,,Zamalo smrtonosni zrak" je prvi roman o Nikoli Tesli mađarskog pisca Ištvana Lakatoša. Predivno ilustrovan, duhovito ispripovedan novi Lakatošev stimpank roman za decu prvi je u serijalu o fantastičnim dogodovštinama genijalnog izumitelja Nikole Tesle, devojčice Eme i njihove luckaste družine. U dalekom Predalekom Velegradu, živi genijalni naučnik NIKOLA TESLA i smišlja fantastične izume koji izgleda nikoga ne zanimaju. Dobro, nikoga osim njegovih neobičnih ukućana: dečaka štrebera Varnave, šofera Lavrentija (koji je Varnavin ujak i – morsko prase) i vernog psa-robota Mekakuce. Učmali život u Teslinoj laboratoriji okreće se naglavačke kad u laboratoriju provali Ema, devojčica koja, kao i svi siročići iz Kalauzove bande, mora svakodnevno da donosi plen da bi opstala u tom sumornom sirotištu. Naravno, Ema je brzo zaključila da joj je lepše da ostane kod Tesle, a trapavim genijalcima potreban je neko hrabar i snalažljiv. Kada zli doktor Korvus zarazi čitav grad kijavicom i počne da pretvara ljude u ribe, samo genijalni Tesla i njegova hrabra družina mogu spasti svet! Ištvan Lakatoš je slavni mađarski autor stripova i knjiga za decu, ilustrator i esejista. Osvojio je mnoge značajne nagrade u svojoj zemlji a njegov roman Kockograd nalazi se na listi odabranih dela najvažnije internacionalne organizacije za književnost za decu i mlade IBBY. „Ema i Tesla 1 - Zamalo smrtonosni zrak" u emisiji Tako stoje stvari 02.12.2019. Predstavljanje knjige Ištvana Lakatoša „Ema i Tesla 1 - Zamalo smrtonosni zrak" u emisiji Tako stoje stvari 27. 11. 2017. Autorka priloga Gordana Pavlović Glavinić. Govori prevoditeljka Draginja Ramadanski i učenici OŠ „Nikola Tesla" u Rakovici Ema Zečević i Nikola Rakov. Prilog je sniman u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Detaljnije Subota sa knjigom: „Ema i Tesla“ (1-2) 12.01.2019. Pre nekoliko dana, obeležena je godišnjica smrti velikog Nikole Tesle, čoveka čiji je neprocenjivo vredan poklon civilizaciji suvišno predstavljati i kojim se posebno naš narod, s pravom, diči. Detaljnije INTERVJU, IŠTVAN LAKATOŠ: DEČIJA KNJIŽEVNOST TRETIRA SE KAO NEDORASLA 15.11.2018. U oktobru mesecu Ištvan Lakatoš bio je gost izdavačke kuće Odiseja na Beogradskom sajmu knjiga, promovišući svoj roman “Kockograd” i serijal “Ema i Tesla”, i to je bila prilika da sa ovim popularnim autorom porazgovaramo o njegovom stvaralaštvu i književnosti za decu. Detaljnije Vodič za roditelje: Odiseja na Sajmu knjiga 2018 05.11.2018. Mađarski pisac, ilustrator i autor stripova bio je Odisejin gost u vreme Sajma knjiga i potpisivao je knjige na Odisejinom štandu. Detaljnije Ištvan Lakatoš u Beogradu 02.11.2018. Ištvan Lakatoš je na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu bio specijalni Odisejin gost! Detaljnije Tesla savršeno uklopljen u svet stripa 27.10.2018. Ti čudesni, ako mogu reći gotovo „ludački“ izumi Nikole Tesle savršeno se uklapaju svet koji ja stvaram u stripovima Detaljnije Prikaz romana ,,Zamalo smrtonosni zrak" 08.06.2018. Počela sam sa čitanjem čim je knjiga stigla, pa sam onda počela da odugovlačim jer nisam baš bila voljna da napustim Predaleki Velegrad. A kada se avantura završila, jer sve što je lepo ima kraj, ja sa se opet vratila dumanju i zato odmah moram da vam kažem: ovu kritiku piše odrasla žena sa (kakvim takvim) životnim iskustvom i teorijskim znanjem i ova kritika nije namenjena deci, već je za vas koji ste roditelji, tetke, ujaci i ostali ljudi koji imate neke klince koje volite. Detaljnije „Zamalo smrtonosni zrak“ – stimpank roman o Nikoli Tesli 31.01.2018. Ištvan Lakatoš, mađarski pisac za decu i ilustrator, i sam je pronašao inspiraciju u stimpanku i, želeći da ga približi mlađoj čitalačkoj publici, napisao serijal u kojem je glavni junak upravo Nikola Tesla. Detaljnije Prikaz romana ,,Zamalo smrtonosni zrak" 11.01.2018. U dalekom, predalekom velegradu, po krovovima kuća šunjala se jedna tajanstvena osoba. Ali, zašto bi se neko šunjao po krovovima? Postojao je neki plan, plan krađe. Da, tajanstvena osoba je kradljivac. A postoji i nešto gore od činjenice da je neko kradljivac - činjenica da je kradljivac, ustvari, kradljivica. Da, kradljivac je devojčica. Detaljnije Zamalo smrtonosni zrak u emisiji Sve boje života 28.11.2017. Predstavljanje knjige Istvana Lakatoša, „Ema i Tesla 1, Zamalo smrtonosni zrak" u emisiji Sve boje zivota 26.11.17., urednica Vesna Pavliček, autorka priloga Hristina Gajiović, reditelj Nikola Zdravković, govori Aleksandar Gubaš Detaljnije Prikaz romana ,,Zamalo smrtonosni zrak" Ištvana Lakatoša 20.11.2017. Svetska fascinacija Nikolom Teslom nije zaobišla ni komšijsku Mađarsku, odakle nam stiže Zamalo smrtonosni zrak, kojim je Ištvan Lakatoš započeo serijal Ema i Tesla. Lakatoš nam je poznat po svom romanu Kockograd, koji je na Knjigoskopu proglašen za najbolji strani roman za decu 2016. Detaljnije „Ema i Tesla" Ištvana Lakatoša u Hronici Sajma 2017 16.11.2017. Predstavljanje romana ,,Zamalo smrtonosni zrak", prvog dela u serijalu o Nikoli Tesli mađarskog pisca Ištvana Lakatoša u emisiji Hronika Sajma 2017, RTS Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slike i crtezi: Momo Kapor Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Attila József (mađarski: [ˈɒtillɒ ˈjoːʒɛf]; 11. travnja 1905. – 3. prosinca 1937.) bio je jedan od najpoznatijih mađarskih pjesnika 20. stoljeća.[1] Općenito nepriznat tijekom svog života, József je tijekom komunističke ere 1950-ih hvaljen kao veliki mađarski `proleterski pjesnik` i postao je najpoznatiji među modernim mađarskim pjesnicima na međunarodnoj razini.[2][3] Biografija Pa, na kraju sam našao svoj dom, zemlja gdje besprijekorno isklesana slova čuvaj moje ime iznad groba gdje sam sahranjen, ako imam grobare. Ime, hát megleltem hazámat (prva strofa), preveli Edwin Morgan, Attila József Attila József rođen je u Ferencvárosu, siromašnoj četvrti Budimpešte, 1905. od Árona Józsefa, radnika u tvornici sapuna Székelyja i rumunjskog podrijetla iz Banata, i Borbále Pőcze, mađarske seljanke kumanskog podrijetla; [4] imao je dvoje starijih sestre, Eta i Jolán. Kad je József imao tri godine, poslan je živjeti kod udomitelja nakon što je njegov otac napustio obitelj, a majka mu se razboljela. U vrijeme njegova rođenja, Attila nije bio poznato ime; zbog toga su ga njegovi udomitelji zvali Pista, nadimak za mađarsku verziju Stjepana.[5][6][3] Od svoje sedme do četrnaeste godine, József se vratio živjeti sa svojom majkom sve dok nije umrla od raka 1919., u dobi od samo 43 godine.[6][3] Dok je također pohađao školu, radio je mnoge neobične poslove i bio je samoopisani ulični jež. Nakon smrti njegove majke, o tinejdžeru Józsefu se brinuo njegov šogor, Ödön Makai, koji je bio relativno bogat i mogao mu je platiti školovanje u dobroj srednjoj školi. Godine 1924. József je ušao na Sveučilište Franz Joseph kako bi studirao mađarsku i francusku književnost, s namjerom da postane profesor u srednjoj školi. Izbačen je sa sveučilišta, smatran nesposobnim za učitelja, nakon što je napisao provokativnu i revolucionarnu pjesmu Tiszta szívvel (`S vedrim srcem` ili `Svim srcem`). S rukopisima je 1925. godine otputovao u Beč gdje je zarađivao za život prodajući novine i čisteći spavaonice, a zatim sljedeće dvije godine u Pariz gdje je studirao na Sorboni. Tijekom tog razdoblja čitao je Hegela i Karla Marxa, čiji mu se poziv na revoluciju sviđao, kao i djela Françoisa Villona, slavnog pjesnika i lopova iz 15. stoljeća. Financijski se József uzdržavao od ono malo novca što ga je zaradio objavljivanjem svojih pjesama kao i od svog pokrovitelja Lajosa Hatvanyja. Vratio se u Mađarsku i godinu dana studirao na Peštanskom sveučilištu. József je tada radio za Institut za vanjsku trgovinu kao francuski dopisnik, a kasnije je bio urednik književnog časopisa Szép Szó (Lijepa riječ).[3] Pristaša radničke klase, József se 1930. pridružio ilegalnoj Komunističkoj partiji Mađarske (KMP). Njegovo djelo iz 1931. Döntsd a tőkét (Sruši blok/glavni grad) zaplijenio je javni tužitelj. Józsefov kasniji esej `Književnost i socijalizam` (Irodalom és szocializmus) doveo je do optužnice. Godine 1936. isključen je iz Mađarske komunističke partije zbog svoje neovisnosti i zanimanja za Freuda.[3] Počevši od djetinjstva, József je počeo pokazivati znakove mentalne bolesti te su ga psihijatri liječili od depresije i shizofrenije. U odrasloj dobi država ga je poslala u sanatorij i dijagnosticirana mu je `neurastenija gravis.`[3] Moderni znanstvenici vjeruju da je vjerojatno imao granični poremećaj osobnosti.[7] Nikad se nije ženio i imao je samo mali broj afera, ali se često zaljubljivao u žene koje su ga liječile.[potreban citat] József je umro 3. prosinca 1937., u dobi od 32 godine, u Balatonszárszóu. U to vrijeme boravio je u kući svoje sestre i šogora. Stradao je dok je puzao kroz željezničku prugu gdje ga je zgnječio vlak koji je krenuo. Nedaleko od mjesta gdje je poginuo nalazi mu se spomen obilježje. Najšire prihvaćeno stajalište je da je počinio samoubojstvo, koje je prije toga pokušao; toga je dana napisao pet oproštajnih pisama...

MOMO KAPOR ELDORADO Meki povez Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

MOMO KAPOR ZOE Tvrdi povez Izdavač Znanje Zagreb Biblioteka Hit Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

MOMO KAPOR BELEŠKE JEDNE ANE Tvrdi povez Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

MOMO KAPOR FOLIRANTI Tvrdi povez 4/2 Момчило Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) био је српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.[1] Биографија Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинули осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9.[2] У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“. Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Године 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. Године 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. Године 1992. излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Мома Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276 и 277 овако описује детињство и младост Мома Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момова мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријархално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Мома Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мома су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мома је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.[3] Момо Капор је био члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске од 1996. године. Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.[4] Умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла.[5] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6] Приватни живот У Београду је живео у Небојшиној 18 где је 7. септембра 2013. постављена спомен-плоча.[2] Капор је сматрао да је гађење над сопственим народом врста издаје.[7] Наслеђе Фонд „Момо Капор“ Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.[8][9] Ана Капор (1964) је сликарка.[10] У организацији Учитељског Факултета из Београда и уз подршку Фонда „Момо Капор“ одржан је први научни скуп у Београду посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20. маја 2011. а други део 24. маја у Резиденцији Амбасаде Републике Србије у Риму.[11] Зборник радова са овог скупа, под насловом Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора издат је маја 2012. као трећа књига едиције „Поетика српске књижевности за децу и младе“. У оквиру зборника објављени су радови Александра Јовановића, Ивана Негришорца, Марка Недића, Драгана Хамовића, Валентине Хамовић, Зоране Опачић, Слађане Јаћимовић, Јована Љуштановића, Милана Алексића, Милице Радовић Тешић, Александра Милановића, Петра Пијановића, Љиљане Ж. Пешикан Љуштановић, Миливоја Млађеновића, Слободана Владушића, Персиде Лазаревић ди Ђакомо, Светлане Шеатовић Димитријевић, Александре Угреновић, Зорице Турјачанин, Светозара Кољевића, Владимира Кецмановића. Биографију приредила Валерија Јанићијевић, а библиографију Здравка Радуловић. Књига је представљена 29. маја 2012. у малој сали Задужбине Илије М. Коларца. Том приликом о делу Моме Капора говорили су председник Матице српске др Иван Негришорац, др Александар Јовановић, др Петар Пијановић и Ана Капор, у име Фонда Момо Капор. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу Породични албум, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.[12] У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,[13] што је усвојено у јуну исте године.[14] У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.[15] У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.[16] Задужбина „Момо Капор“ Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“ који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра.[17] Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година 20. века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала „Момин круг“ управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина „Момо Капор“ је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[18] и организовала велику изложбу уља на платну под називом „Београдске приче“ у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром „Одбрана“.[19] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[20] Планирано је да се формира павиљон Моме Капора у Карађорђевом парку у оквиру којег би била галерија и легат.[21] Награда „Момо Капор“ Главни чланак: Награда Момо Капор Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за целокупно ликовно стваралаштво. Момин круг Први фестивал „Момин круг“ одржан је у петак, 9. септембра 2011, код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм „Њујорк, град по мери човека“ који је један од последњих видео записа познатог Београђанина.[22] На фестивалу су одржане представе „Зое“, затим „Бен“ по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке „Сања“, кабаре „Хало, Београд“ који је приредила Рада Ђуричин и концерт „Мишко Плави трио“. У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[23] Скулптура Дафне у спомен Моме Капора На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“.[24] Награде Октобарска награда града Београда, 1992. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Зелена чоја Монтенегра, 1993. Књижевна награда „Библиос”, за књигу Блокада 011, 1993. Награда „Лаза Костић”, за књигу Хроника изгубљеног града, 1997. Награда „Светозар Ћоровић”, за роман Успомене једног цртача, 1999. Награда „Тодор Манојловић”, 1999. Награда „Борисав Станковић”, за роман Конте, 2004. Повеља Удружења књижевника Србије, за животно дело, 2005. Награда Српске књижевне задруге, 2007. Награда „Дејан Медаковић”, за аутобиографски спис Исповести, 2008. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. Награде „Златни бестселер” и „Хит либрис”, које додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (укупно девет повеља). Дела Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС: Белешке једне Ане, 1972. Фолиранти, 1975. Провинцијалац, 1976. Ада, 1977. Лањски снегови, 1977. Хеј, нисам ти то причала, 1978. Зое, 1978. Скитам и причам: путописни дневник, 1979. 101 прича, 1980. Уна: љубавни роман, 1981. Онда, 1982. Сентиментално васпитање, 1983. Књига жалби, 1984. 011-Исток-Запад, 1989. Хало, Београд, 1990. Дама скитница и off приче, 1992. Зелена чоја Монтенегра, 1992. Блокада 011, 1992. 100 недеља блокаде, 1994. Леро – краљ лептира, 1995. Последњи лет за Сарајево, 1995. Хроника изгубљеног града, 1996. Од седам до три, 1996. Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997. Најбоље године и друге приче, 1997. Успомене једног цртача, 1998. Ивана, 2001. Легенда о Табору, 2002. Сања, 2003. Чувар адресе, 2003. Конте, 2003. Леп дан за умирање, 2004. Досије Шломовић, 2004. Љубавне приче, 2004. Самац, 2004. Елдорадо, 2005. Путопис кроз биографију, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Драги наши, 2007. Исповести, 2008. Магија Београда, 2008. Како постати писац, 2010. Књиге о Моми Капору Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд, 2010. Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011. У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2011. Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова, Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3, Учитељски Факултет Београд. . Београд. 2012. ISBN 978-86-7849-161-0.. Породични албум, приредиле Ана и Јелена Капор, Албатрос Плус. . Београд. 2013.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sećanja najvećeg savremenog kritičara nemačke književnosti na sopstveni život istovremeno su istorija nemačke literature u ovom veku i poglavlje u novijoj istoriji sveta. Ova knjiga je važan doprinos razumevanju Trećeg rajha i otkriva nam kako je moguće da se dogode zverstva koja i danas deluju neshvatljivo, te da bauk mračne prošlosti još uvek vreba. Vrhunsko, potresno štivo, jednog od najvećih intelektualaca zapadne Evrope. Moj život je moguće, podeliti u četiri celine: prvi deo čini odrastanje u Poljskoj, a potom u Nemačkoj, prvo vajmarskoj, potom nacističkoj; od jedne `tipične građanske priče` Moj život sve više menja žanr ka nekakvom polit-hororu, kako nacističko besnilo sve više uzima maha. Drugi deo čini ratna priča, deportacija u Poljsku, nezaboravno svedočanstvo o životu (i smrti, sveprisutnoj) u Varšavskom getu. Treći deo Mog života povratak je u Poljsku, uranjanje u novu, jedva podnošljiviju, boljševičku tamnicu, mukotrpno sticanje nekakve književne, uglavnom germanističke `karijere` u jednom neslobodnom društvu; slikoviti paradoksi i apsurdi tog vremena nisu nam nepoznati, mada ih nismo iskusili u tako drastičnom vidu. Četvrti deo: emigracija u SR Nemačku, napuštanje socijalističkog `veštačkog raja`, trajno opredeljivanje za nemačku literaturu kao najveću strast njegovog života, postepeni uspon kroz zamršene koridore nemačke medijsko-književne scene... Marcel Reich-Ranicki (Włocławek, 2. lipnja 1920. – Frankfurt na Majni, 18. rujna 2013.) bio je književni kritičar poljsko-njemačkog podrijetla i član skupine književnika Gruppe 47.[1] Smatra se jednim od najutjecajnijih suvremenih književnih kritičara na području njemačke književnosti. U njemačkom govornom području bio je poznat i pod nadimkom Literaturpapst („Papa književnosti“).[1] Marcel Reich-Ranicki rođen je 2. lipnja 1920. u poljskom gradu Włocławek. Odrastao je u Berlinu. Preminuo je 18. rujna 2013. u Frankfurtu, nakon što mu je dijagnosticiran rak prostate....

Izdavač: Booka, Beograd Autor: Alesandro Piperno Prevodilac: Mirjana Ognjanović Dizajn korica: Nebojša Cvetković Naslov originala: Con le peggiori inenzioni Broj stranica: 324 Pismo: latinica Povez: mek Format: 14 x 20 cm Godina: 2021. Knjiga o hedonizmu, privilegijama, kulturnim razlikama, nesrećnoj ljubavi i ljudskim nesavršenostima. Danijel je tridesettrogodišnji naslednik Soninovih, jevrejsko-italijanske rimske porodice čiji su uspon i pad od kraja Drugog svetskog rata pa do početka dvadeset prvog veka živopisna pozadina ove priče. U raskošnoj mešavini satire i prustovskog promišljanja, Danijel opisuje neobičnosti i nastranosti svoje porodice, koju čini lepeza upečatljivih likova: deda preljubnik i rasipnik, nezainteresovani otac kicoš, majka katolikinja koja prezire navike Soninovih, seksualno frustrirana ujna, rođak homoseksualac koji ima rak testisa, ujak koji se odmetnuo od porodice… U tom univerzumu, ovaj Pipernov svevideći narator britkog i oporog smisla za humor secira ljudske odnose, strahove i težnje, otkrivajući usput i svoje erotske opsesije i hiperosetljivost na klasne razlike. Poput nekog savremenog Marsela Prusta bez predrasuda, Alesandro Piperno u vrtoglavom stilskom i jezičkom slalomu vodi čitaoce u potragu – tako suštinski ljudsku – za verskim, seksualnim i moralnim integritetom. „Raskošan, komičan, tragičan, čudesno i zapanjujuće neizvestan do kraja, bez obzira na to je li ovo tragedija ili komedija. Nije ovo roman, ovo je zemljotres!“ – Corriere della sera „Egzibicionizam do besramnosti.“ – Le Monde „Opasan roman. Počev od naslova, ova smela knjiga otkriva svoj gnevni, ratoborni i ikonoborački duh koji je pokreće.“ – La Repubblica KC Alesandro Piperno, italijanski pisac, istoričar književnosti i univerzitetski predavač, rođen je u Rimu 1972. godine u jevrejsko-katoličkoj porodici. Diplomirao je francuski jezik i književnost u rodnom gradu. Svetsku slavu stekao je svojim prvim romanom S najgorim namerama (2005) koji je munjevito postao bestseler u Italiji, a zatim je preveden na brojne jezike. Osvojio je dve ugledne nagrade: „Vijaređo“ i „Kampijelo“. Roman opisuje nekoliko decenija u životu jedne bogate rimske jevrejske porodice, a zbog nekonvencionalnog odnosa prema istoriji, moralu, društvu i ljubavi, pa i mentalnom zdravlju, izazvao je pravi potres u italijanskoj kulturnoj javnosti. Sam naslov je aluzija na knjigu Najbolje namere Ingmara Bergmana. Piperno, pisac složenog i rafiniranog stila, napisao je i nekoliko književnih studija, među kojima i Prust anti-Jevrejin. Slede romani Progon (2010) i Nerazdvojni (2012), kojim osvaja najprestižniju nagradu u Italiji „Strega“. Roman Tamo gde se priča završava (2016) prethodi studiji Manifest slobodnog čitaoca. Osam pisaca bez kojih ne bih mogao (2017). MG53

Miscellanea I , II Eseji Ponornica Drame Divanhana Gromovo đule Pripovijetke Pjesme Format: 20x14 cm. Izdavač i godina izdanja: Svjetlost Sarajevo 1983 Tvrd povez Odlično očuvano. SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 2. 9. 1910 – Beograd, 25. 1. 1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa („Pregled“, „Književne novine“, „Nova misao“). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akadmije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac „Ocvale primule“ Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu „Hrvatska vila“, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu „Novi behar“ u Sarajevu, prvu pripovijetku Noć u vezirskom gradu u zagrebačkom časopisu „Putokaz“, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku Rakije u zagrebačkom časopisu „Izraz“, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu, objavljenom u listu „Krajiški partizan“, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima – motivom, likom, jezikom i ritmikom – Stojanka majka Knežopoljka predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema) Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. MG126 (N)

Alesandro Piperno - S NAJGORIM NAMERAMA Prevodilac: Mirjana Ognjanović Dizajn korica: Nebojša Cvetković Naslov originala: Con le peggiori inenzioni Broj stranica: 324 Pismo: latinica Povez: mek Format: 14 x 20 cm Godina: 2021. Knjiga o hedonizmu, privilegijama, kulturnim razlikama, nesrećnoj ljubavi i ljudskim nesavršenostima. Danijel je tridesettrogodišnji naslednik Soninovih, jevrejsko-italijanske rimske porodice čiji su uspon i pad od kraja Drugog svetskog rata pa do početka dvadeset prvog veka živopisna pozadina ove priče. U raskošnoj mešavini satire i prustovskog promišljanja, Danijel opisuje neobičnosti i nastranosti svoje porodice, koju čini lepeza upečatljivih likova: deda preljubnik i rasipnik, nezainteresovani otac kicoš, majka katolikinja koja prezire navike Soninovih, seksualno frustrirana ujna, rođak homoseksualac koji ima rak testisa, ujak koji se odmetnuo od porodice… U tom univerzumu, ovaj Pipernov svevideći narator britkog i oporog smisla za humor secira ljudske odnose, strahove i težnje, otkrivajući usput i svoje erotske opsesije i hiperosetljivost na klasne razlike. Poput nekog savremenog Marsela Prusta bez predrasuda, Alesandro Piperno u vrtoglavom stilskom i jezičkom slalomu vodi čitaoce u potragu – tako suštinski ljudsku – za verskim, seksualnim i moralnim integritetom. „Raskošan, komičan, tragičan, čudesno i zapanjujuće neizvestan do kraja, bez obzira na to je li ovo tragedija ili komedija. Nije ovo roman, ovo je zemljotres!“ – Corriere della sera „Egzibicionizam do besramnosti.“ – Le Monde „Opasan roman. Počev od naslova, ova smela knjiga otkriva svoj gnevni, ratoborni i ikonoborački duh koji je pokreće.“ – La Repubblica KC Alesandro Piperno, italijanski pisac, istoričar književnosti i univerzitetski predavač, rođen je u Rimu 1972. godine u jevrejsko-katoličkoj porodici. Diplomirao je francuski jezik i književnost u rodnom gradu. Svetsku slavu stekao je svojim prvim romanom S najgorim namerama (2005) koji je munjevito postao bestseler u Italiji, a zatim je preveden na brojne jezike. Osvojio je dve ugledne nagrade: „Vijaređo“ i „Kampijelo“. Roman opisuje nekoliko decenija u životu jedne bogate rimske jevrejske porodice, a zbog nekonvencionalnog odnosa prema istoriji, moralu, društvu i ljubavi, pa i mentalnom zdravlju, izazvao je pravi potres u italijanskoj kulturnoj javnosti. Sam naslov je aluzija na knjigu Najbolje namere Ingmara Bergmana. Piperno, pisac složenog i rafiniranog stila, napisao je i nekoliko književnih studija, među kojima i Prust anti-Jevrejin. Slede romani Progon (2010) i Nerazdvojni (2012), kojim osvaja najprestižniju nagradu u Italiji „Strega“. Roman Tamo gde se priča završava (2016) prethodi studiji Manifest slobodnog čitaoca. Osam pisaca bez kojih ne bih mogao (2017). Stanje odlično K.D.S. O.3. + P. 3

Prvo izdanje iz 1978. Omot iskrzan i repariran, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Kapor, Momo, 1937-2010 = Kapor, Momo, 1937-2010 Naslov Zoe / Momo Kapor Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1978 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 169 str. ; 20 cm Zbirka Hit : biblioteka moderne literature ; ǂkolo ǂ12 (Karton s omotom) „Zoe je priča o jednoj osiromašenoj princezi, ali u isto vreme i portret jednog grada (…) S vremenom, ne znam tačno kada se to dogodilo, njegova ljubav prema Njujorku je počela da jenjava. Umesto bleštavih reklama, luksuznih izloga i višespratnica – ponovo se vratio kamenu, suncu i maslinama. Verovatno je na kraju Hercegovina ipak bila jača, pa je nadvladala sva iskušenja. (…)“ (Ana Kapor) Roman Zoe, napisan davne 1978. godine, jedno je od najpopularnijih dela Mome Kapora. Ova moderna bajka zainteresovaće čitaoce svojom pričom, ali će ih i podstaći na razmišljanje o kontrastima koji i danas karakterišu savremeni svet. Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti vise od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i raščlanjavanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima – saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti. Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti. U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča. Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja). MG69 (N)

Rumena jabuka : etno i agro turizam Vojvodine Extra retko u ponudi Kvalitetna štampa Mnogo ilustracija Veselin Lazić KID PČESA, 2004 Turizam u Vojvodini Hrana Narodni običaji Vojvođani Festivali Maskenbali Muzika Umetnost Arhitektura Muzeji Vojvođanski Znamenitosti Vojvodine Autonomna Pokrajina Vojvodina je autonomna pokrajina u Srbiji, koja se nalazi na severnom delu države, u Panonskoj niziji Centralne Evrope. Novi Sad je najveći grad i administrativni centar Vojvodine, i drugi po veličini grad u Srbiji.[1] Vojvodina ima preko 1,93 miliona stanovnika (otprilike 21,56 % stanovništva Srbije). Vojvodina ima multietnički i multikulturalni identitet,[2] sa većim brojem mehanizama za promociju manjinskih prava; postoji više od 26 etničkih grupa u ovoj pokrajini,[3][4] koja ima šest zvaničnih jezika.[5][6] Veći deo Vojvodine je ravnica, ali ima nekoliko planinskih oblasti, kao što su Fruška Gora, Vršačke planine, Titelski breg i Zagajička brda, kao i peskovitih područja, kao što su Deliblatska peščara (sa nadimkom „Evropska Sahara`) i Subotička peščara. Takođe ima puno vodenih površina u Vojvodini, uključujući reke, jezera, bare i veštačke kanale koji se koriste za poljoprivrednu proizvodnju i vodeni saobraćaj (najpoznatiji od njih je Kanal Dunav-Tisa-Dunav). Glavne reke u ovom predelu su Dunav, Sava, Tisa, Begej, Tamiš, Karaš, Bosut itd, dok su glavna jezera i bare Palićko jezero, Ludoško jezero, Ledinačko jezero, Rusanda i Obedska bara. Lov i ribolov Uredi Fruška Gora – pogled sa juga Dunav u blizini Futoga Lovišta u Vojvodini uključuju poljoprivredna zemljišta i šume. Glavna poljoprivredna lovišta u Vojvodini su smeštena u blizin Bečeja, Sente, Kanjiže, Novog Kneževca, Ečke, Novog Miloševa, Padeja, Kikinde, Ade i Sombora. Glavna šumska lovišta su u Posavini, Podunavlju, na Fruškoj Gori, Vršačkim planinama i u Deliblatskoj i Subotičkoj peščari. Životinje koje se love uključuju zečeve, jelene, različite vrste ptica, divljih svinja, muflona itd. Glavna ribolovišta u Vojvodini su na Dunavu, kod Apatina, Sombora, Bačke Palanke i Novog Sada, na Savi kod Sremskoj Mitrovici, na Bosutu kod Šida, na Obedskoj bari u Sremu, na Palićkom jezeru u Bačkoj, na Kanalu Dunav-Tisa-Dunav, na Tisi i Tamišu, kao i na jezerima i kanalima u južnom Banatu, u blizini Bele Crkve i Kovina. Festivali Uredi Festivali hrane Uredi Neki od glavnih festivala hrane u Vojvodini uključuju sledeće: Bostanijada (festival lubenice) u Šašincima (održava se u avgustu) Bostanijada (festival lubenice) u Rivici (održava se u avgustu) Bostanijada (festival lubenice) u Silbašu (održava se u julu) Pileći festival u Žitištu (održava se u septembru) Gulašijada (festival gulaša) u Debeljači (održava se u maju) Festivali pića Uredi Rimski car Prob (276–282) „otac“ proizvodnje vina u Vojvodini Proizvodnja vina u Vojvodini ima vrlo dugu tradiciju. Počela je sa rimskim carem Probom (276–282), koji je rođen u Sirmijumu (moderna Sremska Mitrovica u Vojvodini) i koji je zasadio prve biljke Vitis vinifera na Fruškoj Gori. Neki od glavnih festivala vina u Vojvodini uključuju sledeće: Dani vina u Malom Iđošu (održava se u februaru) Dani vinara i vinogradara – Sveti Vinko u Subotici (održava se u januaru) Dani vinara i vinogradara – Sveti Trifun u Subotici (održava se u februaru) Dani berbe grožđa u Vršcu (održava se u septembru) Grožđebal u Sremskim Karlovcima (održava se u septembru) Dani vina u Rivici, početkom godine[7] Kulturno nasleđe Uredi Srpski pravoslavni manastiri Uredi Mapa sa manastirima Srpske Pravoslavne Crkve u Vojvodini Manastir Kovilj Beočin – Vreme osnivanja je nepoznato. Prvi put se spominje u turskim spisima iz 1566/1567. godine. Bešenovo – Prema legendi, manastir Beneševo je osnova srpski kralj Dragutin krajem 13. veka. Najraniji istorijski zapis o ovom manastiru je iz 1545. godine. Velika Remeta – Tradicionalno, osnivanje ovog manastira vezano je za kralja Dragutina. Najraniji istorijski zapis o ovom manastiru je iz 1562. godine. Vrdnik-Ravanica – Tačno vreme osnivanja nije poznato. Zapisi sugerišu da je crkva izgrađena za vreme Mitropolita Serafima, u drugoj polovini 16. veka. Grgeteg – Prema tradiciji, ovaj manstir je osnovao Zmaj Ognjeni Vuk (despot Vuk Grgurević) 1471. godine. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1545/1546. godine. Divša – Veruje se da je ovaj manastir osnovao despot Jovan Branković krajem 15. veka. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz druge polovine 16. veka. Jazak – Ovaj manastir je osnovan 1736. godine. Krušedol – Ovaj manastir su osnovali episkop Maksim (despot Đorđe Branković) i njegova majka Angelina između 1509. i 1516. godine. Kuveždin – Tradicionalno, osnivanje se pripisuje Stefanu Štiljanoviću. Prvi pouzdani izvori u vezi sa njim su iz 1566/1569. godine. Mala Remeta – Osnivanje se tradicionalno pripisuje srpskom kralju Dragutinu. Najraniji istorijski izvori o ovom manastiru su iz sredine 16. veka. Novo Hopovo – Prema tradiciji, manastir su izgradili despoti iz porodice Brankovića. Prvo pouzdano spominjanje manastira je iz 1641. godine. Privina Glava – Prema legendama, manastir Privina Glava je osnovao čovek pod imenom Priva, u 12. veku. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1566/1567. godine. Petkovica – Prema tradiciji, osnovala ga je udovica Stefana Štiljanovića, despotica Jelena. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1566/1567. godine. Rakovac – Prema legendi napisanoj 1704. godine, Rakovac je nasleđe određenog čoveka, Rake, dvoranin despota Jovana Brankovića. Legenda kaže da je Raka podigao manastir 1498. godine. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1545/1546. godine. Staro Hopovo – Prema tradiciji, manastir je osnovao episkop Maksim (despot Đorđe Branković). Pouzdani podaci o manastiru su iz 1545/1546. godine. Šišatovac – Osnivanje ovog manastira se pripisuje prebeglim monasima iz srpskom manastira Žiča. Pouzdani podaci o životu ovog manastira su iz sredine 16. veka. Kovilj je manastir u opštini Novi Sad. Rekonstruisan je između 1705. i 1707. godine. Prema legendi, manastir Kovilj je osnovao prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava u 13. veku. Bođani je manastir u opštini Bač. Osnovan je 1478. godine. Mesić je manastir u opštini Vršac. Osnovan je u 15. veku. Manastir Vojlovica je manastir u opštini Pančevo. Osnovan je tokom vremena despota Stefana Lazarevića (1374–1427). Manastir Svete Trojice u Kikindi. Izgrađen je 1885–87. godine kao zadužbina Melanije Nikolić-Gajčić. Bavanište je manastir u opštini Kovin. Osnovan je u 15. veku, a uništen 1716. godine. Ponovo je izgrađen 1858. godine. Središte je manastir u opštini Vršac. Osnovan je u 15. veku. Ostale važne znamenitosti Uredi Ruševine starog rimskog grada Sirmijuma (jedan od četiri glavna grada Rimskog carstva) u Sremskoj Mitrovici. Tvrđava Bač iz 12–14. veka u blizini Bača. Toranj Vrdnik iz 12–13. veka u blizini Vrdnika. Ruševine crkve Arača iz 1230. godine u blizini Novog Bečeja. Ruševine tvrđave Kupinik iz 14. veka u blizini Kupinova, bivšeg sedišta srpskih despota u Sremu. Vršački toranj iz 15. veka u blizini Vršca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Kvalitetna štampa Mnogo ilustracija Veselin Lazić KID PČESA, 2004 Turizam u Vojvodini Hrana Narodni običaji Vojvođani Festivali Maskenbali Muzika Umetnost Arhitektura Muzeji Vojvođanski Znamenitosti Vojvodine Autonomna Pokrajina Vojvodina je autonomna pokrajina u Srbiji, koja se nalazi na severnom delu države, u Panonskoj niziji Centralne Evrope. Novi Sad je najveći grad i administrativni centar Vojvodine, i drugi po veličini grad u Srbiji.[1] Vojvodina ima preko 1,93 miliona stanovnika (otprilike 21,56 % stanovništva Srbije). Vojvodina ima multietnički i multikulturalni identitet,[2] sa većim brojem mehanizama za promociju manjinskih prava; postoji više od 26 etničkih grupa u ovoj pokrajini,[3][4] koja ima šest zvaničnih jezika.[5][6] Veći deo Vojvodine je ravnica, ali ima nekoliko planinskih oblasti, kao što su Fruška Gora, Vršačke planine, Titelski breg i Zagajička brda, kao i peskovitih područja, kao što su Deliblatska peščara (sa nadimkom „Evropska Sahara`) i Subotička peščara. Takođe ima puno vodenih površina u Vojvodini, uključujući reke, jezera, bare i veštačke kanale koji se koriste za poljoprivrednu proizvodnju i vodeni saobraćaj (najpoznatiji od njih je Kanal Dunav-Tisa-Dunav). Glavne reke u ovom predelu su Dunav, Sava, Tisa, Begej, Tamiš, Karaš, Bosut itd, dok su glavna jezera i bare Palićko jezero, Ludoško jezero, Ledinačko jezero, Rusanda i Obedska bara. Lov i ribolov Uredi Fruška Gora – pogled sa juga Dunav u blizini Futoga Lovišta u Vojvodini uključuju poljoprivredna zemljišta i šume. Glavna poljoprivredna lovišta u Vojvodini su smeštena u blizin Bečeja, Sente, Kanjiže, Novog Kneževca, Ečke, Novog Miloševa, Padeja, Kikinde, Ade i Sombora. Glavna šumska lovišta su u Posavini, Podunavlju, na Fruškoj Gori, Vršačkim planinama i u Deliblatskoj i Subotičkoj peščari. Životinje koje se love uključuju zečeve, jelene, različite vrste ptica, divljih svinja, muflona itd. Glavna ribolovišta u Vojvodini su na Dunavu, kod Apatina, Sombora, Bačke Palanke i Novog Sada, na Savi kod Sremskoj Mitrovici, na Bosutu kod Šida, na Obedskoj bari u Sremu, na Palićkom jezeru u Bačkoj, na Kanalu Dunav-Tisa-Dunav, na Tisi i Tamišu, kao i na jezerima i kanalima u južnom Banatu, u blizini Bele Crkve i Kovina. Festivali Uredi Festivali hrane Uredi Neki od glavnih festivala hrane u Vojvodini uključuju sledeće: Bostanijada (festival lubenice) u Šašincima (održava se u avgustu) Bostanijada (festival lubenice) u Rivici (održava se u avgustu) Bostanijada (festival lubenice) u Silbašu (održava se u julu) Pileći festival u Žitištu (održava se u septembru) Gulašijada (festival gulaša) u Debeljači (održava se u maju) Festivali pića Uredi Rimski car Prob (276–282) „otac“ proizvodnje vina u Vojvodini Proizvodnja vina u Vojvodini ima vrlo dugu tradiciju. Počela je sa rimskim carem Probom (276–282), koji je rođen u Sirmijumu (moderna Sremska Mitrovica u Vojvodini) i koji je zasadio prve biljke Vitis vinifera na Fruškoj Gori. Neki od glavnih festivala vina u Vojvodini uključuju sledeće: Dani vina u Malom Iđošu (održava se u februaru) Dani vinara i vinogradara – Sveti Vinko u Subotici (održava se u januaru) Dani vinara i vinogradara – Sveti Trifun u Subotici (održava se u februaru) Dani berbe grožđa u Vršcu (održava se u septembru) Grožđebal u Sremskim Karlovcima (održava se u septembru) Dani vina u Rivici, početkom godine[7] Kulturno nasleđe Uredi Srpski pravoslavni manastiri Uredi Mapa sa manastirima Srpske Pravoslavne Crkve u Vojvodini Manastir Kovilj Beočin – Vreme osnivanja je nepoznato. Prvi put se spominje u turskim spisima iz 1566/1567. godine. Bešenovo – Prema legendi, manastir Beneševo je osnova srpski kralj Dragutin krajem 13. veka. Najraniji istorijski zapis o ovom manastiru je iz 1545. godine. Velika Remeta – Tradicionalno, osnivanje ovog manastira vezano je za kralja Dragutina. Najraniji istorijski zapis o ovom manastiru je iz 1562. godine. Vrdnik-Ravanica – Tačno vreme osnivanja nije poznato. Zapisi sugerišu da je crkva izgrađena za vreme Mitropolita Serafima, u drugoj polovini 16. veka. Grgeteg – Prema tradiciji, ovaj manstir je osnovao Zmaj Ognjeni Vuk (despot Vuk Grgurević) 1471. godine. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1545/1546. godine. Divša – Veruje se da je ovaj manastir osnovao despot Jovan Branković krajem 15. veka. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz druge polovine 16. veka. Jazak – Ovaj manastir je osnovan 1736. godine. Krušedol – Ovaj manastir su osnovali episkop Maksim (despot Đorđe Branković) i njegova majka Angelina između 1509. i 1516. godine. Kuveždin – Tradicionalno, osnivanje se pripisuje Stefanu Štiljanoviću. Prvi pouzdani izvori u vezi sa njim su iz 1566/1569. godine. Mala Remeta – Osnivanje se tradicionalno pripisuje srpskom kralju Dragutinu. Najraniji istorijski izvori o ovom manastiru su iz sredine 16. veka. Novo Hopovo – Prema tradiciji, manastir su izgradili despoti iz porodice Brankovića. Prvo pouzdano spominjanje manastira je iz 1641. godine. Privina Glava – Prema legendama, manastir Privina Glava je osnovao čovek pod imenom Priva, u 12. veku. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1566/1567. godine. Petkovica – Prema tradiciji, osnovala ga je udovica Stefana Štiljanovića, despotica Jelena. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1566/1567. godine. Rakovac – Prema legendi napisanoj 1704. godine, Rakovac je nasleđe određenog čoveka, Rake, dvoranin despota Jovana Brankovića. Legenda kaže da je Raka podigao manastir 1498. godine. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1545/1546. godine. Staro Hopovo – Prema tradiciji, manastir je osnovao episkop Maksim (despot Đorđe Branković). Pouzdani podaci o manastiru su iz 1545/1546. godine. Šišatovac – Osnivanje ovog manastira se pripisuje prebeglim monasima iz srpskom manastira Žiča. Pouzdani podaci o životu ovog manastira su iz sredine 16. veka. Kovilj je manastir u opštini Novi Sad. Rekonstruisan je između 1705. i 1707. godine. Prema legendi, manastir Kovilj je osnovao prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava u 13. veku. Bođani je manastir u opštini Bač. Osnovan je 1478. godine. Mesić je manastir u opštini Vršac. Osnovan je u 15. veku. Manastir Vojlovica je manastir u opštini Pančevo. Osnovan je tokom vremena despota Stefana Lazarevića (1374–1427). Manastir Svete Trojice u Kikindi. Izgrađen je 1885–87. godine kao zadužbina Melanije Nikolić-Gajčić. Bavanište je manastir u opštini Kovin. Osnovan je u 15. veku, a uništen 1716. godine. Ponovo je izgrađen 1858. godine. Središte je manastir u opštini Vršac. Osnovan je u 15. veku. Ostale važne znamenitosti Uredi Ruševine starog rimskog grada Sirmijuma (jedan od četiri glavna grada Rimskog carstva) u Sremskoj Mitrovici. Tvrđava Bač iz 12–14. veka u blizini Bača. Toranj Vrdnik iz 12–13. veka u blizini Vrdnika. Ruševine crkve Arača iz 1230. godine u blizini Novog Bečeja. Ruševine tvrđave Kupinik iz 14. veka u blizini Kupinova, bivšeg sedišta srpskih despota u Sremu. Vršački toranj iz 15. veka u blizini Vršca.

- KOMEDIJA,FANTASTIKA,TRAGEDIJA,DRAMA - REZIJA: UROS STOJANOVIC - ULOGE: KATARINA RADIVOJEVIC,STEFAN KAPICIC,NENAD JEZDIC,OLIVERA KATARINA,SONJA KOLACARIC - TRAJANJE: 90 min. - SINOPSIS: Србија у смирај Првог светског рата — очаравајућа, мистична, сурова, вечно разапета између Истока и Запада, између древних паганских мађија и сила цивилизације. Радња филма започиње трагичним описом послератне Србије 20их година прошлог века. Мушко становништво у Србији је буквално сведено на мањину након балканских ратова и Првог светског рата, што се највише да осетити у провинцији. У фикционалном селу Покрп упознајемо наше две јунакиње, Огњенку (Соња Колачарић) и Малу Богињу (Катарина Радивојевић), сестре које носе титулу сеоских нарикача, што представља профитабилни занат којим се баве жене из његове породице још од времена њихове чукунбабе, која је исплакала читаво језеро, на коме их и затичемо први пут. Такође, упознати смо и са судбином последњих мушкараца који су полако нестајали из Покрпа. Један од њих је, у покушају да спаси село, „посадио“ и мине у свом винограду, али без цртања мапе, што је и довело до његове смрти, али и будућих смрти жена које су ту улазиле. Виноград је постао Миноград. Наиме, жене су периодично извлачиле гранчице, и она са најмањом би требало да бере грожђе, па ако преживи - преживи. Наше две јунакиње добијају муштерију након посете Наде (Данијела Врањеш), која је следећа која иде у Миноград, па жели да унапред плати њихове услуге нарицања, чупања косе и гребања лица на сахрани, али уз преддемонстрацију њихових способности. У покушају да јој покажу своју тугу, сестре једна другој пребацују то што су бабадевојке, тј. што су већ у двадесетим, а нису изгубиле невиност. Тада им Нада поручује како није невина, и како је она невиност изгубила са последњим покрпским мушкарцем, деда Бисом. То у почетку изазива њихово гађење, али касније, у свом очају, одлучују да и оне по први пут воде љубав, па макар и са њим. Пре тога, жене одлазе у локалну кафану, где присуствују ритуалу испијања ракије пауковаче, од које им се приказују духови њихових мртвих мушкараца, са којима плешу и грле се, уз огромну патњу што ће опет отићи. Након испијања пауковаче, девојке се одлучују на одлазак код деда Бисе, како би изгубиле невиност. Када је то требало да се деси, Огњенка својим вриском убија старца, што доводи до гнева осталих покрпских жена, што резултује стављањем Огњенке и Мале Богиње на јавну ломачу. Ипак, оне успевају да се спасу тако што се заклињу у душу своје баке да ће довести мушко у село кроз три дана. Тада се њихова бака Велика Богиња (Оливера Катарина) васкрсава у виду духа, и заједно са њима започиње потрагу за мушкарцима. Мала Богиња (Катарина Радивојевић) и Арсеније (Стефан Капичић) Путујући, оне наилазе на неке мушкарце, али сви су они већ „заузети“ у својим селима. Непрестано су изложене притиску од стране своје баке да пожуре, јер не жели да остане утвара. Стигавши у неку варош, оне упознају локалне забављаче, Драгољуба Алексића, Човека од челика (Ненад Јездић) и Арсенија, Краља чарлстона (Стефан Капичић). Еуфорија која је видљива међу женама, а изазвана је њиховом појавом, представља показатељ о ситуацији сличној покрпској широм Србије. Оне их спашавају, и затим одводе пут Покрпа. Ипак, оне се током пута заљубљују у њих, и неспремне да их жртвују зарад других покрпских жена, одлучују да свака посебно крене за Београд, заједно са својим мушкарцем: Огњенка са Драгољубом у његовом аутомобилу, а Мала Богиња са Арсенијем у украденим погребничким колима. Док путују, Велика Богиња наставља да их опседа, појављујући се из најезде лептира који се формирају у њено тело. Пред сам долазак у град, она одлучује да их остави у својој срећи, по цену своје душе. Предати страсти, Мала Богиња и Арса воде љубав у колима, али стигавши у град, они, као и Огњенка и Драгољуб, бивају прогоњени утварама, и још теже, грижом савести, па се на крају одлучују за повратак у Покрп, зарад своје баке и других жена. Прва у Покрп стиже Огњенка, задовољна спасом своје баке, као и срећом своје сестре и покрпских жена, али бескрајно тужна што ће изгубити Драгољуба. Тамо је он дочекан са великом пажњом и почашћу, и жене већ почињу да се отимају за њега. Затим стиже и Мала Богиња, и видевши да је њена сестра већ стигла у село, говори Арсенију да не излази, али он то не чини, већ се придружује Драгољубу и сестрама на слављу организованом поводом довода мушкараца. Вођени сујетом, Драгољуб и Арсеније улазе у сукоб, и одлучују се на дуел у коме ће се видети ко је веће мушко - и то како другачије, него у кревету. Покрпске жене ово са радошћу дочекују, док озлојађене сестре одлучују да их напусте и сада саме крену у Београд. Ипак, мушкарци су се убрзо покајали због своје лудости, и схвативши да су и они заљубљени, одлучују да батале дуел и крену за њима, али проблем је побећи од осталих жена. Бежећи, Арсеније случајно улази у Миноград. Знајући да му нема повратка, Мала Богиња улази за њим, како би одиграли последњи плес, плес смрти. Уз експлозије мина, они плешу чарлстон све док и сами не одлете у ваздух, загрљени. Огњенка, и даље разочарана у Драгољуба, након сестрине трагичне смрти, сама одлази за Београд. Филм се завршава прославом отварања палате Албаније која је у филму предимензионирана, са преко 200 спратова. Забава се одржава на самом врху, одакле Човек од челика треба да скочи, уз Огњенку која посматра и чека да и сама одигра свој чарлстон.

- KOMEDIJA,FANTASTIKA,TRAGEDIJA,DRAMA - REZIJA: UROS STOJANOVIC - ULOGE: KATARINA RADIVOJEVIC,STEFAN KAPICIC,NENAD JEZDIC,OLIVERA KATARINA,SONJA KOLACARIC - TRAJANJE: 90 min. - SINOPSIS: Србија у смирај Првог светског рата — очаравајућа, мистична, сурова, вечно разапета између Истока и Запада, између древних паганских мађија и сила цивилизације. Радња филма започиње трагичним описом послератне Србије 20их година прошлог века. Мушко становништво у Србији је буквално сведено на мањину након балканских ратова и Првог светског рата, што се највише да осетити у провинцији. У фикционалном селу Покрп упознајемо наше две јунакиње, Огњенку (Соња Колачарић) и Малу Богињу (Катарина Радивојевић), сестре које носе титулу сеоских нарикача, што представља профитабилни занат којим се баве жене из његове породице још од времена њихове чукунбабе, која је исплакала читаво језеро, на коме их и затичемо први пут. Такође, упознати смо и са судбином последњих мушкараца који су полако нестајали из Покрпа. Један од њих је, у покушају да спаси село, „посадио“ и мине у свом винограду, али без цртања мапе, што је и довело до његове смрти, али и будућих смрти жена које су ту улазиле. Виноград је постао Миноград. Наиме, жене су периодично извлачиле гранчице, и она са најмањом би требало да бере грожђе, па ако преживи - преживи. Наше две јунакиње добијају муштерију након посете Наде (Данијела Врањеш), која је следећа која иде у Миноград, па жели да унапред плати њихове услуге нарицања, чупања косе и гребања лица на сахрани, али уз преддемонстрацију њихових способности. У покушају да јој покажу своју тугу, сестре једна другој пребацују то што су бабадевојке, тј. што су већ у двадесетим, а нису изгубиле невиност. Тада им Нада поручује како није невина, и како је она невиност изгубила са последњим покрпским мушкарцем, деда Бисом. То у почетку изазива њихово гађење, али касније, у свом очају, одлучују да и оне по први пут воде љубав, па макар и са њим. Пре тога, жене одлазе у локалну кафану, где присуствују ритуалу испијања ракије пауковаче, од које им се приказују духови њихових мртвих мушкараца, са којима плешу и грле се, уз огромну патњу што ће опет отићи. Након испијања пауковаче, девојке се одлучују на одлазак код деда Бисе, како би изгубиле невиност. Када је то требало да се деси, Огњенка својим вриском убија старца, што доводи до гнева осталих покрпских жена, што резултује стављањем Огњенке и Мале Богиње на јавну ломачу. Ипак, оне успевају да се спасу тако што се заклињу у душу своје баке да ће довести мушко у село кроз три дана. Тада се њихова бака Велика Богиња (Оливера Катарина) васкрсава у виду духа, и заједно са њима започиње потрагу за мушкарцима. Мала Богиња (Катарина Радивојевић) и Арсеније (Стефан Капичић) Путујући, оне наилазе на неке мушкарце, али сви су они већ „заузети“ у својим селима. Непрестано су изложене притиску од стране своје баке да пожуре, јер не жели да остане утвара. Стигавши у неку варош, оне упознају локалне забављаче, Драгољуба Алексића, Човека од челика (Ненад Јездић) и Арсенија, Краља чарлстона (Стефан Капичић). Еуфорија која је видљива међу женама, а изазвана је њиховом појавом, представља показатељ о ситуацији сличној покрпској широм Србије. Оне их спашавају, и затим одводе пут Покрпа. Ипак, оне се током пута заљубљују у њих, и неспремне да их жртвују зарад других покрпских жена, одлучују да свака посебно крене за Београд, заједно са својим мушкарцем: Огњенка са Драгољубом у његовом аутомобилу, а Мала Богиња са Арсенијем у украденим погребничким колима. Док путују, Велика Богиња наставља да их опседа, појављујући се из најезде лептира који се формирају у њено тело. Пред сам долазак у град, она одлучује да их остави у својој срећи, по цену своје душе. Предати страсти, Мала Богиња и Арса воде љубав у колима, али стигавши у град, они, као и Огњенка и Драгољуб, бивају прогоњени утварама, и још теже, грижом савести, па се на крају одлучују за повратак у Покрп, зарад своје баке и других жена. Прва у Покрп стиже Огњенка, задовољна спасом своје баке, као и срећом своје сестре и покрпских жена, али бескрајно тужна што ће изгубити Драгољуба. Тамо је он дочекан са великом пажњом и почашћу, и жене већ почињу да се отимају за њега. Затим стиже и Мала Богиња, и видевши да је њена сестра већ стигла у село, говори Арсенију да не излази, али он то не чини, већ се придружује Драгољубу и сестрама на слављу организованом поводом довода мушкараца. Вођени сујетом, Драгољуб и Арсеније улазе у сукоб, и одлучују се на дуел у коме ће се видети ко је веће мушко - и то како другачије, него у кревету. Покрпске жене ово са радошћу дочекују, док озлојађене сестре одлучују да их напусте и сада саме крену у Београд. Ипак, мушкарци су се убрзо покајали због своје лудости, и схвативши да су и они заљубљени, одлучују да батале дуел и крену за њима, али проблем је побећи од осталих жена. Бежећи, Арсеније случајно улази у Миноград. Знајући да му нема повратка, Мала Богиња улази за њим, како би одиграли последњи плес, плес смрти. Уз експлозије мина, они плешу чарлстон све док и сами не одлете у ваздух, загрљени. Огњенка, и даље разочарана у Драгољуба, након сестрине трагичне смрти, сама одлази за Београд. Филм се завршава прославом отварања палате Албаније која је у филму предимензионирана, са преко 200 спратова. Забава се одржава на самом врху, одакле Човек од челика треба да скочи, уз Огњенку која посматра и чека да и сама одигра свој чарлстон.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Samac, junak najnovijeg Kaporovog romana, koji je nekada žario i palio svuda pa i po kafanama, piše `Kuvar za samce` dok troši poslednje dane u svom trošnom kućerku na Čuburi. Opisujući svog samca Momo Kapor isijava nostalgiju i priča priču punu šarma i duha u kojoj se vremena mešaju. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Legenda o Taboru Momo Kapor u ovom kratkom romanu ispričao je poslednju noć Tabora, `za koji niko pouzdano ne zna ni kada je podignut, ni kada je srušen, da bi se na njegovom mestu podigao jedan soliter..`. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Samac, junak najnovijeg Kaporovog romana, koji je nekada žario i palio svuda pa i po kafanama, piše `Kuvar za samce` dok troši poslednje dane u svom trošnom kućerku na Čuburi. Opisujući svog samca Momo Kapor isijava nostalgiju i priča priču punu šarma i duha u kojoj se vremena mešaju. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Kosmos, 1958. Dobro očuvano. Kultni roman koji je Katolička crkva stavila na spisak zabranjenih knjiga. Remek-delo antiratne književnosti. Italija 1943. Epidemija kuge buknula je u Napulju istoga dana kada su jedinice savezničke vojske ušle da ga oslobode. Junak romana sarađuje sa Amerikancima kao oficir za vezu. On se brine o pukovniku Džeku Hamiltonu, „Amerikancu u najuzvišenijem smislu reči: jednom od ljudi najdostojnijih poštovanja“, koji govori francuski i citira klasike, a grozi se užasnog smrada sirotinje na ulicama grada u ruševinama, gde je „oslobođenje“ samo sinonim za očajanje. Kuga koja se iz Napulja širi malo-pomalo po celoj Italiji i celoj Evropi ne kvari telo, nego dušu. Epicentar epidemije, Napulj je pretvoren u pakao degradacije. Veterani raspuštene italijanske vojske mole za rad. Prostitucija je široko rasprostranjena. Izgladnele majke iznele su na ulicu svoju mizernu robu: dečake i devojčice od desetak godina. Sve se svelo na borbu za puko preživljavanje – ne za slobodu, dostojanstvo, čast, za spasenje duše, nego za spas gole kože. Suptilan, ciničan, neuhvatljiv, zastrašujući i uvek iznenađujući, pisac Kože je vrhunski umetnik neizvesnosti i svedok rađanja jednog novog sveta. „Oslobodioci su okupirali Evropu, i od samog početka promena je bila jasna: Evropa, koja je do juče svoju istoriju smatrala uzorom za čitav svet osetila je koliko je mala. Tu je bila Amerika, blistava, sveprisutna; ponovo osmisliti i preoblikovati svoj odnos prema njoj postalo je za Evropu nužnost od prvorazrednog značaja. Malaparte je to video i opisao bez ikakve želje da proriče političku budućnost Evrope. Ono što ga je fasciniralo bio je novi način postojanja, novi način osećanja onoga što je evropsko, koji će od sada biti određen sve snažnijim prisustvom Amerike.“ Milan Kundera Kurcio Malaparte (ital. Curzio Malaparte; Prato, 9. jun 1898 — Rim, 19. jul 1957), čije je pravo ime bilo Kurt Erih Zukert (nem. Kurt Erich Suckert), bio je italijanski književnik, filmski reditelj, novinar i diplomat. Biografija Rodio se u malom toskanskom mestu Pratu.[1] Majka mu je bila Italijanka iz Lombardije - Evelina Pereli (ital. Evelina Perelli), a otac Nemac - Ervin Zukert (nem. Erwin Suckert), rukovodilac u jednoj tekstilnoj fabrici[2]. Za vreme Prvog svetskog rata, iako je tada imao samo šesnaest godina, pobegao je iz klasične gimnazije i prijavio se kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je Italija tada još bila neutralna. U Francuskoj je bio vojnik Garibaldijeve legije sve do maja 1915 kada su Italija i Francuska postale sveznice. Iste 1915. Malaparte se priključio Petoj alpinskoj regimenti, gde je dobio čin kapetana i bio odlikovan nekoliko puta. Na francuskom frontu kod Remsa je 1918. bio izložen dejstvu iperita koji mu teško oštetio pluća i zbog čega je imao ozbiljnih zdravstvenih problema sve do svoje smrti[3]. Svoje obrazovanje je stekao na Koledžu Čikonjini (ital. Collegio Cicognini), Prato i na Univerzitetu La Sapienca (ital. La Sapienza) u Rimu. Posle rata jedno vreme radi u diplomatskoj službi a od 1922. do 1930. uglavnom kao novinar. Političko delovanje U toku 1920-tih Malaparte je bio jedan od italijanskih intelektualaca koji podržavao italijanske fašiste i Musolinija. Godine 1922. uzeo učešće u Musolinijevom maršu na Rim i podržavao fašiste svojim člancima u časopisu 900. Kasnije je počeo da se distancira i kritikuje Musolinija i fašiste pa je 1933. godine bio isključen iz fašističke partije Italije a u periodu od 1933.-1938. bio je u kućnom pritvoru na ostrvu Kapri. Na intervenciju Galeaca Ćana je bio oslobođen pa zatim hapšen i i držan u zloglasnom rimskom zatvoru Ređina Ćeli (ital. Regina Coeli) 1938, 1939, 1941. i 1943. godine. U tom periodu objavio je nekoliko knjiga. Esejom Kameleon zamerio se Musoliniju koji ga je zbog toga iz Rima oterao u Torino. Učinio mu je, u neku ruku, uslugu, jer se tako Malaparte približio Francuskoj, gde je 1931. objavio Tehniku državnog udara (franc. Technique du coup d`etat), prvo delo u Evropi protiv Hitlera. Pošto je ubrzo štampao i Dobričinu Lenjina (ital. Intelligenza di Lenin) Musolini ga je proterao iz Italije pa se Malaparte nastanio u Londonu. Posle Drugog svetskog rata bio je blizak Palmiru Toljatiju mada nikad nije postao član Komunističke partije Italije. Pred kraj života je putovao u SSSR i Kinu na osnovi čega je nastao njegov putopis Ja u Rusiji i Kini (ital. Io, in Russia e in Cina) objavljen posthumno[4]. Ratno dopisništvo i novelistika Tokom većeg dela Drugog svetkog rata bio je ratni dopisnik milanskog dnevnika Korijere dela Sera (ital. Corriere della Sera) i oficir Italijanske armije na Istočnom frontu. Ratne epizode u kojima Malaparte ima ulogu svedoka iz Poljske, Finske, Rumunije, Ukraine i Jugoslavije postale su okosnica njegovih romana Kaputt, Koža (ital. La pelle) i Volga se rađa u Evropi. U Italiju se vratio 1943 gde je postao italijanski oficir za vezu pri štabu Američke armije u Italiji. Godine 1944. je objavio roman Kaputt, delo koje ga je učinilo slavnim. Kaputt je roman-svedočanstvo pisano sa tačke gledišta onih koji su osuđeni da izgube rat. Opisujući nemačku jedinicu koja beži ispred neprijatelja na Ukrainskom frontu, Malaparte kaže: Kada se Nemci prepadnu, kada taj misteriozni nemački strah počne da se uvlači u njihove kosti, oni uvek izazovu u čoveku poseban užas i sažaljenje. Njihova pojava je bedna, njihova okrutnost žalosna, njihova hrabrost nema i beznadna. [5][6] U istom romanu Malaparte je opisao svoj susret sa Pavelićem u glavi Korpa sa ostrigama: Prošlo je poduže vremena od kako nisam video Antu Pavelića. Kada sam ušao u njegov studio, primetio sam da je promenio mesto nameštaja. Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture … `To su ostrige iz Dalmacije?`, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. `To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.`[7] Prvi prevod i izdanje Kaputta na nemačkom jeziku je 1951. godine dočekano tužbom koju je pred sudom u Karlsrueu protiv Malapartea pokrenuo baron Gustaf Braun fon Štum zbog opisa duševnih patnji i samoubistva Jozefine (ital. Guiseppina) fon Štum, druge žene barona fon Štuma. Kada je čuo da mu se žena ubila, fon Štum je malo pocrveneo i uzviknuo: `Hajl Hitler`. Ni jedna od nemačkih žena nije došla na sahranu Jozefine, Italijanke poreklom. Baron fon Štum, koji je tokom rata bio Hitlerov ambasador i predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova, optužio je Malapartea za izmišljen opis uzroka samoubistva Jozefine. Tužilac fon Štum je zahtevao konfiskaciju celog izdanja knjige i kaznu od 10 000 maraka koju bi izdavač knjige Štalberg (nem. Stahlberg-Verlag) morao da plati dobrotvornim institucijama u Italiji. Malaparte i njegova odbrana su tvrdili da se radi o fikciji a ne istini. Sud nije doneo odluku o zapleni knjige niti je osudio Malapartea na zatvor.[8][9] Naredni roman Koža (1949) još više će učvrstiti njegovu reputaciju velikog pisca. Godine 1944. Malaparte se vratio u Italiju gde je postao oficir za vezu, u činu kapetana, pri savezničkoj komandi. Dolazak američkih trupa u Napulj, stanje nemoći i očaja u Napulju čine narativno jezgro ovog romana. Sam je roman pun golog realizma i grubih opisa svakodnevnog života u Napulju u to vreme rata, što često prelazi u nadrealizam i grotesknost. Kožu je publikovala izdavačka kuća `Aria d`Italia` 1949. godine i odmah je po publikovanju stavljena na spisak zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum), bez ikakvog obrazloženja. Smatra se da je razlog za to bio opis grupe Jevreja raspetih na drveću u Ukrajini, u formi teške optužbe hrišćanstva u Evropi, što je Rimokatolička crkva mogla protumačiti kao bogohuljenje i uvredu.[10][11] Malapartea je Rimokatolička crkva Italije ekskomunicirala i izdejstvovala da mu se zabrani boravak u Napulju.[12] U istoriji književnosti biće zapamćen po još nekoliko zanimljivih publicističkih, pesničkih, esejističkih, romanesknih i dramskih dela: Sodoma i Gomora (1931), Volga se rađa u Evropi (ital. Il Volga nasce in Europa, 1943), Prokleti Toskanci (ital. Maledetti toscani, 1956) itd. Drama, film i arhitektura Vila Malaparte na Kapriju Godine 1947. Malaparte se preselio u Pariz. U Parizu je napisao dve drame koje nisu doživele uspeh na sceni. Drama `Na Prustovoj strani` (franc. Du Côté de chez Proust) je o životu Marsela Prusta a `Kapital` (nem. Das Kapital) je dramski portret Karla Marksa. `Zabranjeni Hrist` (ital. Cristo Proibito) je bio Malaparteov umereno uspešan film koji je on režirao i čiji je scenario napisao 1950. godine. Ovaj film je dobio specijalnu nagradu grada Berlina na Prvom berlinskom međunarodnom filskom festivalu 1951. godine[13]. Film je priča o ratnom veteranu koji se vraća u svoje selo da bi osvetio bratovu smrt koga su ubili Nemci. Film je u Sjedinjenim državama prikazan 1953. godine pod imenom `Čudna obmana` (engl. Strange Deception) i proglašen za jedan od pet najboljih stranih filmova te godine od strane Nacionalnog odbora za pregled (engl. National Board Of Review). Malaparte je napisao i režirao kabaretsku predstavu (engl. variety show) `Seksofon` (engl. Sexophone) sa kojom je nameravao da prokrstari Sjedinjene države na biciklu. Na jednoj litici na ostrvu Kapri je sagradio Vilu Malaparte po nacrtu italijanskog arhitekte Adalberta Libere (ital. Adalberto Libera). Ova vila je postala deo kulturne baštine Italije.[14][15] Smrt Malaparteov mauzolej na planini Le Koste (Prato) Pred kraj života 1957. godine Malaparte je posetio Narodnu Republiku Kinu. Teško bolestan je, uz pomoć italijanske države, prebačen u Rim. Svojim testamentom je ostavio Kini svoju kuću, Vilu Malaparte, na ostrvu Kapri. Međutim testament su pred sudom oborili Malaparteovi naslednici. Malaparte je umro jula 1957. godine od raka pluća[16]. Smrt mu je ubrzalo, a verovatno bilo i uzrok raka pluća, trovanje iperitom u Prvom svetskom ratu i pušenje. Sahranjen je, po ličnoj želji, u mauzoleju sagrađenom na vrhu planine Le Koste (ital. Le Coste) iznad mesta Prato u kome je rođen.[17] Pred kraj njegovog života Rimokatolička crkva je pokušavala da ga pokrsti a Italijanski komunisti su mu dodelili člansku kartu nekoliko dana pre smrti[18]. Nije poznato kojoj je od ove dve crkve Malaparte prišao na kraju života.[19]. Pokušaj pokatoličenja Malapartea je shvaćen, po nekima, kao poslednja piščeva komedija [20].

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filip Artur Larkin CH CBE FRSL (9. avgust 1922 – 2. decembar 1985) je bio engleski pesnik, romanopisac i bibliotekar. Njegova prva knjiga poezije, Severni brod (The North Ship), objavljena je 1945. godine, zatim dva romana, Džil (Jill) (1946) i Devojka u zimi (A Girl in Winter) (1947), a zapažen je 1955. objavljivanjem svoje druge zbirke pesama, Manje prevareni (The Less Deceived), praćeni kasnijim zbirkama Venčanja na Duhove (The Whitsun Weddings) (1964) i Visoki prozori (High Windows) (1974). Doprineo je listu Dejli Telegraf kao njegov džez kritičar od 1961. do 1971, članci sakupljeni u časopisu All What Jazz: A Record Diary1961–71 (1985) i uredio je antologiju poezije The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973).[1] Među njegove brojne počasti ubraja se i Kraljičina zlatna medalja za poeziju.[2] Njemu je ponuđeno, ali je odbio, mesto Pesničkog laureata 1984. godine, nakon smrti ser Džona Betdžemana. Nakon diplomiranja na Oksfordskom univerzitetu 1943. godine sa prvim nivoom na studijama engleskog jezika i književnosti, Larkin je postao bibliotekar. Tokom trideset godina koliko je radio kao univerzitetski bibliotekar u biblioteci Brinmor Džons na Univerzitetu Hal, stvorio je veći deo svojih objavljenih radova. Sam Larkin je rekao da je lišavanje za njega „ono što su narcisi bili za Vordsvorta“.[3] Pod uticajem V.H. Odena, V.B. Jejtsa i Tomasa Hardija, njegove pesme su visoko strukturirane, ali sa fleksibilnim formama stihova. Džin Hartli, bivša supruga Larkinovog izdavača Džordža Hartlija (Marvel Pres), opisala ih je kao „pikantnu mešavinu lirike i nezadovoljstva“,[4] mada antologičar Kit Tuma piše da ima više u Larkinovom delu nego što njegova reputacija groznog pesimizma ukazuje.[5] Larkinova javna ličnost bila je osoba usamljenog Engleza koji nije voleo slavu i nije imao strpljenja za zamke javnog književnog života. Liza Džardin nazvala ga je `slučajnim, uobičajenim rasistom i lakim mizoginom`, ali akademik Džon Ozborn je 2008. tvrdio da su `najgore što je neko otkrio o Larkinu neka jeziva pisma i ukus za pornografiju mekši od onoga što prolazi kao uobičajena zabava`.[6][7] Uprkos kontroverzama, Larkin je 2003. godine, skoro dve decenije nakon smrti, izabran u anketi Društva pesničkih knjiga, kao najomiljeniji britanski pesnik u prethodnih 50 godina, a 2008. Tajms ga je proglasio najvećim britanskim posleratnim piscem.[8] 1973. recenzent Coventry Telegraph-a nazvao je Larkina „bardom Koventrija“[9] ali 2010. godine, 25 godina nakon njegove smrti, Larkinov usvojeni rodni grad, Kingston na Halu, bio je taj koji ga je obeležio festivalom Larkin 25[10] koji je kulminirao otkrivanjem statue Larkina od strane Martina Dženingsa 2. decembra 2010. godine, na 25. godišnjicu njegove smrti.[11][12][13] Dana 2. decembra 2016. godine, na 31. godišnjicu njegove smrti, u Poetskom kutku u Vestminsterskoj opatiji otkriven je podni Larkinov spomen-kamen.[14] Život Mladost i obrazovanje Filip Larkin je rođen 9. avgusta 1922. godine u Radfordu, Koventri,[15] kao jedini sin i mlađe dete Sidnija Larkina (1884—1948) i njegove supruge Eve Emili (1886—1977). Larkinov dom u Radfordu, Koventri Porodica Larkin živela je u području Radford, u Koventriju, sve do Larkinove pete godine,[16] pre nego što se preselila u veliku trospratnu kuću srednje klase u blizini železničke stanice Koventri i škole. Preživevši bombaške napade u Drugom svetskom ratu, ta njihova bivša kuća srušena je šezdesetih godina 20. veka kako bi se ustupio mesto programu modernizacije puteva,[17] izgradnjom unutrašnjeg prstena. Njegova sestra Ketrin bila je 10 godina starija od njega.[18] Njegov otac bio je jedinstvena osoba, „nihilistički razočaran u srednji vek“,[19] koji je ljubav prema literaturi kombinovao sa entuzijazmom za nacizam i prisustvovao je na dva mitinga u Nirnbergu sredinom `30-ih.[20] Upoznao je svog sina sa delima Ezre Paunda, T.S. Eliota, Džejmsa Džojsa i pre svega D.H. Lorensa.[21] Njegova majka je bila nervozna i pasivna žena, kojom je dominirao njen suprug.[22] Larkinovo rano detinjstvo u nekim je aspektima bilo neobično: majka i sestra su ga školovali kod kuće do osme godine, ni prijatelji ni rođaci nikada nisu posećivali porodičnu kuću i mucao je.[23] Ipak, kada je pošao u školu, odmah se uklopio i stvorio bliska dugogodišnja prijateljstva. Iako je kućni život bio relativno hladan, Larkin je uživao podršku roditelja. Na primer, njegova duboka strast za džezom podržana je kupovinom bubnjarskog kompleta i saksofona, uz pretplatu na časopis DownBeat. Iz osnovne škole prešao je u višu školu, gde je prošao prilično loše. Uprkos njegovim rezultatima, bilo mu je dozvoljeno da ostane u školi; položio je prijemne ispite za koledž Sv. Džon, Oksford.[24] Larkin je započeo studije na Oksfordskom univerzitetu u oktobru 1940, godinu dana nakon izbijanja Drugog svetskog rata. Stare tradicije višeg staleža univerzitetskog života su izbledele i većina studenata je studirala na veoma krnjem stepenu.[25] Zbog slabog vida, Larkin nije prošao na vojnom lekarskom pregledu i mogao je da studira uobičajene tri godine.[26] Upoznao je Kingslija Ejmisa, koji je podsticao njegov ukus za podsmeh i nepoštovanje i koji mu je ostao blizak prijatelj tokom celog života.[27] Ejmis, Larkin i drugi univerzitetski prijatelji osnovali su grupu koju su nazvali „Sedmorka“, sastajući se kako bi razgovarali o poeziji jedni drugih, slušali džez i oduševljeno pili. U to vreme imao je prvu stvarnu socijalnu interakciju sa suprotnim polom, ali nije postigao romantičan napredak.[28] 1943. polagao je završni ispit i bio je veoma iznenađen dobijanjem prvorazredne počasne diplome.[29] Rana karijera i veze Biblioteka u Velingtonu, Šropšir 1943. Larkin je postavljen za bibliotekara javne biblioteke u Velingtonu, Šropšir. Tokom rada tamo je početkom 1944. upoznao svoju prvu devojku Rut Bouman,[30] koja je 1945. godine nastavila da studira na Kings koledžu u Londonu. Do juna 1946, Larkin se donekle kvalifikovao za članstvo u Bibliotekarskom udruženju i imenovan je za pomoćnika bibliotekara na Univerzitetskom koledžu u Lesteru. Šest nedelja nakon očeve smrti od raka u martu 1948, Larkin je zaprosio Rut, a tog leta par je proveo godišnji odmor na turneji po državi Tomasa Hardija (Veseks).[31] U junu 1950. Larkin je postavljen za pod-bibliotekara na Kraljičinom Univerzitetu Belfast. Pre njegovog odlaska on i Rut su se razišli. Proveo je pet godina u Belfastu, što je izgleda bilo najsrećnije doba u njegovom životu. Ovaj stan na drugom spratu u Halu bio je Larkinov iznajmljeni smeštaj od 1956. do 1974 (fotografija 2008). 1955. Larkin je postao univerzitetski bibliotekar na Univerzitetu Hal, a tu funkciju je obavljao do svoje smrti.[32] U posleratnim godinama, Univerzitet Hal pretrpeo je značajnu ekspanziju, što je bilo tipično za britanske univerzitete u tom periodu. Kada je Larkin tamo zauzeo svoje mesto, planovi za novu univerzitetsku biblioteku već su bili uznapredovali. Uložio je veliki napor za samo nekoliko meseci da se upozna sa njima pre nego što su postavljeni pred univerzitetski komitet; predložio je brojne izmene, neke glavne i strukturne, koje su sve usvojene. Izgrađena je u dve etape, a 1967. godine nazvana je bibliotekom Brinmor Džons po Ser Brinmor Džonsu, univerzitetskom prorektoru. Jedan od Larkinovih kolega u Halu rekao je da je on postao velika figura u posleratnom britanskom bibliotekarstvu.[33] Deset godina nakon završetka nove biblioteke, Larkin je kompjuterizovao evidenciju za celokupan bibliotečki fond, što je postala prva biblioteka u Evropi koja je instalirala Geac sistem, automatizovani sistem mrežne cirkulacije. Ričard Gudman je napisao da se Larkin istakao kao administrator, čovek komiteta i arbitar. „Pošteno se odnosio prema svom osoblju i motivisao ih je“, rekao je Gudman. „To je činio sa kombinacijom efikasnosti, visokih standarda, humora i saosećanja.“[34] Tokom njegovih 30 godina, fond biblioteke se udvostručio, a budžet se proširio sa 4.500 na 448.500 funti, realno povećavajući se dvanaest puta.[35] Kasniji život 1968. godine Larkinu je ponuđen OBE (Orden britanskog carstva), koji je odbio. Kasnije u životu prihvatio je ponudu da bude Počasni pratilac.[36] Ubrzo po završetku druge i veće faze izgradnje biblioteke 1969. godine,[37] uspeo je da preusmeri svoju energiju. U oktobru 1970. započeo je rad na sastavljanju nove antologije poezije, The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973). Hardi je bio pesnik koji je bio najizdašnije zastupljen. Bilo je dvadeset i sedam Hardijevih pesama, u poređenju sa samo devet T.S. Eliota (međutim, Eliot je najpoznatiji po dugim pesmama); ostali pesnici sa najviše zastupljenosti bili su V.B. Jejts, V.H. Oden i Radjard Kipling. Larkin je uključio šest svojih pesama - isti broj kao i za Ruperta Bruka. U procesu sastavljanja sveske bio je razočaran što nije pronašao još bolje pesme kao dokaz da je glamur oko modernista ugušio glas tradicionalista. U periodu od 1973. do 1974. Larkin je postao počasni stipendista koledža St. Džons, Oksford, a počasni stepeni su mu dodelili univerziteti Vorvik, St. Endrus i Saseks. U januaru 1974, Univerzitet Hal obavestio je Larkina da će prodati zgradu u parku Pirson u kojoj je živeo. Ubrzo nakon toga kupio je dvospratnu kuću iz 1950-ih u Njuland Parku.[38] U decembru 2010. godine, u okviru obeležavanja 25. godišnjice Larkinove smrti, BBC je emitovao program pod nazivom Filip Larkin i Treća žena fokusirajući se na njegovu vezu sa sekretaricom Beti Makeret u kome je prvi put govorila o njihovoj vezi. Program je obuhvatio i čitanje novootkrivene tajne pesme, Dragi Džejk, i otkrio da je Makeret bila jedna od inspiracija za njegova pisanja.[39] Poslednje godine i smrt 1982. Larkin je napunio šezdeset. Ovo je najznačajnije obeležila zbirka eseja pod naslovom Larkin u šezdesetim, koju je uredio Antoni Tvejt, a objavili su je Faber i Faber.[40] Tu su bila i dva televizijska programa: epizoda emisije The South Bank Show koju je predstavio Melvin Breg, i polusatni specijal na BBC koji je osmislio i predstavio ministar za rad Roj Hatersli.[41] 1985. godine Larkin je počeo da pati od raka jednjaka. 11. juna 1985. operisan je, ali je utvrđeno da se njegov rak proširio. Umro je 2. decembra 1985. godine, u 63. godini, i sahranjen je na opštinskom groblju Kotingam u blizini Hala.[42] Larkin je na samrti zatražio da se njegovi dnevnici unište. Posthumna reputacija Larkinova posthumna reputacija bila je duboko pogođena objavljivanjem 1992. godine njegovih pisama u izdanju Entoni Tvejta, a sledeće godine i njegovom zvaničnom biografijom Filip Larkin: Život pisca Endrua Moušna.[43] Oni su otkrili njegovu opsesiju pornografijom, njegov rasizam, sve veći prelazak u političku desnicu.[44] Uprkos kontroverzama oko njegovog ličnog života i mišljenja, Larkin ostaje jedan od najpopularnijih britanskih pesnika. 2003. godine, gotovo dve decenije nakon njegove smrti, Larkin je izabran za „najomiljenijeg pesnika nacije“ u istraživanju Poetry Book Society,[45] a 2008. godine The Times je Larkina imenovao za najvećeg britanskog posleratnog pisca.[46] Tri njegove pesme, `This Be The Verse`, `The Whitsun Weddings` i `An Arundel Tomb`, uvrštene su u Top 100 pesama nacije, za koje su glasali gledaoci VVS-jeve Bookworm 1995. godine.[47] Interesovanje medija za Larkina poraslo je u dvadeset prvom veku. Društvo Filip Larkin Društvo Filip Larkin je dobrotvorna organizacija posvećena očuvanju sećanja i dela Filipa Larkina. Formirano je 1995. godine na desetu godišnjicu Larkinove smrti,[48] i steklo je dobrotvorni status u Ujedinjenom Kraljevstvu 2000. godine. Antoni Tvejt, jedan od Larkinovih književnih izvršitelja, postao je prvi predsednik društva. Društvo vrši razne aktivnosti, poput predavanja. Bilo je domaćin umetničkog festivala Larkin 25 od juna do decembra 2010. godine u znak sećanja na 25. godišnjicu Larkinove smrti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filip Artur Larkin CH CBE FRSL (9. avgust 1922 – 2. decembar 1985) je bio engleski pesnik, romanopisac i bibliotekar. Njegova prva knjiga poezije, Severni brod (The North Ship), objavljena je 1945. godine, zatim dva romana, Džil (Jill) (1946) i Devojka u zimi (A Girl in Winter) (1947), a zapažen je 1955. objavljivanjem svoje druge zbirke pesama, Manje prevareni (The Less Deceived), praćeni kasnijim zbirkama Venčanja na Duhove (The Whitsun Weddings) (1964) i Visoki prozori (High Windows) (1974). Doprineo je listu Dejli Telegraf kao njegov džez kritičar od 1961. do 1971, članci sakupljeni u časopisu All What Jazz: A Record Diary1961–71 (1985) i uredio je antologiju poezije The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973).[1] Među njegove brojne počasti ubraja se i Kraljičina zlatna medalja za poeziju.[2] Njemu je ponuđeno, ali je odbio, mesto Pesničkog laureata 1984. godine, nakon smrti ser Džona Betdžemana. Nakon diplomiranja na Oksfordskom univerzitetu 1943. godine sa prvim nivoom na studijama engleskog jezika i književnosti, Larkin je postao bibliotekar. Tokom trideset godina koliko je radio kao univerzitetski bibliotekar u biblioteci Brinmor Džons na Univerzitetu Hal, stvorio je veći deo svojih objavljenih radova. Sam Larkin je rekao da je lišavanje za njega „ono što su narcisi bili za Vordsvorta“.[3] Pod uticajem V.H. Odena, V.B. Jejtsa i Tomasa Hardija, njegove pesme su visoko strukturirane, ali sa fleksibilnim formama stihova. Džin Hartli, bivša supruga Larkinovog izdavača Džordža Hartlija (Marvel Pres), opisala ih je kao „pikantnu mešavinu lirike i nezadovoljstva“,[4] mada antologičar Kit Tuma piše da ima više u Larkinovom delu nego što njegova reputacija groznog pesimizma ukazuje.[5] Larkinova javna ličnost bila je osoba usamljenog Engleza koji nije voleo slavu i nije imao strpljenja za zamke javnog književnog života. Liza Džardin nazvala ga je `slučajnim, uobičajenim rasistom i lakim mizoginom`, ali akademik Džon Ozborn je 2008. tvrdio da su `najgore što je neko otkrio o Larkinu neka jeziva pisma i ukus za pornografiju mekši od onoga što prolazi kao uobičajena zabava`.[6][7] Uprkos kontroverzama, Larkin je 2003. godine, skoro dve decenije nakon smrti, izabran u anketi Društva pesničkih knjiga, kao najomiljeniji britanski pesnik u prethodnih 50 godina, a 2008. Tajms ga je proglasio najvećim britanskim posleratnim piscem.[8] 1973. recenzent Coventry Telegraph-a nazvao je Larkina „bardom Koventrija“[9] ali 2010. godine, 25 godina nakon njegove smrti, Larkinov usvojeni rodni grad, Kingston na Halu, bio je taj koji ga je obeležio festivalom Larkin 25[10] koji je kulminirao otkrivanjem statue Larkina od strane Martina Dženingsa 2. decembra 2010. godine, na 25. godišnjicu njegove smrti.[11][12][13] Dana 2. decembra 2016. godine, na 31. godišnjicu njegove smrti, u Poetskom kutku u Vestminsterskoj opatiji otkriven je podni Larkinov spomen-kamen.[14] Život Mladost i obrazovanje Filip Larkin je rođen 9. avgusta 1922. godine u Radfordu, Koventri,[15] kao jedini sin i mlađe dete Sidnija Larkina (1884—1948) i njegove supruge Eve Emili (1886—1977). Larkinov dom u Radfordu, Koventri Porodica Larkin živela je u području Radford, u Koventriju, sve do Larkinove pete godine,[16] pre nego što se preselila u veliku trospratnu kuću srednje klase u blizini železničke stanice Koventri i škole. Preživevši bombaške napade u Drugom svetskom ratu, ta njihova bivša kuća srušena je šezdesetih godina 20. veka kako bi se ustupio mesto programu modernizacije puteva,[17] izgradnjom unutrašnjeg prstena. Njegova sestra Ketrin bila je 10 godina starija od njega.[18] Njegov otac bio je jedinstvena osoba, „nihilistički razočaran u srednji vek“,[19] koji je ljubav prema literaturi kombinovao sa entuzijazmom za nacizam i prisustvovao je na dva mitinga u Nirnbergu sredinom `30-ih.[20] Upoznao je svog sina sa delima Ezre Paunda, T.S. Eliota, Džejmsa Džojsa i pre svega D.H. Lorensa.[21] Njegova majka je bila nervozna i pasivna žena, kojom je dominirao njen suprug.[22] Larkinovo rano detinjstvo u nekim je aspektima bilo neobično: majka i sestra su ga školovali kod kuće do osme godine, ni prijatelji ni rođaci nikada nisu posećivali porodičnu kuću i mucao je.[23] Ipak, kada je pošao u školu, odmah se uklopio i stvorio bliska dugogodišnja prijateljstva. Iako je kućni život bio relativno hladan, Larkin je uživao podršku roditelja. Na primer, njegova duboka strast za džezom podržana je kupovinom bubnjarskog kompleta i saksofona, uz pretplatu na časopis DownBeat. Iz osnovne škole prešao je u višu školu, gde je prošao prilično loše. Uprkos njegovim rezultatima, bilo mu je dozvoljeno da ostane u školi; položio je prijemne ispite za koledž Sv. Džon, Oksford.[24] Larkin je započeo studije na Oksfordskom univerzitetu u oktobru 1940, godinu dana nakon izbijanja Drugog svetskog rata. Stare tradicije višeg staleža univerzitetskog života su izbledele i većina studenata je studirala na veoma krnjem stepenu.[25] Zbog slabog vida, Larkin nije prošao na vojnom lekarskom pregledu i mogao je da studira uobičajene tri godine.[26] Upoznao je Kingslija Ejmisa, koji je podsticao njegov ukus za podsmeh i nepoštovanje i koji mu je ostao blizak prijatelj tokom celog života.[27] Ejmis, Larkin i drugi univerzitetski prijatelji osnovali su grupu koju su nazvali „Sedmorka“, sastajući se kako bi razgovarali o poeziji jedni drugih, slušali džez i oduševljeno pili. U to vreme imao je prvu stvarnu socijalnu interakciju sa suprotnim polom, ali nije postigao romantičan napredak.[28] 1943. polagao je završni ispit i bio je veoma iznenađen dobijanjem prvorazredne počasne diplome.[29] Rana karijera i veze Biblioteka u Velingtonu, Šropšir 1943. Larkin je postavljen za bibliotekara javne biblioteke u Velingtonu, Šropšir. Tokom rada tamo je početkom 1944. upoznao svoju prvu devojku Rut Bouman,[30] koja je 1945. godine nastavila da studira na Kings koledžu u Londonu. Do juna 1946, Larkin se donekle kvalifikovao za članstvo u Bibliotekarskom udruženju i imenovan je za pomoćnika bibliotekara na Univerzitetskom koledžu u Lesteru. Šest nedelja nakon očeve smrti od raka u martu 1948, Larkin je zaprosio Rut, a tog leta par je proveo godišnji odmor na turneji po državi Tomasa Hardija (Veseks).[31] U junu 1950. Larkin je postavljen za pod-bibliotekara na Kraljičinom Univerzitetu Belfast. Pre njegovog odlaska on i Rut su se razišli. Proveo je pet godina u Belfastu, što je izgleda bilo najsrećnije doba u njegovom životu. Ovaj stan na drugom spratu u Halu bio je Larkinov iznajmljeni smeštaj od 1956. do 1974 (fotografija 2008). 1955. Larkin je postao univerzitetski bibliotekar na Univerzitetu Hal, a tu funkciju je obavljao do svoje smrti.[32] U posleratnim godinama, Univerzitet Hal pretrpeo je značajnu ekspanziju, što je bilo tipično za britanske univerzitete u tom periodu. Kada je Larkin tamo zauzeo svoje mesto, planovi za novu univerzitetsku biblioteku već su bili uznapredovali. Uložio je veliki napor za samo nekoliko meseci da se upozna sa njima pre nego što su postavljeni pred univerzitetski komitet; predložio je brojne izmene, neke glavne i strukturne, koje su sve usvojene. Izgrađena je u dve etape, a 1967. godine nazvana je bibliotekom Brinmor Džons po Ser Brinmor Džonsu, univerzitetskom prorektoru. Jedan od Larkinovih kolega u Halu rekao je da je on postao velika figura u posleratnom britanskom bibliotekarstvu.[33] Deset godina nakon završetka nove biblioteke, Larkin je kompjuterizovao evidenciju za celokupan bibliotečki fond, što je postala prva biblioteka u Evropi koja je instalirala Geac sistem, automatizovani sistem mrežne cirkulacije. Ričard Gudman je napisao da se Larkin istakao kao administrator, čovek komiteta i arbitar. „Pošteno se odnosio prema svom osoblju i motivisao ih je“, rekao je Gudman. „To je činio sa kombinacijom efikasnosti, visokih standarda, humora i saosećanja.“[34] Tokom njegovih 30 godina, fond biblioteke se udvostručio, a budžet se proširio sa 4.500 na 448.500 funti, realno povećavajući se dvanaest puta.[35] Kasniji život 1968. godine Larkinu je ponuđen OBE (Orden britanskog carstva), koji je odbio. Kasnije u životu prihvatio je ponudu da bude Počasni pratilac.[36] Ubrzo po završetku druge i veće faze izgradnje biblioteke 1969. godine,[37] uspeo je da preusmeri svoju energiju. U oktobru 1970. započeo je rad na sastavljanju nove antologije poezije, The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973). Hardi je bio pesnik koji je bio najizdašnije zastupljen. Bilo je dvadeset i sedam Hardijevih pesama, u poređenju sa samo devet T.S. Eliota (međutim, Eliot je najpoznatiji po dugim pesmama); ostali pesnici sa najviše zastupljenosti bili su V.B. Jejts, V.H. Oden i Radjard Kipling. Larkin je uključio šest svojih pesama - isti broj kao i za Ruperta Bruka. U procesu sastavljanja sveske bio je razočaran što nije pronašao još bolje pesme kao dokaz da je glamur oko modernista ugušio glas tradicionalista. U periodu od 1973. do 1974. Larkin je postao počasni stipendista koledža St. Džons, Oksford, a počasni stepeni su mu dodelili univerziteti Vorvik, St. Endrus i Saseks. U januaru 1974, Univerzitet Hal obavestio je Larkina da će prodati zgradu u parku Pirson u kojoj je živeo. Ubrzo nakon toga kupio je dvospratnu kuću iz 1950-ih u Njuland Parku.[38] U decembru 2010. godine, u okviru obeležavanja 25. godišnjice Larkinove smrti, BBC je emitovao program pod nazivom Filip Larkin i Treća žena fokusirajući se na njegovu vezu sa sekretaricom Beti Makeret u kome je prvi put govorila o njihovoj vezi. Program je obuhvatio i čitanje novootkrivene tajne pesme, Dragi Džejk, i otkrio da je Makeret bila jedna od inspiracija za njegova pisanja.[39] Poslednje godine i smrt 1982. Larkin je napunio šezdeset. Ovo je najznačajnije obeležila zbirka eseja pod naslovom Larkin u šezdesetim, koju je uredio Antoni Tvejt, a objavili su je Faber i Faber.[40] Tu su bila i dva televizijska programa: epizoda emisije The South Bank Show koju je predstavio Melvin Breg, i polusatni specijal na BBC koji je osmislio i predstavio ministar za rad Roj Hatersli.[41] 1985. godine Larkin je počeo da pati od raka jednjaka. 11. juna 1985. operisan je, ali je utvrđeno da se njegov rak proširio. Umro je 2. decembra 1985. godine, u 63. godini, i sahranjen je na opštinskom groblju Kotingam u blizini Hala.[42] Larkin je na samrti zatražio da se njegovi dnevnici unište. Posthumna reputacija Larkinova posthumna reputacija bila je duboko pogođena objavljivanjem 1992. godine njegovih pisama u izdanju Entoni Tvejta, a sledeće godine i njegovom zvaničnom biografijom Filip Larkin: Život pisca Endrua Moušna.[43] Oni su otkrili njegovu opsesiju pornografijom, njegov rasizam, sve veći prelazak u političku desnicu.[44] Uprkos kontroverzama oko njegovog ličnog života i mišljenja, Larkin ostaje jedan od najpopularnijih britanskih pesnika. 2003. godine, gotovo dve decenije nakon njegove smrti, Larkin je izabran za „najomiljenijeg pesnika nacije“ u istraživanju Poetry Book Society,[45] a 2008. godine The Times je Larkina imenovao za najvećeg britanskog posleratnog pisca.[46] Tri njegove pesme, `This Be The Verse`, `The Whitsun Weddings` i `An Arundel Tomb`, uvrštene su u Top 100 pesama nacije, za koje su glasali gledaoci VVS-jeve Bookworm 1995. godine.[47] Interesovanje medija za Larkina poraslo je u dvadeset prvom veku. Društvo Filip Larkin Društvo Filip Larkin je dobrotvorna organizacija posvećena očuvanju sećanja i dela Filipa Larkina. Formirano je 1995. godine na desetu godišnjicu Larkinove smrti,[48] i steklo je dobrotvorni status u Ujedinjenom Kraljevstvu 2000. godine. Antoni Tvejt, jedan od Larkinovih književnih izvršitelja, postao je prvi predsednik društva. Društvo vrši razne aktivnosti, poput predavanja. Bilo je domaćin umetničkog festivala Larkin 25 od juna do decembra 2010. godine u znak sećanja na 25. godišnjicu Larkinove smrti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Svako ko pročita ovu knjigu upitaće se, kada zaklopi njene korice, da li zaista živi život o kom je maštao ili je, pomiren sa sudbinom, pristao da bude ono što su drugi od njega očekivali. Zbog toga Od sedam do tri nije samo priča o jednom promašenom životu već i poziv da se suočimo sa sopstvenim strahovima i prepustimo nepoznatom, bez strepnje i sa verom u srećan kraj.“ (iz predgovora Ane Kapor) Roman Od sedam do tri, koji se pojavio davne 1980. godine prateći život glavnog junaka nezadovoljnog svojim poslom, opisuje suptilne mehanizme koji vladaju u činovničkoj hijerarhiji, kao i posledice koje monoton i neispunjen život ostavlja na ljude koji nemaju hrabrosti da ga promene. Na duhovit i njemu svojstven način, autor uvodi čitaoca u temu koja je već dodirnuta u romanu Ada, a ovde razvijena u centralnu nit oko koje je izgrađena knjiga. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....