Knjiga je u odličnom stanju,potpuno nova. Izdavač:(Mono i Manjana Beograd 2012 god) Mek povez 253 str

Knjiga je u odličnom stanju,potpuno nova. Izdavač:(Čarobna knjiga Beograd 2014 god) Mek povez 365 str (U150)

Priče o zanatima, stare i nove „I mi sami prolazimo, nego to i ne primećujemo!“ U našoj porodici tetke su najviše volele da posmatraju sa prozora prolaznike koji su hodali ulicom. Onda su rekle: „Kad bismo samo znale kuda idu svi ti ljudi!“ Mama se zaustavila sa metlom u ruci, kojom je upravo čistila pod, onda se zapitala: „Možda postoji nekakav poseban zanat, prolaznički!“ Deda je zaključio: „Čestit svet sedi kod kuće, a ovi što idu levo desno, to su fukare!“ Tetke su se usprotivile: „Zar onaj gospodin u šeširu koji uvek prolazi i mahne nam rukavicom, da bude baraba!“ Tata je dodao: „Makar da idu nešto da kupe ili da svrate u kafanu, nego ništa!“ Mama je rekla: „Tačno je da neko sedi na niskoj stoličici i pravi cipele, siromašna cvećarka sastavlja buket iako je potpuno slepa, a ovi samo bazaju!“ Ja sam takođe razmišljao šta ima u tim ljudima koji samo prodju pored naše kuće, skrenu iza ugla i odu kao da ih nije ni bilo. Izgledalo je kao da u svojim svakodnevnim planovima nemaju ničeg drugog, nego samo da minu nekom ulicom i nestanu zauvek. Tetke su prošaptale: „A ipak bi nam bez njih život bio prazan i dosadan!“ . . . Zanat prolaznički

Beograd, 1924. godina. Grad je na početku svog zlatnog doba. Nove mogućnosti i njegov nagli rast privlače ljude sa svih strana sveta. Među njima bila je i Olga, bogata Ruskinja koja je po prvim zvaničnim uviđajima izvršila samoubistvo. Istražujući ovaj naizgled jednostavan slučaj, mladi i nepotkupljivi islednik Krsta Pavlović otkriva da su emigranti doneli u Beograd i misterije svojih prethodnih života. Razmotavanje jednog takvog klupka neočekivano će preusmeriti istragu. Krstu posebno kopka značenje reči koju je u poslednjim trenucima života Olga ucrtala vrhom cipele u beton. Dok mu kolege i nadređeni traže da se slučaj što pre zatvori, mladi islednik ostaje potpuno sam u traganju za neporecivim dokazima, prisiljen da prvi put stavi na iskušenje ono što mu je najvažnije – svoju hrabrost i moralne principe. Zaključivši da je zapravo reč o ubistvu i da ne može da reši slučaj bez tuđe pomoći, Krsta se obraća svom profesoru s Policijske akademije, čuvenom kriminalisti Arčibaldu Rajsu. Uz pripadnike carske porodice Romanov, on je tek jedan od upečatljivih istorijski likova ovog napetog romana…

Beograd, 1924. godina. Grad je na početku svog zlatnog doba. Nove mogućnosti i njegov nagli rast privlače ljude sa svih strana sveta. Među njima bila je i Olga, bogata Ruskinja koja je po prvim zvaničnim uviđajima izvršila samoubistvo. Istražujući ovaj naizgled jednostavan slučaj, mladi i nepotkupljivi islednik Krsta Pavlović otkriva da su emigranti doneli u Beograd i misterije svojih prethodnih života. Razmotavanje jednog takvog klupka neočekivano će preusmeriti istragu. Krstu posebno kopka značenje reči koju je u poslednjim trenucima života Olga ucrtala vrhom cipele u beton. Dok mu kolege i nadređeni traže da se slučaj što pre zatvori, mladi islednik ostaje potpuno sam u traganju za neporecivim dokazima, prisiljen da prvi put stavi na iskušenje ono što mu je najvažnije – svoju hrabrost i moralne principe. Zaključivši da je zapravo reč o ubistvu i da ne može da reši slučaj bez tuđe pomoći, Krsta se obraća svom profesoru s Policijske akademije, čuvenom kriminalisti Arčibaldu Rajsu. Uz pripadnike carske porodice Romanov, on je tek jedan od upečatljivih istorijski likova ovog napetog romana…

NENAD NOVAK STEFANOVIĆ UBISTVO U KAPETAN MIŠINOJ Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2016 316 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Meridijan ISBN - 978-86-521-2142-7 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja "Beograd, 1924. godina. Grad je na početku svog zlatnog doba. Nove mogućnosti i njegov nagli rast privlače ljude sa svih strana sveta. Među njima bila je i Olga, bogata Ruskinja koja je po prvim zvaničnim uviđajima izvršila samoubistvo. Istražujući ovaj naizgled jednostavan slučaj, mladi i nepotkupljivi islednik Krsta Pavlović otkriva da su emigranti doneli u Beograd i misterije svojih prethodnih života. Razmotavanje jednog takvog klupka neočekivano će preusmeriti istragu. Krstu posebno kopka značenje reči koju je u poslednjim trenucima života Olga ucrtala vrhom cipele u beton. Dok mu kolege i nadređeni traže da se slučaj što pre zatvori, mladi islednik ostaje potpuno sam u traganju za neporecivim dokazima, prisiljen da prvi put stavi na iskušenje ono što mu je najvažnije – svoju hrabrost i moralne principe. Zaključivši da je zapravo reč o ubistvu i da ne može da reši slučaj bez tuđe pomoći, Krsta se obraća svom profesoru s Policijske akademije, čuvenom kriminalisti Arčibaldu Rajsu. Uz pripadnike carske porodice Romanov, on je tek jedan od upečatljivih istorijski likova ovog napetog romana. . . " Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Zašto prefinjene, razumne žene potpuno polude kad treba da se udaju? Dok posmatra kako njene prijateljice postaju prave luckaste udavače, Ejmi upravo o tome razmišlja – koeficijent inteligencije im padne za sto, potpuno gube smisao za lepo oblačenje i u svakom trenutku su spremne da se rasplaču. Ejmi se svega toga užasava. Tako nešto se njoj nikada neće desiti! Ali čak i najjači imaju trenutke slabosti... Kad je dečko neočekivano zaprosi, u bioskopu ispred štanda sa grickalicama, Ejmi pristaje. I dok dlanom o dlan, ludilo je zahvata... Može li Ejmi da se izbori s tim? Hoće li uspeti da se sabere? Da li će prestati da kuka zbog savršenih belih satenskih cipela i stići na venčanje o kojem je maštala? Ili će sve krenuti naopako, praćeno užasom, trzavicama i smešnim situacijama? Dnevnik sluđene mlade je odličan, zabavan novi roman koji svaka buduća mlada i svi njeni strpljivi prijatelji treba da pročitaju.

Dnevnik sluđene mlade Zašto prefinjene, razumne žene potpuno polude kad treba da se udaju?Dok posmatra kako njene prijateljice postaju prave luckaste udavače, Ejmi upravo o tome razmišlja – koeficijent inteligencije im padne za sto, potpuno gube smisao za lepo oblačenje i u svakom trenutku su spremne da se rasplaču. Ejmi se svega toga užasava. Tako nešto se njoj nikada neće desiti! Ali čak i najjači imaju trenutke slabosti...Kad je dečko neočekivano zaprosi, u bioskopu ispred štanda sa grickalicama, Ejmi pristaje. I dok dlanom o dlan, ludilo je zahvata... Može li Ejmi da se izbori s tim? Hoće li uspeti da se sabere? Da li će prestati da kuka zbog savršenih belih satenskih cipela i stići na venčanje o kojem je maštala? Ili će sve krenuti naopako, praćeno užasom, trzavicama i smešnim situacijama? Dnevnik sluđene mlade je odličan, zabavan novi roman koji svaka buduća mlada i svi njeni strpljivi prijatelji treba da pročitaju.

Egoscue metoda: pokretom do zdravlja Nitko nije posve otporan. Kako za vrhunske sportaše, tako i za službenike koji obavljaju uredski posao, mnoge jednostavne životne aktivnosti - opuštajuća večernja šetnja susjedstvom, trčanje pješčanom plažom ili tek saginjanje radi vezanja cipele mogu biti pravo mučenje. U današnje se vrijeme čini da su bolesnici posvuda oko nas. Puknuće rotatornih manžeta, teniski lakat, trkačko koljeno, bolovi u leđima, ukočeni vrat, bolna stopala, otečeni gležnjevi, sindrom karpalnog tunela... Sve se to, bez pretjerivanja, može nazvati suvremenom epidemijom. Ugledan funkcionalni anatom, Pete Egoscue u ovoj sjajnoj knjizi otkriva uzroke i posljedice te epidemije. Uvidjevši da održavanje punog raspona tjelesnih funkcija i posvemašnje zdravlje čovjekova tijela ovise o primjerenom gibanju, iznašao je potpuno nov način liječenja mišićno-koštane boli te osmislio tehnike treniranja radi postizanja vrhunskih sportskih rezultata. Na pristupačan, poučan i neformalan način, Egoscue objašnjava temelje svojega programa, a odgovornost za vlastito zdravlje vraća u ruke čitatelju. Kojega, poput tisuća pacijenata koji su posjetili Egoscueove klinike u Kaliforniji i na Floridi, najprije upoznaje s temeljnom postavkom da suvremeno društvo ne pruža dovoljno poticaja za kretanje, iako je ono od presudne važnosti za čovjekovo zdravlje. Sljedeći korak je prepoznavanje ne samo simptoma, već i istinskih uzroka svake mišićno-koštane boli te ispravljanje disfunkcije koja je stvaran izvor problema. Kretanje se u život uvodi sustavno i postupno, jednako kao što bi se izgladnjelu osobu u život vratilo pravilnom prehranom. Prikaži više

Imam trideset godina… i tako izgledam Konačno su i pred nama ljubavne dogodovštine neodoljive šeprtlje Karlote, koja je već osvojila srca hiljada čitateljki širom sveta. Karlota ima skoro trideset godina i hronična je luzerka: visoka je samo metar i šezdeset kad obuje cipele s visokim potpeticama, ima otkačenu porodicu i nema momka. I to nije sve: upravo je dobila otkaz zato što nema dlake na jeziku… i sada, da bi nekako sastavila kraj s krajem, mora da izda jednu sobu. Njen podstanar Luka ima mnogo dobrih strana: upadljivo je lep, piše romane i izuzetno je simpatičan. Ima, međutim, i čitav niz mana: neuredan je, ne gasi cigaretu i, što je najgore, svake noći dovodi kući drugu devojku. Karlota zato ne može da spava i, povrh svega, oseća se kao rugoba. Karlota to nikad ne bi priznala, ali polako se zaljubljuje u tog zavodnika koji koristi svoj misteriozni šarm romanopisca da bi menjao žene kao čarape. Upadajući u sve smešnije situacije, Karlota – koja mora da pronađe novi posao i izbori se sa groznom majkom, prelepom, ali ljubomornom sestrom, i gomilom rođaka koje je nemoguće kontrolisati – otkriva da je najvažnije verovati u sebe… „Zavolećete Karlotu, mada ćete povremeno poželeti da joj kažete: ’Pa šta si očekivala!? Reci nešto! Učini nešto!’ Navijaćete za taj par koji će vam ukrasti srce. Ukratko, ne čitam ovu knjigu bez razloga po drugi put. I opet uživam u njoj.“ onceuponatimeabooklove.blogspot.com

Sadržaj: FLAVIJAN – Protojerej Aleksandar Torik Roman „Flavijan“ protojereja Aleksandra Torika je neka vrsta vodiča za pravoslavne početnike. Dva prijatelja iz studentskih dana se „slučajno“ sreću u prodavnici cipela, što će potpuno preokrenuti život naizgled uspešnog moskovljanina Aljoše. U potrazi za materijalnom sigurnošću prosečnog građanina, Aljoša ne primećuje svoj opusteli i razvaljeni život, ali odlazak u goste kod jeromonaha Flavijana promeniće njegov usahli pogled na svet. Tu su upletene priče o demonima, egzorcizmu, o čudesima staraca i ruskih svetaca, vračarama… Tu, u novom okruženju bez zlobe i zavisti Aljoša vidi šta je normalan život, bez zlobe. Gde ljudska dobrota dolazi do izražaja i počinje da shvata koliko je pogrešno živeo. Kako, bez obzira na svakodnevne životne probleme može da se živi zdravo, bez pohlepe, zavisti i da se oseća lepo. U tom vrtlogu što moderan svet donosi ne vidimo koliko ima – da sistem od ljudi napravi zavisnike od kredita, nekretnina, platnih kartica i da nesvesno postajemo ne ljudi već samo predmet sa brojem koji treba da ispuni svoju normu ! Roman je napisan lakim, živopisnim stilom koji je pristupačan svakom čitaocu, a majstorski upletene priče nižu se jedna za drugom što doprinosi neobičnoj dinamici romana, te se čita u jednom dahu. Duhovni roman Flavijan je napisao ruski monah Otac Aleksandar Torik. Prevedena je na srpski jezik i na zahtev autora koji je veliki prijatelj Srbije, sav prihod od prodaje knjige Flavijane ide kao pomoć deci sa Kosova. Velika je sreća imati roman Flavijan preveden na naš jezik. I treba ga pročitati pažljivo. I iznova mu se vraćati. FLAVIJAN – Protojerej Aleksandar Torik Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

ПЕСНИКОВ ИЗБОР И ОДЛУКА Никога не би требало посебно да чуди, што је формула „нових и изабраних песама“ постала тако популарна не само међу пeсницима, него и код критичара који још увек прате поезију. И првима и другима та формула пружа прилику за један дистанциран поглед, који може да поприми облик ретроспекције, реконструкције, ревалоризације, или свега тога у исти мах и у најразличитијим односима. Песников избор је, у сваком случају када саставља књигу својих изабраних песама, уједно и одлука, опредељење да нагласи овај, а пригуши онај рукавац своје поезије - а тиме и да самога себе ослика у овим, а не у неким другим бојама. И коначно, песнички избори су увек прилика да се читалачка пажња скрене на дела и њихове ауторе, који су услед различитих околности остајали негде на рубу интересовања. Све што је малочас речено, важи и у случају књиге изабраних и нових песама Драгомира Шошкића Поглед на сат. Ова књига сабира две деценије песничког рада, односно три песничке збирке објављене у том периоду (Казимирско путовање, 1993, Студ и целац, 1996. и Предео подношљиво раскошан, 2003) и известан број нових, унутар корица неке књиге још необјављених песама. Већ на основу података о ритму којим је Шошкић до сада објављивао књиге, може се закључити да му није стало до грозничавог присуства у тзв. књижевном животу, него да радије следи неке мирније, унутрашње ритмове. Утолико се насловна синтагма његове књиге може разумети и у (ауто)иронијском кључу. На сат гледамо када из неког разлога желимо да знамо које је доба - да ли је куцнуо тренутак (на нешто), да ли каснимо (негде), колико још има времена (за нешто). Та питања могу да делују узнемиравајуће, уколико је примат на оном спољашњем, али и умирујуће, ако је на унутрашњем часовнику. Ритам своје поезије Шошкић приказује кроз хронолошку реконструкцију; наслови главних делова ове књиге подударају се са насловима досадашњих књига, а блок који обухвата нове песме налази се, доследно, на крају. Та логична и најчешћа форма у којој се остварују „изабране и нове песме“, овде се показује посебно подесном, због особина и квалитета Шошкићеве збирке Казимирско путовање. Ова збирка која се одликује изразитом разноврсношћу у погледу књижевног поступка, форме, израза и активираног сензибилитета, показује нам којим је све путевима могла да се развија Шошкићева поезија. У том смислу њена уобличења у каснијим двема збиркама, као и у прегршти нових песама, такође представља један избор и једну одлуку. Разноврсност о којој је реч може се илустровати бројним примерима. О песниковом полазишту можда најснажније казује један стих са почетка овог избора, који се и понавља да би се нагласио - стих који гласи „поезија није мртва“. Зашто би неко веровао да је мртва? Или, да прецизније поставимо питање, чему се то са једне стране песник супротставља тврдећи да поезија „није мртва“, и који то облик поезије, са друге стране, он жели да афирмише? Стихови песме се изричито обраћају „уцвељеној интелигенцији“ и „врлим критичарима“ - онима, дакле, који поезији хоће да приступе рационално и аналитички, наоружани својим теоријама и категоријама. Њима се супротставља поезија још увек повезана са животом. Из циклуса „Скитије кроз несаницу“ видимо да се та још увек жива, још увек животна поезија, у Шошкићевој обради, најрадије остварује преко (нео)романтичарске топике: без изузетка, таквог су порекла сви мотиви који се у овом циклусу појављују: сан, путовање, срце, завичај, самоћа, коначно - или пре свега! - и мотив „Вечне тајне“, као врхунац једног начина поетског доживљавања и изражавања. Та „Вечна тајна“ се код Шошкића расплиће (мада не и коначно разрешава, јер то је немогуће) у два међусобно често повезана тока; већ сама чињеница да се трагом тајне полази више него једним путем, потврђује оно малопређашње запажање о томе да Казимирско путовање отвара и трасира различите развојне могућности. Од та два тока, сумарно говорећи, један води у безвременост традиције, а други у безвременост егзистенције; један тражи поузданост и поверење, а други се суочава са тескобом. Када у песми „Пуста поља“ субјективност „обузета“ „Вечном тајном“ креће „крилу завичајном“ и „путоказом богомоља“ (које се на крају песме преображавају у „завичајне птице“, дакле у форму колективне, а не чисто религиозне свести), њен пут води ка традицији народне књижевности, и то чешће епској него лирској, али традицији ипак сагледаној из угла овог времена, што значи сагледаној уз неопходну дистанцу, која се успоставља и обезбеђује у првом реду средствима ироније. Карактеристичан је у том погледу поступак у песми „Напор мача твога Лазаре“, у којој на први поглед читалац може да очекује само једну варијацију на познату тему, само једно потврђивање вредности које неки сматрају недодирљивим. Али само на први поглед, јер песник избором лексике и обликовањем песничких слика уноси у традиционални мотив неочекиване нијансе. Иако моћ традиционалних епско-митских представа није потпуно разложена и детронизована, оно је сигурно иронијски поткопана: „галванска прашина“, „етерична паучина духа“ или „вришталиште“ нису синтагме које би одабрали правоверни браниоци мита о кнезу Лазару. Насупрот овој песми, већ у првој следећој, „Симонида“, песник се креће унутар очекиваног простора који му пружа традиционални облик мотива, укључујући чак и његово настојање да се том простору прилагоди и на равни одабране лексике. Други ток ове поезије води ка понорним дубинама егзистенције. У оквиру овог мотивског и изражајног круга, упечатљиве су песме из циклуса „Земни прах“, које поред наглашавања језе због свеопште пролазности која погађа чак и традиционалне симболе вечности („И светлост ће бити прах“), уводе у игру силе једне изврнуте оностраности. Симбол „црног перја“ сасвим јасно наговештава симболични простор оног мрачног, демонског, злог, који ће бити шире развијен у циклусима „Господар смрти“ и „Ујед“. Снажне слике у којима песник испољава умешност у коришћењу гротеске, изграђују сугестију једног динамичног, али вредностима накарадног света, сцена пакла или ноћних мора, у којима исконске силе напросто прождиру појединца и његово поуздање у све добро, лепо и истинито. Имплицитан критички импулс ових песама се можда односи на савремену цивилизацију, а можда и на неку њену уже одређену регију. У сваком случају, та мрачна имагинација Казимирског путовања може се разумети, ретроспективно, као једна од развојних могућности које су песнику биле на располагању. Могућно је да у контексту уобличавања изврнутог, демонског света и његове симболике, постоје тачке Шошкићевог додира са утицајном поезијом Новице Тадића, те да се Шошкићево „Цоктало“ и „Велики Гутач“ дозивају са Тадићевим „Скакутаном“ и „Огњеном Кокоши“. Евокацију мрачне, демонски изврнуте стварности песник остварује и у циклусу „Худобе“ из збирке Студ и целац. Овде је занимљиво и то што се у песмама из тог циклуса појављује један елемент који повезује оно завичајно и оно егзистенцијално као два основна правца Шошкићеве поезије, онако како су иницијално постављени у првој збирци. Тај елемент су - бајалице, као средство одбране од демонских сила које би, иначе, скршиле нејаку субјективност песме. Можда су људи те бајалице најпре чули од оних „завичајних птица“ о којима је већ било речи? Ипак, доминантни ток збирке Студ и целац образују оне песме које изражавају егзистенцијалну драму, али померену у оквире сложене симболике оностраног, у којој до речи долазе и „Жуборна Усна Васионе“, али и „уста Црне животиње“, светло и тамно, у преплету и укрштају. Песник у свему томе види излаз, „зев наде“ који се мора разумети - чујмо тај исказ - као „процеп нашем / утрнулом језику“. Тај процеп без даљег треба схватити као излаз, као врата у слободу, коју језик толико жели, али не може да је досегне јер је „утрнуо“. Сада се она (нео)романтичарска „Вечна тајна“ из претходне збирке преобразила у „тајну неизговореног“ (можда и неизрецивог - што песник додаје у истом даху: „Где пребива тајна неизговореног / Где неизрецивог сенка“), прешла је из емотивног у језички облик, остајући онострана. Студ и целац осим продубљивања тематско-мотивских и изражајних могућности наговештених у Казимирском путовању, доносе и нове акценте. Све јаснији је критички импулс ове поезије, директније је изражено религиозно осећање, а као засебан мотивски круг појављује се и љубавна поезија. Ако би било потребно да се одлучимо за само једну истакнуту карактеристику Шошкићеве поезије у првим двема књигама - онда би избор пао на њену разноврсност, и то не само тематско-мотивску, већ и формалну, као и разноврсност доживљаја и њихових израза. Ту разноврсност песник неретко додатно наглашава; на пример, када после низа песама у којима је недвосмислена снажна религиозна инспирација, уследи „Паклени сонет“, онда то није тек поигравање смислом и пука провокација, већ указивање на сложеност односа овостраног и оностраног. Утолико пре, што за „Пакленим сонетом“ следи неколико песама у којима се са једне стране релативизује апсолутно позитивна вредност оностраног, а са друге акценат поново пребацује на угрожену егзистенцију и њено трагање за смислом. Изричито, у песми „У сјај У сјај У чистоту“, упућивање на спас се артикулише као императив, а оно што тај императив захтева - као бег. Треба побећи у сјај и чистоту; али слике којима се евоцирају сјај и чистота, мање личе на љубав божанске личности, а више на ону већ више пута поменуту збринутост завичаја. Насловни циклус збирке поново окупља певање о тескоби, а иновативни елемент је хуморни призвук у овим стиховима: свакако, то је призвук црног хумора. Песме „Повратак“ и „Извештај“, уз све формалне разлике које их раздвајају, могу се узети као репрезентативни примери Шошкићевог начина да се проговори о исконској тескоби. Збирка Предео подношљиво раскошан такође уноси нове чиниоце у песников индивидуални поетски свет. На првом месту, као карактеристика која се опажа већ и приликом најлетимичнијег прегледа стихова из ове збирке, истиче се промена у ритму, интонацији и облику песниковог исказа. Раније елиптичне, кратке, симболички густо насељене стихове заменио је дуги стих, веома често ритмички приближен прозном начину говора, а средства којима се песник служио у обликовању таквог стиха, долазе из репертоара за наше време типичне дискурзивне хибридизације. Шошкић свој стих сада подвргава иронизацији, есејизује га, све чешће прибегава лирској нарацији… Има у овој збирци и поступака који делују на непосредно симболичкој равни, као што је наглашена митологизација активираних слојева представа и симбола. Критичка нота је све израженија, а повлашћене мете критичког жалца нису само оне спољашње самој књижевности, већ исто тако и књижевност и њено разумевање и тумачење. Насловна песма припада том регистру, самокритици књижевности. У њој се чује прекор (завичајним?) барбарогенијима, који би хтели да се упусте у поезију, а да за то немају никаквих претпоставки. Они се ужасавају пева птица, а „о помами чула су нешто начули / знају тек толико / колико и о пролазности“. Они су у раскораку између своје стварности и свога мишљења о њој, и стихови их фиксирају у том раскораку, на сличан начин као што то чини песма „Порекло наде“, али на једном општијем односу. Има у овој збирци и непосредније, огољеније критике, пре свега у циклусу под насловом „Препознавање суштине“, а у овом у песми истог наслова, као и у песми „Гомила“. Интерној критици (само-критици књижевности) придружује се критика која циља на друштвене услове. Песников израз је израз појачане ироније, која понегде прераста у саркастично одбијање такве стварности: као у слици „језичке олупине / (која плива на таласима надахнућа)“. У оној мери у којој та критички интонирана поезија захвата област песничког, можемо говорити и о уношењу аутопоетичких црта у Шошкићево песништво. Од више песама у којима се препознаје аутопоетичка димензија, можда су најизразитије „Упутство за разумевање ствари“ и „Чишћење језика“. Формално и изражајно довољно различите (то својство Шошкићеве поезије се уосталом и не мора више посебно наглашавати), те две песме дају опис ситуације у којој се (данас) налази песник, и коју сажима поентирајући исказ: „ствар се налази пред нама господо / дакле“, односно, указују на оно што би песници требало да чине у тој ситуацији, што сажима насловна синтагма „чишћење језика“. Овој наглашеној аутопоетичкој нити збирке Предео подношљиво раскошан додатни акценат пружају разноврсне текстуалне интервенције, цитати и алузије у самим стиховима, односно опремање појединих песама мотом или посветом другом песнику. Таквом наглашавању интерних односа књижевности доприносе и митологизујући текстови, као што су нпр. неке од песама из циклуса „Бајка о свеопштем грнчару“. Утиску о разноврсности унутар које песников избор и одлука мењају и додају акценте, доприносе и нове Шошкићеве песме. Критичка интонација је очувана, али се она сада односи све више на социјално-историјску раван. Песме „На чистац“ и „Свођење рачуна“ у колоквијалном ритму и уз одмерену дозу хумора обрађују наше, ововремене - али у исти мах универзалне тегобе. Посебну пажњу заслужује троделна песма у строгој форми из циклуса „Бревилоквијум таштине“, која је настала, како каже песникова белешка, као адаптација једне строфе Езре Паунда. Изузетно вешто уобличена, са променама интонације и форме које једна другу подупиру, ова песма о песми се са правом издваја као један од највреднијих доприноса Погледа на сат. У првом делу читамо један вишеструки пастиш традиционалне форме и мотива. Мотив пловидбе бродом као метафоре за човеков животни пут, са низом пратећих сликовитих поређења (покисли прамац, дрхтаво једарце, сломљене катарке - све те слике су слике човекове душе изложене постојаном невремену живота). То путовање у непознато и онострано, путовање песме, оно је што лирски глас препознаје као своје највредније („зарад жудње … ситно словце срицах“; деминутиви су овде средство иронијског депатетизовања исказа којем иначе, због формалне и симболичке напетости, прети да буде схваћен као патетичан). Друга песма иронизује иронију, двоструко изврће, говори о песнику као невештом у тренутку када глача свој стих како би исцелио сваку његову неравнину. Трећа песма, приближавајући се античком метру, наставља иронијску игру са песмом и стварношћу изван ње, хитрим надахнућем и духом увек тромијим од Муза. Гола стварност треска у лице песми. Једна вечна, универзална ситуација песника. Шта му онда остаје? Ништа, био би најбољи одговор, ништа до песма. Имамо ли у виду досадашњи постепени развој поезије Драгомира Шошкића, њену разноврсност и спремност за уношење увек нових, али никада не радикално другачијих акцената, могли бисмо само да претпоставимо да „Бревилоквијумом таштине“ овај песник отвара још једну могућу димензију за своју песму. Хоће ли се то остварити, поново зависи од њега самог, од његовог избора и одлуке. Што се тиче нас, читалаца Шошкићеве поезије, биће довољно сазнање да у њој откривамо не само разноврсност, већ и вредности по себи. Саша Радојчић Наслов: Поглед на сат: изабране и нове песме 1993-2012 Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 304 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 19 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-515-0764-2

Petak + Sledeći petak + The Wash dvd x 2 + poklon dvd Američko izdanje u NTSC formatu, kartonsko pakovanje, bonusi, BEZ PREVODA NA SRPSKI. Polovno sa blagim tragovima korišćenja. VAZNO!!! Da biste mogli da gledate ovaj film potrebno je da je vas dvd plejer multi-region, odnosno da plejer ima NTSC-PAL ugradjenu konverziju. Takodje se moze gledati preko kompjutera ili laptopa koristeci DVD region free opciju. Kupac dobija na poklon dvd sa filmom The Wash iz 2001. godine sa Dr. Dre, Snoop Dogg and DJ Pooh u glavnim ulogama. ПОСЛЕ 20 ГОДИНА, ПЕТАК ЈЕ (И ДАЉЕ) НАЈВАЖНИЈИ ФИЛМ КОЈИ ЈЕ ИКАДА СНИМЉЕН О ХООДУ Комшија - несрећан упркос 100 долара који су му дневно исплаћивани због непријатности снимљеног филма Ице Цубе на његовом блоку - покушао је да омете процес на најнеугодније начине. Искључио би Ал Греен мелодије које су биле подешене и гласно сваки пут кад би режисер Ф. Гари Граи позвао на акцију. И неколико пута, викао би свима на дохват руке: Ово ионако није прави филм. Јер они не би пуцали овде. Није био у праву, наравно - Петак , стонер комедија са ограниченим издањем и још ограниченијим буџетом, зарадила је више од 27 милиона долара на благајнама, а од тада је имала већи живот у изнајмљивању и куповини видеа и ДВД -а. Али његово пијано осећање је капало од искрености. И нико није изгубио. Петак није готово ништа - освежавајуће, заиста, након низа филмова смештених у Соутх Централ, Лос Ангелес, који су се фокусирали само на сукобе. Али у овом филму Цраиг (Ице Цубе) бива отпуштен током слободног дана - и исмевао се због свега тога. А његов најбољи пријатељ Смокеи (Цхрис Туцкер) је мали трговац коровима који би га радије пушио него дистрибуирао. Њих двоје наилазе на комшилук испуњен неким врхунским ликовима и смеје се тамо где раније нисмо баш видели. Нев Лине Цинема / Еверетт Цоллецтион Јохн Витхерспоон Црипс - носе плаво, зар не? - Долазили би сваки дан и гледали нас како снимамо, присећа се глумац Јохн Витхерспоон, који у филму игра Цраиговог оца, у интервјуу за БуззФеед Невс. Имали су завоје преко лица, али би хтели да се сликамо са њиховом децом. Били су тако љубазни према нама. Родитељски син је документовао њихово суседство у једном од његових бољих, мање насилних дана, и то је било вредно пажње. Очигледно је да је понос озлоглашене банде из Лос Анђелеса био непорецив; свакодневно су долазили на снимање, ангажовани са глумцима и желели да њихова деца буду сведоци изградње енергије око филма који нико није хтео да сними. Петак , објављен 26. априла 1995. године, била је искрена комедија која се смејала и била је потпуно одступање од посла који је Ице Цубе раније радио. Био је то другачији обрат од његовог глумачког дебија 1991 Боиз н тхе Хоод , филм смјештен у Соутх Централ, ЛА, који је био потпуно инспирисан музиком коју је његова рап група НВА-Ниггаз Витх Аттитуде, за лоше информисане-створила 1980-их. (У ствари, соло деби члана НВА Еази-Е-а била је нумера под називом Боиз-н-тхе-Хоод, чији је коаутор Ице Цубе.) Петак , који је од свог објављивања пре 20 година овог месеца успоставио прилично култне следбенике екран у скоро 400 биоскопа само за једну ноћ: 4/20. Нев Лине Цинема/Еверетт Цоллецтион Ова комедија била је страствени пројекат Ице Цубе -а, толико да је из свог џепа платио глумце - скоро сви се сећају да је то била исплата по 5.000 долара по комаду. Ово је била реперина прилика да на неки начин пригуши део приче коју је дао у свету. Кроз своју музику причао је уличне приче о свакодневним црним и смеђим људима који живе у једном од најнасилнијих насеља ЛА, а призор је био непријатан. НВА се дотакла уличног живота у Јужној Централној улици (Гангста, Гангста), полицијске бруталности (Јеби се у полицији) и цензуре (Изразите се) - а њихова музика одјекнула је у урбаним подручјима широм земље. Хауба и све њене грешке (како је представљено на драматичан начин, често када је неко вољен на крају насилно умро) биле су зарађивач новца на благајнама: Менаце ИИ Социети зарадио скоро 28 милиона долара у биоскопима, и Боиз зарадио скоро 58 милиона долара и такође био номинован за Оскара. Али у Петак -коју је Цубе написао заједно са својим дугогодишњим пријатељем ДЈ Поохом-хауба није тако узнемирујуће. Колико год мрачно место могло бити, било је много хумора. Људи су мислили како смо одрасли као одрастање у ратној зони, каже Ице Цубе у интервјуу за БуззФеед Невс. `После филмова попут Боиз н тхе Хоод , Менаце ИИ Социети , и Соутх Централ сви су мислили да је начин на који смо одрасли нешто најгоре у животу. Нисам гледао на тај начин. Наравно да је било грубо, али забављали смо се са свиме. Покушавали смо да се смејемо стварима због којих би већина људи плакала. Цубе и његов партнер у писању пронашли су начине за стварање непрекидне шале дугачке 91 минут о двојици момака који седе на тријему и заузимају своју околину. Притом су се зезали над неким нијансама које се дешавају у хауби-допинговани мушкарац који продаје пупољак из камиона за сладолед, напаљени проповедник који пуши коров и који се голи са удатом женом док је њен муж одсутан , и урнебесног кретена из комшилука, природног преваранта. А сви инциденти - деца која су превртала канте за отпатке, комшијске украсе који не желе да нагазите њихове ошишане травњаке, и дан када је насилник претукао дупе - заправо су се догодили у блоку где је Куб одрастао. Нев Лине Цинема ДЈ Поох Нев Лине је имао неке предлоге за кастинг. Иако је репер лако ушао у улогу Цраига, двадесетогодишњака који још увек живи код куће са мамом и татом и који је отпуштен због (можда) крађе кутија; студио није могао заостати за његовим партнером у писању ДЈ Поохом који је требао да глуми Смокеија, рекавши да није довољно искусан. Студио је желео да јаче име преузме Цраиговог безбрижног најбољег пријатеља, неодговорног чудака. Он би био извор комедије за Цраига, који није пушио, али је заглавио покушавајући да смисли како да се снађе дан у својој хауби. Поох је на крају преузео мању улогу (несрећни Ред, који је на мети Дееба Томмија Тини Листера, великог насилника), а Цубе је предложио да студио ангажује Цхриса Туцкера за главну улогу, с обзиром на то да је стрип био љубимац обожавалаца у ХБО-овој станд-уп серији 90-их Деф Цомеди Јам . Нова линија је била као, „Ко?“ Сећа се Ице Цубе. „А ја сам рекао:„ Управо сте радили филм са њим! “Дали су му малу, малу улогу Хоусе Парти 3, и недовољно су га користили. ` Нев Лине Цинема / Еверетт Цоллецтион Одлагање Туцкера било је кључно: Он је био 22-годишњи, витак, шугав кршилац правила за Цубеа. Ин Петак , Туцкер је дебитовао са својим изразитим, комичним гласом, истим, који је често убијао на њима Деф Цомеди Јам фазе. Током филма били су присутни и други комичари који су красили ХБО сцену: Фаизон Лове, покојни Берние Мац и Ангела Меанс комшијски ликови који је на велики начин одјекнуо код публике. Имати те стрипове на сету филма који снима нови режисер (чије је претходно искуство било прављење музичких спотова) значило је да су уследиле све врсте смешности. А за неке чланове глумачке екипе марихуана је била велики - и паралелни - ујединитељ. Нев Лине Цинема / Еверетт Цоллецтион Филм је изашао у малом издању - широм света играо је у само 883 биоскопа - али је зарадио 28 милиона долара. А живот који је имао у изнајмљивању ВХС -а и каснијој продаји ДВД -а био је толико импресиван да је изнедрио наставке - Следећег петка , који је 2000. зарадио више од 57 милиона долара и представио стрип Мике Еппс; Петак после следећег , који је донео око 33 милиона долара; и Петак: Анимирана серија, краткотрајна цртана серија која се емитовала на МТВ 2 2007–2008. Нико у глумачкој екипи - осим можда самог Цубеа - није веровао да ће овај филм погодити онако како јесте. То је углавном било нешто за радити док се чекала следећа свирка: брзи новац за филм који је приказивао гомилу комичара. Колико год била изолована по тематици, месту и времену, комедија се у великој мери превела и повезивала је са публиком са обожаваоцима широм света. Знате те људе, каже Регина Кинг, која је глумила Цубеину сестру, Дана (и која је такође глумила у Боиз она сама). `Ви сте ти људи. И мислим да је то сјајно Боиз ин тхе Хоод био, и Менаце ИИ Социети је, они се позивају само на мали део живота у комшилуку. Не желим да кажем `капуљача`. Желим да кажем `комшилук`. Зато што постоји разлика. Када говорите о хауби, звучи као да то не доживљавају људи који нису црнци или Латиноамериканци. Бели људи гледају тај филм и познају те ликове. Имају азијски смокеи. Постоји бели Цраиг. То постоји. Лове каже да је снимао још један филм 2001. године на локацији у Јужној Африци када је видео момка како му нагиње врат да га добро погледа. Видимо овог типа како хода. На себи има мале панталоне и нема ципела и штапа. Туче торбу. И изгледао је жедно ... и ја сам рекао: `Донеси му воде.` И он ме је погледао, показао ми је и рекао: `Велики црв?` овог грма, овог курца који нема ципеле ... он нема ципеле! Где је гледао овај филм? ` Али тако је филм имао велики одјек код гледалаца. Две деценије након првог објављивања, а популарност поп културе преовладава: Цитати из филма филтрирали су се у савремени лексикон.

Нит паучине за свилене тајне загубљених књига Варијације неизрецивог Вјећеслава Берара могу се читати као лагана пародија, додуше меланхолична, готово несавладивог књижевног Вавилона; можда би се могло казати да листањем његових варијација, писаних и овлашним ђонирањем пера, отворено пристајеш и на индикацију драме која траје и која ће трајати, и трајати… У варијативним трагањима за смислом обележавања сопственог дана, у пуној доколици пресипања дана и ноћи, на дну собне илити уличне чаше, да не мимоиђемо ни вашарске бокале, Тоамна учестало сусреће фаце које успутно, расејано, испуштају торбе из којих испадају маскенбалне ситнице које живот лакирају каквим-таквим смислом; Тоамна је налазач, залазач и поуздани повратни поштар за изгубљено радознале манекене животних циркусарија на трапезној ветрометини дневног шаренила са офуцаним конфетаријама. У том концерту за перо и оркестар читалаца писац са маском Тоамне, у двострукој експозицији, саопштава публици скривеној у мраку, са бине рапсодичне расвете, да мистерија није у приповедачу, него у мистериозном аудиторијуму. Да ли је у тој тмини затурен или загубљен кључ за разумевање жеђи за стварањем, не знам, али наслућујем. Бела арена хартије ће још задуго захтевати крв тинте (штампарске боје). Свако од нас је помало у души Паролона илити Омбрета са реквизитом коју није мимоишла књишка инвентура, али прах гарантује своје, ако ћемо га с пуном пажњом и библијски ишчитавати. Берар с лакоћом, у личном варијатеу призива антијунаке Виљема Шекспира, онако овлаш, шмирантски разигравајући знане нам лексеме. Добро, није лоше - кад се већ не сумња у сопствену смелост, како би можда рекао већ давно величанствени Винавер. Колико је Кено комичан, толико је Берар осенчен доколицом и меланхолијом. Отвара нам своје штиво са загонетним осмехом: Изволите се раскомотити. Е, не може то тек тако. Време, по њему, давно се измакло и самим часовничарима. Још мало па нам сајџија неће ни требати. Све је канда склоно тоталном изумирању, урушавању, без права на повратну адресу. Не могу, а да се горко не осмехнем на Берарову констатацију, но, да га парафразирам, мастиљарске сузе по хартији чине мрље које помало подсећају на речи илити отворени одблесак да пауза понекад вреди више него метар тактова. Та ко зна у чијим су све ћутњама закопане кључне књиге вредне по опстанак људске врсте, а уз ћутњу нам се и уклониле са овог света или ће се уклонити. Маскарада траје, нада се већ преобратила у тихо очајање. Папир и читалац каткад морају свашта да отрпе. Опет она народна вели стрпљен спасен. Свако пажљиво читање неке књиге, стимулише живце, ма те књиге биле енциклопедије илити речници језичких недоумица. Читајући књигу у којој и ноћ с неба не силази без мердевина, ви застајете пред угланцаним речима и реченицама и обувате их као најлепше ципеле које ће опет, бачене у некад, таворити на неком тавану или сметлишту ситних неспоразума. Но, лајтмотиви се рачвају непредвиђено по романескним ћошковима млађахног Бераровог рукописа. Крај почетка и почетак краја су фине паралеле за мали трактат о књигама које спавају спрам оних наслова који поуздано умеју и да сањају. Варијације неизрецивог су једноставне спрам бомбастих есеја о књижевном стварању или о стваралачком гесту уопште. Временом све је неверица. Можда не би било лоше да се нађете у огледалу ове књиге, опет, у свакој књизи се нађе и онај давно изгубљени осмех, а можда, можда би било лепо са тим истим слоговима опрати руке или да се, ето, на најбољи јутарњи начин овом истом књигом умијете. Да, за намерног читаоца не постоје случјне књиге ма колико да онај који их чита и сам, верујте ми на реч, постаје случај прочитане књиге. И у најбољим књигама недостају оне праве лековите реченице, али писци и читаоци трагачи за тим лековитим реченицама вазда ће бити присутни и у сну, и ван сна. Уметност је пећински човек зацртаном линијом увео у живот да му та иста уметност у том животу сачува душу, радознало чисту и невину, ван сваког зла. Ваљан разлог за настанак овог рукописа. У КИКИНДИ, 30. децембра 2013.Милутин Ж. Павлов Наслов: Варијације неизрецивог: концерт за перо и оркестар читалаца Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 123 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 13 × 20 cm Година издања: 2014 ИСБН: 978-86-515-0895-3

ADUT 2002 Beograd,248 strana Neki od podnaslova koji se nalaze u knjizi su kako pobediti osnovne strahove, čudo super samoga sebe, kako ispuniti 6 velikih rupa i dr Sadržaj: U ČEMU JE TAJNA LAKOG ŽIVOTA? 1 NOVA NAUKA - POKRENI TOČAK PRODAVAC CIPELA CITIRA GOETHEA RAT SA ZAVESAMA IZGUBLJEN, ALI TAKO BLIZU NOVA NAUKA - POKRENI TOČAK TEORIJA O SKLOPKAMA IPAK BROJNI PRIMERI Izgubljen i ponovo pronađen ključ OPERACIJA OKA POKAZALA SE BESKORISNOM ZA DVA MESECA POVRATIO JE 22,5 KILOGRAMA AUTOMATSKI USKRAĆUJE VODOINSTALATERU PEDESET FRANAKA ZARADIO STO HILJADA FRANAKA VIŠE ZA GODINU DANA MOŽETE NAPRAVITI SVE ŠTO ŽELITE SMEH MORA BITI NESVESTAN SLOBODAN POPUT VREMENA IVAZDUHA 2 DVANAEST ODGOVORA ŽIVOTU BOG POMOĆ BLIŽNJEM MUDROST ISPUNJEN ŽIVOT UMETNOST SIGURNOST SREĆA NOVAC 10. ZADOVOLJSTVO 11. ZDRAVLJE 12. LJUBAV 13. RAZVOJ SAMOGA SEBE Svi su odgovori nejasni 3 RAJ NA ZEMLJI Priroda osećanja „lakog života` Jedna osoba umesto dve Poput automatskog računara Rat je objavljen Jedna želja umesto dvanaest 4 KAKO PRONAĆI TAJNI ZNAK Istraživanje od četrdeset godina Savršena formula kako izvući korist od života Najsrećnija sedmica Da li je to bio san ili iluzija? Sedmica nejasnoće Privremena razjedinjenosti Pretpostavka ostaje Jedna reč je dovoljna isto kao pokreni-točak Zaboravite Edisona, Steinmetza, VVestinghousea. . . 5 VAŠA TAJNA FABRIKA Podsvesni „Geigerov brojač` Vi ste modema fabrika, dobro opremljena Sve vrste smeha dolaze iz iste fabrike Vi ste vaše vlastito iskustvo Hodali ste po vodi Posetite tu fabriku Prirodne funkcije su se rastale od svesti Gde počinju brige Ispitajte vašu tajnu fabriku „Zajedno` je bio sveopšti prekidač Zasučite rukave. 6 FOKORAVANJE VIŠOJ SILI Povratak vojnika u kasarnu. • • . Dati i oprostiti Prestanite s vašim ličnim bojkotom Izvinjenje oplemenjuje Teorija pokoravanja . Možete preskočiti jutarnje kupanje Brojne podvrste pokoravanja Slast oporavka Uz kosinu do jedinstva VEŽBE POKORAVANJA Nazovite osećaj njegovim najšokantnijim imenom Veštačko uzdizanje Namerno ponižavanje svog svesnog duha Stvorite nešto. Napravite nešto . . . Zidar gleda ponosito svoj zid ...... Dobar rad veliko je zadovoljstvo Hodajte petnaestak metara misleći pri svakom koraku na ono što radite MEMENTO „Fanatiei ne učestvuju` • Emersonov paradoks • POSVETITE VELIKU PAŽNJU ONOME ŠTO VAŠE SRCE BIRA Nedostatak svesnog upravljanja može izazvati iznenadnu smrt. Svako preterivanje traži pomoć svesnog duha Pozovite svesni duh da učestvuje 7 STAVLJANJE NA OGLED MOĆNIH REČI POKUŠAJTE S KONTAKTNIM REČIMA Slatko opuštanje ,,UH!` Za ravno držanje Pokreće trenutnu pristojnost Pravo je zadovoljstvo biti pristojan Produžiti prijatan osećaj Poznate radnje mogu biti kontakti Poslužite se izdašnim sendvičima „lakog života` „Zajedno` je čarobno „Zajedno` pomaže trgovati 8 KAKO OTKRITIIZGUBLJENO BLAGO .. . Vi znate i ne znate. . . . . Nemojte sad stati, nastavite BOLJE od razuma ili zdrave pameti Vi protiv samoga sebe Greške u načinu življenja Ta mašina koja se lako kontroliše Dvaput izgubljen šrafciger Rešiti probleme u snu Pronaći ključ koji otvara novčanik kupca 9 KONTAKT KOJI SUZBIJA BOL Seče nokte na nogama, zatim ide na put Želite li da glavobolja prođe? Trunčica koja je postala bezazlena Vodoinstalater kontroliše holove mozdane kapi. Skeptici se menjaju Da li je ovaj sadržaj uvek uspešan? 200 uspeha i 1.000 ogleda 10 ČAROBNA REČ KOJA VAS PRENOSI Uspela primena „Hodaj`. . Dobri, necenjeni Samaritanac Samo mesta za stajanje Činilo se da Rocky izlazi iz zemlje Probni vozač se pojavio niotkuda Četiri različite ponude od četiri različita vozača Divna zamena Prošetao sam, ali večera je kasnila Poveo ga njegov zastupnik Želeo je upoznati Pelouse du Chene Dele taksi Kontaktna reč je napunila kola za iznajmljivanje, a ne taksi Petnaest sekundi ranije Da li je to telepatija? 11 KAKO SE OSLOBODITl MUČNIH POSLOVA Penjati se stepenicama Nije se ni zadihao Ima osećaj ushićenosti Prirodna obazrivost Voli se penjati stepenicama Uposliti pomoć? Pronašao je nove „trikove` za svoj posao 12 STOPITI SE U ZAJEDNICU Kako prizvati sjedinjenost u naše biće 1) Ugodna razmatranja 2) Pokušajte zameniti ,,Ja` sa ,,Mi` 3) Prestanite držati propovedi, kažnjavati i kriviti 4) Počastite vašu podsvest poverenjem u sebe 5) Tehnika „Alphonse i Gaston` za postizanje sjedinjenja . 6) „Svakom svoje` 13 JEDNA REČ VAM MOŽE SPASITI ŽIVOT Kako se navijač sjedinjuje sa samim sobom Šta iz toga možemo izvući za sebe? Tuga poraza Smršao je 405 kilograma i ne može više izgubiti ni grama. . Odlučuje da želi živeti Vaš cilj mora biti egoističan Jedan uspešan završetak donosi sa sobom druge pobede. . . Iskoristiti bljesak Ovo vam može spasiti život u sekundi Prirodno pravo 14 ŠTA URADITI DA PRESTANE RAZJEDINJENOST . Jesmo li svi zavetovani na razjedinjenost. Postoji li negdje „otkačena daska`? Jeste li ,,Iz jednog komada`? Je li ovo tu „Život`? Neki uzroci razjedinjenosti. Pokušao je uništiti svoj nožni list Razjedinjenost koju stvaramo sami sebi. Frizeri se slažu Stalni napad samoga sebe Reč „Prilagodite` sačuvala je od povrede zglob Zubar je imao „nesrećnu ruku` Svi smo egocentrici u izvesnoj meri Razlozi dolaze iz života To se uvek meni dogada 15 KAKO ISPUNITI ŠEST VELIKIH RUPA? Postoje li dva „JA`? ŠEST VELIKIH RUPA 1. Rupa u veličini 2. Rupa u ugledu 3. Rupa u ukoru 4. Rupa u prirodi 5. Rupa u rečima 6. Rupa u sluhu Misterija deljenja prirode Jednostavno početak „lakog života` Dva ,,ja` su tu da rade zajedno Dve strane su blokirane 16 KAKO POBEDITI OSNOVNE STRAHOVE.. 1. STRAH OD LJUDI Kritika Traganje za brigama Mržnja Osveta . . . . Neugodna priroda - Raspravljanje i protivljenje Nepravda i nepoštenje Nesposobnost rešavanja problema • Strah od ismejavanja . . . Bes Nesigurnost i neodlučnost Potrebni postupak 2. STRAH OD SAMOG SEBE Igrao je fudbal u imunosti Ne dižimo galamu oko poda koji pucketa Zaustaviti vreme Bolest i bol Zaboraviti, zaturiti predmete Strah od telesnih funkcija Senzacionalan uspeh sa OKRECITE SE „Nešto loše će mi se dogoditi` Egoizam i egotizam • Umor • 3. STRAH OD VREMENA . . Odlaganje Lenjost Nestrpljivost , Strah od ograničenog vremena Oklevao je i izgubio sve dok Prebrzo ostareli 4. BOJAZAN OD STRAHA Napetost, visoki pritisak, nervoza Brige Melanholija Usamljenost Frustracija Strah od neuspeha, plašljiva svest 17 ČUDO SUPER SAMOGA SEBE Uvek prisutan u „lakom životu` Podsvesno ja je ritualista Koristi automatski računar na svetskim skupovima „Mogu napraviti bilo šta!` Poverenje nije svesni čin Nekoliko lakih načina da biste počeli verovati Profesor ga je činio bolesnim Rugali su mu se zbog druge religije Hubbvjeva manija je preskupa Udarac završen pre nego što je i počeo Izveštaj eksperimentatora o verovanjima „lakog života` . . . Od jednog hranitelja porodice Strah da ćete postati budala Verovanje hrani još jače verovanje Učvršćen slegnuti tabanski svod, strah od visine suzbijen 18 KAKO ZADOVOLJITI SVAKU OD VAŠIH ŽELJA .., Želeoje 500.000$ Razboleo se nadomak cilja Molila se da preuzme bratovu patnju Gde idu svi ljudi? Ali želja je ipak neophodna Osam „divljih svinja` 1. Posao 2. Susresti ljude 4. Strah od gubitka 5. Inercija 6. Odmaranje na lovorikama . 7. Odvratnost prema vlastitoj promeni . 8. Nadati se, želeti 9. Pustiti da drugi uređuju vaše želje Šest elemenata prave želje Kako jedna želja može napasti drugu Ljudi dobrog zdravlja mrze bolnice Napravite crtež - dobar crtež. . Uvodni pokreti Čudna hrana „jutro posle` Napravite proglas 19 JEDAN KLJUČ ZA SVAKU BRAVU Lista kontaktnih reči Kontakt - „Zajedno` Treba puno vežbe • • . 20 MAŠINE DUHA U AKCIJI Četiri osnovna stanja SLUČAJ Milion „zubobolja` u ledima Nove pilule koje su skupe . Komentar SLUČAJ Naučio je igrati tenis s četrdeset godina . . Zajedno ubrzanim ritmom. . . . „Jastuk` je bio kontakt Iskustvo pevajući ■ Dvadeset i osam brzih pevanja SLUČAJ Usporavanje brzog pulsa . Bolničarka je bila zapanjena Kontakt za dug put Radi bolje kad je u pokretu. Pismo jednog učenika . Čovek čija je seda kosa postala crna Mesec dana za postizanje rezultata SLUČAJ Novčanik koji služi kao relikvija ............... Novčanik je imao „Nešto u želucu` Objašnjenje zanatlije SLUČAJ Njena ogromna želja se prenela na muža Pronađena medu štipaljkama za veš . Samo je želja mogla to napraviti Iskustvo bez sata ili džepnog sata Ogled „dvostrukog` pisanja 21 MAGIČNA MOĆ ŽELJE Teorija ŽELJE tvorac bola Nemate vremena za svadu. Tako je to kad imate nešto u oku . „Razvucite` Postigao je 747 na kuglanju Autor komentariše jednu odluku Misteriozni slučaj Lift se zaustavio prema njenoj želji Lične mašine telepatije? Judy Garland Slučaj dela, radnje, simbola Moć mentalne slike Zastava je inspiracija „Hladan znoj` pre govora Izveštaj o „Budite` da biste bili u formi Izbeći „nesavršen život` Pobedio je na takmičenju vežbom s kamenom u cipeli . . . . Jedna izgubljena lopta donosi mu četiri „Pazite` je dobra kontaktna reč za senzacionalne podvige pamćenja Prošao je ispit prebrzo Naučio je napamet 15.000 reči u jednom danu Za one koji grizu nokte. . Izgubio je naviku zahvaljujući neobičnom sredstvu . „JEDNOM JE UVEK PRVI PUT` Slučaj kaputa koji putuje Ogrtač je otišao Očekivan i očekivan Serija medugradskih razgovora Konačno lokalizovan Kako su tri osobe sebi medusobno pomogle Naučio je hodati kao mačka Nije mogao živeti bez televizora Dva peškira ga leče Kako se tri osobe uspavljuju Kontaktna reč u kombinaciji s čujnim disanjem .... Doručak noću - u krevetu Snaga Želje • 22 NISTE SASVIM SAMI Kako dati vrednost i upoznati za - svest Recite jedno tiho „Hvala` Njihove antene rade za njih Nikad nije zaboravio način kako pasti Može li kauboj osetiti vodu pre stada? Uspostaviti ličnu perspektivu Novi pogled na disciplinu samog sebe Saveti za ravnotežu duha Glasno pročitati samog sebe Njihovi želuci su znali Naklonost podsvesne duše Napisao je 100.000 reči stojeći Pustite da vam pro-svest kaže šta treba da uraditi . . . . Njegova pro-svest dijagnostikuje bolest Učestvujte u noćnom bdenju Mislio je da je video mrtvog rodaka . . 23 VELIKI UŽITAK LAKOG ŽIVOTA Prvi predlog Čovekov neposredni cilj je stalna zajednica samog sebe . . . Drugi predlog „Laki Život` je stanje neranjivosti Treći predlog Činovnik se uvek svada s predsednikom udruge Četvrti predlog Morate verovati u vašu tajnu fabriku Peti predlog Možete kontrolisati mašine lične automatizacije i kontakte koji ih pokreću Šesti predlog „Zajedno` je opšti kontakt za celokupnu vašu tajnu fabriku PRE SVEGA TRAŽITE VAŠ PRVI CTLJ Aluzije na nešto više Nema odgovora u „malim stvarima` Sadržaj na delu Brzo hrabrenje

ADUT 2002 Beograd,248 strana Sadržaj: U ČEMU JE TAJNA LAKOG ŽIVOTA? 1 NOVA NAUKA - POKRENI TOČAK PRODAVAC CIPELA CITIRA GOETHEA RAT SA ZAVESAMA IZGUBLJEN, ALI TAKO BLIZU NOVA NAUKA - POKRENI TOČAK TEORIJA O SKLOPKAMA IPAK BROJNI PRIMERI Izgubljen i ponovo pronađen ključ OPERACIJA OKA POKAZALA SE BESKORISNOM ZA DVA MESECA POVRATIO JE 22,5 KILOGRAMA AUTOMATSKI USKRAĆUJE VODOINSTALATERU PEDESET FRANAKA ZARADIO STO HILJADA FRANAKA VIŠE ZA GODINU DANA MOŽETE NAPRAVITI SVE ŠTO ŽELITE SMEH MORA BITI NESVESTAN SLOBODAN POPUT VREMENA IVAZDUHA 2 DVANAEST ODGOVORA ŽIVOTU BOG POMOĆ BLIŽNJEM MUDROST ISPUNJEN ŽIVOT UMETNOST SIGURNOST SREĆA NOVAC 10. ZADOVOLJSTVO 11. ZDRAVLJE 12. LJUBAV 13. RAZVOJ SAMOGA SEBE Svi su odgovori nejasni 3 RAJ NA ZEMLJI Priroda osećanja „lakog života` Jedna osoba umesto dve Poput automatskog računara Rat je objavljen Jedna želja umesto dvanaest 4 KAKO PRONAĆI TAJNI ZNAK Istraživanje od četrdeset godina Savršena formula kako izvući korist od života Najsrećnija sedmica Da li je to bio san ili iluzija? Sedmica nejasnoće Privremena razjedinjenosti Pretpostavka ostaje Jedna reč je dovoljna isto kao pokreni-točak Zaboravite Edisona, Steinmetza, VVestinghousea. . . 5 VAŠA TAJNA FABRIKA Podsvesni „Geigerov brojač` Vi ste modema fabrika, dobro opremljena Sve vrste smeha dolaze iz iste fabrike Vi ste vaše vlastito iskustvo Hodali ste po vodi Posetite tu fabriku Prirodne funkcije su se rastale od svesti Gde počinju brige Ispitajte vašu tajnu fabriku „Zajedno` je bio sveopšti prekidač Zasučite rukave. 6 FOKORAVANJE VIŠOJ SILI Povratak vojnika u kasarnu. • • . Dati i oprostiti Prestanite s vašim ličnim bojkotom Izvinjenje oplemenjuje Teorija pokoravanja . Možete preskočiti jutarnje kupanje Brojne podvrste pokoravanja Slast oporavka Uz kosinu do jedinstva VEŽBE POKORAVANJA Nazovite osećaj njegovim najšokantnijim imenom Veštačko uzdizanje Namerno ponižavanje svog svesnog duha Stvorite nešto. Napravite nešto . . . Zidar gleda ponosito svoj zid ...... Dobar rad veliko je zadovoljstvo Hodajte petnaestak metara misleći pri svakom koraku na ono što radite MEMENTO „Fanatiei ne učestvuju` • Emersonov paradoks • POSVETITE VELIKU PAŽNJU ONOME ŠTO VAŠE SRCE BIRA Nedostatak svesnog upravljanja može izazvati iznenadnu smrt. Svako preterivanje traži pomoć svesnog duha Pozovite svesni duh da učestvuje 7 STAVLJANJE NA OGLED MOĆNIH REČI POKUŠAJTE S KONTAKTNIM REČIMA Slatko opuštanje ,,UH!` Za ravno držanje Pokreće trenutnu pristojnost Pravo je zadovoljstvo biti pristojan Produžiti prijatan osećaj Poznate radnje mogu biti kontakti Poslužite se izdašnim sendvičima „lakog života` „Zajedno` je čarobno „Zajedno` pomaže trgovati 8 KAKO OTKRITIIZGUBLJENO BLAGO .. . Vi znate i ne znate. . . . . Nemojte sad stati, nastavite BOLJE od razuma ili zdrave pameti Vi protiv samoga sebe Greške u načinu življenja Ta mašina koja se lako kontroliše Dvaput izgubljen šrafciger Rešiti probleme u snu Pronaći ključ koji otvara novčanik kupca 9 KONTAKT KOJI SUZBIJA BOL Seče nokte na nogama, zatim ide na put Želite li da glavobolja prođe? Trunčica koja je postala bezazlena Vodoinstalater kontroliše holove mozdane kapi. Skeptici se menjaju Da li je ovaj sadržaj uvek uspešan? 200 uspeha i 1.000 ogleda 10 ČAROBNA REČ KOJA VAS PRENOSI Uspela primena „Hodaj`. . Dobri, necenjeni Samaritanac Samo mesta za stajanje Činilo se da Rocky izlazi iz zemlje Probni vozač se pojavio niotkuda Četiri različite ponude od četiri različita vozača Divna zamena Prošetao sam, ali večera je kasnila Poveo ga njegov zastupnik Želeo je upoznati Pelouse du Chene Dele taksi Kontaktna reč je napunila kola za iznajmljivanje, a ne taksi Petnaest sekundi ranije Da li je to telepatija? 11 KAKO SE OSLOBODITl MUČNIH POSLOVA Penjati se stepenicama Nije se ni zadihao Ima osećaj ushićenosti Prirodna obazrivost Voli se penjati stepenicama Uposliti pomoć? Pronašao je nove „trikove` za svoj posao 12 STOPITI SE U ZAJEDNICU Kako prizvati sjedinjenost u naše biće 1) Ugodna razmatranja 2) Pokušajte zameniti ,,Ja` sa ,,Mi` 3) Prestanite držati propovedi, kažnjavati i kriviti 4) Počastite vašu podsvest poverenjem u sebe 5) Tehnika „Alphonse i Gaston` za postizanje sjedinjenja . 6) „Svakom svoje` 13 JEDNA REČ VAM MOŽE SPASITI ŽIVOT Kako se navijač sjedinjuje sa samim sobom Šta iz toga možemo izvući za sebe? Tuga poraza Smršao je 405 kilograma i ne može više izgubiti ni grama. . Odlučuje da želi živeti Vaš cilj mora biti egoističan Jedan uspešan završetak donosi sa sobom druge pobede. . . Iskoristiti bljesak Ovo vam može spasiti život u sekundi Prirodno pravo 14 ŠTA URADITI DA PRESTANE RAZJEDINJENOST . Jesmo li svi zavetovani na razjedinjenost. Postoji li negdje „otkačena daska`? Jeste li ,,Iz jednog komada`? Je li ovo tu „Život`? Neki uzroci razjedinjenosti. Pokušao je uništiti svoj nožni list Razjedinjenost koju stvaramo sami sebi. Frizeri se slažu Stalni napad samoga sebe Reč „Prilagodite` sačuvala je od povrede zglob Zubar je imao „nesrećnu ruku` Svi smo egocentrici u izvesnoj meri Razlozi dolaze iz života To se uvek meni dogada 15 KAKO ISPUNITI ŠEST VELIKIH RUPA? Postoje li dva „JA`? ŠEST VELIKIH RUPA 1. Rupa u veličini 2. Rupa u ugledu 3. Rupa u ukoru 4. Rupa u prirodi 5. Rupa u rečima 6. Rupa u sluhu Misterija deljenja prirode Jednostavno početak „lakog života` Dva ,,ja` su tu da rade zajedno Dve strane su blokirane 16 KAKO POBEDITI OSNOVNE STRAHOVE.. 1. STRAH OD LJUDI Kritika Traganje za brigama Mržnja Osveta . . . . Neugodna priroda - Raspravljanje i protivljenje Nepravda i nepoštenje Nesposobnost rešavanja problema • Strah od ismejavanja . . . Bes Nesigurnost i neodlučnost Potrebni postupak 2. STRAH OD SAMOG SEBE Igrao je fudbal u imunosti Ne dižimo galamu oko poda koji pucketa Zaustaviti vreme Bolest i bol Zaboraviti, zaturiti predmete Strah od telesnih funkcija Senzacionalan uspeh sa OKRECITE SE „Nešto loše će mi se dogoditi` Egoizam i egotizam • Umor • 3. STRAH OD VREMENA . . Odlaganje Lenjost Nestrpljivost , Strah od ograničenog vremena Oklevao je i izgubio sve dok Prebrzo ostareli 4. BOJAZAN OD STRAHA Napetost, visoki pritisak, nervoza Brige Melanholija Usamljenost Frustracija Strah od neuspeha, plašljiva svest 17 ČUDO SUPER SAMOGA SEBE Uvek prisutan u „lakom životu` Podsvesno ja je ritualista Koristi automatski računar na svetskim skupovima „Mogu napraviti bilo šta!` Poverenje nije svesni čin Nekoliko lakih načina da biste počeli verovati Profesor ga je činio bolesnim Rugali su mu se zbog druge religije Hubbvjeva manija je preskupa Udarac završen pre nego što je i počeo Izveštaj eksperimentatora o verovanjima „lakog života` . . . Od jednog hranitelja porodice Strah da ćete postati budala Verovanje hrani još jače verovanje Učvršćen slegnuti tabanski svod, strah od visine suzbijen 18 KAKO ZADOVOLJITI SVAKU OD VAŠIH ŽELJA .., Želeoje 500.000$ Razboleo se nadomak cilja Molila se da preuzme bratovu patnju Gde idu svi ljudi? Ali želja je ipak neophodna Osam „divljih svinja` 1. Posao 2. Susresti ljude 4. Strah od gubitka 5. Inercija 6. Odmaranje na lovorikama . 7. Odvratnost prema vlastitoj promeni . 8. Nadati se, želeti 9. Pustiti da drugi uređuju vaše želje Šest elemenata prave želje Kako jedna želja može napasti drugu Ljudi dobrog zdravlja mrze bolnice Napravite crtež - dobar crtež. . Uvodni pokreti Čudna hrana „jutro posle` Napravite proglas 19 JEDAN KLJUČ ZA SVAKU BRAVU Lista kontaktnih reči Kontakt - „Zajedno` Treba puno vežbe • • . 20 MAŠINE DUHA U AKCIJI Četiri osnovna stanja SLUČAJ Milion „zubobolja` u ledima Nove pilule koje su skupe . Komentar SLUČAJ Naučio je igrati tenis s četrdeset godina . . Zajedno ubrzanim ritmom. . . . „Jastuk` je bio kontakt Iskustvo pevajući ■ Dvadeset i osam brzih pevanja SLUČAJ Usporavanje brzog pulsa . Bolničarka je bila zapanjena Kontakt za dug put Radi bolje kad je u pokretu. Pismo jednog učenika . Čovek čija je seda kosa postala crna Mesec dana za postizanje rezultata SLUČAJ Novčanik koji služi kao relikvija ............... Novčanik je imao „Nešto u želucu` Objašnjenje zanatlije SLUČAJ Njena ogromna želja se prenela na muža Pronađena medu štipaljkama za veš . Samo je želja mogla to napraviti Iskustvo bez sata ili džepnog sata Ogled „dvostrukog` pisanja 21 MAGIČNA MOĆ ŽELJE Teorija ŽELJE tvorac bola Nemate vremena za svadu. Tako je to kad imate nešto u oku . „Razvucite` Postigao je 747 na kuglanju Autor komentariše jednu odluku Misteriozni slučaj Lift se zaustavio prema njenoj želji Lične mašine telepatije? Judy Garland Slučaj dela, radnje, simbola Moć mentalne slike Zastava je inspiracija „Hladan znoj` pre govora Izveštaj o „Budite` da biste bili u formi Izbeći „nesavršen život` Pobedio je na takmičenju vežbom s kamenom u cipeli . . . . Jedna izgubljena lopta donosi mu četiri „Pazite` je dobra kontaktna reč za senzacionalne podvige pamćenja Prošao je ispit prebrzo Naučio je napamet 15.000 reči u jednom danu Za one koji grizu nokte. . Izgubio je naviku zahvaljujući neobičnom sredstvu . „JEDNOM JE UVEK PRVI PUT` Slučaj kaputa koji putuje Ogrtač je otišao Očekivan i očekivan Serija medugradskih razgovora Konačno lokalizovan Kako su tri osobe sebi medusobno pomogle Naučio je hodati kao mačka Nije mogao živeti bez televizora Dva peškira ga leče Kako se tri osobe uspavljuju Kontaktna reč u kombinaciji s čujnim disanjem .... Doručak noću - u krevetu Snaga Želje • 22 NISTE SASVIM SAMI Kako dati vrednost i upoznati za - svest Recite jedno tiho „Hvala` Njihove antene rade za njih Nikad nije zaboravio način kako pasti Može li kauboj osetiti vodu pre stada? Uspostaviti ličnu perspektivu Novi pogled na disciplinu samog sebe Saveti za ravnotežu duha Glasno pročitati samog sebe Njihovi želuci su znali Naklonost podsvesne duše Napisao je 100.000 reči stojeći Pustite da vam pro-svest kaže šta treba da uraditi . . . . Njegova pro-svest dijagnostikuje bolest Učestvujte u noćnom bdenju Mislio je da je video mrtvog rodaka . . 23 VELIKI UŽITAK LAKOG ŽIVOTA Prvi predlog Čovekov neposredni cilj je stalna zajednica samog sebe . . . Drugi predlog „Laki Život` je stanje neranjivosti Treći predlog Činovnik se uvek svada s predsednikom udruge Četvrti predlog Morate verovati u vašu tajnu fabriku Peti predlog Možete kontrolisati mašine lične automatizacije i kontakte koji ih pokreću Šesti predlog „Zajedno` je opšti kontakt za celokupnu vašu tajnu fabriku PRE SVEGA TRAŽITE VAŠ PRVI CTLJ Aluzije na nešto više Nema odgovora u „malim stvarima` Sadržaj na delu Brzo hrabrenje

Zbornik poezije. Iz recenzije: ’’CVIJEĆE & (NE)CVIJEĆE GORANA IVIĆA Naslov ove zbirke poezije Gorana Ivića osim antonimnog odnosa sadrži i kovanicu koju je iskovao autor – (ne)cvijeće. Ovaj neologizam služi da naglasi kontrast sa imenicom i simbolom u ovoj poeziji koji je označen imenicom cvijeće, a izražava ljubav, rađanje, razvijanje, nežnost i sl. Nasuprot ovim pozitivnim osećanjima, u ovom lirskom ja obitava i tuga, melanholija, seta, zbog prolaznosti mladosti i života. To lirsko ja je svesno svoje melanholije i obraća se muzi: Napoji me, muzo, ljubavi sam žedan. Poškropi me, suzo, jer sam ‘vako bijedan. Ne lomi se grano, ne daj da se predam... (Kiša suza pada) Tuga i melanholija koje izražava lirski subjekat potiču od usamljenosti, stoga: Samoći bez gomile koju život pràvi. Od đubreta pospanog smeća i od cvjeća. Bez mirisa njegovog što me izostavi. Zapljeskaću sretan kao mala djeca. (Metež) Priznajući da je samoća sastavni deo života, čak i njegov produkt, koji život pravi od dva sastojka: cveća i smeća. Smeće predstavlja kontaminiranost koja se nakupi kao životni talog preživljenog, a ružnog, koje u sadejstvu sa glavnim simbolom ove poezije (cvećem) koje predstavlja pozitivnosti koje su proživljene, rezultira u ovoj lirici samoćom. Simbol smeće iz navedenih stihova predstavlja jedan od izraza kovanice (ne)cvijeća iz naslova ove zbirke. Sa jakim emocijama, bilo srećom ili tugom, ide i boemština izražena u stihovima: Dušom ranjenom u krilatim snovima. Vidjela je, pijan plače među sviračima. U kafani punoj dima, bila je sa njima ‒ sa ljubavlju svojom i sa tamburašima. (Sjećanje) Ovi stihovi predstavljaju te „cvetove” iz ove poezije koji su izraženi i u naslovu ove zbirke, kao izraz duha, ritma i jakih i burnih doživljaja. Ovo lirsko ja je boem koji pati zbog prolaznosti i žali za mladošću, obraća se čaši i od nje traži odgovore, koje ne dobija: Noći polupana, nemirom i čašom. Zašto nikad nisi istinu mi rekla? Dok sam bolovao za nekom snašom, ti nevjernice, od mene si utekla. (Ničeg više nema) Boemštinu prati i nostalgija za zavičajem, izražena u pesmama o Sarajevu i Bileći: Nemojte mi reći, braćo, u Bileći, da je ova suza moja izmišljena. Ona stalno boli, na srcu će peći, daleko, daleko, vama namjenjena. (Bileća) Nezaobilazno javiće se i stihovi koje će čitaoca asocirati na Šantića i Kapora, te će kontekst biti celovitiji i potpun. Kada lirsko ja nije u boemskoj atmosferi, u trenucima tuge i sete, stihove su prouzrokovale „barikade briga i straha”, izražavajući kovitlac u kome se nalaze njegove: Misli se bore, odlaze i vraćaju. Uzdasi olakšanja barikade razbijaju. Barikade briga nestvarne slike crtaju. Pejzaži se suše i cvjetaju. (Borba) Sve te mentalne slike i predstave koje prave „barikade tih misli”, izražene su u ovim lirskim zapisima i predstavljaju simulakrum koji izražava sâm čin značenja, kojim je označena ona pozitvna i negativna strana ovog lirskog ja: cvet, cvetanje, ljubav, rađanje, razvoj, ali i (ne)cvet, u okviru koga i „pejzaži cvetaju, ali se i suše”. A kada indirektno ili direktno govori o ljubavi, lirski subjekat najčešće žali što nije došlo do ostvarenja trajnije zajednice, obično kriveći svoju nemirnu prirodu za to: Htjede da me posjeduje, uzme i veže. Ne dade me vjetar što daleko seže. Vjetar što me nosô cijeli život. Uz njeg ludovao, volio kô idiot. (Ljubav stara) Tu nestalnost prate i narcisoidnost i egoističnost, oličene u ekscentričnim stihovima: Sve od tebe hoću, vilo krasna. I ako odeš, ostaćeš u meni. Ova ljubav ne bi bila strasna, da volio nisam baš sebe u tebi. (Sve od tebe hoću) Motivi prolaznosti i žala zbog iste prisutni su i u ljubavnoj poeziji. Jedna od ritmički i versifikatorski najuspelijih pesama u ovoj zbirci pisana je u osmercu. Ritam i osmerac ove pesme podsećaju na ritam neprevaziđene i nedostižne pesme Laze Kostića Među javom i med snom: Srce moje razapeto, da l’ te nešto boli? Da l’ ti žao što ostari? Il’ te ubi život goli? (Srce moje razapeto) Metafizička komponenta je isključena iz ove poezije. Lirsko ja smatra da je njoj mesto u nekoj drugoj dimenziji: „Krst je za nebesa ‒ izdera se bijesno ‒ Gore mu je mjesto, a ne ovdje, kod nas. Je l’ vi jasno, ovdje i nama je tijesno”! (Epilog Gorskom vijencu) O autopoetici govori direktno ‒ poezija predstavlja krik koji izlazi iz tela, nastaje postepeno, prolazeći kroz stotine beznađa: I niže se niže, slovo, slog, pa stih. Kroz stotine beznađâ, dok sam miran, sâm i tih ‒ i iz tijela krik ‒ pjesma se rađa. (Nema kraja ‒ neko mi reče) To je ta fina refleksivnost, koja nije onostrana, nego imanentna lirskom subjektu, kao izraz modernosti, što prati i slobodan stih, karikirajući ustaljene dogme i norme u možda najinteresantnijoj pesmi iz ove zbirke: I popadaše fariseji. Svi! Pred likom raspetog Boga svog. Iz njih izađoše lakeji. Mi! Mi što ne znamo ljubiti bližnjeg svog. Oteše se lažni uzdasi u onomatopeji. Sni! (Otkrovenje) Ovo „Otkrovenje” potvrđuje da je uzdah samo onomatopeja, što će dovesti do novog rođenja koje obuhvata i nesvesne komponente i san, izražavajući konačan cilj. U mrkloj noći u nebesa poći, san je krenuo i odijelo nosi. Do samijeh zvijezda on kani doći, da ljubavi ište, a ne da prosi. (Rađanje) Bilo da smo obični, posebni, fariseji prerušeni u lakeje ili obrnuto, svi težimo istom cilju ‒ da ljubavi ištemo, a ne da prosino ‒ čega ćemo se, čitajući ovu poeziju podsetili, a nakon njenog sugestivnog dejstva i privući i dobiti. Na ovaj način je pomireno pozitivno i negativno unutar lirskog subjekta, kao i kontrast naznačen kovaniciom u naslovu ove zbirke ‒ Cvijeće & (ne)cvijeće. Pomirene i usaglašene su sve razlike, kao i različiti ritmovi i metri ove poezije koji predstavljalju svojevrsnu kakofoniju koja prosto odiše nekom svojom posebnom harmonijom u kojoj ćete uživati.’’ Marina Đenadić

ПРЕДГОВОР Живот је процес прожет разним околностима, ситуацијама, периодима, прекретницама и одлучујућим заокретима. Квалитет људског живота и његова испуњеност зависе од тога колико познајемо све те елементе и како се суочавамо са њима. Неопходно је, дакле, да нађемо начин да се са њима упознамо. Циљ овог дела је да постане један од тих начина. Из тог разлога, покушао сам да обухватим и проучим што је могуће више таквих животних ситуација … Мирење са смрћу Да бисмо на исправан начин ушли у процес старења, потребно је најпре да се помиримо са мишљу о смрти. Посебно, сопствене смрти. Наш живот има свој крај. Често чујемо како човек данас живи дуже него раније, али то није апсолутно тачно. У развијеним земљама, напредак медицине и добри хигијенски услови створили су услове да велики проценат људи доживи дубоку старост, али квалитет живота тог доба се погоршао.Стога је потребно да у средњем добу промислимо о квалитету живота који нас чека у старости. Шта осећаш у односу на сопствену смрт? Питање није да ли ћеш умрети, већ како и када. Тешко нам је да прихватимо чињеницу да ћемо некада стићи до краја. Наша нелогична, но ипак, аутоматска реакција на то је: „Немогуће да ће се то збити са мном“. Разлог те нелогичне реакције је чињеница да је смрт и природна и неприродна. Животу који ми познајемо, потребна је смрт. Не умиру само људи. Сваки облик живота нестаје. Нема рађања без смрти, нити почетка без краја. Услед, генерално, већег броја рођења на свету, постоји проблем пренасељености – бар у неким деловима – која, затим, ствара проблем миграција. Ако би се то наставило, глад, загађеност животне околине и рат за опстанак би довели до повећања броја смрти, све док се однос броја рођења и смрти не би довео у равнотежу. Ма колико да је смрт неопходна за живот, у нашим мислима сопствена смрт нам не изгледа нимало неопходна. Као што се не можемо сетити нашег почетка, исто тако нам је тешко да предвидимо и наш крај. Чини се да нам нешто у нашој подсвести говори да смо бесмртни. Мада бисмо, у случају да попуњавамо неки упитник о уверењима, то лако признали, наше понашање показује да се мучимо под теретом те илузије. Без обзира на наше сумње у погледу сопствене смрти, две ствари су сигурне. Прва је да средње доба представља дефинитиван крај младости и сазревања. Сваки пут када губимо нешто вредно, осећамо тугу. То је потпуно природна и здрава реакција током суочавања са неким губитком. Туга има свој циљ. „Блажени који плачу, јер ће бити утешени“. Туга може излечити. Међутим, да би неко туговао на здрав начин, потребно је да директно изрази своја осећања неком другом, говорећи директно о осећају губитка. У нашој култури, за мушкарце је то прилично тешко. Два од три раније наведених примера у вези са особама код којих се страх од старости испољава преко других симптома, односила су се на мушкарце. То није случајност. Будући да осећају мањи притисак да буду јаке и чврсте, жене могу директније да изразе осећања која ствара неки губитак. Директно суочавање са тугом коју изазива губитак младости, помоћиће нам да повећамо могућности да тугу оставимо за собом. Кроз утеху у тузи за прошлошћу, јењаваће и страх од будућности, старости и смрти... Ипак, ово не представља само лично, већ је истовремено и питање културе. У неким културама, средње доба и старост представљају узвишене вредности. То може изазвати потпуно другачије проблеме. Пошто се у центру наше културе налази младост, потцењују се оне вредности које су везане за зрелије доба. Треба да се успротивимо стављању нагласка на младост-успех-продуктивност, које је карактеристично за нашу културу. Можда смо могли да изађемо на крај са прихватањем тих вредности у првој половини живота, али би било катастрофално уколико бисмо их прихватили и у остатку живота. Оне, једноставно, не уносе квалитет у наш живот, који нам је сада неопходан. Карактеристичан пример уздизања ових вредности је да се чак и наше игре заснивају на антагонистичким тенденцијама поседовања. Не мислим само на спорт, већ и на игре са децом у кући, на пример, када играчи воде рат с циљем да постану владари читавог света. У свим тим играма доминира етос трећег Христовог искушења, где му се нуде сва царства света и њихова слава. Наравно, те игре су забавне и сви смо у њима учествовали, међутим, заснивају се, промовишу и учвршћују један систем вредности потпуно стран хришћанском етосу. Постоји једна породична игра коју је креирала Rheo Zakich из САД и која има веома добар назив: Ungame. У тој игри не постоје победници и губитници. Не постоји сакупљање поена, освајање области или стицање имовине. Не постоје тешке одлуке типа да ли послати противника на почетак игре, нити постоји унапред одређен завршетак игре. Као и у другим играма, играчи у Ungame-u бацају коцкице и померају фигуре на табли. Положај фигуре одређује коју карту добија играч, а карта предлаже неки од начина на који ће играч поделити нешто са другима. Уз помоћ игре Унгаме, можеш сазнати нешто о члановима твоје породице, што они иначе не би поделили са тобом. Осим тога, сви учесници добијају. Ова игра ће научити твоју децу и унуке какво задовољство може бити да поделиш нешто с другима, или да их саслушаш. Будући да деца од света одраслих неизбежно добијају двоструке поруке о вредностима и приоритетима, добро би било да науче барем једну породичну игру која ће код њих учврстити вредности везане за хришћански етос. Осим окончања младости, постоји још једна сигурна чињеница која нас све чека. Живот који није удаљен од стварности и који је истовремено позитиван, треба да се налази у некој врсти хармоније са смрћу. Људи средњег доба треба да бирају оне вредности које узимају за озбиљно њихову смртност. „Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр. 13,14). Током једног путовања кроз Кападокију, посетио сам чувени Синасос, мали град са велелепним здањима, изузетног и очаравајућег архитектонског стила. На надвратнику једне од тих зграда урезане су у мермерну плочу ове речи: „Данас моја, сутра туђа, никада ничија“. Ве-ома брзо, натпис се показао пророчким. Три или четири године након што је завршена, ова зграда је прешла у својину новог власника кога првобитни највероватније није никада ни упознао. Да ли смо икада помислили како се неке наше, чак и неважне ствари, као што је неки комад одеће или пар удобних ципела, могу, после неколико дана, наћи у туђим рукама? Када бисмо размишљали на тај начин, вредности за које се опредељујемо и избори које чинимо би драстично подигли ниво нашег живота. А када би чланови једног друштва размишљали на тај начин, то друштво би, уместо да буде менажерија и пакао, постало рајско, јер би његови чланови постигли равнотежу између индивидуалног и заједничког интереса и између материјалних и духовних вредности. При избору вредности његови би чланови узимали озбиљно у обзир симптоме и симболе смрти, а пре свега болест, трагедију и неуспех. Многи од људи, који пате од ових симптома, узвикнуће: „А, где је Бог у свему томе? Зашто дозвољава да се догађају такве трагедије?“ Мада би се могло рећи да је то здрав израз људске туге, ипак није у складу са хришћанским схватањем Бога. Бога кога је објавио Исус Христос, Бог чији је Син убијен на изразито груб и неправедан начин, и сам пати. Темељ наше вере је Христос који је распет и који је у агонији тражио да избегне такву смрт, али је на крају није избегао. Међутим, наша вера се не завршава са распетим Христом. Симптоми и симболи смрти се превазилазе васкрсењем. После крста долази васкрсење. Мада немамо „града који ће остати“, тежимо ка оном „који ће доћи“ (Јев. 13,14). Не можемо се ослонити на пролазне материјалне вредности, али можемо тежити духовним вредностима које су вечне. Наша хришћанска вера и њен реални приступ смрти (распети Христос), као и њен позитиван приступ животу (празан гроб), дају нам могућност да се помиримо са смрћу, као и да нађемо ослонац у животу. Човек има у себи, с једне стране, љубав према животу, с којом је везан страх од смрти и, с друге стране, подсвесни страх од живота и подсвесну жељу за смрћу. Ово колебање, наравно, отежава потврђивање живота. Хришћански је, међутим, да не осећаш одвратност према смрти, нити да је сматраш природном. Човек који је створен према обличју Божјем, не прихвата смрт као природан резултат живота, већ као средство његовог обнављања. Смрт је неопходна да би се одбацило болесно и направило место за оно што је здраво. Смрт служи животу када води васкрсењу. Смрт се, као човеков непријатељ, превазилази смрћу и васкрсењем Христовим. Ослањајући се на наша хришћанска уверења, бирамо вредности које су истовремено позитивне и реалне. Истинска жеља за животом садржи у себи и човекову спремност на смрт. Смрт можемо довести у хармонију са животом, јер је жаока смрти неутралисана смрћу и васкрсењем Христовим, а не зато што није било страха или бола. Оријентација ка будућности насупрот нади у будућност Као хришћани, надамо се животу тако испуњеном да превазилази смрт. Та нада је директно или индиреткно повезана са Христовим васкрсењем и преко њега, са нашим васкрсењем. Мада наше васкрсење видимо у вези са будућношћу, оно се на одређен начин остварује у садашњости и на тај начин се потврђује наше васкрсење у будућности. Павле описује хришћанина као некога ко је из смрти прешао у живот (Рим. 6, 13), а Јован описује вечни живот као садашње стање које нам је дато кроз спознају истинитог Бога (1Јн. 5, 20). Вера у васкрсење неминовно сједињује садашњост са будућношћу и будућност са садашњошћу. Зато што верујемо у васкрсење имамо наду у садашњости и зато што доживљавамо васкрсење у садашњости, имамо наду у будућност. Супротно од временске подељености, вечно нема почетак и крај. „Један је дан пред Господом као хиљаду година, и хиљаду година као један дан“ (2Пт. 3, 8), пошто вечно нема димензија, нити ограничења, често се описује као вечна садашњост. Када смо оријентисани ка садашњем тренутку, у стању смо да прихватимо енигму вечног у времену. Вечно сада је оно што времену даје квалитативну димензију. Можемо чезнути за вечним из прошлости и да га прижељкујемо у будућности, али га спознајемо само у садашњости. Парадоксално, смрт и његови симболи постају регулатори који човеку дају могућност да учврсти живот путем знања о његовим квалитативним димензијама. „Таштина је све људско што после смрти не остаје; не остаје богатство нити прати слава; јер кад смрт наиђе, све се то уништи“. „Где је према световном пристрашће? Где су мисли о пролазним стварима? Где су злато и сребро? Све је прах, све је пепео, све је сенка“. „Изађимо и видимо у гробовима да су наге кости човечје, храна црвима и смрад, и познајмо у чему су богатство, лепота, снага и благообличност“. „Сетих се пророка који је вапио: ја сам земља и пепео, и разазнах гробове и видех кости обнажене, и рекох: ко је дакле, цар или војник, или богат, или убог, или праведник или грешник“. Они који су доживели изненадну, трагичну, поражавајућу и апсолутно непредвидиву смрт блиске особе, кроз бол који је та смрт изазвала могу јасније схватити шта је у животу истинско, а шта не. Трагедија им може помоћи да осете колико је битан садашњи моменат и да се према њему не треба односити као према припреми за неки будући циљ; кроз трагедију могу схватити да је радост због присуства људи који постоје у њиховом животу најбољи могући начин да искористе сваки тренутак постојања. Када смо оријентисани ка будућности, губимо садашњи моменат, који је важнији за квалитет нашег живота од циља за који се боримо. Ако си доживео смрт драге особе, схваташ шта покушавам да опишем. Ако не, желим да ти се то не догоди, иако такво искуство помаже човеку да упореди и реално процени различите вредности у животу. Могуће је, наравно, да чујеш Божији глас и у тренутку када уживаш у благодатима, те да помоћу вере схватиш шта је то што има позитивно дејство на квалитет твог живота. Када смо оријентисани ка сутрашњици, одлажемо ужитак све док не остваримо сутрашње циљеве. Сасвим је другачије живети у садашњости, са надом у будућност. Оријентисаност ка будућности ставља садашњост у други план. Мада није очигледно на први поглед, слично томе је нестрпљиво ишчекивање тренутка предаје. У оба случаја, садашњости се ускраћује њен посебни значај. Насупрот томе, живот у садашњости са надом у будућност обогаћује садашњост, зато што је отворен према будућности. Мада смо фокусирани на садашњост, истовремено смо у стању да је оставимо за собом, јер се крећемо у правцу одређеног циља. Веома је важно да у средњем добу променимо оријентацију од будућности ка садашњости, уколико то нисмо учинили раније. У супротном, ко настави да живи и у старости оријентисан ка будућности, то је као да држи у руци темпирану бомбу. Шта очекује старе људе у будућности у друштву у коме за њих нема места? Лишени прилика од стране друштва а, понекад, и услед самог процеса старења, стари могу лако да се окрену прошлости. Размишљају и говоре о временима када су радили интересантне ствари и када су били значајни. Садашњост се и у овом случају ингорише. Стари људи који живе у прошлости нису мање вредни жаљења од људи средњег доба коју живе у будућности. Старац које се сећа старих добрих времена, далеко је од стварности исто колико и средовечни човек који у будућност полаже све наде за задовољење и остварење. У суштини, онај који живи у прошлости може се осетити задовољнијим јер му прошлост, услед селективног памћења, може изгледати лепша него што је заиста била. Стари људи некада осећају веће задовољство сећајући се догађаја из прошлости, него када су их проживљавали. Носталгија даје смисао садашњости, могућност за креирање успомена. То је цена коју у старости плаћају они који нису живели у садашњости. Ово нас не ослобађа дужности да покушамо да променимо начин на који се друштво односи према старим особама, да се боримо да и они добију своје место у друштвеним процесима. Истовремено, неопходно је да улажемо позитивно у сопствено треће доба, како бисмо у њему нашли наш циљ и смисао. Они који доживљавају васкрсење увек имају будућност и зато увек имају и садашњост. Зато је за хришћане свако животно доба златно доба – па и доба средњих година. Превела са грчког Симонида Аргираку извор: Каленић, бр. 5, 2017. Наслов: На пола пута: изазови и перспективе средњег доба Издавач: Каленић Страна: 122 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2017 ИСБН: 978-86-6008-009-9

Nolit, 1969. Prevod i predgovor Radoje Tatić. Prvo Kortasarovo delo objavljeno kod nas! Zamrljana prednnja korica, unutra sve odlično. Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Biografija Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957, i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978, na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983, vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Kao na slikama SOJA Vlastimir Đorđević i Nedeljko Nenadić Izdavač: Nolit, Beograd Povez: mek Broj strana: 198. Соја (Glycine max (L.) Merr.)[2] биљна је врста која припада породици Fabaceae. Место порекла ове биљне врсте је Кина. Први историјски, писани, наводи о соји потичу из 3000. године п. н. е. Поред пиринча, пшенице, јечма и проса, соја је један од главних усева који су значајно допринели опстанку кинеске цивилизације. Соја Soybean.USDA.jpg Научна класификација Царство: Plantae (нерангирано): Angiosperms (нерангирано): Eudicots (нерангирано): Rosids Ред: Fabales Породица: Fabaceae Потпородица: Faboideae Род: Glycine Врста: G. max Биномно име Glycine max (L.) Merr. Синоними[1] Dolichos soja L. Glycine angustifolia Miq. Glycine gracilis Skvortsov Glycine hispida (Moench) Maxim. Glycine soja sensu auct. Phaseolus max L. Soja angustifolia Miq. Soja hispida Moench Soja japonica Savi Soja max (L.) Piper Soja soja H. Karst. Soja viridis Savi Првих 3.000 година, соја се није пуно удаљила од свог места порекла. Почетком нове ере, соја се шири на територије данашње јужне Кине, Кореје и Јапана који се сматрају секундарним центрима порекла. Развојем поморског саобраћаја у 18. веку нове ере, соју полако упознају друге цивилизације и појављује се у ботаничким баштама у Европи и Америци. Сматра се да је соју у Америку донео Бенџамин Френклин. Новија историја соје почиње у 19. веку у Америци одакле започиње ширење по целом свету и соја заузима значајно место у модерној пољопривреди. У модерној историје соје важна су још два догађаја. 1996. године на тржишту се појавила прва генетички модификована соја (отпорна на тотални хербицид глифосат) и 2002. године соја по први пут напушта планету земљу - на међународној свемирској станици произведене су експерименталне количине соје као потенцијалне хране на свемирским путовањима. Основни разлог гајења соје јесте повољан хемијски састав зрна. Наиме, у зрну соје налази се између 35 и 40% протеина и око 20% уља што га чини веома повољном сировином за исхрану људи и животиња. Протеини соје садрже све есенцијалне аминокиселине у довољној количини тако да прерађевине од соје представљају квалитетну храну. Сојино уље не спада у групу висококвалитетних уља (као маслиново и сунцокретово) због веће количине полинезасићених масних киселина и мањег удела олеинске киселине. Поред уља и протеина у зрну соје налазе и друга физиолошки активна једињења као што су изофлавони, фитостероли, сапонини, фитинска киселина који имају повољан утицај на здравље људи. Такође у зрну соје налазе се и неке антинутритивене материје као што су инхибитори протеаза (термичком обрадом зрна соје ове материје се неутралишу) и несварљиви олигосахариди. Хемаглутинин је састојак семена соје који у крви подстиче стварање масе која слепљује црвена крвна зрнца, што онемогућује исправну апсорпцију кисеоника и његову дистрибуцију ћелијама организма. Најконтроверзнији састојци семена соје су неки изофлавони (фитоестрогени), попут генистеина и даидзеина. Генистеин се показао као инхибитор тирозин киназе, ензима битног у процесу коришћења есенцијалне аминокиселине тирозина у мозгу, чији је утицај изузетно важан за функцију тироидних хормона и многе друге функције организма. Утицај изофлавона на смањење функције тироидне жлијезде изазива развој хипотиреозе. Списак производа који се добијају од соје је дугачак и поред разних прехрамбених производа и адитива, соја је сировина у индустрији гуме, боја, лакова, лепкова, фармацеутској индустрији, и све популарнија сировина за биодизел. Протеини соје чине око 2/3 светске производње биљних протеина док 1/3 биљних уља потиче од соје. Оброци од сојног семена са неутралисаним мастима су значајан и јефтин извор беланчевина у исхрани животиња и многим готовим јелима. Сојино уље је други важан производ у преради соје. На пример, производи од соје попут тесктурираних биљних беланчевина (TVP) су заменска намирница за многе месне и млечне производе.[3] Соја даје више беланчевина по хектару од већине других пољопривредних производа.[4] Традиционални начини кориштења неферментисаног семена соје укључује и сојино млеко, од којег се прави тофу. Међу ферментисаним намирницама од соје налазе се, између осталих, и сојин сос, ферментисана паста од семена, јапански nattō (納豆) и јавански темпех. Њено уље се користи у многим индустријским апликацијама. Највећи светски произвођачи соје су САД (36%), Бразил (36%), Аргентина (18%), Кина (5%) и Индија (4%).[5][6] Семе соје садржи значајне количине фитинске киселине, алфа-линолеинске киселине и изофлавона. Садржај Име Уреди Ова биљка је позната као велико семе на кинеском и јапанском језику (кин. 大豆 - daizu) или жуто семе (кин. 黄豆 - huángdòu). Незрела соја као и јело које се од ње справља називају се едамаме у Јапану,[7][8] али се у енглеском и другим језицима, едамаме назива само специфично јело. Латинско име рода, Glycine, исто је као и једна једноставна аминокиселина (глицин). Од почетка 20. века соја се у Америци називала златно или чудотворно семе (golden bean, miracle bean).[9] Међународни назив соја је најзад изведен из јапанског изговора кинеско-јапанске ријечи 醤油 (shōyu) којом се означава сојин сос, кроз немачку адаптацију исте речи, соја.[10] Класификација Уреди Мали, ружичасти цветови соје Разне сорте соје се користе на различите начине Род Glycine (Willd.) подељен је на два подрода, Glycine и Soja. Подрод Soja ((Moench) F.J. Herm.) укључује култивирану соју Glycine max (L.) Merr., као и дивљу соју Glycine soja Sieb. & Zucc. Обе биљке су једногодишње. Glycine soja је дивљи предак култивиране соје, а у дивљни расте у Кини, Јапану, Кореји, Тајвану и Русији.[11] Подрод Glycine састоји се од најмање 25 дивљих, једногодишњих врста: на пример Glycine canescens (F.J. Herm.) и G. tomentella (Hayata) расту у Аустралији и Папуи Новој Гвинеји.[12][13] Вишегодишња соја (Neonotonia wightii) пореклом је из Африке, а данас је доста раширена биљка у тропским подручјима, а служи за исхрану домаћих животиња.[14][15][16] Попут неких других биљака које су давно одомаћене, однос модерне соје и врста које расту у дивљини не може се пратити уз потпуну сигурност и тачност. Она је одомаћени варијетет са изузетно великим бројем сорти. Опис Уреди Разне сорте соје различито нарасту у различитим окружењима. Висина биљке се креће од 20 cm до 2 метра. Махуне, стабљика и листови прекривени су финим, смеђим или сивим длачицама. Листови су тропрсти, имају три или четири листића на листу, а сваки од листића је 6 до 15 cm дуг а 2 до 7 cm широк. Листови опадају пре него што семе сазри. Неугледни, самоопрашујући цветови смештени су у пазуху листа, најчешће су бели, ружичасти или љубичасти. Плод је длакава махуна која расте у гроздовима од по три до пет, свака је дуга од 3 до 8 cm, а обично садржи два до четири (ретко више) семена, промера 5 до 11 mm. Семе соје се јавља у разним величинама, са разним бојама махуна или семењаче, укључујући црну, смеђу, плаву, жуту, зелену или шарену. Махуна зреле соје је тврда, отпорна на воду, те штити котиледоне и хипокотиле (или „клице“) од оштећења. Ако је опна напукне, семење неће проклијати. Ожиљак, видљив на семењачи, назива се хилус (хилум, обично црн, смеђ, кожнат, сив и жут) а на једном крају хилуса је микропила односно мали отвор у семењачи који омогућава апсорпцију воде неопходне за клијање. Семе попут соје које садржи веома високе нивое беланчевина, је ортодоксно. А. Карл Леополд, син Алда Леополда, започео је проучавање ове сојине особине на Институту за истраживање биљака при универзитету Корнел средином 1980-их. Открио је да соја и кукуруз имају цео низ растворљивих угљених хидрата који пружају одрживост ћелијама семена.[17] Почетком 1990-их успео је да региструје патенте о техникама за заштиту „биолошких мембрана“ и беланчевина у сувом стању. Фиксирање азота Уреди Соја, сирова, зрело семе Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz) Енергија 1.866 kJ (446 kcal) Угљени хидрати 30,16 g Шећери 7,33 g Прехрамбена влакна 9,3 g Масти 19,94 g Засићене 2,884 g Мононезасићене 4,404 g Полинезасићене омега‑3 омега‑6 11.255 g 1,330 g 9,925 g Протеини 36,49 g Триптофан 0,591 g Треонин 1,766 g Изолеуцин 1,971 g Леуцин 3,309 g Лизин 2,706 g Метионин 0,547 g Цистин 0,655 g Фенилаланин 2,122 g Тирозин 1,539 g Валин 2,029 g Аргинин 3,153 g Хистидин 1,097 g Аланин 1,915 g Аспарагинска киселина 5,112 g Глутаминска киселина 7,874 g Глицин 1,880 g Пролин 2,379 g Серин 2,357 g Витамини Витамин А екв. (0%) 1 μg Тиамин (Б1) (76%) 0,874 mg Рибофлавин (Б2) (73%) 0,87 mg Ниацин (Б3) (11%) 1,623 mg Витамин Б5 (16%) 0,793 mg Витамин Б6 (29%) 0,377 mg Фолат (Б9) (94%) 375 μg Витамин Б12 (0%) 0 μg Холин (24%) 115,9 mg Витамин Ц (7%) 6 mg Витамин Е (6%) 0,85 mg Витамин К (45%) 47 μg Минерали Калцијум (28%) 277 mg Бакар (83%) 1,658 mg Гвожђе (121%) 15,7 mg Магнезијум (79%) 280 mg Манган (120%) 2,517 mg Фосфор (101%) 704 mg Калијум (38%) 1.797 mg Натријум (0%) 2 mg Цинк (51%) 4,89 mg Остали конституенти Вода 8,54 g Холестерол 0 mg Линк према УСДА бази података Јединице μg = микрограми • mg = милиграми IU = интернационалне јединице Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Многе легуминозе (луцерка, детелина, грашак, пасуљ, соја, кикирики и друге) садрже симбиотске бактерије зване Rhizobia које живе унутар коренских квржица. Те бактерије имају посебне способности фиксирања молекуларног азота (N2) из атмосфере и његово претварање у амонијак (NH3).[18] Хемијска реакција је следећа: N2 + 8 H+ + 8 e− → 2 NH3 + H2 Након тога, амонијак се претвара у следећи облик, амонијум јона (NH4+), који неке биљке могу користити, путем следеће реакције: NH3 + H+ → NH4+ Овај распоред значи да су коренске квржице соје (и других легуминоза) извори азота за те биљке, што их чини релативно богатим биљним беланчевинама. Састав Уреди Заједно, беланчевине и сојино уље чине око 56% сувог сојиног семена по маси (36% беланчевине и 20% масти). Остатак се састоји од 30% угљених хидрата, 9% воде и 5% пепела. Семе соје састоји се из приближно 8% семењаче, 90% котиледона и 2% осе ембриона. Соја је изузетно издашан извор незамењивих састојака. Тако на пример 100 грама (сирове) соје задовољава дневне потребе за 36% беланчевина, 37% влакана, 121% гвожђа, 120% мангана, 101% фосфора и неколико витамина из групе Б, укључујући фолате (94% дневних потреба). Такођер постоји веома висока концентрација витамина К, магнезијума, цинка и калијума. Иста количина соје даје 446 калорија и 11 грама полинезасићених масноћа. Да би се могла користити за људску исхрану, соја мора бити припремана „влажном“ топлотом како би се уништили инхибитори трипсина (инхибитори серинске протеазе). Сирова соја, укључујући и незреле зелене облике, је отровна за све моногастричне животиње.[19] Беланчевине Уреди Већина сојиних беланчевина је релативно отпорна на топлоту. Ова отпорност омогућава производима од соје да поднесу неопходну високу температуру кувања, како би се добили производи попут тофуа, сојиног млека и сојиног брашна. Многе светске организације и агенције сматрају соју извором комплетних беланчевина.[20] Комплетне беланчевине су оне које садрже значајну количину свих есенцијалних аминокиселина које се морају уносити у људски организам, јер тело нема способност да их синтетише. Из тог разлога, соја је добар извор беланчевина, између осталих, за вегетаријанце и вегане или за особе које желе да смање количину меса коју једу. Угљени хидрати Уреди Основни растворљиви угљени хидрати зрелог семена соје су дисахарид сахароза (удео од 2,5% до 8,2%), трисахарид рафиноза (0,1% до 1%) састављена из једног молекула сахарозе спојеног са једним молекулом галактозе, те тетрасахарид стахиоза (1,4% до 4,1%) састављен од једног молекула сахарозе спојеног са два молекула галактозе.[21] Док олигосахариди рафиноза и стахиоза штите опстанак семена соје од сушења, они нису јестиви шећери, тако да при њиховом уносу у организам доприносе надутости и тегобама у цревима код људи и других моногастричних животиња, слично као и дисахарид трехалоза. Несварени олигосахариди се у цревима разлажу деловањем природних микроба, дајући гасове попут угљен-диоксида, молекуларног водоника и метана. Пошто су растворљиви сојини угљени хидрати пронађени и у пшеници а разлажу се током ферментације, сојин концентрат, изоловани протеини из соје, тофу, сојин сос и клијавци немају флатусну активност. На другој страни, постоје и одређени позитивни ефекти од уноса олигосахарида попут рафинозе и стахиозе, а то је да оне потпомажу развој и „борбу“ бифидобактерија у цревима против путрефактивних бактерија. Нерастворљиви угљени хидрати соје састоје се из комплексних полисахарида целулозе, хемицелулозе и пектина. Већина угљених хидрата соје се може класификовати у дијетарна влакна. Масти Уреди Сирова соја има око 20% масти, укључујући засићене масноће (3%), једноструко незасићене (4%) и вишеструко незасићене масти, углавном у виду линолеинске киселине. У саставу сојиног уља односно липидног дела семена, оно има четири фитостерола: стигмастерол, ситостерол, кампестерол и брасикастерол, чинећи око 2,5% укупне садржине липида, а могу се и превести у стероидне хормоне.[22] Производња Уреди Соја је врло важна индустријска биљка у светским оквирима, јер даје уље и беланчевине. У САД, највећи део соје се екстрахује помоћу растварача, попут хексана, те се „пржи“ да би се добила одмашћена сојина прерађевина (са 50% беланчевина), што омогућава прехрану домаћих животиња (нпр. пилића, ћурака и сл.) у индустријским размерама, што никад у људској историји раније није било могуће. Веома мали део убране соје директно се користи у људској исхрани. Ипак, производи од соје јављају се у широком спектру варијација у прерађеној храни. Током Другог светског рата, соја је постала врло важна и у Северној Америци, као и у Европи, првенствено као замена за другу протеинску храну те као извор јестивих масноћа. Током рата, Америчко министарство пољопривреде започело је примену соје као ђубриво. У Дилоновој рунди Општог договора о трговини и царинама (GATT) одржаној 1960. и 1961, САД је омогућила бесцарински приступ својим произвођачима соје на европско тржиште. Током 1960-их, САД је извезла преко 90% укупне светске производње соје.[23][24] Године 2005. највећи извозници соје били су Аргентина (39% удела у светском извозу), САД (37%) и Бразил (16%), док су највећи узвозници били Кина (41% светског увоза), Европска унија (22%), Јапан (6%) и Мексико (6%).[25] Према подацима Немачког друштва за међународну сарадњу (ГИЗ) у Босни и Херцеговини је 2013. било засађено око 5.000 хектара соје.[26] Процењује се да Босна и Херцеговина годишње увезе око 100 хиљада тона соје, претежно из Бразила. У Хрватској је исте године било засађено 55.000 хектара соје, са просечним приносом од 2 тоне по хектару.[27] Узгој соје је најуспјешнији у климатским подручјима где владају врела лета, са оптималним условима раста са просечним температурама од 20 до 30 °C. Температуре испод 20 °C и изнад 40 °C знатно ограничавају раст. Соја може расти на широком спектру типова земљишта, а оптимални раст је на влажним алувијалним земљиштима са добрим органским садржајем. Оптимално време сјетве је друга половина априла. Као и већина легуминоза, соја такођер врши фиксацију азота тако што гради симбиотичке везе са бактеријама Bradyrhizobium japonicum`` (syn. Rhizobium japonicum; Jordan 1982). За најбоље резултате узгоја, инокулум исправног соја бактерија би требало да се помеша са семеном соје (или било које друге легуминозе) пре сејања. Модерне сорте соје генерално достижу око 1 m висине, а потребно им је од 80 до 120 дана од сетве до бербе. САД, Аргентина, Бразил, Кина и Индија су највећи светски произвођачи соје и представљају више од 90% њене глобалне производње.[28] САД је 2000. године произвела 75 милиона тона соје, од чега је више од трећине извезено. У производној 2010/2011. ова количина је била преко 90 милиона тона.[6] Просечни светски принос соје у 2010. био је 2,5 тоне по хектару. Три највећа произвођача имају просечни принос од око 3 тоне по хектару. Фарма са највећим приносом соје у свету 2010. године налазила се у Турској, где је забележен принос од 3,7 тона по хектару.[29] Светски рекорд забележен је на фарми у америчком граду Парди, Мисури 2010. године од 10,8 тона соје по хектару.[30] Ratarstvo uzgoj soje poljoprivreda

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из

Lepo ocuvano kao na slici ... i današnje estetičke perspektive Dr Dušan Nedeljković Hegel Kant Karl Marks Kapital marksizam Nemačka filozofija Filozofi nemacki xix veka Savremena Moderna Maks Benze .. Georg Vilhelm Fridrih Hegel (nem. Georg Wilhelm Friedrich Hegel; Štutgart, 27. avgust 1770 — Berlin, 14. novembar 1831) bio je nemački filozof. Hegel je filozof doba idealizma,[1] zastupnik apsolutnog idealizma i jedan od rodonačelnika moderne filozofije.[2] Obrazovanje je stekao na protestantskom Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Tibingenu, gde je sklopio prijateljstvo sa budućim filozofom Fridrihom Šelingom i pesnikom Fridrihom Helderlinom.[1] Veoma je cenio filozofiju Platona, Aristotela, Dekarta, Spinoze, Kanta i Rusoa i ideje francuske revolucije. Smatran je poslednjim velikim metafizičarem. Umro je kao žrtva epidemije kolere, koja se širila Berlinom u leto i jesen 1831. godine.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Hegel se rođen u činovničkoj porodici.[3] Njegov otac, Georg Ludvig Hegel, studirao je pravo na Univerzitetu Tibingena, a u vreme Hegelovog rođenja bio je na položaju sekretara Poreske uprave pri Ministarstvu finansija, na dvoru vojvodstva Virtemberga.[3] Po porodičnom predanju, Hegelovi su poreklom iz Austrije, a osnivač porodice Johan Hegel je emigrirao iz katoličke Austrije u protestantski Virtemberg u šesnaestom veku, u vreme kad su austrijski protestanti primoravani da pređu u Katolike, 1500-ih.[3] Hegelova majka, Marija Magdalena Luiza Hegel (devojačko From), čiji je otac bio pravnik na položaju u Visokom sudu pravde na dvoru Virtemberga, vodi poreklo do Johana Benca, istaknutog virtemberškog protestanskog reformatora iz šesnaestog veka.[3] Hegel je bio jedno od šestero dece od koje su samo njegova sestra Kristijana Luiza i brat Georg Ludvig doživeli odraslo doba. [3] Obrazovanje i kultura su bili veoma bitni u Hegolovoj porodici, tako da su ga roditelji upisali u tzv. Nemačku školu već sa tri godine, a sa pet godina je pohađao nastavu u tzv. Latinskoj školi.[3] Latinski je takođe učio od svoje majke Marije Luize kojoj je bio veoma privržen i koja je bila vrlo učena žena za to doba.[3] Sa deset godina otac mu je plaćao privatne časove iz geometrije kod istaknutog lokalnog matematičara Dutenhofera (K. A. F. Duttenhofer), a vremenom i privatne časove iz drugih oblasti; vrlo je moguće da je tako naučio francuski jezik.[3] Hegelovi roditielji su plaćali pretplatu za uticajni žurnal Opšta nemačka biblioteka, u kom su se pojavile prve rasprave o Kantovoj filozofiji.[3] Hegel je bio predan učenik i često je išao u šetnju u pratnji svojih učitelja. Jednom takvom prilikom, sa osam godina, mu je njegov učitelj Lefler (Löffler) poklonio knjigu Šekspirovih sabranih dela u nemačkom prevodu Ešenburga (Eschenburg), uz opasku: „da iako ih sada ne može razumeti, brzo će naučiti da ih razume”.[3] U jesen 1788. godine, nakon pohađanja gimnazije u Štutgartu, upisuje protestantsku Bogosloviju u Tibingenu, spremajući se za karijeru protestantskog sveštenika. Kao mladić bio je neumoran student; sve važnije knjige koje je čitao potanko je analizovao i duga mesta iz njih ispisivao. Prava kultura, govorio je on, mora da počne odlučnim savlađivanjem samoga sebe; sličan je bio i pitagorovski sistem vaspitanja, jer je učenicima naređivao da ćute za prvih pet godina svoga učenja. Dvojica njegovih kolega i prijatelja iz tog perioda su Fridrih Šeling i Fridrih Helderlin. Nakon uspešnih studija Bogoslovije, Hegel u jesen 1793. godine odlazi u Bern u Švajcarsku, gde radi kao privatni učitelj u jednoj aristokratskoj porodici, zadržavši se do 1796. godine. Od januara 1797. do kraja 1800. godine, radio je kao privatni učitelj u Frankfurtu na Majni, gde je ponovo uspostavio kontakt sa kolegom iz rane mladosti, Fridrihom Holderlinom, koji je imao značajnu ulogu u formiranju njegovih ranih filozofskih uverenja. Zahvaljujući nasledstvu posle smrti svoga oca, Hegel je bio u stanju da napusti svoju poziciju kao tutor i sledi svoje akademske ambicije.[4] Karijera i smrt[uredi | uredi izvor] Početkom 1801. godine odlazi u Jenu. Njegov prijatelj iz studentskih dana, Fridrih Šeling, je postao Fihteov naslednik na mestu profesora filozofije na čuvenom Univerzitetu u Jeni, rodnom mestu nemačke idealističke i romantičarske misli. Sa Šelingovom podrškom, Hegel uspešno prolazi kvalifikacioni ispit za profesora u jesen 1801. godine i habilitovao sa tezom na temu filozofije prirode – De Orbitis Planetarum. U početku, Šeling i Hegel su blisko sarađivali, što potvrđuje i jedan filozofski žurnal Kritisches Journal der Philosophie, koji su od 1802. godine zajedno uređivali i objavljivali. Žurnal prestaje da izlazi odlaskom Šelinga iz Jene, 1803. godine. Godine 1805. Hegel je imenovan za vanrednog profesora na univerzitetu, ali ga finansijske poteškoće primoravaju da napusti poziciju, što će i učiniti u jesen 1806. godine. Intervencijom jednog prijatelja postaje urednik dnevnih novina u Bambergu, marta 1807. godine. U novembru 1808. godine, isti prijatelj mu pomaže da postane rektor i profesor u gimnaziji u Nirnbergu. Nakon nekoliko godina u tom svojstvu, Hegel je ponovo u poziciji da se vrati univerzitetskom životu. Godine 1816. pozvan je na Univerzitet u Hajdelbergu, koji će napustiti 1818. godine kako bi preuzeo katedru na Univerzitetu u Berlinu, kao naslednik Johana Gotliba Fihtea. Tu se pokazao kao vrstan talenat za akademsku nastavu i uspeo da osigura dominantnu poziciju u savremenim diskusijama svojih filozofskih doktrina. Umro je u Berlinu, 14. novembra 1831. godine za vreme epidemije kolere, na vrhuncu svoje slave. Hegelova dela se mogu podeliti u tri grupe: (1) tekstove koje je sam napisao i koji su objavljeni za njegovog života; (2) tekstove koje je sam napisao, ali koji nisu objavljeni za njegovog života; i (3) teksotve koje nije sam napisao i koji nisu objavljeni za njegovog života. Dva teksta iz njegovih ranih godina se ne uklapaju u ovu šemu. Prvi je prevod Kartovog pamfleta, jednog zakonodavca iz Berna, na temu političke situacije u švajcarskom kantonu Vo, koji je Hegel preveo i anonimno objavio 1798. godine. To je njegov prvi štampani tekst. Drugi je jedan fragment koji datira iz istog perioda, poznat kao Systemprogramm des deutschen Idealismus (Sistem-program nemačkog idealizma). Tekst je preživeo u Hegelovim rukopisima, ali je njegovo autorstvo još uvek predmet kontroverzi.[5] Najraniji spisi iz ovog perioda, datiraju iz njegovih prvih vremena u Jeni. Njegovo prvo filozofsko delo nosi ime Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie (Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije), iz 1801. godine. Hegelovo proučavanje grčke književnosti izazvalo je u njemu oduševljenje za antičku kulturu koje ga nije ostavljalo ni onda kad je bezmalo sasvim prestao da se oduševljava za druge stvari. „Pri pomenu Grčke obrazovan čovek u Evropi, naročito Nemac, oseća se kao kod kuće. Evropljani su dobili svoju religiju sa daljeg izvora, s Istoka; ... ali, što je ovde, što je prisutno, — nauku i umetnost, što zadovoljava naš duhovni život, što ga uzdiže i ukrašava, - dobijamo, posredno ili neposredno, iz Grčke.“ Jedno vreme religiju Grka više je cenio nego hrišćanstvo; u jednom spisu o životu Isusovu u kojem je Isusa shvatio kao sina Marije i Josifa, a čudesne elemente ostavio po strani, anticipirao je shvatanja Štrausova i Renanova. Docnije se odrekao ovoga dela. I u politici je pokazivao revolucionarni duh, ali se ne bi moglo zaključivati da ga je imao po onom što je docnije obožavao status quo. Kao student teologije u Tibingenu, sa Šelingom žarko je branio Francusku revoluciju, i jednoga dana rano ujutro zasadio je na trgu Drvo slobode. „Francuski narod, kupajući se u svojoj revoluciji (pisao je on) oslobodio se mnoge ustanove što ju je ljudski duh ostavio kao detinju obuću, jer ga je pritiskivala, a pritiskuje još i druge kao mrtvi okovi.“ U onim nade punim danima, „kad je biti mlad značilo biti u pravom raju“, Hegel je, kao Fihte, flertovao s nekom vrstom aristokratskog socijalizma i predao se, sa značajnom snagom, romantičkoj struji koja se raširila po celoj Evropi. Svoje studiranje završio je u Tibingenu godine 1793. i dobio svedočanstvo po kojem je bio obdaren čovek i dobar karakter, vičan teologiji i filologiji, ali bez filozofske spreme. U to vreme bio je bez sredstava, i svoj hleb morao je da zaslužuje kao vaspitač u Bernu i Frankfurtu. To su bile godine pravog njegovog razvitka: dok se Evropa komadala u nacionalističkim borbama, Hegel je sabirao svoju duhovnu snagu i razvijao se. Tada (godine 1799) umre mu otac, i on se, pošto je nasledio otprilike šest hiljada maraka, držao za bogata čoveka, i ostavi vaspitačko zanimanje. Molio je svoga prijatelja Šelinga da ga posavetuje gde bi se mogao nastaniti, i raspitivao se za kakvo mesto gde ima jednostavne hrane, mnogo knjiga i „ein gutes Bier“ (dobrog piva). Šeling mu je preporučio Jenu, koja je bila univerzitetska varoš pod jurisdikcijom vojvode od Vajmara. U Jeni je u to doba Fridrih Šiler predavao istoriju; Ludvig Tik, Novalis i braća Vilhelm i Fridrih fon Šlegel propovedali su romantiku; Gotlib Fihte i Fridrih fon Šeling razvijali su tu svoju filozofiju. Hegel dođe u Jenu godine 1801, a 1803. postao je docent universiteta. Kada je godine 1806. Napoleonova pobeda nad Prusima pomela malu naučničku varoš i unela u nju stravu, Hegel je još bio u Jeni. Francuski vojnici upadnu u njegov stan, i on, kao što to priliči jednom filozofu, uhvati maglu, noseći sa sobom rukopis svog prvog velikog dela, Fenomenologije duha. Neko vreme bio je toliko lišen svih sredstava da je Gete savetovao Knebela neka Hegelu uzajmi nešto novaca da prebrodi najveću nevolju. Gotovo ogorčen, pisao je Hegel Knebelu: „Iskustvo me je uverilo o istini biblijskih reči, i one su postale moja zvezda vodilja: Tražite najpre hranu i odeću, a carstvo nebesko doći će već samo.“ Najpre je redigovao neke novine u Bambergu; zatim, godine 1812, postao je u Nirnbergu direktor jedne gimnazije. Na tome položaju, možda, stoičke nužnosti administrativnog posla ohladile su njegovo oduševljenje za romantiku, i slično Napoleonu i Geteu, napravile su od njega klasičan lik nesavremen u romantičkom vremenu. U Nirnbergu je napisao svoju Logiku (1812—16), koja je blagodareći svojoj nerazumljivosti osvojila Nemačku, i donela mu katedru filozofije u Hajdelbergu. U Hajdelbergu je napisao svoju golemu Enciklopediju filozofiskih nauka (1817), i na osnovu toga dela, godine 1818, pozvan je na univerzitet u Berlinu. Od toga vremena pa sve do kraja svoga života on je neosporavano vladao carstvom filozofije kao Gete carstvom književnosti, i Betoven carstvom muzike. Ako je Hegel, u svojim docnijim godinama, bio više sklon konzervativnim negoli radikalnim zaključcima svoje filozofije, to se delimično dogodilo stoga što je duh vremena (da upotrebimo njegovu sopstvenu istorijsku frazu) bio umoran od suviše mnogih promena. Posle revolucije 1830. godine on je pisao: „Najzad, posle četrdeset godina ratovanja i neizmernih pometnji, staro srce može se radovati što vidi kraj svega toga, i što je počeo period miroljubivog zadovoljstva.“ Nije bilo sasvim u redu što je filozof borbe i dijalektičar razvitka postao branilac zadovoljstva; ali, čovek sa šezdeset godina ima pravo da zahteva mir. Protivrečnosti u Hegelovom mišljenju bile su, ipak, i suviše duboke da bi dopuštale mir; i u idućem naraštaju njegovi naslednici sa dijalektičkom fatalnošću pocepali su se u „Hegelovsku desnicu“ i „Hegelovsku levicu“. Vajse i mlađi Fihte našli su u shvatanju da je stvarnost umna jedan filozofski izraz za učenje o Proviđenju, i opravdanje za jednu politiku apsolutne poslušnosti. Fojerbah, Molešot, Bauer i Marks vratili su se ka skepticizmu i „višem kriticizmu“ Hegelove mladosti, i filozofiju istorije razvijali su u teoriju borbe klasa koja je s hegelovskom nužnošću vodila ka „neminovnom socijalizmu“. Mesto Apsolutnog što istoriju određuje duhom vremena, Marks je usvojio pokrete masa i ekonomske moći kao osnovne uzroke svih fundamentalnih promena bez obzira da li se one dešavaju u svetu stvari ili u životu mišljenja, Hegel, carski profesor, rasuo je klice socijalizma. Stari filozof proglasio je radikale za sanjare, i brižljivo je krio svoje ranije rasprave. On se pridružio pruskoj vladi, blagoslovio je najnovije otkrovenje Apsolutnog, i grejao se na suncu svoje akademske milosti. Njegovi neprijatelji nazvali su ga „zvaničnim filozofom“. On je počeo da svoj sistem smatra za jedan deo prirodnih zakona ovoga sveta; zaboravio je da je njegova vlastita dijalektika osudila njegove misli na prolaznost i rasturanje. „Nikada filozofija nije govorila tako uzvišenim jezikom i nikad njen carski ugled nije bio tako priznat i obezbeđen kao otprilike godine 1830.“ u Berlinu. No, Hegel je veoma brzo stario u tim srećnim godinama. Bio je rasejan onako kao što se geniji prikazuju u anegdotama. Jednoga dana ušao je u slušaonicu samo s jednom cipelom, pošto je drugu, neopaženo, ostavio prilepljenu za ulično blato. Kada se u Berlinu godine 1831. pojavila kolera, njegovo oronulo telo bilo je jedna od prvih žrtava koje su podlegle zarazi. Posle bolovanja koje je trajalo samo jedan dan umro je iznenada i mirno u snu. Kao što su u istoj godini rođeni Napoleon, Betoven i Hegel, tako je Nemačka u kratkom roku, od godine 1827. do 1832, izgubila Getea, Hegela i Betovena. Oni su stajali na kraju jedne epohe i bili su poslednji sjajni napor zlatnog vremena u Nemačkoj. Hegelov vanbračni sin, Ludvig Fišer, umro je malo posle služenja holandskoj vojsci u Bataviji i vest o njegovoj smrti nikada nije stigla do njegovog oca.[6]Početkom sledeće godine, Hegelova sestra Hristin izvršila je samoubistvo utapanjem. Preostala dva Hegelova sina - Karl, koji je postao istoričar; i Imanuel, koji je sledio teološki put - živeo je dugo i čuvao rukopise i pisma svog oca i izdavao izdanja njegovih dela. U avgustu 1831. epidemija kolere stigla je do Berlina i Hegel je napustio grad zauzimajući smeštaj u Kreuzbergu. Sada u slabom zdravstvenom stanju, Hegel je retko izlazio. Kako je novi semestar počeo u oktobru, Hegel se vratio u Berlin u pogrešnom uverenju da je epidemija uglavnom splasnula. Do 14. novembra Hegel je bio mrtav. Lekari su uzrok smrti proglasili kolerom, ali je verovatno umro od druge gastrointestinalne bolesti.[6] [7]Kaže se da su njegove poslednje reči bile: „Bio je samo jedan čovek koji me je ikada razumeo, pa čak i on mene nije razumeo.“[8] Njegov rođendan dolazio je odmah iza rođendana Getea; i ponosna Nemačka slavila je njima u čast dvostruku svečanost svake godine. Filozofija[uredi | uredi izvor] Hegel je bio poslednji od glavnih predstavnika filozofskog pokreta poznatog pod imenom nemački idealizam, koji se razvio pred kraj 18. veka, uglavnom kao reakcija na filozofiju Imanuela Kanta. Njegovi glavni predstavnici, pored Hegela, bili su Fihte i Šeling. Idealizam je imao značajnu ulogu u filozofskom životu Nemačke, sve do četvrte decenije 19. veka. Kao i njegove kolege, Hegel je bio ubeđen da Kantova filozofija ne predstavlja poslednju reč u filozofiji, pošto preko njenih principa nije bilo moguće zamisliti jednu „ujedinjenu teoriju stvarnosti” (metafiziku), što je bio konačni cilj njegove filozofije. Za Hegela, kao i njegove prethodnike, „ujedinjena teorija stvarnosti” je ona koja je u stanju dati sistemska objašnjenja svih oblika stvarnosti, s polazištem u jednom principu, ili subjektu. Te oblike stvarnosti ne čine samo solarni sistemi, fizička tela i različiti tipovi organskog života, na primer, biljke, životinje i čovek, nego i fizički fenomeni, društveni i politički oblici organizacije, kao i umetničko stvaralaštvo i postignuća u drugim delovima kulture, kao što su religija i filozofija. Hegel je verovao da je jedan od suštinskih zadataka filozofije, sistematsko objašnjenje svih ovih različitih fenomena s polazištem u jednom jedinom principu, odnosno, drugim rečima, uspostavljanje prevlasti „ujedinjene teorije stvarnosti” (metafizike). U to je verovao pošto je smatrao da jedino teorija takve prirode može dati prednost znanju umesto verovanju. Hegelov cilj ovde, osvajanje verovanja, definiše njegov filozofski program, kao što je slučaj sa drugim nemačkim idealistima u širem kontekstu filozofije nemačkog prosvetiteljstva. Po Hegelu, fundamentalni princip koji objašnjava sveukupnu stvarnost je razum. Razum, kako ga Hegel shvata, nije neki kvalitet koji se pripisuje određenom subjektu, već, suprotno, suma ukupne stvarnosti. U skladu s ovim verovanjem, Hegel tvrdi da su razum i stvarnost u stvari jedno ista stvar. Samo je razum stvaran i samo je o stvarnosti moguće razmišljati. Razlozi koji su naveli Hegela da poistoveti razum sa stvarnošću su višestruke prirode. S jedne strane, postoje određene motivacije koje se tiču njegovih teoloških uverenja, te je u skladu s njima neophodno dati filozofsku interpretaciju sveukupne stvarnosti kako bi se u isto vreme iznašlo opravdanje za osnovne pretpostavke hrišćanstva. S druge, neophodno je identifikovati epistemološka uverenja koja bi podržala njegovu teoriju da su razum i stvarnost iste prirode. Među tim uverenjima nalaze se sledeće pretpostavke: da je spoznaja stvarnosti jedino moguća ako se prihvati da je o stvarnosti moguće razmišljati, pošto u suprotnom, ne bi bila dostupna čulima, kao i da jedino moguće spoznati ono što je stvarno. Iako Hegel razum smatra sumom sve stvarnosti, zagovara da ga ne treba shvatati kroz Spinozin model supstanci. Predlaže da se razum shvati kao proces koji ima svoj krajnji cilj, a to je spoznaja razuma kroz samog sebe. Pošto je razum sveukupna stvarnost, cilj će se postići kada razum prepozna sebe kao apsolutnu stvarnost. Shodno tome, zadatak filozofije je da da koherentnu predstavu tog procesa, a koji na kraju vodi do samospoznaje razuma. Hegel je predstavio taj proces preko analogije sa modelom razvoja jednog organizma, koji se dešava u više slojeva. Osnovna pretpostavka koja upravlja tim procesom je da razum treba shvatiti paradigmom jednog „živog organizma”. Hegel shvata živi organizam kao jedan entitet koji predstavlja uspešnu realizaciju plana, gde su sazdane sve njegove individualne karakteristike. Nazvao je taj plan „koncept jednog entiteta”, posmatrajući njegovu uspešnu realizaciju kroz razvojni proces, gde svaka od njegovih individualnih karakteristika stiče spoznaju o stvarnosti. U skladu s ovim pretpostavkama, Hegel razlikuje koncept razuma od procesa njegove uspešne realizacije (ostvarenja). U filozofskom sistemu koji je nazvao Wissenschaft der Logik (Nauka o logici), detaljno izlaže koncept razuma. U prvom delu tog sistema, raspravlja o više njegovih elemenata, postavljajući ih u jedan sistematski kontekst, dok je sam proces njegove realizacije predstavio u druga dva dela svog sistema, Philosophie der Natur (Filozofija prirode) i Philosophie des Geistes (Filozofija duha). Pored svoje sistematske funkcije, a koju čini predstavljana razuma na hegelovski način, odnosno kao sveukupne ili apsolutne stvarnosti, oba dela, u svakom slučaju ponaosob, imaju jednu specifično materijalističku funkciju. U Filozofiji prirode, Hegel pokušava dati jedan opsežan opis svih aspekata prirodnih fenomena, kroz jedan sistem činjenica koji se vremenom sve više usložava. Polazi od prostijih koncepata kao što su prostor, vreme i materija, da bi završio sa teorijom o životinjskom organizmu. Filozofija duha se bavi različitim psihološkim, sociološkim i kulturnim oblicima stvarnosti. Karakterišu je pretpostavke o postojanju stvari kao što su istinske ili duhovne činjenice, koje ne smatra subjektivnim stanjima svesti, već nezavisnim stvarima sa objektivnom egzistencijom. Kao njihove primjere navodi državu, umetnost, religiju i istoriju. Razvoj sistema: rani spisi[uredi | uredi izvor] Rane godine Hegelove intelektualne karijere karakteriše veće interesovanje za javno prosvećivanje i javno obrazovanje a manje filozofske ambicije. Suprotno svojim kolegama iz studentskih dana, Helderlinu i Šelingu, čije su intelektualne aktivnosti bile usmerene prema unutrašnjim filozofskim raspravama, Hegel je u svojim ranim spisima tražio „način da utiče na čovekov život”, kako je jednom pisao Šelingu. Za ove pokušaje odgovarajućom polaznom tačkom je smatrao analizu uloge i posledica za čoveka, onih stvari koje se pripisuju religiji, posebno hrišćanstvu, i takođe socijalni kontekst nacije. U ovom ranom pristupu javljaju se dva interesovanja. S jedne strane, Hegel nastoji da pokaže kako se religija razvila u moć koja je neprijateljski nastrojena prema životu, koja svoj efekat na čoveka proizvodi kroz strah i zahteva njegovo potčinjenje. S druge, međutim, pokušava da razume uslove pod kojim bi se religija mogla pretvoriti u produktivni element u životu pojedinca i društva. Ova Hegelova istraživanja religije iz ranih godina (od 1793 do 1800), su bila pod snažnim uticajem kulturne kritike i društvnih teorija Rusoa, filozofije religije Kanta, i vlastitom kritičkom ocenom teoloških stavova svojih profesora teologije sa Univerziteta u Tibingenu. Najznačajniji Hegelovi spisi iz ovog perioda su sačuvani u fragmentima a kasnije su postali poznati pod naslovima Die Positivität der christlichen Religion (Pozitivnost hiršćanske religije; 1795–6) i Der Geist des Christentums und sein Schicksal (Duh hrišćanske religije i njene vere; 1798–9). Hegelova kritika religije se koncentriše na koncept „pozitivne religije”. Po njemu, pozitivna religija je ona čiji se suštinski sadržaj i principi ne mogu učiniti dostupnim ljudskom razumu. Stoga se oni javljaju kao neprirodni i natprirodni, zasnivaju se na autoritetu i zahtevaju poslušnost. Jevrejska religija je paradigma pozitivne religije, kaže Hegel. Takođe smatra da je tokom istorije hrišćanska religija transformisana u pozitivnu religiju, drugim rečima, u religiju koja čini da se ljudska bića otuđuju od samih sebe i svojih najbližih. Pokušava da identifikuje kulturne i društvene uzroke za objašnjenje ove transformacije. U direktnoj suprotnosti sa pozitivnom religijom, Hegel osmišljava ono što on naziva „prirodnom religijom” koju definiše kao onu čije doktrine odgovaraju ljudskoj prirodi: onu koja dozvoljava ili čak podstiče ljude da žive ne samo u skladu sa sopstvenim potrebama, sklonostima i dobro promišljenim uverenjima, već takođe da se ne otuđuju jedni od drugih. Razvoj sistema: spisi iz Jene[uredi | uredi izvor] Spisi Hegelovog jenskog perioda (1801–6) mogu se podeliti na kritičke i sistemske. Među kritičkim spisima je njegovo prvo filozofsko delo, Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije, i većina eseja koje je objavio u Kritičkom žurnalu filozofije, koji je zajedno sa Šelingom uređivao. U ovim esejima Hegel se otkriva kao kritičar filozofije svoga vremena, posebno stavova Kanta, Jakobija i Fihtea koje je optužio da se u svojim filozofijama bave „reflektivnom filozofskom subjektivnošću”, kako je stajalo u podnaslovu njegovog eseja Vera i znanje (1802). Za Hegela reflektivna filozofija je u početku izraz jednog doba ili istorijskih okolnosti, koje je podložno kulturnim dihotomijama (Bildung), a koje su konačno proizvodi određenog „razumevanja” i čije se delanje smatra podeljenim i izolativnim. Budući da je podložno tim dihotomijama, nemoguće je da ih ono prevaziđe i vrati harmoniju koju je „razumevanje” uništilo. Filozofija takvog vremena takođe deli njegovu sudbinu, budući da nije u stanju da ukloni, barem ne u teoriji, sukobe koji su proizvod konkretnih oblika dihotomije. Jer čak i kada filozofija nastoji da ih prevaziđe – prema Hegelu, „jedini interes razuma” – i na taj način upućuje na određenu ideju jedinstva ili harmonije, čak i tada ona ostaje zarobljena u uslovima svoga doba i ne postiže ništa više do novih i još oštrijih sukoba. Prema Hegelu, opšti oblik u osnovi različitih sukoba može se okarakterisati kao sukob između subjektivnosti i objektivnosti. Pokušaji reflektivne filozofije da ih prevaziđe, po njemu propadaju jer su uglavnom apstraktni: to jest, ne uzimaju u obzir ni subjektivnu ni objektivnu komponentu sukoba i proglašavaju ga rešenim zanemarivanjem ili apstrahovanjem bilo koje od pomenutih komponenti. U apstrahovanju od subjektivnosti, objektivnost (u Hegelovoj terminologiji) se postavlja kao apsolutna, što dovodi do podređenosti subjektivnosti. Ovakvo pomirenje sukoba između subjektivnosti i objektivnosti karakteristično je za sve religije koje se Hegelovom definicijom mogu opisati kao „pozitivne”. Ako se, ipak, polazi apstrahovanjem od objektivnosti, i subjektivnost se na taj način uzdiže kao apsolutna, tada objektivnost postaje zavisna od subjektivnosti. Ova jednostrana apsolutizacija subjektivnosti je Hegelov prigovor filozofijama Kanta, Jakobija i Fihtea i razlog što njihove teorije opisuje kao oblike „reflektivne filozofije subjektivnosti”. U svojim ranim godinama u Jeni i za razliku od filozofskih stavova koje je podvrgao kritici, Hegel je zajedno sa Šelingom pretpostavio da se opisani sukub između subjektivnosti i objektivnosti može prevazići samo filozofijom identiteta. Filozofija identiteta pretpostavlja da (1) za svaku suprotnost postoji jedinstvo koje treba smatrati jedinstvom suprotstavljenih činioca, i (2) da suprotstavljeni činioci nisu ništa drugo do njihovo jedinstvo u opisu ili u obliku tih suprotnosti. Ovi preduslovi sugerišu da prevazilaženje suprotnosti između subjektivnosti i objektivnosti treba razumeti kao jedinstveni proces rekonstrukcije jedinstva, u osnovi suprotstavljenih činioca i ujedno njihovog ostvarenja. Sledom konceptualnih pretpostavki kojima je Hegel u to vreme davao prednost, jedinstvo koje treba rekonstruisati u identitetskoj filozofiji definiše se kao „subjekt-objekt”, a sam subjekt i objekt se označavaju respektivno kao „subjektivni subjekt-objekt” ili „objektivni subjekt-objekt”. Proces rekonstrukcije subjekt-objekta pomoću pretpostavki identitetske filozofije sastoji se u prepoznavanju subjetkivnog i objektivnog subjekt-objekta u njihovoj specifičnoj jednostranosti, ili međusobnoj suprotnosti, i na taj način se stiče uvid u samu unutrašnju strukturu subjekt-objekta kao jedinstva koje leži u osnovi dva sukobljena činioca i koja ih prvenstveno omogućava. Mada Hegel nije održao ovu terminologiju svo vreme provedeno u Jeni, ipak je ostao veran projektu razvoja jedinstva za koje je smatrao da mora biti sveobuhvatno i da ga iznutra sačinjavaju njegovi suprotstavljeni elementi. Raznoliki pokušaji formalnog opisa procesa koji bi za cilj imao jedinstvo doveli su ga do različitih sistemskih modela. Svaki je sadržavao – iako u varijacijama terminologije i detalja – disciplinu koju je u početku Hegel definisao kao „logičko-metafizičku” (ili „logika i metafizika”), kao i tzv. „filozofiju stvarnosti” (Real-Philosophie), drugim rečima „filozofiju prirode”, kao i onu koju će kasnije nazvati „filozofijom duha”. Sistemska dela jenskog perioda, pored Fenomenologije duha, uglavnom uključuju tri jenska nacrta hegelovskog filozofskog sistema. Od ovih (u nekim slučajevima) sveobuhvatnih fragamenata opstali su uglavnom delovi koji se bave filozofijom prirode i duha. Što se tiče prirode, u svim jenskim verzijama ovog dela hegelovskog sistema opis svih prirodnih pojava, analiza njihovih procesa i međusobnih odnosa postiže se pribegavanjem dvama suštinskim činiocima, koje Hegel naziva „Etar” i „Materija” (Materie). „Etar” je nešto poput materijalizovanog apsoluta, koji se izražva i razvija u carstvu prostora i vremena. Hegel je ovaj entitet sada povezao sa razvojem određenja prirode kao apsolutne materije, ili alternativno kao apsolutnog bića, a zadatak filozofije prirode leži u tumačenju različitih prirodnih pojava – od sunčevog sistema i zakona koji upravljaju njegovim kretanjem do bolesti i smrti živih organizama – kao različite manifestacije ove apsolutne materije. Hegelu je stalo ne samo da pokaže da je bilo koji određeni prirodni fenomen na svoj osoben način specifičan izraz apsolutne materije, već iznad svega, on brine da dokaže da je priroda jedinstvo uređeno na poseban način. Kao poseban izraz apsolutne materije, svaki prirodni fenomen predstavlja element u određenom nizu prirodnih pojava. Položaj prirodnog fenomena u poretku prirode definisan je određenim načinom na koji se u njemu izražava apsolutna materija. Posledica ovog pristupa je da se ovde prirodni poredak razume kao definisan određenim postulatima koji proizlaze iz strukturnih uslova apsolutne materije i metodoloških maksima celokupnog opisa ovih uslova. Razlike između jenskih verzija Hegelove filozofije prirode uglavnom proističu iz uključivanja novih činjenica koje je trenutna nauka učinila dostupnim; ali njegove osnovne pretpostavke se održavaju netaknute. Sistem: Nauka o logici[uredi | uredi izvor] Centar hegelovskog sistema je disciplina koju je nazvao „Logika”. U njoj je sadržana njegova celokupna doktrina o kategorijama (da upotrebimo tradicionalnu terminologiju). Disciplini logike Hegel je posvetio svoje najobuhvatnije i najsloženije delo, Nauka logike (1812–16), a kasnije je dodao njenu skraćenu verziju u Enciklopediju filozofskih nauka. Polazna tačka Logike je razumevanje, koje se po Hegelu opravdava onim iz Fenomenologije duha, (1) da je ukupno istinsko saznanje saznanje o samom sebi, i (2) da je subjekt tog saznanja, odnosno onoga što zna o sebi, razum. Pošto Hegel – sledeći Šelinga – stvarnim jedino smatra ono što se može saznati, zaključuje na osnovu rezultata svoje Fenomenologije duha, da je jedino razum stvarnost. O razumu misli kao o iznutra i spolja složenom entitetu. Zatim sada razlikuje između Koncepta razuma i procesa njegovog ostvarenja. Predmet nauke o logici je konceptualno, odnosno za Hegela, logičko razvijanje tog Koncepta. Pošto je ovde Koncept jedino ono što je stvarno, Hegel sada može da tvrdi da Nauka o logici preuzima mesto tradicionalne metafizike, čiji je zadatak bio rasvetljavanje osnovnih načina na koje možemo misliti o stvarnosti. Logika[uredi | uredi izvor] Od vremena Lajbnica do širokog usvajanja Fregeove logike 1930-ih, svaki standardni rad na logici sastojao se od tri podele: doktrine o konceptu, prosuđivanju i zaključivanju. Konceptne doktrine se bave sistematskim, hijerarhijskim odnosima najopštijih klasa stvari. Sudske doktrine istražuju odnose subjekta i predikata; a doktrine zaključivanja izlažu oblike silogizama prvobitno pronađene u aristotelovskom pojmu logika. Zaista, „logika“ na polju kontinentalne filozofije devetnaestog veka poprima niz značenja od „metafizike“ do „teorije nauke“, od „kritičke epistemologije“ do „prve filozofije“. A rasprave o prirodi logike bile su isprepletene sa konkurencijom za nasleđivanje Kantovog plašta i s njim budućeg pravca nemačke filozofije. Svaka nova logička knjiga postavljala je novu tvrdnju u vekovnom ekspanzionističkom ratu među filozofskim trendovima.[9] Nauka logike (koju je potonji Hegel smatrao centralnom u svojoj filozofiji) može se smatrati značajnim doprinosom istraživačkom programu metafizike kategorije u njenom postkantovskom obliku, uzimajući u obzir projekat za koji je Kant smatrao da je neophodan, ali sam nije nastavio: „da zabeleži i, koliko je to moguće, potpuno katalogiše“ izvedene koncepte čistog razumevanja i „u potpunosti ilustruje njegovo porodično stablo.`[10] Logika[uredi | uredi izvor] Logika je analiza ne metoda mišljenja, nego pojmova kojima se čovek služi pri mišljenju. Ove Hegel izjednačuje sa Kantovim kategorijama — bićem, kvalitetom, kvantitetom, relacijom itd. Prvi je zadatak filozofije da raščlani ove osnovne pojmove koji se u svemu našem mišljenju čas amo čas tamo bacaju. Između svih najvažniji je pojam relacije ili odnosa; svaka predstava je grupa odnosa; jednu stvar možemo zamišljati samo u odnosu prema nečemu drugom, i obraćajući pažnju na njene sličnosti i različnosti. Predstava bez ma kakvih odnosa jeste prazna; to je sve što je zamišljano stavom: „Čisto Biće i Ništa jesu isto.“ Biće apsolutno lišeno odnosa ili kvaliteta ne postoji, i ne može mu se pridati nikakav smisao. Ova teza donela je beskrajan niz dosetki, koji se još nastavlja; i ona je istovremeno bila i smetnja i mamac za proučavanje Hegelovog mišljenja. Najopštiji od svih odnosa jeste odnos kontrasta ili suprotnosti. Svako stanje mišljenja ili stvari — svaka predstava i svaka situacija u svetu — vodi neodoljivo ka svojoj suprotnosti, i s ovom se udružuje u jednu višu ili složeniju celinu. Ovo „dijalektičko kretanje“ prožima sve spise Heglove. To je, razume se, stara misao koju je već nagovestio Empedokle, i ostvario u „zlatnoj sredini“ Aristotel, koji je učio da je „saznanje suprotnosti jedno“. Istina je (kao elektron) organsko jedinstvo suprotnih delova. Istina konzervativizma i radikalizma leži u liberalizmu — u otvorenom duhu i opreznoj ruci, i u otvorenoj ruci i opreznom duhu; obrazovanje naših shvatanja o važnijim pitanjima jeste sve slabija oscilacija između ekstrema; u svima spornim pitanjima važi stav da veritas in medio stat. Kretanje evolucije jeste neprestano razvijanje suprotnosti, i njihovo mešanje i pomirivanje. Šeling je imao pravo: — postoji osnivački „identitet suprotnosti“; i Fihte je imao pravo: — teza, antiteza i sinteza obrazuju formulu i tajnu svakog razvitka i svake realnosti. Jer se ne razvijaju samo misli prema „dijalektičkom kretanju“, nego i stvari; svaka dana situacija ima u sebi jednu protivrečnost koju razvitak mora da razreši jedinstvom bez suprotnosti. Tako, nesumnjivo, sadašnji društveni poredak krije u sebi jednu protivrečnost: jaki individualizam koji je u vreme ekonomske mladosti i neiscrpnih vrela bio nužan, u docnije vreme izaziva težnju za kooperativnim oblikom države; ali, budućnost neće doživeti ni sadašnju realnost ni idealnu sliku budućnosti, nego jednu sintezu u kojoj će se naći ponešto iz svake od te dve oblasti da obrazuju viši oblik života. No, i taj viši stepen pocepaće se u jednu plodovitu protivrečnost, i tako će se penjati do još višeg stepena organizacije, do složenosti i jedinstva. Zato je kretanje ideja isto kao i kretanje stvari: u svakom od njih vlada dijalektički napredak od jedinstva kroz različnosti do jedinstvene različnosti ili do različnog jedinstva. Mišljenje i biće sleduju istom zakonu; i logika i metafizika jesu jedno isto. Duh je neobilazno nužni organ za opažanje ovoga dijalektičkoga procesa i ovoga jedinstva u različnosti. Funkcija duha, i zadatak filozofije, jeste otkrivanje jedinstva koje potencijalno leži u različnosti; zadatak etike jeste ujedinjavanje karaktera i načina života; a zadatak politike jeste ujedinjavanje jedinki u državu. Zadatak religije jeste poimanje i osećanje onog apsolutnog u kojem su sve suprotnosti razrešene u jedinstvo, onog velikog zbira bića u kojem su jedno materija i duh, subjekat i objekat, dobro i zlo. Bog je sistem odnosa u kojem se kreću sve stvari i dobijaju svoje biće i svoj smisao. U čoveku se apsolutno uzdiže do samosvesti, i postaje apsolutna ideja — to jest, misao koja samu sebe prima kao deo apsolutnog, prevazilazi individualne ograničenosti i namere, i dokučuje, iza univerzalne borbe, sakrivenu harmoniju svih stvari. „Um je supstancija sveta; ... plan vaseljene je apsolutno uman.“ Ne kao da bi borba za život i zlo bili puka negativna uobraženja; oni su dovoljno realni; ali, u perspektivi mudrosti, oni su stepeni ispunjavanja i dobra. Borba je zakon rastenja; karakter se obrazuje u vihorima i pod pritiskom života; i čovek dostiže svoju punu veličinu samo kad je prošao kroz vatru pritešnjenosti, odgovornosti i patnje. Čak i bol ima nešto umno; on je znak života i podstrek za rekonstrukciju. I strast ima svoje mesto među umnim stvarima: „Ništa veliko u svetu nije izvršeno bez strasti“; čak i egoistične težnje jednoga Napoleona uticale su nenamerno na razvitak naroda. Život nije stvoren za sreću, nego za napore. „Istorija sveta nije zemljište sreće; periodi sreće prazni su listovi u njoj, jer su to periodi harmonije; a jedna takva tupa zadovoljnost samim sobom nije čoveka dostojna. Istorija se stvara samo u onim vremenima u kojima se protivrečnosti stvarnosti razrešavaju rastenjem, kao što skanjivanje i tromost mladosti u zrelim godinama prelaze u lakoću i poredak. Istorija je jedno dijalektičko kretanje, bezmalo niz revolucija, gde narodi posle napora, i geniji posle genija postaju oruđa Apsolutnog. Veliki ljudi manje su očevi nego babice budućnosti; majka njihovih dela jeste Zeitgeist, duh vremena. I genije meće samo jedan kamen na gomilu, kao što su to drugi činili; ali, „on ima na neki način sreću da bude poslednji, i čim je on svoj kamen metnuo, zablista građevina kao građevina iz njegovih sopstvenih ruku.“ Takve jedinke u ovim svojim ciljevima nisu imale svest o opštoj ideji; ... ali, proniknule su u potrebe vremena — u ono što je podesno za razvitak. To je baš prava istina njihova vremena, njihova sveta; to je, takoreći, najbliža vrsta na redu, i ona je već formirana u utrobi vremena.“ Čini se da takva filozofija dovodi do revolucionarnih zaključaka. Dijalektički proces pravi od promene osnovni princip života; nijedno stanje nije trajno; na svakom stepenu stvari nahodi se jedna protivrečnost koju može da razreši samo „borba suprotnosti“. Prema tome, najviši zakon politike je sloboda — koja drži otvoren put ka promenama; istorija je rastenje slobode, i država jeste, ili bi trebalo da je organizovana sloboda. U drugu ruku, učenje da je „stvarnost umna“ ima jednu konzervativnu boju: svako stanje, mada je određeno da iščezne, ima božansko pravo koje mu pripada kao jednom nužnom stepenu u razvitku; u izvesnom smislu brutalna je istina da je „sve što postoji dobro“. I kao što je jedinstvo cilj razvitka, poredak je prvi uslov slobode. Sistem: filozofija duha[uredi | uredi izvor] Hegelova filozofija duha je podeljena na teorije o subjektivnom, objektivnom i apsolutnom duhu. Filozofija subjektivnog duha sadrži filozofsku psihologiju; filozofija objektivnog duha je posvećena pravnoj i političkoj teoriji i njegovoj koncepciji svetske istorije; i na kraju, filozofija apsolutnog duha predstavlja njegovu teoriju o umetnosti, religiji i filozofiji. Svoju filozofiju subjetivnog duha u osnovnim crtama je predstavio u nekoliko paragrafa u Enciklopediji filozofskih nauka (Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse, 1830). Filozofiju objektivnog duha je predstavio ne samo u Enciklopediji, već takođe detaljno u delu koje je još u njegovo vreme bilo visoko cenjeno, Osnovne crte filozofije prava (Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, 1821). U ovom delu svog sistema, Hegel se ponovo bazira na principu koji je već razvio u svojoj logičkoj teoriji, odnosno da nešto – ovde entitet pod imenom „duh” – mora iskusiti proces vlastitog ostvarenja da bi se osposobio za prepoznavanje svoje istine, onoga što on jeste. Filozofija subjektivnog duha[uredi | uredi izvor] U filozofiji subjektivnog duha se nalazia jedna antropologija, fenomenologija duha i psihologija. U tim sekcijama Hegel je opisao i analizirao sve fenomene koji utiču na somatske, psihofizičke i mentalne karakteristike, uslove, procese i delovanja individue. Opseg predmeta koje pokriva se kreće od prirodnih kvaliteta individue, izraženih kroz temperament, karakter, fizionomiju, a putem osećajnosti, osećaja, svesti i želje, pa do samosvesti, intuicije, predstave, mišljenja i volje. Ovde se nalazi i Hegelova teorija o usvajanju jezika, praktičnog osećaja, dostignućima i funkciji mašte, odbrana moći navike koja održava život, njegova rešenja za problem um-telo, njegovo razumevanje porekla i lečenja duševnih bolesti i drugo. Hegelov cilj u ovim analizama jeste da zameni uobičajeni pristup empirijske psihologije jednim filozofskim pristupom psihoškom fenomenu. Dominantna karakterisitika ovog filozofskog stava, kaže se, jeste da dozvoljava interpretaciju subjekta psihičkih procesa kao proizvoda psihičke aktivnosti, umesto prostog objekta koji se razume kao supstanca koja poseduje određene moći i sposobnosti, a koje dalje treba smatrati njegovim suštinskim osobinama. Filozofija objektivnog duha[uredi | uredi izvor] Dok je filozofija subjektivnog duha tek privukla malu pažnju do polovine devetnaestog veka, Hegelova filozofija objektivnog duha, odnosno pravna i politička teorija, privlačila je veliku pažnju tokom devetnaestog a posebno u dvadesetom veku. To nije samo iz razloga što je ona bila od velike važnosti za marksiste i druge antiliberalne društvene teorije već i zbog toga što je neprikidno bila predmet silovite rasprave i kontroverze, naročito zbog njenih političkih implikacija. U svim svojim verzijama, Hegelova politička filozofija je osnovana na tri glavna uverenja koja je on negovao od svoje mladosti do kraja života. Prvo je da bilo koja moderna pravna i politička filozofija mora sadržati koncepciju slobode koja je bila centralna za evropsko prosvetiteljstvo, posebno ono u Nemačkoj. Drugo uverenje je da se, naročito u slučaju moderne političke filozofije, mora održati i usklađivati uvid da celina ima preimućstvo nad odvojenim delovima, – kao u slučaju celine koju je Aristotel formulisao u svojoj Politici. Na kraju, treće uverenje čini primena principa koji oblikuje ukupnu Hegelovu filozofiju, naime, da politička filozofija mora odigrati svoju ulogu u potvrdi teze koja kaže da je jedino razum stvarnost. Hegel je pokušao da opravda ova tri uverenja u okviru teorije o objektivnom duhu, (1) uvodeći jednu ekstravagantnu koncepciju slobode, (2) identifikujući ukupnu Aristotelovu filozofiju sa fenomenom koji je on nazvao „etičkim životom” i, (3) proglašavajući ovaj fenomen „etičkog života” za samu „stvarnost razuma”. Hegel ispunjava ovu samonametnutu potrebu za integracijom slobode čineći koncepciju slobodne volje centralnom za svoju filozofiju objektivnog duha; ovo je mesto gde njegova karakteristična koncepcija slobode dolazi do izražaja. Po Hegelu, volja je slobodna ne iz razloga što može da bira svoje ciljeve iz virtuelno bezbroj objektivnih alternativa; istinski slobodna volja je volja koja se jedino samoodređuje. Samoodređenje za Hegela znači voljno ukazati na sama sebe, prepoznati se. Time on misli o slobodi kao o samoukazivanju i na taj način je usađuje u koncept kognicije, a koji se takođe osniva na ideji samoukazivanja. Ovo usađivanje je krajnje namerno s Hegelove strane, jer mu otvara mogućnost da izlaže proces sistemskog raspleta različitih određenja volje ne samo kroz različite načine ostvarenja slobodne volje, već takođe kao procesa kognicije. S ovom podlogom, Hegel prvo razvija svoju pravnu i moralnu teoriju, koje su preuzele sve pravne veze i obligacioni karakter moralnih dela od koncepta slobodne volje. U pravnoj teoriji, Hegel je dao svoj doprinos raspravi o filozofskim osnovama civilnog i kriminalnog zakona. Njegova osnovna teza ovde je da je imovina, a čije je sticanje i korišćenje pretpostavka za slobodno delanje, neophodan uslov prava u svim njegovim različitim varijacijama. U teoriji morala raspravio je moralno ponašanje autonomnih subjekata kroz okvir sticanja moralnih stavova za svrhu ocenjivanja dela i pretvaranja samih moralnih ciljeva u dela. On o ovim institucijama misli kao o oblicima onoga što je nazvao „etičkim životom” (Sittlichkeit). U Hegelovom jeziku, etički život kao osnova za mogućnost zakona i moralnosti jeste sama istina slobodne volje, ono što slobodna volja stvarno jeste. Pošto je karakteristika istine slobodne volje da bude stvarnost, sledi da je, po Hegelu, etički život takođe istina slobodne volje. Ta stvarnost je stoga „pretpostavljena celina”, bez ukaza na koja to rasprava o zakonu ili moralu uopšte ima smisla. Ova teza o funkciji stvarnosti etičkog života kao osnove za pravo i moral je u vidu podsetnika aristotelovske maksime o preimućstvu celine nad delovima u političkoj filozofiji. Za Hegela, etički život se javlja u tri institucionalna oblika: porodici, civilnom (građanskom) društvu i državi. (Civilno (građansko) društvo koje se ovde podrazumeva je u stvarnosti „buržujsko društvo”.) U teoriji o porodici su njegova mišljenja o etičkoj funkciji braka, opravdanje monogamije, mišljenja o porodičnoj imovini i zakonima o nasledstvu i njegove maksime o odgoju dece. Teorija o civilnom društvu je postala široko poznata i uticajna, posebno zbog Hegelove dijagnoze problema koji se javljaju u društvu koje se jedino zasniva na ekonomskim interesima i elementarnim potrebama njegovih pojedinaca. Ova dijagnoza je rezultat njegovih analiza društva zasnovanog samo na ekonomskim odnosima. One duguju dosta delima političke ekonomije koja su napisali Adam Smit, Žan Batist Sej i Dejvid Rikardo, na koja Hegel često ukazuje. Po Hegelu, civilno (buržujsko) društvo shvaćeno kao jedna ekonomska zajednica je definisano činjenicom da u njemu pojedinci mogu zadovoljiti svoje potrebe kroz rad. Raznolikost prirode tih potreba znači da se one jedino mogu zadovoljiti podelom rada u društvu. To navodi ekonomske subjekte da se organizuju u gremije (Stände) i korporacije čiji članovi svaki preduzimaju specifične zadatke u pogledu društveno organizovanog zadovoljavanja vlastitih potreba. Ovde Hegel prepoznaje tri gremija: gremij seljaka poljoprivrednika, koji on naziva „gremijem subsistencije”; trgovački gremij, u koji uključuje zanatlije, proizvođače i trgovce; i takozvani „opšti gremij’’ čiji članovi ispunjavaju sudske i zakonodavne funkcije. Korporacije su uglavnom sačinjene od gremija trgovaca. Iako ovo ukupno carstvo civilnog (buržujskog) društva organizovano na ovaj način uključuje pravna ograničenja, i regulisano je civilnim i kriminalnim zakonima, ono se svejedno ne može održati stabilnim beskonačno vremena. Razlog je što nije moguće izbeći polarizaciju između siromašne većine i bogate manjine koja se javlja kod prenaseljenosti, tako da na kraju svo društveno bogatstvo neće biti dovoljno da zadovolji čak ni najelementarnije potrebe svih pojedinaca. Posledice su kolonizacija i nastanak „proleterijata”. Oboje će težiti da uništi ovakvo civlno (buržujsko) društvo. Sledeći Hegelove argumente, civilno društvo može jedino izbeći takvu sudbinu ukoliko njegovi članovi deluju ne u skladu sa njihovim ličnim interesima i potrebama, već ako prepoznaju državu kao „opštu svrhu”, i usmere svoja delovanja da njeno održavanje. Hegel razume državu kao ustavotvornu monarhiju sa podelom vlasti. Smatra da držani ustav nije ni na koji način proizvod neke institucije koja bi se isključivo bavila njegovim stvaranjem, niti je rezultat rada nekih posebnih pojedinaca. Stoga je „apsolutno neophodno da ustav, iako proizvod prošle istorije, ne smatramo gotovim entitetom.” Ustav je najpre izraz duha naroda, stvaran kroz istoriju da zadovolji njihove potrebe i običaje. Ovakvo razumevanje omogućuje Hegelu da zadrži, s jedne strane, da svaki narod ima „ustav koji mu odgovara”, a s druge, da insistira na tome da nema puno slobodnog prostora da se on menja. Ustavni oblik razumno organizovane države mora biti monarhija, jer njena karakteristična individualnost jedino može biti izražena u vidu konkretnog pojedinca kom se kao ličnosti mogu pripisati suvereni akti države. Hegel takođe favorizuje naslednu monarhiju pošto vidi proces određivanja ličnosti za monarha na osnovu njegovog porekla kao metod koji je najmanje podložan aribtrarnim odlukama. Hegelova teorija državne vlasti (Staatsgewalten) prepoznaje, kao dodatak kraljevskoj vlasti kneževsku vlast (fürstliche Gewalt) koja predstavlja konačnu instancu za donošenje odluka, vlast vlade (Regierungsgewalt) i na kraju zakonodavnu vlast (gesetzgebende Gewalt). Zadatak vlade, koja za Hegela takođe uključuje pravosudnu vlast, jeste da radi na ostvarenju opštih interesa države, osigura vladavinu prava i sprovodi zakone. Zakonodavna vlast je odgovorna za „dalje odredbe” ustava i zakona. Izvršnu vlast vrši skupština gremija podijeljena u dvije komore. U prvoj komori su pojedinci iz određene grupe moćnih zemljoposednika izabranih na osnovu porekla svog rođenja; drugu komoru čine predstavnici korporativnih udruženja civilnog (buržujskog) društva, pojedinci koje su izabrale njihove korporacije za svoje predstavnike u skupštini. Tako su u Hegelovom modelu države obe skupštinske komore konstituisane bez direktnog uključivanja ostatka građana. Hegelova teorija države je proizvela značajne kontroverze, posebno u njegovo vreme, zbog svoje izričite odbrane nasledne monarhije i snažnih anti-demokratskih karakteristika u svim pitanjima koja se tiču političkog predstavljanja svih njenih građana. Posebno je ovaj deo njegove političke filozofije, već polovinom devetnaestog vijeka, doveo do osude i na kraju tvrdnje da je Hegel u stvari zvanični filozof Pruske države, a koju je izrazio Artur Šopenhauer. Naučni rad[uredi | uredi izvor] Jedared je jedan Francuz zamolio Hegla da mu ovaj iznose svoju filozofiju u jednoj rečenici; Hegelu je to manje pošlo za rukom negoli kaluđeru koji je imao da definiše hrišćanstvo stojeći na jednoj nozi i koji je ovako prosto rekao: „Voli svoga bližnjega kao sebe samoga“. Hegel je smatrao za podesnije da odgovori u deset svezaka; i kad su ove bile napisane i objavljene, i kad je ceo svet o njima govorio, on se žalio da ga razume samo jedan jedini čovek, ali ni ovaj naročito. Najveći deo njegovih spisa sastoji se, kao radovi Aristotelovi, iz nacrta što ih je pravio za svoja predavanja, ili, još gore, iz studentskih beležaka o njegovim predavanjima. Samo su Logika i Fenomenologija iz njegove ruke, i to su majstorska dela nerazumljivosti, pomračena apstraktnim i zbijenim stilom, mađiski originalnom terminologijom, i preterano obazrivom modifikacijom svih stavova, u kojoj se ogleda baš gotsko bogatstvo ograđivačkih klauzula. Hegel opisuje svoje delo „kao pokušaj da filozofiju nauči govoriti nemačkim jezikom.“ To mu je uspelo. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nemački idealizam Apsolutni idealizam Zakon prelaska kvantiteta u kvalitet Delo[uredi | uredi izvor] Nemačka izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] (1968-) Gesammelte Werke, ed. von der Rheinisch-westfälischen Akademie der Wissenschaften, Hamburg: Meiner. (Kritičko-istorijsko izdanje u progresu. Do 1996. godine objavljeno je 15 tomova.) (1832—45) Werke. Vollständige Ausgabe durch einen Verein von Freunden des Verewigten, 18 vols in 21, Berlin: Duncker & Humblot. (Prvo izdanje koje je pripremilo jedno udruženje prijatelja Hegela; sadrži dobar broj Hegelovih predavanja. Naročito bitni tomovi u ovom izdanju su: Tom 9. – predavanja iz filozofije istorije; Tomovi 10 i 1-3 — predavanja iz estetike; Tomovi 11-12 – predavanja iz filozofije religije, Tomovi 13-15 – predavanja iz istorije filozofije.) (1970) Werke in 20 Bänden (Theorie-Werkausgabe), ed. E. Moldenhauer and K.M. Michel, Frankfurt: Suhrkamp. (Modifikovano i prošireno izdanje iz 1832-45. godine.) (c.1793-1800) Theologische Jugendschriften, ed. H. Nohl, Tübingen: J.C.B. Mohr, 1907, reprinted 1968. (Zbirka rukopisa pisanih pre 1801. godine.) (1801a) De Orbitis Planetarum, Jena: Seidler. (Esej) (1801b) Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie, Jena: Seidler. (Hegelov prvi filozofski spis.) (1802) Glauben und Wissen oder die Reflexionsphilosophie der Subjektivität, in Kritisches Journal der Philosophie, ed. F.W.J. Schelling and G.W.F. Hegel, Tübingen: Cotta. (Rane kritike na račun filozofije Kanta, Jakobija i Fihtea.) (c.1803-4) Jenaer Systementwürfe I, newly ed. K. Düsing and H. Kimmerle, Hamburg: Meiner, 1986. (Delovi njegovog prvog sistema.) (c.1804-5) Jenaer Systementwürfe II, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1982. (Rane koncepcije logike i metafizike i delovi filozofije prirode.) (c.1805-6) Jenaer Systementwürfe III, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1987. (Nedovršena verzija filozofije prirode i filozofije duha.) (1807) System der Wissenschaft. Erster Theil, die Phänomenologie des Geistes, Bamberg & Würzburg: Goebhardt. (Poznati uvod u sistem.) (1812—16) Wissenschaft der Logik, Nürnberg: Schrag, 3 vols. (Ekstenzivna elaboracija njegove metafizičke logike.) (1821) Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, Berlin: Nicolai. (Sadrži teoriju zakona i moralnosti; takođe društvenu i političku filozofiju.) (1830) Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse. Dritte Ausgabe, Heidelberg: Winter. (Poslednja i najkompletnija verzija njegovog sistema.) (1952—81) Briefe von und an Hegel, ed. J. Hoffmeister and F. Nicolin, Hamburg: Meiner, 4 vols. (Izdanje sa komentarima njegove lične korespondencije) (1983-) Vorlesungen. Ausgewählte Nachschriften und Manuskripte, Hamburg: Meiner. (Izdanje sa velikim brojem rukopisa koji se zasnivaju na beleškama njegovih studenata; mnogi otkriveni tek u skorije vreme.) Srpskohrvatska izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] Jenski spisi 1801—1807, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1983. Rani spisi, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1982. Fenomenologija duha, Beograd „Dereta“ 2005 / Zagreb „Ljevak“ 2000 / Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1974 / Zagreb „Naprijed“ 1987 / Zagreb „Kultura“ 1955. Estetika 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1961,1959,1955,1952. Istorija filosofije 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1983,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1964. Dijalektika, Beograd „Dereta“ 1991 / Beograd „Kultura“ 1958 / Beograd „G. Kon“ 1939 Filozofija istorije (povijesti), Beograd „Bardfin“ 2006 / Beograd „Fedon“ 2006 / Zagreb „Naprijed“ 1966 / Zagreb „Kultura“ 1951. Osnovne crte filozofije prava, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1989,1964. Predavanje o dokazima za bitak Boga, Zagreb „Dereta“ 2007. Predavanja o filozofiji religije, Vrnjačka Banja „Eidos“ 1995. Enciklopedija filozofskih znanosti, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1987,1965. Nauka (Znanost)logike, Beograd „BIGZ“ 1987 / Beograd „Prosveta“ 1979,1977,1973 / Zagreb „Demetra“ 2004,2003. Sustav čudotvornosti, Zagreb „Studentski centar“ 1976. Filozofija propodeutika, Beograd „Grafos“ 1985,1980,1975. Politički i pravni spisi, Beograd „Nolit“ 1981. Sistem običajnosti, Beograd „Moderna“ 1990. Predavanje o Platonu (1825—1826), Zagreb „Demetra“ 1999. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v Murray 2006, str. 258–280 ^ Georg Wilhelm Friedrich Hegel ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z i Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ https://www.geo.de/wissen/23237-rtkl-250-geburtstag-wie-hegel-zu-preussens-koenig-der-gedanken-wurde ^ Njemački filozof Georg Hegel: osnovne ideje ^ Vrati se na: a b Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ Quinton, Anthony (2011). `Hegel Made Visible`. In Kenny, Kenny (ed.). Of men and manners : essays historical and philosophical. Oxford: Oxford University Press. p. 63. ISBN 9780199694556. Most reference books say that Hegel died of cholera. There was an epidemic of it and Hegel was worried about being infected. But Hegel`s most recent biographer Terry Pinkard argues conclusively that it was not cholera that killed Hegel. He had no diarrhoea and no swelling. It was probably, Pinkard says, `some kind of upper gastro-intestinal disease`. This detail is characteristic of the immense thoroughness and pertinacity of Pinkard`s `Hegel, a Biography` (C.U.P., 2001). ^ Norman Davies, Europe: A History, 1996, p. 687. ^ Dreyfus, Hubert L. (2007). A Companion to Heidegger. Wrathall, Mark A. Chichester: John Wiley & Sons. p. 143. ISBN 978-0-470-99724-6. OCLC 437213915. ^ Kant, Immanuel (1998). Critique of Pure Reason. Cambridge University Press. pp. A81/B107. ISBN 978-0-521-35402-8.