Priče o zanatima, stare i nove „I mi sami prolazimo, nego to i ne primećujemo!“ U našoj porodici tetke su najviše volele da posmatraju sa prozora prolaznike koji su hodali ulicom. Onda su rekle: „Kad bismo samo znale kuda idu svi ti ljudi!“ Mama se zaustavila sa metlom u ruci, kojom je upravo čistila pod, onda se zapitala: „Možda postoji nekakav poseban zanat, prolaznički!“ Deda je zaključio: „Čestit svet sedi kod kuće, a ovi što idu levo desno, to su fukare!“ Tetke su se usprotivile: „Zar onaj gospodin u šeširu koji uvek prolazi i mahne nam rukavicom, da bude baraba!“ Tata je dodao: „Makar da idu nešto da kupe ili da svrate u kafanu, nego ništa!“ Mama je rekla: „Tačno je da neko sedi na niskoj stoličici i pravi cipele, siromašna cvećarka sastavlja buket iako je potpuno slepa, a ovi samo bazaju!“ Ja sam takođe razmišljao šta ima u tim ljudima koji samo prodju pored naše kuće, skrenu iza ugla i odu kao da ih nije ni bilo. Izgledalo je kao da u svojim svakodnevnim planovima nemaju ničeg drugog, nego samo da minu nekom ulicom i nestanu zauvek. Tetke su prošaptale: „A ipak bi nam bez njih život bio prazan i dosadan!“ . . . Zanat prolaznički