajm, Mi i Kontinent. Kada je KGB o tome bio obavešten Dovlatov je bio izključen iz Unije sovjetskih pisaca[11]. Označen kao ideološki nepodoban i nepriznat u rodnoj zemlji, Dovlatov 1979. godine odlazi u Sjedinjene Američke Države. Život i rad u SAD Sergej Dovlatov je bio pripadnik „trećeg talasa“ migranata iz Sovjetskog Saveza koji je trajao tokom pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. O tome rečito govori njegov roman Strankinja[12]. Veoma brzo, Dovlatov je postao jedan od najpoznatijih pripadnika ruske emigracije u Americi. Živeo je u Njujorku gde je uređivao ruski emigrantski list Novi Amerikanac, a takođe je radio za Radio Slobodu[13]. Još značajnija je za njega bila mogućnost da slobodno piše i objavljuje svoja dela. Tokom dvanaest godina života u emirgraciji objavio je dvanaest knjiga na ruskom jeziku koje su u međuvremenu prevedene na 29 svetskih jezika[14]. Prva objavljena knjiga Sergeja Dovlatova na engleskom jeziku bila je Nevidljiva knjiga koja je izdata već 1979. godine[15]. Za prevod knjiga na engleski jezik sa maternjeg ruskog u velikoj meri je bila zaslužna Sergejeva ćerka Katerina[16]. Smrt Grob Sergeja Dovlatova Sergej Dovlatov je umro 24. avgusta 1990. godine od srčanog udara u 49. godini života. Sahranjen je u Njujorku. Na kraju su se ipak obistinile reči koje je izgovarao kada je napuštao Rusiju 1979. godine: Ponosićete se mnome. Sve tome vodi[17]. Dela Nevidimaя kniga - Nevidljiva knjiga, 1977. Solo na undervude: Zapisnыe knižki - Solo za undervud, 1980. Kompromiss - Kompromis, 1981. Zona: Zapiski nadziratelя - Zona, 1982. Zapovednik - Zapovednik, 1983. Marš odinokih - Marš samaca, 1983. Naši - Naši, 1983. Demarš эntuziastov - Demarš entuzijasta, 1985. Inostranka - Strankinja, 1986. Čemodan - Kofer, 1986. Predstavlenie - Izvedba, 1987. He tolьko Brodskiй: Russkaя kulьtura v portretah i v anekdotah - Ne samo Brodski: Ruska kultura kroz portrete i anegdote (koautor sa M. Volkov), 1990. Zapisnыe knižki - Zabeleške, 1990. Filial - Filijala, 1990. Odjek Vrhunac njegove uspešne karijere na Zapadu predstavlja nagrada udruženja US Pen Club, kao i činjenica da je radove objavnjivao u Njujorkeru, jednom od najprestižnijih časopisa. Na taj način je postao drugi Rus posle Vladimira Nabokova čija dela je Njujorker objavljivao[18]. U rodnom Sovjetskom Savezu tek nakon dolaska Gorbačova i proklamovane glasnosti dela Sergeja Dovlatova i drugih pisaca u emigraciji, čiji rad se nije uklapao u kalupe socrealizma, postaju dostupna tamošnjoj čitalačkoj publici. Tako rad Sergeja Dovlatova postaje veoma popularan i hvaljen i u Sovjetskom Savezu[19]. Pozitivne kritike Dovlatovljevog književnog stila dali su Kurt Vonegut, Irvin Šo i Josif Brodski. Brodski, istaknuti ruski pisac, o Dovlatovu je rekao da je to jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije[20]. Sećanje na Sergeja Dovlatova Kako bi se sećanje na Sergeja Dovlatova očuvalo, na inicijativu njegove ćerke Ketrin, pokrenuta je akcija u kojoj je sakupljeno 18.000 potpisa, te je od 2014. godine ulica u Njujorku ponela ime čuvenog pisca[21]. Život Sergeja Dovlatova bio je inspiracija reditelju Alekseju Germanu Mlađem za režiranje filma rusko-poljsko-srpske koprodukcije, Dovlatov u kome glavnu ulogu tumači srpski glumac Milan Marić. Na 68. Berlinale festivalu film je osvojio nagradu Srebrni medved za izuzetan umetnički doprinos[22]. Takođe, film se nalazi u užem izboru za nominacije za godišnju nagradu koju dodeljuje Evropska filmska akademija (EFA)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Barbara En Brenan S jasnoćom fizičara i saosećanjem nadarenog iscelitelja s petnaest godina profesionalnog iskustva i 5.000 klijenata i učenika, Barbara En Brenan predstavlja prvu opširnu studiju o ljudskom energetskom polju ljudima koji tragaju za srećom, zdravljem i svojim punim potencijalom. Naša fizička tela egzistiraju unutar jednog većeg „tela”, ljudskog energetskog polja ili aure, koje je posrednik kroz koji stvaramo svoj doživljaj stvarnosti, uključujući i zdravlje i bolest. I kroz to energetsko polje imamo moć da iscelimo sami sebe. Ovo energetsko telo – čije su postojanje naučnici tek nedavno potvrdili, ali iscelitelji i mistici dugo znaju za njega – početna je tačka svih oboljenja. U njemu se dešavaju naši najmoćniji i najdublji ljudski međusobni uticaji, odatle potiču i tu se isceljuju svi psihološki i emocionalni poremećaji. Ruke koje leče su vaš vodič ka ispunjenosti. Barbara En Brenan (rođena 19. februara 1939 u Americi) je spisateljica, duhovna isceliteljka i edukator na polju spiritualnog lečelja. 2011. godine, Votkinsov časopis („Votkins - um, telo, duh” je kvartalni ezoterični časopis koji pokriva širok spektar tema od savremene duhovnosti do misticizma i istočne filozofije)[1] smestio ju je na 94. mesto liste[2] spiritualno najuticajnijih ljudi na svetu. Obrazovanje i početak karijere Godine 1962., diplomirala je fiziku na Univerzitetu Viskonsina u Medisonu, a dve godine kasnije, na istom univerzitetu stekla je master diplomu iz oblasti atmosferske fizike.[3] Od 1970. godine (na mnogobrojnim neakreditovanim institucijama) pohađala je različite kurseve u sferi ljudskog energetskog polja. U Vašingtonu je izučavala dvogodišnji program terapijskog savetovanja u instituciji pod nazivom Zajednica holističkih osoba, nakon čega je 1978. godine završila i trogodišnji program energetike jezgra na Institutu za energetiku jezgra u Njujorku. 1979. godine u Fenišia Patvork centru (Fenišia, Njujork) upisala je i petogodišlji program duhovnog isceliteljstva. Eva i Džon Pierakos koji su osnovali sistem lične transformacije, kasnije nazvan Patvork, imali su snažan uticaj na Barbarin dalji život i rad. Nakon uspešne saradnje Brenanova je postala terapeut energetike jezgra i Patvork terapeut.[4] 1977. godine je razvila sopstvenu privatnu isceliteljsku praksu, a ubrzo nakon toga je kreirala i program obuke.[5][6] 2001. godine je doktorirala na Univerzitetu Grinvič u oblasti filozofije, kao i na univerzitetu Holos u oblasti teologije.[7] Oba instituta su neakreditovana.[8] Ideje i teorije Barbarina prva knjiga, Ruke koje leče – vodič kroz lečenje bioenergijom, smatra se klasičnim delom[9] u oblasti duhovnog isceljenja, a odštampana je u više od milion primeraka na 22 jezika. Brenanova tvrdi da za vreme seansi intuitivno dobija informacije o svojim klijentima. Ona uočava određeni obrazac koji se ponavlja u energetskim poljima različitih ljudi, a koji ukazuje na zajedničke korene njihovih problema.[6] U njenim knjigama mogu se pronaći skice ljudskih aura i energetskih polja, kao i njihovi opisi pri međljudskim interakcijama. Zastupala je teoriju o sedmoslojnom modelu ljudskog enrgetskog polja, u kom je svaki sloj pojedinačno sačinjen od različitih frekvencija i zadužen za različite funkcije. Prema njoj, čakre su primaoci i procesori univerzalne energije i neophodne su za zdravo funkcionisanje i izražavanje lične svesti i psihofizičkog sastava. Najpoznatija je po metodičkom pristupu pri lečenju energijom.[6] Kreirala je i isceljujuću metodu koju je nazvala `celokupnim isceljenjem` i koja deluje na svih sedam slojeva ljudskog energetskog polja ili aure.[4] Sedam čakri čoveka Koncept „hara” U svojoj drugoj knjizi, „Izranjanje svetlosti”, svom modelu o ljudskim energijama Barbara je dodala i model o hotimičnosti, nazvan „Hara”. Hara je osnovna jedinica građe ljudskog energetskog polja (aure) i održava ljudsko telo u materijalnoj manifestaciji sve dok životna svrha pojedinca ne bude ispunjena. Ako je hara zdrava, čovek bez teškoća deluje prirodno i u skladu sa svojom svrhom. Iz tog razloga, kao veoma važnu stavku, Barbara ističe isceljenje hare koje dovodi do isceljenja aure i konačno, isceljenja tela. U istoj knjizi govorila je i o „zvezdanom jezgru”, individualnom božanstvu čoveka koje je povezano sa univerzumom.[10] Škola duhovnog isceliteljstva Barbara Brenan 1982. druge godine zatvorila je svoju privatnu praksu u Njujorku i osnovala Školu duhovnog isceliteljstva Barbara Brenan, usmerenu obučavanju profesionalnih iscelitelja širom sveta. Od 2000. godine, škola se nalazi na Floridi i licencirana je od strane Komisije za nezavisno obrazovanje nezavisne države Floride.[11] 2003. godine, istoimena škola otvorena je i u Evropi, a njena tačna lokacija promenjana je nekolicinu puta. Prvobitno se nalazila u u Mondzeu u Austriji, nakon čega se preselila u Bad Nojenar u Nemačkoj 2006. godine, te se 2008. godine konačno vratila u Austriju u mali grad Bad Išl. 2007. godine otvorena je nova filijala u Tokiju u Japanu i zatvorena 2010. Škola Barbara Brenan odškolovala je 2700 maturanata širom sveta, preko 224 visoko kvalifikovanih nastavnika i 188 praktičara Brenan integracije. Barbara Brenan je u penziji i više ne predaje u školi, mada praktičari ove metode lečenja i dalje šire njen rad na Floridi, i planiraju globalnu ekspanziju u bliskoj budućnosti. Barbara Brenan škola takođe omogućava polaznicima neakreditovani sertifikat o stepenu obrazovanja iz oblasti Brenan nauke o isceljenju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Novo delo univerzalnog majstora naučne fantastike Isaka Asimova. Godina 2236. Zemlja i njenih stotinu svemirskih brda su prenaseljeni; vode anarhičan i društveno degenerisan život. Dve svetlosne godine udaljena, skrivena u uglu galaksije, sija zvezda slična Zemljinom Suncu, zvezda koja ima svoj planetarni sistem: Megas, Eritro i Rotor, kolonija odmetnuta od Zemlje. Zvezda se zove Nemesis i kada je otkrivena smatra se poslednjom nadom ljudske rase, novom polaznom tačkom za hrabru grupu avanturista predvođenih Janusom Pitom, briljantnom, ali megalomanskom osobom. Pit i njegovi lojalni sledbenici su se tajno odvojili od Zemljine orbite, putujući supersvetlećim u Nemetički sistem da bi tamo uspostavili novu utopiju, društvo jače, čistije i na kraju superiornije od onog ostavljenog. Međutim, Marlen, petnaestogodišnja devojčica iz Rotora, saznala je za suptilnu, ali užasnu pretnju koju Nemesis predstavlja Zemlji i njenim stanovnicima. Istina, Pit je posvetio svoj život obezbeđivanju da ova nova civilizacija postane vrhovna sila u galaksiji, bez obzira na cenu. I neće dozvoliti nikome da mu stane na put. Marlen otkriva da Nemesis ne samo da preti Zemlji, već i Rotoru, i pokušava da spase oboje. Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.

Autorke: Eva Bahovec, Jelisaveta Blagojević, Vladislava Gordić Petković, Mirjana Dokmanović, Daša Duhaček, Nađa Duhaček, Jelena Filipović, Aleksandra Izgarjan, Katarina Lončarević, Nila Kapor Stanulović, Nataša Karanfilović, Agneš Kartag Odri, Sanja Kojić Mladenov, Slobodanka Markov, Nikolina Matijević, Milesa Milinković, Anđelka Milić, Ivana Milojević, Ana Pajvančić, Marijana Pajvančić, Vanda Perović, Dragana Popović, Vesna Nikolić Ristanović, Nada Sekulić, Fuada Stanković, Gordana Stojaković, Dragana Todorović, Dubravka Valić Nedeljković, Adriana Zaharijević. Nema sumnje da je na početku XXI veka rod analitička kategorija koja se koristi kao podloga teorijskog promišljanja u gotovo svim oblastima društvenog života. Ne postoji značajnija naučno istraživačka oblast, pogotovo u društvenim naukama, gde nije došlo do promišljanja o sprezi rodnih i ostalih ključnih pitanja u okviru te oblasti. Takođe, trenutno ne postoji značajnija svetska organizacija koja se bavi društvenim problemima i problemima društvenog razvoja a da u svoj rad ne uključuje i rodnu problematiku. U mnogobrojnim publikacijama tih organizacija povezivanje rodnih odnosa, rodnih hijerarhija i ukupnog društvenog razvoja često se sreće, kao i zahtev da se postojeće rodne hijerarhije transformišu. Prva decenija XXI veka je dakle, pored ostalog, obeležena i snažnim nastojanjima raznih društvenih aktera, pre svega na međunarodnom planu ali i kod nas, da se ukinu patrijarhalne rodne hijerarhije i ostvari veća rodna ravnopravnost u raznim oblastima društvenog života. U skladu sa tim kretanjima a ujedno i kao naslednice kontrakulturnih pokreta 1960tih i akademskih ženskih studija tokom poslednje dve decenije XX veka formalno se pojavljuju rodne studije kao savremena interdisciplinarna naučno istraživačka i akademska oblast. Ova oblast je zasnovana na aktivističkim dostignućima ženskih i feminističkih pokreta i sada već više vekovnom teorijskom promišljanju rodnih odnosa i identiteta u okviru različitih feminističkih struja i orijentacija. Uvod u rodne teorije tematski zbornik je prvi sistematičan pregled tih teorijskih struja i orijentacija unutar feminizma na srpskom jeziku, od pojave klasičnog liberalnog feminizma u XVIII i XIX veku pa do savremenih teorijskih pristupa. Pored klasičnog i savremenog liberalnog feminizma, zbornik daje pregled još dvanaest različitih teorijskih orijentacija, zaključno sa najsavremenijim promišljanjima roda u okviru kvir teorije, ekofeminizma i kiberfeminizma. Sam zbornik je organizovan u tri celine. Prvi deo se usmerava na istorijski i društveni kontekst u kome su ženski pokret, feminističke teorije i ženske i rodne studije nastale. U prvom delu zbornika se takođe razmatraju osnovne filozofske postavke koje stoje iza feminizma (feministička epistemologija), način na koji se do ovih postavki došlo (feministička metodologija) i sa kojim ciljem (feministička praksa). Čitav vek i više je trajalo razvijanja ovih teorijskih i metodoloških postavki i praktičnih strategija sa ciljem stvaranja društvene promene, u kontekstu zapadnog, našeg i globalnog društva, pa je to logično dovelo i do raznovrsnosti u feminističkim perspektivama i pristupima. Poznavanje ovih različitih orijentacija je bitno jer te orijentacije predlažu različite strategije i rešenja vezano za konkretne društvene probleme. Njihovo poznavanje je i ključno kako bi se teorija i dalje razvijala i neke već razrešene dileme ne bi ponovo javljale. Četrnaest poglavlja u drugom delu stoga razmatra pojedinačne orijentacije i glavne teorijske doprinose nekoliko najpoznatijih autorki u okviru tih orijentacija. Treći deo zbornika se odnosi na praktičnu primenu raznovrsnih feminističkih orijentacija na konkretnu problematiku, što je i u skladu sa feminističkim epistemološkim principom o povezanosti teorije i prakse, gde teorija informiše praksu a praksa konstantno preispituje teoriju. Problematika koja se u trećem delu zbornika razmatra uključuju teme kao što su politika, pravo, obrazovanje, ekonomija, nasilje, seksualnost, identitet, multikulturalnost, invalidnost, književnost, jezik, umetnost, ekologija i mediji. Ovakvo sumiranje dosadašnjih saznanja iz oblasti rodne analize i rodnih studija koje zbornik nudi je ključno kako bi se bolje razumeli neki sadašnji i budući tokovi razvoja društva generalno a pogotovo tendencija smanjenja odnosno ojačavanja patrijarhalnog, ili alternativno, društva rodne ravnopravnosti. Sistematizacija je bitna i kako bi se omogućila dalja nadogradnja na već stvoreni fond znanja. Trideset i dva poglavlja u ovom zborniku kao i u njima citirana literatura koja je do sada objavljena na srpskom jeziku svedoči i o tome da bavljenje rodnom problematikom u Srbiji ima dugu istoriju i doseg, a na početku druge decenije XXI veka uzima i sve više maha. Trenutno nema indikacija da će se ovakav zamah prekinuti. Naprotiv, možemo očekivati da će uloga rodnih studija, u analizi odnosa moći, rodnih i društvenih hierarhija, rodnih fenomena i režima kao i društvene promene i razvoja, zapravo sve više dobijati na značaju. Ivana Milojević (1967, Novi Sad), honorarna redovna profesorka Univerziteta Sunshine Coast u Australiji, gde predaje predmete Rod i kultura i Uvod u studije mira i konflikta, kao i gostujuća profesorka Centra za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu. Bavi se sociologijom obrazovanja, mirovnim, rodnim i studijama budućnosti. Pored šezdesetak članaka u knjigama, časopisima i enciklopedijama iz oblasti kojima se bavi, autorka je i “Educational Futures: Dominant and Contesting Visions” (Routledge, 2005); koautorka “Moving Forward: Teachers and Students Against Racism” (Eleanor Curtain, 2001), kourednica knjiga “The Futures of Education: Pedagogies for an Emergent World”; “Neohumanist Educational Futures: Liberating the Pedagogical Intellect”; “Get Wise: Surpassing Educational Norm” i specijalnog tematskog broja Feminism/Gender časopisa Futures (Elsevier, 2008). U periodu od 2003-2006 bila je članica Ženskog multikulturalnog savetodavnog odbora pri vladi Kvinslenda, Australija, od 2004-2008 članica izvršnog odbora World Futures Studies Federation, a trenutno je članica Peace Education Comission Council pri International Peace Research Foundation i članica Scientific Committee, Millennia 2015: Women as Actors of Development for the Global Challenges. www.metafuture.org Slobodanka Markov (1945, Valjevo), redovna profesorka Univerziteta u Novom Sadu. Predaje Sociologiju, Sociologiju obrazovanja i Preduzetnički menadžment na Prirodno-matematičkom fakultetu. U Centru za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu angažovana je na diplomskim master i doktorskim studijama, na kojima drži kurseve: Metode rodnih istraživanja, Žene i društvena moć i Ekonomska uloga žena u modernom društvu. Oblasti istraživanja: rodni fenomeni, posebno žensko preduzetništvo i preduzetništvo mladih, obrazovanje. Objavila je tri knjige, dva udžbenika i preko sedamdeset radova u domaćim i stranim publikacijama. Bila je rukovodilac Centra za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu (2008 – 2010). Aktivistkinja je u ženskim nevladinim organizacijama: Ženske studije i istraživanja “Mileva Marić Ajnštajn”, Akademija ženskog preduzetništva i članica Ženske vlade. Dobitnica je Nagrade za rezultate u oblasti ravnopravnosti polova Izvršnog veća AP Vojvodine za 2010. godinu. Sadržaj Predgovor (Slobodanka Markov) Uvod (Ivana Milojević) Deo I Feministički talasi i orijentacije 1.1. Tri talasa feminizma, istorijski i društveni kontekst (Ivana Milojević) 1.2. Feministička epistemologija i metodologija (Ivana Milojević ) 1.3. Feministički talasi, orijentacije i pokret u jugoslovenskom i srpskom društvu XX veka (Anđelka Milić) 1.4. Prilog za istoriju ženskog pokreta u Vojvodini i Srbiji u XIX i XX veku (Gordana Stojaković) Deo II Feminizmi: pregled pojedinačnih orijentacija 2.1. Klasični liberalni feminizam (Daša Duhaček) 2.2. Anarhistički feminizam (Vanda Perović) 2.3. Egzistencijalistički feminizam (Eva Bahovec) 2.4. Liberalni feminizam u XX veku (Katarina Lončarević) 2.5. Radikalni feminizam (Adriana Zaharijević) 2.6. Marksistički i socijalistički feminizam (Anđelka Milić) 2.7. Psihoanalitički feminizam (Nikolina Matijević, Nila Kapor Stanulović i Ivana Milojević) 2.8. Francuski poststrukturalni feminizam (Nada Sekulić) 2.9. Postmoderni feminizam (Jelisaveta Blagojević i Katarina Lončarević) 2.10. Multikulturani feminizam (Aleksandra Izgarjan) 6,199 2.11. Postkolonijalna teorija i globalni feminizam (Nataša Karanfilović) 2.12. Kvir teorija i feminizam (Dragana Todorović) 2.13. Ekofeminizam (Dragana Popović) 2.14. Kiberfeminizam (Ivana Milojević ) Deo III Teme – ROD i: 3.1. POLITIKA (Marijana Pajvančić i Ana Pajvančić) 3.2. PRAVO (Mirjana Dokmanović) 3.3. OBRAZOVANJE (Dragana Popović i Nađa Duhaček) 3.4. EKONOMIJA (Fuada Stanković i Slobodanka Markov) 3.5. NASILJE (Vesna Nikolić Ristanović) 3.6. SEKSUALNOST (Dragana Todorović) 3.7. IDENTITET (Daša Duhaček) 3.8. MULTIKULTURALNOST (Agneš Kartag Odri) 3.09. INVALIDNOST (Milesa Milinković) 3.10. KNJIŽEVNOST (Vladislava Gordić Petković) 3.11. JEZIK (Jelena Filipović) 3.12. UMETNOST (Sanja Kojić Mladenov) 3.13. EKOLOGIJA (Dragana Popović) 3.14. MEDIJI (Dubravka Valić Nedeljković)

Исак Асимов: ОБЛУТАК НА НЕБУ Издавач: SPHERE BOOKS, Лондон, 1978.фод. Меки повез, 186 страна, енглески језик, латиница. Очувано као на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ `Исак Асимов (енгл. Isaac Asimov), крштено име Исак Јудович Озимов (рус. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Петровичи, 2. јануар 1920 — Њујорк, 6. април 1992), био је амерички писац научне фантастике и биохемичар руско-јеврејског порекла. Рођен је у Петровичима у Смоленској области, СССР, али је са родитељима емигрирао у САД када му је било три године, населивши се се у Бруклину у Њујорку. Исак Асимов је дипломирао хемију на универзитету Колумбија 1939 коју је и докторирао 1948. године. Написао је велики број дела, преко 500 књига и преко 90.000 разгледница и писама из области науке, криминалистичке књижевности и научне фантастике. Његове књиге су објављене у 9 од 10 главних категорија Дјуијеве децималне класификације. Поред Роберта А. Хајнлајна и Артура Ч. Кларка, Асимов се сматрао једним од Велике Тројке писаца научне фантастике. Најпознатије дело му је Задужбина, поред којег су значајна дела и Галактичко царство и Робот. Био је дугогодишњи члан Менсе. Астероид 5020 Асимов, кратер Асимов на планети Марс и једна основна школа у Бруклину добили су име у његову част. Био је председник Америчке хуманистичке асоцијације. Биографија Младост Асимови родитељи су били Ана Рејчел и Џуда Асимов, млинари јеврејског порекла. Исак је добио име по мајчином оцу Исаку Берману. Када је рођен, његова породица је живела у Петровичима код Климовича у данашој Смоленској области у Русији. Као беба 1921. године Исак Асимов и још 16 деце у Петровичима су добили упалу оба плућна крила и само је он преживео. Имао је млађу сестру Марцију (17. јун 1922.- 2. април 2011) и млађег брата Стенлија (25. јул 1929. -16. август 1995), који је био потпредседник Њујорк Њуздеја. Са породицом се преселио у САД 3. фебруара 1923, када је имао три године. С обзиром да су његови родитељи увек говорили хебрејским и енглеским језиком, никад није научио руски језик, али је и даље течно говорио на хебрејском као и на енглеском. Сам је научио да чита у својој петој години, а у школу је пошао годину дана раније пошто му је мајка лажирала датум рођења. Постао је амерички држављанин 1928. године, када је имао осам година. Породица Асимов је држала продавницу слаткиша са новинама и магазинима, што је Исак означио кључним за љубав према писаној речи. Образовање и каријера Асимов је похађао државне школе у Њујорку са 5 година, укључујући Мушку гимназију у Бруклину. Дипломирао је са 15 година и започео је студирање на Градском колеџу у Њујорку. Након одређеног времена, прихватио је стипендију Колумбија Универзитета за младе Јевреје и прешао на Сет Лоу Јуниор Факултет, Колумбија Универзитета. Асимов је после првог семестра са зоологије прешао на хемију, пошто није прихватао `експерименте на мачкама `. После затварања Сет Лоу колеџа, своје испите је завршио у склопу универзитетских курсева (касније Колумбијски универзитет општих студија) 1938. Након два круга одбијања од стране медицинских школа, 1939. године, Асимов се пријавио на дипломски програм хемије у Колумбији. У почетку одбачен и потом прихваћен само на пробној основи, завршио је мастер студије хемије 1941. године, а 1948. године стекао је докторат из биохемије. У периоду између стицања ова два признања, Асимов је провео три године током Другог светског рата радећи као цивилни хемичар на експерименталној постаји морнаричког ваздухопловства у Филаделфији, живећи у делу Волнут Хил у западној Филаделфији од 1942. до 1945. године. По завршетку доктората, Асимов се запослио на Медицинском факултету у Бостону 1949. године са платом од 5.000 долара (еквивалентно 51.510 долара у 2017. години). Међутим, до 1952. године, он је зарадио више новца као писац него на универзитету, па је на крају престао да ради на истраживању, ограничавајући своју универзитетску улогу на предавање студентима. Године 1955. године је унапређен у ванредног професора, а 1979. године универзитет је похвалио његово писање промовишући га у редовног професора биохемије. Лични живот Асимов је оженио Гертруду Блугерман (1917, Торонто, Канада — 1990, Бостон, САД) 26. јула 1942. године, коју је упознао на слепом састанку исте године. Пар је живео у стану у западној Филаделфији, док је Асимов био запослен у Филаделфијској морнарици са два сарадника (Роберт А. Хеинлеин и Л. Спраг де Камп). За време рата Гертруда се вратила у Бруклун, где се Исак доселио 1946. године. На лето 1948. године преселили су се на Мехтену да би се маја 1949. пребацили у Бостон, а затим у оближње предграђе Сомервил у јулу 1949, те Волтхему у мају 1951, и на крају Вест Њутону 1956. Имали су двоје деце, Давида (рођен 1951) и Робина Јоана (рођен 1955. године). Исак и Гертруда су се раздвојили 1970. а Асимов се преселио назад у Њујорк, овог пута на Западну страну Менхетна, где је живео до краја живота. Пошто се развео 1973, његова друга жена постала је писац, психијатар и психианалитичар Џенет Опал Џепсон. Асимов је био клаустрофил: уживао је у малим, затвореним просторима. Поседовао је штанд у подземној станици у Њујорку у коме је волео да чита књиге уз звук возова. Асимов је описао Карла Сајгана као једног од двоје људи које је упознао и чији је интелект надмашио његов. Други, тврди он, био је стручњак за рачунарске науке и вештачку интелигенцију Марвин Мински. Године 1984, Америчка хуманистичка асоцијација (АХА) га је именовала Хуманистом године. Болест и смрт Године 1977. Асимов је претрпео срчани удар. Умро је од сиде, јер је 1983. године био заражен вирусом ХИВ-а преко трансфузије коју је добио док је био на операцији срца. Та чињеница је објављена тек десет година после његове смрти. Књижевни рад Постоје четири Асимовљева закона роботике која важе и данас, а гласе: 0. Робот не сме нашкодити човечанству, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човечанству. 1. Робот не сме нашкодити човеку, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човеку, осим када је то у супротности с нултим законом. 2. Робот мора слушати људске наредбе, осим ако су оне у супротности са нултим или првим законом. 3. Робот треба штитити свој интегритет, осим када је то у супротности са нултим, првим или другим законом. Асимов је за своје најбоље дело сматрао причу Последње питање из 1956. године. Током 1964. понудио је своје виђење света 2014. године.[ Цитати „Живот је угодан. Смрт је мирна. Прелаз је тај који нас брине.” „Никад немој дозволити да ти осећај морала засмета да учиниш оно што је исправно.” „Не бојим се рачунара, бојим се њихове одсутности.” „Свакакве се рачунарске грешке појављују. Били бисте изненађени бројем лекара који тврде да лече мушке труднице.” „Ја не читам брзо, ја брзо разумем.” „Не верујем у живот после смрти зато што не морам провести цели живот бојећи се пакла или још горе — раја. Ма каква год је мучења била у паклу, мислим да би до сада у рају била много гора.” „Пишем због истог разлога због којег и дишем — да то не чиним, умро бих.” „Они људи који мисле да знају све велики су гњаватори нама који стварно све знамо.” „Када некога увредимо, назовемо га животињом. Окрутније би било намерно га назвати човеком.” „Лоша идеја добро написана ће бити боље прихваћена од лоше написане али добре идеје.” „Насиље је последње уточиште неспособних.” Библиографија Циклус о роботима Челичне пећине (The Caves of Steel) (1954) Сабрани роботи (The complete robot) (1982) Голо Сунце (The Naked Sun) (1957) Роботи зоре (The Robots of Dawn) (1983) Роботи и Царство (Robots and Empire) (1985) Позитронски човек (The Positronic Man) (1992) - заједно са Робертом Силвербергом Циклус о Царству Слепа улица (Blind alley) (1945) Шљунак на небу (Pebble in the Sky) (1950) Звезде, прах небески (The Stars, Like Dust) (1951) Свемирске струје (The Currents of Space) (1952) Циклус о Задужбини Задужбина (Foundation) (1951) Задужбина и Царство (Foundation and Empire) (1952) Друга Задужбина (Second Foundation) (1953) На рубу Задужбине (Foundation`s Edge) (1982) Задужбина и Земља (Foundation and Earth) (1986) Прелудијум за Задужбину (Prelude to Foundation) (1988) У сусрет Задужбини (Forward the Foundation) (1991) Романи ван циклуса Ја, робот (I, Robot) (1950), збирка приповедака Крај вечности (The End of Eternity) (1955) Богови лично (The Gods Themselves) (1972) Немезис (Nemesis) (1989) Спуштање ноћи (Nightfall) (1990) The Ugly Little Boy (1992) Популарна наука Истраживања Земље и Космоса (Exploring the Earth and the Cosmos) (1982) Isaac Asimov`s Guide to Earth and Space (1991)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor:: Suzan Mejklin Stivenson Žanrovi:: Udžbenici i priručnici, Za roditelje Izdavač:: Propolis Books Godina izdanja:: 2021. Broj strana: 287 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Svaka kultura poseduje mudrost, ali je u modernim vremenima veliki deo te mudrosti izgubljen. Komunikacija plačem kod beba, upijajući um, razvoj pokreta, razvoj govora i drugi jezik, ujedanje, mašta, laganje, vrednovanje umetničkih dela, urođena ljubav prema prirodi… neke su od tema Montesori priručnika, čiji je cilj da pomogne roditeljima da otkriju i podrže mentalne, fizičke i emocionalne potrebe deteta u prve tri godine života. Maria Montessori (ital. Maria Montessori, rođena 31.8. 1870. u Kjaravaleu, u Italiji, preminula 6.5. 1952. u Nordviku, u Holandiji) bila je italijanska lekarka, obrazovni radnik i pedagog, filozof i filantrop; najpoznatija je po svom obrazovnom sistemu „Montessori“, koji se odnosi na djecu od rođenja do adolescencije. Njene obrazovne metode se danas primenjuju u velikom broju državnih i privatnih vrtića, osnovnih i srednjih škola širom svijeta. Školovanje Marija Montessori je rođena u Kjaravaleu, u provinciji Ankona, u Italiji. Njen otac, Alesandro, bio je računovođa, a majka, Renilde Stopani, bila je takođe dobro obrazovana i gajila je ljubav ka književnosti. Kada je imala 5 godina, porodica se preselila u Rim. Po završetku osnovne škole nastavila je školovanje na Regionalnom tehničkom institutu „Leonardo da Vinči“, sa namjerom da postane inženjer. U to vrijeme, kada su se žene uglavnom bavile društvenim naukama, to nije bilo uobičajeno. Do mature su se njene želje izmijenile, te je sada željela da upiše medicinski fakultet. Iako su je roditelji nagovarali da se počne baviti obrazovnim radom, tj. da postane nastavnik u školi, ona je čvrsto ostala pri svojoj odluci da postane ljekar. Pored njenih roditelja, međutim, ni tadašnje društvo nije bilo spremno na takvo nešto: na medicinskom fakultetu svi studenti su bili muškarci i Mariji je odbijen upis. Nakon neuspješnog razgovora sa profesorom, Marija se nije predala i navodno mu je odgovorila: „Ja znam da ću postati ljekar.“[1] Montessori se upisala na Univerzitet u Rimu, na odseku za fiziku, matematiku i prirodne nauke gde je posle dve godine diplomirala. Na osnovu te diplome je bez problema upisala medicinski fakultet i tako postala prva ženska osoba u Italiji koja je završila medicinski fakultet, na Univerzitetu „La Sapijenca“ u Rimu. Rad Počeci Odmah nakon što je kao vrlo dobar student diplomirala, u julu 1896. godine, Montessori se zaposlila u bolnici „San Đovani“ u sklopu univerziteta. Iste godine je dobila molbu da predstavlja Italiju na Međunarodnom kongresu za prava žena, na kojem je u svom govoru zastupala društvene reforme po kojima žene treba da imaju ista prava kao i muškarci.[1] Novinar koji je izvještavao sa kongresa upitao ju je kako pacijenti reaguju na ženskog ljekara, na šta je ona odgovorila da „oni osjećaju kad neko zaista brine o njima... samo viši slojevi imaju predrasude po kojima žena ne može voditi koristan život“[2] U novembru 1896. godine je primljena kao asistent u bolnici „Santo Spirito“ u Rimu. Tu je uglavnom radila sa siromašnima i, naročito, sa njihovom djecom. Njen rad je zapažen kao „brižljiv“, dok se starala da budu nahranjeni i na toplom, prepoznavala njihove bolesti i liječila ih. Godine 1897. je dobrovoljno pristupila istraživačkom programu u psihijatrijskoj klinici Univerziteta u Rimu, gdje je radila sa Đuzepeom Montesanijem, sa kojim će kasnije razviti ljubavnu vezu. Postavši član univerzitetske psihijatrijske klinike, Montessorijeva je ubrzo počela da se zanima za obrazovanje „retardiranih“ i „nazadnih“. Kada je jedan od vaspitača dječijeg odjeljenja sa gađenjem komentarisao da djeca kupe mrve sa poda i jedu ih, Montessori je shvatila da ta djeca, ne imajući nikakvog namještaja u skromnim prostorijama u kojima su obitavala, vape za čulnom motivacijom i aktivnošću ruku, što je takođe pogoršavalo njihovo stanje. Tokom 1897. i 1898. godine Montessori je pokušala proširiti svoja znanja pohađanjem kurseva pedagogije, čitajući Rusoa, Pestalocija i Frebela. Oko 60 godina ranije, Frebel je razvio dječiji vrtić u kojem je naglasak bio na dječijoj igri u ranom dobu života. U toj školi Frebel je razvio niz obrazovnih igračaka koje je nazivao „darovima“, a koji su i kasnije ostali poznati kao „Frebelovi darovi“. U toku 1898. godine rad Marije Montessori sa djecom zaostalom u razvoju je počeo da pridobija više pažnje u naučnim krugovima. Pozvana je da održi predavanje na obrazovnom kongresu u Torinu o obuci hendikepiranih lica. Tu je zastupala spornu teoriju da nedostatak odgovarajućeg staranja o nazadnoj i psihički uznemirenoj djeci uzrokuje njihovo kasnije prestupništvo. Nakon ovog događaja, Montessori se sljedeće godine obratila Nacionalnom pedagoškom kongresu, predstavljajući svoje viđenje reforme društva i političke ekonomije kroz reformu školovanja. Ova ideja se i kasnije održala kod Montessorijeve tokom cijelog njenog života....

Odlično stanje Omotač kao na slikama, zacepljenje se može zakrpiti s unutrašnje strane Isak Istrazivanje Zemlje i kosmosa Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), kršteno ime Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar rusko-jevrejskog porekla.[1][2] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR, ali je sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine[1], naselivši se se u Bruklinu u Njujorku. Isak Asimov je diplomirao hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939 koju je i doktorirao 1948. godine. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Djuijeve decimalne klasifikacije[3]. Pored Roberta A. Hajnlajna i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od Velike Trojke pisaca naučne fantastike. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot.[4] Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost[uredi | uredi izvor] Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, mlinari jevrejskog porekla. Isak je dobio ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča u današoj Smolenskoj oblasti u Rusiji. Kao beba 1921. godine Isak Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila i samo je on preživeo. Imao je mlađu sestru Marciju (17. jun 1922.- 2. april 2011)[6] i mlađeg brata Stenlija (25. jul 1929. -16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 3. februara 1923, kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili hebrejskim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na hebrejskom kao i na engleskom. Sam je naučio da čita u svojoj petoj godini, a u školu je pošao godinu dana ranije pošto mu je majka lažirala datum rođenja. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Porodica Asimov je držala prodavnicu slatkiša sa novinama i magazinima, što je Isak označio ključnim za ljubav prema pisanoj reči.[8] Obrazovanje i karijera[uredi | uredi izvor] Asimov je pohađao državne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi,[9] završio je master studije hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije.[10] U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine.[11][12] Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini).[13] Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. Godine 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora, a 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije.[14] Lični život[uredi | uredi izvor] Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada — 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine, koju je upoznao na slepom sastanku iste godine.[15] Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Za vreme rata Gertruda se vratila u Bruklun, gde se Isak doselio 1946. godine. Na leto 1948. godine preselili su se na Mehtenu da bi se maja 1949. prebacili u Boston, a zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, te Volthemu u maju 1951, i na kraju Vest Njutonu 1956.[16] Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine).[17] Isak i Gertruda su se razdvojili 1970. a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja života. Pošto se razveo 1973, njegova druga žena postala je pisac, psihijatar i psihianalitičar Dženet Opal Džepson.[18] Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sajgana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. Godine 1984, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine.[4] Isak Asimov sa Robertom A. Heinleinom i L. Spragom de Kampom Bolest i smrt[uredi | uredi izvor] Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.[19] Književni rad[uredi | uredi izvor] Postoje četiri Asimovljeva zakona robotike koja važe i danas, a glase: 0. Robot ne sme naškoditi čovečanstvu, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čovečanstvu. 1. Robot ne sme naškoditi čoveku, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čoveku, osim kada je to u suprotnosti s nultim zakonom. 2. Robot mora slušati ljudske naredbe, osim ako su one u suprotnosti sa nultim ili prvim zakonom. 3. Robot treba štititi svoj integritet, osim kada je to u suprotnosti sa nultim, prvim ili drugim zakonom. Asimov je za svoje najbolje delo smatrao priču Poslednje pitanje iz 1956. godine. Tokom 1964. ponudio je svoje viđenje sveta 2014. godine.[20] Citati[uredi | uredi izvor] „Život je ugodan. Smrt je mirna. Prelaz je taj koji nas brine.” „Nikad nemoj dozvoliti da ti osećaj morala zasmeta da učiniš ono što je ispravno.” „Ne bojim se računara, bojim se njihove odsutnosti.” „Svakakve se računarske greške pojavljuju. Bili biste iznenađeni brojem lekara koji tvrde da leče muške trudnice.” „Ja ne čitam brzo, ja brzo razumem.” „Ne verujem u život posle smrti zato što ne moram provesti celi život bojeći se pakla ili još gore — raja. Ma kakva god je mučenja bila u paklu, mislim da bi do sada u raju bila mnogo gora.” „Pišem zbog istog razloga zbog kojeg i dišem — da to ne činim, umro bih.” „Oni ljudi koji misle da znaju sve veliki su gnjavatori nama koji stvarno sve znamo.” „Kada nekoga uvredimo, nazovemo ga životinjom. Okrutnije bi bilo namerno ga nazvati čovekom.” „Loša ideja dobro napisana će biti bolje prihvaćena od loše napisane ali dobre ideje.” „Nasilje je poslednje utočište nesposobnih.” Bibliografija[uredi | uredi izvor] Ciklus o robotima Čelične pećine (The Caves of Steel) (1954) Sabrani roboti (The complete robot) (1982) Golo Sunce (The Naked Sun) (1957) Roboti zore (The Robots of Dawn) (1983) Roboti i Carstvo (Robots and Empire) (1985) Pozitronski čovek (The Positronic Man) (1992) - zajedno sa Robertom Silverbergom Ciklus o Carstvu Slepa ulica (Blind alley) (1945) Šljunak na nebu (Pebble in the Sky) (1950) Zvezde, prah nebeski (The Stars, Like Dust) (1951) Svemirske struje (The Currents of Space) (1952) Ciklus o Zadužbini Zadužbina (Foundation) (1951) Zadužbina i Carstvo (Foundation and Empire) (1952) Druga Zadužbina (Second Foundation) (1953) Na rubu Zadužbine (Foundation`s Edge) (1982) Zadužbina i Zemlja (Foundation and Earth) (1986) Preludijum za Zadužbinu (Prelude to Foundation) (1988) U susret Zadužbini (Forward the Foundation) (1991) Romani van ciklusa Ja, robot (I, Robot) (1950), zbirka pripovedaka Kraj večnosti (The End of Eternity) (1955) Bogovi lično (The Gods Themselves) (1972) Nemezis (Nemesis) (1989) Spuštanje noći (Nightfall) (1990) The Ugly Little Boy (1992) Popularna nauka Istraživanja Zemlje i Kosmosa (Exploring the Earth and the Cosmos) (1982) Isaac Asimov`s Guide to Earth and Space (1991)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj članak je o knjizi L. Rona Habarda, prvi put objavljenoj 1950. godine. Za opštu strukturu i praksu poznatu kao Dijanetika, vidi Dijanetika. Dijanetika: Moderna nauka o mentalnom zdravlju (ponekad se termin skraćuje kao DMNMZ ) je knjiga L. Rona Habarda o Dijanetici, sistemu psihoterapije koje je on razvio iz kombinacije ličnog iskustva, osnovnih principa istočnjačke filozofije i rada psihoanalitičara kao što je Sigmund Frojd.[1] Knjiga je kanonski tekst o sajentologiji.[2] Neformalno se ova knjiga naziva Knjiga Jedan.[3] Knjiga je uticala na formiranje pokreta koji je kasnije definisao sebe religijom, 1950. godine. Od 2013. godine publikacija Nova Era, međunarodna izdavačka kuća Habardovih dela, prodaje ovu knjigu na engleskom jeziku i na preko pedeset drugih jezika. U ovoj najprodavanijoj knjizi,[4][5] Habard je napisao da je izolovao „ Dinamički princip postojanja,” koji naziva „ Opsatnak”, i predstavlja svoj opis u ljudskom umu. On identifikuje izvor ljudske devijantnosti, kao „ reaktivni um”, normalno sakriven, ali uvek svesni deo mozga, i u izvesnim traumatskim sećanjima (engramima) koji se takođe tu nalaze. Dijanetika opisuje „ savetovanje” (ili tehnike revizije) za koje Habard tvrdi da će osloboditi osobu od engrama i da pruže ogromne terapijske dobrobiti. Habarda su kritikovali naučnici i profesionalci iz oblasti medicine, koji tvrde da on iznosi svoje tvrdnje površno naučnim jezikom i bez dokaza. Uprkos ovome, Dijanetika se pokazala kao veliki komercijalni uspeh nakon objavljivanja, iako su zaposleni u knjižari B. Dalton naveli da je sve te cifre preuveličao Habardov izdavač koga su kontrolisali Sajentolozi, čije grupe Sajentologa su kupovale na desetine ili čak na stotine kopija Habardovih knjiga i koji su iste knjige preprodavali natrag knjižarama.[6] Pozadina Pre objavljivanja Dijanetike, L. Ron Habard je bio plodan pisac za petparačke časopise. Pohađao je fakultet za inženjering na Univerzitetu Džordž Vašington, ali nije diplomirao.[7] Prema Habardu, ideje o dijanetici razvile su se tokom dvanaest godina istraživanja, iako je mnogo njegovih prijatelja u to vreme govorilo da je to nešto potpuno nerealno.[7] Prvo javno predstavljanje tih ideja je bio članak u petparačkom magazinu Neverovatna naučna fantastika, pod naslovom „ Dijanetika - nova nauka uma”, koji se pojavio nekoliko nedelja pre objavljivanja knjige ali je objavljen u majskom 1950. izdanju magazina, istog meseca kada je i knjiga objavljena, članak dužine knjige je kasnije objavljen kao knjiga Dijanetika: evolucija nauke.[8] Ovaj veliki publicitet je stvorio toliko interesovanje da je do aprila 1950. Habard i urednik časopisa Neverovatna naučna fantastika Džon V. Kampbel, sa ostalim zainteresovanim stranama osnovao Fondaciju pod nazivom Habardova dijnanetička istraživanja.[9] Habard je tvrdio da je napisao Dijanetiku za tri nedelje.[10] Brzini njegovog pisanja pomagala je i specijalna pisaća mašina koju je imao, koja je prihvatala papir u kontinuelnoj rolni i koja je imala obeležene tastere za automatsko kucanje tipičnih reči kao što su the ili but.[7] Ta mašina se zove Remington mašina, koja je izložena u mestu Bej Hed, u Nju Džerziju kući hodočašća sajentologa.[11] Raniju verziju knjige Abnormalna Dijanetika, namenjenu medicini, odbacili su mnogi izdavači kao i profesionalci u oblasti medicine, ali je prenošena iz ruke u ruku štampanjem na mimeografu i kasnije se prodavala pod nazivom Dijanetika: Moderna nauka o mentalnom zdravlju, predmet je konstantnog uređivanja od svog početka, tako da trenutno jedva da čak i podseća na originalno izdanje iz 1950. godine. L. Ron Hubbard Sajentologija (engl. Scientology) je skup verovanja i učenja koje je 1952. stvorio pisac naučne fantastike L. Ron Habard kao naslednika njegovog ranije učenja o samopomoći zvanog dijanetika (Dijanetika: Moderna nauka o mentalnom zdravlju). Habard je opisao sajentologiju kao religiju. Godine 1953. je u Nju Džerziju osnovao Sajentološku crkvu. Sajentologija uči da su ljudi besmrtna duhovna bića koja su zaboravila svoju pravu prirodu. Njen metod duhovne rehabilitacije je vrsta savetovanja znana kao audicija, u kojoj izvođači pokušavaju da svesno ponovo dožive bolne ili traumatske događanje iz svoje prošlosti, kako bi „se oslobodili njihovih ograničavajućih efekata“. Materijali za proučavanje i kursevi audicije su dostupni članovima u zauzvrat za specijalne donacije. Sajentologija je, kao zakonski priznata religija, izuzeta od plaćanja poreza u Sjedinjenim Državama i nekim drugim državama, a Sajentološka crkva ističe ovo kao dokaz da je ona dobronamerna religija. U drugim državama poput Nemačke, Francuske i Ujedinjenom Kraljevstvu, sajetologija nema takav verski status. Osnovna načela sajentologije su: Čovek je besmrtno duhovno biće. Čovekova iskustva idu mnogo dublje od života, a čovekova sposobnost neograničena, čak i ako čovek toga nije trenutno svestan. Čovek je u osnovi dobar. On teži da opstane. Njegov opstanak zavisi od njega samog, njegovih bližnjih i njegovom postizanju jedinstva sa univerzumom. Sajentologija čoveka zove tetan (od grčkog slova teta, što znači misao, život ili duh). Ovaj termin se koristi da bi se izbeglo mešanje sa drugim konceptima duše. Tetan je sama osoba — duhovno biće koje nije telesno odvojeno od čoveka, već je sam čovek tetan. Sajentologija je okružena kontroverzama još od svog nastanka. Ona je često nazivana kultom koji finansijski i na druge načine zloupotrebljava svoje članove, naplaćujući prekomerne sume novca za svoje duhovne usluge. Sajentološka crkva je uporno koristila sudske postupke protiv svojih kritičara, a njena agresivnost u progonu svojih neprijatelja je osuđena kao šikaniranje. Sledeća kontroverza tiče se na sajentološkom verovanju da se duše (tetani) reinkarnišu i da su živele na drugim planetama pre dolaska na Zemlju. Bivši članovi Sajentološke crkve tvrde da se neki Habardovi spisi o vanzemaljskoj prošlosti, uključujući i članovima Viših nivoa, ne otkrivaju članovima sve dok ne plate na hiljade dolara Sajentološkoj crkvi. Još jedna kontroverzno verovanje sajentologa je da je psihijatrija destruktivna i izopačena i da se mora ukinuti... Lafaiette Ronald Hubbard (Eng. Lafaiette Ronald Hubbard; 13. mart 1911, Tilden, Nebraska, SAD - 24. januar 1986, Kalifornija, SAD) - američki pisac [8] fikcija [9], tvorac novog religijsko-mističnog pokreta [10] Scientologija i srodni pseudoznanstveni kompleks [11] [12] [13] ideje i prakse (eng.) Russ., Pod nazivom Dianetics [14] i Scientologi [15]; osnovao je crkvu nauke (glavnu organizaciju pokreta) 1954. [8] Autor je (oko 600) naučnofantastičnih, avanturističkih, filozofskih, religijskih i psiholoških radova; rad i aktivnosti koje izazivaju kontroverzne procjene - od optužbi za šarlatanstvo do hvale od pristaša zasnovanih na idejama organizacije Hubbard Ispod je službena biografija Hubbarda. Istraživači nezavisni od scijentologije, među njima i novinari autoritativnih publikacija, bivši scijentolozi i Hubbardovi rođaci, smatraju da su ovdje prikazani podaci djelomično nepouzdani, djelomično netočni [18] [19] [20]. Do 1930 1911: Rođen 13. marta u Sjedinjenim Državama u Tildenu, Nebraska, u porodici pomorskog oficira Harrija Rossa Hubbarda. Hubbardova majka je Ledor Mai. Djetinjstvo je proveo u divljem zapadu Montane, gdje se nalazio ranč obitelji Hubbard. U septembru 1911. godine, Hubbard se sa ocem i majkom preselio u Durant, Oklahoma [21] [ne-autoritativni izvor?] [22] [neautoritativni izvor?]. 1913–1917: Hubbard i njegova porodica preselili su se u Kalispell, Montana. Tamo je upoznao Indijance Blackfoot nakon što je vidio njihov ritualni ples. Kasnije se sa porodicom preselio u Helenu, glavni grad Montane. Tamo je upoznao šamana Crnog nogu Old Tom. Između njih je počelo prijateljstvo, kao rezultat toga, Habard je bio počastvovan što je postao krvni brat Crno-belih. Od starog Toma, Hubbard je naučio mitologiju indijskog plemena. Tokom ovog perioda, Hubbard je proveo leto na porodičnom ranču, a zimu u troetažnoj ciglenoj kući u Heleni. U slobodno vrijeme mali Hubbard je vozio poludruge konje, a ponekad je subotom oprao zlatni pijesak iz obližnjih klanaca [21] [neautoritativan izvor?]. 1918-1921: Putuje automobilom sa dedom od Helene do Portlanda, Oregon. Po povratku u Helen, sam Hubbard odlazi svom ocu u Tacoma, Vashington. Kasnije su se on i njegovi roditelji preselili u San Dijego, a godinu dana kasnije - u Auckland [24] [neautoritativni izvor?]. 1922–1923: Hubbard se seli u Puget Sound, Vashington. U aprilu 1923. godine postao je član ruske organizacije Boi Scouts of America. Mladi Hubbard je 8. maja dobio titulu izviđača klase II, 5. jula je bio I. klasa. U oktobru je Ronov otac, oficir američke mornarice, primio naredbu da se prebaci u Vashington. 1. novembra, Hubbard i njegova porodica krenuli su brodom Ulisses S. Grant iz San Francisca u Nev Iork preko Panamskog kanala. Iz Njujorka se šalju u Vashington. Putem je Hubbard upoznao kapetana 3. ranga Džozefa Thompsona, oficira u medicinskom korpusu mornarice Sjedinjenih Država, koji je otputovao u Beč (Austrija) da prouči psihoanalizu od Sigmunda Frojda. Thompson je učio dvanaestogodišnjeg prijatelja o tome šta on sam zna o ljudskom umu [25] [neautoritativnom izvoru?] [26] [neautoritativnom izvoru?] Iako je L. Ron Hubbard kasnije odbacio Freudovo učenje kao neučinkovito i ne baš korisno, ipak napravio je jedan veoma važan zaključak: „Možeš nešto učiniti s umom“ [27] [neautoritativan izvor?]. 1924-1925: 25. mart je postao najmlađi `izviđač` u Sjedinjenim Državama [28] [neautoritativan izvor?]. 1927-1929: Otišao je na put u zemlje Istoka. On je posetio Kinu, tibetanske manastire, Indiju, Japan, Pacifička ostrva, dok je pronalazio i prikupljao neophodne činjenice da bi shvatio suštinu ljudskog postojanja [29] [ne-autoritativni izvor?] [30] [ne-autoritativni izvor?]. Počnite pisati 30-ti i 40-ti: Ovaj period se naziva “zlatno doba naučne fantastike”, u kojem radovi L. Ron Hubbard-a zauzimaju istaknuto mjesto. Počeo je profesionalnu karijeru pisanja kako bi imao izvor finansiranja za svoja istraživanja i studije. U tom periodu bio je popularan autor u mnogim književnim žanrovima: avantura, fantazija, fantazija, lirska, detektivska, zapadnjačka, a napisao je i nekoliko scenarija za holivudski filmski studio „Columbia Pictures“. 1930-1932: Studirao je na Univerzitetu Džordž Vašington (Vašington), gde je studirao inženjerstvo, matematiku i nuklearnu fiziku. Ovde je izveo svoj prvi eksperiment kako bi proučio kako se čuva ljudsko pamćenje i kakva je priroda estetike [34] [ne-autoritativni izvor?]. Obuka nije završena. 1932-1933: Učestvovao u filmskim i mineraloškim ekspedicijama na ostrva Kariba, dok je proučavao kulturu i verovanja lokalnih naroda [35] [neautoritativni izvor?]. 1935: Izabran za predsednika Kancelarije američkih saveza pisaca u Njujorku [36] [neautoritativni izvor?]. 1940: Izabrani član prestižnog Travel Cluba. Provela je pomorsku ekspediciju na Aljasku, provodeći eksperimente za pronalaženje radio-smera i pomažući u pripremi detaljnih obalnih karata [37] [ne-autoritativni izvor?]. Drugi svetski rat 1941: Dobio je „Kapetansku licencu svih vrsta brodova, u svim okeanima“ [38] [neautoritativni izvor?]. 1941-1945: Služio je u američkoj mornarici i komandovao antipodmorničkim brodovima na Atlantskom i Pacifičkom okeanu [38] [ne-autoritativni izvor?]. Zapravo, on je komandovao malim brodom i pokrenuo potragu za japanskom podmornicom, koja iz nekog razloga nikoga nije pronašla. Nakon ove lažne potjere, naređeno mu je da se vrati u bazu američke mornarice u Meksiku....

Spolja kao na slikama, dakle malo tekst na rubu izbledeo, malo korica prašnjava. Iznutra je odlična, nema nikavih tragova pisanja, sve strane i predstrane na broju. Kompletno delo. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. Biografija D. H. Lorens 1906. godine. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima.[8] Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.[12] Bibliografija Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922)

Detalji predmeta Stanje Polovno Spolja kao na slikama, dakle malo tekst na rubu izbledeo, malo korica prašnjava. Iznutra je odlična, nema nikavih tragova pisanja, sve strane i predstrane na broju. Kompletno delo. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. Biografija D. H. Lorens 1906. godine. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima.[8] Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.[12] Bibliografija Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922)

Kao novo. Bez posvete. Komplet knjiga koji sadrži tri knjige iz ciklusa o Carstvu i to: Zvezde, prah nebeski Svemirske struje Kamičak na nebu Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), kršteno ime Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar rusko-jevrejskog porekla.[1][2] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR, ali je sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine[1], naselivši se se u Bruklinu u Njujorku. Isak Asimov je diplomirao hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939 koju je i doktorirao 1948. godine. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Djuijeve decimalne klasifikacije[3]. Pored Roberta A. Hajnlajna i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od Velike Trojke pisaca naučne fantastike. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot.[4] Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Biografija Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, mlinari jevrejskog porekla. Isak je dobio ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča u današoj Smolenskoj oblasti u Rusiji. Kao beba 1921. godine Isak Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila i samo je on preživeo. Imao je mlađu sestru Marciju (17. jun 1922 — 2. april 2011)[6] i mlađeg brata Stenlija (25. jul 1929. -16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 3. februara 1923, kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili hebrejskim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na hebrejskom kao i na engleskom. Sam je naučio da čita u svojoj petoj godini, a u školu je pošao godinu dana ranije pošto mu je majka lažirala datum rođenja. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Porodica Asimov je držala prodavnicu slatkiša sa novinama i magazinima, što je Isak označio ključnim za ljubav prema pisanoj reči.[8] Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao državne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi,[9] završio je master studije hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije.[10] U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine.[11][12] Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini).[13] Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. Godine 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora, a 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije.[14] Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada — 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine, koju je upoznao na slepom sastanku iste godine.[15] Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Za vreme rata Gertruda se vratila u Bruklun, gde se Isak doselio 1946. godine. Na leto 1948. godine preselili su se na Mehtenu da bi se maja 1949. prebacili u Boston, a zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, te Volthemu u maju 1951, i na kraju Vest Njutonu 1956.[16] Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine).[17] Isak i Gertruda su se razdvojili 1970. a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja života. Pošto se razveo 1973, njegova druga žena postala je pisac, psihijatar i psihianalitičar Dženet Opal Džepson.[18] Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sajgana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. Godine 1984, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine.[4] Isak Asimov sa Robertom A. Heinleinom i L. Spragom de Kampom Bolest i smrt Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.[19] Književni rad Postoje četiri Asimovljeva zakona robotike koja važe i danas, a glase: 0. Robot ne sme naškoditi čovečanstvu, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čovečanstvu. 1. Robot ne sme naškoditi čoveku, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čoveku, osim kada je to u suprotnosti s nultim zakonom. 2. Robot mora slušati ljudske naredbe, osim ako su one u suprotnosti sa nultim ili prvim zakonom. 3. Robot treba štititi svoj integritet, osim kada je to u suprotnosti sa nultim, prvim ili drugim zakonom. Asimov je za svoje najbolje delo smatrao priču Poslednje pitanje iz 1956. godine. Tokom 1964. ponudio je svoje viđenje sveta 2014. godine.[20] Citati „Život je ugodan. Smrt je mirna. Prelaz je taj koji nas brine.” „Nikad nemoj dozvoliti da ti osećaj morala zasmeta da učiniš ono što je ispravno.” „Ne bojim se računara, bojim se njihove odsutnosti.” „Svakakve se računarske greške pojavljuju. Bili biste iznenađeni brojem lekara koji tvrde da leče muške trudnice.” „Ja ne čitam brzo, ja brzo razumem.” „Ne verujem u život posle smrti zato što ne moram provesti celi život bojeći se pakla ili još gore — raja. Ma kakva god je mučenja bila u paklu, mislim da bi do sada u raju bila mnogo gora.” „Pišem zbog istog razloga zbog kojeg i dišem — da to ne činim, umro bih.” „Oni ljudi koji misle da znaju sve veliki su gnjavatori nama koji stvarno sve znamo.” „Kada nekoga uvredimo, nazovemo ga životinjom. Okrutnije bi bilo namerno ga nazvati čovekom.” „Loša ideja dobro napisana će biti bolje prihvaćena od loše napisane ali dobre ideje.” „Nasilje je poslednje utočište nesposobnih.” Bibliografija Ciklus o robotima Čelične pećine (The Caves of Steel) (1954) Sabrani roboti (The complete robot) (1982) Golo Sunce (The Naked Sun) (1957) Roboti zore (The Robots of Dawn) (1983) Roboti i Carstvo (Robots and Empire) (1985) Pozitronski čovek (The Positronic Man) (1992) - zajedno sa Robertom Silverbergom Ciklus o Carstvu Slepa ulica (Blind alley) (1945) Šljunak na nebu (Pebble in the Sky) (1950) Zvezde, prah nebeski (The Stars, Like Dust) (1951) Svemirske struje (The Currents of Space) (1952) Ciklus o Zadužbini Zadužbina (Foundation) (1951) Zadužbina i Carstvo (Foundation and Empire) (1952) Druga Zadužbina (Second Foundation) (1953) Na rubu Zadužbine (Foundation`s Edge) (1982) Zadužbina i Zemlja (Foundation and Earth) (1986) Preludijum za Zadužbinu (Prelude to Foundation) (1988) U susret Zadužbini (Forward the Foundation) (1991) Romani van ciklusa Ja, robot (I, Robot) (1950), zbirka pripovedaka Kraj večnosti (The End of Eternity) (1955) Bogovi lično (The Gods Themselves) (1972) Nemezis (Nemesis) (1989) Spuštanje noći (Nightfall) (1990) The Ugly Little Boy (1992) Popularna nauka Istraživanja Zemlje i Kosmosa (Exploring the Earth and the Cosmos) (1982) Isaac Asimov`s Guide to Earth and Space (1991)

Autor - osoba Wiesel, Elie, 1928-2016 = Vizel, Eli, 1928-2016 Naslov Noć / Eli Vizel ; [prevela Aleksandra Grubor ; pogovor David Albahari] Jedinstveni naslov La Nuit. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1988 (Beograd : „Slobodan Jović“) Fizički opis 114 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Grubor, Aleksandra, 1959- = Grubor, Aleksandra, 1959- Albahari, David, 1948-2023 = Albahari, David, 1948-2023 Zbirka Reč i misao. Nova serija ; 412 (broš.) Napomene Tiraž 8.000 Prevod dela: La nuit / Elie Wiesel Eli Vizel - Glas istine: str. 109-114. Predmetne odrednice Vizel, Eli, 1928- Eli Vizel (hebr. אֱלִיעֶזֶר וִיזֶל ʾĔlîʿezer Vîzel; Sigetu Marmaciej, 30. septembar 1928 – Menhetn, Njujork, 2. jul 2016) bio je američki književnik rumunskog porekla, politički aktivista, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1986. godine i preživela žrtva Holokausta. Vizel je autor 57 knjiga, napisanih uglavnom na francuskom i engleskom jeziku, uključujući i knjigu Noć – delo zasnovano na njegovim iskustvima kao jevrejskog zatvorenika u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald. Pored pisanja, Vizel je bio i profesor humanističkih nauka na Univerzitetu u Bostonu, koji je nakon smrti Vizela u njegovu čast osnovao Centar za jevrejske studije Eli Vizel (engl. Elie Wiesel Center for Jewish Studies). Vizel se zalagao za prava Jevreja i pomogao je u osnivanju Memorijalnog muzeja Holokausta u Sjedinjenim Državama u Vašingtonu. U svojim političkim aktivnostima, on je takođe vodio kampanju u korist žrtava ugnjetavanja u mestima poput Južne Afrike, Nikaragve, Kosova i Sudana. Pored toga, javno je osudio genocid nad Jermenima iz 1915. godine i do kraja života ostao snažan branitelj ljudskih prava. Los Anđeles Tajms ga je opisao kao „najznačajnijeg Jevreja u Americi”. Vizel je 1986. godine bio ovenčan Nobelovom nagradom za mir, a u to vreme ga je norveški Nobelov komitet nazvao „glasnikom čovečanstva”, navodeći da je, kroz svoju borbu da se pomiri sa „svojim ličnim iskustvom potpunog poniženja i krajnjeg prezira za čovečanstvo prikazanim u Hitlerovim logorima smrti”, kao i „praktičnim radom na uspostavljanju mira”, Vizel je ljudima preneo poruku „mira, pomirenja i ljudskog dostojanstva”. Bio je član upravnog odbora Njujorške fondacije za ljudska prava i ostao aktivan u fondaciji do kraja svog života. Biografija Detinjstvo i rane godine Eli Vizel je rođen 30. septembra 1928. godine u Sigetuu (danas Sigetu Marmaciej, u okrugu Maramureš, u Karpatskim planinama u Rumuniji. Rođen je kao dete Šloma Vizela i Sare Fieg. Kod kuće, Vizelova porodica je veći deo vremena govorila jidiš, ali isto tako i nemački, mađarski i rumunski. Njegova majka, Sara, bila je ćerka Dodija Fiega, poznatog hasidiste iz porodice Viznica i farmera iz okolnog sela. Dodije je bio aktivan i imao je poverenje u zajednici. Vizelov otac, Šlomo, usadio mu je snažan smisao za humanizam, ohrabrujući ga da uči hebrejski i da čita književnost, dok ga je njegova majka ohrabrivala da proučava Toru. Vizel je rekao da njegov otac predstavljao razlog, dok je njegova majka Sara promovisala veru. Vizelu je rečeno da njegova genealogija vodi nazad do rabina Šloma, sina Jicaka, i da je bio potomak književnika rabina Ješajahua ben Abrahama Horovica ha-Levija. Viesel je imao tri sestre – starije sestre Beatriče i Hildu, i mlađu sestru Ciporu. Beatriče i Hilda su preživele rat i ponovo su se ujedinile sa Vizelom u francuskom sirotištu. Na kraju su svi zajedno emigrirali u Severnu Ameriku, gde se Beatriče preselila u Montreal, Kvebek, Kanada. Cipora, Šlomo i Sara nisu preživeli Holokaust. Godine zarobljeništva i Holokaust U martu 1944. godine, Nemačka je okupirala Mađarsku, koja je proširila Holokaust u tu zemlju. Vizel je tada imao 15 godina, te je sa svojom porodicom, zajedno sa ostatkom jevrejskog stanovništva grada, bio smešten u jedan od dva zatočenička geta postavljenim u Maramarošsigetu (Siget), gradu u kojem je rođen i odrastao. U maju 1944. godine, mađarske vlasti, pod nemačkim pritiskom, počele su da deportuju jevrejsku zajednicu u koncentracioni logor Aušvic, gde je oko 90% ljudi ubijeno po dolasku. Odmah nakon što su poslani u Aušvic, njegova majka i njegova mlađa sestra su ubijene. Vizel i njegov otac bili su izabrani da obavljaju posao sve dok su bili sposobni za to, nakon čega je trebalo da budu ubijeni u gasnim komorama. Vizel i njegov otac su kasnije deportovani u koncentracioni logor u Buhenvaldu. Do tog transfera, priznao je Opri Vinfri, njegova primarna motivacija za pokušaj preživljavanja Aušvica je bila spoznaja da je njegov otac još uvek živ: „Znao sam da će, ako ja umrem, i on umreti.” Nakon što su odvedeni u Buhenvald, njegov otac je umro pre oslobođenja logora. U Noći, Vizel je podsetio na sramotu koju je osećao kada je čuo da je njegov otac pretučen i on nije mogao da mu pomogne. Vizel je tetoviran sa zatvoreničkim brojem „A-7713”, a tetovaža se nalazila na njegovoj levoj ruci. Logor je oslobođen od strane Treće armije Sjedinjenih Država 11. aprila 1945. godine, kada su zatvorenici bili spremni da budu evakuisani iz Buhenvalda. Francuska Po završetku Drugog svetskog rata i oslobađanju, Vizel se pridružio transportu 1.000 dece koja su preživela Buhenvald, a koja su transportovana u Ekui, u Francuskoj, gde je Œuvre de secours aux enfants (OSE) uspostavila centar za rehabilitaciju. Vizel se potom pridružio manjoj grupi od 90 do 100 dečaka iz pravoslavnih domova koji su tražili košer objekte i viši nivo verskog obreda; zbrinuli su ih u domu u Ombloju pod upravom Džudit Hemendinger. Ovaj dom je kasnije preseljen u Taverni i funkcionisao do 1947. godine. Nakon toga, Vizel je otputovao u Pariz, gde je naučio francuski jezik i studirao književnost, filozofiju i psihologiju na Sorboni. Slušao je predavanja filozofa Martina Bubera i egzistencijaliste Žana Pola Sartra, a svoje večeri provodio je čitajući dela Fjodora Dostojevskog, Franca Kafke i Tomasa Mana. Kada je imao 19 godina, počeo je da radi kao novinar, pišući na francuskom, dok je istovremeno predavao hebrejski jezik i radio kao horski službenik. Pisao je za izraelske i francuske novine, uključujući Tsien in Kamf (na jidišu). Godine 1946, nakon što je saznao da je Irgun bombardovao hotel Kralj David, Vizel je pokušao da se pridruži podzemnom cionističkom pokretu. Godine 1948. preveo je članke sa hebrejskog na jidiš za irgunske časopise, ali nikada nije postao član organizacije. Godine 1949. otputovao je u Izrael kao dopisnik francuskih novina L`arche. Potom je bio angažovan kao dopisnik iz Pariza za izraelske novine Yedioth Ahronoth, nakon čega je postao njihov međunarodni dopisnik. Deset godina nakon rata, Vizel je odbio da piše o svojim iskustvima tokom Holokausta. Počeo je da preispituje svoju odluku nakon sastanka sa francuskim piscem Fransoom Morijakom, dobitnikom Nobelove nagrade za književnost 1952. godine, koji je na kraju postao Vizelov bliski prijatelj. Morijak je bio pobožan hrišćanin koji se borio u francuskom otporu tokom rata. On je uporedio Vizela sa „Lazarom koji se uzdiže iz mrtvih” i video iz Vizelovih mučenih očiju, „Božju smrt u duši deteta”. Morijak ga je ubedio da počne pisati o svojim strašnim iskustvima. Vizel je prvi put napisao memoar od 900 stranica I svet pamti tišinu (Šablon:Jez-ji) na jidišu, koji je objavljen u skraćenom obliku u Buenos Ajresu. Vizel je 1955. godine preradio skraćenu verziju rukopisa na francuskom jeziku La Nuit. Preveden je na engleski kao Night 1960. godine. Knjiga je prodata u nekoliko primeraka nakon objavljivanja, ali je ipak privukla interesovanje recenzenata, što je dovelo do televizijskih intervjua sa Vizelom i sastanaka sa književnim ličnostima, među kojima i sa Solom Belouom. Nakon povećane popularnosti, roman je konačno preveden na 30 jezika sa deset miliona prodatih primeraka u Sjedinjenim Državama. U jednom trenutku režiser Orson Vels je želeo da na osnovu romana kreira igrani film, ali je Vizel odbio, osećajući da će njegovi memoari izgubiti svoje značenje ako budu izrečeni bez ćutanja između njegovih reči. Opra Vinfri je ovaj roman dovela u centar pažnje nakon što ga je stavila u selekciju za svoj klub knjiga 2006. godine. Sjedinjene Američke Države Godine 1955, Vizel se preselio u Njujork kao strani dopisnik izraelskog dnevnika, Yediot Ahronot. Godine 1969. oženio je Marion Erster Rouz, koja je bila iz Austrije, a koja je takođe prevela mnoge njegove knjige. Imali su jednog sina, Šloma Elišu Vizela, nazvanog po Vizelovom ocu. U Sjedinjenim Državama je napisao preko 40 knjiga, od kojih je većina bila fikcija o Holokaustu i romani. Kao autor je nagrađen nizom književnih nagrada i smatra se jednim od najvažnijih u opisivanju Holokausta iz veoma lične perspektive. Kao rezultat toga, neki istoričari pripisuju Vizelu da je pojmu Holokausta dao njegovo sadašnje značenje, iako nije smatrao da ta reč adekvatno opisuje taj istorijski događaj. Godine 1975. Eli Vizel je zajedno sa Leonardom Feinom osnovao časopis Moment (Moment). Za knjigu i predstavu iz 1979. godine Suđenje Bogu (The Trial of God) se kaže da se zasniva na njegovom stvarnom iskustvu svedočenja tri Jevreja u Aušvicu, koji su bili blizu smrti, i sudili Bogu, pod optužbom da je On tlačio Jevreje. Što se tiče njegovih ličnih uverenja, Vizel je sebe nazivao agnostikom. Vizel je takođe igrao ulogu u početnom uspehu The Painted Bird Jerzija Kosinskog, potvrđujući ga pre otkrića da je knjiga fikcija i podvala, u smislu da je predstavljena kao pravo iskustvo Kosinskog. Vizel je objavio dva toma memoara. Prvi, Sve reke teku do mora, objavljen je 1994. godine i obuhvatio je njegov život do 1969. godine. Drugi, pod nazivom I more nikada nije puno objavljen je 1999. godine, i pokrivao je period od 1969. do 1999. godine. Politički aktivizam Vizel i njegova supruga Marion osnovali su Fondaciju Eli Vizel za čovečanstvo 1986. godine. Bio je predsednik Predsedničke komisije za Holokaust (kasnije preimenovane u Memorijalno veće za holokaust Sjedinjenih Država) od 1978. do 1986. godine, predvodio izgradnju Memorijalnog muzeja Holokausta u Sjedinjenim Državama u Vašingtonu. Muzej daje nagradu „Eli Vizel“ „međunarodno poznatim pojedincima čije su akcije unapredile viziju muzeja u kojem se ljudi suočavaju sa mržnjom, sprečavaju genocid i promovišu ljudsko dostojanstvo“. Fondacija je uložila svoja sredstva u investicioni program Ponzi, menadžera Bernarda L. Medofa, što je Fondaciju koštalo 15 miliona dolara, a Vizel i njegova supruga su izdvojili i veći deo svoje lične ušteđevine. Dobio je Nobelovu nagradu za mir 1986. godine zbog svoje borbe protiv nasilja, represije i rasizma. Norveški Nobelov komitet opisao je Vizela kao „jednog od najvažnijih duhovnih vođa i vodiča u doba kada su nasilje, represija i rasizam nastavili da karakterizuju svet“. Vizel je objasnio svoja osećanja tokom prihvatanja govora: Tišina ohrabruje mučitelja, nikad mučenog. Ponekad se moramo mešati. Kada su ljudski životi ugroženi, kada je ljudsko dostojanstvo ugroženo, nacionalne granice i osetljivost postaju irelevantni. Dobio je i mnoge druge nagrade i priznanja za svoj rad, uključujući zlatnu medalju Kongresa Sjedinjenih Država 1985. godine, predsedničku medalju za slobodu, kao i nagradu Međunarodnog centra u Njujorku za izvrsnost. Takođe je izabran za člana Američke akademije umetnosti i književnosti 1996. godine. Viesel je 1975. godine sa Leonardom Feinom osnovao magazin Moment (engl. Moment). Oni su osnovali i časopis kako bi proširili glas američkih Jevreja. Takođe je bio član Međunarodnog savetodavnog odbora nevladine organizacije Monitor. Vizel je postao popularan govornik na temu Holokausta. Kao politički aktivista, on se takođe zalagao za mnoge druge ciljeve, uključujući Izrael, stradanje sovjetskih i etiopskih Jevreja, žrtve apartheida u Južnoj Africi, argentinske desaparesidose (šp. Desaparecidos), bosanske žrtve genocida u bivšoj Jugoslaviji, nikaragvanske Miskito Indijance i Kurde. U aprilu 1999. godine, Vizel je u Vašingtonu održao govor Opasnosti ravnodušnosti, kritikujući ljude i zemlje koje su izabrale da budu ravnodušne dok se Holokaust događao. On je indiferentnost definisao kao neutralnu između dve strane, što u ovom slučaju znači prevideti žrtve Holokausta. Tokom čitavog govora, on je izrazio mišljenje da je malo pažnje, bilo pozitivne ili negativne, bolje nego ništa. Godine 2003. otkrio je i objavio činjenicu da je najmanje 280.000 rumunskih i ukrajinskih Jevreja, zajedno sa drugim grupama, masakrirano u rumunskim logorima smrti. Godine 2005. održao je govor na ceremoniji otvaranja novog Muzeja istorije Holokausta Jad Vašem, gde je rekao: Znam šta ljudi kažu – to je tako lako. Oni koji su bili tamo neće se složiti sa tom izjavom. Izjava glasi: to je bila nehumanost čoveka prema čoveku. NE! Čovekova nehumanost prema Jevrejima! Jevreji nisu ubijeni zato što su bili ljudska bića. U očima ubica oni nisu bili ljudska bića! Bili su Jevreji! Početkom 2006. godine, Vizel je pratio Opru Vinfri dok je posećivala Aušvic, posetu koja je emitovana u sklopu emisije The Oprah Winfrey Show. Dana 30. novembra 2006. godine, Vizel je u Londonu odlikovan za viteza kao priznanje za njegov rad na podizanju obrazovanja o Holokaustu u Ujedinjenom Kraljevstvu. U septembru 2006. godine, on se pojavio pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija sa glumcem Džordžom Klunijem da obrati pažnju na humanitarnu krizu u Darfuru. Kada je Vizel umro, Kluni je napisao: „Imali smo šampiona koji je nosio naš bol, našu krivicu i našu odgovornost na njegovim ramenima generacijama.“ Godine 2007. Vizel je ovenčan Dejtonskom književnom nagradom za životno delo. Iste godine, Fondacija Eli Vizel za čovečanstvo je izdala pismo u kojem je osudila poricanje jermenskog genocida, pismo koje je potpisalo 53 nobelovca uključujući i Vizela. Vizel je u više navrata pozivao tursku devedesetogodišnju kampanju da umanji svoje postupke tokom genocida nad Jermenima u dvostrukom ubistvu. Vizel je 2009. godine kritikovao Vatikan zbog ukidanja ekskomunikacije kontroverznog biskupa Ričarda Vilijamsona, člana Društva svetog Pija X. U junu 2009. godine, Vizel je u pratnji američkog predsednika Baraka Obame i nemačke kancelarke Angele Merkel obišao Buhenvald. Vizel je bio savetnik u Institutu Gejtstoun. Vizel je 2010. godine prihvatio petogodišnje imenovanje za istaknutog predsedničkog saradnika na Univerzitetu Čapman u okrugu Orindž, u Kaliforniji. U toj ulozi, on je jednom sedmično boravio u Čapmanu kako bi se sastao sa studentima i ponudio svoju perspektivu o temama koje se kreću od istorije Holokausta do religije, jezika, književnosti, prava i muzike. U julu 2009. godine, Vizel je najavio svoju podršku manjinskim Tamilima u Šri Lanki. On je rekao da, „gde god se progone manjine, moramo da podignemo glas u znak protesta ... Tamilski narod je obespravljen i žrtvovan od strane vlasti u Šri Lanki. Ova nepravda mora prestati, a Tamilcima se mora dozvoliti da žive u miru i da cveta u svojoj domovini.“ Vizel se 2009. godine vratio u Mađarsku, koju je posetio prvi put nakon Holokausta. Tokom ove posete, Vizel je učestvovao na konferenciji u Gornjem domu mađarskog parlamenta, sastao se sa premijerom Gordonom Bajnaijem i predsednikom Laslom Šojomom i održao govor pred oko 10.000 učesnika antirasističkog skupa održanog u Dvorani vere. Međutim, 2012. godine, on je protestovao protiv „pobijanja“ učešća Mađarske u Holokaustu, i odustao je od nagrade koju je dobio od mađarske vlade. Vizel je bio aktivan u pokušaju da spreči Iran da napravi nuklearno oružje, navodeći da „reči i postupci rukovodstva Irana ne ostavljaju nikakve sumnje u pogledu njihovih namera“. On je takođe osudio Hamas zbog „upotrebe dece kao ljudskih štitova“ tokom konflikta Izraela i Gaze 2014. godine vođenjem medijske kampanje oglasima u nekoliko velikih novina. Tajms je odbio da pusti taj oglas, rekavši: „Izraženo mišljenje je previše snažno i previše nasilno napravljeno, i izazvaće zabrinutost među značajnim brojem Tajmsovih čitatelja.“ Vizel je često naglašavao jevrejsku vezu sa Jerusalimom i kritikovao Obaminu administraciju zbog pritiska na izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da zaustavi izgradnju izraelskog naselja u Istočnom Jerusalimu. On je izjavio da je „Jerusalim iznad politike. Pomenut je više od šest stotina puta u Svetom pismu – i ni u jednom trenutku u Kuranu ... On pripada jevrejskom narodu i mnogo je više od grada...“. Predavanje Vizel je posebno voleo da predaje i bio je na poziciji profesora humanističkih nauka u Bostonu od 1976. godine, gde je predavao i na odeljenjima religije i filozofije. Postao je bliski prijatelj predsednika i kancelara Džona Silbera. Univerzitet je u njegovu čast osnovao Centar za jevrejske studije Eli Vizel. Od 1972. do 1976. godine Vizel je bio istaknuti profesor na Gradskom univerzitetu u Njujorku i član Američke federacije nastavnika. Godine 1982. bio je prvi gostujući stipendista humanističkih i društvenih misli Henrija Lusa na Univerzitetu Jejl. Takođe je bio koinstruktor na zimskim kursevima (januar) na Ekerd koledžu u Sent Pitersburgu na Floridi. Od 1997. do 1999. bio je gostujući profesor Ingeborga Renerta na jervrejskim studijama na Barnard koledžu Univerziteta Kolumbija. Privatan život Godine 1969. oženio je Marion Erster Rouz, koja je prvobitno bila iz Austrije i koja je prevela mnoge njegove knjige. Imali su jednog sina, Šloma Elišu Vizela, nazvanog po Vizelovom ocu. Porodica je živela u Grinviču, Konektikat. Vizela je u hotelu u San Francisku napao 22-godišnji Erik Hunt u oktobru 2007. godine, ali nije povređen. Hunt je uhapšen narednog meseca i optužen za više krivičnih dela. U februaru 2012. član Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana izveo je posthumno krštenje za roditelje Simona Vizentala bez odgovarajućeg odobrenja. Nakon što je njegovo ime podneto za krštenje, Vizel je govorio protiv neovlašćene prakse posthumnog krštenja Jevreja i zamolio predsedničkog kandidata i sveca poslednjih dana Mita Romnija da ga osudi ovaj događaj. Romnijeva kampanja je odbila da komentariše ovaj događaj, upućujući takva pitanja crkvenim zvaničnicima. Smrt Vizel je umro u jutro 2. jula 2016. godine u svojoj kući na Menhetnu, u starosnoj dobi od 87 godina. Senator u Juti Orin Heč odao je počast Vizelu u govoru u Senatu naredne sedmice, gde je rekao: „Uz Eliejevu smrt, izgubili smo svetionik čovečanstva i nade. Izgubili smo heroja ljudskih prava i svetlost književnosti o holokaustu.” Godine 2018. nađen je antisemitski grafit na kući u kojoj se Vizel rodio. KC (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.