NEBOJŠA ĐURANOVIĆ SRPSKI VITEZOVI U DOBA NEMANJIĆA Ilustracije - Nebojša Đuranović Izdavač - Evro Book, Beograd Godina - 2018 240 strana 30 cm ISBN - 978-86-505-2984-3 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: 1. SREDNJOVEKOVNI RATOVI VITEZOVI Viteštvo Viteški turniri Red Zmaja Sveti ratnici Srednjovekovne ratnice SREDNJOVEKOVNO ORUŽJE Oklopi i panciri Mač Šlem Štit Koplj Topuz Luk i strela Samostrel Oružje za opsadu VOJNE FORMACIJE Pešadija Konjica Najamnici Baštinski i pronijarski odredi Pronijari Turci 2. ŽIVOT U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI FEUDALIZAM SRPSKI DVOR Srpske kraljice Vladarski ornat UTVRĐENI GRADOVI 3. SRPSKI SREDNJEVEKOVNI VLADARI RAĐANJE SRBIJE Hrišćanstvo NEMANJIĆI Stefan Nemanja Sveti Sava i krstaši Stefan Nemanjić Prvovenčani Stefan Radoslav Stefan Vladislav Stefan Uroš Stefan Dragutin Stefan Uroš II Milutin Stefan Uroš III Dečanski Bitka na Velbuždu Stefan Uroš IV Dušan Stefan Uroš V Bitka na Marici Kraljević Marko Kosovska bitka SRBIJA POSLE NEMANJIĆA Lazar Hrebeljanović Stefan Lazarević Đurađ Branković Lazar Branković Stefan Branković O autoru Literatura `Monografska publikacija Srpski vitezovi u doba Nemanjića delo je koje u celosti potpisuje slikar Nebojša Đuranović; Đuranović je, naime, i autor teksta i autor vrednih ilustracija, rađenih tehnikom ulje na platnu. Sažeti životopisi srpskih vladara iz dinastije Nemanjića i bočnih dinastija, osnova su koju autor nadograđuje uvidom u društveno uređenje srednjovekovne Srbije, ali i u svakodnevni život koji iz tog uređenja proističe, kao i u važne bitke, sudbonosne za srpsku državu srednjeg veka, u kojima su slavu stekli srpski vladari i vitezovi. Zahvaljujući strukturi dela, autor je iz zaborava izvukao mnoge lepe reče staroslovenskog jezika i srpske redakcije staroslovenskog, podsećaćajući čitaoce ko su bili meropsi, sokalnici i otroci, šta su to soće, obroci i pozobi. Drugi deo teksta u potpunosti je posvećen opremi i oružju srpskih vitezova srednjeg veka i bogato je ilustrovan preciznim prikazima opreme i oružja. Estetski kanoni slikara Nebojše Đuranovića našli su svoj savršen izraz u plemenitim crtama lica srpskih srednjovekovnih velikaša i veličanstvenoj lepoti njihovih haljina, stegova i štitova. Upravo raskošna likovna oprema cele knjige ukazuje na autorovu ideju da stvori delo, koje zahvaljujući umetničkim dometima njegovih ilustracija prevazilazi edukativnu funkciju samog teksta i postaje reprezentativna knjiga koja će, kao i spomenici iz vremena koje slika i prepričava, postati deo srpske kulturne baštine.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Title: Viking Adventure Author: Clyde Robert Bulla Major Themes: Easy Readers, Exploration, Vikings, Vineland Synopsis: Sigurd, a young Viking boy, goes on a voyage of exploration to find the land that Leif Ericson had discovered a hundred years earlier. Sigurd is a young Viking boy living in Norway. His father teaches him all the things a Viking boy must learn—how to swim, how to shoot a bow and arrow, how to climb a rope…. He can’t teach him how to fight, though, until he fetches a slightly older cousin to their home to fight Sigurd. One day, Sigurd’s father’s friend Gorm, who saved his father’s life once, came to their home. Gorm was making preparations to go on a voyage to the land across the sea which Leif Ericson had discovered a hundred years before. He wants Sigurd’s father to go along, but he refuses. Sigurd begs to go in his stead, and finally receives permission. Will Sigurd be able to return home, though, after there is treachery and betrayal on the ship? Наслов: Викинг Адвентуре Аутор: Цлиде Роберт Булла Главне теме: Лако читање, Истраживање, Викинзи, Винеланд Садржај: Сигурд, млади викиншки дечак, путује у истраживање да би пронашао земљу коју је Леиф Ерицсон открио стотину година раније. Сигурд је млади викиншки дечак који живи у Норвешкој. Отац га учи свим стварима које викиншки дечак мора научити - како пливати, како гађати луком и стрелом, како се пењати по ужету .... Не може га научити како се борити, док не одведе мало старијег рођака у њихов дом да се бори против Сигурда. Једног дана, пријатељ Сигурдовог оца Горм, који је једном спасио живот свог оца, дошао је у њихов дом. Горм се припремао за путовање на копно преко мора које је Леиф Ерицсон открио стотину година раније. Жели да и Сигурдов отац иде, али он то одбија. Сигурд моли да пође уместо њега и коначно добије дозволу. Хоће ли Сигурд моћи да се врати кући након што на броду буде издајства и издаје?

Boginje hinduističkih bogova Duhovni i naučni pristup Ova knjiga odgovara na sledeća pitanja: Zašto različiti hinduistički bogovi i boginje, iako u suštini duhovne, poseduju ljudske atribute? Zašto poseduju razne oblike, odeću, oružje i vozila? Zašto je Durva, sveta trava, draga Šri Ganešu Zašto je Vilva Patra drag Gospodu Šivi? Zašto je telo Boginje crveno obojeno? Zašto Sarasvati, boginja učenja, oblači belu odeću i drži beli lotos? Zašto Gospod Krišna u desnoj ruci nosi školjku i čakru? Zašto Shri Hanuman nosi buzdovan u rukama? Zašto boginja Šitala koristi magarca kao svoje vozilo? Zašto Ram drži luk i strele u rukama? Zašto je simbolično značenje Trišule (trozuba)? Zašto Kartikeja ima šest glava? Zašto je obožavanje slika tako uobičajeno među hindusima? Da li bogovi i boginje borave u ikonama? Zašto Višnu pretpostavlja Virat Roopa? Zašto Šiva, Hanuman i Gajatri idu sa pet glava? Koje je simbolično značenje Ardhanarishvar-a? Zašto boginja šešira Durga ima osam, deset i osamnaest ruku, kako se zahteva u različitim situacijama. Zašto su značenja reči Sita i Aum slična? Zašto Hanuman drži planine u svojim rukama? Zašto Brama ima četiri glave? Zašto Višnu ima oblik Varaha (Vepra)? Zašto u Indiji postoji bezbroj bogova i boginja? Zašto Kuber, kao božanstvo bogatstva, ima ružno lice? Zašto Balram kao oružje drži plug? Nasledio sam oskudnu količinu astrološkog znanja iz svoje porodične tradicije. Ali kasno, sopstvenim nastojanjem, proširio sam obim svog znanja u ovoj oblasti. Moje oblasti interesovanja su hiromantija, frenologija i tantra-mantra. Predgovor Kako i odakle je nastao ovaj bezgranični kosmos, večno je pitanje koje od pamtiveka muči ljudski um. Vedski odgovor na ovaj upit je sledeći: U početku je tamo bio samo Hiraniagarbha. On je bio jedini gospodar celokupnog stvaralaštva. On je sam držao kosmos i samo on zaslužuje naše obožavanje. U početku je bilo Vrhovno Biće. Iz Njegovog uma je Mesec nastao. Iz očiju Njegovih sunce je izašlo. Vaju (vazduh) i Prana su se pojavili iz Njegovih ušiju i vatra se rodila iz Njegovih usta.2 Iz navala ovog Božanskog Bića je nastalo srednje nebo (Antarikša). Iz Njegove glave je podignuto najviše nebo (Diuh). Iz Njegovih nogu je nastala zemlja i deset pravaca su preuzeli svoje postojanje iz Njegovih ušiju. Tako je kosmos materijalizovan od strane Vrhovnog Bića iz različitih delova Njegovog tela.3 Iz Vrhovnog Bića nastaju sva bića; oni žive u Njemu i konačno su rastvoreni u Njemu.4 Od Svevišnjeg Bića je nastalo nebo. Sa neba se rodio Vaju. Iz Vajua je izbila vatra. Vatra je dovela do rađanja vode. Voda je rezultirala rođenjem zemlje i na kraju iz zemlje je nastala povrće i stvorenja.5 Celokupna manifestacija izlazi iz apstraktnog Vrhovnog Bića u dnevnom procesu. Kako se pravi proces počinje, celokupna manifestacija se rastvara u Vrhovnom Biću koje je apstraktno, nevidljivo i neopipljivo.6 U stvari, celokupna manifestacija je sama po sebi nepotpuna; ono zavisi od Vrhovnog Bića za svoj entitet, pokrete i dela. Na primer, Sunce izgleda kao da sija, ali ne sija samo po sebi. Tako su i mesec i zvezde; ne bacaju svoje svetlo. Sličan je slučaj munje i vatre. Svetlost koju bacaju nije njihova. Svuda je to svetlost Vrhovnog Bića. On je krajnji izvor svetlosti. To je svetlost Vrhovnog Bića koja prožima čitav ispoljeni kosmos. Drugim rečima, Vrhovno Biće raspršuje svetlost kroz sunce, zvezde, mesece, munje i vatru.7 Ovo je vedska kosmologija. Prethodno izlaganje vedske kosmologije može se konceptualizovati kao krug čije je jezgro Vrhovno Biće, a ostatak kruga je manifestovani kosmos. Manifestovani kosmos nastaje iz jezgra u nastajanju i stapa se u istom u obrnutom toku. Dva kursa su ad infinitum. Kosmički krug vode tri božanstva, Brahma, Visnu i Šiva. Brams stvara sva stvorenja u ime Vrhovnog Bića. Visnu održava stvorenja. Šivina uloga je raspad. Raspuštanje nije negativna uloga; to je preduslov za regeneraciju. Šiva sedi na ušću raspadanja i regeneracije. Ovo je Njegova jedinstvenost. Jedinstven je još po jednom. Dok Brarna i Visnu imaju samo muške figure, Šiva je polu-muški i polu-ženski. Zove se ardhandrisvara. Brahma, Visnu i Šiva su vedska božanstva. Drugo istaknuto vedsko božanstvo je Indra. U slavu Indre, rsi su komponovali maksimalan broj himni. U vedskom tekstu, Indra je prikazan kao najmoćnije božanstvo. Smatra se božanstvom božanstava. Varun, božanstvo vata kao nova

Kulturni centar Novog Sada, 2015. Posveta autorke!!! Pesnička knjiga aktuelne dobitnice Ninove nagrade. Mestimično uredno podvučeno i beleženo grafitnom olovkom (lako se uklanja). `Ova poezija nije lirika ul?ul?kivanja u harmoničnom doživl?aju sveta, ili u kontemplativnoj nadmoći pesnikinje nad svetom, niti teži prvenstveno metafizičkim uvidima. Poezija Danice Vukićević izvire iz spoja egzistencijalnog grča i aksiološke napetosti o kojem neprestano svedoči na različitim nivoima vlastitog iskustva, od rodnog pitanja do duha vremena i problema društvenog statusa pesnika. Otuda rastrzanost, gorčina i pobuna, fragmentarnost i skepsa, jer pesma postaje „radikalna praksa radikalnog života“. Pesma postaje kolaž sastavl?en od različitih is cepkanih delića junakinjinog iskustva, u kojem dominiraju zabrinutost, razočaranost, stres, i gde se jedine umirujuće tačke naslućuju u odnosu kćerke i majke, što i jeste jedan od važnih motiva ženskog pesništva. Upravo iz ovog odnosa kćerka-majka, izvire ono životno i toplo, ona nežna emocija puna brige i l?ubavi koja stoji opozitno prema gorčini i rezignaciji koje dolaze iz okrenutosti prema društvu i svetu.` (iz pogovora Đorđa Despića) Објавила књиге поезије: Као хотел на ветру, 1992; Када сам чула гласове, Матица, 1995; Шаманка, 2001; Лук и стрела, 2006; Прелазак у једну другу врсту, 2007; Високи фабрички димњаци, 2012; Светлуцавост и милост, 2013; Док је сунца и месеца, 2015; Ја, Клаудија, 2018… Књигу кратке прозе На плажама, 1998; прозну књигу Живот је горила, 2000; књигу прича Мајка обрнутих ствари, 2017. Бави се и књижевном критиком и есејистиком. Песме су јој превођене на шпански, енглески, немачки, пољски, француски, грчки, македонски, холандски… Објављивала у значајним часописима (ПроФемина, Реч, Књижевне новине, Репортер, Северни бункер, Књижевни магазин, Данас, Овдје, Независни, Повеља, Студент, Тиса, Летопис Матице српске, Сент, Поезија, Сарајевске свеске, Pro Femina, special issue 1997, contemporary women’s literature in Serbia, у пољском електронском часопису http://www.modowo.pl/pl/static/poezja-danica-vukicevic,etc. шпанским часописима ANFORA NOVA, Debats, грчком часопису Poetix), холандском AWATER. Заступљена у песничким и прозним антологијама: The Horse Has Six Legs, антологија српске поезије коју је превео, предговор написао и изабрао Чарлс Симић (Charles Simic); Мачке не иду у рај (поезија, приредила Радмила Лазић); Из музеја шумова (поезија, приредио Ненад Милошевић); Звезде су лепе али немам кад да их гледам (поезија, приредила Радмила Лазић); Мала кутија (проза, приредио Михаило Пантић); Српске прозаиде (проза, приредила Бојана Стојановић Пантовић); Женски континент (проза, приредила Љиљана Ђурђић); Антологија новије српске поезије (приредио Гојко Божовић), Антологија љубавне поезије српске (приредили Божо Копривица и Лазар Ристовски); Лексикон божјих људи (проза, приредили Славољуб Марковић и Васа Павковић); Cat Painters (антологија савремене српске поезије за америчко тржиште, приредиле Биљана Д. Обрадовић и Дубравка Ђурић); антологија поезије на француском Voix Vives de méditerranée en méditerranée anthologie Sète 2017, le cent-dix-huitième ouvrage publié par les Éditions Bruno Doucey; Краљица Лир и њена деца (српска женска прича, приредила Љубица Арсић). Завршила Општу књижевност и теорију књижевности и Женске студије. Добитница награда ПроФемина, Биљана Јовановић, Милица Стојадиновић Српкиња. Живи и ради у Београду.

Politikin Zabavnik 2995 Džeremaja: Luka u tami I deo Garfild, Hogar Čudesni svet Gerija Larsona Stvarnost ili san? - Povratak berberskog cara Ma šta kažeš Život piše drame: Nokaut na Triglavskoj steni Zašto, kako? Svet u brojkama: Sudbonosno grlo vatre Zabavnikove logičke zagonetke Enigmatika Izumi, otkrića, dostignuća Zabavnikov ZOO: 10 naj grabljivica High-tech: Teslini snovi Naši veliki dobrotvori – Jovan Vujić Šoljica sa ormana rodoljuba Veleposednik iz Sente poklonio je 10.000 knjiga Univerzitetskoj biblioteci, a Univerzitetu u Beogradu galeriju s 250 umetničkih dela... Zadaci za 21. vek Klimatski rulet Predviđanje klimatskih promena zasniva se na računarskim modelima. Pošto oni ne mogu verno da opišu složen vremenski sistem Zemlje, kako odgonetnuti prilike koje nas očekuju? Kako izbeći katastrofu?... Jezik postavlja zamke SVE BILO JE VRH… Nije baš sve što poput modnog talasa zapljusne jezik istovremeno i simpatično i lepo. Dobar primer za to je novopečeni kompliment zvani bruka... ŽIVOT JE BAJKA DŽIN NEŽNOG SRCA Za sve je bio Div iz Kine. Moćan i veličanstven svojom pojavom, obožavan gde god bi nastupio, umro je ne mogavši da prežali smrt voljene... Sve za nauku Pacolovci i pijavicolozi Za stalan razvoj nauke moramo da zahvalimo i stručnjacima koji su spremni da se bave groznim, dosadnim, neobičnim poslovima. Od velikog broja veoma neprijatnih, evo devet najgorih... Tajna skrivenih šara Đavo u dimu i čudesna palačinka Otkud lice sveca na čipki i egipatska kraljica na Marsu? A tek natpisi na životinjama i čudne prikaze na zidovima i kamenju?... Geografija u anagramima VRAGA KINA! Kako su nastala imena zemalja? Istoričari i jezikoslovci su o tome nadugačko raspravljali, ali jedan enigmatičar ima drukčije objašnjenje... Govor bilja – mečja šapa Art nuvo i Emil Gale Kako je nepoznata džinovska biljka postala prepoznatljiv model za niz uspešno oslikanih vaza čuvenog francuskog staklara Emila Galea i šta je o njoj pisao naš uvaženi poznavalac lekovitog bilja Rista Gostuški... Poslednji slobodni ljudi 107 plemena iz prašume Žive u gustim šumama bez odeće i obuće. I dalje love lukom i strelom starajući se samo za obično preživljavanje. Od Južne Amerike preko Azije do Okeanije, ko su ljudi koje nije dotakla savremena civilizacija?... Ocena: 5-. Vidi slike. Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Presing, 2018. Sa posvetom autorke!!! Poslednja knjiga pesama aktuelne dobitnice Ninove nagrade. Mestimično uredno podvlačeno grafitnom (lako se briše). Zbirka „Ja, Klaudija“ predstavlja svojevrsnu misteriju spasa. Poetsko nadahnuće Danice Vukićević bokori se u metafore biljnog i životinjskog sveta, šarenih i svetlucavih pojava koje nadilaze i prevazilaze ovdašnje gubitke. Iz trenutne životne situacije i sveta bez smisla, prelazi se u satvoreni svet. Subjekt lirskog govora žonglerskom veštinom uspeva preko štrika da prevali put do bajkovite raskoši i kao u kakvoj pastorali ostvari svoj svet sreće i ispunjenosti. Sa jedne strane je pesnikinja, ovo ovde, sa druge strane je transcendencija, Gospod, Majka, Moguće. A svaka od mogućnosti nudi ograničenja. Pozicija pesnika se katkad poistovećuje sa bogovskom, a katkad blago i pomalo crnohumorno parodira, jer ne može da spasava. Pevaju se neposredni trenuci bola, stajanje pred grobnicom etrurskih roditelja, sećanja na njihov život i sećanja na sopstveni život koji polako nestaje da ga zameni hladnoća i bezosećajnost ploče sveta ljudi. Pevaju se mnogostruke pojave pojavnog sveta, savremenog doba, aktuelnosti kojima nismo dorasli a koje često urušavaju temelje našeg bića. Katkad se teška melaholija nestajanja direktno prevazilazi putem razmatranja i postavljanja pitanja. Jedan od mogućih odgovora jeste pomenuto kreiranje novog sveta, nove stvarnosti koja se odvija u jeziku i njegovim mogućnostima poetskog stvaralaštva. Na pesnikinjino pitanje kuda da se krene odgovor je da se ne mora nikuda krenuti nego stajati nepokolebljivo, opstajati u paklenom simultanizmu ovamošnjeg, pridružen univerzalnom pesničkom bratstvu u univerzalnoj pesničko-čovečijoj sudbini. Објавила књиге поезије: Као хотел на ветру, 1992; Када сам чула гласове, Матица, 1995; Шаманка, 2001; Лук и стрела, 2006; Прелазак у једну другу врсту, 2007; Високи фабрички димњаци, 2012; Светлуцавост и милост, 2013; Док је сунца и месеца, 2015; Ја, Клаудија, 2018… Књигу кратке прозе На плажама, 1998; прозну књигу Живот је горила, 2000; књигу прича Мајка обрнутих ствари, 2017. Бави се и књижевном критиком и есејистиком. Песме су јој превођене на шпански, енглески, немачки, пољски, француски, грчки, македонски, холандски… Објављивала у значајним часописима (ПроФемина, Реч, Књижевне новине, Репортер, Северни бункер, Књижевни магазин, Данас, Овдје, Независни, Повеља, Студент, Тиса, Летопис Матице српске, Сент, Поезија, Сарајевске свеске, Pro Femina, special issue 1997, contemporary women’s literature in Serbia, у пољском електронском часопису http://www.modowo.pl/pl/static/poezja-danica-vukicevic,etc. шпанским часописима ANFORA NOVA, Debats, грчком часопису Poetix), холандском AWATER. Заступљена у песничким и прозним антологијама: The Horse Has Six Legs, антологија српске поезије коју је превео, предговор написао и изабрао Чарлс Симић (Charles Simic); Мачке не иду у рај (поезија, приредила Радмила Лазић); Из музеја шумова (поезија, приредио Ненад Милошевић); Звезде су лепе али немам кад да их гледам (поезија, приредила Радмила Лазић); Мала кутија (проза, приредио Михаило Пантић); Српске прозаиде (проза, приредила Бојана Стојановић Пантовић); Женски континент (проза, приредила Љиљана Ђурђић); Антологија новије српске поезије (приредио Гојко Божовић), Антологија љубавне поезије српске (приредили Божо Копривица и Лазар Ристовски); Лексикон божјих људи (проза, приредили Славољуб Марковић и Васа Павковић); Cat Painters (антологија савремене српске поезије за америчко тржиште, приредиле Биљана Д. Обрадовић и Дубравка Ђурић); антологија поезије на француском Voix Vives de méditerranée en méditerranée anthologie Sète 2017, le cent-dix-huitième ouvrage publié par les Éditions Bruno Doucey; Краљица Лир и њена деца (српска женска прича, приредила Љубица Арсић). Завршила Општу књижевност и теорију књижевности и Женске студије. Добитница награда ПроФемина, Биљана Јовановић, Милица Стојадиновић Српкиња. Живи и ради у Београду.

Život je težak i onda umreš. Ali za jednog čovjeka to blagoslovljeno oslobođenje bilo je samo prolaz u novi život i drugi dolazak, pri kom je samo jedna riječ služila kao mantra za jutro, podne i noć, a ta riječ bila je – osveta. Gorka, mračna osveta, oblikovana u duši samog crnog đavola, i hladnokrvno izlivena u čaše njegovih nekadašnjih mučitelja. Luk, strijela i očajnička borba za spas – bili su uobičajeni radni dan čovjeka, koji je krvlju potpisao Pakt. Upoznajte Aleksandra i pripremite se da stavite na ispit sve ono u šta ste vjerovali kad je pravedno ili nepravedno, dobro ili loše u pitanju. Ako ste ikad učinili nešto zbog čega se kajete – kajaćete se što niste krenuli njegovim stopama. Aleksandar je svako od nas ko je ikad poželio da promjeni prošlost, i pri tome bio spreman da žrtvuje sopstvenu dušu za ostvarenje tog cilja. „U najboljoj tradiciji noir romana, gde ne postoji razlika između junaka i zlikovca, a autor nas poput samog đavola navodi na simpatije ka grehu i zločinu, D. P. Eden nam majstorski prikazuje jednu crno-belu sliku, sumornu atmosferu izmišljenog grada Kingsberga, ogoljenog, protkanog maglom i dimom, krvlju i tajnama.“ Branislav Janković – pisac D. P. Eden je rođen 22.06.1988. godine u Brčkom u Bosni i Hercegovini. Vrlo rano je pokazao sklonost ka umjetnosti, pre svega ka filmu i književnosti. U svijetu umjetnosti prvi uspjeh je doživio na OFF Film festivalu o ljudskim pravima u Bihaću, gdje je sa svojim prvim filmom Tamna strana djetinjstva osvojio drugo mjesto. Ljubav prema književnosti je ipak prevagnula te se u potpunosti okrenuo pisanju mijenjajući žanrove od dječjih priča, ljubavnih do horora i fantastike. Po njemu, riječi su vrlo moćno oružje, koje treba uvijek koristiti u svrhu dobra. Prvijenac Mjesec je svjedok je objavljen u Brčkom 2016 godine. Godine 2021 je objavljen njegov drugi roman na engleskom jeziku pod nazivom The Pact. Edenova priča Kad srce izgubi se našla u antologiji priča pod nazivom Nijanse vremena. D. P. Eden danas živi i radi u Leipzigu u Njemačkoj

EUĐENIO BARBA NIKOLA SAVAREZE TAJNA UMETNOST GLUMCA - Rečnik pozorišne antropologije Pogovor - Jovan Ćirilov Prevod - Aleksandra Jovićević, Ivana Vujić, Ognjenka Milićević Izdavač - Fakultet dramskih umetnosti, Beograd; Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd Godina - 1996 X + 268 strana 30 cm Edicija - Kultura, umetnost, mediji ISBN - 86-82101-11-4 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ima posvetu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: ALEKSANDRA JOVIĆEVIĆ, IVANA VUJIĆ - Pogled Ježija Grotovskog (predgovor jugoslovenskom izdanju) EUĐENIO BARBA - Predgovor UVOD EUDENIO BARBA - POZORIŠNA ANTROPOLOGIJA Slični principi, različite predstave Lokadarmi i Natjadarmi Upotreba ravnoteže Ples suprotnosti Vrlina izostavljanja Intermeco Određeno telo Zamišljeno telo Milion sveća REČNIK Od A do Z ANATOMIJA NIKOLA SAVAREZE - DA LI SE MORE MOŽE UZDIĆI IZNAD PLANINSKIH VRHOVA? OBUKA U MAJSTORSKOJ RADIONICI FABRICIO KRUCJANI - PRIMERI SA ZAPADA Očevi/osnivači i pedagoško pozorište na početku ovog veka Kreativni procesi, pozorišne škole i pozorišna kultura Pedagogija stvaralaca ROZMARI ZANES ANCE - PRIMERI SA ORIJENTA Guru kao roditelj, poštovani vaspitač Guru kula, učenje u kući gurua Guru dakšina, pokloni i školarina Ekalavija, neobični učenik Guru-šišija-parampara RAVNOTEŽA Nesvakidašnja ravnoteža Luksuzna ravnoteža Nesvakidašnja tehnika: traganje za novim položajem Opšta pravila ravnoteže Ravnoteža na delu Čelik i pamuk Zbog čega izvođač nastoji da dostigne luksuznu ravnotežu? Sta ova promena ravnoteže izvođača znači za gledaoca? Ravnoteža i mašta Brehtov nevidljivi ples ŠIRENJE EUĐENIO BARBA - PROŠIRENO TELO Most Peripetije Princip negacije Misliti misao Dvojaka logika Sedam kapija Tebe FRANKO RUFINI - PROŠIRENA MISAO DRAMATURGIJA EUĐENIO BARBA - RADNJA NA DELU ENERGIJA Kung-fu Energija i kontinuitet Koši, ki-haji, baju Animus-Anima Keras i manis Lasja i tandava Santai, glumčeva tri tela Tame Energija u prostoru i energija u vremenu Zaustavljanje radnje Prisustvo izvođača EKVIVALENTNOST Princip ekvivalentnosti Danu: umetnost luka i strele u indijskom odisi plesu Kako se odapinje strela u japanskom kjogen pozorištu Odapinjanje strele LICE I OČI Fiziologija i kodifikacija Konkretan pogled Radnja gledanja Pokazivati gledanje Prirodno lice Obojeno lice Privremeno lice STOPALA Mikro i makrokosmos Na vrhovima prstiju Gramatika stopala ŠAKE Fiziologija i kodifikovanje ruku Šake: čisti zvuk ili tišina Kako stvoriti šake u pokretu Indija: Sake i njihovo značenje. Šake i pekinška opera Šake i ples na Baliju Šake i japansko pozorište Šake i klasični balet Jedan primer iz savremenog pozorišta ISTORIOGRAFIJA FERDINANDO TAVIJANI - ENERGETSKI JEZIK Henri Irving pod mikroskopom Živi mermer U kostimu Arlekina FRANKO RUFINI - SISTEM` STANISLAVSKOG Reči Stanislavskog `Najjednostavnije prirodno ljudsko stanje`: Organsko jedinstvo tela i misli Misao postavlja zadatke: proživljavanje Telo reaguje na odgovarajući način: personifikacija Organsko jedinstvo tela i misli, lik, uloga Uslovi smisla i plan predizražajnosti EUĐENIO BARBA - MEJERHOLJD - GROTESKA, PRECIZNIJE BIOMEHANIKA Plastičnost koja ne odgovara rečima Groteska Biomehanika MONTAŽA EUĐENIO BARBA - MONTAŽA IZVOĐAČA I MONTAŽA REDITELJA Montaža izvođača Montaža reditelja Dalja montaža reditelja NOSTALGIJA NIKOLA SAVAREZE - NOSTALGIJA ILI ČEŽNJA ZA POVRATKOM IZOSTAVLJANJE Fragmentacija i rekonstrukcija Vrlina nužnosti Prikazivati odsustvo Vrlina izostavljanja PRINCIP SUPROTNOSTI Ples suprotnosti Linija lepote Tribangi ili tri luka Test senki PREDIZRAŽAJNOST Celina i njeni organizacioni planovi Tehnike inkulturacije i akulturacije Kodifikacija na Orijentu i na Zapadu Zamišljeno telo Borilačke veštine i teatralnost na Orijentu Borilačke veštine i teatralnost na Zapadu Predinterpretacija gledaoca Arhitektura tela OBNOVLJENO PONAŠANJE RIČARD SEKNER - OBNOVLJENO PONAŠANJE Baratanatjam Purulija čau Trans i ples na Baliju RITAM Obrađeno vreme Jo-ha-kju Biološki pokreti i mikroritmovi tela Mejerholjd: Ritam je suština SCENOGRAFIJA I KOSTIMOGRAFIJA Kostim je scenografija Svakodnevna odeća, nesvakidašnji kostim Vodeni rukavi TEHNIKA Pojam tehnike tela Biografska lista tehnike tela Marsel Mos Kičma: kormilo energije Nemi krik JEŽI GROTOVSKI - PRAGMATSKI ZAKONI Sats Logos i bios TEKST I POZORNICA FRANKO RUFINI - KULTURA TEKSTA I KULTURA POZORNICE Zvuk tapšanja `Siromašni` tekst i `bogata` pozornica Dramaturgija Tipska rola i lik TRENING EUĐENIO BARBA - OD `UČENJA` DO UČENJA KAKO UČITI Mit tehnike Odlučujuća faza Potpuno prisustvo Period ranjivosti RIČARD ŠEKNER - INTERKULTURALNI TRENING NIKOLA SAVAREZE - TRENING I NJEGOVA POLAZNA TAČKA Preliminarna razmišljanja Modeli vežbi Akrobatika Trening s učiteljem POGLEDI FERDINANDO TAVIJANI - POGLEDI IZVOĐAČA I GLEDAOCA TAJNA UMETNOST GLUMCA JOVAN ĆIRILOV - PRVA POZORIŠNA ANTROPOLOGIJA ISTA: Međunarodna škola pozorišne antropologije Izvori slika `Rečnik pozorišne antropologije: Tajna umetnost glumca na originalan način povezuje veliki broj izvođačkih oblika sa Istoka i sa Zapada, od borbenih veština do religije i rituala, crpeći njihovo ogromno bogatstvo, da bi čitaocima pružio uvid u načine scenskog izvodenja u izmenjenom kontekstu predstave. Dok istraživanje glume na Zapadu uglavnom polazi od elemenata naturalizma i psihološkog realizma, Rečnik podjednako istražuje sve elemente izvođačkih veština. Više od rečnika, ova knjiga je neka vrsta priručnika za pozorišne praktičare i vodič za studente i istraživače različitih transkulturalnih predstava. Rečnik je rezultat desetogodišnjeg istraživanja Eudenija Barbe i Medunarodne škole za pozorišnu antropologiju (The International School for Theatre Anthropology, ISTA) čije je sedište u Danskoj. ISTA sarađuje sa umetnicima i izvođačima gotovo svih tradicionalnih oblika pozorišta i plesa i na Zapadu i na Istoku, kako bi proučila osnovne principe tehnika izvođenja. Cilj Rečnika je da proširi naše saznanje o mogućnosti scenskog prisustva glumca, kao i gledaočeve reakcije na dinamiku izvođenja. Rečnik sadrži praktične delove koji se, izmedu ostalih tehnika, odnose na ravnotežu glumca, princip suprotstavljanja i montažu, i raspravlja o problemima kao što su odnos izmedu teksta i scene, energetski jezik i prisustvo glumca na sceni. Veliki broj fotografija koje stvaraju poseban, vizuelni esej, zajedno sa crtežima i dijagramima, ne samo što ilustruju i dopunjuju argumente iz tekstova, već ih i obogaćuju. Pred čitaocem nije samo bogato ilustrovana enciklopedija o zapadnom i ne-zapadnom pozorištu, već, pre svega, jedan inspirativni prilog tajnoj umetnosti glumca.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Eugenio Barba Nicola Savareze A Dictionary Of Theatre Antropology The Secret Art Of The Performer

DŽERI HOPKINS DENI ŠUGERMAN NIKO SE ODAVDE NEĆE IZVUĆI ŽIV Pogovor - Majkl Meklur Prevod - Dejan Cukić Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2021 414 strana 21 cm ISBN - 978-86-521-4261-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Luk je zategnut Strela je poletela Strela je u padu Epilog Pogovor Majkla Meklura Izjave zahvalnosti Diskografija, videografija, bibliografija O autorima Napomena prevodioca `Pred vama je složeni lik Džima Morisona, briljantnog, harizmatičnog pevača, filozofa, pesnika, delinkventa, opsednutog tragača koji je odbacivao svaki autoritet. Lik Džima Morisona koji je iz nezasite radoznalosti istraživao granice stvarnosti. Ova sveobuhvatna biografija Morisona i grupe Dors (sa petnaest dosad neobjavljenih fotografija, novim epilogom i pogovorom Majkla Meklura) nastajala je sedam godina. Napisali su je poznati rok-biograf Džeri Hopkins i Deni Šugerman, poverenik i pomoćnik Dorsa – ljudi koji imaju veliku empatiju i blisko iskustvo sa Morisonom, zbog čega su uspeli da nam maestralno prenesu ovu veliku modernu tragediju.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jerry Hopkins Danny Sugerman No One Here Gets Out Alive

Nora Roberts Naslovi - Kockanje - Izazivanje sudbine - Ruka koja pobedjuje - Kroćenje Nataše - Osvajanje dame - Sve mogućnosti - Ples bogova Mlada Serena Mekgregor beži posle studija od bogatstva i sigurnosti jer je željna avanture. Završava kao radnica u kockarnici na kruzeru, i upoznaje Džastina Blejda, zgodnog kockara čiji su preci jahali ponije i išli u lov sa lukom i strelom. Njemu je pošlo za rukom da potpuno zaokupi Serenu, ali pitanje je da li ona može da veruje čoveku koji krije tajnu. Izazivanje sudbine Advokat Kejn Mekgregor u životu dobija sve - i slučajeve i žene. Dijana Blejd je takođe advokat, ali ona je hladna, uzdržana, naučena da suzbija emocije. Oboje su završili Harvard, žive u istom gradu, ali se nikada nisu sreli. Sve dok jednog dana Dijana ne dobije pismo... Ruka koja pobedjuje Darsi Valas je tiha i povučena bibliotekarka iz malog mesta u Kanzasu. Kada ostane bez posla i stana, shvata strašnu istinu da iza svih njenih nevolja stoji njen bivši posesivni i ljubomorni verenik. Jedne noći, kao begunac iskrada se iz svog prethodnog života i kreće u potragu za novim. Sasvim slučajno, put je dovodi nadomak Las Vegasa… Kroćenje Nataše Spenser Kimbal, čuveni kompozitor, profesor na univerzitetu i samohrani otac, seli se sa svojom ćerkicom iz Njujorka u mali grad u Zapadnoj Virdžiniji uveren da će manja sredina biti bolji dom za njega i njegovu mezimicu. Lepa i pomalo divlja Nataša Stanislaski, bivša balerina, a sada vlasnica prodavnice igračaka, koja je, bežeći od prošlosti i bolnih uspomena, stigla iz Bruklina, takođe je nova u gradu. Prilikom prvog susreta između Nataše i Spensa pojavile su se iskre, ali Nataša ne želi da ponovi greške iz prošlosti. Spens i njegova devojčica udružiće snage da zaleče Natašinu skrivenu ranu i pronađu put do njenog srca. Učiniće sve da ukrote njene strahove i pomognu joj da ponovo voli. Osvajanje dame Sidni Hejvord, naslednica Hejvord nekretnina, čitavog života radila je samo ono što su joj visoko usađeni maniri i obrazovanje stečeno po najboljim školama nametali kao dužnost. Dostojanstvena, vaspitana da ne pokazuje emocije, ledena princeza, po prvi put nakon dedine smrti pokušava da preuzme svoj život u svoje ruke i da dokaže, prvenstveno sebi, koliko vredi i da ne želi da provede život kao eksponat nekog dobrostojećeg muškarca iz istog staleža. Sa druge strane, pomalo divlji umetnik i stolar, Mihail Stanislaski upašće bez kucanja u Sidnin život i poljuljati ga iz korena. Jedna oronula nekretnina povezaće ove dve duše a da li će uspeti i da ih spoji zauvek? Kad zaigraju srca nadmene gospođice i buntovnog umetnika vrele, slovenske krvi, da li se mogu premostiti naizgled, nepremostive razlike? Sve mogućnosti Šelbi Kempbel je neodoljiva, kreativna žena koja prezire politiku, a posebno ljude koji se bave njome. Međutim, ona uspeva da zavrti glavu Alanu Mekgregoru senatoru u koga će se i zaljubiti. Alan Mekregor nije mogao da veruje da ovakva žena može da ga zainteresuje jer je bila sušta suprotnost ženama sa kakvim se zabavljao. Još više se zainteresovao kada je video kako mu izmiče i kako ga izbegava. Da li će na kraju biti zajedno saznajte u ovom romanu. Ples bogova Bler Marfi je celog života lovila vampire i uvek je radila sama. I nikada nikome nije verovala, pogotovo ne muškarcima. Svi koje je volela su je izdali i povredili: i otac, i momak za koga je trebalo da se uda… Sada kada je jedna od šestoro odabranih od strane boginje Morigan da spase svet i suoči se sa kraljicom Lilit i njenom armijom prokletih i mračnih, srela je čoveka koji je probudio davno zaspala osećanja u njoj. Larkin, onaj koji je mogao da ima više oblika, privukao ju je poput magneta. Šarmantno zgodni plemić iz prošlosti u njoj je video ono što drugi muškarci nisu i nije se libio da joj to kaže i dokaže. Kada krug odabranih krene na putovanje kroz vreme, u Larkinov svet, Bler će morati da bira između osećanja i razuma. Da li je spremna da rizikuje sve zbog ljubavi koja nije moguća? Knjige su u odličnom stanju. Pogledajte i druge koje prodajem. https://www.kupindo.com/Clan/JovanBeograd/SpisakPredmeta

Р.Н.Рахимов На службе у ` Белого царя ` Российский институт стратегических исследований Р.Н.Ракхимов У служби „Белог цара“ Руски институт за стратешке студије Moskva 2014. tvrde korice 542 str. NOVA Монографија војног историчара Равила Насибулловича Ракхимова „У служби„ Белог цара “. Војна служба неруских народа југоистока Русије у 18. - првој половини 19. века “.Дело је засновано на прилично импресивној историографској и изворној основи. Аутор је у књизи користио материјале из архива Москве, Санкт Петербурга, Уфе, Самаре, Оренбурга и још много тога. У уводу се детаљно разматра историографија питања које се проучава. истраживање је посебно драгоцено, јер аутор није само професионални историчар, већ и историчар-реконструктор који већ дужи низ година води војноисторијски клуб „Уфски пешадијски пук“. Особитост истраживача-реконструктора је да је најпажљивији према материјалној страни издања (дугмад, копче, шавови, седла, чизме, униформе, поруџбине), односно материјалним изворима. То омогућава не само разумевање, већ и осећање многих ствари не само срцем, већ и „петом тачком“. Интеракција са историјом на микро нивоу даје невиђен осећај историјске аутентичности и разумевања не само историјских процеса, већ и феномена међународне и интерцивилизацијске природе. У усменом излагању, Рамил Насибулловицх је пружио не само чињеницама испуњен и богат догађајима преглед фаза војног служења Башкира, Татара и Калмика, већ је на основу историјских примера завера у својој књизи дао примере постизања међунационалне хармоније и плодна уважена интеракција међу народима Руске империје. Штавише, ови примери су демонстрирани управо у процесу одговарања на питања публике, која су понекад била тешка. После пада Казанског каната у 16. веку. Башкири постепено добијају држављанство „Ак-Батсхија“ или „Белог цара“. Легитимисање моћи руског цара обликовало се на основу традиције Хорде. Након што је постао владар Казана, остали наследници власти Чингизида морали су да му се покоре. Дакле, служење Белом цару није се сматрало срамотним. Једна од првих великих епизода употребе одреда коњичких Башкира и других народа пада на Северни рат, када су се прилично успешно борили у балтичким државама и повучени тек након приближавања нових драгунских пукова европског стила. Сећајући се њихове храбрости, Петар Велики је наредио да се у башкирским селима објаве услови победоносног Ништадског мира како би војници знали да њихов труд није био узалудан и да се завршио успехом. Занимљиво је да су готово паралелно са традиционалном војном службом за Башкере, Башкири који су остали у позадини активно учествовали у великим антивладиним устанцима. Занимљиво је да су Башкири који су се борили у Азову или балтичким државама веровали да је њихов посао наставак рата, а они који су остали код куће морали су да решавају домаће проблеме, мада оружаним отпором неправедној влади. Бескрајне башкирске побуне изнедриле су необичан феномен „северних Купида“, који су постали познати током наполеонских ратова. Башкирске коњичке јединице, које су биле део руске војске, одликовале су се чињеницом да су мајсторски располагале хладним оружјем, а посебно таквим архаичним оружјем у то време као лук и стрела. За ово су их Французи надимали „Северни Купиди“ или „Зли Купиди“. Разлог за ову необичну појаву био је тај што је, као одговор на побуњеничку активност, Ана Јоанновна забранила Башкирима да имају ковачнице и користе ватрено оружје. Стога су до краја века изгубили вештину употребе оружја и пиштоља, али у стрељаштву нису имали премца! Када је 1812. године Наполеон са својом војском напао границе наше Отаџбине, недалеко од границе, имао је састанак са руским министром унутрашњих послова, кога је питао зашто су монголске хорде наставиле да се боре у руској војсци. Очигледно Бонапарте није баш желео да се састане са њима. Својевремено су Башкири оставили дубок утисак на Пољаке својим обичајем да једу коњско месо. Шире се гласине да ће, када коњи понестану, Башкири прећи на људско месо, посебно на месо за бебе. Када су током прекоморске кампање руске војске Европљани боље упознали северне купиде и ниједно дете није нестало, предрасуде су се умањиле. Показало се да стварност није ништа мање оштра од фикције. У тим раним данима, нутриционистичка питања играла су знатно значајнију улогу него сада. Прилагодљиве способности тадашњих људи биле су знатно ниже него сада. Са овим је повезана једна тужна страница у историји башкирске коњице. Када су се 1814. године вратили из прекоморске кампање, брзо напредовање на исток и прелазак на нову дијету одиграли су са њима сурову шалу. Дошавши до Нижњег Новгорода и прешавши до воде Волге, и коњи и јахачи почели су да косе неку врсту куге, одневши више живота него читав рат у Европи. У популарном башкирском епу чак су сачувана дела која говоре о тровању Башкира. У стварности, највероватније, није било тровања, али је било проблема бактеријске природе. У Руском царству нико није планирао да уништи номадске народе југоистока. Супротно томе, војна служба је виђена као модел интеграције у јединствени простор. Представници номадског племства учили су заједно са представницима елите других националности Русије, укључујући руско племство. Постојао је систем награда и војних симбола. У 19. веку Калмици, Тептјари, Башкири, Мишари

KAD SU CVETALE TIKVE - Dragoslav Mihailović Najznačajniji roman jugoslovenskog „crnog talasa“. „Roman Kad su cvetale tikve spada u prekretnička dela od kojih počinju nove tendencije literarnog razvitka.“ Predrag Palavestra „Kao što se odavno kod nas nije desilo, kritičari su osetili potrebu da povodom ove knjige govore o svojoj potresenosti, zapravo o onim osobinama Mihailovićeva pisanja koje izazivaju snažan čitalački doživljaj.“ Ljubiša Jeremić „Roman Kad su cvetale tikve ima oblik monološke ispovesti: nekadašnja bokserska nada sa Dušanovca Ljuba Sretenović seća se događaja s kraja četrdesetih i početka pedesetih godina koji su ga oterali u emigrantsku čamu Švedske. Osnovna linija zapleta tiče se zbivanja u Ljubinoj porodici i njegovoj sportsko-ljubavničkoj karijeri, ali je sve to određeno i oplemenjeno pozadinom širih društvenih zbivanja. Mihailovićev roman je tako postao jedno od prvih umetničkih dela koja su dodirnula temu Informbiroa.“ Vladeta Janković „U jednom trenutku kada su posle romana Kad su cvetale tikve ideološke strele bile usmerene na ovog pisca, na njegovoj strani bio je poslovično oprezni Ivo Andrić. Bila je to izrazita potvrda ne samo njegove kolegijalne solidarnosti sa piscem u kvrgama moćne ideologije, već i odbrana pisca u čiju je pripovedačku reč i književnu budućnost Andrić iskreno verovao.“ Petar Pijanović Banja Luka 1998 TOP

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prev: Bratoljub Klaic Sofokle je napisao ovu tragediju 442. ili 441. godine pre nove ere. U njoj se Antigona suprotstavlja Kreontu, odlučivši da prenebregne njegovu zabranu da sahrani brata Polinika, koji je udario na rodnu Tebu. Žena ustaje protiv muškarca, i protiv vladara. Usuđuje se, u ime večnih, božanskih zakona, da prekrši ljudske zakone sile i vlasti, zbog čega biva kažnjena. Ali još surovije će biti kažnjen njen sudija, čime se zatvara krug hibrisa, čovekovog prekoračenja određenih granica i njegovog zalaženja u božje atare, nakon čega sledi neminovna kazna. Mit koji je Sofokle (496-406 pre n.e) dramatizovao u “Antigoni” pripada krugu tebanskih legendi. Izdavanjem zapovesti da Polinik, Antigonin brat, ostane nesahranjen, Kreont, novi vladar Tebe, sledi atinski zakon koji ne dozvoljava pokop neprijatelja države. Porodica preminulog ima, međutim, obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar simbolično, kako to Antigona i čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Izvršavajući obavezu prema bogovima kojima pripada duša poginulog, ona krši Kreontovu zapovest. Tu počinje “Antigona”. Grčka tragedija doživljava procvat u petom veku pre nove ere -tad stvaraju Eshil, Sofokle i Euripid - a nastala je, po svemu sudeći, vek ranije, i to, po tumačenju i svedočenju Aristotela -iz ditiramba, horskih pesama u slavu boga Dionisa, razvojem pratećih „improvizacija`, odnosno pripovednih i dijaloških delova i odbacivanjem šaljivih govora. Sofokle (grč. Σοφοκλης) (rođen oko 496. p. n. e. na Kolonu Hipiju,[1][2] umro 406. p. n. e. u Atini),[1] je jedan od najznačajnijih predstavnika helenske tragedije, pored Eshila i Euripida. Sofokle je pravi predstavnik Periklovog vremena — razdoblja najvećeg procvata Atine kako u političkom i intelektualnom životu tako i u materijalnoj kulturi. Eshil je pesnik atinskog poleta u vremenu grčko-persijskih ratova kada se počela rađati atinska demokratija, Euripid je pesnik njene krize i burnog razdoblja peloponeskog rata, a Sofokle je pesnik atinskog procvata Periklovog doba, tzv. pentekontaetije. Rodio se oko 497. godine u Kolonu Hipiju, pokraj Atine, u imućnoj porodici.[1][4] Njegov otac, vlasnik radionice oružja, pobrinuo se da mu sin dobije muzičko i gimnastičko obrazovanje kakvo je onda bilo uobičajeno. Pesnikovo detinjstvo i mladost padaju u doba kada je besneo rat protiv Persijanaca, u doba kada je Atina polako postavljala temelje svojoj kasnijoj pomorskoj snazi. U tragičkoj umetnosti bio mu je uzor, a verovatno i učitelj, Eshil koji je, uzevši drugog glumca, stvorio dijalog i time pravu dramu. Sofokle se bavio i državnim poslovima, ali na tom polju nije pokazao naročite sposobnosti.[5] Tako je 443/2. bio jedan od helenotamija, tj. blagajnika savezničke blagajne. Dve godine nakon toga došlo je do rata s ostrvom Samosom (441—439). U tom ratu, nakon prikazivanja Antigone, izabran je Sofokle člana strateškog tima zajedno sa Periklom. Posle sicilijske katastrofe (413) bio je član komisije Desetorice savetnika, koja je 411. godine utrla put oligarhijskoj vlasti. Zbog toga se morao kasnije pred obnovljenom demokratijom braniti. Osim toga bio je i sveštenik Amina i Helona, demona isceljivanja. Odtale izvire njegova ljubav prema religiji koja, uz veru u snagu čoveka, čini osnovne karakteristike njegovog pogleda na svet. Godine 468. odneo je prvu nagradu u dramskim takmičenjima: pobedio je Eshila koji otada preuzima trećeg glumca i još neke novine u drami.[1][6] Sofokle se družio s mnogim književnicima i umetnicima onoga vremena, pa se sprijateljio i s Herodotom. Kao što je i sam uticao na starijega Eshila, tako je i na njega uticao mlađi Euripid. Sofokle je umro 406. godine. Posle smrti bio je uvršten u heroje (pod imenom Deksion — onaj koji dočekuje, jer je boga Asklepija poštovao i dočekivao u svojoj kući), a po odluci atinskog demosa prinosile su mu se svake godine na grobu žrtve. Sačuvane drame Sofokle je napisao oko 130 drama, od kojih je 114 poznato po imenu. Sačuvalo se sedam tragedija koje u rukopisima dolaze ovim redom: Ajant, Elektra, Kralj Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke, Filoktet.[7] Godine 1911. nađen je na jednom egipatskom papirusu najveći deo njegove satirske igre Tragači (Ἰχνευταί, oko 440. god.). Pored toga što je uveo trećega glumca, povećao je Sofokle i broj lica u horu sa dvanaest na petnaest. Ajant Ajant priprema samoubistvo Drama Ajant (Αἴας, 466. god.) najverovatnije je najstarija od sačuvanih Sofoklovih tragedija, s obzirom na to da je najsličnija Eshilovim tragedijama. Ajant se nadao da će njemu kao najjačem grčkom junaku pod Trojom nakon Ahilejeve smrti pripasti Ahilejevo oružje. No presudom ahejskih vojskovođa oružje je dodeljeno Odiseju. U velikoj gorčini zbog povređene časti plane Ajant gnevom i odluči da ubije Agamemnona, Menelaja i druge koji su dosudili oružje Odiseju. Boginja Atena mu u nastupu besa pomuti um te on pokolje stoku umesto sudija. Kad je došao svesti, vidi da se osramotio, pa očajan i duboko postiđen odluči da se ubije jer mu je život izgubio svaku vrednost. Hor i Ajantova supruga Tekmesa uzalud pokušavaju da ga umire. Ajant se oprašta sa sinčićem Eurisakom i u dvoličnom govoru vara ženu i hor govoreći im da će ih poslušati, ali da će prvo na moru isprati krv i očistiti se od pokolja. Na obali se oprašta u snažnom monologu od života i zavičaja i baca se na mač. Tekmesa i hor nađu Ajanta mrtvog. Njegov brat Teukro hoće da ga sahrani, ali mu to brane Menelaj i Agamemnon. Odisej se zauzima za Ajanta. Drama se završava prizorom u kojem Teukro, Tekmesa i Ajantovi prijatelji spremaju sahranu. Drama obrađuje tragičnu sudbinu snažnog individualizma, u strasnoj, nesalomljivoj i besprekornoj herojskoj ličnosti. Ajant je surov ali iskren ratnik koji se u svom radu uvek upravlja osećajem časti. On je u svojoj tvrdoglavosti i preteranom samopouzdanju otišao predaleko, te njegov ponos prelazi u oholost. U takvom stanju izgubio je duševnu snagu i sposobnost da se obuzda. Elektra Detaljnije: Elektra (Sofoklo) Elektra i Orest, iz Priča grčkih tragičara, Alfred Church, 1897 U drami Elektra (Ἠλέκτρα, između 430. i 420. godine) pesnik obrađuje istu temu kao i Eshil u Hoeforama, tj. smrt Klitemnestre i Egista, koje je ubio Orest, osvećujući ubistvo svoga oca Agamemnona. Orest dolazi pred kraljevski dvor u Mikeni s vernim prijateljem Piladom i starim učiteljem kome je, nakon Agamemnonova ubistva, Elektra predala malog brata Oresta, da ga spasi od sigurne smrti koja mu je pretila od majke i Egista. Stari učitelj odveo je Oresta u Fokidu kralju Strofiju, Piladovom ocu, koji ga je rado primio. Na Elektrin poziv vratio se Orest kući da se po Apolonovom nalogu osveti ubicama svoga oca. Starog učitelja šalje Orest preobučenog kao tuđinca u dvor da javi Klitemnestri i Egistu da je Orest poginuo. Dotle odlazi Orest s Piladom na očev grob da prinese žrtvu i zamoli mrtva oca za pomoć. Iz dvora izlazi Elektra, žali se na grubo ponašanje svoje majke i Egista i moli bogove za osvetu. Hor, sastavljen od njenih prijateljiica, teši je u teškom bolu. Tada iz dvora izlazi Elektrina sestra Hrizotemida koju je majka, uplašena snom, poslala sa žrtvom na Agamemnonov grob. Elektra moli sestru da ne prinosi žrtvu jer će uvrediti mrtvog oca, već da se na grobu pomoli za osvetu. Dolazi Klitemnestra, koja oštro grdi Elektru i moli Apolona da odvrati od nje nesreću, jer se još uvek boji svoga sna. Učitelj obaveštava Klitemnestru o Orestovoj smrti; ona se raduje jer se nada da će biti slobodna od osvete. Klitemnestra odlazi s učiteljem u dvor, a Hrizotemida se vraća s veselom vešću da se Orest vratio, jer je na očevom grobu videla svežu žrtvu i uvojak kose. Njena radost prestaje kad joj Elektra otkriva najnoviju vest o Orestovoj smrti. Sada Elektra odlučuje da se sama osveti za očevo ubistvo i poziva sestru da joj u tome pomogne. Hrizotemida odbija pomoć jer se boji. Dolaze Orest i Pilad; Orest drži urnu s tobožnjim pepelom mrtva Oresta. Elektra počne da jadikuje, a Orestu bude žao sestre, te joj se otkriva. Presrećna Elektra grli brata, ali ih stari učitelj opominje na oprez. Svi ulaze u dvor, ali Elektra brzo izlazi i pazi da ne bane iznenada Egist koji je bio odsutan. Iz kuće se čuju Klitemnestrini jauci. Orest je ubio majku i izašao iz dvora. Eto i Egista. Kad on čuje za Orestovu smrt, zahteva da mu se donese njegovo telo. Egist dolazi do pokrivena Klitemnestrina tela, otkriva ga i odmah shvata da je i njemu kucnuo poslednji čas. Orest vodi Egista, u dvor da ga ubije na onome mestu gde je on ubio njegova oca Agamemnona. U obradi ovoga motiva Sofokle se nmogo udaljio od Eshila. Kod Eshila se sukobljuje očinsko pravo s majčinskim, a Sofokle stoji potpuno na stajalištu očinskog prava. Kod Eshila Orest se koleba i nakon osvete progone ga Erinije, a kod Sofokla on izvršava osvetu bez oklevanja. On ne oseća grižu savesti i ne progone ga Erinije. Elektra je kod Eshila sporedno lice, a kod Sofokla glavno. Sofokle je Elektri dao gotovo iste karakteristike kao Antigoni. Elektra je herojski lik koji svesno odabire trpnju. Do pojave brata Oresta ona je jedini nosilac protesta protiv gospodstva svoje majke i Egista. Kad čuje za bratovljevu smrt, odlučuje žrtvovati svoj život samo da izvrši delo osvete. Njen lik je još jače istaknut time što joj je suprotstavljen lik njene krotke, bojažljive i majci poslušne sestre Hrizotemide, koja je vrlo slična Ismeni u Antigoni. Osim toga, Klitemnestrin lik nema one tragičke veličine kao kod Eshila. Sofokle je u svojoj drami pojačao odbojne crte Klitemnestrinog karaktera. Kralj Edip Detaljnije: Kralj Edip Antigona izvodi slepog Edipa iz Tebe, Šarl Žalaber, Muzej lepih umetnosti u Marselju Tragedija Kralj Edip (Οἰδίπoυς τύραννoς, 430. god.) ne obrađuje kao neposrednu temu Edipov zločin, nego njegovo postepeno razotkrivanje samoga sebe. U Tebi hara kuga, a mnoštvo tebanskog naroda sedi na stepenicama žrtvenika pred kraljevskim dvorom i čeka Edipa da ga zamoli da grad spasi te nevolje. Dolazi Edip i kaže narodu da je poslao šuraka Kreonta u Delfe da pita proročište za savet. Kreont saopštava da će kuga prestati ako se pronađe, kazni i iz zemlje protera ubica kralja Laja. Tebanski starci, koji sačinjavaju hor, savetuju Edipa da za savet pita vrača Tiresiju, ali vrač neće da oda ubicu. Edip se razgnevi i optuži vrača da je sigurno u vezi s ubicom. Gnevan Tiresija označava kao ubicu Edipa koji misli da se vrač tako dogovorio sa Kreontom, jer se taj želi domoći prestola. Kreont se pokušava opravdati, ali pritom dolazi do svađe između njega i Edipa. Sada se pojavljuje Jokasta koja umiruje kralja govoreći mu da se ne boji vračeva proroštva jer se nije ispunilo ni proroštvo da će Laj poginuti od sina; ubili su ga, naime, na raskršću razbojnici, a sin je bio izložen nakon poroda. Edip se sada seti da je i on ubio nekoga na raskršću, ali misli da to nije bio taj kad se već tvrdi da su ga ubili razbojnici. Da se o tome uveri, šalje po pastira koji je jedini od tadašnje Lajeve pratnje ostao živ. Uto stiže iz Korinta glasnik koji Edipu javlja za smrt njegova oca Poliba, a narod traži da im Edip bude kralj. To Edip odbija bojeći se proroštva da se ne bi oženio majkom, Polibovom ženom. Glasnik ga umiruje govoreći mu da je njegov strah neopravdan jer ionako nije Polibov sin. Na Edipovo pitanje odakle to zna, odgovorio je glasnik da ga je on lično primio na Kiteronu od Lajevog pastira kad su ga hteli izložiti. Taj je pastir onaj isti po kojega je poslao Edip. Jokasta shvati strašnu istinu i bez reči odlazi u dvor. Pojavljuje se i pastir koji nikako neće da odgovori na Edipova pitanja, ali konačno pritisnut Edipovim pretnjama izjavljuje da je Edip, sin Lajev i Jokastin, ubica svoga oca i suprug vlastite majke. Edip izvan sebe od boli odlazi u dvor. Uskoro sluga javlja da se Jokasta obesila, a Edip sam sebe oslepio. Slepi Edip izlazi iz dvora i moli Kreonta da se pobrine za njegove kćerke (Antigonu i Ismenu), a sinovi (Eteokle i Polinik) će se lako snaći. Edip se vrlo ganutljivo oprašta s kćerkama, a Kreonta moli da ga otpremi iz zemlje. Kreont pristaje na to, ali prvo želi za savet da pita proročište u Delfima. Hor završava tragediju opomenom da nikoga ne treba smatrati pre smrti srećnim. Kralj Edip se uz Antigonu smatra remek-delom Sofoklove dramske umetnosti. To je svakako najjače Sofoklovo delo. U Kralju Edipu ocrtao je pesnik tragičnu sudbinu istoga lica koje je i Eshil obradio u tebanskoj trilogiji (Laj, Edip, Sedmorica protiv Tebe). Dok je Eshil svoju radnju zasnovao na prokletstvu roda, tj. čitava tragika prikazana je kao nasledstvo krivice, Sofokle je usredsredio svu dramsku radnju na ličnu Edipovu sudbinu. Edip upotrebljava svu snagu svoje volje i oštroumnosti da pronađe i kazni Lajevog ubicu i tako spasi Tebu od nevolje. U upornoj istrazi dolazi do strašne spoznaje. Sofokle je majstorski ocrtao kako postepeno ali sigurno izlazi na videlo strašna istina. Iako je Edip pritisnut dubokom patnjom i strašnom moralnom brigom, on ipak nije klonuo, nego i tada pokazuje veliku snagu i svest, jer mirno prima na sebe svoju gorku sudbinu. Jokasta pokušava da potkopa veru u proročanstva, ali delfijski Apolon preko Tiresije izlazi kao pobednik. Ta pesnikova tragedija nam kazuje kako je ljudska mudrost ograničena i sreća promenljiva, dok nasuprot tome stoji božansko sveznanje. Čitavom tragedijom provlači se slavljenje delfijskog proročišta, koje se u ono doba, pod uticajem sofistike, sve više napadalo. Kralj Edip je zapravo apologija delfijske religije. Antigona Detaljnije: Antigona (tragedija) Antigona i Polinikovo telo Sadržaj Antigone (Ἀντιγόνη, 441. god.) uzet je iz tebanske priče. Antigona je zapravo nastavak Eshilove drame Sedmorica protiv Tebe. Antigona, kćerka Edipova, poziva sestru Ismenu i saopštava joj da je novi tebanski kralj Kreont zabranio da se sahrani njihov brat Polinik jer se borio protiv Tebe, dok je Eteokle koji se borio za grad dostojno sahranjen. Ona je čvrsto odlučila da sahrani brata, a Ismena pokušava da je od toga odvrati jer je određena smrtna kazna za onoga ko sahrani Polinikovo telo. No Ismena ne uspeva da odvrati sestru od njene čvrste odluke. Dok Antigona ide da ostvari svoju odluku, ulazi hor tebanskih staraca i peva veselu pesmu od radosti što je pobeđeni neprijatelj ostavio Tebu. Dolazi Kreont i ponavlja starcima svoju zabranu i traži od njih da mu budu u pomoći. Uto stiže jedan od stražara koje je Kreont odredio da čuvaju mrtvo Polinikovo telo i javlja da je neko sahranio Polinika. Kreont preti stražaru smrću ako ne dovede krivca. Uskoro stražar dovodi Antigonu koja je bila uhvaćena kako ponovo vrši simboličku sahranu, posipajući bratovljevo telo zemljom. Strašan vetar i stražari skinuli su zemlju kojom je Antigona već jedanput posipala bratovo telo. Antigona bez straha priznaje svoje delo i uvereno brani pravednost svoga postupka pozivajući se na krvno srodstvo i nepisane `božanske` zakone koji vrede više od onih koje su ljudi stvorili. Kad Ismena vidi da joj je sestra izgubljena, spremna je i ona snositi sestrinu sudbinu, ali Antigona to odbija. Kreont stavlja devojke pod stražu, a hor peva pesmu o žalosnoj sudbini labdakidske kraljevske kuće. Hemon, Kreontov sin i Antigonin verenik, doznaje za njeno delo pa odlazi ocu i upozorava ga da su simpatije tebanskog naroda na Antigoninoj strani. No Kreont ne popušta, i nakon oštrog sukoba Hemon odlazi besan, te Kreont određuje da se Ismena pusti, a Antigona živa sahrani u kamenoj grobnici. Hor slavi ljubav, Antigona polazi u grob žaleći što mora mlada i neudata umreti, ali je potpuno uverena da je postupila pobožno. Slepi vrač Tiresija objavljuje Kreontu da su bogovi na njega ljuti i proriče mu strašne muke ako ne sahrani Polinika i oslobodi Antigonu. Kreontov otpor je slomljen. On se boji Tiresijinih reči i zato sada žuri da sahrani Polinika i oslobodi Antigonu, ali je već kasno. Iz glasnikovih reči, upućenih horu i Kreontovoj ženi Euridici, saznajemo da se Antigona obesila u grobnici, a Hemon se na očeve oči probo mačem i izdahnuo kraj tela svoje mrtve verenice. Vraća se Kreont s mrtvim telom svoga sina i saznaje da mu se žena Euridika ubila proklinjući ga kao ubicu njihovog deteta – Hemona. Tragediju završava hor opomenom da se ne smeju vređati božanski zakoni. Predmet u Antigoni je tragična sudbina autokratske zaslepljenosti: Kreontovo naređenje sukobljava se sa opštim zakonom zasnovanim na ljudskoj prirodi. Antigona svesno ustaje protiv sile koja gazi osnovne ljudske principe na kojima se temelji društveni poredak i domovina, i bez straha od smrti ispunjava svoju dužnost prema mrtvom bratu. Ona je kažnjena smrću, a Kreont, s čijim se naređenjem niko ne slaže, izgleda samo načas pobednik, ali se uskoro pojavljuje kao slomljeni, bedni vlastodržac koji je tvrdoglavošću i umnom zaslepljenošću razorio sreću svoje porodice. Kreont je nasilnik koji u apsolutnoj moći kao jedinom merilu države vidi svoju veličinu i vrednost. Za njega sve drugo ima vrednost samo ako služi njegovoj apsolutnoj moći. On je opijen vlašću te u uverenju da postupa pravo čini najveću nepravdu. Zato i propada i priznaje da se ogrešio o zakone koji zabranjuju vređanje mrtvih. Antigonina smrt je ujedno i njena pobeda koja uzrokuje i potpuni Kreontov poraz. Državne zakone treba poštovati, ali oni pre svega moraju biti takvi da ne vređaju dostojanstvo čoveka, a često mogu biti zastareli u odnosu na razvoj društva, pa ih onda treba promeniti i prilagoditi novom vremenu. Sofoklovi junaci u Antigoni su pravi ljudi s jasno izraženim individualnim karakterom. Njihovo delovanje potpuno zavisi od njihove slobodne volje. Edip na Kolonu Detaljnije: Edip na Kolonu Edip na Kolonu Tragediju Edip na Kolonu (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ, 406. god.) napisao je pesnik napisao u 90. godini života, a prikazao ju je nakon njegove smrti njegov istoimeni unuk 401. godine. U njoj se nastavlja Kralj Edip, dok se u Antigoni nastavlja Edip na Kolonu. Međutim, ove tri tragedije nisu činile trilogiju. Drama se zbiva u pesnikovom rodnom mestu. U gaju Eumenida nalazi se ulaz u podzemni svet. Ovamo dolazi iz Tebe prognani Edip u pratnji kćerke Antigone i seda na kamen u svetom gaju. Apolon je obećao Edipu da će u tom gaju napokon naći smirenje. Hor, sastavljen od kolon[potrebna odrednica]skih staraca, traži od Edipa da napusti sveto mesto i ode iz njihove zemlje. Na Antigoninu molbu ostavlja hor Edipa na miru. Po Edipovoj želji šalje hor po kralja Tezeja jer Edip želi da govori s njim. Pojavljuje se Ismena, druga Edipova kćerka, i javlja ocu da se njegov sin Polinik, svrgnut s vlasti u Tebi od brata Eteokla, sprema s velikom vojskom na svoj rodni grad Tebu. Proročište je odredilo pobedu onome uz koga bude Edip. Zato će k njemu doći Kreont da ga privoli da se vrati u Tebu i tako sačuva Eteoklovu vlast. No Edip neće da pomaže onima koji su ga svojevremeno proterali iz Tebe, ali se boji da će Kreont upotrebiti silu, pa zato traži zaštitu Atinjana. Kad je došao Tezej, atinski kralj, moli ga Edip za zaštitu, a kao nadoknadu obećava mu svoje mrtvo telo koje će štititi Atinu od neprijatelja. Tezej mu obećava svoju zaštitu, a hor peva prekrasnu pesmu u kojoj Sofokle slavi lepotu rodnog mesta Kolona. Dolazi i Kreont. Edip odbija da pođe s njim, a Kreont mu otima njegove kćerke i preti da će i njega na silu odvesti sa sobom. Na poziv hora dolazi kralj Tezej te izbavlja devojke i štiti Edipa. Uto se pojavljuje Polinik i moli oca da pođe s njegovom vojskom protiv Tebe. Edip proklinje sina i proriče sigurnu smrt i njemu i njegovom bratu Eteoklu. Polinik ne odustaje od svog poduhvata i moli sestru Antigonu da ga sahrani ako pogine u borbi. Polinik odlazi i u taj čas se čuje grmljavina. To je bio znak za Edipa da mu je došao čas konačnog smirenja. On se udaljuje s kćerkama i Tezejem. Glasnik javlja da se Edip dirljivo oprostio s kćerkama i zamolio Tezeja da se pobrine za njih. Tada se začuo glas božji, devojke su se odstranile, a Tezej je ostao sam s Edipom koji je odjednom nestao. Hor teši devojke. Uto se vraća Tezej. Antigona ga moli da im pokaže očev grob, ali joj Tezej odgovara da mu je Edip rekao da se niko ne približava tom mestu i ujedno mu naredio da čuva tajnu njegove smrti, pa će zemlja biti uvek srećna. Na Antigoninu molbu obeća Tezej da će ih vratiti u Tebu, jer Antigona želi da spreči međusobnu borbu i smrt braće. Hor poziva Edipove kćerke da ne nariču više za nestalim ocem. Resnik je u toj drami ublažio tamnu sliku ljudske sudbine koju je ocrtao u Kralju Edipu. Slepi izgnanik Edip doživeo je u svojim patnjama pročišćenje i našao potpuno smirenje. Edip radosno i ponosno prima svoju sudbinu i hrabro podnosi sve udarce, nevolje i boli koje su mu više sile odredile. On je svestan da je počinio težak zločin u neznanju i zato se ne oseća krivim. U toj drami proslavio je Sofokle prosvetu svoga grada koja je oličena u pravednosti, moralnoj čistoći i čovekoljubivosti mitološkog atinskog kralja Tezeja. Pesnik je u ovoj drami prikazao junake svojih drugih tebanskih tragedija. Antigona je ovog puta nežna kćerka, verna pratilja slepoga oca, puna ljubavi i osećanja. Ismena je takođe odana svome ocu, a Kreont sklon nasilju. Lirski delovi tragedije ne zaostaju nimalo za onima u ranijim pesnikovim delima. Posebno je lepa himna u čast Kolona, pesnikovog zavičaja. Ta drama je dokaz da je Sofoklo i u dubokoj starosti bio pun stvaralačke snage i svežine. Trahinjanke Heraklovo telo na lomači, gravura iz 1546, Hans Zebal Beham (1500-1550) U drami Trahinjanke (Tραχίνιαι, između 450. i 440. god.) obrađuje pesnik nehotičan zločin Dejanire, žene Heraklove. Radnja se zbiva u Tesaliji pred dvorom kralja Keika kod kojega boravi Heraklova supruga. Ona se žali da već petnaest meseci nema nikakvog glasa od svoga muža. Nju teši hor, sastavljen od trahinskih devojaka. Dejanirina sluškinja joj savetuje da pošalje sina Hila u potragu za ocem. Hil otkriva majci da Herakle vojuje na Ehaliju, grad Euritov na Eubeji. Dejanira šalje sina Heraklu. Uto stiže Heraklov glasnik Liha i vodi zarobljenike među kojima se nalazi i lepa Jola, kćerka Euritova. Liha javlja Dejaniri da će se Herakle vratiti kad na Eubeji prinese pobednu žrtvu Zevsu. Dejanira je srećna, ali njenu sreću pomućuje glasnik koji joj priznaje da je Herakle razorio Ehaliju radi lepe Jole. Želeći da sačuva sebi ljubav muža, šalje Dejanira mužu košulju, natopljenu krvlju kentaura Nesa. No uskoro je zažalila zbog ovoga, jer je vunu koju je umočila u kentaurovu krv da njome natopi košulju izgrizao otrov. Ona sluti nesreću i spremna je umreti ako se nešto dogodi Heraklu. Vraća se Hil i javlja majci da je Herakla obuzela strašna bol kad je obukao košulju, i da ju je zato prokleo, a njima naredio da ga odvedu kući. Dejanira odlazi u dvor ne rekavši ništa. Prijatelji donose Herakla koji u strašnim bolovima traži ženu da je kazni. Sin Hil javlja da se ona ubila. Sada Herakle uvidi da je i njemu došao poslednji čas. Zevs mu je bio rekao da će ga ubiti neko ko je već mrtav. Proročanstvo se ispunjuje, jer mu je to osveta od kentaura Nesa, koga je Herakle ubio kad mu je mladu ženu Dejaniru prenosio preko reke. (Umirući kentaur savetovao je Dejaniri da uzme njegove krvi jer će time očuvati vernost muža.) Herakle moli sina da mu spremi lomaču. On to obećava, ali neće da je zapali svojom rukom. Tada još traži od sina da Jolu uzme za ženu. Na kraju nose Herakla na goru Etu da ga spale na lomači. U Trahinjankama prikazuje Sofokle sudbinu plemenite i verne Heraklove žene i tragičnu sudbinu nevernoga Herakla. Kad Dejanira sazna da joj je muž neveran, ona želi sačuvati njegovu ljubav, pa mu zato šalje košulju, natopljenju krvlju kentaura Nesa, jer joj je taj nekada rekao da će tako sačuvati ljubav muža. Kad je videla da ju je kentaur prevario, ispašta dobrovoljnom smrću svoj nehotični zločin. Herakle je neobuzdani muškarac koji vrši nasilja da zadovolji svoje strasti. On je grubi nasilnik koji ne pokazuje nimalo osećanja za vernu Dejanirinu ljubav ni u onom času kad saznaje da je zapravo nevina pogodena strašnom smrću. On se u taj čas brine samo za svoju ljubavnicu Jolu zbog koje je razorio i njen rodni grad. Trahinjanke zapravo obrađuju brak kao osnovni temelj ljudske zajednice. S jedne strane je verna i nežna žena koje nehotice ubija voljenoga muža i sebe, a s druge muž koji se potpuno prepustio strastima, pa svojim postupkom razara vernost i porodičnu sreću. Filoktet Filoktet, ulje na platnu, 1786-1788 Žan-Žermen Drue Sadržaj drame Filoktet (Φιλοκτήτης, 409. god) uzet je iz trojanskog ciklusa. Na pustom ostrvu Lemnosu živi već deset godina Filoktet, Peantov sin, koji ima luk i strele Heraklove, a dobio ih je na dar od Herakla kad je potpalio njegovu lomaču. Filokteta je ujela zmija, pa je bolnom vikom ispunjavao grčki tabor, a osim toga počela mu je rana zaudarati. Zato su ga Grci, polazeći na Troju, ostavili na Lemnosu. Međutim, proročište im je javilo da će Troju zauzeti Neoptolem, Ahilejev sin, pomoću Heraklova luka i strela zajedno s Filoktetom. Ako oni ne budu prisutni, Troja neće pasti. Stoga su od Troje došli na Lemnos Odisej i Neoptolem u pratnji mornara, koji čine hor, da Filokteta odvedu pod Troju. Kad stignu do pećine u kojoj boravi Filoktet, kaže Odisej Neoptolemu da će samo lukavstvom postići cilj, a posebno se treba čuvati Filoktetova luka i strela. Hor žali strašnu sudbinu Filoktetovu kome rana trune i zadaje teške boli. Odisej se sakriva jer se boji, a Neoptolem se sastaje s Filoktetom. Kad ovaj čuje da su došljaci Grci, spominje im svoju nesreću u koju su ga bacili Atrejevići i lukavi Odisej. Neoptolem, po Odisejevom uputstvu, vara Filokteta da su i njega uvredili pa se sada vraća kući jer ne želi više pomagati Atrejevićima u boju. Filoktet preklinje Neoptolema da i njega povede kući na svojoj lađi, što mu on i obećava. Kad su se spremali na polazak, zaboli Filokteta rana, te on načas gubi svest, ali čas pre poverava Neoptolemu na čuvanje luk i strele. Dok Filoktet spava, hor savetuje Neoptolemu da beži s lukom i strelama, ali on to odbija jer ga je Filoktetova nevolja toliko ganula da mu odluči reći pravu istinu. Kad je Filoktet od Neoptolema čuo svrhu njegovog dolaska, traži natrag luk i strele koje mu Neoptolem spremno vraća premda ga Odisej, koji se sada pojavljuje, odvraća od toga. I pored svih nagovaranja, Filoktet neće da s njima pode pod Troju. Uto se pojavljuje Herakle (deus ex machina). On kazuje Filoktetu konačnu odluku bogova: da mora otići pod Troju gde će i ranu izlečiti. Filoktet se rado pokorava božanskoj zapovesti. U toj drami pesnik obrađuje borbu izmedu intrige, laži i otvorene čestitosti. Predstavnik prve dve je lukavi Odisej, a treće pošteni Neoptolem. Filoktet gaji u sebi mržnju prema Atrejevićima i Odiseju koji su ga sramotno napustili, i zato neće nikako da popusti. Drama je sagrađena na sukobu tri različita karaktera. Odisej je lukav i bezobziran političar koji ne preza ni od laži ni od prevare samo da postigne cilj. Njemu je svako sredstvo za postizanje cilja opravdano. Neoptolem je iskren i otvoren lik koji po svojoj prirodi ne može činiti zlo. On doduše popušta u prvi mah Odiseju jer ga je savladala čežnja za slavom, ali uskoro pokazuje svoju iskrenost i čestitost, vrline koje nosi u sebi. Filoktet je uporan u svojoj nepopustljivosti. U sukobu takva tri različita karaktera situacija se tako zaoštrava da je može razrešiti samo božanska intervencija. Poetičke odlike Sofoklovo shvatanje života zasniva se na religiji, i njenim mitovima. Osnovna obeležja njegove naivne, patrijarhalne pobožnosti su poštovanje bogova molitvom i žrtvama, verovanje u njihova otkrivenja u snovima i proročanstvima, izvršavanje njihovih naređenja. Njegovu religioznost odlikuje moralna strogost, koja se zasniva na poštovanju neprikosnovenosti autoriteta božanstva. Bogovi određuju šta je moralno, šta je pravedno. Time se vrši apsolutisanje božije volje čime se odriče samostalnost ljudskom mišljenju. Čovekova samostalnost, nezavisnost, podređena je teonomiji, božijim zakonima. Čovekovim životom upravlja iracionalna, tajanstvena sila, apsolutna moć bogova po svojoj neprozrivoj mudrosti. Čovek ne može da utiče na svoju sudbinu. Ona je nepronicljiva i nedokučiva. Pobuna protiv sudbine besmislena je. Bez ikakve subjektivne krivice Edip pada kao žrtva objektivnih dešavanja. Sofokle uči da čovek sve što mu bogovi dodele mora hrabro da podnosi. Izvor tragičnosti se međutim nalazi i u ljudskom karakteru: to je radikalni individualizam oličen u Ajantu suprotstavljen načelu umerenosti, koje zastupa Odisej; ili radikalni autokratizam Kreonta, koji je suprotstavljen sveobuhvatnom božanskom principu, koji predstavlja Antigona. Sofokle zagovara meru i skladnost poput Eshila, Platona i Aristotela. Junaci tragedije treba da deluju u skladu sa opštim, iskonskim principima i božanskim zakonima i da hrabro podnose sudbinu. Pesnik je svestan da u životu i pravednici stradaju, a rđe se izvlače. Sofoklu je u tragičkoj umetnosti Eshil bio uzor. Tematiku je preuzimao iz mita i Homerovih epopeja. Za razliku od Eshila, kod Sofokla bogovi nisu u prvom planu tragičke radnje. Osnovu tragičke radnje Sofoklovih tragedija čini slobodna ljudska volja. Radnja se pokreće delanjem, aktivnošću samih protagonista. U svojoj odlučnosti, svojom voljom tragički junaci idu do kraja prema ostvarenju zamisli. Kao primer može poslužiti stradanje Edipovo, koje nije posledica naslednog prokletstva već njegove istrajnosti da sve okolnosti ispita do kraja i dođe do istine, otkrivajući u sebi krivca i grešnika. Edip pokazuje izuzetnu odlučnost i volju da sve istraži, ispita sve okolnosti kako bi na kraju shvatio da se neumitnoj sudbini ne može izmaći. Sofoklovu tragediju obeležava karakter koji je psihološki osvetljen i motivisan. Sofokle će reći da on «prikazuje ljude onakve kakvi treba da budu, a Euripid onakve kakvi jesu. Sofoklovi junaci su oblikovani prema idealnim normama. To je kod Sofokla svesni postupak. Jačinu karaktera glavnog junaka naglašava postupkom uvođenja junaka sa crtama karaktera suprotne prirode: hrabroj i odlučnoj Antigoni suprotstavljena je plašljiva Ismena. Sofokle je prvi tragičar koji je uveo junakinje. Sofoklu se pripisuju određene pozorišne novine: uvođenje scenografije, trećeg glumca, povećanje hora od dvanaest na petnaest članova. Sofoklov hor ne utiče na radnju, on je samo pasivni posmatrač, radnju prati sa interesovanjem, a u svom sudu se ne uzdiže nad običnim ljudima. Značaj i uticaj Sofoklov pesnički rad predstavlja veliki korak napred u razvoju drame..[8] On je prebacio osnovu tragične radnje na čoveka i njegovo delovanje. U njegovim delima ne pokreće više radnju direktno božanstvo, nego slobodna ljudska volja. Zato on s mnogo više pažnje crta karaktere svojih likova i trudi se da im dâ što više ljudskih svojstava. Svojim pesničkim sposobnostima stvorio je monumentalne likove kao što su Edip, Antigona, Elektra i Filoktet. Sofoklovi junaci, upoređeni s Eshilovim, imaju mnogo složeniji i bogatiji duševni život. Veštim preplitanjem radnje i izmenama situacije Sofokle je u doživljaje svojih lica uneo mnogo više raznolikosti i dao potpunije crte njihovih karaktera. Snaga volje njegovih protagonista uvek je tako jaka da nikada ni časa ne oklevaju u svojim postupcima da bi sačuvali svoju čvrstu odluku. Da je pesnik svesno idealizovao svoje likove, dokazuje nam njegova izjava, a nju nam prenosi Aristotel, koji u Poetici kaže: `Sofokle reče da on prikazuje ljude kakvi treba da budu, a Euripid kakvi jesu`. Sofoklovi su, dakle, junaci likovi za kojima se treba povoditi, a Euripidovi slaba stvorenja poput tadašnjih savremenika sa svim njihovim strastima i manama. Svaka Sofoklova drama odlikuje se bogatstvom lica vrlo različita karaktera. Da bi što plastičnije ocrtao i što snažnije istakao karakter glavnoga junaka, pesnik uz glavnog junaka prikazuje i lice potpuno suprotnog karaktera: bojažljiva Ismena – odvažna Antigona, poslušna Hrizotemida – nepopustljiva i junačka Elektra, ljupka Tekmesa – tvrdoglav i grub Ajant, lukavi i verolomni Odisej – čestiti Neoptolem. Posebno velika pažnja posvećena je ženskim likovima. Uz herojske likove Antigonu i Elektru, prikazao je Sofokle i skromne žene Dejaniru i Tekmesu, koje se u svojim svojstvima približavaju običnim, pravim ženama. Sofokle je posebno voleo tzv. tragičnu ironiju, za koju je dobar primer dao u liku Klitemnestre u Elektri. Klitemnestra je pomislila da joj Orestova smrt osigurava duševni mir, i prerano se poveselila da se zauvek rešila straha od osvete, kad odjednom dolazi Orest koji je ubija. Dramska kompozicija Sofoklovih tragedija veoma je jasna. Na početku svake tragedije vidi se tačno izrađen plan ponašanja glavnog junaka koji svojom čvrstom voljom jamči da će do kraja izvršiti svoj zadatak. Dramska radnja čas raste čas se usporava, dok odjednom ne dođe do prekretnice nakon koje nastupa katastrofa koja raspliće čvor. Hor kod Sofokla nema onu ulogu koju je imao kod Eshila i ne iznosi, osim retko, pesnikove misli, kako je to kod Eshila. Pesme hora su uvek povezane s glavnom radnjom: one su skladan deo celine jer su kao neka pratnja glavne radnje. Kod Euripida su, naprotiv, horske pesme u slaboj vezi s glavnim sadržajem, pa bi često pojedina horska pesma mogla pristati svakoj tragediji. Kod Sofokla je hor predstavnik naroda: on teši, izmiruje, upućuje, prekoreva, odvraća. Često je hor potreban da svojom pesmom ispuni vreme dok se ne pojavi novo lice, tj. dok se glumac preobuče, a često je jedini slušalac monologa nekoga glumca. Jezik Sofoklov je lep, dikcija jasna, laka i gipka. Sve te osobitosti odaju vrsnog dramatičara. Uvođenjem trećeg glumca dao je on antičkoj tragediji konačan oblik. Uz povećanje hora na petnaest članova, treća mu je novina uvođenje scenografije, tj. pozorišnog slikarstva. Sofokle je ušao u svetsku književnost kao stvaralac monumentalnih likova.

Sofokle Antigona Tvrdi povez Sofokle je napisao ovu tragediju 442. ili 441. godine pre nove ere. U njoj se Antigona suprotstavlja Kreontu, odlučivši da prenebregne njegovu zabranu da sahrani brata Polinika, koji je udario na rodnu Tebu. Žena ustaje protiv muškarca, i protiv vladara. Usuđuje se, u ime večnih, božanskih zakona, da prekrši ljudske zakone sile i vlasti, zbog čega biva kažnjena. Ali još surovije će biti kažnjen njen sudija, čime se zatvara krug hibrisa, čovekovog prekoračenja određenih granica i njegovog zalaženja u božje atare, nakon čega sledi neminovna kazna. Mit koji je Sofokle (496-406 pre n.e) dramatizovao u “Antigoni” pripada krugu tebanskih legendi. Izdavanjem zapovesti da Polinik, Antigonin brat, ostane nesahranjen, Kreont, novi vladar Tebe, sledi atinski zakon koji ne dozvoljava pokop neprijatelja države. Porodica preminulog ima, međutim, obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar simbolično, kako to Antigona i čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Izvršavajući obavezu prema bogovima kojima pripada duša poginulog, ona krši Kreontovu zapovest. Tu počinje “Antigona”. Grčka tragedija doživljava procvat u petom veku pre nove ere -tad stvaraju Eshil, Sofokle i Euripid - a nastala je, po svemu sudeći, vek ranije, i to, po tumačenju i svedočenju Aristotela -iz ditiramba, horskih pesama u slavu boga Dionisa, razvojem pratećih „improvizacija`, odnosno pripovednih i dijaloških delova i odbacivanjem šaljivih govora. Sofokle (grč. Σοφοκλης) (rođen oko 496. p. n. e. na Kolonu Hipiju,[1][2] umro 406. p. n. e. u Atini),[1] je jedan od najznačajnijih predstavnika helenske tragedije, pored Eshila i Euripida. Sofokle je pravi predstavnik Periklovog vremena — razdoblja najvećeg procvata Atine kako u političkom i intelektualnom životu tako i u materijalnoj kulturi. Eshil je pesnik atinskog poleta u vremenu grčko-persijskih ratova kada se počela rađati atinska demokratija, Euripid je pesnik njene krize i burnog razdoblja peloponeskog rata, a Sofokle je pesnik atinskog procvata Periklovog doba, tzv. pentekontaetije. Rodio se oko 497. godine u Kolonu Hipiju, pokraj Atine, u imućnoj porodici.[1][4] Njegov otac, vlasnik radionice oružja, pobrinuo se da mu sin dobije muzičko i gimnastičko obrazovanje kakvo je onda bilo uobičajeno. Pesnikovo detinjstvo i mladost padaju u doba kada je besneo rat protiv Persijanaca, u doba kada je Atina polako postavljala temelje svojoj kasnijoj pomorskoj snazi. U tragičkoj umetnosti bio mu je uzor, a verovatno i učitelj, Eshil koji je, uzevši drugog glumca, stvorio dijalog i time pravu dramu. Sofokle se bavio i državnim poslovima, ali na tom polju nije pokazao naročite sposobnosti.[5] Tako je 443/2. bio jedan od helenotamija, tj. blagajnika savezničke blagajne. Dve godine nakon toga došlo je do rata s ostrvom Samosom (441—439). U tom ratu, nakon prikazivanja Antigone, izabran je Sofokle člana strateškog tima zajedno sa Periklom. Posle sicilijske katastrofe (413) bio je član komisije Desetorice savetnika, koja je 411. godine utrla put oligarhijskoj vlasti. Zbog toga se morao kasnije pred obnovljenom demokratijom braniti. Osim toga bio je i sveštenik Amina i Helona, demona isceljivanja. Odtale izvire njegova ljubav prema religiji koja, uz veru u snagu čoveka, čini osnovne karakteristike njegovog pogleda na svet. Godine 468. odneo je prvu nagradu u dramskim takmičenjima: pobedio je Eshila koji otada preuzima trećeg glumca i još neke novine u drami.[1][6] Sofokle se družio s mnogim književnicima i umetnicima onoga vremena, pa se sprijateljio i s Herodotom. Kao što je i sam uticao na starijega Eshila, tako je i na njega uticao mlađi Euripid. Sofokle je umro 406. godine. Posle smrti bio je uvršten u heroje (pod imenom Deksion — onaj koji dočekuje, jer je boga Asklepija poštovao i dočekivao u svojoj kući), a po odluci atinskog demosa prinosile su mu se svake godine na grobu žrtve. Sačuvane drame Sofokle je napisao oko 130 drama, od kojih je 114 poznato po imenu. Sačuvalo se sedam tragedija koje u rukopisima dolaze ovim redom: Ajant, Elektra, Kralj Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke, Filoktet.[7] Godine 1911. nađen je na jednom egipatskom papirusu najveći deo njegove satirske igre Tragači (Ἰχνευταί, oko 440. god.). Pored toga što je uveo trećega glumca, povećao je Sofokle i broj lica u horu sa dvanaest na petnaest. Ajant Ajant priprema samoubistvo Drama Ajant (Αἴας, 466. god.) najverovatnije je najstarija od sačuvanih Sofoklovih tragedija, s obzirom na to da je najsličnija Eshilovim tragedijama. Ajant se nadao da će njemu kao najjačem grčkom junaku pod Trojom nakon Ahilejeve smrti pripasti Ahilejevo oružje. No presudom ahejskih vojskovođa oružje je dodeljeno Odiseju. U velikoj gorčini zbog povređene časti plane Ajant gnevom i odluči da ubije Agamemnona, Menelaja i druge koji su dosudili oružje Odiseju. Boginja Atena mu u nastupu besa pomuti um te on pokolje stoku umesto sudija. Kad je došao svesti, vidi da se osramotio, pa očajan i duboko postiđen odluči da se ubije jer mu je život izgubio svaku vrednost. Hor i Ajantova supruga Tekmesa uzalud pokušavaju da ga umire. Ajant se oprašta sa sinčićem Eurisakom i u dvoličnom govoru vara ženu i hor govoreći im da će ih poslušati, ali da će prvo na moru isprati krv i očistiti se od pokolja. Na obali se oprašta u snažnom monologu od života i zavičaja i baca se na mač. Tekmesa i hor nađu Ajanta mrtvog. Njegov brat Teukro hoće da ga sahrani, ali mu to brane Menelaj i Agamemnon. Odisej se zauzima za Ajanta. Drama se završava prizorom u kojem Teukro, Tekmesa i Ajantovi prijatelji spremaju sahranu. Drama obrađuje tragičnu sudbinu snažnog individualizma, u strasnoj, nesalomljivoj i besprekornoj herojskoj ličnosti. Ajant je surov ali iskren ratnik koji se u svom radu uvek upravlja osećajem časti. On je u svojoj tvrdoglavosti i preteranom samopouzdanju otišao predaleko, te njegov ponos prelazi u oholost. U takvom stanju izgubio je duševnu snagu i sposobnost da se obuzda. Elektra Detaljnije: Elektra (Sofoklo) Elektra i Orest, iz Priča grčkih tragičara, Alfred Church, 1897 U drami Elektra (Ἠλέκτρα, između 430. i 420. godine) pesnik obrađuje istu temu kao i Eshil u Hoeforama, tj. smrt Klitemnestre i Egista, koje je ubio Orest, osvećujući ubistvo svoga oca Agamemnona. Orest dolazi pred kraljevski dvor u Mikeni s vernim prijateljem Piladom i starim učiteljem kome je, nakon Agamemnonova ubistva, Elektra predala malog brata Oresta, da ga spasi od sigurne smrti koja mu je pretila od majke i Egista. Stari učitelj odveo je Oresta u Fokidu kralju Strofiju, Piladovom ocu, koji ga je rado primio. Na Elektrin poziv vratio se Orest kući da se po Apolonovom nalogu osveti ubicama svoga oca. Starog učitelja šalje Orest preobučenog kao tuđinca u dvor da javi Klitemnestri i Egistu da je Orest poginuo. Dotle odlazi Orest s Piladom na očev grob da prinese žrtvu i zamoli mrtva oca za pomoć. Iz dvora izlazi Elektra, žali se na grubo ponašanje svoje majke i Egista i moli bogove za osvetu. Hor, sastavljen od njenih prijateljiica, teši je u teškom bolu. Tada iz dvora izlazi Elektrina sestra Hrizotemida koju je majka, uplašena snom, poslala sa žrtvom na Agamemnonov grob. Elektra moli sestru da ne prinosi žrtvu jer će uvrediti mrtvog oca, već da se na grobu pomoli za osvetu. Dolazi Klitemnestra, koja oštro grdi Elektru i moli Apolona da odvrati od nje nesreću, jer se još uvek boji svoga sna. Učitelj obaveštava Klitemnestru o Orestovoj smrti; ona se raduje jer se nada da će biti slobodna od osvete. Klitemnestra odlazi s učiteljem u dvor, a Hrizotemida se vraća s veselom vešću da se Orest vratio, jer je na očevom grobu videla svežu žrtvu i uvojak kose. Njena radost prestaje kad joj Elektra otkriva najnoviju vest o Orestovoj smrti. Sada Elektra odlučuje da se sama osveti za očevo ubistvo i poziva sestru da joj u tome pomogne. Hrizotemida odbija pomoć jer se boji. Dolaze Orest i Pilad; Orest drži urnu s tobožnjim pepelom mrtva Oresta. Elektra počne da jadikuje, a Orestu bude žao sestre, te joj se otkriva. Presrećna Elektra grli brata, ali ih stari učitelj opominje na oprez. Svi ulaze u dvor, ali Elektra brzo izlazi i pazi da ne bane iznenada Egist koji je bio odsutan. Iz kuće se čuju Klitemnestrini jauci. Orest je ubio majku i izašao iz dvora. Eto i Egista. Kad on čuje za Orestovu smrt, zahteva da mu se donese njegovo telo. Egist dolazi do pokrivena Klitemnestrina tela, otkriva ga i odmah shvata da je i njemu kucnuo poslednji čas. Orest vodi Egista, u dvor da ga ubije na onome mestu gde je on ubio njegova oca Agamemnona. U obradi ovoga motiva Sofokle se nmogo udaljio od Eshila. Kod Eshila se sukobljuje očinsko pravo s majčinskim, a Sofokle stoji potpuno na stajalištu očinskog prava. Kod Eshila Orest se koleba i nakon osvete progone ga Erinije, a kod Sofokla on izvršava osvetu bez oklevanja. On ne oseća grižu savesti i ne progone ga Erinije. Elektra je kod Eshila sporedno lice, a kod Sofokla glavno. Sofokle je Elektri dao gotovo iste karakteristike kao Antigoni. Elektra je herojski lik koji svesno odabire trpnju. Do pojave brata Oresta ona je jedini nosilac protesta protiv gospodstva svoje majke i Egista. Kad čuje za bratovljevu smrt, odlučuje žrtvovati svoj život samo da izvrši delo osvete. Njen lik je još jače istaknut time što joj je suprotstavljen lik njene krotke, bojažljive i majci poslušne sestre Hrizotemide, koja je vrlo slična Ismeni u Antigoni. Osim toga, Klitemnestrin lik nema one tragičke veličine kao kod Eshila. Sofokle je u svojoj drami pojačao odbojne crte Klitemnestrinog karaktera. Kralj Edip Detaljnije: Kralj Edip Antigona izvodi slepog Edipa iz Tebe, Šarl Žalaber, Muzej lepih umetnosti u Marselju Tragedija Kralj Edip (Οἰδίπoυς τύραννoς, 430. god.) ne obrađuje kao neposrednu temu Edipov zločin, nego njegovo postepeno razotkrivanje samoga sebe. U Tebi hara kuga, a mnoštvo tebanskog naroda sedi na stepenicama žrtvenika pred kraljevskim dvorom i čeka Edipa da ga zamoli da grad spasi te nevolje. Dolazi Edip i kaže narodu da je poslao šuraka Kreonta u Delfe da pita proročište za savet. Kreont saopštava da će kuga prestati ako se pronađe, kazni i iz zemlje protera ubica kralja Laja. Tebanski starci, koji sačinjavaju hor, savetuju Edipa da za savet pita vrača Tiresiju, ali vrač neće da oda ubicu. Edip se razgnevi i optuži vrača da je sigurno u vezi s ubicom. Gnevan Tiresija označava kao ubicu Edipa koji misli da se vrač tako dogovorio sa Kreontom, jer se taj želi domoći prestola. Kreont se pokušava opravdati, ali pritom dolazi do svađe između njega i Edipa. Sada se pojavljuje Jokasta koja umiruje kralja govoreći mu da se ne boji vračeva proroštva jer se nije ispunilo ni proroštvo da će Laj poginuti od sina; ubili su ga, naime, na raskršću razbojnici, a sin je bio izložen nakon poroda. Edip se sada seti da je i on ubio nekoga na raskršću, ali misli da to nije bio taj kad se već tvrdi da su ga ubili razbojnici. Da se o tome uveri, šalje po pastira koji je jedini od tadašnje Lajeve pratnje ostao živ. Uto stiže iz Korinta glasnik koji Edipu javlja za smrt njegova oca Poliba, a narod traži da im Edip bude kralj. To Edip odbija bojeći se proroštva da se ne bi oženio majkom, Polibovom ženom. Glasnik ga umiruje govoreći mu da je njegov strah neopravdan jer ionako nije Polibov sin. Na Edipovo pitanje odakle to zna, odgovorio je glasnik da ga je on lično primio na Kiteronu od Lajevog pastira kad su ga hteli izložiti. Taj je pastir onaj isti po kojega je poslao Edip. Jokasta shvati strašnu istinu i bez reči odlazi u dvor. Pojavljuje se i pastir koji nikako neće da odgovori na Edipova pitanja, ali konačno pritisnut Edipovim pretnjama izjavljuje da je Edip, sin Lajev i Jokastin, ubica svoga oca i suprug vlastite majke. Edip izvan sebe od boli odlazi u dvor. Uskoro sluga javlja da se Jokasta obesila, a Edip sam sebe oslepio. Slepi Edip izlazi iz dvora i moli Kreonta da se pobrine za njegove kćerke (Antigonu i Ismenu), a sinovi (Eteokle i Polinik) će se lako snaći. Edip se vrlo ganutljivo oprašta s kćerkama, a Kreonta moli da ga otpremi iz zemlje. Kreont pristaje na to, ali prvo želi za savet da pita proročište u Delfima. Hor završava tragediju opomenom da nikoga ne treba smatrati pre smrti srećnim. Kralj Edip se uz Antigonu smatra remek-delom Sofoklove dramske umetnosti. To je svakako najjače Sofoklovo delo. U Kralju Edipu ocrtao je pesnik tragičnu sudbinu istoga lica koje je i Eshil obradio u tebanskoj trilogiji (Laj, Edip, Sedmorica protiv Tebe). Dok je Eshil svoju radnju zasnovao na prokletstvu roda, tj. čitava tragika prikazana je kao nasledstvo krivice, Sofokle je usredsredio svu dramsku radnju na ličnu Edipovu sudbinu. Edip upotrebljava svu snagu svoje volje i oštroumnosti da pronađe i kazni Lajevog ubicu i tako spasi Tebu od nevolje. U upornoj istrazi dolazi do strašne spoznaje. Sofokle je majstorski ocrtao kako postepeno ali sigurno izlazi na videlo strašna istina. Iako je Edip pritisnut dubokom patnjom i strašnom moralnom brigom, on ipak nije klonuo, nego i tada pokazuje veliku snagu i svest, jer mirno prima na sebe svoju gorku sudbinu. Jokasta pokušava da potkopa veru u proročanstva, ali delfijski Apolon preko Tiresije izlazi kao pobednik. Ta pesnikova tragedija nam kazuje kako je ljudska mudrost ograničena i sreća promenljiva, dok nasuprot tome stoji božansko sveznanje. Čitavom tragedijom provlači se slavljenje delfijskog proročišta, koje se u ono doba, pod uticajem sofistike, sve više napadalo. Kralj Edip je zapravo apologija delfijske religije. Antigona Detaljnije: Antigona (tragedija) Antigona i Polinikovo telo Sadržaj Antigone (Ἀντιγόνη, 441. god.) uzet je iz tebanske priče. Antigona je zapravo nastavak Eshilove drame Sedmorica protiv Tebe. Antigona, kćerka Edipova, poziva sestru Ismenu i saopštava joj da je novi tebanski kralj Kreont zabranio da se sahrani njihov brat Polinik jer se borio protiv Tebe, dok je Eteokle koji se borio za grad dostojno sahranjen. Ona je čvrsto odlučila da sahrani brata, a Ismena pokušava da je od toga odvrati jer je određena smrtna kazna za onoga ko sahrani Polinikovo telo. No Ismena ne uspeva da odvrati sestru od njene čvrste odluke. Dok Antigona ide da ostvari svoju odluku, ulazi hor tebanskih staraca i peva veselu pesmu od radosti što je pobeđeni neprijatelj ostavio Tebu. Dolazi Kreont i ponavlja starcima svoju zabranu i traži od njih da mu budu u pomoći. Uto stiže jedan od stražara koje je Kreont odredio da čuvaju mrtvo Polinikovo telo i javlja da je neko sahranio Polinika. Kreont preti stražaru smrću ako ne dovede krivca. Uskoro stražar dovodi Antigonu koja je bila uhvaćena kako ponovo vrši simboličku sahranu, posipajući bratovljevo telo zemljom. Strašan vetar i stražari skinuli su zemlju kojom je Antigona već jedanput posipala bratovo telo. Antigona bez straha priznaje svoje delo i uvereno brani pravednost svoga postupka pozivajući se na krvno srodstvo i nepisane `božanske` zakone koji vrede više od onih koje su ljudi stvorili. Kad Ismena vidi da joj je sestra izgubljena, spremna je i ona snositi sestrinu sudbinu, ali Antigona to odbija. Kreont stavlja devojke pod stražu, a hor peva pesmu o žalosnoj sudbini labdakidske kraljevske kuće. Hemon, Kreontov sin i Antigonin verenik, doznaje za njeno delo pa odlazi ocu i upozorava ga da su simpatije tebanskog naroda na Antigoninoj strani. No Kreont ne popušta, i nakon oštrog sukoba Hemon odlazi besan, te Kreont određuje da se Ismena pusti, a Antigona živa sahrani u kamenoj grobnici. Hor slavi ljubav, Antigona polazi u grob žaleći što mora mlada i neudata umreti, ali je potpuno uverena da je postupila pobožno. Slepi vrač Tiresija objavljuje Kreontu da su bogovi na njega ljuti i proriče mu strašne muke ako ne sahrani Polinika i oslobodi Antigonu. Kreontov otpor je slomljen. On se boji Tiresijinih reči i zato sada žuri da sahrani Polinika i oslobodi Antigonu, ali je već kasno. Iz glasnikovih reči, upućenih horu i Kreontovoj ženi Euridici, saznajemo da se Antigona obesila u grobnici, a Hemon se na očeve oči probo mačem i izdahnuo kraj tela svoje mrtve verenice. Vraća se Kreont s mrtvim telom svoga sina i saznaje da mu se žena Euridika ubila proklinjući ga kao ubicu njihovog deteta – Hemona. Tragediju završava hor opomenom da se ne smeju vređati božanski zakoni. Predmet u Antigoni je tragična sudbina autokratske zaslepljenosti: Kreontovo naređenje sukobljava se sa opštim zakonom zasnovanim na ljudskoj prirodi. Antigona svesno ustaje protiv sile koja gazi osnovne ljudske principe na kojima se temelji društveni poredak i domovina, i bez straha od smrti ispunjava svoju dužnost prema mrtvom bratu. Ona je kažnjena smrću, a Kreont, s čijim se naređenjem niko ne slaže, izgleda samo načas pobednik, ali se uskoro pojavljuje kao slomljeni, bedni vlastodržac koji je tvrdoglavošću i umnom zaslepljenošću razorio sreću svoje porodice. Kreont je nasilnik koji u apsolutnoj moći kao jedinom merilu države vidi svoju veličinu i vrednost. Za njega sve drugo ima vrednost samo ako služi njegovoj apsolutnoj moći. On je opijen vlašću te u uverenju da postupa pravo čini najveću nepravdu. Zato i propada i priznaje da se ogrešio o zakone koji zabranjuju vređanje mrtvih. Antigonina smrt je ujedno i njena pobeda koja uzrokuje i potpuni Kreontov poraz. Državne zakone treba poštovati, ali oni pre svega moraju biti takvi da ne vređaju dostojanstvo čoveka, a često mogu biti zastareli u odnosu na razvoj društva, pa ih onda treba promeniti i prilagoditi novom vremenu. Sofoklovi junaci u Antigoni su pravi ljudi s jasno izraženim individualnim karakterom. Njihovo delovanje potpuno zavisi od njihove slobodne volje. Edip na Kolonu Detaljnije: Edip na Kolonu Edip na Kolonu Tragediju Edip na Kolonu (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ, 406. god.) napisao je pesnik napisao u 90. godini života, a prikazao ju je nakon njegove smrti njegov istoimeni unuk 401. godine. U njoj se nastavlja Kralj Edip, dok se u Antigoni nastavlja Edip na Kolonu. Međutim, ove tri tragedije nisu činile trilogiju. Drama se zbiva u pesnikovom rodnom mestu. U gaju Eumenida nalazi se ulaz u podzemni svet. Ovamo dolazi iz Tebe prognani Edip u pratnji kćerke Antigone i seda na kamen u svetom gaju. Apolon je obećao Edipu da će u tom gaju napokon naći smirenje. Hor, sastavljen od kolon[potrebna odrednica]skih staraca, traži od Edipa da napusti sveto mesto i ode iz njihove zemlje. Na Antigoninu molbu ostavlja hor Edipa na miru. Po Edipovoj želji šalje hor po kralja Tezeja jer Edip želi da govori s njim. Pojavljuje se Ismena, druga Edipova kćerka, i javlja ocu da se njegov sin Polinik, svrgnut s vlasti u Tebi od brata Eteokla, sprema s velikom vojskom na svoj rodni grad Tebu. Proročište je odredilo pobedu onome uz koga bude Edip. Zato će k njemu doći Kreont da ga privoli da se vrati u Tebu i tako sačuva Eteoklovu vlast. No Edip neće da pomaže onima koji su ga svojevremeno proterali iz Tebe, ali se boji da će Kreont upotrebiti silu, pa zato traži zaštitu Atinjana. Kad je došao Tezej, atinski kralj, moli ga Edip za zaštitu, a kao nadoknadu obećava mu svoje mrtvo telo koje će štititi Atinu od neprijatelja. Tezej mu obećava svoju zaštitu, a hor peva prekrasnu pesmu u kojoj Sofokle slavi lepotu rodnog mesta Kolona. Dolazi i Kreont. Edip odbija da pođe s njim, a Kreont mu otima njegove kćerke i preti da će i njega na silu odvesti sa sobom. Na poziv hora dolazi kralj Tezej te izbavlja devojke i štiti Edipa. Uto se pojavljuje Polinik i moli oca da pođe s njegovom vojskom protiv Tebe. Edip proklinje sina i proriče sigurnu smrt i njemu i njegovom bratu Eteoklu. Polinik ne odustaje od svog poduhvata i moli sestru Antigonu da ga sahrani ako pogine u borbi. Polinik odlazi i u taj čas se čuje grmljavina. To je bio znak za Edipa da mu je došao čas konačnog smirenja. On se udaljuje s kćerkama i Tezejem. Glasnik javlja da se Edip dirljivo oprostio s kćerkama i zamolio Tezeja da se pobrine za njih. Tada se začuo glas božji, devojke su se odstranile, a Tezej je ostao sam s Edipom koji je odjednom nestao. Hor teši devojke. Uto se vraća Tezej. Antigona ga moli da im pokaže očev grob, ali joj Tezej odgovara da mu je Edip rekao da se niko ne približava tom mestu i ujedno mu naredio da čuva tajnu njegove smrti, pa će zemlja biti uvek srećna. Na Antigoninu molbu obeća Tezej da će ih vratiti u Tebu, jer Antigona želi da spreči međusobnu borbu i smrt braće. Hor poziva Edipove kćerke da ne nariču više za nestalim ocem. Resnik je u toj drami ublažio tamnu sliku ljudske sudbine koju je ocrtao u Kralju Edipu. Slepi izgnanik Edip doživeo je u svojim patnjama pročišćenje i našao potpuno smirenje. Edip radosno i ponosno prima svoju sudbinu i hrabro podnosi sve udarce, nevolje i boli koje su mu više sile odredile. On je svestan da je počinio težak zločin u neznanju i zato se ne oseća krivim. U toj drami proslavio je Sofokle prosvetu svoga grada koja je oličena u pravednosti, moralnoj čistoći i čovekoljubivosti mitološkog atinskog kralja Tezeja. Pesnik je u ovoj drami prikazao junake svojih drugih tebanskih tragedija. Antigona je ovog puta nežna kćerka, verna pratilja slepoga oca, puna ljubavi i osećanja. Ismena je takođe odana svome ocu, a Kreont sklon nasilju. Lirski delovi tragedije ne zaostaju nimalo za onima u ranijim pesnikovim delima. Posebno je lepa himna u čast Kolona, pesnikovog zavičaja. Ta drama je dokaz da je Sofoklo i u dubokoj starosti bio pun stvaralačke snage i svežine. Trahinjanke Heraklovo telo na lomači, gravura iz 1546, Hans Zebal Beham (1500-1550) U drami Trahinjanke (Tραχίνιαι, između 450. i 440. god.) obrađuje pesnik nehotičan zločin Dejanire, žene Heraklove. Radnja se zbiva u Tesaliji pred dvorom kralja Keika kod kojega boravi Heraklova supruga. Ona se žali da već petnaest meseci nema nikakvog glasa od svoga muža. Nju teši hor, sastavljen od trahinskih devojaka. Dejanirina sluškinja joj savetuje da pošalje sina Hila u potragu za ocem. Hil otkriva majci da Herakle vojuje na Ehaliju, grad Euritov na Eubeji. Dejanira šalje sina Heraklu. Uto stiže Heraklov glasnik Liha i vodi zarobljenike među kojima se nalazi i lepa Jola, kćerka Euritova. Liha javlja Dejaniri da će se Herakle vratiti kad na Eubeji prinese pobednu žrtvu Zevsu. Dejanira je srećna, ali njenu sreću pomućuje glasnik koji joj priznaje da je Herakle razorio Ehaliju radi lepe Jole. Želeći da sačuva sebi ljubav muža, šalje Dejanira mužu košulju, natopljenu krvlju kentaura Nesa. No uskoro je zažalila zbog ovoga, jer je vunu koju je umočila u kentaurovu krv da njome natopi košulju izgrizao otrov. Ona sluti nesreću i spremna je umreti ako se nešto dogodi Heraklu. Vraća se Hil i javlja majci da je Herakla obuzela strašna bol kad je obukao košulju, i da ju je zato prokleo, a njima naredio da ga odvedu kući. Dejanira odlazi u dvor ne rekavši ništa. Prijatelji donose Herakla koji u strašnim bolovima traži ženu da je kazni. Sin Hil javlja da se ona ubila. Sada Herakle uvidi da je i njemu došao poslednji čas. Zevs mu je bio rekao da će ga ubiti neko ko je već mrtav. Proročanstvo se ispunjuje, jer mu je to osveta od kentaura Nesa, koga je Herakle ubio kad mu je mladu ženu Dejaniru prenosio preko reke. (Umirući kentaur savetovao je Dejaniri da uzme njegove krvi jer će time očuvati vernost muža.) Herakle moli sina da mu spremi lomaču. On to obećava, ali neće da je zapali svojom rukom. Tada još traži od sina da Jolu uzme za ženu. Na kraju nose Herakla na goru Etu da ga spale na lomači. U Trahinjankama prikazuje Sofokle sudbinu plemenite i verne Heraklove žene i tragičnu sudbinu nevernoga Herakla. Kad Dejanira sazna da joj je muž neveran, ona želi sačuvati njegovu ljubav, pa mu zato šalje košulju, natopljenju krvlju kentaura Nesa, jer joj je taj nekada rekao da će tako sačuvati ljubav muža. Kad je videla da ju je kentaur prevario, ispašta dobrovoljnom smrću svoj nehotični zločin. Herakle je neobuzdani muškarac koji vrši nasilja da zadovolji svoje strasti. On je grubi nasilnik koji ne pokazuje nimalo osećanja za vernu Dejanirinu ljubav ni u onom času kad saznaje da je zapravo nevina pogodena strašnom smrću. On se u taj čas brine samo za svoju ljubavnicu Jolu zbog koje je razorio i njen rodni grad. Trahinjanke zapravo obrađuju brak kao osnovni temelj ljudske zajednice. S jedne strane je verna i nežna žena koje nehotice ubija voljenoga muža i sebe, a s druge muž koji se potpuno prepustio strastima, pa svojim postupkom razara vernost i porodičnu sreću. Filoktet Filoktet, ulje na platnu, 1786-1788 Žan-Žermen Drue Sadržaj drame Filoktet (Φιλοκτήτης, 409. god) uzet je iz trojanskog ciklusa. Na pustom ostrvu Lemnosu živi već deset godina Filoktet, Peantov sin, koji ima luk i strele Heraklove, a dobio ih je na dar od Herakla kad je potpalio njegovu lomaču. Filokteta je ujela zmija, pa je bolnom vikom ispunjavao grčki tabor, a osim toga počela mu je rana zaudarati. Zato su ga Grci, polazeći na Troju, ostavili na Lemnosu. Međutim, proročište im je javilo da će Troju zauzeti Neoptolem, Ahilejev sin, pomoću Heraklova luka i strela zajedno s Filoktetom. Ako oni ne budu prisutni, Troja neće pasti. Stoga su od Troje došli na Lemnos Odisej i Neoptolem u pratnji mornara, koji čine hor, da Filokteta odvedu pod Troju. Kad stignu do pećine u kojoj boravi Filoktet, kaže Odisej Neoptolemu da će samo lukavstvom postići cilj, a posebno se treba čuvati Filoktetova luka i strela. Hor žali strašnu sudbinu Filoktetovu kome rana trune i zadaje teške boli. Odisej se sakriva jer se boji, a Neoptolem se sastaje s Filoktetom. Kad ovaj čuje da su došljaci Grci, spominje im svoju nesreću u koju su ga bacili Atrejevići i lukavi Odisej. Neoptolem, po Odisejevom uputstvu, vara Filokteta da su i njega uvredili pa se sada vraća kući jer ne želi više pomagati Atrejevićima u boju. Filoktet preklinje Neoptolema da i njega povede kući na svojoj lađi, što mu on i obećava. Kad su se spremali na polazak, zaboli Filokteta rana, te on načas gubi svest, ali čas pre poverava Neoptolemu na čuvanje luk i strele. Dok Filoktet spava, hor savetuje Neoptolemu da beži s lukom i strelama, ali on to odbija jer ga je Filoktetova nevolja toliko ganula da mu odluči reći pravu istinu. Kad je Filoktet od Neoptolema čuo svrhu njegovog dolaska, traži natrag luk i strele koje mu Neoptolem spremno vraća premda ga Odisej, koji se sada pojavljuje, odvraća od toga. I pored svih nagovaranja, Filoktet neće da s njima pode pod Troju. Uto se pojavljuje Herakle (deus ex machina). On kazuje Filoktetu konačnu odluku bogova: da mora otići pod Troju gde će i ranu izlečiti. Filoktet se rado pokorava božanskoj zapovesti. U toj drami pesnik obrađuje borbu izmedu intrige, laži i otvorene čestitosti. Predstavnik prve dve je lukavi Odisej, a treće pošteni Neoptolem. Filoktet gaji u sebi mržnju prema Atrejevićima i Odiseju koji su ga sramotno napustili, i zato neće nikako da popusti. Drama je sagrađena na sukobu tri različita karaktera. Odisej je lukav i bezobziran političar koji ne preza ni od laži ni od prevare samo da postigne cilj. Njemu je svako sredstvo za postizanje cilja opravdano. Neoptolem je iskren i otvoren lik koji po svojoj prirodi ne može činiti zlo. On doduše popušta u prvi mah Odiseju jer ga je savladala čežnja za slavom, ali uskoro pokazuje svoju iskrenost i čestitost, vrline koje nosi u sebi. Filoktet je uporan u svojoj nepopustljivosti. U sukobu takva tri različita karaktera situacija se tako zaoštrava da je može razrešiti samo božanska intervencija. Poetičke odlike Sofoklovo shvatanje života zasniva se na religiji, i njenim mitovima. Osnovna obeležja njegove naivne, patrijarhalne pobožnosti su poštovanje bogova molitvom i žrtvama, verovanje u njihova otkrivenja u snovima i proročanstvima, izvršavanje njihovih naređenja. Njegovu religioznost odlikuje moralna strogost, koja se zasniva na poštovanju neprikosnovenosti autoriteta božanstva. Bogovi određuju šta je moralno, šta je pravedno. Time se vrši apsolutisanje božije volje čime se odriče samostalnost ljudskom mišljenju. Čovekova samostalnost, nezavisnost, podređena je teonomiji, božijim zakonima. Čovekovim životom upravlja iracionalna, tajanstvena sila, apsolutna moć bogova po svojoj neprozrivoj mudrosti. Čovek ne može da utiče na svoju sudbinu. Ona je nepronicljiva i nedokučiva. Pobuna protiv sudbine besmislena je. Bez ikakve subjektivne krivice Edip pada kao žrtva objektivnih dešavanja. Sofokle uči da čovek sve što mu bogovi dodele mora hrabro da podnosi. Izvor tragičnosti se međutim nalazi i u ljudskom karakteru: to je radikalni individualizam oličen u Ajantu suprotstavljen načelu umerenosti, koje zastupa Odisej; ili radikalni autokratizam Kreonta, koji je suprotstavljen sveobuhvatnom božanskom principu, koji predstavlja Antigona. Sofokle zagovara meru i skladnost poput Eshila, Platona i Aristotela. Junaci tragedije treba da deluju u skladu sa opštim, iskonskim principima i božanskim zakonima i da hrabro podnose sudbinu. Pesnik je svestan da u životu i pravednici stradaju, a rđe se izvlače. Sofoklu je u tragičkoj umetnosti Eshil bio uzor. Tematiku je preuzimao iz mita i Homerovih epopeja. Za razliku od Eshila, kod Sofokla bogovi nisu u prvom planu tragičke radnje. Osnovu tragičke radnje Sofoklovih tragedija čini slobodna ljudska volja. Radnja se pokreće delanjem, aktivnošću samih protagonista. U svojoj odlučnosti, svojom voljom tragički junaci idu do kraja prema ostvarenju zamisli. Kao primer može poslužiti stradanje Edipovo, koje nije posledica naslednog prokletstva već njegove istrajnosti da sve okolnosti ispita do kraja i dođe do istine, otkrivajući u sebi krivca i grešnika. Edip pokazuje izuzetnu odlučnost i volju da sve istraži, ispita sve okolnosti kako bi na kraju shvatio da se neumitnoj sudbini ne može izmaći. Sofoklovu tragediju obeležava karakter koji je psihološki osvetljen i motivisan. Sofokle će reći da on «prikazuje ljude onakve kakvi treba da budu, a Euripid onakve kakvi jesu. Sofoklovi junaci su oblikovani prema idealnim normama. To je kod Sofokla svesni postupak. Jačinu karaktera glavnog junaka naglašava postupkom uvođenja junaka sa crtama karaktera suprotne prirode: hrabroj i odlučnoj Antigoni suprotstavljena je plašljiva Ismena. Sofokle je prvi tragičar koji je uveo junakinje. Sofoklu se pripisuju određene pozorišne novine: uvođenje scenografije, trećeg glumca, povećanje hora od dvanaest na petnaest članova. Sofoklov hor ne utiče na radnju, on je samo pasivni posmatrač, radnju prati sa interesovanjem, a u svom sudu se ne uzdiže nad običnim ljudima. Značaj i uticaj Sofoklov pesnički rad predstavlja veliki korak napred u razvoju drame..[8] On je prebacio osnovu tragične radnje na čoveka i njegovo delovanje. U njegovim delima ne pokreće više radnju direktno božanstvo, nego slobodna ljudska volja. Zato on s mnogo više pažnje crta karaktere svojih likova i trudi se da im dâ što više ljudskih svojstava. Svojim pesničkim sposobnostima stvorio je monumentalne likove kao što su Edip, Antigona, Elektra i Filoktet. Sofoklovi junaci, upoređeni s Eshilovim, imaju mnogo složeniji i bogatiji duševni život. Veštim preplitanjem radnje i izmenama situacije Sofokle je u doživljaje svojih lica uneo mnogo više raznolikosti i dao potpunije crte njihovih karaktera. Snaga volje njegovih protagonista uvek je tako jaka da nikada ni časa ne oklevaju u svojim postupcima da bi sačuvali svoju čvrstu odluku. Da je pesnik svesno idealizovao svoje likove, dokazuje nam njegova izjava, a nju nam prenosi Aristotel, koji u Poetici kaže: `Sofokle reče da on prikazuje ljude kakvi treba da budu, a Euripid kakvi jesu`. Sofoklovi su, dakle, junaci likovi za kojima se treba povoditi, a Euripidovi slaba stvorenja poput tadašnjih savremenika sa svim njihovim strastima i manama. Svaka Sofoklova drama odlikuje se bogatstvom lica vrlo različita karaktera. Da bi što plastičnije ocrtao i što snažnije istakao karakter glavnoga junaka, pesnik uz glavnog junaka prikazuje i lice potpuno suprotnog karaktera: bojažljiva Ismena – odvažna Antigona, poslušna Hrizotemida – nepopustljiva i junačka Elektra, ljupka Tekmesa – tvrdoglav i grub Ajant, lukavi i verolomni Odisej – čestiti Neoptolem. Posebno velika pažnja posvećena je ženskim likovima. Uz herojske likove Antigonu i Elektru, prikazao je Sofokle i skromne žene Dejaniru i Tekmesu, koje se u svojim svojstvima približavaju običnim, pravim ženama. Sofokle je posebno voleo tzv. tragičnu ironiju, za koju je dobar primer dao u liku Klitemnestre u Elektri. Klitemnestra je pomislila da joj Orestova smrt osigurava duševni mir, i prerano se poveselila da se zauvek rešila straha od osvete, kad odjednom dolazi Orest koji je ubija. Dramska kompozicija Sofoklovih tragedija veoma je jasna. Na početku svake tragedije vidi se tačno izrađen plan ponašanja glavnog junaka koji svojom čvrstom voljom jamči da će do kraja izvršiti svoj zadatak. Dramska radnja čas raste čas se usporava, dok odjednom ne dođe do prekretnice nakon koje nastupa katastrofa koja raspliće čvor. Hor kod Sofokla nema onu ulogu koju je imao kod Eshila i ne iznosi, osim retko, pesnikove misli, kako je to kod Eshila. Pesme hora su uvek povezane s glavnom radnjom: one su skladan deo celine jer su kao neka pratnja glavne radnje. Kod Euripida su, naprotiv, horske pesme u slaboj vezi s glavnim sadržajem, pa bi često pojedina horska pesma mogla pristati svakoj tragediji. Kod Sofokla je hor predstavnik naroda: on teši, izmiruje, upućuje, prekoreva, odvraća. Često je hor potreban da svojom pesmom ispuni vreme dok se ne pojavi novo lice, tj. dok se glumac preobuče, a često je jedini slušalac monologa nekoga glumca. Jezik Sofoklov je lep, dikcija jasna, laka i gipka. Sve te osobitosti odaju vrsnog dramatičara. Uvođenjem trećeg glumca dao je on antičkoj tragediji konačan oblik. Uz povećanje hora na petnaest članova, treća mu je novina uvođenje scenografije, tj. pozorišnog slikarstva. Sofokle je ušao u svetsku književnost kao stvaralac monumentalnih likova.

Kao na slikama ELEKTRA SOPHOKLES, Von F. W. SCHNEIDEWIN Berlin 1877 Софокле (грч. Σοφοκλης) (рођен око 496. п. н. е. на Колону Хипију,[1][2] умро 406. п. н. е. у Атини),[1] је један од најзначајнијих представника хеленске трагедије, поред Есхила и Еурипида.[3] Софокле Књижевност античка књижевност хеленска књижевност античка трагедија Садржај Биографија Уреди Софокле је прави представник Перикловог времена — раздобља највећег процвата Атине како у политичком и интелектуалном животу тако и у материјалној култури. Есхил је песник атинског полета у времену грчко-персијских ратова када се почела рађати атинска демократија, Еурипид је песник њене кризе и бурног раздобља пелопонеског рата, а Софокле је песник атинског процвата Перикловог доба, тзв. пентеконтаетије. Родио се око 497. године у Колону Хипију, покрај Атине, у имућној породици.[1][4] Његов отац, власник радионице оружја, побринуо се да му син добије музичко и гимнастичко образовање какво је онда било уобичајено. Песниково детињство и младост падају у доба када је беснео рат против Персијанаца, у доба када је Атина полако постављала темеље својој каснијој поморској снази. У трагичкој уметности био му је узор, а вероватно и учитељ, Есхил који је, узевши другог глумца, створио дијалог и тиме праву драму. Софокле се бавио и државним пословима, али на том пољу није показао нарочите способности.[5] Тако је 443/2. био један од хеленотамија, тј. благајника савезничке благајне. Две године након тога дошло је до рата с острвом Самосом (441—439). У том рату, након приказивања Антигоне, изабран је Софокле за члана стратешког тима заједно са Периклом. После сицилијанске катастрофе (413) био је члан комисије Десеторице саветника, која је 411. године утрла пут олигархијској власти. Због тога се морао касније пред обновљеном демократијом бранити. Осим тога био је и свештеник Амина и Хелона, демона исцељивања. Одатле извире његова љубав према религији која, уз веру у снагу човека, чини основне карактеристике његовог погледа на свет. Године 468. однео је прву награду у драмским такмичењима: победио је Есхила који отада преузима трећег глумца и још неке новине у драми.[1][6] Софокле се дружио с многим књижевницима и уметницима онога времена, па се спријатељио и с Херодотом. Као што је и сам утицао на старијега Есхила, тако је и на њега утицао млађи Еурипид. Софокле је умро 406. године. После смрти био је уврштен у хероје (под именом Дексион — онај који дочекује, јер је бога Асклепија поштовао и дочекивао у својој кући), а по одлуци атинског демоса приносиле су му се сваке године на гробу жртве. Сачуване драме Софокле је написао око 130 драма, од којих је 114 познато по имену. Сачувало се седам трагедија које у рукописима долазе овим редом: Ајант, Електра, Краљ Едип, Антигона, Едип на Колону, Трахињанке, Филоктет.[7] Године 1911. нађен је на једном египатском папирусу највећи део његове сатирске игре Трагачи (Ἰχνευταί, око 440. год.). Поред тога што је увео трећега глумца, повећао је Софокле и број лица у хору са дванаест на петнаест. Ајант Уреди Ajant priprema samoubistvo Драма Ајант (Αἴας, 466. год.) највероватније је најстарија од сачуваних Софоклових трагедија, с обзиром на то да је најсличнија Есхиловим трагедијама. Ајант се надао да ће њему као најјачем грчком јунаку под Тројом након Ахилејеве смрти припасти Ахилејево оружје. Но пресудом ахејских војсковођа оружје је додељено Одисеју. У великој горчини због повређене части плане Ајант гневом и одлучи да убије Агамемнона, Менелаја и друге који су досудили оружје Одисеју. Богиња Атена му у наступу беса помути ум те он покоље стоку уместо судија. Кад је дошао свести, види да се осрамотио, па очајан и дубоко постиђен одлучи да се убије јер му је живот изгубио сваку вредност. Хор и Ајантова супруга Текмеса узалуд покушавају да га умире. Ајант се опрашта са синчићем Еурисаком и у дволичном говору вара жену и хор говорећи им да ће их послушати, али да ће прво на мору испрати крв и очистити се од покоља. На обали се опрашта у снажном монологу од живота и завичаја и баца се на мач. Текмеса и хор нађу Ајанта мртвог. Његов брат Теукро хоће да га сахрани, али му то бране Менелај и Агамемнон. Одисеј се заузима за Ајанта. Драма се завршава призором у којем Теукро, Текмеса и Ајантови пријатељи спремају сахрану. Драма обрађује трагичну судбину снажног индивидуализма, у страсној, несаломљивој и беспрекорној херојској личности. Ајант је суров али искрен ратник који се у свом раду увек управља осећајем части. Он је у својој тврдоглавости и претераном самопоуздању отишао предалеко, те његов понос прелази у охолост. У таквом стању изгубио је душевну снагу и способност да се обузда. Електра Уреди Главни чланак: Електра (Софокло) Електра и Орест, из Прича грчких трагичара, Алфред Цхурцх, 1897 У драми Електра (Ἠλέκτρα, између 430. и 420. године) песник обрађује исту тему као и Есхил у Хоефорама, тј. смрт Клитемнестре и Егиста, које је убио Орест, освећујући убиство свога оца Агамемнона. Орест долази пред краљевски двор у Микени с верним пријатељем Пиладом и старим учитељем коме је, након Агамемнонова убиства, Електра предала малог брата Ореста, да га спаси од сигурне смрти која му је претила од мајке и Егиста. Стари учитељ одвео је Ореста у Фокиду краљу Строфију, Пиладовом оцу, који га је радо примио. На Електрин позив вратио се Орест кући да се по Аполоновом налогу освети убицама свога оца. Старог учитеља шаље Орест преобученог као туђинца у двор да јави Клитемнестри и Егисту да је Орест погинуо. Дотле одлази Орест с Пиладом на очев гроб да принесе жртву и замоли мртва оца за помоћ. Из двора излази Електра, жали се на грубо понашање своје мајке и Егиста и моли богове за освету. Хор, састављен од њених пријатељица, теши је у тешком болу. Тада из двора излази Електрина сестра Хризотемида коју је мајка, уплашена сном, послала са жртвом на Агамемнонов гроб. Електра моли сестру да не приноси жртву јер ће увредити мртвог оца, већ да се на гробу помоли за освету. Долази Клитемнестра, која оштро грди Електру и моли Аполона да одврати од ње несрећу, јер се још увек боји свога сна. Учитељ обавештава Клитемнестру о Орестовој смрти; она се радује јер се нада да ће бити слободна од освете. Клитемнестра одлази с учитељем у двор, а Хризотемида се враћа с веселом вешћу да се Орест вратио, јер је на очевом гробу видела свежу жртву и увојак косе. Њена радост престаје кад јој Електра открива најновију вест о Орестовој смрти. Сада Електра одлучује да се сама освети за очево убиство и позива сестру да јој у томе помогне. Хризотемида одбија помоћ јер се боји. Долазе Орест и Пилад; Орест држи урну с тобожњим пепелом мртва Ореста. Електра почне да јадикује, а Оресту буде жао сестре, те јој се открива. Пресрећна Електра грли брата, али их стари учитељ опомиње на опрез. Сви улазе у двор, али Електра брзо излази и пази да не бане изненада Егист који је био одсутан. Из куће се чују Клитемнестрини јауци. Орест је убио мајку и изашао из двора. Ето и Егиста. Кад он чује за Орестову смрт, захтева да му се донесе његово тело. Егист долази до покривена Клитемнестрина тела, открива га и одмах схвата да је и њему куцнуо последњи час. Орест води Егиста, у двор да га убије на ономе месту где је он убио његова оца Агамемнона. У обради овога мотива Софокле се много удаљио од Есхила. Код Есхила се сукобљује очинско право с мајчинским, а Софокле стоји потпуно на стајалишту очинског права. Код Есхила Орест се колеба и након освете прогоне га Ериније, а код Софокла он извршава освету без оклевања. Он не осећа грижу савести и не прогоне га Ериније. Електра је код Есхила споредно лице, а код Софокла главно. Софокле је Електри дао готово исте карактеристике као Антигони. Електра је херојски лик који свесно одабире трпњу. До појаве брата Ореста она је једини носилац протеста против господства своје мајке и Егиста. Кад чује за братовљеву смрт, одлучује жртвовати свој живот само да изврши дело освете. Њен лик је још јаче истакнут тиме што јој је супротстављен лик њене кротке, бојажљиве и мајци послушне сестре Хризотемиде, која је врло слична Исмени у Антигони. Осим тога, Клитемнестрин лик нема оне трагичке величине као код Есхила. Софокле је у својој драми појачао одбојне црте Клитемнестриног карактера. Краљ Едип Уреди Главни чланак: Краљ Едип Антигона изводи слепог Едипа из Тебе, Шарл Жалабер, Музеј лепих уметности у Марсељu Трагедија Краљ Едип (Οἰδίπoυς τύραννoς, 430. год.) не обрађује као непосредну тему Едипов злочин, него његово постепено разоткривање самога себе. У Теби хара куга, а мноштво тебанског народа седи на степеницама жртвеника пред краљевским двором и чека Едипа да га замоли да град спаси те невоље. Долази Едип и каже народу да је послао шурака Креонта у Делфе да пита пророчиште за савет. Креонт саопштава да ће куга престати ако се пронађе, казни и из земље протера убица краља Лаја. Тебански старци, који сачињавају хор, саветују Едипа да за савет пита врача Тиресију, али врач неће да ода убицу. Едип се разгневи и оптужи врача да је сигурно у вези с убицом. Гневан Тиресија означава као убицу Едипа који мисли да се врач тако договорио са Креонтом, јер се тај жели домоћи престола. Креонт се покушава оправдати, али притом долази до свађе између њега и Едипа. Сада се појављује Јокаста која умирује краља говорећи му да се не боји врачевог пророчанства јер се није испунило ни пророчанство да ће Лај погинути од сина; убили су га, наиме, на раскршћу разбојници, а син је био изложен након порода. Едип се сада сети да је и он убио некога на раскршћу, али мисли да то није био тај кад се већ тврди да су га убили разбојници. Да се о томе увери, шаље по пастира који је једини од тадашње Лајеве пратње остао жив. Уто стиже из Коринта гласник који Едипу јавља за смрт његова оца Полиба, а народ тражи да им Едип буде краљ. То Едип одбија бојећи се пророчанства да се не би оженио мајком, Полибовом женом. Гласник га умирује говорећи му да је његов страх неоправдан јер ионако није Полибов син. На Едипово питање одакле то зна, одговорио је гласник да га је он лично примио на Китерону од Лајевог пастира кад су га хтели изложити. Тај је пастир онај исти по којега је послао Едип. Јокаста схвати страшну истину и без речи одлази у двор. Појављује се и пастир који никако неће да одговори на Едипова питања, али коначно притиснут Едиповим претњама изјављује да је Едип, син Лајев и Јокастин, убица свога оца и супруг властите мајке. Едип изван себе од боли одлази у двор. Ускоро слуга јавља да се Јокаста обесила, а Едип сам себе ослепио. Слепи Едип излази из двора и моли Креонта да се побрине за његове кћерке (Антигону и Исмену), а синови (Етеокле и Полиник) ће се лако снаћи. Едип се врло ганутљиво опрашта с кћеркама, а Креонта моли да га отпреми из земље. Креонт пристаје на то, али прво жели за савет да пита пророчиште у Делфима. Хор завршава трагедију опоменом да никога не треба сматрати пре смрти срећним. Краљ Едип се уз Антигону сматра ремек-делом Софоклове драмске уметности. То је свакако најјаче Софоклово дело. У Краљу Едипу оцртао је песник трагичну судбину истога лица које је и Есхил обрадио у тебанској трилогији (Лај, Едип, Седморица против Тебе). Док је Есхил своју радњу засновао на проклетству рода, тј. читава трагика приказана је као наследство кривице, Софокле је усредсредио сву драмску радњу на личну Едипову судбину. Едип употребљава сву снагу своје воље и оштроумности да пронађе и казни Лајевог убицу и тако спаси Тебу од невоље. У упорној истрази долази до страшне спознаје. Софокле је мајсторски оцртао како постепено али сигурно излази на видело страшна истина. Иако је Едип притиснут дубоком патњом и страшном моралном бригом, он ипак није клонуо, него и тада показује велику снагу и свест, јер мирно прима на себе своју горку судбину. Јокаста покушава да поткопа веру у пророчанства, али делфијски Аполон преко Тиресије излази као победник. Та песникова трагедија нам казује како је људска мудрост ограничена и срећа променљива, док насупрот томе стоји божанско свезнање. Читавом трагедијом провлачи се слављење делфијског пророчишта, које се у оно доба, под утицајем софистике, све више нападало. Краљ Едип је заправо апологија делфијске религије. Антигона Уреди Главни чланак: Антигона (трагедија) Антигона и Полиниково тело Садржај Антигоне (Ἀντιγόνη, 441. год.) узет је из тебанске приче. Антигона је заправо наставак Есхилове драме Седморица против Тебе. Антигона, кћерка Едипова, позива сестру Исмену и саопштава јој да је нови тебански краљ Креонт забранио да се сахрани њихов брат Полиник јер се борио против Тебе, док је Етеокле који се борио за град достојно сахрањен. Она је чврсто одлучила да сахрани брата, а Исмена покушава да је од тога одврати јер је одређена смртна казна за онога ко сахрани Полиниково тело. Но Исмена не успева да одврати сестру од њене чврсте одлуке. Док Антигона иде да оствари своју одлуку, улази хор тебанских стараца и пева веселу песму од радости што је побеђени непријатељ оставио Тебу. Долази Креонт и понавља старцима своју забрану и тражи од њих да му буду у помоћи. Уто стиже један од стражара које је Креонт одредио да чувају мртво Полиниково тело и јавља да је неко сахранио Полиника. Креонт прети стражару смрћу ако не доведе кривца. Ускоро стражар доводи Антигону која је била ухваћена како поново врши симболичку сахрану, посипајући братовљево тело земљом. Страшан ветар и стражари скинули су земљу којом је Антигона већ једанпут посипала братово тело. Антигона без страха признаје своје дело и уверено брани праведност свога поступка позивајући се на крвно сродство и неписане `божанске` законе који вреде више од оних које су људи створили. Кад Исмена види да јој је сестра изгубљена, спремна је и она сносити сестрину судбину, али Антигона то одбија. Креонт ставља девојке под стражу, а хор пева песму о жалосној судбини лабдакидске краљевске куће. Хемон, Креонтов син и Антигонин вереник, дознаје за њено дело па одлази оцу и упозорава га да су симпатије тебанског народа на Антигониној страни. Но Креонт не попушта, и након оштрог сукоба Хемон одлази бесан, те Креонт одређује да се Исмена пусти, а Антигона жива сахрани у каменој гробници. Хор слави љубав, Антигона полази у гроб жалећи што мора млада и неудата умрети, али је потпуно уверена да је поступила побожно. Слепи врач Тиресија објављује Креонту да су богови на њега љути и прориче му страшне муке ако не сахрани Полиника и ослободи Антигону. Креонтов отпор је сломљен. Он се боји Тиресијиних речи и зато сада жури да сахрани Полиника и ослободи Антигону, али је већ касно. Из гласникових речи, упућених хору и Креонтовој жени Еуридици, сазнајемо да се Антигона обесила у гробници, а Хемон се на очеве очи пробо мачем и издахнуо крај тела своје мртве веренице. Враћа се Креонт с мртвим телом свога сина и сазнаје да му се жена Еуридика убила проклињући га као убицу њиховог детета – Хемона. Трагедију завршава хор опоменом да се не смеју вређати божански закони. Предмет у Антигони је трагична судбина аутократске заслепљености: Креонтово наређење сукобљава се са општим законом заснованим на људској природи. Антигона свесно устаје против силе која гази основне људске принципе на којима се темељи друштвени поредак и домовина, и без страха од смрти испуњава своју дужност према мртвом брату. Она је кажњена смрћу, а Креонт, с чијим се наређењем нико не слаже, изгледа само начас победник, али се ускоро појављује као сломљени, бедни властодржац који је тврдоглавошћу и умном заслепљеношћу разорио срећу своје породице. Креонт је насилник који у апсолутној моћи као једином мерилу државе види своју величину и вредност. За њега све друго има вредност само ако служи његовој апсолутној моћи. Он је опијен влашћу те у уверењу да поступа право чини највећу неправду. Зато и пропада и признаје да се огрешио о законе који забрањују вређање мртвих. Антигонина смрт је уједно и њена победа која узрокује и потпуни Креонтов пораз. Државне законе треба поштовати, али они пре свега морају бити такви да не вређају достојанство човека, а често могу бити застарели у односу на развој друштва, па их онда треба променити и прилагодити новом времену. Софоклови јунаци у Антигони су прави људи с јасно израженим индивидуалним карактером. Њихово деловање потпуно зависи од њихове слободне воље. Едип на Колону Уреди Главни чланак: Едип на Колону Едип на Колону Трагедију Едип на Колону (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ, 406. год.) написао је песник написао у 90. години живота, а приказао ју је након његове смрти његов истоимени унук 401. године. У њој се наставља Краљ Едип, док се у Антигони наставља Едип на Колону. Међутим, ове три трагедије нису чиниле трилогију. Драма се збива у песниковом родном месту. У гају Еуменида налази се улаз у подземни свет. Овамо долази из Тебе прогнани Едип у пратњи кћерке Антигоне и седа на камен у светом гају. Аполон је обећао Едипу да ће у том гају напокон наћи смирење. Хор, састављен од колон[потребна одредница]ских стараца, тражи од Едипа да напусти свето место и оде из њихове земље. На Антигонину молбу оставља хор Едипа на миру. По Едиповој жељи шаље хор по краља Тезеја јер Едип жели да говори с њим. Појављује се Исмена, друга Едипова кћерка, и јавља оцу да се његов син Полиник, свргнут с власти у Теби од брата Етеокла, спрема с великом војском на свој родни град Тебу. Пророчиште је одредило победу ономе уз кога буде Едип. Зато ће к њему доћи Креонт да га приволи да се врати у Тебу и тако сачува Етеоклову власт. Но Едип неће да помаже онима који су га својевремено протерали из Тебе, али се боји да ће Креонт употребити силу, па зато тражи заштиту Атињана. Кад је дошао Тезеј, атински краљ, моли га Едип за заштиту, а као надокнаду обећава му своје мртво тело које ће штитити Атину од непријатеља. Тезеј му обећава своју заштиту, а хор пева прекрасну песму у којој Софокле слави лепоту родног места Колона. Долази и Креонт. Едип одбија да пође с њим, а Креонт му отима његове кћерке и прети да ће и њега на силу одвести са собом. На позив хора долази краљ Тезеј те избавља девојке и штити Едипа. Уто се појављује Полиник и моли оца да пође с његовом војском против Тебе. Едип проклиње сина и прориче сигурну смрт и њему и његовом брату Етеоклу. Полиник не одустаје од свог подухвата и моли сестру Антигону да га сахрани ако погине у борби. Полиник одлази и у тај час се чује грмљавина. То је био знак за Едипа да му је дошао час коначног смирења. Он се удаљује с кћеркама и Тезејем. Гласник јавља да се Едип дирљиво опростио с кћеркама и замолио Тезеја да се побрине за њих. Тада се зачуо глас божји, девојке су се одстраниле, а Тезеј је остао сам с Едипом који је одједном нестао. Хор теши девојке. Уто се враћа Тезеј. Антигона га моли да им покаже очев гроб, али јој Тезеј одговара да му је Едип рекао да се нико не приближава том месту и уједно му наредио да чува тајну његове смрти, па ће земља бити увек срећна. На Антигонину молбу обећа Тезеј да ће их вратити у Тебу, јер Антигона жели да спречи међусобну борбу и смрт браће. Хор позива Едипове кћерке да не наричу више за несталим оцем. Ресник је у тој драми ублажио тамну слику људске судбине коју је оцртао у Краљу Едипу. Слепи изгнаник Едип доживео је у својим патњама прочишћење и нашао потпуно смирење. Едип радосно и поносно прима своју судбину и храбро подноси све ударце, невоље и боли које су му више силе одредиле. Он је свестан да је починио тежак злочин у незнању и зато се не осећа кривим. У тој драми прославио је Софокле просвету свога града која је оличена у праведности, моралној чистоћи и човекољубивости митолошког атинског краља Тезеја. Песник је у овој драми приказао јунаке својих других тебанских трагедија. Антигона је овог пута нежна кћерка, верна пратиља слепога оца, пуна љубави и осећања. Исмена је такође одана своме оцу, а Креонт склон насиљу. Лирски делови трагедије не заостају нимало за онима у ранијим песниковим делима. Посебно је лепа химна у част Колона, песниковог завичаја. Та драма је доказ да је Софокло и у дубокој старости био пун стваралачке снаге и свежине. Трахињанке Уреди Хераклово тело на ломачи, гравура из 1546, Ханс Зебал Бехам (1500-1550) У драми Трахињанке (Tραχίνιαι, између 450. и 440. год.) обрађује песник нехотичан злочин Дејанире, жене Хераклове. Радња се збива у Тесалији пред двором краља Кеика код којега борави Хераклова супруга. Она се жали да већ петнаест месеци нема никаквог гласа од свога мужа. Њу теши хор, састављен од трахинских девојака. Дејанирина слушкиња јој саветује да пошаље сина Хила у потрагу за оцем. Хил открива мајци да Херакле војује на Ехалију, град Еуритов на Еубеји. Дејанира шаље сина Хераклу. Уто стиже Хераклов гласник Лиха и води заробљенике међу којима се налази и лепа Јола, кћерка Еуритова. Лиха јавља Дејанири да ће се Херакле вратити кад на Еубеји принесе победну жртву Зевсу. Дејанира је срећна, али њену срећу помућује гласник који јој признаје да је Херакле разорио Ехалију ради лепе Јоле. Желећи да сачува себи љубав мужа, шаље Дејанира мужу кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса. Но ускоро је зажалила због овога, јер је вуну коју је умочила у кентаурову крв да њоме натопи кошуљу изгризао отров. Она слути несрећу и спремна је умрети ако се нешто догоди Хераклу. Враћа се Хил и јавља мајци да је Херакла обузела страшна бол кад је обукао кошуљу, и да ју је зато проклео, а њима наредио да га одведу кући. Дејанира одлази у двор не рекавши ништа. Пријатељи доносе Херакла који у страшним боловима тражи жену да је казни. Син Хил јавља да се она убила. Сада Херакле увиди да је и њему дошао последњи час. Зевс му је био рекао да ће га убити неко ко је већ мртав. Пророчанство се испуњује, јер му је то освета од кентаура Неса, кога је Херакле убио кад му је младу жену Дејаниру преносио преко реке. (Умирући кентаур саветовао је Дејанири да узме његове крви јер ће тиме очувати верност мужа.) Херакле моли сина да му спреми ломачу. Он то обећава, али неће да је запали својом руком. Тада још тражи од сина да Јолу узме за жену. На крају носе Херакла на гору Ету да га спале на ломачи. У Трахињанкама приказује Софокле судбину племените и верне Хераклове жене и трагичну судбину невернога Херакла. Кад Дејанира сазна да јој је муж неверан, она жели сачувати његову љубав, па му зато шаље кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса, јер јој је тај некада рекао да ће тако сачувати љубав мужа. Кад је видела да ју је кентаур преварио, испашта добровољном смрћу свој нехотични злочин. Херакле је необуздани мушкарац који врши насиља да задовољи своје страсти. Он је груби насилник који не показује нимало осећања за верну Дејанирину љубав ни у оном часу кад сазнаје да је заправо невина погођена страшном смрћу. Он се у тај час брине само за своју љубавницу Јолу због које је разорио и њен родни град. Трахињанке заправо обрађују брак као основни темељ људске заједнице. С једне стране је верна и нежна жена које нехотице убија вољенога мужа и себе, а с друге муж који се потпуно препустио страстима, па својим поступком разара верност и породичну срећу. Филоктет Уреди Филоктет, уље на платну, 1786-1788 Жан-Жермен Друе Садржај драме Филоктет (Φιλοκτήτης, 409. год) узет је из тројанског циклуса. На пустом острву Лемносу живи већ десет година Филоктет, Пеантов син, који има лук и стреле Хераклове, а добио их је на дар од Херакла кад је потпалио његову ломачу. Филоктета је ујела змија, па је болном виком испуњавао грчки табор, а осим тога почела му је рана заударати. Зато су га Грци, полазећи на Троју, оставили на Лемносу. Међутим, пророчиште им је јавило да ће Троју заузети Неоптолем, Ахилејев син, помоћу Хераклова лука и стрела заједно с Филоктетом. Ако они не буду присутни, Троја неће пасти. Стога су од Троје дошли на Лемнос Одисеј и Неоптолем у пратњи морнара, који чине хор, да Филоктета одведу под Троју. Кад стигну до пећине у којој борави Филоктет, каже Одисеј Неоптолему да ће само лукавством постићи циљ, а посебно се треба чувати Филоктетова лука и стрела. Хор жали страшну судбину Филоктетову коме рана труне и задаје тешке боли. Одисеј се сакрива јер се боји, а Неоптолем се састаје с Филоктетом. Кад овај чује да су дошљаци Грци, спомиње им своју несрећу у коју су га бацили Атрејевићи и лукави Одисеј. Неоптолем, по Одисејевом упутству, вара Филоктета да су и њега увредили па се сада враћа кући јер не жели више помагати Атрејевићима у боју. Филоктет преклиње Неоптолема да и њега поведе кући на својој лађи, што му он и обећава. Кад су се спремали на полазак, заболи Филоктета рана, те он начас губи свест, али час пре поверава Неоптолему на чување лук и стреле. Док Филоктет спава, хор саветује Неоптолему да бежи с луком и стрелама, али он то одбија јер га је Филоктетова невоља толико ганула да му одлучи рећи праву истину. Кад је Филоктет од Неоптолема чуо сврху његовог доласка, тражи натраг лук и стреле које му Неоптолем спремно враћа премда га Одисеј, који се сада појављује, одвраћа од тога. И поред свих наговарања, Филоктет неће да с њима поде под Троју. Уто се појављује Херакле (deus ex machina). Он казује Филоктету коначну одлуку богова: да мора отићи под Троју где ће и рану излечити. Филоктет се радо покорава божанској заповести. У тој драми песник обрађује борбу измеду интриге, лажи и отворене честитости. Представник прве две је лукави Одисеј, а треће поштени Неоптолем. Филоктет гаји у себи мржњу према Атрејевићима и Одисеју који су га срамотно напустили, и зато неће никако да попусти. Драма је саграђена на сукобу три различита карактера. Одисеј је лукав и безобзиран политичар који не преза ни од лажи ни од преваре само да постигне циљ. Њему је свако средство за постизање циља оправдано. Неоптолем је искрен и отворен лик који по својој природи не може чинити зло. Он додуше попушта у први мах Одисеју јер га је савладала чежња за славом, али ускоро показује своју искреност и честитост, врлине које носи у себи. Филоктет је упоран у својој непопустљивости. У сукобу таква три различита карактера ситуација се тако заоштрава да је може разрешити само божанска интервенција. Поетичке одлике Уреди Софоклово схватање живота заснива се на религији, и њеним митовима. Основна обележја његове патријархалне побожности су поштовање богова молитвом и жртвама, веровање у њихова откривења у сновима и пророчанствима, извршавање њихових наређења. Његову религиозност одликује морална строгост, која се заснива на поштовању неприкосновености ауторитета божанства. Богови одређују шта је морално, шта је праведно. Тиме се врши апсолутисање божије воље чиме се одриче самосталност људском мишљењу. Човекова самосталност, независност, подређена је теономији, божијим законима. Човековим животом управља ирационална, тајанствена сила, апсолутна моћ богова по својој непрозривој мудрости. Човек не може да утиче на своју судбину. Она је непроницљива и недокучива. Побуна против судбине бесмислена је. Без икакве субјективне кривице Едип пада као жртва објективних дешавања. Софокле учи да човек све што му богови доделе мора храбро да подноси. Извор трагичности се међутим налази и у људском карактеру: то је радикални индивидуализам оличен у Ајанту супротстављен начелу умерености, које заступа Одисеј; или радикални аутократизам Креонта, који је супротстављен свеобухватном божанском принципу, који представља Антигона. Софокле заговара меру и складност попут Есхила, Платона и Аристотела. Јунаци трагедије треба да делују у складу са општим, исконским принципима и божанским законима и да храбро подносе судбину. Песник је свестан да у животу и праведници страдају, а рђе се извлаче. Софоклу је у трагичкој уметности Есхил био узор. Тематику је преузимао из мита и Хомерових епопеја. За разлику од Есхила, код Софокла богови нису у првом плану трагичке радње. Основу трагичке радње Софоклових трагедија чини слободна људска воља. Радња се покреће делањем, активношћу самих протагониста. У својој одлучности, својом вољом трагички јунаци иду до краја према остварењу замисли. Као пример може послужити страдање Едипово, које није последица наследног проклетства већ његове истрајности да све околности испита до краја и дође до истине, откривајући у себи кривца и грешника. Едип показује изузетну одлучност и вољу да све истражи, испита све околности како би на крају схватио да се неумитној судбини не може измаћи. Софоклову трагедију обележава карактер који је психолошки осветљен и мотивисан. Софокле ће рећи да он «приказује људе онакве какви треба да буду, а Еурипид онакве какви јесу. Софоклови јунаци су обликовани према идеалним нормама. То је код Софокла свесни поступак. Јачину карактера главног јунака наглашава поступком увођења јунака са цртама карактера супротне природе: храброј и одлучној Антигони супротстављена је плашљива Исмена. Софокле је први трагичар који је увео јунакиње. Софоклу се приписују одређене позоришне новине: увођење сценографије, трећег глумца, повећање хора од дванаест на петнаест чланова. Софоклов хор не утиче на радњу, он је само пасивни посматрач, радњу прати са интересовањем, а у свом суду се не уздиже над обичним људима. Значај и утицај Уреди Софоклов песнички рад представља велики корак напред у развоју драме..[8] Он је пребацио основу трагичне радње на човека и његово деловање. У његовим делима не покреће више радњу директно божанство, него слободна људска воља. Зато он с много више пажње црта карактере својих ликова и труди се да им дâ што више људских својстава. Својим песничким способностима створио је монументалне ликове као што су Едип, Антигона, Електра и Филоктет. Софоклови јунаци, упоређени с Есхиловим, имају много сложенији и богатији душевни живот. Вештим преплитањем радње и изменама ситуације Софокле је у доживљаје својих лица унео много више разноликости и дао потпуније црте њихових карактера. Снага воље његових протагониста увек је тако јака да никада ни часа не оклевају у својим поступцима да би сачували своју чврсту одлуку. Да је песник свесно идеализовао своје ликове, доказује нам његова изјава, а њу нам преноси Аристотел, који у Поетици каже: `Софокле рече да он приказује људе какви треба да буду, а Еурипид какви јесу`. Софоклови су, дакле, јунаци ликови за којима се треба поводити, а Еурипидови слаба створења попут тадашњих савременика са свим њиховим страстима и манама. Свака Софоклова драма одликује се богатством лица врло различита карактера. Да би што пластичније оцртао и што снажније истакао карактер главнога јунака, песник уз главног јунака приказује и лице потпуно супротног карактера: бојажљива Исмена – одважна Антигона, послушна Хризотемида – непопустљива и јуначка Електра, љупка Текмеса – тврдоглав и груб Ајант, лукави и вероломни Одисеј – честити Неоптолем. Посебно велика пажња посвећена је женским ликовима. Уз херојске ликове Антигону и Електру, приказао је Софокле и скромне жене Дејаниру и Текмесу, које се у својим својствима приближавају обичним, правим женама. Софокле је посебно волео тзв. трагичну иронију, за коју је добар пример дао у лику Клитемнестре у Електри. Клитемнестра је помислила да јој Орестова смрт осигурава душевни мир, и прерано се повеселила да се заувек решила страха од освете, кад одједном долази Орест који је убија. Драмска композиција Софоклових трагедија веома је јасна. На почетку сваке трагедије види се тачно израђен план понашања главног јунака који својом чврстом вољом јамчи да ће до краја извршити свој задатак. Драмска радња час расте час се успорава, док одједном не дође до прекретнице након које наступа катастрофа која расплиће чвор. Хор код Софокла нема ону улогу коју је имао код Есхила и не износи, осим ретко, песникове мисли, како је то код Есхила. Песме хора су увек повезане с главном радњом: оне су складан део целине јер су као нека пратња главне радње. Код Еурипида су, напротив, хорске песме у слабој вези с главним садржајем, па би често поједина хорска песма могла пристати свакој трагедији. Код Софокла је хор представник народа: он теши, измирује, упућује, прекорева, одвраћа. Често је хор потребан да својом песмом испуни време док се не појави ново лице, тј. док се глумац преобуче, а често је једини слушалац монолога некога глумца. Језик Софоклов је леп, дикција јасна, лака и гипка. Све те особитости одају врсног драматичара. Увођењем трећег глумца дао је он античкој трагедији коначан облик. Уз повећање хора на петнаест чланова, трећа му је новина увођење сценографије, тј. позоришног сликарства. Софокле је ушао у светску књижевност као стваралац монументалних ликова.

Britanski istoričar E. HOBSBOM (Eric Hobsbawm) rođen je 1917. u Aleksandriji. Školovao se u Beču i Berlinu, a od 1933. godine živi u Londonu. Od 1947. godine predaje na Londonskom univerzitetu, a od 1984. godine na Novoj školi za socijalna istraživanja (New School for Social Research) u Njujorku. Svetsku slavu donele su mu studije istorije XIX i XX veka: The Age of the Revolution, 1789-1848, The Age of Capital, 1848-1875, The Age of Empire, 1875-1914 i The Age of Extremes, 1914 – 1991. T. REJNDŽER (Terence Ranger) je zimbabveanski antropolog. Objavio je više knjiga o društvu i kulturi Istočne Afrike, među kojima su i The Historical Study of African Religion (1972) i Dance and Society in Easter Africa (1975). H. TREVOR-ROPER (Hugh Trevor-Roper) predavao je od 1957. do 1980. istoriju na Univerzitetu u Oksfordu. Njegova knjiga The Last Days of Hitler (1947) smatra se klasičnim delom o Trećem Rajhu. D. KANADIN (David Cannadine) je direktor Instituta za istorijska istraživanja na Univerzitetu u Londonu. Objavio je više dela, među kojima The Decline and Fall of the British Aristocracy (1990) i Ornamentalism. How the British Saw Their Empire (2001). B. S. KON (Bernard S. Cohn) je profesor antropologije na Univerzitetu u Čikagu. Objavio je više radova o istoriji i društvenoj strukturi u zemljama Južne Azije. P. MORGAN (Prys Morgan) je profesor na Univerzitetskom koledžu u Svensiju (Swansea). Autor je više radova o istoriji Velsa. UVOD: KAKO SE TRADICIJE IZMIŠLJAJU (Odlomci) Erik Hobsbom Ništa ne izgleda tako staro, niti povezano sa prošlošću koja se više i ne pamti, kao pompa koja okružuje britansku monarhiju u javnim ceremonijama. Ipak, kako se u jednom poglavlju u ovoj knjizi utvrđuje, ona je, u svojoj modernoj formi, proizvod kasnog devetnaestog i dvadesetog veka. “Tradicije” koje izgledaju ili za koje se tvrdi da su stare, često su sasvim skorašnje po poreklu, i, ponekad, izmišljene. Svako ko je upoznat sa životom na koledžima starih britanskih univerziteta setiće se ustanovljavanja takvih “tradicija” na lokalnom nivou, iako neke – na primer godišnji Festival devet propovedi i božićnjih pesama [Festival of Nine Lessons and Carols] u kapeli Kings koledža u Kembridžu, na Badnje veče – mogu da postanu i šire rasprostranjene zahvaljujući radiju kao modernom mas-mediju. Ovo zapažanje predstavljalo je polaznu tačku konferencije koju je organizovao istorijski časopis Prošlost i sadašnjost [Past & Present], koja, opet, predstavlja osnovu za ovu knjigu. Termin “izmišljena tradicija” koristi se u širokom, ali ne u nepreciznom smislu. On uključuje kako “tradicije” koje su zapravo izmišljene, konstruisane i formalno ustanovljene, tako i one koje se javljaju na način koji nije tako lako pratiti u okviru kratkog vremenskog perioda koji se može datirati – obično se radi o periodu od nekoliko godina – i koje se uspostavljaju velikom brzinom. Prenošenje putem radija kraljevske proslave Božića u Britaniji (ustanovljeno 1932. godine) je primer prvih; pojava i razvoj određenih radnji vezanih za finale Kupa Britanske fudbalske asocijacije, primer je drugih. Očigledno je da sve one nisu podjednako trajne, ali nas mnogo više zanimaju njihova pojava i ustanovljavanje, nego njihove šanse za opstanak. “Izmišljena tradicija” se koristi u smislu jednog broja radnji ritualne ili simboličke prirode, koje se obično sprovode prema pravilima koja su otvoreno ili prikriveno prihvaćena, i koje teže da usade određene vrednosti i norme ponašanja putem ponavljanja, što automatski podrazumeva kontinuitet sa prošlošću. U stvari, tamo gde je to moguće, one obično teže da uspostave kontinuitet sa odgovarajućom istorijskom prošlošću. Interesantan primer je nameran izbor gotskog stila prilikom ponovne izgradnje britanskog parlamenta u XIX veku, i podjednako namerna odluka posle II svetskog rata da se sala za zasedanja parlamenta obnovi na osnovu potpuno istog plana kakav je prethodno postojao. Istorijska prošlost u koju se umeće nova tradicija ne mora da bude toliko duga da se proteže unazad do vremena koje se samo maglovito zamišlja. Revolucije i “progresivni pokreti” koji raskidaju sa prošlošću, po definiciji imaju svoju sopstvenu relevantnu prošlost, iako se ona može odsečno prekinuti određenim datumom, kao što je na primer 1789. godina. Međutim, u meri u kojoj postoji takva referenca prema istorijskoj prošlosti, osobitost “izmišljenih” tradicija je ta da je kontinuitet sa njom uglavnom veštački. Ukratko, te tradicije su odgovori na nove situacije, koje uzimaju oblik reference na staro, ili uspostavljaju svoju sopstvenu prošlost putem navodno obavezujućeg ponavljanja. Kontrast između stalne promene i inovacije modernog sveta, i pokušaja da se bar neki delovi društvenog života unutar njega struktuiraju kao stabilni i nepromenljivi, je upravo ono što čini “izmišljanje tradicije” tako zanimljivim za istoričare koji se bave istorijom XIX i XX veka. “Tradicija” u ovom smislu mora jasno da se razlikuje od “običaja” koji dominira takozvanim “tradicionalnim” društvima. Svrha i osobenost “tradicija”, uključujući i one izmišljene, je nepromenljivost. Prošlost, stvarna ili izmišljena, na koju se one odnose, nameće fiksne (obično formalizovane) radnje, kao što je, na primer, ponavljanje. “Običaj” u tradicionalnim društvima ima dvostruku funkciju motora i zamajca. Do određene tačke, on ne sprečava inovaciju i promenu, mada zahtev da “običaj” mora da odgovara ili da bude identičan sa prethodnim obrascima tome očigledno postavlja čvrste granice. Ono što on čini je da svaku željenu promenu (ili otpor inovaciji) potvrdi na osnovu prethodnih primera, društvenog kontinuiteta i prirodnog zakona na način kako je on izražen u istoriji. Stručnjaci za seljačke poktrete znaju da polaganje prava sela na zajedničku zemlju ili “stare pravice” najčešće ne odražavaju istorijske činjenice, nego ravnotežu snaga u stalnoj borbi sela protiv feudalnih gospodara ili protiv drugih sela. Stručnjaci za britanski radnički pokret znaju da “uobičajena pravila posla” mogu da predstavljaju ne staru tradiciju, nego pravo koje su radnici ustanovili u praksi, moguće relativno skoro, a koje sada pokušavaju da produže ili odbrane, potvrđujući ga ponavljanjem. “Običaj” ne može da priušti da bude nepromenljiv, jer, čak ni u “tradicionalnim” društvima, život nije takav. Običajno ili nepisano pravo još uvek pokazuje ovu kombinaciju suštinske fleksibilnosti i formalne vernosti prethodnim primerima. Razlika između “običaja” i “tradicije” u našem smislu je svakako dobro ilustrovana sledećim primerom. Ako zamislimo da je “običaj” ono što sudije rade, “tradicija” (u ovom slučaju, izmišljena tradicija) je perika, odora i drugi pribor i ritualizovane radnje koje prate njihove konkretne akcije. Propadanje “običaja” neizbežno menja “tradiciju” sa kojom se obično prepliće. Druga, manje važna razlika koja mora da se napravi je ona između “tradicije” u našem smislu, i konvencionalne ili rutinske radnje, koja nema uočljivu ritualnu ili simboličku funkciju kao takvu, iako slučajno može da je stekne. Jasno je da će se u okviru svake društvene prakse koja zahteva ponavljanje javiti tendencija, zbog pogodnosti i efikasnosti, da se razvije jedan broj ovakvih konvencionalnih i rutinskih radnji, koje mogu biti de facto ili de jure formalizovane u svrhe prenošenja na nove aktere. Ovo se odnosi na aktivnosti koje nemaju prethodnih primera (kao što je posao pilota), isto koliko i na one koje su dugo vremena poznate. Društva posle industrijske revolucije su prirodno bila obavezna da izmisle, ustanove ili razviju nove mreže ovakvih konvencionalnih ili rutinskih radnji mnogo više nego prethodna. Pošto najbolje funkcionišu kada se pretvore u naviku, automatsku proceduru ili čak u refleksnu radnju, one zahtevaju nepromenljivost, što može da predstavlja smetnju drugom neophodnom zahtevu koji se na njih odnosi – sposobnosti da se nose sa nepredvidljivim i neuobičajenim sadržajima. Ovo je opšte poznata slaba strana rutinizacije ili birokratizacije, posebno na nižim nivoima, na kojima se jednolično obavljanje posla obično smatra najefikasnijim. Ovakve mreže konvencionalnih i rutinskih radnji nisu “izmišljene tradicije”, pošto su njihove funkcije, a samim tim i njihova opravdanost, više tehničke nego ideološke prirode (u marksističkoj terminologiji, one pripadaju “bazi”, pre nego “nadgradnji”). One su osmišljene da olakšaju praktične operacije koje se jednostavno definišu i lako se prilagođavaju ili se napuštaju da bi pratile praktične potrebe koje se menjaju, uvek uzimajući u obzir inerciju koju svaka delatnost vremenom stiče, i emocionalni otpor svakoj inovaciji od strane ljudi koji su se na tu delatnost navikli. Isti princip važi za priznata “pravila” igara ili druge obrasce društvene interakcije, tamo gde oni postoje, kao i za bilo koje druge pragmatično utemeljene norme. Razlika se odmah uočava tamo gde konvencija i rutina postoje u kombinaciji sa “tradicijom”. Nošenje krutih šešira tokom jahanja ima praktičnog smisla, kao i nošenje zaštitnih šlemova za motorcikliste, ili čeličnih šlemova za vojnike. Nošenje tvrdog šešira u kombinaciji sa crvenim lovačkim kaputom uspostavlja potpuno drugačiju vrstu smisla. Kad ovo ne bi bilo tako, bilo bi isto tako lako promeniti “tradicionalni” kostim lovaca na lisice kao što je lako zameniti tipove šlemova u armijama – inače prilično konzervativnim institucijama – ako može da se pokaže njihova veća delotvornost. Svakako, može se navesti da su “tradicije” i pragmatične konvencije ili rutinske radnje u inverznom odnosu. “Tradicija” pokazuje slabost kada se, recimo među liberalnim Jevrejima, propisi ishrane pragmatično opravdavaju, na primer, kada se dokazuje da su stari Hebreji zabranjivali svinjetinu iz higijenskih razloga. Obrnuto, predmeti ili prakse su oslobođeni za punu simboličku i ritualnu upotrebu kada više nisu ograničeni praktičnom upotrebom. Mamuze kao deo uniforme konjičkih oficira su mnogo važnije zbog “tradicije” onda kada konja nema, kišobrani oficira Garde u civilu gube značaj kada se ne nose čvrsto sklopljeni (dakle, kad su beskorisni), perike advokata bi teško stekle svoj značaj u moderno vreme, da drugi ljudi nisu prestali da ih nose. (…) Verovatno da ne postoji vreme i mesto kojim se istoričari bave, u kojem nije viđeno “izmišljanje” tradicije u ovom smislu. Međutim, trebalo bi da očekujemo da se ono pojavljuje češće onda kada brza transformacija društva slabi i razara društvene obrasce za koje su “stare” tradicije bile stvarane, i kada proizvodi nove, na koje te tradicije nisu primenljive, ili kada se takve stare tradicije i njihovi institucionalni nosioci i promoteri ne pokazuju više dovoljno prilagodljivim i savitljivim, ili su eliminisane na neki drugi način; ukratko, kada postoje dovoljno velike i brze promene u smislu ponude ili potražnje. Ove promene bile su naročito značajne u proteklih dvesta godina. Stoga je razumno očekivati da se formalizacije novih tradicija tokom ovog perioda umnožavaju velikom brzinom. Uzgred, to podrazumeva, protivno kako devetnaestovekovnom liberalizmu, tako i novijoj teoriji “modernizacije”, da se ovakve formalizacije ne ograničavaju na takozvana “tradicionalna” društva, nego takođe imaju svoje mesto, na ovaj ili onaj način, i u onim “modernim”. Govoreći uopšteno, to je tako, ali treba se čuvati od daljih pretpostavki, prvo, da su starije forme zajednice i strukture vlasti, i sledstveno tome, tradicije koje su sa njima povezane, bile neadaptivne i postale ubrzo nesposobne za život, i drugo, da su “nove” tradicije jednostavno proizišle iz nemogućnosti da se stare koriste i adaptiraju. (…) Mnogo je interesantnija, s naše tačke gledišta, upotreba stare građe u konstrukciji izmišljene tradicije novog tipa za sasvim nove svrhe. Velike zalihe ovakve građe akumulirane su u prošlosti svakog društva, a razrađen jezik simboličke prakse i komunikacije uvek stoji na raspolaganju. Nekada nove tradicije mogu neposredno da se kaleme na stare, nekad mogu da se izmišljaju pozajmljivanjem iz bogatih rudnika zvaničnog rituala, simbolizma i moralnog ubeđenja – religija i vladarska pompa, folklor i slobodno zidarstvo (koje i samo predstavlja ranije izmišljenju tradiciju velike simboličke moći). Tako je razvoj švajcarskog nacionalizma, praćen formiranjem moderne federalne države u XIX veku, briljantno proučio Rudolf Braun.[1] On je imao prednost da je školovan u disciplini (“Volkskunde”) koja je posvećena takvim studijama, u zemlji u kojoj modernizacija te discipline nije unazađena zbog povezivanja sa nacističkim zloupotrebama. Uobičajene tradicionalne prakse koje su već postojale – narodna pesma, nadmetanja u fizičkoj snazi, gađanje lukom i strelom – bile su modifikovane, ritualizovane i institucionalizovane tako da služe novim nacionalnim ciljevima. Tradicionalne narodne pesme bile su obogaćene novim pesmama, u istom idiomu, obično komponovanim od strane učitelja, i prenesene u horski repertoar čiji je sadržaj bio patriotsko-progresivan (“Nation, Nation, wie voll klingt der Ton”), mada je u isto vreme otelotvoravao ritualno moćne elemente iz religijske himnologije. (Stvaranje ovakvih novih repertoara pesama, pogotovo za škole, veoma je vredno proučavanja). Statuti Federalnog festivala pesme – zar nas to ne podseća na eistedvod?[2] – obznanjuju kao svoj cilj “razvoj i unapređivanje narodnog pevanja, buđenje uzvišenih osećanja prema Bogu, Slobodi i Zemlji, zajedništvo i bratimljenje prijatelja Umetnosti i Otadžbine” (reč “unapređivanje” predstavlja karakterističan znak devetnaestovekovnog progresa). Moćan ritualni kompleks formirao se ovim povodima: praznične kulise, podizanje zastava, hramovi u kojima se molilo, procesije, zvonjava zvona, scenska prikazanja istorijskih događaja, počasna paljba, vladine delegacije u čast praznika, svečane večere, zdravice i govori. Stara građa bila je u te svrhe ponovo adaptirana: “Odjeci baroknih formi proslavljanja, prikazivanja i pompe su očevidni u ovoj novoj arhitekturi praznika. I kao što se u baroknoj proslavi država i crkva stapaju na višem planu, tako se legura religioznih i patriotskih elemenata javlja iz ovih novih formi horskog pevanja, gađanja lukom i strelom i gimnastičke aktivnosti”.[3] Na ovom mestu nije moguće raspravljati o tome u kojoj meri nove tradicije mogu da koriste staru građu, u kojoj meri da budu naterane da izmisle nove jezike i sredstva, ili u kojoj meri mogu da prošire stari simbolički rečnik preko njegovih prethodno ustanovljenih granica. Jasno je da je veliki broj političkih institucija, ideoloških pokreta i grupa – ne samo onih koje su vezane za nacionalizam – bio bez presedana u toj meri da je čak i istorijski kontinuitet morao biti izmišljen, na primer, kreiranjem davne prošlosti izvan stvarnog istorijskog kontinuiteta, bilo pomoću polu-fikcije (Boadika, Vercingetoriks, Arminije Heruski), bilo pomoću prevare (Osijan, češki srednjevekovni rukopisi). Takođe je jasno da su, kao deo nacionalnih pokreta i država, nastajali potpuno novi simboli i sredstva, kao što su nacionalne himne (od kojih izgleda da je najstarija britanska iz 1740. godine), nacionalne zastave (još uvek uglavnom varijacije francuske trobojke, koja se razvila 1790-1794), ili personifikacije “nacije” u simbolu ili slici, bilo oficijelnoj, kao u slučaju Marijane ili Gemanije, ili neoficijelnoj, kao u stereotipiziranim karikaturama Džona Bula, mršavog Jenkija Ujka Sema i “Nemca Mihela”. (…) Na kraju ove uvodne beleške može se dati nekoliko opštih primedbi o izmišljenim tradicijama iz perioda posle industrijske revolucije. Izgleda da one mogu da se podele na tri tipa koji se preklapaju: a) one koje uspostavljaju ili simbolizuju socijalnu koheziju ili članstvo u grupi, stvarne ili veštačke zajednice, b) one koje uspostavljaju ili legitimiziraju institucije, statuse ili odnose identiteta i, c) one čiji je osnovni cilj bio socijalizacija, “usađivanje verovanja, sistema vrednosti i konvencija vezanih za ponašanje”. Dok su tradicije tipa b) i c) svakako bile isplanirane (kao u slučaju onih koje su simbolizovale pokoravanje vlastima u Britanskoj Indiji), uz oklevanje se može izneti mišljenje da je tip a) bio preovlađujući, a da su druge funkcije smatrane kao implicitne, ili kao da proizilaze iz osećaja identifikacije sa “zajednicom”, i / ili institucijama koje je predstavljaju, izražavaju ili simboliziraju, kao što je “nacija”. (…) Na kraju, proučavanje i izmišljanje tradicije je interdisciplinarno. To je istraživačko polje koje ujedinjuje istoričare, sociajlne antropologe i mnoštvo drugih pregalaca u oblasti nauka o čoveku, i rad na njemu ne može biti adekvatno nastavljen bez ovakve saradnje. Knjiga koja je pred nama donosi uglavnom radove istoričara. Treba se nadati da će i drugi imati od nje koristi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zavarivanje i srodni postupci - Milenko Rakin Tehnička knjiga, Beograd, 1971. 267 str. ilustrovano, tabele Zavarivanje je proces spajanja dva ili više metalna dela istog ili približno istog hemijskog sastava. Spajanjem se dobija nerazdvojiva veza. Zavarivanje se izvodi pod dejstvom toplote, uz dodavanje ili ponekad bez dodavanja dodatnog materijala i uz primenu pritiska ili bez njega. Pri zavarivanju vrši se lokalno zagrevanje ivice metalnih delova koje treba spojiti (zavariti). Zagrevanje se vrši do temperature pri kojoj metal prelazi iz čvrstog u testasto ili tečno stanje, što zavisi od vrste i načina zavarivanja. Postoje dve vrste zavarivanja: zavarivanje topljenjem i zavarivanje pritiskom. Različiti izvori energije se mogu koristiti za zavarivanje, kao što je mlaz vrućih plinova (plinski plamen ili mlaz plazme), električni luk, tok nelektrisanih čestica (mlaz elektrona ili jona u vakuumu), tokovi zračenja (laser), električna struja (elektrootporno zavarivanje), trenje, ultrazvuk i sl. Zavarivanje se može obavljati u radionici, na otvorenom prostoru, u vodi ili u svemiru. Sve do kraja 19. veka, jedino je bilo poznato kovačko zavarivanje, s kojim su kovači vekovima spajali željezo i čelik grejanjem i udaranjem čekića. Elektrolučno zavarivanje i gasno zavarivanje kiseonikom su bili među prvim postupcima koji su se razvili u 20. veku. Nakon toga su se razvili mnogi procesi, ali među najzastupljenijim je postalo ručno elektrolučno zavarivanje.[1] Istorija zavarivanja Istorija spajanja metala je započela pre nekoliko hiljada godina, u bronzano doba i u željezno doba, na prostorima današnje Evrope i Bliskog istoka. Razvilo se kao sastavni deo veština kovača, zlatara i livača pri izradi oruđa za rad, oružja, posuda, nakita i građevina. U srednjem veku se razvilo kovačko zavarivanje, gde su se dva dela koja su se spajala, na kovačkoj vatri, dovela do belog usijanja i ako je bilo potrebno, posipali bi se određenim prahom ili peskom za „čišćenje”. Čekićanjem spoja istiskivali bi se s dodirnih površina rastopljeni oksidi ili troska, te se sučeljavaju čiste metalne površine, kada počinju delovati međuatomske sile dva dela i dolazi do čvrstog spoja. Najbolji mačevi od čelika u srednjem veku bili su rađeni iz niskougljeničnog čelika (do 0,4% ugljenika), a na njihove rubove su kovački zavarivane (udarcima čekića u toplom stanju) trake od visokougljeničnog čelika (od 1,0 do 2,1% C), koje su uz određenu toplotnu obradu davale tvrde i oštre bridove. Mačevi, vrhovi strela i koplja, noževi i drugo, kod kojih su primenjivali kovačko zavarivanje, bili su poznati u Grčkoj, Franačkoj državi, Kini, Japanu, Indoneziji, te u Siriji. Poznata je bila tehnika spajanja traka iz različitih vrsta željeznih materijala kovanjem kao “damaskiranje” (od Damask, Sirija), a u cilju postizanja posebnih dobrih svojstava za mačeve i puške. Godine 1802. ruski naučnik Vasilij Petrov istražuje električni luk za opštu namenu i predlaže primenu za zavarivanje. Godine 1882. ruski naučnik Nikolaj Benardos prvi koristi električni luk između ugljene elektrode i metala, uz dodavanje žice u metalnu kupku. Godine 1888. ruski naučnik Nikolaj Slavjanov je predložio postupak elektrolučnog zavarivanja metalnom elektrodom. Godine 1895. počinje se koristiti aluminotermijsko zavarivanje koloseka i za popravku odlivaka. U isto vreme prvi put se zavaruje gasnim plamenikom, koji je koristio kiseonik i vodonik. Kasnije se razvija gasno zavarivanje kiseonik-acetilenskim (O2 + C2H2) plamenom. Godine 1907. švedski naučnik prvi patentira i primenjuje obloženu elektrodu. Obložena elektroda se proizvodila uranjanjem gole žice u rastvor minerala, a od 1936. obloga se nanosi ispresivanjem ili ekstrudiranjem. Od 1925. počinje zavarivanje u zaštitnoj atmosferi vodonika, a kasnije se prešlo na argon i helijum. Od 1930. primenjuje se automatsko zavarivanje pod praškom u brodogradnji SAD. Pred, a posebno nakon Drugog svetskog rata, počinje razvoj i primena zavarivanja u zaštitnom gasu - zavarivanje TIG postupkom. Zavarivanje MIG postupkom se počinje primenjivati 1948, a od 1953. u Sovjetskom Savezu se prvi put primenjuje zavarivanje MAG postupkom s CO2 zaštitnim aktivnim plinom. Hladno zavarivanje pod pritiskom se primenjuje od 1948. Nakon 1950. godine se razvijaju mnogi novi postupci kao što su: zavarivanje pod troskom (1951), zavarivanje trenjem (1956), zavarivanje snopom elektrona (1957), zavarivanje ultrazvukom (1960), zavarivanje laserom (1960), zavarivanje plazmom (1961) i drugi. Prvo zavarivanje i toplotno rezanje u svemiru izvedeno je 1969. na sovjetskom svemirskom brodu Sojuz 6. Godine 1932. u Rusiji, Konstantin Hrenov je prvi uspešno primenio podvodno elektrolučno zavarivanje....

Autor - osoba Stojanović, Aleksandar Pelagić, Srđan Naslov Astronautika i raketno modelarstvo / Aleksandar Stojanović, Srđan Pelagić Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za tehničku kulturu SR Srbije, 1965 (Trstenik : Metalograf) Fizički opis 202 str. : ilustr. ; 21 cm (Broš.) Predmetne odrednice Astronautika (popularna nauka) Raketno modelarstvo – Priručnici SADRŽAJ PREDGOVOR str. 5 UVOD 7 I GLAVA: RAKETE, VEŠTAČKI SATELITI I SVEMIRSKI BRODOVI 9 1. Prvi koraci astronautike 9 2. Raketni motor 15 3. Projektili i rakete 25 4. Kako lete zemljini veštački sateliti i veštačke planete 32 5. Svemirski brodovi i svemirska ostrva 37 6. Šta su otkrili sateliti 41 7. Čovek je poleteo 46 Kosmonauti današnjice 50 8. Projekat MVM 57 II GLAVA: JEDINSTVENI MODELI RAKETA 32 — Model rakete od hartije — balon raketa 62 — Vazdušni zmaj — raketa „Vostok“ R6 — Model rakete od hartije 69 — Raketa „Sirijus“ 73 — Raketa za visinske letove 75 — Raketa „Stratus“ 77 — Raketa sa satelitom, i uređaj za lansiranje 79 — Raketa sa padobranom 82 — Još jedan model rakete sa padobranom 84 — Luk za lansiranje raketa 86 — Samostrel za lansiranje 90 — Dirigovana strela 91 — Jednostavan model rakete 92 — Model rakete sa vazdušnim propelerom 94 — Model rakete „Lunik“ sa gumenim motorom 96 — Model kosmičke rakete 99 — Jednostavan model rakete sa padobranom koji se lansira sa katapultom 108 III GLAVA; MODELI RAKETA KOJI SE LANSIRAJU SABIJENIM VAZDUHOM HIDROPNEUMATSKI, SABIJA ČKOM OPRUGOM ILI NEKIM DRUGIM SREDSTVOM 114 — Raketa koju izbacuje vazduh 114 — Hidropneumatska raketa 116 — Još jedan model rakete sa hidropneumatskim motorom 120 — Model rakete sa postoljem 128 IV GLAVA: KAKO SU SAGRAĐENI LETEĆI MODELI RAKETA 131 — Izrada letećih modela raketa 136 — Izrada padobrana za modele raketa 149 — Uređaj za lansiranje modela raketa 151 V GLAVA: KONSTRUKCIJE IZVEDENIH MODELA RAKETA 157 — Raketni motor „Tajfun MR-80“ 158 — Raketa „R-1“ 160 — Lansirno postolje LP-1 164 — Model rakete „Jupiter“ 166 — Krilata raketa 167 — Model rakete „Selenit“ 16J — Model stratoplana 170 — Model rakete 171 — Model rakete 172 — Model rakete 173 — Jednostepeni modeli raketa sa padobranom 175 — Model rakete sa padobranom 175 — Model rakete sa padobranom 177 — Model rakete sa padobranom 177 — Model rakete sa padobranom 180 Opšta napomena za sastavljanje modela rakete 181 VI GLAVA: PRINCIPI KONSTRUISANJA AMATERSKIH RAKETA 1S2 1. Raketni motor 184 2. Statičko ispitivanje raketnog motora 187 3. Konstrukcija tela rakete i stepen stabilnosti 189 4. Lansirne rampe i uređaji za paljenje 193 5. Kako ćemo izmeriti visinu leta naše rakete 195 Literatura 199 MG78 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Skiti (grčki: Σκύθες, Σκύθοι), nomadski narodi i plemena iranskog porijekla koja u 8. i 7. stoljeću pr. Kr. migriraju iz središnje Azije na područje čije je središte bila današnja Ukrajina, i gdje su osnovali tzv. Skitsko kraljevstvo. Skitija kao etnički skitski teritorij se protezala sve od Dunava na zapadu pa do granica Kine na istoku a vladavina ovog naroda održala se negdje do 2. stoljeća pr. Kr. Skiti su bili veoma vješti nomadski jahači koji nije imao svoj sistem pisanja, a većina podataka o njima potjeće od Grka Herodota koji je živio u 5. stoljeću pr. Kr. Njihove `kuće` bili su šatori od pusti koje su prenosili na kolima sa volovskim zapregama. Poznavali su stremen i laso i kao i Sarmati pili su uzavrelo kobilje mlijeko, `kumys`. Grci koji su ih nazivali barbarima trgovali su sa njima u 7. stoljeću pr. Kr. prodajući im vino i drugu luksuznu robu. Poznato je da su u istom stoljeću upali u gornju Mezopotamiju i Siriju i u 4. stoljeću pr. Kr. na Balkan, te da su ratovali sa Darijem I. (512. pr. Kr.). Oko 300. su iščezli su na Balkanu, a u Rusiji su ih tijekom 2. ili 1. pr. Kr. zamijenili Sarmati. Skite je prozvao Herodot (Historija 4.6) po Skolotoi kako su sami sebe zvali. Grčki naziv Skythēs je vjerojatno inačica istog imena, ili *Skuδa- (gdje Herod nepoznati glas [ð] mijenja s Λ; dok -toi predstavlja istočnoiransku množinu nastavka -ta). Ova riječ je izvorno značila `strijelac`, a izvcedena je od indo-europskog korijena *skeud- u značenju `bacati, pucati` (usporedi s engleskim shoot, ili njemačkim Schütze). Sogdijanci su svoje ime - Swγδ, najvjerojatnije izveli iz istog korijena (*Skuδa > *Suγuδa s anaptičkim glasnikom). Ime postoji i u asirskom jeziku u obliku Aškuzai ili Iškuzai (`Skit`). Što je možda bio izvor biblijskom hebrejskom nazivu Aškenaz (izvorno *אשכוז ’škuz se pogrešno čita kao אשכנז ’šknz), što je bio kasniji židovski naziv za germanska područja središnje Europe i skupni naziv za židove koji su živjeli na tim područjima - Aškenazi (`Nijemci`) koji su sebe tada nazivali Teutoncima ili Vendelima. Skiti su prvi nomadski narod koji se pojavio na stepi kao vješt jahači narod, na konjima, i bez sedla. Njihova velika vještina u jahanju uskoro će biti prihvaćena od susjednih naroda sa kojima su došli u kontakte. Služili su se i volovskim zapregama na kojima su prenosili svoje pustene šatore prilikom čestih seoba. Ovaj narod razvio je kulturu sa umjetnošću koja je poznata kao `stepska umjetnost`, a poznavali su i jedan običaj za koje mnogi misle da je bio raširen tek kod američkih Indijanaca, to je skalpiranje. Skiti su bili prvi narod kod kojih je uočen ovaj surovi ratnički običaj, a još ga je prije 2500 godina opisao grčki povjesničar Herodot. Potvrdu o običaju skalpiranja raširenu među Skitima potvrdili su i arheolozi koji su pronašli prve čvrste dokaze. Iskopane su četiri muške lubanje na kojima su ostali tragovi operacije skalpiranja i koje se danas nalaze u ruskim muzejima. Tri od ovih lubanja porijeklom su sa skitskog groblja, a četvrta iz skitskog kraljevskog groba, na mumificiranom tijelu, a oba se mjesta nalaze u južnom Sibiru. O običajima skalpiranja među Skitima upućena je dr. Eileen M. Murphy na Queen`s University u Belfastu. Konjanik iz Pazyryka u Sibiru tapiserija u Ermitažu, Sankt Peterburg Ono što se zna o Skitima ostavio nam je Herodot, ili je ostalo zakopano u skitskim grobovima, veoma dobro očuvanim. U Pazyryku na rijeci Bolshoy Ulagan su skitski grobovi iz 5. stoljeća pr. Kr. ostali pod naslagama leda, gdje se očuvao sav organski materijal, koji bi u normalnim okolnostima istrunuo. Pazyryk se nalazi u suhoj dolini u Kazahstanu, a sastoji se od 5 velikih i devet malenih grobnih humaka koji datiraju u vremenu između 5. i 3. stoljeća pr. Kr., iskopanih 1929. i između 1947. i 1949. Oni su najvažniji izvor podataka o Skitima prije njihove migracije u zapadnu Aziju i Europu. Pronađena su drvena kola, razni predmeti od kože, drveta, konjska oprema, glazbeni instrumenti, krzno, tekstil, sagovi (Najstariji pleteni sag, pronađen u smrznutom skitskom grobu u Pazaryku na planinama Altaj, datira iz 5. stoljeća pr. Kr. (slika)), svila i tetovirana tijela pokojnika. –Svila je porijeklom iz Kine, i po svoj prilici bili su posrednici trgovini ovom veoma traženom robom. Skiti su razvili svoju osobito vlastitu umjetnost i nisu bili siromašan narod. Imali su i zlata i voljeli su ga, a neki zlatni i brončani predmeti pronađeni su i u području Kostromskaye u južnom Sibiru i porijeklom su iz grčkih gradova na crnomorskoj obali ili su ih radili grčki umjetnici koji su živjeli u Skitiji. Jedina stalna naselja Skita nalazila su se u južnom Sibiru, a i ona su rijetka. Najpoznatije se nalazilo sjeverno od Crnog mora kod Kamenskoye, bilo je to veliko utvrđeno naselje. Većina ih je bila nomadska a kretali su se sa stadima goveda, ovaca i konja, prevozeći svoje šatore na zapregama, u potrazi za pasišnjacima, a ponekad bi se kad je prigoda pozabavili i lovom. Skit je jahač, naoružan lukom i strijelom, vrstan ratnik koji poznaje gerilsku taktiku i koji će u skalpirati svog pobijeđenog neprijatelja. I Grci i Perzijanci Skitima su se znali služiti kao najmljenom konjicom, u to vrijeme najboljih jahača svijeta. Skitska plemena napadaju na istočnu i jugoistočnu Europu u 4 stoljeću pr. Kr., a njihovi grobovi pronađeni su od sjeverne Njemačke do Balkana. Povijest Porijeklo i mit Skitska glavna plemena potjeću prema mitu, od tri brata, sinova Targitaosa, to su: Lipoxais (Leipoxais), Arpoxais i Kolaxais. Najstariji od braće, Lipoxais, postade začetnik plemena Auchatai, Skythai geōrgoi (“Farmer Scythians”) ili Skiti-ratari. Drugi mlađi brat Arpoxais začme plemena Katiaroi i Traspies, a to bi trebali biti Skythai nomads, odnosno Skiti-nomadi i najmlađi Kolaxais postade praotac kraljeva, odnosno Kraljevskih Skita, plemena koje poznajemo i pod imenom Paralatai ili kako ih identificira Holzer kao Skythai basilēioi. Sakâ Srebrni novac kralja Azesa II. (oko 35.-12. pr. Kr.) s budističkim simbolom triratne u lijevom polju stražnjeg dijela kovanice. Srednjoazijska stepa, dom stoljećima je bila dom mnogih plemena što su napadali urbane centre na zapadu i jugu. Prvi ih opisuje Herodot i često ove skupine naziva Sacae. Sami sebe ovi Sacae i Skiti nazivali su Skudat, i uz isto ime imali su iste običaje. Perzijanci su ih nazvali Sakâ, Grci ih prozvaše Skythai a Kinezi Sai. Skitsko porijeklo treba tražiti u plemenima koja su učestvovala u stvaranjima indiranskih (arijskih) naroda koji se na području današnjeg Afganistana podijeliše na nekoliko glavnih skupina. Ova plemena početkom 2. tisućljeća pr. Kr. koja su još govorila proto-indoiranskim jezikom sa područja Ukrajine migriraju na jugoistok gdje tada sa arheološke točke gledišta pastoralnu kulturu jamnaja mijenja andronovska kultura, tako prozvana po selu Andronovo. Zauzeše područje kasnijeg Afganistana i podijeliše se na iransku i indijsku grupu. Prvi se zatim nasele oko 1000. pr. Kr. u zemlji Aria, čije će se ime sačuvati u riječi Iran. Druga grupa stigla je oko 1500. pr. Kr. na područje Pandžaba. Od drugog tisućljeća postoje dvije skupine jezika kojima govore njihovi potomci, a to su indoarijska i iranska. Indijska grana, današnji su Hindusi koji na području Indije stvoriše više naroda koji su razvili vlastite jezike. Iranska grupa podijeli se na brojna plemena, a to su: a) Perzijanci s plemenima Pasargad, Maraphii i Maspii. Plemenu Pasargadi pripada i klan Ahemenida čijeg je porijekla prva perzijska dinastija. Ostala plemena bila su nomadska: Dahae, Mardi, Dropici, Sagarti. Druga grupa iranskih plemena su Kimerijci koje su Asirci nazvali Gimirru. Po njima Krim je dobio ime. Ovi u ranom 7. stoljeću uništiše kraljevstvo Urartu. Kimerijci su po svoj prilici potisnuli Skiti jer su se još očuvale kimerijske utvrde. Od ovih iranskih plemena u u 6, 5, i 4. stoljeću pr. Kr. preostalo je nekoliko nomadskih plemena u srednjoazijskoj stepi koja su poznata kao Sakâ: The Sakâ haumavargâ (`haoma-drinking Sacae`), odnosno pilci pića haoma, koje se priprema od muhare ili Amanite muscarie, nema je južno od Amudarje, a omilkena je kod sibirskih šamana. Njih Herodot naziva Amyrgian Skiti, a poznati su i po tome što su se u ratu služili ratnom sjekirom Sagaris. Živjeli su u Uzbekistanu. Sakâ tigrakhaudâ (`Sacae with pointed hats`), ovo pleem Herodot zove Sakâ tigrakhaudâ a živjeli su na donjoj Amudarji, ime su dobili po vrsti turbana. Porazio ih je 520./519. pr. Kr. perzijski kraj Darije I. Veliki. Apâ Sakâ (`Water Sacae`) nazivani i imenom Pausikoi, kako preferira Herodot. I oni su sa donje Amudarje a Arijan iz Nikomedije (u Anabasisu) i Amian Marcellin (u Rimskoj povijesti) zovu ih Abian Skiti. Isto i Apasiaki. Masageti, kako ih zove Herodot zvani su od Perzijanaca Mâh-Sakâ `Moon Sacae`, oni se smatraju odgovornima za smrt kralja Kira Velikog (530). Masageti su obožavali samo jednog boga, Sunce, pa je perzijski naziv očita teška pogreška. Herodot ih locira na Sirdarji (Jaxartes). Nomadsko pleme Dahâ, `robbers`, Herodot naziva Dai, a živjeli su, prema kjizi Anabasis, na Sirdarji. od njih potječu Parni, pleme koje je u 3. st. pr. Kr. osnovalo partijsko carstvo. Plemena Sakâ paradrayâ (`Sacae across the sea`) živjelo je u Ukrajini, a Darije 514. ili 513. pr. Kr. protiv njih povede žestoki rat.

Homer ODISEJA Dereta Odlično Kao novo 463 str. 2015. Vođa Itačana u trojanskom ratu - Odisej, posle razaranja Troje, kreće sa svojim saborcima ka svom kraljevstvu - Itaci. Odiseja opisuje desetogodišnji Odisejev povratak iz rata, prepun iskušenja i neverovatnih obrta situiranih između neba i zemlje, mističnih predela, bogova i njihovih miljenika i protivnika. Kao Ilijada i Odiseja ima jedinstvenu kompoziciji koju Aristotel naziva prepletenom. Temeljno delo čitavog svetskog pesništva na kome su vekovi trajanja ostavili neizbrisiv kvalitativni trag. Prevod sa starogrčkog i propratni tekstovi Miloš N. Đurić Odiseja (grč. Οδύσσεια [Odýsseia]) je junački epski spev. Pretpostavlja se da je ovaj ep nastao u 8. veku p. n. e. u grčkim kolonijama u severozapadnoj Maloj Aziji.[1] Današnji oblik dobio je u 6 veku pre. n. e. u Atini u vreme Pizistrata - vladao Atinom sa prekidima od 560. p. n. e. do 527. p.n.e. Pizistrat je ustanovio Panatinski praznik o kome su se recitovale Homerove pesme. U tu svrhu u atičkoj redakciji pripremljena su državna izdanja tih pesama. Autorstvo „Odiseje“ se pripisivalo Homeru, ali, nema nijednog pouzdanog podatka o životu Homera zbog čega se u njegovu istoričnost sumnja. U vezi s tim nastalo je u nauci homersko pitanje.[2] Osnovni motiv „Odiseje“ je povratak glavnog junaka Odiseja u svoju otadžbinu Itaku po završetku Trojanskog rata uz pomoć bogova.[3] Ovaj ep ima lančanu kompoziciju - dvanaest pevanja - epizode o lutanju Odiseja, koje se nastavljaju jedna na drugu.[3] Odiseja[uredi | uredi izvor] Homerova Odiseja Nakon završetka desetogodišnjeg Trojanskog rata, Odisej se vraća kući, svojoj vernoj ženi Penelopi i svome sinu Telemahu.[3] U epu se opisuje kako su prosci njegove žene Penelope trošili njegov imetak, i kako je Odisej posle dvadeset godina odsustva od kuće, vrativši se, poubijao prosce.[3] Radnja „Odiseje” traje 40 dana.[3][4] Prvo pevanje Pesnik na samom uvodu u radnju epa govori kako su bogovi, posle sedam godina, odlučili da je došlo vreme za povratak Odiseja kući, jer je sve te godine on bio zatočenik nimfe Kalipse na ostrvu Ogigija. Boginja Atina se odlučuje da poseti njegovog sina Telemaha na Itaki. Drugo pevanje Atina se pred Telemahom pojavljuje u liku Mentora i govori mu da ima predosećaj da će mu se otac uskoro vratiti. Prosci, smatrajući da je Odisej mrtav, i dalje nemilosrdno troše Odisejev imetak i sa velikim nestrpljenjem iščekaju da Penelopa napokon sebi izabere supružnika. Godinama se Penelopa služila lukavstvom da bi odbila prosce. Govorila je da će se udati kada završi sa tkanjem tkanine za mrtvog Odiseja, ali je ona svake noći uništavala ono što bi preko dana istkala. Neko od prosaca je video šta Penelopa radi i oni su tražili od nje da se napokon odluči za nekog od njih. Treće pevanje Telemah odlazi na otok Pil kod kralja Nestora, koji mu govori o sudbini mnogih velikih i slavnih junaka. Posle toga, Telemah napušta ostrvo Pil i odlazi u Spartu da posetiti kralja Menelaja. Četvrto pevanje Telemah od Menelaja saznaje da mu je otac Odisej zarobljen i da se nalazi na ostrvu Ogigija kod nimfe Kalipse. Peto pevanje Hermes, glasnik bogova, po zapovesti Zevsa odlazi na ostrvo Ogigija i nimfi Kalipsi saopštava da su joj bogovi naredili da pusti Odiseja. Kalipso, sa velikim žaljenjem pušta Odiseja i on odlazi brodom sa ostrva. Posle nekog vremena, Posejdon uništava njegov brod, ali Odisej uspeva da preživi. Šesto pevanje U blizini feačanske obale, Odiseja je probudio smeh devojaka. Na obali je stajala Nausikaja, kraljeva kćerka, sa svojim sluškinjama. One su pokazale put Odiseju do kraljeve palate. Sedmo pevanje Odiseja, da ga niko ne bi video i raspitivao se o njemu, Atina, pretvorena u devojčicu, vodi do kraljevske palate. U ovom pevanju je opisan Vrt Alkinoja. Osmo pevanje U Odisejevu čast, kralj Alkinoj priređuje zabavu, na kojoj mladi pevač pripoveda o Trojanskom ratu. U toku pevanja, Odisej se nekoliko puta zaplakao, i to uvek kada je pesma opisivala i junaštva Odiseja. Kralj Alkinoj je, videvši reakciju, pitao Odiseja ko je on i zašto plače. Deveto pevanje Odisej otkriva ko je on i priča svoje pustolovine. Govori o tome kako se nakon pada Troje namerio na Kikonce, razorio im grad, ali su ga oni odagnali. Zatim bura kod Malije odbacuje Odiseja i njegovu družinu u zemlju Lotofaga (pleme koje jede lotos). Odisej jedva uspeva da odvede družinu odatle, jer su jedući lotos zaboravili na povratak domu. On zatim priča o Polifemu, kiklopu koji mu je u pećini pojeo dvoje ljudi pobedio ga oslepivši ga. Deseto pevanje Dalje Odisej priča kako mu je bog Eol dao vreću u kojoj su bili vetrovi, a njegovi ljudi, ne znajući šta je u vreći, otvorili su je, pa su ih vetrovi vratili natrag odakle su došli. Tamo, čarobnica Kirka njegove ljude pretvara u svinje, a Odiseju Hermes daje travu koja sprečava da Kirka i Odiseja pretvori u svinju. Kirka ih posle nekog vremena pušta sve da odu vrativši im ljudski oblik, a Odiseju je dala uputstva kako da stigne do Aherona i podzemnog sveta. Jedanaesto pevanje U podzemnom svetu Hada, Odisej razgovara sa Tiresijom, sa svojom majkom i sa mnogim grčkim junacima - Ahilom, Heraklom i drugima. Tiresija ga savetuje da prinese žrtve bogovima, a naročito bogu Posejdonu, koji je veoma ljut na njega jer mu je Odisej oslepeo sina Polifema. Dvanaesto pevanje U ovom pevanju, Odisej pripoveda o tome kako je, začepivši uši posadi broda, a sebe zavezavši za jarbol, da ne bi nasukao brod, uspeo izbeći sirene. U nastavku, Odisej govori o Scili i Haribdi - dve nemani koje je uspeo izbegnuti, pa o ostrvu gde njegova posada nije poslušala njegova upozorenja i žrtvovala stoku boga Helija Hiperiona, zbog čega se Zevs žestoko razljutio i munjom uništio Odisejev brod, tako da je samo Odisej preživeo. Trinaesto pevanje povratak Odiseja na Itaku. Atina mu svojim uputstvima pomaže, i on, pretvoren u prosjaka, odlazi do svog vernog svinjara. Četrnaesto pevanje Odisej sluša kako svinjar Eumaj priča o svome gospodaru, i shvativši koliko mu je on veran, obećava mu da će se Odisej sigurno vratiti. Petnaesto pevanje Dok svinjar Eumej, Odiseju priča o svojoj prošlosti, Atina upozorava Telemaha da ga prosci žele ubiti, i podučavajući ga kako da stigne, zapoveda mu da se vrati kući. Šesnaesto pevanje Po povratku kući, Telemah, zahvaljujući Atininim uputstvima, uspeva da izbegne zasedu prosaca i odlazi Eumeju gde mu Odisej otkriva ko je on. Sedamnaesto pevanje Odisej, kao prosjak se vraća u dvor i, da bi vidio moralnost prosaca, prosi hranu od njih. Na ulazu u dvor, prepoznavši svog gospodara, Odisejov pas Argos umire od sreće. Osamnaesto pevanje Kada se na dvoru pojavio još jedan prosjak, odmah se posvađao i potukao sa Odisejem. Prosci su odobravali svađu i tuču. Na kraju je Odisej pobedio prosjaka. Devetnaesto pevanje Penelopa, koja je sve to posmatrala, upita prosjaka Odiseja zna li bilo šta o njenome mužu Odiseju, a on joj odgovori obećanjem da će se on sigurno vratiti. Tada Penelopa naredi svojim sluškinjama da okupaju prosjaka, i dok su ga one kupale, stara sluškinja Euriklija prepoznala je Odisejev ožiljak na nozi (iz lova na veprove u detinjstvu), ali ga nije odala. Dvadeseto pevanje Atina svojom pričom smiruje Penelopu koja je sanjala veoma ružan san. Sledećeg jutra Odisej od bogova traži neki znak, a tada mu Zevs pošalje munju iz vedra neba. Dvadeset prvo pevanje Penelopa, obećava proscima da će se udati za onoga koji na streljačkom takmičenju bude pobednik. Iznosi Odisejev luk, ali niko od prosaca nije uspeo da nategne luk, pa ni slavni Antinoj. I taman kada su se svi prosci dogovarali da se takmičenje odgodi, Odisej, prerušen u prosjaka uzima luk, nateže ga i pogađa strelom kroz sve sekire. Dvadeset drugo pevanje Odisej i Telemah ubijaju sve prosce. Dvadeset treće pevanje Odisej tada otkriva Penelopi svoj identitet, a ona, i dalje ne verujući da je on Odisej, upita ga za jednu njihovu tajnu. Traži od njega da pomeri njihovu postelju, našto Odisej odgovara da je postelja urezana u panj stare smokve, oko koje su podigli dvor, i da se pomeriti ne može. Tek tada je Penelopa bila sigurna da je on zaista Odisej i bacila mu se u naručje. Dvadeset četvrto pevanje Dok duše prosaca silaze u Had, Odisej, ocu Laertu otkriva ko je on. Itačani, zbog toga što je Odisej ubio sve prosce, žele da se osvete Odiseju ali Atina svojom rečitošću miri obe sukobljene strane i sprečava obračun. Analiza likova[uredi | uredi izvor] Odisej - kralj Itake, glavni lik istoimenog dela. Odlikuje ga hrabrost i domišljatost. U celom kraljevstvu a i šire je poznat kao pametan i strpljiv čovek koji je uz to bio i vrlo osećajan i velikog srca. Penelopa - Odisejeva žena, premorena od tuge i očaja zbog gubitka voljenog muža. Čvrsta i jaka žena koja nije dala da je mnogobrojni prosci zavedu. Telemah - Odisejev i Penelopin sin koji je odlaskom oca u rat od malena morao postati glava kuće. Vrlo neiskusan i nemoćan da se suprotstavi proscima koji su rado trošili njihovo bogatstvo, što se menja povratkom njegovog oca. Atina - boginja mudrosti i velika zaštitnica Odiseja i njegove porodice koja je uz veliki trud pomagala u raznim situacijama.[5] Ilijada antička književnost

Omot iskrzan po ivicama, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Bihalji-Merin, Oto, 1904-1993 = Bihalji-Merin, Oto, 1904-1993 Benac, Alojz Naslov Stećci / tekstovi O. Bihalji Merin, Alojz Benac ; fotografije Tošo Dabac Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1963 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis XXXV, [80] str. fotografija : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Dabac, Tošo ISBN (Pl. sa omotom) Napomene Bibliografija: str. [118-122]. Predmetne odrednice Stećci -- Nadgrobni spomenici -- Bosna i Hercegovina Umetnost – Stećci Stećci su srednjovekovni nadgrobni spomenici u obliku velikih kamenova, ponekad sa uklesanim slikovnim ukrasima ili natpisima. Nalaze se najvećim delom na prostorima Bosne i Hercegovine kao i Srbije, Crne Gore i Hrvatske, a nastajali su od XII do kraja XV veka. Pojava stećaka predstavlja sublimaciju milenijumskih pogrebnih tradicija, počevši od ilirskih nadgrobnih gomila (tumulusa), rimskih aglomeracija i groblja, ranohrišćanskih i ranosrednjovjekovnih crkvi. Do sada je pronađeno više od 66.000 stećaka, od čega preko 50.000 na području Bosne i Hercegovine. Najveća koncentracija stećaka je u Hercegovini (Bileća, Stolac, Trebinje, Gacko, dolina Neretve itd.) a najpoznatija nekropola je Radimlja kod Stoca. U Srbiji se stećci uglavnom nalaze u Raškoj oblasti ili zapadnoj Srbiji (u zlatiborskom kraju). Na Zlatiboru stećci postoje gotovo u svakom selu, iako su mnogi korišćeni kao građevinski materijal. Pojam stećak Postoje tri vrste naziva koji se koriste za iste nadgrobnike, među kojima često dolazi do preklapanja, što stvara nejasnoće i nesporazume. Prva vrsta su izrazi koji potiču sa autentičnih istorijskih izvora, mahom sa samih stećaka: kamen, kam, biljeg (bilig ili beleg), kuća, vječni dom. Riječ mašet za stećak dolazi od turske riječi mešhed (po narodnom mećit) koja označava grob junaka ili mučenog za vjeru. Ovaj izraz se povezuje sa italijanskim izrazom massetto u značenju veliki kamen. Druga vrsta su izrazi ukorijenjeni u narodu: mramorje, svatovsko groblje, grčko groblje, divsko groblje, kaursko groblje. Treći naziv stećak u početku su upotrebljavali seljaci u Hercegovini za visoko, uspravno kamenje, za razliku od nižih ploča. Od kraja XIX vijeka u izdanjima Glasnika Zemaljskog muzeja Sarajevo izraz stećak bio je upotrebljavan kao opšti izraz za sve nadgrobne spomenike, različitih dimenzija i izrade, čija pojava unutar relativno kratkog vremenskog raspona čini jedinstven fenomen. Izraz je najviše afirmisao Ćiro Truhelka. Samo ime stećak dolazi od njegove glavne namjene, da stoji iznad groba kao spomenik. To je particip prezenta od glagola stajati – stojeći ili, kako se govorilo u starija vremena – steći. Sam naziv stećak prvi put se pojavljuje u Srpskom rječniku Vuka Karadžića iz 1852. god. Novija istraživanja na vidjelo iznose manjkavosti naziva stećak, ukazujući na problem kategorizacije srodnih nadgrobnih spomenika susjednih teritorija, oblika ploča, koji se javljaju i prije pojave stećaka u XII vijeku. Oblici stećaka Stećci su težine od 100 kg do 32 tone. Osnovne grupe stećaka su položeni i uspravni kameni monoliti. Najveći broj stećaka pripada vrsti položenih monolita, koji se pojavljuju u tri forme: ploča (40 000), sanduk (13 000) i sljemenjak (sarkofag, 5 500). Među uspravnim kamenim monolitima raspoznaju se sljedeće varijante: stela, stup (obelisk), krstača i nišan. Izvjesni spomenici, zbog svog oblika, nazvani su „sanduci“ ili „u obliku sanduka“, drugi „u obliku sarkofaga“. Ovi opisi su pogrešni jer su dotični spomenici masivni blokovi, a ne šuplje nadgrobno kamenje. U srpskohrvatskom jeziku ne postoji adekvatna zamjena za izraze sanduk i u obliku sanduka pa su ti izrazi u literaturi zadržani. Izraz sarkofag za nadgrobnike koji su pri vrhu završeni u obliku krova je pogotovo pogrešan. Većina autora je prihvatila izraz sljemenak koja znači „završen u vidu zabata“. Ukrašavanje stećaka Najslavniji pojedinačni stećak je Zgošćanski stećak, nađen u okolini Kaknja, koji se nalazi u Zemaljskom muzeju u Sarajevu. On nema natpis, a zbog izuzetne ukrašenosti neki istraživači, kao Đorđe Stratimirović, smatraju da je reč o grobu Stefana II Kotromanića. Više od 5.600 stećaka je ukrašeno i to najčešće: povijenom lozicom, rozetama, krstovima, štitovima i mačevima, lukom i strelom, ljudskim i životinjskim figurama, scenama lova na jelene, scenama turnira, geometrijskim ornamentima i slično. Ukrašeni stećci pojavljuju se u dosta kratkom vremenskom periodu. Bio je to prelomni istorijski period. Nastao je nakon kosovske bitke i pada Srbije pod osmansku vlast, nastavio se u kratkom usponu Bosne kao nezavisne kraljevine i završio u prvim godina nakon turskih osvajanja Bosne. Vodeći svjetski autoritet za stećke, Marian Wenzel, iznosi osnovne značajke ukrašavanja: Ukrasni motivi na stećcima nemaju zajedničko porijeklo Nema ništa bogumilskog ili bilo čega što bi se moglo vezati za bilo koju jeretičku religiju ili vjerovanje u kulturi srednjovjekovne Bosne. Najstarije ukrašene nadgrobne spomenike podigla je feudalna gospoda. Taj običaj je prihvatilo i ukrase dalje razradilo stanovništvo poznato pod imenom Vlasi, koje je bilo organizovano na rodovskoj, nefeudalnoj osnovi. Vrlo je vjerovatno da su ovaj običaj prihvatili i ostali stanovnici Bosne i Hercegovine, zbog podržavanja feudalne gospode. Ikonografija stećaka ima pravu kršćansku osnovu, protkanu izvjesnim klasičnim ikonografskim rješenjima. Pripadnost Stećci su uzrok mnogih neslaganja uglavnom među srpskim, hrvatskim i bošnjačkim naučnicima. Najveće rasprave se vode oko pitanja njihovog porekla, pripadnosti pokojnika koji su sahranjivani ispod stećaka, kao i značenja simboličkih poruka uklesanih na njima. Najviše podataka za istraživače daju natpisi, koji su prisutni na manjem broju stećaka, i koji govore o različitim društvenim staležima, kao i verskim pripadnostima pokojnika. Iz natpisa se izvode zaključci da pod stećcima počivaju vernici Bosanske crkve, Pravoslavne crkve i Katoličke crkve. Mnogi naučnici povezuju kulturu stećaka sa postojanjem Crkve bosanske u srednjem veku, a pojedini ih čak vide kao najmasovnije materijalne ostatke bogumila, koji su poput katara sa zapada, sahranjivali svoje mrtve u prirodi umesto na crkvenim grobljima. Tezu o bogumilskoj pripadnosti stećaka prvi je iznio Artur Evans, nakon što je kao mladi novinar boravio u ovim krajevima za vrijeme Bosansko-hercegovačkog ustanka 1875. godine. Tezu je razradio Mađar Janoš fon Ašbot, činovnik austro-ugarske administracije u Sarajevu i arheolozi sa Zemaljskog muzeja Ćiro Truhelka i Vejsil Čurčić, a prihvatila tadašnja vlast u nastojanju odvajanja BiH od Srbije. Vaso Glušac je nadahnut idejama o pravoslavnom karakteru šizmatične Crkve bosanske stećke vezao za pravoslavlje. Ivo Pilar je cjelokupnu srednjovjekovnu bosansku prošlost (čak i Crkvu bosansku) proglasio derivatom hrvatske povijesti, a po njemu su stećci najveći dokaz. Poslije 1945. odine došlo je do velikog broja sistematskih istraživanja i naučnih radova (Marian Wenzel, Alojz Benac, Marko Vego, Sima Ćirković, Malkom Noel, Nada Miletić, Zečević i posebno Šefik Bešlagić) u kojima se tvrdi da se stećci ne mogu vezati samo za bogumilstvo. Dakako, postoje i oni koji im pripisuju sasvim drugačije poreklo i njihovo postojanje ni u kom pogledu ne vezuju za delovanje crkve bosanske. Komparativnim proučavanjem proširio se raspon pojedinih hipoteza, a jedna od najuvjerljivijih jeste, da se u tim sarkofazima odražavaju elementi one drevne praskulpture, koju su Slaveni donijeli sa sobom u svoju novu balkansku postojbinu i koja ih po svojim stilskim elementima povezuje sa skulpturom Baltika i Kavkaza i skitsko-sarmatskim motivima u jednu cjelinu. Svi ti nadgrobni spomenici su monoliti, često grubi, tako da već svojom surovošću djeluju monumentalno kao ploče kojima je zadatak da traju stoljećima, simbolikom svoje prkosne grubosti, koja ne priznaje nikakva stila osim svog vlastitog. – Miroslav Krleža U obrazloženju, prilikom stavljanja na listu Svjetske baštine UNESCO-a, između ostalog, se navodi: Stećci su srednjovjekovni nadgrobni spomenici, nastali od XII–XVI vijeka na teritoriji jugoistočne Evrope na kojoj su danas Bosna i Hercegovina, zapadna Srbija, zapadna Crna Gora i srednja i južna Hrvatska. Značajni su po svojoj interkonfesionalnosti, i korišteni su kod ukopa pripadnika sve tri srednjovjekovne hrišćanske zajednice (Pravoslavna crkva, Katolička crkva i Crkva bosanska). Natpisi sa stećaka Preko 350 stećaka nosi natpise na bosanskoj ćirilici. Najviše ima stećaka sa uobičajenim natpisima „a se leži taj i taj“, uklesanih da bi trajalo sećanje na pokojnika i na one koji su spomenik digli. Primeri su veoma brojni, a samo neki od njih su: „Ase leži Božičko Banović, na svojej zemli, na plemenitoj“ (u Ban-dolu, 30 km od Tuzle). „Tuj počiva Radosav Grubač sad mrtav“ (u Krtinju kod Ljubomira). „A se leži Braja Radojević, na zemlji tuđoj. Dobri živi i umrije. A se pisa Dragoje dijak“. „A se leži gospoja Beoka, kći Pribisava Kosače“. Određeni broj stećaka nosi i filozofske natpise sa sažetim mudrostima o životu, smislu, postojanju... Oni nipošto ne nose jedinstven pogled na svet, već svaki nosi svoja zasebna iskustva i zaključke. Tako ima prilično nihilističkih („...jer nebo postoji da bi ti misleći da ćeš skočiti u vječnost lakše skočio u ništa“) i mističnih („...nebo je bilo u meni. Ne spoznah to dok ne padoh među zvijezde...“) i drugih. A se leži Ljubljen u Vrhbosni rožden v Vrhbosni zakpan na svojini na plemenitoj. Ja bjeh onaj tkoji cijel život na raskrsnicam stajah, razmišljah, oklijevah. Bjeh onaj tkoji se pitah kak to da nebo ne stari a iz njeg se stalno radžaju nova i nova godišnja doba. I u sobi gdje bjeh bješe prozor, a iza prozora beskraj. Al ja uporno gledah u pod. I mišljah mojom smerti sve tće to konečno stati. Al nije i moja smert sve starša i sve tješnja je. Kam mi usječe Dražeta a zapis upisa Husan ne da pokažu da bjeh vetć da me višlje neima. Ljeta gospodnjeg 1258. – Gornje Hrasno, Stolac „Ovaj natpis nije natpis sa nekog autentičnog stećka nego iz literarnog djela Azizina Tanovića, koje se zove ’Stećci – ili oblici bosanskih duša’ i koje je Tanovic napisao 1994 godine.` Stećci koji naglašavaju versku pripadnost su dosta retki u odnosu na ostale. Postoji ih svega nekolicina, među kojima i: „Sie leži Mihovio Grahovičić prave vire rimske, koi počteno hoćaše i Bogu se molaše i dobro knjigu znaše, daj mu Bog duši da bude spašen“ (Grahovčići kod Travnika). Ili: „A se leži dobri gost Mišljen prave vjere bosanske. Biljeg postavi kšči Korija i na mi i na moju milu kućnicu Badaču. Ti koji prolaziš projdi u miru i ne spominji si i ne gonetaj grijehe naše. Zalud ti je taj posao. Naši dani su izbrojani, naše noći potrošene, naši grijesi dim. Svojih koraka se plaši, oni će ti glave doći na putu kojim hodiš. I da znaš više vrijedi crv koji se sada kreće no sva dobra djela koja zajedno učinismo za života svojih i Badača i ja. Kam nam usječen je godne 1273. po Gospodu u Kocerini na plemenitoj zemlji, a pisa Dabiša“ (Banjevici, Bratunac). Dok oko „prave vire rimske“ nema spora, dotle se formulacija „prava vjera bosanska“ tumači dvojako, u smislu pripadnosti pravoslavlju ili pripadnosti nekadašnjoj crkvi bosanskoj, uglavnom u zavisnosti od nacionalne i verske pripadnosti tumača. Tu su još i stećci sa čisto etičkim porukama, poput: „I mnogo ot moje ruke na zemji bi, a ni ot mene niko ne bi mrtav i ubit“ (Radimlja, Stolac, 1094. godina), kao i večna iz kamena opomena ispravnosti našeg delovanja: „Nek ti ova ruka bude znak da se zamisliš nad svojim rukama“ (Radimlja, Stolac). Često su ponavljana i upozorenja da se stećak ne ruši, npr: „A se leži Toloje. Ne prevrni mi ovi kam, ne prekidaj mi ovi san.“ (Gornji Močioci, Crepaljsko, 1066). Pored običnih molbi i upozorenja da se spomenik ne ruši, ponekad su upućivane i prave kletve, poput: „A se je kam od Trtiše. Živjeh mirno, Boga moleć i zla ne misleć. Ovden, gdi mi je kam, ubi me grom. Zašto Bože? Da su klete i proklete ruke koje bi ovo preturile dok odgovor ne dobijem. 1174. godne po Gospodu našem.“ (Humsko, Foča). Mnogi stećci nam mogu poslužiti i kao svojevrsni tragovi jednog vremena. Tako se u Kočerinu kod Širokog Brijega nalazi stećak Vignja Miloševića, sa dužim natpisom. Iz njega saznajemo da je Viganj služio mnoge vladare: bana Stefana II Kotromanića, kralja Tvrtka I, kralja Dabišu, kraljicu Jelenu Grubu i kralja Ostoju. U natpisu se spominju i neki događaji iz njegovog vremena, a na kraju on podseća žive na prolaznost života. Ovaj natpis, koji je nastao početkom XV veka, glasi: Va ime o(t)ca i sina i svetago du(h)a amin. Se leži Vign Milošević. Služi banu Stipanu, i kralu Tvartku, i kralu Dabiši i kralici Grubi i kralu Ostoji. I u to vrime doide i svadi se Ostoja kral s Hercegom i s Bosnom, i na Ugre poide Ostoja. U to vrime mene Vigna doide končina. I legoh na svom plemenitom pod Kočerinom, i molu vas, ne nastupaite na me! Ja sam bil kako vi este, vi ćete biti kakov sam ja Svjetska baština Stećci, jedinstven primjer srednjovjekovnih nadgrobnih spomenika, i zajednički projekat četiri zemalje – Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine – poslije sedam godina rada na tom projektu, upisani su na Listu svjetske baštine UNESCO-a (Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu). Tako je 15. 7. 2016. odlučio Komitet UNESCO-a na zasjedanju u Istanbulu. Naziv svjetske baštine je „Stećci – srednjovjekovni nadgrobni spomenici”. Upisom tih 30 nekropola na Listu upisuje se fenomen stećaka, bez obzira gdje se nalaze. Gromile Bogumili Crkva bosanska KC (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Predrag Todorovic - Vilovska Kocija - Pjer Gripari - Vila iz Cesme - Vilin konjic - Edgar Alan Po - Vilinsko ostrvo - Covek koji se ozenio vilom - Aleksej Tolstoj - Rusalka - Ilija Vukicevic - Mala Vila - Braca Grim - Vila u ribnjaku - Desanka Maksimovic - Ako je verovati mojoj baki - Cobanin i tri vile - Svetac i vile - Mahajura - Grozdana Olujic - Knez - prodavaca bresaka - Brokat iz Cuanga - Mala Vila - Princeza Medena i Sar - ptica - Zlatna grancica - Andersen - Rajski Vrt - Gajdas iz Kejla - Jatranska vila - Pastir iz Kaltaniseta - Turgenjev - Nimfe - Drvo nasred sveta - Sumska vila - Emil Zola - Vila ljubica - Rubin - Sarl Pero - Uspavana lepotica - Vilinski dvor - Siromah i vila - Vila iz maslinjaka Vila je tip mitskog bića ili legendarnog stvorenja u evropskom folkloru (a posebno keltskom, slovenskom, germanskom, engleskom, i francuskom folkloru), forma duha, često opisana kao metafička, natprirodna ili vanprirodna. Mitovi i priče o vilama nemaju jedinstveno poreklo, već su zbirka narodnih verovanja iz različitih izvora. Različite narodne teorije o poreklu vila uključuju njihovo prikazivanje kao demovisanih anđela ili demona u hrišćanskoj tradiciji, kao manja božanstva u predhršćanskim paganskim sistemima verovanja, kao duhove mrtvih, kao praistorijske prethodnice ljudima ili kao elemente. Etiketa vile ponekad je primenjivana samo na specifična magična stvorenja sa ljudskim izgledom, malim stasom, magičnim snagama i sklonošću lukavstvu. U drugim se vremenima ona je korištena za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, poput goblina i gnoma. Vilenski je ponekad korišten kao pridev, sa značenjem ekvivalentnim „začarani” ili „čarobni”. Ponavljajući motiv legendi o vilama je potreba da se vile odbiju koristeći zaštitne čari. Uobičajeni primeri takvih čari uključuju crkvena zvona, nošenje odeće naopačke, detelinu sa četiri lista i hranu. Takođe se ponekad smatralo da vile progone određene lokacije i da navode putnike da zalutaju koristeći varljivu svetlost. Pre pojave savremene medicine vile su se često krivile za bolest, naročito za tuberkulozu i porođajne deformacije. Pored svog folklornog porekla, vile su bile uobičajeno obeležje renesansne književnosti i romantičke umetnosti, a bile su posebno popularne u Velikoj Britaniji tokom viktorijanske i edvardske ere. Keltski preporod je takođe doveo do uspostavljanja vila kao kanonskog dela keltske kulturne baštine. Izraz vila je ponekad korišten za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, uključujući gobline i gnome, dok u drugim vremenima, termin opisuje samo specifičnu vrstu eteričnog stvorenja ili duha.[1] Koncept „vile” u užem smislu donekle jedinstven je za engleski folklor, a kasnije je umanjen u skladu s prevladavajućim ukusima viktorijanskog doba, kao u „bajkama” za decu. Istorijsko poreklo uključuje razne tradicije Brita (Bretona, Velšana, Kornvolaca), Gala (Iraca, Škota, Manksa), germanskih naroda, i srednjofrancuskih srednjovekovnih romansi. Reč vilenski je korišćen kao pridev, sa značenjem „začaran” (kao u vilenskom vitezu, vilenskoj kraljici), ali je takođe postao generički izraz za različita „očarana” stvorenja tokom kasnog srednjoengleskog perioda. Književnost Elizabetanske ere spajala je vilenjake sa vilama romanske kulture, čineći ove pojmove pomalo međusobno zamenljivim. Tokom viktorijanskog i edvardskog doba došlo je do pojačanog interesovanja za vile. Keltski preporod prikazuje vile kao deo irske kulturne baštine. Karol Silvers i drugi sugerisali su da je ova fascinacija engleskim antikvarijanima proizašla iz reakcije na veću industrijalizaciju i gubitak starijih narodnih tradicija.[2] U evropskoj umetnosti i kulturi XIX veka značajno mesto zauzimali su prošlost i mit. Istorijski, uglavnom antički i srednjovekovni događaji i ličnosti oko kojih se u XIX veku stvarala mitska aura i gradio kult, doprinosili su buđenju nacionalne svesti, potvrdi kontinuiteta postojanja jednog naroda, ali i potvrdi legitimiteta određene vladajuće strukture, kao i promovisanju njenih ideologija. Neretko ispreple- tan realnim istorijskim događajima, mit je u XIX veku ukazivao na poreklo nacije, njene heroje i sudbinu, dok su se u javnosti i posebno u politici, mitologizovala savremena uverenja. Makuljević, Nenad (2006). Umetnost i nacionalna ideja u 19. veku: sistem evropske i srpske vizuelne kulture u službi nacije (1 izd.). Beograd: Zavod za udžbenike i nastana sredstva. Opisi Vile se generalno opisuju kao ljudske po izgledu i imaju magične moći. Smanjene vile raznih vrsta opisivane su kroz vekove, u rasponu od veoma sićušnih do veličine ljudskog deteta.[3] Ove male veličine su mogle da budu magično pretpostavljene, pre nego konstantne.[4] Neke manje vile mogle bi da prošire svoje figure kako bi oponašale ljude.[5] Na Orkniju su vile bile opisane kao stvorenja kratkog rasta, obučene u tamno sivu odeću, ponekad viđene u oklopu.[6] U nekim folklornim tradicijama vile imaju zelene oči. Neki opisi vila prikazuju ih s obućom na nogama, drugi kao bose. Krila, iako uobičajena u viktorijanskim i kasnijim umetničkim delima, su retka u folkloru; vile su letile pomoću magije, ponekad nadžedžene na stabljikama krestovnika ili na leđima ptica.[7] Moderne ilustracije često uključuju krila vilinih konjica ili leptira.[8] Staroslovenska mitologija Vila, rad Endija Pacioreka Magazin Bosanska vila izlazio je u Sarajevu u 19. veku kao značajno glasilo Srba iz Bosne Vila u južnoslovenskoj mitologiji predstavlja žensko natprirodno biće naklonjeno ljudima. Zamišljana je kao izuzetno lepa devojka zlatne kose i sa krilima, odevena u duge, prozračne haljine i naoružana strelama. Prema verovanjima, izvor njene moći je u njenoj kosi. Večno je mlada. Ona živi daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađa iz rose nekog cveća, kad pada kiša i greje Sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, gradi na oblacima.[9][10] Može se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jaše na konju ili jelenu, odlazi u lov, a još češće igra u kolu. Zaljubljuje se u junake, koje pomaže i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime (npr. Marko Kraljević i vila Ravijojla). Naklonjena je i devojkama, koje od nje mogu izmoliti lepotu ili zaštitu. Vila posebno vešto vida rane zadobijene u bojevima, i to različitim biljem. Raspolaže i sposobnošću proricanja. Vila teško prašta uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuje one koji je povrede. Čak i u slučajevima kada nanosi zlo i dalje je privlačna i zavodljiva. Potčinjava se samo onima kojima pođe za rukom da joj otmu odeću, a ako joj neko oduzme krila, preobražava se u običnu ženu. Može imati kozje, konjske ili magareće noge. Vrlo često se pominje u deseteračkim narodnim pesmama ili u narodnim pričama. Po narodnim predanjima i verovanjima ima duge raspletene kose i okuplja se sa drugim vilama na izvorima reka i jezerima, gde gole igraju kolo u vodi. U toponomastici Srbije i Crne Gore ima dosta mesta s imenom vila, npr. Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu... Njoj je slična rusalka, u stvari utopljenica ili nekršteno dete, preobraženo u devojku sa dugom raspuštenom zelenom kosom, mada se u pojedinim krajevima veruje da su i vile duše nesretno umrlih devojaka. Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima. Verovanja Vila kao predstava prisutna je u verovanjima svih Slovena. Po predanju, ona se rađa iz rose, obično na crvenom cveću, u vreme kada istovremeno pada kiša i greje Sunce i kada se na nebu pojavi duga. Vila obično ne napušta predele u kojima živi. Nosi tanku prozračnu haljinu i dugačku, niz leđa raspuštenu kosu. Obučena je u belo, a ponekad nosi i plavo. Kosa joj je crna ili zlatna. U kosi se nalazi njena dugovečnost i ako dopusti da joj neko iščupa dlaku — vila će umreti. Veruje se da joj večni život dolazi iz semena belog luka, koji niko nikada nije vidio. Ona se čini kao krhka, ali je spremna da brani svoje stanište. Vile se okupljaju na posebnim mestima koja su zabranjena za ljude. Na mesta gde vile pevaju i igraju (vilino kolo) niko ne sme pristupiti. Demonska priroda vila otrkiva se u nekim neljudskim detaljima. Ponekad za vile govore da uzimaju decu od ljudi. Zla strana je prikazana u brojnim pričama i pesmama u kojima se ruši sve što su do tada ljudi sagradili, sve dok ne dobiju ljudsku žrtvu uzidanu u temelj. Najpoznatija pesma sa ovim motivom je Zidanje Skadra. Vile se potčinjavaju samo onima koji uspeju da im ukradu odeću dok se kupaju ili igraju. Ako im se oduzme veo kojim pokrivaju kosu i krila — odmah gube sve moći. Slabost vila se ogleda u sklonosti da se zaljubljuju u smrtnike. Tokom perioda obreda, prinose se žrtve prilaganjem predmeta da se vile umilostive. Vrste Samovile Ono što su za Slovene vile, to su u Severnoj Makedoniji i Bugarskoj – samovile. Kod Srba, gde je predanje najrazvijenije i najrasprostranije, samovile su zlo. Ko popije vodu sa njihovog izvora postaje jak kao i one. Njihova deca su krilata, imaju belu kosu i vatrene oči. Samovilu Bugari prikazuju kao jahačicu jelena koja u ruci nosi zmiju otrovnicu umesto biča. Samovile imaju moć da okamene, ali i da svojim poljupcem oslobode od okamenjivanja. Takođe, prisutan je i izraz Planinska majka, za vile čija je specijalnost, između ostalog, okamenjivanje smrtnika. Biljarice Vile biljarice poznaju bilje i znaju da leče i vidaju travama. Kod njih je prisutna sklonost ka klađenju sa smrtnim devojkama. Biljarice su vezane za mesto svog rođenja. One imaju sposobnost da se preobraze u različite životinje. Ovim vilama je obično ispod časti da se mešaju u poslove smrtnika, osim u izuzetnim prilikama. Šumska majka Šumska majka je vila slična vilama biljaricama. Ova vila je poznata u različitim delovima Balkana. Šumska majka je vila čija je moć daleko iznad moći običnih vila. Šumska majka se prikazuje kao potpuno naga, velikih grudi i dugih noktiju. Vlasi je nazivaju Muma Paduri. Zadužene su za čuvanje vode.

Lepo očuvano za ovaj tip knjiga Aleksandar Zamurović - MITOLOGIJA GRKA I RIMLJANA I-II izdavač: Slavija, Novi Sad, 1936. Predgovor napisao: Dr Milan Petrović povez broš knjiga I+II. 463 str., ilustrovano, ćirilica, format : 18,5 x 12.cm Grčka mitologija naziv je za skupinu mitova koji pripadaju starim Grcima i govore o njihovim božanstvima i herojima, prirodi svijeta te o podrijetlu i značaju njihovih vlastitih kultova i vjerskih rituala. Mitologija je sastavni dio drevne grčke religije. Znanstvenici danas proučavaju ove mitove nastojeći ovijetliti religijske i političke ustanove stare Grčke i njezine civilizacije te razumjeti prirodu samog nastanka mita.[1] Grčko trojstvo i rasprostranjenost tri kraljevstva Zemlje: Zeusa Boga (Nebo), Posejdona (Seas i okeani) i Hada (Podzemlje). Teosi (manji bogovi) su djeca ovog trojstva. Bista Zeusa iz Otricolija (Museo Pio-Clementino, Vatikan). Grčka je mitologija obrađena u velikom broju priča, ali i u grčkim umjetničkim djelima kao što su slike na vazama i votivni darovi. Grčki mit nastoji objasniti podrijetlo svijeta i opisati život i doživljaje velikog broja bogova, božica, heroja, heroina i mitskih bića. Te su se priče prvibitno širile usmjenim putem, no danas su grčki mitovi uglavnom poznati iz grčkih književnih djela. Najstariji književni izvori, Homerovi epovi Ilijada i Odiseja, bave se trojanskim ratom i događajima koji su uslijedili neposredno nakon njega. Dvije pjesme Hezioda, koji je živio nedugo nakon Homera, Teogonija i Poslovi i dani, pričaju o postanku svijeta, smjeni božanskih vladara, smjeni ljudskih rodova, podrijetlu ljudskih nesreća i podrijetlu žrtvenih obreda. Drugi su mitovi sačuvani u homerskim himnama, u fragmentima pjesama koje su pripadale grčkom epskom ciklusu, u lirskoj poeziji, u djelima grčkih tragičara iz 5. stoljeća pne, u spisima učenjaka i pjesnika helenističkog razdoblja, kao i u tekstovima koje su u vrijeme rimske vlasti napisali autori kao što su Plutarh i Pauzanija. Jedan od važnih izvora o detaljima iz grčke mitologije predstavljaju i arheološki nalazi, budući da su mnogi artefakti ukrašeni predstavama bogova i heroja. Geometrijska keramika iz 8. stoljeća pne. sadrži scene iz trojanskog ciklusa, kao i iz Heraklovih pothvata. U idućim razdobljima ― arhajskom, klasičnom i helenističkom ― pojavljuju se razne druge mitološke scene, koje nadopunjuju postojeće književne izvore.[2] Grčka je mitologija izvršila snažan utjecaj na kulturu, umjetnost i književnost zapadne civilizacije i dio je zapadnog naslijeđa i jezika. Pjesnici i umjetnici o antike su do današnjih dana crpili inspiraciju iz grčke mitologije otkrivajući u njoj ono što je i u modernom vremenu zadržalo svoj značaj i važnost.[3] Izvori Uredi Grčka je mitologija danas prije svega poznata iz grčke književnosti i iz predstava na objektima materijalne kulture, od kojih najstariji potječu iz geometrijskog razdoblja oko 900–800. pne.[4] Zapravo, književni i arheološki izvori međusobno se nadopunjuju, pri čemu se ponekad međusobno slažu, a ponekad proturječe; međutim, u mnogim slučajevima postojanje ovog korupusa podataka predstavlja snažnu naznaku da mnogi elementi grčke mitologije imaju jake činjeničke i historijske korijene.[5] Književni izvori Uredi Mit je igrao važnu ulogu u gotovo svim žanrovima grčke književnosti. Međutim, iz grčke se antike do danas sačuvao samo jedan opći mitološki priručnik ― Pseudo-Apolodorova Biblioteka. To djelo nastoji pomiriti proturječne priče koje iznose pjesnici te daje izuzetno značajan i poduži sažetak tradicionalne grčke mitologije i herojskih legendi.[6] Apolodor iz Atene živio je od oko 180. do oko 125. pne. i napisao je mnoge spise na te teme. Možda su ti spisi i poslužili kao temelj za Biblioteku; međutim, u Biblioteci se spominju i događaji koji su se zbili dugo vremena nakon njegove smrti, pa se zato to djelo označava kao Pseudo-Apolodorovo. Prometej, Gustave Moreau, 1868). Mit o Prometeju prvi se puta spominje kod Hezioda, a potom je pslužio kao temelj za Eshilovu dramsku trilogiju, koju su činile tragedije Okovani Prometej, Oslobođeni Prometej i Prometej vatronoša. Među najstarijim književnim izvorima nalaze se dvije Homerove epske pjesme, Ilijada i Odiseja. Drugi su pjesnici pripadali tzv. epskom ciklusu, no ove poznije i kraće pjesme gotovo su u potpunosti izgubljene. Usprkos njihovom tradicionalnom nazivu, Homerske himne nemaju nikakve direktne veze s Homerom. To su korske pjesme i pripadaju starijem razdoblju grčke lirske poezije.[7] Heziod, koji je možda živio nedugo nakon Homera, u svojoj Teogoniji (`Postanku bogova`) daje najpotpuniji prikaz najstarijih grčkih mitova, koji se bave postankom svijeta, postankom bogova Titana i divova, a uključuju i detaljne genealogije, narodne priče i etiološke mitove. I Heziodovi Poslovi i dani, didaktička pjesma o životu na selu, obrađuju mitove o Prometeju, Pandori i naraštajima ljudskog roda. Pjesnik daje savjete o tome kako opstati u svijetu punom opasnosti, kojega njegovi bogovi čine još opasnijim.[2] Lirski pjesnici često su uzimali građu iz mita, no u njihovom je pristupu mitu s vremenom bilo sve manje narativnosti i sve više aluzija. Grčki liričari, među kojima su najznamenitiji Pindar, Bakhilid, Simonid Kejanin te bukolski pjesnici kao Teokrit i Bion iz Smirne, obrađuju pojedine detalje iz mitologije.[8] Mit je činio i središnji dio grčke tragedije. Dramatičari Eshil, Sofoklo i Euripid većinu su svojih zapleta uzimali iz mitova herojskog razdoblja i trojanskog ciklusa. Mnoge velike tragične priče (npr. o Agamemnonu i njegovoj djeci, o Edipu, Jazonu, Medeji itd.) svoj su klasični oblik dobili u ovim tragedijama. Na upotrebu mita nailazi se i u grčkoj komediji, npr. u Aristofanovim Pticama i Žabama.[9] Povjesničari Herodot i Diodor Sicilijski i geografi Pauzanija i Strabon, koji su proputovali grčkim svijetom i zapisali priče koje su na svojim putovanjima čuli, opisuju mnogobrojne lokalne mitove i legende te često daju slabo poznate alternativne verzije mitova.[8] Naročito je Herodot proučavao različita predanja koja je čuo i nastojao pronaći povijesne ili mitske korijene u sukobu Grčke i orijenta.[10][11] Herodot je pokušao izmiriti početke i miješanje različitih kulturnih koncepata. Pjesništvo helenističkog i rimskog razdoblja stvarano je prvenstveno kao umjetnička književnost, a ne obredne i kultne svrhe. Ipak, ono sadrži mnoge važne detalje za koje se inače ne bi znalo. Tu pripadaju grčki helenistički pjesnici (Apolonije Rođanin, Kalimah, Pseudo-Eratosten i Partenije iz Nikeje), zatim grčki pjesnici iz razdoblja pozne antike (Nono, Antonin Liberal i Kvint Smirnjanin), te rimski pisci kao što su Ovidije, Stacije, Valerije Flak, Seneka Mlađi i Vergilije sa Servijevim komentarom. Među proznim piscima koji u tom razdoblju u svojim djelima obrađuju i mitološke teme nalaze se Apulej, Petronije, Lolijan i Heliodor iz Emese. Važne prozne izvore predstavljaju i djela Priče (Fabulae) i Astronomija (Astronomica) rimskog pisva Higina, zatim Slike (Imagines) Filostrata Starijeg i Filostrata Mlađeg, kao i Kalistratovi Opisi. Napokon, neki bizantski pisci također daju važne detalje o grčkim mitovima, često na temelju antičkih grčkih tekstova koji su u međuvremenu izgubljeni. Među njima su Arnobije, Hezihije iz Aleksandrije, enciklopedija Suda, Ivan Ceces i Eustatije Solunski. Ti autori o mitologiji često pišu iz kršćanske moralizatorske perspektive.[12] Arheološki izvori Uredi Rimski pjesnik Vergilije, prikazan ovde na rukopisu iz 5. stoljeća koji se zove Vergilius Romanus, u svojim je djelima obradio mnoge detalje iz grčkih mitova. Schliemannovo otkriće mikenske civilizacije u 19. stoljeću i Evansovo otkriće minojske civilizacije na Kreti u 20. stoljeću pomogla su objasniti mnoga otvorena pitanja o Homerovim epovima i pružila su arheološke dokaze za mnoge mitološke detalje o bogovima i herojima. Nažalost, podaci o mitovima i ritualima na mikenskim i minojskim lokalitetima u potpunosti se sastoje iz objekata materijalne kulture, budući da se linearno B pismo (drevni oblik grčkog jezika zabilježen i na Kreti i u kopnenoj Grčkoj) rabio poglavito za zapisivanje inventara, premda su na tim zapisima identificirana i neka moguća imena božanstava i heroja.[2] Geometrijska keramika iz 8. stoljeća pne. sadrži scene iz trojanskog ciklusa, kao i iz Heraklovih pothvata.[2] Ove vizualne predstave mitova važne su iz dva razloga. Prvo, mnogi su grčki mitovi posvjedočeni na vazama prije nego u književnim izvorima: primjerice, od dvanaest Heraklovih pothvata, jedino je njegova borba s Kerberom zabilježena u nekom suvremenom književnom tekstu.[13] Drugo, na materijalnim su izvorima ponekad prikazani mitovi ili mitološke scene koje u sačuvanim književnim izvorima uopće nisu zabilježene. U nekim slučajevima prvi poznati prikaz nekog mita na geometrijskoj umjetnosti za nekoliko je stoljeća stariji od njegova prvog prikaza u arhajskom pjesništvu.[4] U arhajskom (oko 750–oko 500. pne.), klasičnom (oko 480–323. pne.) i helenističkom razdoblju (323–146. pne.) pojavljuju se razne druge mitološke scene, koje nadopunjuju postojeće književne izvore.[2] Pregled mitske povijesti Uredi Grčka se mitologija s vremenom mijenjala slijedeći evoluciju helenske kulture, čiji registar promjena upravo predstavlja i mitologija, kako otvoreno tako i u njezinim neizrečenim tezama. Grčka mitologija, onako kako je sačuvana u književnosti, uglavnom na kraju progresivnih promjena, inherentno je politička, kako tvrdi Gilbert Cuthbertson.[14] Drevne stanovnike Balkanskog poluotoka činilo je zemljoradničko stanovništvo koje je, prakticirajući animizam, pripisalo duh svakom aspektu prirode. Naposljetku, ti magloviti duhovi dobili su ljudska obličja i kao božanstva ušli u lokalnu mitologiju.[15] Kad su plemena sa sjevera prodrla na Balkanski poluotok, sa sobom su donijeli novi panteon, temeljen na osvajanju, snazi, ratničkom umijeću i borbenom heroizmu. Drugi stariji bogovi zemljoradničkog svijeta pomiješali su se s božanstvima moćnijih osvajača ili su prepušteni zaboravu.[16] Od polovine arhajskog razdoblja mitovi o ljubavnim odnosima bogova i heroja postaju sve prisutniji, što odslikava paralelni razvoj pederastične ljubavi u grčkom društvu (παιδικὸς ἔρως), eros paidikos), za koju se misli da je uvedena oko 630. pne. Do kraja 5. stoljeća pne. pjesnici su mnogobrojnim herojima i svakom važnom bogu, s iznimkom Aresa, pripisali odnos s barem jednim eromenosom, tj. adolescentom koji je bio njegov ljubavnik.[17] Mitovi koji su vć postojali, kao na primjer mit o Ahileju i Patroklu, tad su također promatrani u svijetlu pederastije.[18] U tom su svijetlu grčke mitološke ličnosti obrađivali i alksandrijski pjesnici, a potom i književni mitografi iz doba ranog Rimskog carstva. Epska je poezija stvorila cikluse priča, a time i razvila novi smisao mitološke kronologije. Tako se grčka mitologija odvija kao jedna od faza u razvoju svijeta i ljudskog roda.[19] Premda proturječnosti u ovim pričama onemogućuju iscrtavanje neke apsolutne kronologije, može se ocrtati jedna približna kronologija. Time se dolazi do mitske `povijesti svijeta`, koja se može podijeliti na tri ili četiri veća razdoblja: Mitovi o početku ili razdoblje bogova (teogonije, `rođenja bogova`): mitovi o postanku svijeta, bogova i ljudskog roda. Doba kad su se bogovi i smrtnici slobodno miješali: priče o prvim interakcijama između bogova, polubogova i smrtnika. Doba heroja (herojsko razdoblje), gdje je božanska djelatnost bila manja. Posljednju i najveću herojsku legendu predstavlja priča o `trojanskom ratu i onome nakon njega` (koju neki ispitivači smatraju zasebnim, četvrtim razdobljem).[20] Iako je razdoblje bogova često pobuđivalo veće zanimanje među modernim proučavateljima mita, grčki pisci arhajskog i klasičnog doba jasno su pokazivali veći interes za razdoblje heroja, pri čemu su uspostavljali kronologiju i popis čovjekovih dostignuća nakon što je pronađen odgovor na pitanja u vezi s postankom svijeta. Na primjer, herojske epopeje Ilijada i Odiseja zasjenile su i po veličini i po utjecaju Teogoniju i homerske himne, koje se usredotočuju na svijet bogova. Pod utjecajem Homera kult heroja vodi k restrukturiranju u duhovnom životu, što se izraženo u odvajanju područja bogova od područja mrtvih (heroja), odnosno htonskog od olimpskog.[21] U Poslovima i danima Heziod opisuje četiri naraštaja ljudskog roda: zlatni, srebrni, brončani i željezni. Ti su naraštaji zasebne tvorevine bogova: zlatni pripada Kronu, a ostali su naraštaji Zeusove tvorevine. Prisutnost zla u svijetu objašnjeno je mitom o Pandori, koja je otvorila veliki krčag, iz koga se istog trenutka stotine zala, nesreća i bolesti razmilelo po svijetu, s iznimkom slijepe Nade, koja nije mogla izleteti, jer je Pandora odmah zatvorila krčag.[22] Ovidije u Metamorfozama slijedi Heziodovu ideju o četiri naraštaja ljudskog roda.[23] Počeci svijeta i bogova Uredi Amor Vincit Omnia (Ljubav pobjeđuje sve), prikaz boga ljubavi, Erosa; Michelangelo Merisi da Caravaggio, oko 1601–1602. `Mitovi o podrijetlu` ili `mitovi o stvaranju` predstavljaju pokušaj da se ljudskim jezikom objasne počeci univerzuma.[24] Najraširenija varijanta u to doba, premda sadrži filozofske elemente, nalazi se u Heziodovoj Teogoniji. On započinje s Kaosom, zjapećim ništavilom. Iz praznine nastaje Geja (Zemlja) i druga primordijalna božanstva: Eros (Ljubav), Tartar (Podzemlje) i Ereb (Tama). Geja bez ikakvog muškog elementa rađa Urana (Nebo), koji je zatim oplodi, te iz te veze nastaju prvi Titani ― šest muških: Kej, Krij, Kron, Hiperion, Japet i Okean, te šest Titanki: Mnemosina, Feba, Reja, Teja, Temida i Tetija. Nakon Kronovog rođenja Geja i Uran odlučili su da više neće stvarati nove Titane. Za njima su slijedili jednooki Kiklopi i Hekatonhiri (`Storuki`), no i jedne i druge Uran je bacio u Tartar. To je razgnjevilo Geja. Kron (`lukav, najmlađi i najstrašniji od Gejine djece`) na majčin je nagovor kastrirao oca i potom postao vladar svijeta skupa s Rejom, svojom sestrom i suprugom, a drugi su Titani činili njegov božanski dvor.[25] Motiv sukoba oca i sina ponavlja se kad je protiv Krona ustao njegov sin, Zeus. Budući da je Kron izdao vlastita oca, bojao se da će neko od njegova potomstva učiniti isto, pa kad god bi Reja rodila neko dijete, Zeus bi joj ga uzeo i progutao. Reja je naposljetku prevarila Krona tako što je Zeusa sakrila, a u dječji pokrivač umotala jedan kamen, koji je zatim pružila Kronu i ovaj ga u neznanju progutao. Kad je Zeus odrastao, Zeus se s pomoću jednog napitka primorao Krona da povrati, pa je ovaj iz svoje utrobe izbacio kamen, a potom i svu ostalu Rejinu djecu koju je ranije progutao. Zatim je Zeus izazvao Krona na rat oko vlasti nad bogovima. Napokon, uz pomoć Kiklopa, koje je Zeus oslobodio iz Tartara, Zeus i njegova braća i sestre odnijeli su pobjedu, a Kron i Titani bačeni su u Tartar.[26] Atička crnofiguralna amfora s predstavom Atene koja se rađa iz Zeusove glave, koji je progutao njezinu majku, Metidu, božicu porođaja; kod porođaja pomaže Ilitija; oko 550–525. pne. (Louvre). Zeusa je mučila ista briga te, kad je njegova prva žena, Metida, trebala roditi božanstvo koje će biti `veće od njega`, Zeus ju je progutao.[27] Kako je Metida u maternici već nosila Atenu, ova se rodila iz Zeusove glave i iskočila iz nje već odrasla i u punoj ratnoj opremi.[28] Najstarija razmišljanja Grkâ o pjesništvu gledala su na teogonije kao na prototipski pjesnički žanr ― prototipski mythos ― i pripisivala mu gotovo magične moći. Orfej, arhetipski pjesnik, istodobno je bio i arhetipski pjevač teogonija, s pomoću kojih on umiruje mora i oluje u Apolonijevim Zgodama Argonauta te umekšava tvrda srca bogova podzemlja u Hadu. Kad Hermes izumi liru u Homerskoj himni Hermesu, prvo što s njim učini jest da opjeva rođenja bogova.[29] Heziodova je Teogonija ne samo najpotpuniji sačuvani prikaz bogova, nego i najpotpuniji sačuvani prikaz uloge drevnog pjesnika, sa svojom dugačkom uvodnom invokacijom Muza. Teogoniju su obrađivale i mnoge druge, danas izgubljene pjesme, uključujući i one koje su se pripisivale Orfeju, Muzeju iz Atene, Epimenidu, Abaridu Hiperborejcu i drugim legendarnim prorocima, a koje su korištene u privatnim obredima čišćenja i misterijama. Postoje naznake da su Platonu bile poznate neke varijante orfičke teogonije.[30] Međutim, od posvećenika u misterije očekivalo se da prakse i vjerovanja vezena za određeni kult drže u tajnosti. Kad je prestalo prakticiranje misterija, nestalo je i vjerovanja povezanih s njima, pa i znanja o njihovim obredima i ritualima; međutim, u izvorima se često javljaju aluzije o nekim njihovim aspektima koji su bili javno poznati. Na grčkim vazama i drugim umjetničkim delima javljaju se slike koje su tumačene, bilo ispravno bilo pogrešno, u raznovrsnim mitovima i pričama. Neki fragmenti ovih djela sačuvani su u citatima neoplatonskih filozofa i na papirusima otkrivenim u 20. stoljeću. Papirus iz Dervenija dokazuje da je jedna Orfejeva teogonijsko-kozmogonijska pjesma postojala barem još u 5. stoljeću pne.[31][30] Prve filozofske kozmogonije nastale su kao reakcija na popularne mitološke koncepcije koje su već neko vrijeme bile prisutne u grčkom svijetu. Neke od tih popularnih koncepcija naziru se u Homerovom i Heziodovom pjesništvu. Kod Homera Zemlja se smatra ravnom pločom koja pluta na rijeci Okeanu i nad kojom se nadvija hemisferično nebo sa suncem, mjesecom i zvijezdama. Sunce (Helije) prelazi preko neba u svojim kočijama, a noću plovi oko Zemlje u zlatnom plovilu. Sunce, zemlja, nebo, rijeke i vjetrovi prizivaju se u molitvama i od njih se traži da budu svjedoci. Pukotine i rascjepi u zemlji često su smatrani ulazima u Hadov podzemni svijet i stanište mrtvih.[2][32] Utjecaji drugih kultura uvijek su donosili nove teme. Grčki panteon Uredi Zeus, u obličju labuda, zavodi Ledu, spartansku kraljicu; kopija izgubljene Michelangeloove slike, 16. stoljeće. Prema mitologiji iz klasičnog razdoblja, nakon svrgavanja Titana ustanovljen je novi panteon bogova i božica. Glavna grčka božanstva bili su Olimpljani, koji nastanjuju planinu Olimp i nalaze se pod vrhovnom vlašću Zeusa. Čini se da utvrđivanje njihovog broja na dvanaest Olimpljana predstavlja relativno modernu ideju.[33] Pored olimpskih božanstava, Grci su štovali razne bogove prirode, kao što su satirski bog Pan, nimfe (božice rijeka), najade (koje su nastanjivale vodene izvore), drijade (duhove drveća), nereide (koje su nastanjivale mora), zatim riječne bogove, satire i druga bića. Osim toga, postojale su zlokobne sile podzemnog svijeta, kao što su Erinije, koje su proganjale zločince koji su na svojim rukama imali krv svojih srodnika.[2] U čast grčkog panteona pjesnici su sastavili 33 homerske himne.[34] Gregory Nagy duže homerske himne smatra uvodima (koji se mogu usporediti s Teogonijom), od kojih svaka priziva jedno božanstvo.[35] U velikoj raznolikosti mitova i legendi koji čine grčku mitologiju domaća božanstva opisuju se sa suštinski materijalnim, ali idealnim tijelima. Prema Walteru Burkertu, temeljno obilježje grčkog antropomorfizma jest da `grčki bogovi predstavljaju osobe, a ne apstrakcije, ideje ili koncepte`.[36] Bez obzira na njihovo temeljno obličje, grčka božanstva raspolažu mnogim fantastičnim sposobnostima; najznačajnije je to što na bogove ne utječu bolesti i što ih se može raniti samo pod nekim iznimno malo vjerojatnim uvjetima. Grci su besmrtnost smatrali glavnim razlikovnim obilježjem svojih nogova, a tu besmrtnost, kao i vječnu mladost, osiguravala je stalna konzumacija nektara i ambrozije, s pomoću kojih se krv bogova obnavljala u njihovim venama.[37] Svako božanstvo ima vlastitu genealogiju, vlastite interese i određeno područje djelovanja za koje je zaduženo te svoju jedinstvenu osobnost; međutim, ti opisi potječu iz mnogobrojnih drevnih lokalnih varijanti, koje se međusobno ne slažu uvijek. Kad se ti bogovi prizivaju u pjesništvu, za njih se koristi kombinacija njihovih imena i epiteta, koji povlače razliku između prizvanog božanstva i drugih pojavnih oblika i funkcija istog tog božanstva, na primjer `Apolon Muzaget` je `Apolon, [kao] vođa Muza`. Ponekad se epitet koristi kao oznaka nekog posebnog i lokaliziranog aspekta božanstva, od kojih su neki već u klasičnom razdoblju smatrani vrlo drevnim. Većina je bogova povezana s posebnim aspektima života. Primjerice, Afrodita je božica ljubavi i ljepote, Ares je bog rata, Had je vladar podzemnog svijeta, a Atena je božica mudrosti i hrabrosti.[38] Neka božanstva, na primjer Apolon i Dioniz, pokazuju složenu osobnost i mješavinu različitih funkcija, dok druga, na primjer Hestija (doslovno: `ognjište`) i Helije (`sunce`), nisu ništa drugo do personifikacije. Velelepni hramovi bili su uglavnom posvećeni ograničenom broju božanstava, koji su se nalazili u središtu velikih panhelenskih kultova. Ipak, pojedine oblasti i naselja njegovali su svoje posebne kultove posvećene manjim božanstvima. U mnogim su se gradovima i poznata božanstva štovala kroz neuobičajene lokalne obrede i za njih se vezivali čudni mitovi koji su na drugim mjestima bili nepoznati. Tijekom herojskog doba kult heroja (ili polubogova) razvio se usporedo s kultom bogova. Doba bogova i smrtnika Uredi Premošćujući razdoblje kad su bogovi živjeli sami i razdoblje kad je utjecaj bogova na život ljudi bio ograničen, pjesnici su stvorili jedno prijelazno razdoblje u kojem su se bogovi i smrtnici skupa kretali. To su drevni dani u povijesti svijeta, kad su se bogovi i smrtnici međusobno miješali slobodnije neko u kasnijim vremenima. Većinu tih priča nalazimo u Ovidijevim Metamorfozama i one se često dijele na dvije tematske cjeline: priče o ljubavi i priče o kazni.[39] Dioniz sa satirima; unutrašnjost kupa slikara Briga, Cabinet des Médailles. Priče o ljubavi često uključuju incest ili, pak, zavođenje ili silovanje smrtnice od strane boga, a iz te veze nastaje herojsko potomstvo. Te priče uglavnom ukazuju na to da odnos između boga i smrtnika predstavlja nešto što treba izbegavati; čak i dobrovoljni odnosi retko imaju sretan svršetak.[40] U nekoliko slučajeva žensko se božanstvo udaje za smrtnog muškarca, kao u Homerskoj himni Afroditi, gde ta božica spava s Anhizom i zatim mu rađa Eneju.[41] Priče o kazni opisuju stjecanjem ili otkrićem nekog važnog kulturnog artefakta, kao, na primjer, kad Prometej od bogova ukrade vatru, kad Tantal sa Zeusovog stola ukrade nektar i ambroziju i dadne ih svojim podanicima ― otkrivajući tako tajne bogova, kad Prometej ili Likaon otkriju žrtvovanje, kad Demetra poduči Triptolema zemljoradnji i misterijama ili kad Marsija izumi aulos i stane se u glazbi nadmetati s Apolonom. Ian Morris na Prometejeve podvige gledao kao na `mjesto između povijesti bogova i povijesti ljudi`.[42] Jedan papirusni fragment nepoznatog autora, koji se datira u 3. stoljeće, daje živo opisuje kako Dioniz kažnjava tračkog kralja Likurga, jer je ovaj isprva odbijao priznati novog boga, a njegove strašne kazne protežu se i na vrijeme nakon kraljeve smrti.[43] Priča o Dionizovom dolasku u Trakiju, da tamo ustanovi novi kult, predmet je i jedne Eshilove dramske trilogije.[44] U Euripidovoj tragediji Bakhe Dioniz kažnjava tebanskog kralja Penteja jer je ovaj iskazao prezir prema bogu i uhodio njehove štovateljice ― meneade.[45] Demetra i Metanira, detalj na apulijskoj crvenofiguralnoj hidriji, oko 340. pne. Altes Museum, Berlin. U jednoj drugoj priči, koja se temelji na drevnom pučkom motivu[46] i obrađuje sličnu temu, Demetra traga za svojom kćerkom, Perzefonom, uzevši na sebe obličje smrtne starice po imenu Doso; ljubazno je prima Celej, kralj Eleuzine u Atici. U znak zahvalnosti Demetra želi kraljevog sina Demofonta učiniti besmrtnim, no nije stigla završiti potrebni ritual jer je u sobu iznenada ušla dječakova majka Metanira, koja je, ugledavši sina u plamenu, vrisnula od straha; to je razgnjevilo Demetru, koja se potužila da budalasti smrtnici ne razumiju taj koncept i obred.[47] Herojsko doba Uredi Razdoblje u kojem su živjeli heroji poznato je kao herojsko doba.[48] Epsko i genealoško pjesništvo stvorilo je cikluse priča grupirane oko pojedinih heroja ili događaja te utvrdilo obiteljske odnose između heroja koji se javljaju u različitim mitovima; tako su pjesnici nastojali definirati kronološki slijed priča. Prema Kenu Dowdenu, `tu čak ima i elemenata sage: sudbinu nekih obitelji možemo pratiti kroz nekoliko generacija`.[19] Nakon uspona kulta heroja bogovi i heroji učvrstili su se u sakralnoj sferi i skupa se prizivaju u zakletvama i molitvama koje im se upućuju.[21] Za razliku od razdoblja bogova, tijekom herojskog doba nema utvrđenog konačnog popisa heroja; nova se božanstva više ne rađaju, ali novi heroji uvek se mogu regrutirati među pokojnicima. Druga važna razlika između kulta heroja i kulta bogova jest to što mrtvi heroj postaje središte identiteta jedne lokalne zajednice.[49] Veličanstveni Heraklovi podvizi smatraju se početkom herojskog doba. Tom razdoblju pripadaju i pohod Argonauta, tebanski ciklus i trojanski rat sa svojim ciklusom.[48][50] Heraklo i Heraklidi Uredi Heraklo sa svojim mladim sinom Telefom, Louvre. Neki ispitivači vjeruju da se iza komlicirane mitologije o Heraklu najvjerojatnije skriva neki čovjek koji je doista postojao, možda neki plemenski starješina koji se nalazio pod vlašću grada Arga.[51] Drugi su iznijeli tezu da je priča o Heraklu alegorijski prikaz Sunčevog godišnjeg prolaza kroz dvanaest zviježđa zodijaka.[52] Neki, pak, ukazuju na drevne mitove iz drugih kultura te smatraju da priča o Heraklu predstavlja lokalnu adaptaciju već ukorijenjenih herojskih mitova. Prema tradiciji, Heraklo je bio sin Zeusa i Alkmene, unuje Perzejeve.[53] Njegovi fantastični podvizi, koje je poduzeo sam i koji sadržavaju mnoge folklorne elemente, pružili su obilje materijala za popularne legende. Heraklo se prikazuje kao utemeljitelj žrtvenika i žrtvovanja, ali i kao netko tko i sam voli halapljivo jesti; upravo se u toj ulozi Heraklo pojavljuje u grčkoj komediji, dok je njegov tragični svršetak dao obilje materijala za tragediju ― Euripidovog Herakla Thalia Papadopoulou smatra `komadom od velikog značaja u proučavanju drugih Euripidovih drama`.[54] U umjetnosti i književnosti Heraklo je prikazivam kao čovjek iznimno velike tjelesne snage, premda tek umjerene visine; njegovo karakteristično oružje jesu luk i strijele, ali se često koristi i batinom. Slike na vazama ukazuju na jedinstvenu Heraklovu popularnost, pri čemu je samo njegova borba s lavom prikazana više stotina puta.[55] Heraklo je ušao i u etruščansku i rimsku mitologiju, a uzvik `tako mi Herakla` (latinski: mehercule) postao je među Rimljanima jednačko čest kao što je među Grcima bio uzvik `oj Heraklo` (Ἡράκλεις).[55] U Italiji je štovan kao bog-zaštitnik trgovaca, ali bilo je i onih koji su od njega molili sreću i pomoć u opasnostima.[56] Heraklo je stekao najviši društveni status kad je priznat za zvaničnog pretka dorskih kraljeva. To je vjerojatno služilo kao objašnjenje za selidbu Dorana na Peloponez. Hil, eponimni heroj jedne dorske file, postao je sin Heraklov i jedan od `Heraklida` ― brojnih potomaka Herakla i, naročito, Hila, među kojima su bili i Makarija, Lam, Manto, Bijanor, Tlepolem i Telef. Heraklidi su osvojili peloponeska kraljevstva Mikene, Sparte i Arga tvrdeći, prema legendi, da preko svog pretka, Herakla, polažu pravo na njih. Njihov uspon često se naziva `dorskom najezdom`. Liđanski i potom makedonski kraljevi, kao vladari istog ranga, također su tvrdili da pripadaju Heraklidima.[57][55] Drugi pripadnici ove najstarije generacije heroja, kao što su Perzej, Deukalion, Tezej i Belerofont, imaju mnoge odlike zajedničke s Heraklom. I oni svoje pothvate poduzimaju sami, ti su pothvati fantastični i sadržavaju mnoge bajkovite elemente, primjerice kad svladavaju čudovišta kao što su Himera i Meduza. Belorofontovi podvizi pripadaju uobičajenoj vrsti i nalikuju Heraklovim i Tezejevim. Jedna od čestih tema u ranom herojskom predanju jest i davanje heroju nekog zadatka za koji se očejuje da će ga odvesti u smrt, kao u primjerima Perzeja i Belerofonta.[58] Argonauti Uredi Jedini sačuvani helenistički spjev, Zgode Argonauta Apolonija Rođanina, pjesnika, filologa i knjižničara Aleksandrijske knjižnice, pipovijeda mit o pohodu Jazona i Argonauta u potrazi za zlatnim runom u mitskoj zemlji Kolhidi. U Zgodama Argonauta Jazona na taj put šalje kralj Pelija, kome je prorečeno da će stradati od čovjeka s jednom sandalom. Jazon u jednoj rijeci izgubi svoju sandalu, stiže na Pelijin dvor i tako započinje epska radnja. Gotovo svi pripadnici iduće generacije heroja, uz Herakla, isplovili su s Jazonom u lađi Argo i krenuli po zlatno runo. Ovoj generaciji pripadaju i Tezej, koji je otišao na Kretu ubiti Minotaura, kao i heroina Atalanta i Meleagar, koji je nekoć bio opijevan u zasebnom epskom ciklusu. Pindar, Apolonije Rođanin i Biblioteka nastoje pružiti potpun popis Argonauta.[59][60][61] Premda je Apolonije svoju pjesmu napisao u 3. stoljeću pne., priča o Argonautima je starija od Odiseje, čiji je autor već upoznat s Jazonovim podvizima (Odisejeva su lutanja možda čak djelomično temeljena na toj priči).[62][63] U antici se pohod Argonauta držao povijesnom činjenicom, događajem koji je Crno more otvorio za grčku trgovinu i kolonizaciju.[62] Priča o Argonautima bila je iznimno popularna i predstavljala je zaseban ciklus mitova, kojima su s vremenom dodavane razne lokalne legende. Naročito je mit o Medeji privukao pažnju grčkih tragičkih pjesnika.[63] Atrej i tebanski ciklus Uredi Između pohoda Argonauta i trojanskog rata živjela je jedna generacija koja je bila poznata poglavito po svojim strašnim zlodjelima. Tu pripadaju Atrej i Tijest u Argu. Iza mita o Atrejevoj dinastiji (jednoj od dvije glavne herojske dinastije ovog doba, uz Labdakovu) leži problem devolucije vlasti i načina stjecanja suvereniteta. Blizanci Atrej i Tijest sa svojim su potomcima igrali vodeću ulogu u tragediji kojaje pratila prijenos vlasti u Mikeni.[64] Tebanski ciklus bavi se događajima koji su povezani s Kadmom, utemeljiteljem Tebe, a potom i s djelima Laja i Edipa u tom gradu; tu pripada cijeli niz priča koje naposljetku dovode do uništenja grada u pohodu Sedmorice protiv Tebe i njihovih Epigona.[65] Nije poznato je li priča o pohodu sedmorice bila obrađena u najstarijem epskom pjesništvu. Što se tiče Edipa, izgleda da je, prema predanju u najstarijoj epici, on nastavio da vlada Tebom i nakon otkrića da mu je njegova supruga Jokasta istodobno i majka, te da se kasnije oženio drugom ženom koja mu je rodila djecu ― što se znatno razlikuje od predanja koje nam je poznato iz atenske tragedije, npr. iz Sofoklovog Kralja Edipa, ali i iz kasnijih mitoloških prikaza.[66] Trojanski ciklus Uredi Parisov sud, slika Enriquea Sinmoneta, 1904. Paris u desnoj ruci drži zlatnu jabuku dok istovremeno ispitivački gleda tri božice. Na Ahilejevu gnjevu, slici Giovannija Battiste Tiepola (1757, Villa Valmarana, Vicenza) Ahilej se razgnjevio jer mu je Agamemnon zaprijetio oduzeti ratnu zarobljenicu Brizeidu, te potzeže mač ubiti Agamemnona; iznenadna pojava božice Atene, koja ovdje grabi Ahileja za kosu, sprečava naumljeno ubojstvo. Grčka mitologija svoju kulminaciju doseže u trojanskom ratu, u kojem su se sukobili Grci i Trojanci u Maloj Aziji, i u događajima koji su iza njega uslijedili. U Homerovim epovima, kakva je Ilijada, glavne su priče već oblikovane i u po formi i po suštini, dok su pojedinačne teme razrađene kasnije, naročito u epskom ciklusu i grčkoj drami. Trojanski je rat pobudio i veliko zanimanje kod Rimljana, osobito zbog priče o Eneji, trojanskom junaku čiji je bijeg iz porušene Troje u konačnici rezultirao osnivanjem grada koji će jednom postati slavni Rim, kako se priča u Vergilijevoj Eneidi, čije drugo pjevanje sadržava najpoznatiji prikaz o razorenju Troje.[67][68] Napokon, o trojanskom su ratu na latinskom jeziku sačuvane i dve pseudo-kronike pod imenima Diktisa Krećanina i Daresa Frižanina.[69] Na početku trojanskog ciklusa, zbirke danas izgubljenih epskih pjesama, opsisani su događaji koji su prethodili ratu: Erida i zlatna jabuka razdora, Parisov sud, otmica Helene, žrtvovanje Ifigenije u Aulidi. Da bi vratili Helenu, Grci kreću na veliki pohod pod vrhovnim zapovjedništvom Menelajevog brata Agamemnona, kralja Arga ili Mikene, no Trojanci odbijaju predati im Helenu. Ilijada, koja opisuje desetu godinu ratovanja, govori o svađi između Agamemnona i Ahileja, najboljeg grčkog ratnika, kao i potonjim pogibijama Ahilejevog voljenog druga Patrokla i Prijamovog najstarijeg sina, Hektora. Nakon Hektorove smrti Trojancima u pomoć dolaze ponešto egzotični saveznici, Pentezileja na čelu Amazonki i Memnon, sin Eje, božice zore, i kralj Ethiopljana.[68] Oboje stradaju od Ahilejeve ruke, no tad Paris uspije ubiti Ahileja pogađajući ga strijelom u petu, koja je bila jedini dio njegova tijela koji je ljudsko oružje moglo ozlijediti. Pre no što su mogli zauzeti Troju, Grci su morali iz utvrde oteti drveni kip Palade Atene, tzv. paladij. Napokon, s pomoću Atene, izgradili su trojanskog konja. Usprkos upozoranjima Prijamove kćerke Kasandre, Trojance je Sinon, Grk koji je hinio da je prebjegao iz grčkog tabora na trojansku stranu, nagovorio da unesu konja unutar zidina Troje kao zavjetni dat božici Ateni; svećenika Laokoonta, koji pokušao uništiti konja, ubile su morske zmije. Kad je pala noć, grčka se flota vratila do trojanske obale, a grčki ratnici koji su bili skriveni u drvenom konju otvorili su kapije Troje. Uslijedilo je potpuno uništenje grada, tijekom kojeg su stradali Prijam i njegovi preostali sinovi, a žene su kao robinje odvedene u razne gradove Helade. Povratak grčkih junaka, ispunjen raznovrsnim pustolvinama, uključujući i povratak Odiseja i Eneje te ubojstvo Agamemnonovo, opisan je u dva epa, Povratku i Odiseji.[67] Trojanski je ciklus obuhvaćao i doživljaje djece trojanske generacije, primjerice Oresta i Telemaha.[68] Trojanski je rat obrađivao čitav niz različitih tema i postao je jedan od glavnih izvora inspiracije za grčke umjetnike, kao što su, na primjer, metope na Partenonu, na kojima je prikazano razorenje Troje; ova umjetnička sklonost temama koje potječu iz trojanskog ciklusa ukazuje na važnost trojanskog mita u grčkoj civilizaciji.[67] Iz tog su ciklusa svoju inspiraciju crpili i kasniji europski pisci. Na primjer, srednjovjekovni europski pisci koji su pisali o trojanskom ratu, a koji nisu poznavali homerove pjesme iz prve ruke, pronašli su u legendi o Troji bogati izvor materijala za herojske i romantične priče i pogodan okvir u koji su mogli smjestiti vlastite dvorske i viteške ideale. Autori iz 12. stoljeća, kao Benoît de Sainte-Maure (Roman de Troie = Roman o Troji, 1154–1160) i Joseph iz Exetera (De bello Troiano = O trojanskom ratu, 1183), opisuju taj rat i istovremeno unose živost u suhoparnu standardnu varijantu tog mita koju su pronašli kod Diktisa Krećanina i Daresa Frižanina.[70] Na taj način slijede Horacijev savjet i Vergilijev primjer: oni, naime, prerađuju pjesmu o Troji umjesto da pišu o nečemu posve novom.[71] Antička tumačenja mita Uredi Rafaelov Platon na slici Atenskoj školi (nacrtan vjerojatno prema liku Leonarda da Vinija); Platon je iz svoje utopijske Države izbacio proučavanje Homera, tragedija i s njima povezanih mitoloških predanja. Mit se nalazio u središtu života starih Grka.[72] Grci su mitologiju smatrali dijelom svoje povijesti i s pomoću mita nastojali su objasniti prirodne pojave, kulturne varijetete te tradicionalna prijateljstva i neprijateljstva. Uspostaviti podrijetlo od nekog mitskog heroja ili božanstva predstavljalo je za čovjeka izvor ponosa. Gotovo da nije bilo onih koji su sumnjali u istinitost trojanskog rata u Ilijadi i Odiseji. Prema Victoru Davisu Hansonu, stručnjaku za vojnu povijest i nekadašnjem profesoru klasičnih studija, i Johnu Heathu, profesoru klasične filologije na Sveučilištu Santa Clara, dubinsko poznavanje homerskih spjevova smatrano je kod Grka temeljem njihove akulturacije. Homer je bio `odgajatelj Grčke` (Ἑλλάδος παίδευσις), a njegovo pjesništvo ― `Knjiga`.[73] Filozofija i mit Uredi Nakon uspona filozofije, historiografije, proze i racionalizma u drugoj polovini 5. stoljeća pne. sudbina mita postala je neizvjesna, a mitološke genealogije ustupile su mjesto konceptu povijesti koja je nastojala isključiti natprirodne elemente i kakva se, primjerice, nalazi u Tukididovoj Povijesti peloponeskog rata.[74] Dok su pjesnici i dramatičari prerađivali mitove, grčki su ih historiografi i filozofi počeli kritizirati.[7] Neki su filozofi, na primjer Ksenofan iz Kolofona, već u 6. stoljeću počeli priče pjesnikâ označivati bogohulnim lažima; Ksenofan je govorio da su Homer i Heziod `pripisali bogovima sve što je kod ljudi sramotno i pokudno: krađu, preljubu i obostranu prevaru`.[75] Parmenid (oko 500. pne.), najistaknutiji predstavnik elejske škole, svojom je temeljnom idejom o jedinstvu i nepromjenjivosti bitka posredno doveo u sumnju mitske kozmogonije, a Heraklit iz Efeza (oko 535–475. pne.), premda nije odbacio bogove i heroje, smatrao je da Homer i Heziod o njima pogrešno govore, pa su iza njega ostali i takvi fragmenti kao što su ovi: `Homer je zaslužio batine` i `[ljudi] vjeruju da [Heziod] najviše zna, a on sam nije razlikovao dan i noć, a to je jedno`.[76] Alegorijska tumačenja mita mogu se naći kod Teagena iz Regija (oko 525. pne.), koji je u borbi bogova u Ilijadi vidio sukob suprotnih prirodnih elemenata, na primjer vatre (Apolon, Helije, Hefest) i vode (Posejdon, Skamandar, a u likovima bogova pojedine fizičke ili moralne principe: Artemida je Mjesec, Hera je zrak, Atena je mudrost itd.; na tragu alegorijskog tumačenja mita nalaze se i Empedokle iz Akraganta (483–424. pne.) i Anaksagora iz Klazomene (oko 500–428. pne.).[77] Utemeljiteljem historijske i usporedne metode u tumačenju mita može se smatrati Herodot,[77] koji na samom početku svoje Povijesti priče o Iji, Europi, Medeji i Heleni tumači racionalistički smatrajući ih odjecima sjećanja na otmice žena koje su u davnini doista izvršili Feničani, Grci i Trojanci,[78] a pripovijedajući običaje raznih naroda uočava sličnosti s vjerovanjima Grka, pa je, primjerice, Zeus isto što i Amon, a Atena isto što i Neit.[79] Tukidid je mit u potpunosti isključio iz svoje Povijesti peloponeskog rata, dok je, istodobno, u filozofiji kritika tradicionalnih mitova svoj najsnažniji izraz našla u Platonovim dijalozima Država i Zakoni. Platon je stvorio vlastite mitove (kao što su mit o Eru i o Atlantidi u Državi), tradicionalne priče o lukavstvima, otmicama i preljubama koje izvršavaju bogovi krizirirao je kao nemoralne i prigovarao središnjoj ulozi koju su zauzeli u književnosti.[7] Platonova je kritika predstavljala prvi sistemski napad na homersko predanje[73] i mitove je nazivala `bapskim pričama` (γραῶν ὕθλος).[80] Ipak, čak ni Platon nije uspio osloboditi sebe i društvo utjecaja mita; način na koji on u svojim dijalozima oblikuje lik Sokrata temelji se na homerskim i tragičkim obrascima, koje Platon koristi da bi hvalio pravdoljubiv život svog učitelja: Kastriranje Urana, Giorgio Vasari, 16. stoljeće. Pad Titana, Cornelis van Haarlem, oko 1588. Ali možda bi ko rekao: `E zar se ti ne stidiš, Sokrate, što si se predao takvom zanimanju s koga si sada u opasnosti da ćeš glavu izgubiti?` Ja bih takvom čoveku pravom rečju odgovorio: Ne govoriš mudro, čoveče, ako misliš da jedan čovek, ako nešto i malo ima koristi od njega, mora da računa sa opasnostima života ili smrti, a da u svome radu i delanju ne mora da gleda samo na to da li radi pravo ili nepravo, i da li vrši posao dobra ili zla čoveka. Jer, bar po tvome sudu, bili bi budale svi oni od polubogova što su pod Trojom poginuli, i svi ostali i sin Tetidin, koji je toliko prezreo opasnost samo da ne bi ostao pod kakvom sramotom. Kad je goreo od želje da ubije Hektora, mati njegova, boginja, ovako mu je nekako, čini mi se, kazala: `Sine, ako osvetiš smrt drugara svoga Patrokla i ubiješ Hektora, sam ćeš poginuti, jer`, kaže ona, `posle Hektora odmah i tebe sudbina čeka`.[81] Mada je on to čuo, ipak je malo pazio na smrt i opasnost. Mnogo više uplašio se od toga da živi kao kukavica i da ne osveti svoje prijatelje, pa je rekao: `Neka poginem odmah kad kaznim krivca, samo da ne boravim kao sramota i da ne sedim kod lađa, zaludno breme zemaljsko!`[82] Hanson i Heath procjenjuju da Platonovo odbacivanje homerske tradicije nije bilo dobro primljeno među širom grčkom publikom.[73] Stari su mitovi i dalje živjeli u lokalnim kultovima, nastavili su utjecati na poeziju i bili glavna tema u kiparstvu i slikarstvu.[74] Aristotel je, sa svoje strane, kritizirao presokratski polumitski filozofski pristup i naglasio da `Heziod i teološki pisci zanimali su se samo onim što se njima činilo vjerojatnim i nisu imali u vidu nas [...] No ne treba uzimati za ozbiljno pisce koji obiluju mitskim pričama; a što se tiče onih koji nastoje dokazati svoje tvrdnje, moramo ih preispitati`.[74] Ipak, on je smatrao da mit u svom osnovu sadržava prave istine,[77] te u svojoj Metafizici kaže: A predanje, primljeno iz drevne prošlosti i kao mit ostavljeno budućnosti uči nas da su prve supstance bogovi i da ono što je božansko obuhvata čitavu prirodu. Sve ostalo u vezi sa ovim predanjem bilo je dodato kasnije u vidu mita, da bi ubedilo mase i da bi poslužilo zakonima i opštoj koristi: tako se bogovima daje ljudski lik ili se oni prikazuju kao da liče na neke životinje i ovome se dodaju svakovrsne pojedinosti ove prirode. Ako se od ovih tumačenja odvoji ono što predstavlja njihovu početnu osnovu i ako se ona razmotre zasebno, to jest da su sve supstance bogovi, onda će se pomisliti da je to zaista božanska tvrdanja. S druge strane, mogućno je, kao što izgleda, da su se razne umetnosti i filozofija razvijale u više mahova u najvećoj mogućnoj meri i svaki put se gubile, a ova mišljenja su, u stvari, ostaci drevne mudrosti koji su se sačuvali do našeg doba. S ovakvim ograničenjem mi prihvatamo predanja naših otaca i naših najstarijih prethodnika.[83] Zanimljiv je način na koji mitu pristupa Euripid, atenski tragički pjesnik iz 5. stoljeća pne. On se često poigrava starim predanjima, ismijava im se i kroz svoje likove u njih unosi dozu sumnje. Ipak, sve njegove tragedije, bez iznimke, za temu imaju neku priču iz grčke mitologije, a mnoge su napisane kao reakcija na način na koji je neki drugi pjesnik obradio isti ili sličan mit. Euripid uglavnom osporava tradicionalne mitove o bogovima i svoju kritiku započinje primjedbom nalik onoj koju je ranije izrazio Ksenokrat: bogovi, kako ih se tradicionalno prikazuje, previše su i bez mjere antropomorfizirani.[75] Helenističko-rimski racionalizam Uredi Ciceron je na sebe gledao kao na branitelja zakonitog poretka, usprokos svojoj osobnoj skepsi prema mitu i tendenciji da božansku prirodu tumači s više filozofskog gledišta. Tijekom helenističkog razdoblja mitologija je ušla o korpus prestižnih znanja karakterističnih za kulturnu elitu. Istovremeno, skepsa koja se počela razvijati u klasičnom razdoblju postala je još izraženija.[84] Epikur sa Sama (341–270. pne.) smatrao je pučku vjeru u bogove izrazom straha od nepoznatog i, u konačnici, straha od smrti:[85] Pre svega, treba da boga smatraš neprolaznim i blaženim bićem, u saglasnosti s predstavom o bogu koja ima opštu važnost, i ne pripusuj mu ništa što se ne slaže sa besmrtnošću i što ne odgovara blaženstvu. Veruj o njemu sve ono što u vezi s besmrtnošću može podržavati njegovo blaženstvo. Jer bogovi postoje; to saznanje je očigledno. Ali oni nisu onakvi kao što ih zamišlja gomila ljudi, jer takvi bogovi uopšte ne mogu da postoje. Nije bezbožan onaj koji odbacuje bogove, već onaj koji im pripisuje mišljenja gomile o njima. Jer, ono što većina kaže za bogove ― ne oslanja se na pouzdane predstave o njima, nego na lažne pretpostavke. Odatle potiče verovanje da bogovi nanose zlim ljudima veću štetu, jer ljudi su uvek skloni svojim sopstvenim vrlinama, te zato onima koji su im jednaki žele dobro, a kao strano odbacuju sve što nije kao što su oni.[86] Nakon Epikura u antici više nije bilo filozofa koji su se ozbiljnije bavili odnosom mita prema religijskoj i znanstvenoj misli, ali zanimanje za mit nije ugaslo, pa se u daljem historijatu proučavanja mita izdvajaju dvije struje: jedna koja produžuje starija tumačenja i jedna koja se usredotočuje na prikupljanje i sistematizaciju mitske građe (mitografija).[85] Racionalističkom metodom poslužio se Palefat, koji je krajem 4. stoljeća pne. u spisu Nevjerojatne povijesti tumačio mitske priče smatrajući da su one temeljene na stvarnim povijesnim zbivanjima, koji su potom preuveličani i zaodenuti u ruho fantasitike: imena heroja nisu ništa drugo do nazivi pojedinih mjesta ili imena drevnih kraljeva; mit o Niobi, primjerice, koja se pretvorila u kamen od boli za svojom pobijenom djecom, navodno je bio inspiriran jednim običnim nadgrobnim kipom.[87] Isti racionalistički metod slijedi i Euhemer (3–2. stoljeće pne.), koji je u djelu Sveti zapis razradio ideju da su neki smrtnici zahvaljujući svojim vrlinama i dobrim djelima uzdignuti na rang božanstva, pa su tako i Uran, Kron i Zeus nekada bili veliki kraljevi koje je zahvalni narod proglasio bogovima.[87] Tako je Euhemer razvio tradiciju potrage za nekom stvarnim povijenim osnovom mitskih bića i događaja.[88] Njegovo izvorno djelo nije sačuvano, ali dosta obavijesti o njemu nalazi se kod Diodora Sicilijskog i Laktancija.[89] Isti `plitki racionalizam` naći će svojih sljedbenika i u moderno doba, primjerice u popularnoj knjizi Grčki mitovi Roberta Gravesa.[87] Druga, mitografska struja dosegla je u helenizmu svoje vrhunce kad se počeo koristiti bogati materijal Aleksandrijske biblioteke, pri čemu učeni gramatičari nisu samo kompilirali zbornike mitskih priča iz drevnih spjevova i tragedija, nego su se naročito zanimali za slabo poznate lokalne varijante mitova, što je rezultiralo monografskim zbirkama mitova karakterističnih za pojedine gradove i oblasti.[90] Gotovo su sva ta dela izgubljena, ali se o njihovoj sadržini možde nešto zaključiti na temelju sličnih anonimnih spisa iz rimskog razdoblja, kao i iz onoga što o takvim zbornicima piše rimski filozof Seneka: Didim je napisao 4.000 knjiga; ja bih stvarno žalio onoga koji bi toliko suvišnih knjiga pročitao. U tim knjigama se istražuje gde je bila Homerova domovina, u njima se raspravlja o pravoj Enejinoj majci [...] i o mnogo čemu što bi čovek trebalo da zaboravi i kad bi znao [...] Gramatičar Apion [...] tvrdio je da je Homer, tek pošto je završio oba speva, Ilijadu i Odiseju, svome delu dodao i početak u kome je ukratko obradio trojanski rat. Kao dokaz za to tvrđenje navodio je da je pesnik namerno počeo svoj prvi stih sa dva slova koja obeležavaju broj njegovih knjiga.[91] Racionalistička hermeneutika stekla je veliku popularnost i u starom Rimu, zahvaljujući fizikalnim teorijama stoičkih i epikurejskih filozofa. Stoičari su bogove i heroje objašnjavali prirodnim pojavama, dok su ih sljedbenici euhemerizma racionalizirali kao povijesne osobe. Istovremeno, stoičari i neoplatoničari promovirali su etički značaj mitske tradicije, često se koristeći grčkim etimologijama.[92] Šireći Epikurovu filozofiju Lukrecije je nastojao ljude osloboditi praznovjerja i straha od smrti.[93] I Tit Livije pokazuje skepsu spram mitološkog predanja i tvrdi da nema namjeru prosuđivati takve legende (fabulae).[94] Rimljani su su posjedovali snažan i apologetski smisao za religijsku tradiciju, pa im je predstavljalo izazov braniti tu tradiciji i istodobno priznati da je ona često plodno tle za razvoj praznovjerja. Polihistor Marko Terencije Varon, koji je religiju smatrao ljudskom ustanovom od velike važnosti za očuvanje dobroga u društvu, proučavao je podrijetlo i početke vjerskih kultova. U svojim Vjerskim starinama (Antiquitates rerum divinarum) ― koje nisu sačuvane, ali se njihov opći koncept daje u Augustinovoj Državi Božjoj ― Varon kaže da se praznovjeran čovjek plaši bogova, a onaj istinski religiozan štuje ih kao roditelje; on razlikuje tri vrste bogova: bogovi prirode su perzonifikacije prirodnih pojava, pjesničke bogove izmislili su beskrupulozni pjesnici da bi uzbudili strasti, a državne bogove izmislio je zakonodavac kako bi umirio i prosvjetio puk.[93] Rimski akademičar Gaj Aurelije Kota ismijavao je i doslovno prihvaćanje mita i njegova alegorijska tumačenja, smatrajući da mitovima nema mjesta u filozofiji.[95] I Ciceron općenito pokazuje prezir prema tradicionalnom mitu, ali, kao i Varon, snažno podupire državnu religiju i njezine ustanove. Teško je reći koliko je duboko ovaj racionalizam zahvatao niže društvene slojeve.[94] Ciceron tvrdi da nitko, pa ni dječaci i starice, nisu tako glupi da bi mogli povjerovati u užase Hada ili u postojanje Scile, Kentaura i drugih takvih bića,[96] no, s druge strane, na drugom mjestu žali se na praznovjerje i lakovjernost puka.[97] Ciceronova su viđenja o religiji najpotpunije izložena u njegovu djelu O prirodi bogova.[98] Sinkretizam Uredi Apolon (rimska kopija grčkog izvornika iz 4. stoljeća pne.), Louvre. U starom Rimu mitologija se razvila kroz sinkretizam brojnih grčkih i drugih tuđinskih božanstava. Do toga je došlo jer je domaća rimska mitologija bila dosta siromašna, a snažnim djelovanjem grčke mitološke tradicije najvažniji su rimski bogovi poprimili obilježja svojih grčkih ekvivalenata, kao u primjeru Zeusa i Jupitera.[94] Pored preplitanja ove dvije mitološke tradicije, veza Rimljana s istočnjačkim religijama proizvela je dodatne sinkretističke procese.[99] Kult Sunca bio je, primjerice, uveden u Rim nakon Aurelijanovih uspješnih pohoda u Siriji. Orijentalni bogovi Mitra i Baal spojeni su s Apolonom i Helijem u jedno Nepobjedivo Sunce (Sol Invictus), koje je predstavljalo kombinaciju različitih funkcija i obrednih i rituala.[100] U religiji je Apolon možda i sve više poistovjećivan s Helijem ili čak Dionizom, no taj se razvoj rijetko uočava u tekstovima koji pripovijedaju mitove o njemu. Tradicionalna književna mitologija sve se više udaljavala od religijskih obreda koji su prakticirani u svakodnevnom životu. Štovanje Sunca kao osobitog zaštitnika cara i carstva ostalo je glavnom carskom religijom sve dok ga nije istisnulo kršćanstvo. Orfičke himne sačuvane u jednom zborniku iz 2. stoljeća nove ere i Makrobijeve Saturnalije iz 5. stoljeća također su prožete racionalističkim teorijama i sinkretističkim tendencijama. Orfičke himne pripisivane su drevnom grčkom heroju Orfeju, no zapravo su ih sastavljalo više različitih pjesnika i sadržavaju dosta korisnih tragova o prapovijesnoj europskoj mitologiji. Makrobije, pak, svoje Saturnalije piše kako bi predstavio helensku kulturu kakvu ju je upoznao čitajući antičke autore, iako je njegov prikaz bogova velikim dijelom obojen egipatskom i sjevernoafričkom mitologijom i teologijom (čiji se utjecaji nalaze već kod Vergilija). U Saturnalijama ponovo se nalaze mitografske opaske karakteristične za sljedbenike euhemerizma, stoicizma i neoplatonizma.[92] Mitološka je građa neprestano prikupljana i komentirana u brojnim priručnicima, katalozima i sholijama počev od 3. stoljeća pne. (Kalimah, Filostefan, Aristofan Bizantinac), tijekom pozne antike (Hezihije) do duboko u srednji vijek (Eustatije, Fotije, Suda), no u toj antikvarskoj djetanosti nije postojao znanstveno utemeljeni metod za proučavanje mita.[101] S pobjedom kršćanstva crkveni oci i drugi apologeti nove vjere poistovjetili su mit s poganskom religijom te onda ismijavali njezin svijet bogova i heroja, a podudarnosti koje su uviđali između starih mitova i biblijskih priča držali su dokazom naslućivanja Kristovog dolaska ili su, pak, nastojali dokazati (npr. Bazilej Amasijski i Augustin) da poganstvo nije ništa drugo do kršćanstvo koje je iskvario vrag.[102] U stoljećima koja su uslijedila u ova se tvrđenja nije sumnjalo, a grčki je mit pjesnicima i umjetnicima ponajviše služio kao ornament ili se, pak, tumačio na tradicionalni euhemeristički ili alegorijski način, pa je takav slučaj i s Boccacciovim djelom Rodoslovi poganskih bogova (De genealogiis deorum gentilium), koje je stoljećima služilo kao neka vrsta mitološke enciklopedije.[103] Moderna tumačenja mita Uredi Osamnaesto stoljeće Uredi Početak modernog razumijevanja grčke mitologije neki istraživači smatraju dvostrukom reakcijom koja se krajem 18. stoljeća razvila protiv `tradicionalnog kršćanskog neprijateljstva`, u kojem je bilo zadržano kršćansko tumačenje mita kao `laži` ili bajke.[104] U Njemačkoj se do oko 1795. razvilo živo zanimanje za Homera i grčku mitologiju. U Göttingenu je Johann Matthias Gesner počeo oživljavali grecistički studij, a njegov nasljednik, Christian Gottlob Heyne, radio je s Johannom Joachimom Winckelmannom i postavio temelje za proučavanje mitologije i u Njemačkoj i drugdje.[105] U 18. stoljeću proučavanje mita oslobađa se kršćanskih dogmi i pomiče u oblast znanosti, pri čemu se uočavaju dva različita pristupa: prosvetiteljski (koji teži demitologizaciji) i romantičarski (koji teži remitologizaciji kulture).[103] Već početkom 18. stoljeća Joseph-François Lafitau i Bernard Le Bovier de Fontenelle upozorili su na sličnost grčkih mitova s vjerovanjima zaostalih zajednica, a potom je Giambattista Vico, koji se drži prvim velikim filozofom mita i utemeljiteljem svih suvremenih pravaca u proučavanju mitologije, u svom djelu Nova znanost (Scienza nuova, 1725) istaknuo da se mit rađa iz naslućivanja božanstva i umjetničke fantazije te mitotvorstvo usporedio s `djetinjstvom` čovječanstva, proglašavajući mit trajnom odlikom ljudske kulture.[106] Pjesnici i filozofi epohe romantizma oduševljavaju se narodnim običajima i umotvorinama te svoje zanimanje usredotočuju na praizvore ljudske kulture, uključujući i grčke i istočnjačke mitove; tako je Schelling, `najveći apologeta mita`, kao i Herder, smatrao da mitologija nastaje iz poetske imaginacije, ali i da je suprotstavljenost mita i logosa samo prividna.[107] Pored onih koji se nekritički oduševljavaju mitom, u razdoblju romantizma pojavljuju se i oni koji sasvim trezveno pristupaju mitologiji ― Hegel u filozofiji, Christoph Martin Wieland u poeziji i Karl Otfried Müller u filologiji ― i koji su pripremili teren istraživačima koji će od polovine 19. stoljeća pristupiti proučavanju mita s pomoću metoda pozitivne znanosti, na temelju historiografskih, filoloških, etnoloških i arheoloških podataka.[108] Devetnaesto i dvadeseto stoljeće Uredi Max Müller smatra se jednim od utemeljitelja komparativne mitologije; u knjizi Komparativna mitologija (1867) Müller je analizirao `uznemirujuću` sličnost između mitologije `divljih rasa` i mitologije drevnih Europljana. Razvoj usporedne filologije u 19. stoljeću, skupa s etnološkim istraživanjima u 20. stoljeću, zasnovao je znanost o mitu. Od vremena romantizma proučavanje mita uvijek se zemeljilo na usporednoj metodi. Wilhelm Mannhardt, James Frazer i Stith Thompson primijenili su usporedni pristup da bi prikupili i klasificirali teme s područja folklora i mitologije.[109] U 19. i 20. stoljeću uočava se pet glavnih pravaca u proučavanju mita, ovisno o tome objašnjava li se mitologija pojavama iz prirode (škola mitologije prirode), povijesti (historijsko-filološka škola), kulture (entološko-antropološka škola), društva (sociološka škola) ili ljudskog duha (psihološko-filozofska škola).[108] Škola mitologije prirode svodi mit na odraz nebeskih pojava, a zaključci joj se uglavnom temelje na usporednom proučavanju indoeuropskih jezika i imena bogova, za koje se vjerovalo da precizno označuju pravu bit mita; premda su se gotovo sve etimologije ove škole pokazale pogrešnim, njezin usporedni pristup proučavanju indoeuropskih religija i mitologija pokazao se dugovječnim.[110] Za izučavanje grčke mitologije mnogo su važniji rezultati historijsko-filološke škole, koja nastoji utvrditi podrijetlo, širenje i razvoj mitoloških motiva; temelje ove škole postavio je još Karl Otfried Müller, koji je dokazivao da je grčke mitove stvorio sam grčki narod kako bi osmislio i ovjekovječio svoju povijest, te da je mit, kao historijska tvorevina, podložan promjenama, pa čak i tendencioznim dopunama i izmjenama.[111] Da je homerski svijet bogova i heroja `daleko od vremena kad se mit stvarao` vjerovao je Walter F. Otto, koji je trvdio da od književnog predanja treba razdvojiti pravu mitsku riječ, onu sirovu mitsku građu koja je, prema njegovom mišljenju, istovrsna kao i mitologija zaostalih zajednica.[111] Etnološko-antropološka škola, čije su temelje u 18. stoljeću postavili Lafitau i Brosses, vrlo je heterogena, a započinje s E. B. Tylorom, koji mitove smatra fantazmima što se rađaju u snovima, bolestima i vizijama, i s J. G. Frazerom, koji je u svom monumentalnom djelu Zlatna grana prikupio etnološku građu iz čitavog svijeta te dokazivao da je ljudski duh istorodan, da je magija starija od religije te da je mit tijesno povezan s ritualom.[112] Godine 1871. Tylor je objavio svoju knjigu Primitive Culture (sh. Primitivna kultura), u kojoj je primjenio komparativni metod i nastojao objasniti podrijetlo i evoluciju religije.[113][114] Tylorov postupak prikupljanja obavijesti o materijalnoj kulturni, obredima i mitovima daleko razdvojenih kultura utjecao je i na Carla Junga i na Josepha Campbella. Max Müller primijenio je isti metod i u mitu otkrio izobličene ostatke arijskog obožavanja prirode. Bronisław Malinowski istaknuo je načine na koje mit ispunjava zajedničke društvene funkcije. Claude Lévi-Strauss i drugi strukturalisti usporedili su formalne odnose i obrasce u mitovima širom svijeta.[109] Do zaokreta u okviru ove škole dolazi 1926. godine, kad je njemački etnolog Wilhelm Schmidt objavio prvi tom djela Podrijetlo ideje božanstva, a engleski antropolog Bronislaw Malinowski izdao svoju studiju Mit u primitivnoj psihologiji. Prema Schmidtu, na početku religije u svim ljudskim zajednicama stoji ideja o jednom bogu, koja se potom, pod utjecajem animizma i magije, izopačila, a religijska shvaćanja ovise o tome koji je tip kulture u određenom vremenskom trenutku u danoj zajednici dominantan ― lovački, zamljoradnički ili stočarski, pri čemu se mitologija razvila tek u okvirima patrijarhalnih stočarskih kultura.[115] Malinowski napušta opći povijesni razvoj i promatra mit u okviru konkretnih društava i kultura; prema njemu, mit je `sastavni i aktivni dio primitive kulture`, koji `nastaje kad obred, ceremonija ili društveno, odnosno moralno pravilo zahtjevaju opravdanje, potvrdu`; tako mit predstavlja opis iskonske, obimnije i značajnije stvarnosti koja određuje život, on je motiv za ritualne akcije, koji ništa ne objašnjava, ali sve opravdava.[116] Na tragu njegovih ideja nalaze se Sergej Tokarev, Mircea Eliade i Claude Lévi-Strauss.[117] Bronislaw Malinowski Sociološka škola nastaje u drugoj polovini 19. stoljeća, kad je švicarski pravnik Johann Jakob Bachofen iskoristio mit za rekonstrukciju razvoja obitelji i društvene strukture te, na temelju mita o Orestu, u djelu Materinsko pravo definirao matrijarhat kao sociološki pojam i razvio ideju o matrijarhalnim božanstvima koja su prethodila patrijarhalnim. Stvarni sociološki pristup mitu stvorio je početkom 20. stoljeća Emil Durkheim, koji tvrdi da je mit odraz čovjekovog društvenog, a ne individualnog iskustva, da je on dio kolektivne svijesti i obilježje primitivnog mentaliteta, te da između logičkog i mitskog mišljenja postoji nepremostiva razlika.[118] Georges Dumézil politeizam indoeuropskih naroda promatara kao zatvoreni, statični sustav, koji odražava raslojenost društva i u okviru kojega postoje hijerarhijski uređene funkcije bogova ― vladarska, ratnička i zemljoradnička.[119] Najutjecajnija, najaktualnija i istodobno najheterogenija i znanstveno najutemeljenija jest psihološko-filozofska škola, koja mitotorstvo objašnjava prirodom ljudskog duha.[119] Sigmund Freud uveo je transhistorijski i biološki koncept čovjeka i definiciju mita kao izraza potisnutih ideja. Tumačenje snova temelj je frojdističke interpretacije mita, a Freudov koncept mita priznaje važnost kontekstualnih odnosa za tumačenje svakog pojedinog elementa u jednom snu. Ta će teza, po Freudovom mišljenju, predstavljati važnu točku zbližavanja strukturalističkog i psihoanalitičkog pristupa mitu.[120] Carl Jung dodatno je proširio ovaj tranhistorijski, psihološki pristup svojom teorijom o `kolektivnom nesvesnom` i arhetipima (nasljeđenim `arhajskim` obrascima), često skrivenim u mitu, koji iz njega izniču.[1] Prema Jungu, `strukturalni elementi za formiranje mita moraju biti prisutni u nesvesnom ijelu psihe`.[121] Uspoređujući Jungovi metodologiju s teorijom Josepha Campbella Robert A. Segal zaključuje da `za tumačenje mita Campbell jednostavno u njemu identificira arhetipe. Tumačenje Odiseje, primjerice, pokazalo bi kako se Odisejev život uklapa u herojski obrazac. Nasuprot tome, za Jung identificiranje arhetipa predstavlja samo prvi korak u tumačenju mita`.[122] Karl Kerényi, jedan od utemeljitelja modernih studija grčke mitologije, odustao je od svojih starijih teza o mitu, kako bi na grčki mit primijenio Jungove teorije o arhetipima.[123] Traganje za porijeklom Uredi Oplakivanje Ikara, Herbert James Draper, 1898. Botticellijevo Rođenje Venere (oko 1485–1486, ulje naplatnu, Uffizi, Firenca) — oživljena Venus Pudica za nov pogled na pogansku antiku ― često se smatra sažetim vizualnim prikazom duha renesanse.[2] Max Müller nastojao je u mitu otkriti tragove `izvornih` praindoeuropskih (odnosno, u njegovo doba, `arijskih`) vjerovanja. Godine 1891. zapisao je da `najvažnije otkriće u 19. stoljeću u vezi s drevnom historijom čovječanstva [...] jest ova prosta jednadžba: sanskritski Dyaus-pitar = grčki Zeus = rimski Jupiter = staronordijski Tyr`.[124] Nakon Müllera pitanje o mjestu grčke mitologije u indoeuropeistici potaklo je mnogobrojne radove. Na primjer, filolog Georges Dumézil uspoređuje grčkog Urana sa sankritskim Varunom, premda nema naznaka da je on vjerovao u njihovu izvornu povezanost.[125] U drugim slučajevima podudarnosti u tipu i funkciji ukazuju na zajedničko nasljeđe, ali nepostojanje lingvističkog materijala otežava povlačenje pouzdane veze, kao u slučaju grčkih Mojra i Norna u nordijskoj mitologiji.[126] Arheologija i mitografija, s druge strane, otkrile su da su Grci inspiraciju pronašli i u nekim civilizacijama Male Azije i Bliskog istoka. Čini se, primjerice, da je Adonis ― više u kultu no u mitu ― grčki pandan bliskoistočnog `umirućeg božanstva`. Kibela ima svoje korijene u anadolijskoj kulturi, dok znatan dio Afroditine ikonografije možda potječe od semitskih božica. Ima i mogućih paralela između najstarijih generacija božanskih bića (Kaosa i njegove djece) i Tiamata iz babilonskog teksta Enuma Eliš koji govori o postanku svijeta.[127][128] Prema Meyeru Reinholdu, `bliskoistočni teogonijski koncepti, u kojima se božanstva smjenjuju putem nasilja i sukoba među generacijama, našli su svoj put [...] u grčku mitologiju`.[129] Neki znanstvenici iznose teze i o tome da grčka mitologija, osim indoeuropskim i bliskoistočnim, duguje nešto i prethelenskim društvima na Kreti, u Mikeni, Pilu, Tebi i Beociji.[130] Povjesničare religije fascinirao je veći broj očito drevnih mitskih konstrukcija povezanih s Kretom, među kojima su, primjerice, božanstvo u obličju bika, Zeus i Europa, Pasifaja koja se predaje biku i rađa Minotaura itd. Martin P. Nilsson zaključio je da su svi veliki klasični grčki mitovi bili povezani sa središtima mikenske kulture i da su ukorijenjeni u prapovijesnim vremenima.[131] Ipak, kako primjećuje Burkert, kretska ikonografija iz razdoblja palača nije dala gotovo nikakvih dokaza za ove teorije.[132]

Dobro očuvano. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 1 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1907 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1907 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis XVII, 150, XVIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 110 (Karton) Napomene Publije Vergilije Maron, rimski pesnik: str. III-XVII Rečnik: str. III-XVIII Beleške uz tekst. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 2 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1908 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1908 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis 162, XIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 117 (Plast.) Napomene Rečnik: str. [III]-XIII Beleške uz tekst. Enejida (lat. Aeneis), često nepravilno Eneida, latinska je epska pesma koju je napisao rimski pisac Vergilije tokom poslednjih deset godina svoga života, od 29. do 19. godine pre nove ere, nakon što se Oktavijan Avgust posle bitke kod Akcijuma (31. p. n. e.) konačno učvrstio kao samovladar rimske države. O epu Osnovna svrha epa je da proslavi poreklo i razvitak Rimskog carstva te dostignuća kako Rima tako i samog Avgusta. Temeljna ideja epa jeste legenda o Eneji, trojanskom junaku koji je preživeo osvajanje i pustošenje Troje te je, nakon dugih lutanja, osnovao u italskoj pokrajini Laciju trojansko naselje Lavinij, nazvano po njegovoj italskoj supruzi Laviniji. Time je Eneja, preko svoga sina Jula predak roda Julijevaca, osnivač grada Albe Longe, a u krajnjoj liniji i samoga grada Rima. Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Enejida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Enejide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Enejide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Enejidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera. Vergilija je smrt prekinula u radu na ovom epu; da je pesma ostala nedovršena dokazuje nekih 60 nepotpunih heksametara koji se nalaze raštrkani po celom epu i koje je pesnik sigurno nameravao popraviti. S druge strane, malo je verovatno da je pesnik nameravao dodavati pesmi bilo šta što bi suštinski promenilo, produžilo ili skratilo sadržaj speva. Enejidu su za objavljivanje nakon pesnikove smrti pripremili njegovi prijatelji Varije Ruf i Plocije Tuka. Knjige I–VI: put u Italiju Knjiga I Eneja, koji već sedam godina nakon pada Troje putuje ka Laciju u Italiji, upravo napušta Siciliju. Boginja Junona, neprijateljica Trojanaca i zaštitnica Kartagine (za koju zna da joj je suđeno da jednoga dana bude uništena od strane naroda trojanskoga porekla), naređuje bogu vetrova Eolu da pošalje oluju na Enejine brodove. Tada stradaju neki od brodova, ali bog Neptun umiruje oluju, te Eneja s preostalim brodovima pristaje na obalu Afrike. Trojance srdačno prima Didona, kraljica tek osnovane Kartagine. Didona je nedavno pobegla iz grada Tira, gde je kralj Pigmalion ubio svoga brata i Didoninog supruga Siheja. Boginja Venera, Enejina majka, plašeći se i Junone i Tirijaca, udesi da se Didona zaljubi u Eneju. Knjiga II Na Didoninu molbu, Eneja priča o propasti Troje i događajima koji su usledili nakon pada: o gradnji trojanskog konja i Sinonovom lukavstvu, o Laokontovoj smrti, paljenju grada, očajničkom ali neuspešnom otporu Trojanaca, Prijamovoj pogibiji i Enejinom vlastitom bekstvu na Venerin podsticaj. Priča o tome kako je svoga oca Anhiza na ramenima izneo iz grada, svoga sina Askanija (Jula) uzeo za ruku, kako je izgubio svoju ženu Kreuzu koja ih je sledila, te kako mu je njen duh otkrio sudbinu koja mu je namenjena. Knjiga III Eneja nastavlja svoje pričanje. On i njegovi drugovi koji su s njim izašli iz Troje grade brodove i isplovljavaju. Pristaju u Trakiji, ali odlaze nakon što je Eneja tamo pronašao grob svog ubijenog rođaka Polidora i čuo njegov glas. Zatim otplove na ostrvo Delos, gde im Apolonovo proročište kazuje da treba da traže zemlju koja je prva iznedrila trojanski narod. Oni pogrešno zaključe da je to Krit, te pristanu na tom ostrvu, ali odatle pobegnu zbog neke kuge koja izbije na ostrvu. Eneja sad shvati da treba da plove ka Italiji. Na svom putu ka Italiji oni pristanu na ostrvo na kome su živele Harpije te ih napadnu. Harpija Kelena im proriče da neće osnovati nikakav grad sve dok ne budu tako izgladneli da moraju „jesti svoje stolove” (v. dalje Knjiga VII). U gradu Butrotu u Haoniji sretnu Prijamovog sina Helena i Andromahu. Helen kazuje Eneji kojim putem treba da ide, da treba da poseti Sibilu u Kumi i da svoj novi grad treba da osnuje tamo gde pored jednog osamljenog potoka nađe belu krmaču i njenih trideset prasića. Krenuvši dalje Eneja posećuje zemlju Kiklopa na Siciliji. Njegov otac umire u Drepanonu. Sa Sicilije stiže u Afriku. Knjiga IV Didona, premda se svome pokojnom mužu bila zaklela na doživotnu vernost, priznaje svojoj sestri Ani da se zaljubila u Eneju. Junona i Venera odrede da će se ljubav Didone i Eneje zapečatiti tako što će voditi ljubav nakon što jedan njihov pohod u lov bude prekinut olujom pa budu morali da se sklone u istu pećinu. Glasina o njihovoj ljubavi stiže do Jarbasa, kralja susednog getulskog kraljevstva, koga je Didona odbila kada ju je prosio i koji sada u svom gnevu upućuje molbe Jupiteru. Jupiter određuje da Eneja mora napustiti Kartaginu. Kada Didona shvati da se Enejini brodovi spremaju da isplove, preklinje Eneju da ostane s njom. On joj odgovara da nema izbora jer mu bogovi zapovedaju da krene u Italiju, čak i protiv njegove volje. Didonin bes ne zaustavlja pripreme Trojanaca za pokret, i čak ni njena poslednja molba ne menja Enejinu odluku. Ona se sada priprema na samoubistvo i, kada je videla isplovljavanje trojanskih brodova, pali vlastitu lomaču i proklinje Eneju i celo njegovo potomstvo. Knjiga V Trojanci ponovo pristaju u Siciliji, gde ih ljubazno dočekuje njihov zemljak Acest. Prošlo je godinu dana od Anhizove smrti na tom mestu, te se obeležava godišnjica uz prinošenje žrtava i održavanje nadmetanja. Prvo nadmetanje je trka izm, eđu četiri broda. Gijant, zapovednik broda Himera (Chimaera), ljutito baci svoga krmanoša preko palube kada je izgubio vođstvo od broda Scila (Scylla) kojim zapoveda Kloant; Sergestov brod Kentaur (Centaurus) se nasuče; Mnestej u brodu Pristis prestigna Gijanta, ali ne uspe da stigne Kloanta. Zatim sledi takmičenje u trčanju, tokom kojega Nis, nakon što se sapleo i pao, namerno saplete Salija da bi osigurao pobedu svome prijatelju Eurijalu. U bokserskom meču između Trojanca Daresa i Sicilijanca Entela, Eneja prekine borbu nakon što Sicilijanac okrutno nasrne na Daresa. Zatim sledi nadmetanje s lukom i strelom, te na kraju procesija 36 mladih konjanika predvođenih Askanijem, što će kasnije postati tradicijom u Rimu tokom tzv. Trojanskih igara. U međuvremenu Trojanke, umorne od dugih lutanja, podstakne Junona da zapale brodove. Međutim, uništene su samo četiri lađe jer na Enejinu molbu počne pljusak koji ugasi požar. Kasnije Trojanci ponovo otplove, ali neki ostaju na Siciliji da bi tu osnovali grad po imenu Acest (kasnije Segesta). Krmanoš Palinur zaspi i padne preko palube. Knjiga VI Eneja posećuje Sibilu u Kumi, koja mu predskazuje muke koje ga čekaju u Laciju. Po njenom uputstvu, Eneja otkine zlatnu granu i zatim sa Sibilom kroz Avernijsku pećinu blizu Avernijskog jezera silazi u podzemni svet. Stigavši do reke Stiks ugledaju duhove nesahranjenih ljudi koji ne mogu preći reku, a među njima je i krmanoš Palinur, koji im priča o svojoj sudbini i moli ih da mu prirede pokop. Videvši zlatnu granu, Haron im dopušta da pređu Stiks, a zatim njih dvoje uspavaju Kerbera kolačem „od meda i magijskih trava koje imaju moć da uspavaju”. Iza Kerberove pećine Eneja i Sibila nalaze različite grupe pokojnika: tu su deca, nepravedno osuđeni na smrt, oni koji su umrli od neuzvraćene ljubavi (među njima je i Didona, koja ostaje nedirnuta Enejinim izvinjenima i molbama za oproštaj), te oni koji su poginuli u bitkama. Eneja i Sibila zatim stižu pred ulaz u Tartar, gde najgori grešnici trpe ogromne muke i patnje, a onda nastavljaju put sve dok ne stignu do Elizija, gde u blaženstvu žive duše pravednika. Tu Eneja sreće svoga oca Anhiza te uzalud pokušava da ga zagrli. Eneja ugleda duše kako piju vodu iz reke Lete, te Anhiz objašnjava da su to one duše koje će se ponovo roditi: tokom dugog boravka u podzemnom svetu te su se duše očistile od svojih pređašnjih grehova i sada iz reke Lete piju vodu kako bi izgubili sve svoje dosadašnje sećanje. Ovu teoriju o reinkarnaciji Vergilije je možda preuzeo od Platona ili od orfičkih i pitagorejskih učenja. Anhiz pokazuje Eneji duše onih ljudi kojima je preodređeno da dostignu veliku slavu u rimskoj istoriji, a to su: Romul, rimski kraljevi, veliki rimski vojskovođe, sam Oktavijan Avgust i njegov nećak Marko Klaudije Marcel (o čijem kratkom životu Vergilije pravi dirljivu aluziju). Nakon toga Eneja i Sibila napuštaju podzemni svet kroz „vrata od slonovače”, putem kojih se ljudima šalju lažne vizije (o značaju ovih vrata kod Vergilija mnogo se i dugo raspravljalo, ali bez konačnog zaključka). U ovoj knjizi nalaze se stihovi koji se mogu smatrati središnjim za ceo ep (VI, 851–853): Tu regere imperio populos, Romane, memento: hae tibi erunt artes: pacisque imponere morem, parcere subiectis et debellare superbos. Tvoje će, Rimljanine, biti da narod`ma vladaš: tvoja umeća će biti: da namećeš vladu mira, pokorene da štediš, nemirne snažno da lomiš. Knjige VII–XII: rat u Italiji Knjiga VII Eneja i Trojanci stižu do ušća reke Tibar i pristanu u Laciju. Tu se ispunjava proročanstvo Harpije Kelene (v. gore, Knjiga III), jer jedu kolače od hleba koji su im služili kao kakve zdele. Lavinija, kćerka kralja Latina, koji vlada Lacijem, ima mnogo prosaca od kojih najviše šansi ima Turno, kralj Rutula. Međutim, Latinu je njegov otac prorekao da se Lavinija ne sme udati ni za jednog od Latina nego za stranca koji će sa strane doći u Lacij. Latin ljubazno prima izaslanike Trojanaca, a zatim Eneji nudi savez i ruku svoje kćerke. Junona vidi da se Trojanci spremaju tu nastaniti te poziva Furiju Alektu, koja u dušama Lavinijine majke Amate i Turna podstiče besno neprijateljstvo i mržnju prema Trojancima. Alekta udesi da Askanije, koji je otišao u lov, tom prilikom rani jelena koji je držan kao ljubimac kraljevskog domaćinstva. To izazove borbu. Latin je nemoćan u svojim pokušajima da zaustavi pripreme za rat, i italska plemena se okupljaju pod vodstvo svojih vođa, među kojima se, osim Turna, nalaze Mezencije, mrzitelj bogova i omraženi tiranin, zatim Mesap, Viribije (Hipolitov sin) te volščanska ratnica Kamila. Knjiga VIII Bog reke Tibar hrabri Eneju govoreći mu da traži savezništvo s Arkađanima i njihovim vođom Evandrom, koji je osnovao grad na Palatinu, koji će kasnije postati delom grada Rima. Veslajući uz Tibar, Eneja vidi na obali belu krmaču s njenim prasićima, upravo kako je i bilo predskazano. Evandar obećava svoju pomoć trojanskom junaku. Bog Vulkan, na Venerinu molbu, kuje za Eneju oklop. Evandar, koji je Eneji pokazao različita mesta u svom gradu, koja će kasnije biti znamenitosti Rima, savetuje da se sklopi savez s Etrurcima. Venera donosi Eneji njegov novi oklop, koji uključuje i štit na kome se nalaze prikazi različitih događaja iz rimske budućnosti, sve do bitke kod Akcijuma. Knjiga IX Eneja je svojim Trojancima rekao da se u njegovoj odsutnosti drže tabora, te oni odbijaju da prihvate bitku čak i kada ih okruže Turno i njegova vojska. Kada Turno pokuša da zapali trojanske lađe, Neptun pretvara lađe u morske nimfe. Kada je pala noć, Nis i Eurijal izlaze iz tabora kako bi pronašli Eneju. Tom prilikom ubiju nekoliko neprijateljskih vojnika koji su bili pijani zaspali, ali ih potom spazi kolona konjanika, od čije ruke obojica i ginu, ali tek nakon što je Nis pokušao da spasi svoga prijatelja. Rutuli napadaju trojanski tabor, a Askanije, kome je ovo prva bitka, ubija jednog Rutula koji je uzvikivao uvrede. Turno je odsečen u unutrašnjosti tabora i ubija mnoštvo Trojanaca, a zatim skoči u reku kao bi pobegao. Knjiga X Na Olimpu bogovi raspravljaju o sukobu na zemlji. Eneja sklapa savez sa Tarhonom, etrurskim kraljem, te s njim i Evandrovim sinom Palasom kreće natrag ka Trojancima. Turno ih napada čim su njihovi brodovi došli do obale: dođe do bitke u kojoj gine Palas. Junona stvori ukazanje Eneje, te Turno stane da goni tu prikazu, misleći da je to pravi Eneja: Turno sledi prikazu na jedan brod koji ga odvozi. Eneja rani Mezencija i nevoljno ubija Mezencijevog sina Lausa koji je pokušao da zaštiti svoga oca. Mezencije uzjaše svoga vernog konja Reba (Rhaebus) i krene u poslednji napad na Eneju, ali Trojanac ubija i Mezencija i njegovog konja. Knjiga XI Eneja proslavlja trojansku pobedu i oplakuje Palasovu smrt. Latini šalju izaslanike i sklapa se primirje. Kralj Latin i italski vođe se sreću i raspravljaju; pada predlog da Turno, koji nosi najveću odgovornost za izbijanje rata, treba i da završi taj rat tako što će se ogledati u dvoboju s Enejom. Turno prihvata taj izazov. Latini sada čuju da Trojanci i Etrurci kreću protiv njih, a napadače dočekuju Kamila i njena volščanska konjica. U bici koja je usledila Tarahon svuče Venula s konja, Aruns ubija Kamilu, ali nju osveti Opis, glasnik boginje Dijane. Volščani najzad budu poraženi. Knjiga XII Latini su obeshrabreni i Turno odlučuje da se sam sukobi s Enejom, uprkos tome što kralj Latin i Amata pokušavaju da ga od toga odgovore. Sprovode se pripreme za dvoboj, ali Turnova sestra Juturna podstakne Rutule, koji su ionako već zabrinuti za ishod dvoboja, da se umešaju. Tako se dve vojske ponovo sukobljavaju. Eneju pogodi i rani jedna strela, ali Venera ga izlečuje te on stane da goni Turna. Tada Eneja spazi da je grad Latina nebranjen te povede trojansku vojsku na grad. Amata iz očajanja izvrši samoubistvo. Zatim Turno izaziva Eneju na dvoboj i dve vojske stoje po strani dok se dvojica vođa međusobno bore. Eneja kopljem rani Turna i konačno, kada vidi da njegov neprijatelj na sebi nosi oružje skinuto s mrtvog Palasovog tela, mačem probada i ubija Turna. Društveni i književni kontekst Pobedivši Marka Antonija u bici kod Akcijuma 31. p. n. e. Oktavijan je zavladao i grčkim istokom, postavši samovladar, ali ne monarh helenističkog tipa, nego oslanjajući se, barem formalno, na rimske republikanske tradicije. Voleo je da ga nazivaju princeps, tradicionalnim nazivom za prvaka senata u doba republike (princeps senatus): stoga je i državno uređenje koje je zaveo nazvano principatom. Time su završene decenije krvavih građanskih ratova, ali je time nestalo i Rimske republike. Za tradicionalni datum utemeljenja principata uzima se 13. januar 27. p. n. e., čime je započelo i viševekovno razdoblje Rimskog carstva. Tri dana nakon toga Oktavijan je od senata dobio naziv Avgustus (grčki Sebastós = Uzvišeni), što će otada i on sam i njegovi naslednici isticati kao deo svojega imena: Imperator Caesar Augustus. Koncentrisavši u svojim rukama sve najvažnije časti, od konzulskog naziva i vrhovnog zapovedništva nad vojskom do časti narodnog tribuna, Avgust je postao samovladar, a u Rimu uspostavio mir, nazvan po njemu Pax Augusta. Najjasniju ocenu prilika toga doba sažeo je Tacit u drugom poglavlju na početku svojih Anala: „Kada nakon Antonijeve nasilne smrti ni julijevskoj stranci nije preostalo drugih vođa do Cezara, ovaj se odrekne trijumvirskog položaja, stade se nazivati konzulom i navodno se zadovolji tribunskim pravom da zaštiti narod. Pošto pridobije vojnike darovima, narod obiljem žita, sve pak sladošću mira, stade se postepeno izdizati i sebi prisvajati prava senata, magistrata i zakona. I niko mu se nije protivio, jer najodvažniji bejahu pali u bitkama ili proskripcijama i jer su se ostali nobili toliko više uzdizali u bogatstvu i častima koliko je ko bio spremniji na ropsku poslušnost, a kako su u novome poretku bili na dobitku, više su voleli sigurnu sadašnjost nego pogubnu prošlost”. Avgust, pravim imenom Gaj Oktavije, a otkad ga je Julije Cezar usinio – Gaj Julije Cezar Oktavijan, vladao je kao car punih četrdeset godina tokom kojih je Rim izrastao u milionski velegrad. Ako mu je glavni cilj i bio da mnogobrojnim građevinama uveliča sjaj svoje vladavine, ipak je time i stanovništvu prestonice dao posla, a besposleni je gradski proletarijat smanjio i time što je vojničke veterane naselio po mnogim kolonijama u Italiji i u provincijama. Učvršćujući svoju vlast ograničavanjem vlasti senata, novom upravnom podelom provincija, postavljanjem temelja carskom činovničkom aparatu itd., Avgust je odlučno sprovodio i unutrašnje reforme društva, kao što su zakoni protiv raskoši bogatih, za revitalizaciju bračnog života, protiv nerađanja dece i očuvanje odnosno vraćanje na neke tradicionalne vrednosti života iz starorimske republike. Sve su te Avgustove mere, premda je na njih mnogo polagao, bile kratkoga veka, prvo jer se društveni tokovi teško daju regulisati zakonskim aktima, a zatim i jer se pokazalo nemogućim društvene vrednosti nekadašnjeg polisa preslikati na prestonicu carstva koje je, obnavljajući se iz krivi što ju je za sobom ostavila rimska republika, sada širilo svoje horizonte i objedinjavalo mnoge i različite kulture. Ipak su te Avgustove reforme iscrpljenoj rimskoj eliti dale snažan, iako trenutan, podsticaj da se založe za sve ono što je ostalo i živo i vredno iz razdoblja rasta rimske republike. Za to je car pridobio i neke vrlo ugledne nekadašnje svoje protivnike, otupio oštricu opozicije, pa čak ličnim uticajem pridobio i određenu skonost masa. Doba Avgustove restauracije, kako se često naziva, nametnulo je i naziv „Avgustovo doba” ovom odsečku klasičnog doba rimske književnosti, za čije se međaše tradicionalno uzimaju 30. p. n. e. i 14. godine n. e. i time nedvosmisleno vezuju za period samovlade Oktavijana Avgusta. Iako te godine sigurno nisu ni početak ni kraj i čak nemaju direktnog književnog značaja, ipak su to prekretnice koje se duboko zasecaju u društvenu, političku i kulturnu istoriju. U periodizaciji rimske književne istorije ovde bi se ipak mogla napraviti mala ispravka i početak tzv. Avgustovog doba pomeriti na 43. p. n. e., kada su Oktavijan, Antonije i Lepid uzeli za sebe ovlašćenja ad rem publicam constituendam. Pisci Avgustove obnove počeli su svoje stvaralaštvo upravo između 43. i 30. godine: Vergilije je, nakon svojih mladalačkih pesama sačuvanih u Vergilijevom dodatku, u razdoblju od 42. do 39. godine sastavio Pastirske pesme, svoje prvo znamenito delo, koje veoma dobro simboliše ovo prelazno doba, u kome nestaje republika; a postepeno smirivanje političkih prilika i izrastanje novog poretka ogledaju se u njegovom didaktičkom epu Georgike, pisanom između 37. i 29. godine. Na početku Horacijevog stvaralaštva stoje prva knjiga Satira (izdata 35), te druga knjiga Satira i knjiga Epoda, obe pisane između 35. i 30. godine. I ostali su pesnici, osim Ovidija – dakle, Kornelije Gal, Tibul, Propercije – svoj književni rad počeli pre definitivnog učvršćivanja Avgusta na čelu rimske države. Zbog toga bi se razdoblje od 43. do 30. godine moglo izdvojiti kao „trijumviratski” period rimske književnosti. Prvi Avgustov period započinje, dakle, 30. godine i premda je već 27. formalno utemeljen principat kao novi oblik državnoga uređenja, donja granica ovoga odsečka mora se pomeriti otprilike u 20. godinu p. n. e. Propercijeva druga knjiga Elegija, Tibulova prva i druga knjiga Elegija, Horacijeve Ode I–III i Vergilijeva Enejida – sva ta dela u osnovi pripadaju prvom Avgustovom periodu (premda Enejida ostaje nedovršena i posle Vergilijeve smrti 19. p. n. e.). Kraju ovog odsečka pripadaju Horacijeva Pisma I i II, 1, te Propercijeva treća knjiga Elegija: u tim se delima već primećuju znaci atmosfere drugog Avgustovog doba. Oko 20. godine, naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku „mekog patronata” nad pesnicima i demonstrira čvrstu ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je do tada taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga oko 20. p. n. e. povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da raskida, ili barem modifikuje mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Drugom Avgustovom periodu pripadaju Propercijeva četvrta knjiga i Horacijeve Ode IV, Pisma II, 2 (Avgustu) i II, 3, (tzv. Ars poetica). Ovidijeve Ljubavne pesme zahvataju oba Avgustova perioda, dok sva ostala njegova dela pripadaju drugom periodu. Kao što se prethodni period, Ciceronovo doba, odlikovao izvanrednim usponom proznoga stvaralaštva, tako u Avgustovo doba pesništvo dostiže svoje najsjajnije vrhunce u celokupnoj rimskoj književnosti. Tom su pesništvu i sam Avgust i njegovi bliski saradnici, posebno Mecenat, davali svoju punu podršku, kako moralnu tako i materijalnu. Zato je i dalje aktuelno često postavljano pitanje da li pesništvo Avgustovog doba ima karakter dvorskog pesništva. Potvrdni se odgovor sam nameće, ako se misli na opšte i pojedinačne podsticaje koji su dolazili bilo od cara samoga bilo od ljudi iz njegovog okruženja na planu kulturne propagande, koja se delom svodila na protežiranje tematike u okviru Avgustove obnove, a delom — posebno u drugom Avgustovom periodu — i na slavljenje careve ličnosti i njegovih zasluga za rimski narod. Ovo se pesništvo, pak, ne može okarakterisati kao dvorsko ako se ima u vidu visok stepen estetske slobode koju je uživao svaki stvaralac, kako onaj bliži caru i njegovom krugu tako i onaj dalji. Tim pre što su se i mnogi republikanci u toku Avgustove vladavine intimno složili s načelima mira i reda koje je Avgust sprovodio ne morajući ih pritom nametati jer je veliki deo pisaca tog doba u svojoj mladosti ili čak zrelosti imao prilike doživeti krvavu stvarnost građanskog rata. Kao da se predah, osećaj olakšanja nakon burnih vremena odslikava u njihovom stvaralaštvu. Mada se pokazuje nemogućim dati jednoznačnu karakterizaciju pesništva Avgustovog doba, činjenica je da u tom periodu dolazi do konačne promene statusa pesnika i poezije u rimskom društvu, do promene koja je imala veliki značaj. Pisanje poezije se sada pojavljuje kao ugledna profesija plemenitih Rimljana. Pesnici napuštaju esteticizam, to katulovsko zanimanje za pesničku veštinu radi veštine same, i povezuju se s društvom, otkrivaju ili priznaju svoju društvenu angažovanost — ili se, pak, osećaju obaveznima da brane svoju neangažovanost. Oživljava, dakle, klasični grčki pogled na poeziju: smatra se da je ona delo važnih ljudi i da može koristiti građanima, bilo u moralnom ili u vaspitnom smislu. Od elegijskih pesnika, Tibul je bio viteškog porekla i Horacije ga je smatrao imućnim; Ovidije i Propercije su takođe bili vitezovi (equites), a Propercije je imao veze sa ljudima iz senatorskog staleža i prijatelje u konzulskim porodicama. Horacije ne stoji tako dobro: on je sin oslobođenika, ali oslobođenika koji je ipak imao dovoljno sredstava da svome sinu obezbedi tada najbolje moguće obrazovanje. Na kraju je Horacije dostigao status svojevrsnog dvorskog pesnika (poeta laureatus): on ne samo da na sebe uzima ulogu etičkog i vaspitnog pesnika, nego daje i teoriju takve poezije. Pošto su pesnici tradicionalno poticali iz nižih društvenih slojeva i pošto u rimskome svetu nije bilo nekog sistema „honorara” (osim za pisce drama), njima je sredstva za život obezbeđivalo pre svega pokroviteljstvo. Pesnici su se okupljali oko bogatih rimskih aristokrata, pa je veliki epski pesnik Enije, na primer, za pokrovitelja, pored ostalih, imao i Marka Fulvija Nobiliora, a postoji i čitav niz drugih pesnika koji su živeli od svojih epova u kojima su slavili aristokratske vojskovođe. Premda su se tako pesnici u osnovi uklopili u opšterimski sistem klijenata i patrona, već je u najranije doba postojala razlika između običnih klijenata i klijenata-pesnika, jer je ono što je pesnik mogao pružiti svome patronu bilo na daleko većoj ceni nego ono što su mu pružali ostali klijenti, a to je ovekovečenje njegove slave. Štaviše, mnogi su Rimljani, uključujući Cicerona, smatrali da će im upravo mamoria sempiterna (= večno sećanje) omogućiti da i posle smrti nastave svoj „život”. Ciceron, na svoju žalost, nije uspeo pronaći pesnika voljnog da opeva njegove res gestae, pa se sam preduzeo toga posla. Tako je svaki pesnik na izvestan način mogao obezbediti besmrtnost. Upravo je to ključan argument u poznatoj Ciceronovoj odbrani pesnika Arhije: Arhija je omogućio besmrtnost Mariju i Lukulu, a preko njih i celom rimskom narodu. Ovaj aspekt uloge pesnika u Rimu zadržava svoju izvanrednu važnost i u Avgustovom dobu. Ali s promenom položaja pesnika menjala se i priroda patronata. Katul, čija porodica ima prijateljske odnose s Julijem Cezarom, nema ekonomske potrebe za pokroviteljem. Njegov krug je „koterija”, društvo jednakih: kada se u svojoj prvoj pesmi obraća Korneliju Nepotu, to predstavlja samo gest prijateljstva ili učtivosti i ništa više. Slično je i s Propercijem u vreme kad piše prvu knjigu. Ali patronat postoji i dalje, čak i među pesnicima Avgustovog doba koji se nalaze visoko na društvenoj lestvici. Najvažniji književni krug ovoga doba bio je onaj čiji je zaštitnik i pokrovitelj bio bliski Avgustov saradnik, Gaj Cilnije Mecenat (između 74. i 64. – 8. p. n. e.). Iz uglednog etrurskog roda, na koji je bio veoma ponosan, Mecenat je u vreme Avgustovog uspona obavljao i neke političke funkcije, među ostalim imao i posredničku ulogu u izmirenju Antonija i Oktavijana 40. godine i dva puta bio Oktavijanov zastupnik u Rimu. Inače se držao podalje od državnih službi. Njegovom su književnom krugu, u kojem je, čini se, Epikurova filozofija bila vezna nit, pripadali: Lucije Varije i Vergilije, koji su u krug uveli Horacija, a kasnije im se pridružio Propercije. Među manjim književnicima učestvovali su Mecenatov oslobođenik Gaj Melis i epigramatičar Domicije Mars, zatim Vergilijevi i Horacijevi prijatelji Plocije Tuka i Kvintilije Var. Tokom prvog Avgustovog perioda Mecenat se pojavljuje kao avgustovski patron koji posreduje između pesnikâ i princepsa. Pre svega, Avgust je prirodno želeo da njegova herojska dela budu zabeležena u nekom epu – želeo je, dakle, vlastiti delić besmrtnosti. Problem je bio u tome što su Mecenatovi pesnici – Vergilije, Horacije i zatim Propercije – u većoj ili manjoj meri bili ljudi od načela, i moralnih i književnih. Prilagodljivi je Tibul u svoje elegije ispevane u čast ljubavi i mira mogao uključiti pohvalu svoga pokrovitelja Mesale Korvina i njegovih vojničkih podviga. Ali ne i Propercije. Osim toga, on nije bio epski pesnik, kao što to nije bio ni Horacije, a prvobitno ni Vergilije. To je predstavljalo problem. Ali Avgust je ipak bio, blago rečeno, moćan. Moralna i književna načela pesnika poteklih iz viših društvenih slojeva i želja cara da bude proslavljen u epu tako se izmiruju pomoću diplomatije, posredovanja, objašnjavanja. Upravo je Mecenatova zasluga što su njegovi pesnici imali slobodu da jedno vreme odbijaju careve zahteve ili ih ispunjavaju na njima svojstven način. Mecenatov se krug od drugih razlikovao i u drugim važnim aspektima, a ne samo s obzirom na moralna i umetnička gledišta njegovih pesnika. Pre svega, radi se jednostavno o tome šta se nudi: ovi pesnici doduše nisu bili ponizni siromasi, ali su Horaciju, na primer, bila potrebna neka sredstva za život, a svi bejahu izgubili porodičnu imovinu u zaplenama zemljišta tokom trijumvirskog perioda. Mecenat i Avgust su Horacija i Vergilija darovali velikom imovinom (posebno, čini se, Vergilija), što je tim pesnicima omogućilo da žive u veoma ugodnoj dokolici bilo u gradu ili na selu. Stoga su ovi inače moralno osetljivi ljudi morali imati izvestan osećaj moralne odgovornosti prema svome dobročinitelju. Zatim, zadatak na koji su bili podsticani nije se sastojao samo u proslavljanju herojskih dela velikog vojskovođe. To je bilo nešto jedinstveno za Mecenatov krug i odslikavalo je jedinstvenu prirodu njegovog i zatim Avgustovog pokroviteljstva. Biti njegov štićenik, posredno ili neposredno, značilo je biti štićenik vlasti, pri čemu je postojao pritisak da se politika vlasti protežira i njen ugled uzvisuje. To se moglo činiti nezavidnim zadatkom, ali i izazovom, i ovi su se skrupulozni pesnici toga zadatka prihvatili, iako ne uvek entuzijastički i neposredno. S nastupom drugog Avgustovog perioda menja se priroda carskog pokroviteljstva nad pesnicima. Sofisticirani Mecenat, iz nedovoljno jasnih razloga, gubi na važnosti i pesnici dolaze pod neposredni patronat cara. Njegova je ruka bila teža i postajala je sve teža. Politički život oko 20. p. n. e. otkriva jednog više autokratskoga vladara (18. godine su, na primer, doneti strogi zakoni o braku), a poezija, izgubivši posredništvo Mecenata, takođe mora odgovoriti novim prilikama. Horacije je, na primer, nevoljno izdao četvrtu knjigu Oda, koja sadrži ono što je ranije uglavnom izbegavao: panegirik. Propercije je istovremeno smatrao mudrim da u četvrtu knjigu svojih Elegija uvrsti i pesme koje odgovaraju zvanično proklamovanim idealima Avgustove restauracije. Horacije i Propercije su, dakle, ljubazno odbili Avgustovu i Mecenatovu molbu da napišu delo koje bi proslavilo prvog rimskog cara i njegove res gestae, ali činilo se, bar sudeći po uvodu u treću knjigu Georgika, da bi Vergilije bio voljan sastaviti jedno takvo delo. On se toga i pothvatio, ali na kraju je stvorio delo koje je daleko nadraslo svoju prvobitnu tematiku osnivanja Rima i slavljenja Avgusta. Značaj i uticaj Spev koji je Vergilije stvorio, a koji je prvobitno trebalo da proslavlja rimske početke i prvoga rimskog cara, pred nama stoji kao veoma složeno književno delo. Okvir toga dela čini homerska epika, koja podrazumeva prisustvo božanstava i njihovu intervenciju u ljudsko delovanje, kao i herojske podvige. Pojedine epizode u epu pokazuju dug prema spevu Argonautika Apolonija Rođanina, kao i prema starim rimskim pesnicima Gneju Neviju i Kvintu Eniju. Ipak, cela je Vergilijeva pesma duboko prožeta rimskim temama, rimskim vrednostima i rimskom istorijom. Na osnovnom nivou rimski narod i vodeće rimske porodice proslavljaju se prikazom njihovih predaka koji su živeli u davno herojsko vreme, a istovremeno velike rimske pobede prikazuju se progresivno – tako kao da one neumitno vode ka vrhuncu koji se ostvaruje u Avgustovoj vladavini. I grad Rim i cela Italija prikazani su kao delovi jednog velikog božanskog plana. Važnu karakteristiku epa čini prikaz Italije kao jedinstvene celine, gotovo u modernom značenju nacije, te prikaz rimske istorije kao neprekinute celine od osnivanja grada do utemeljenja carstva. Religijska verovanja kojima je ep prožet mnogo su dublja od tradicionalnih mitoloških predstava grčkih i rimskih božanstava. Antička verovanja i rituali, prema kojima se u epu iskazuje dužno poštovanje, koegzistiraju zajedno sa filozofskim stavovima koje su Rimljani preuzeli iz grčke filozofije i modifikovali ih prema vlastitom sistemu vrednosti. Teologija u VI knjizi i etička pitanja koja se raspravljaju u IV i XII knjizi izazivaju pitanja na koja se ne može dati konačan odgovor. Naročito je ljubav između Eneje i Didone u IV bila predmet mnogih rasprava, a pesnik je izazivao i kritike zbog toga što je tu Eneju predstavio kao prilično zlobnog čoveka, za razliku od Kartaginjanke Didone koja izaziva sve simpatije čitaoca. Veliko je pesnikovo dostignuće ne samo to što je prikazao božansko predoređenje Rima da osvaja, vlada i nameće mir, nego i to što je opisao patnje i osvajača i osvojenih, i plemenitih i običnih ljudi, i onih koji su se zapleli u sudbinu drugih ljudi, kao što su Kreuza, Turno, Laus, Palas i Mezencije. MG107 (N)

Dobro očuvano. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 1 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1907 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1907 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis XVII, 150, XVIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 110 (Karton) Napomene Publije Vergilije Maron, rimski pesnik: str. III-XVII Rečnik: str. III-XVIII Beleške uz tekst. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 2 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1908 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1908 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis 162, XIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 117 (Plast.) Napomene Rečnik: str. [III]-XIII Beleške uz tekst. Enejida (lat. Aeneis), često nepravilno Eneida, latinska je epska pesma koju je napisao rimski pisac Vergilije tokom poslednjih deset godina svoga života, od 29. do 19. godine pre nove ere, nakon što se Oktavijan Avgust posle bitke kod Akcijuma (31. p. n. e.) konačno učvrstio kao samovladar rimske države. O epu Osnovna svrha epa je da proslavi poreklo i razvitak Rimskog carstva te dostignuća kako Rima tako i samog Avgusta. Temeljna ideja epa jeste legenda o Eneji, trojanskom junaku koji je preživeo osvajanje i pustošenje Troje te je, nakon dugih lutanja, osnovao u italskoj pokrajini Laciju trojansko naselje Lavinij, nazvano po njegovoj italskoj supruzi Laviniji. Time je Eneja, preko svoga sina Jula predak roda Julijevaca, osnivač grada Albe Longe, a u krajnjoj liniji i samoga grada Rima. Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Enejida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Enejide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Enejide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Enejidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera. Vergilija je smrt prekinula u radu na ovom epu; da je pesma ostala nedovršena dokazuje nekih 60 nepotpunih heksametara koji se nalaze raštrkani po celom epu i koje je pesnik sigurno nameravao popraviti. S druge strane, malo je verovatno da je pesnik nameravao dodavati pesmi bilo šta što bi suštinski promenilo, produžilo ili skratilo sadržaj speva. Enejidu su za objavljivanje nakon pesnikove smrti pripremili njegovi prijatelji Varije Ruf i Plocije Tuka. Knjige I–VI: put u Italiju Knjiga I Eneja, koji već sedam godina nakon pada Troje putuje ka Laciju u Italiji, upravo napušta Siciliju. Boginja Junona, neprijateljica Trojanaca i zaštitnica Kartagine (za koju zna da joj je suđeno da jednoga dana bude uništena od strane naroda trojanskoga porekla), naređuje bogu vetrova Eolu da pošalje oluju na Enejine brodove. Tada stradaju neki od brodova, ali bog Neptun umiruje oluju, te Eneja s preostalim brodovima pristaje na obalu Afrike. Trojance srdačno prima Didona, kraljica tek osnovane Kartagine. Didona je nedavno pobegla iz grada Tira, gde je kralj Pigmalion ubio svoga brata i Didoninog supruga Siheja. Boginja Venera, Enejina majka, plašeći se i Junone i Tirijaca, udesi da se Didona zaljubi u Eneju. Knjiga II Na Didoninu molbu, Eneja priča o propasti Troje i događajima koji su usledili nakon pada: o gradnji trojanskog konja i Sinonovom lukavstvu, o Laokontovoj smrti, paljenju grada, očajničkom ali neuspešnom otporu Trojanaca, Prijamovoj pogibiji i Enejinom vlastitom bekstvu na Venerin podsticaj. Priča o tome kako je svoga oca Anhiza na ramenima izneo iz grada, svoga sina Askanija (Jula) uzeo za ruku, kako je izgubio svoju ženu Kreuzu koja ih je sledila, te kako mu je njen duh otkrio sudbinu koja mu je namenjena. Knjiga III Eneja nastavlja svoje pričanje. On i njegovi drugovi koji su s njim izašli iz Troje grade brodove i isplovljavaju. Pristaju u Trakiji, ali odlaze nakon što je Eneja tamo pronašao grob svog ubijenog rođaka Polidora i čuo njegov glas. Zatim otplove na ostrvo Delos, gde im Apolonovo proročište kazuje da treba da traže zemlju koja je prva iznedrila trojanski narod. Oni pogrešno zaključe da je to Krit, te pristanu na tom ostrvu, ali odatle pobegnu zbog neke kuge koja izbije na ostrvu. Eneja sad shvati da treba da plove ka Italiji. Na svom putu ka Italiji oni pristanu na ostrvo na kome su živele Harpije te ih napadnu. Harpija Kelena im proriče da neće osnovati nikakav grad sve dok ne budu tako izgladneli da moraju „jesti svoje stolove” (v. dalje Knjiga VII). U gradu Butrotu u Haoniji sretnu Prijamovog sina Helena i Andromahu. Helen kazuje Eneji kojim putem treba da ide, da treba da poseti Sibilu u Kumi i da svoj novi grad treba da osnuje tamo gde pored jednog osamljenog potoka nađe belu krmaču i njenih trideset prasića. Krenuvši dalje Eneja posećuje zemlju Kiklopa na Siciliji. Njegov otac umire u Drepanonu. Sa Sicilije stiže u Afriku. Knjiga IV Didona, premda se svome pokojnom mužu bila zaklela na doživotnu vernost, priznaje svojoj sestri Ani da se zaljubila u Eneju. Junona i Venera odrede da će se ljubav Didone i Eneje zapečatiti tako što će voditi ljubav nakon što jedan njihov pohod u lov bude prekinut olujom pa budu morali da se sklone u istu pećinu. Glasina o njihovoj ljubavi stiže do Jarbasa, kralja susednog getulskog kraljevstva, koga je Didona odbila kada ju je prosio i koji sada u svom gnevu upućuje molbe Jupiteru. Jupiter određuje da Eneja mora napustiti Kartaginu. Kada Didona shvati da se Enejini brodovi spremaju da isplove, preklinje Eneju da ostane s njom. On joj odgovara da nema izbora jer mu bogovi zapovedaju da krene u Italiju, čak i protiv njegove volje. Didonin bes ne zaustavlja pripreme Trojanaca za pokret, i čak ni njena poslednja molba ne menja Enejinu odluku. Ona se sada priprema na samoubistvo i, kada je videla isplovljavanje trojanskih brodova, pali vlastitu lomaču i proklinje Eneju i celo njegovo potomstvo. Knjiga V Trojanci ponovo pristaju u Siciliji, gde ih ljubazno dočekuje njihov zemljak Acest. Prošlo je godinu dana od Anhizove smrti na tom mestu, te se obeležava godišnjica uz prinošenje žrtava i održavanje nadmetanja. Prvo nadmetanje je trka izm, eđu četiri broda. Gijant, zapovednik broda Himera (Chimaera), ljutito baci svoga krmanoša preko palube kada je izgubio vođstvo od broda Scila (Scylla) kojim zapoveda Kloant; Sergestov brod Kentaur (Centaurus) se nasuče; Mnestej u brodu Pristis prestigna Gijanta, ali ne uspe da stigne Kloanta. Zatim sledi takmičenje u trčanju, tokom kojega Nis, nakon što se sapleo i pao, namerno saplete Salija da bi osigurao pobedu svome prijatelju Eurijalu. U bokserskom meču između Trojanca Daresa i Sicilijanca Entela, Eneja prekine borbu nakon što Sicilijanac okrutno nasrne na Daresa. Zatim sledi nadmetanje s lukom i strelom, te na kraju procesija 36 mladih konjanika predvođenih Askanijem, što će kasnije postati tradicijom u Rimu tokom tzv. Trojanskih igara. U međuvremenu Trojanke, umorne od dugih lutanja, podstakne Junona da zapale brodove. Međutim, uništene su samo četiri lađe jer na Enejinu molbu počne pljusak koji ugasi požar. Kasnije Trojanci ponovo otplove, ali neki ostaju na Siciliji da bi tu osnovali grad po imenu Acest (kasnije Segesta). Krmanoš Palinur zaspi i padne preko palube. Knjiga VI Eneja posećuje Sibilu u Kumi, koja mu predskazuje muke koje ga čekaju u Laciju. Po njenom uputstvu, Eneja otkine zlatnu granu i zatim sa Sibilom kroz Avernijsku pećinu blizu Avernijskog jezera silazi u podzemni svet. Stigavši do reke Stiks ugledaju duhove nesahranjenih ljudi koji ne mogu preći reku, a među njima je i krmanoš Palinur, koji im priča o svojoj sudbini i moli ih da mu prirede pokop. Videvši zlatnu granu, Haron im dopušta da pređu Stiks, a zatim njih dvoje uspavaju Kerbera kolačem „od meda i magijskih trava koje imaju moć da uspavaju”. Iza Kerberove pećine Eneja i Sibila nalaze različite grupe pokojnika: tu su deca, nepravedno osuđeni na smrt, oni koji su umrli od neuzvraćene ljubavi (među njima je i Didona, koja ostaje nedirnuta Enejinim izvinjenima i molbama za oproštaj), te oni koji su poginuli u bitkama. Eneja i Sibila zatim stižu pred ulaz u Tartar, gde najgori grešnici trpe ogromne muke i patnje, a onda nastavljaju put sve dok ne stignu do Elizija, gde u blaženstvu žive duše pravednika. Tu Eneja sreće svoga oca Anhiza te uzalud pokušava da ga zagrli. Eneja ugleda duše kako piju vodu iz reke Lete, te Anhiz objašnjava da su to one duše koje će se ponovo roditi: tokom dugog boravka u podzemnom svetu te su se duše očistile od svojih pređašnjih grehova i sada iz reke Lete piju vodu kako bi izgubili sve svoje dosadašnje sećanje. Ovu teoriju o reinkarnaciji Vergilije je možda preuzeo od Platona ili od orfičkih i pitagorejskih učenja. Anhiz pokazuje Eneji duše onih ljudi kojima je preodređeno da dostignu veliku slavu u rimskoj istoriji, a to su: Romul, rimski kraljevi, veliki rimski vojskovođe, sam Oktavijan Avgust i njegov nećak Marko Klaudije Marcel (o čijem kratkom životu Vergilije pravi dirljivu aluziju). Nakon toga Eneja i Sibila napuštaju podzemni svet kroz „vrata od slonovače”, putem kojih se ljudima šalju lažne vizije (o značaju ovih vrata kod Vergilija mnogo se i dugo raspravljalo, ali bez konačnog zaključka). U ovoj knjizi nalaze se stihovi koji se mogu smatrati središnjim za ceo ep (VI, 851–853): Tu regere imperio populos, Romane, memento: hae tibi erunt artes: pacisque imponere morem, parcere subiectis et debellare superbos. Tvoje će, Rimljanine, biti da narod`ma vladaš: tvoja umeća će biti: da namećeš vladu mira, pokorene da štediš, nemirne snažno da lomiš. Knjige VII–XII: rat u Italiji Knjiga VII Eneja i Trojanci stižu do ušća reke Tibar i pristanu u Laciju. Tu se ispunjava proročanstvo Harpije Kelene (v. gore, Knjiga III), jer jedu kolače od hleba koji su im služili kao kakve zdele. Lavinija, kćerka kralja Latina, koji vlada Lacijem, ima mnogo prosaca od kojih najviše šansi ima Turno, kralj Rutula. Međutim, Latinu je njegov otac prorekao da se Lavinija ne sme udati ni za jednog od Latina nego za stranca koji će sa strane doći u Lacij. Latin ljubazno prima izaslanike Trojanaca, a zatim Eneji nudi savez i ruku svoje kćerke. Junona vidi da se Trojanci spremaju tu nastaniti te poziva Furiju Alektu, koja u dušama Lavinijine majke Amate i Turna podstiče besno neprijateljstvo i mržnju prema Trojancima. Alekta udesi da Askanije, koji je otišao u lov, tom prilikom rani jelena koji je držan kao ljubimac kraljevskog domaćinstva. To izazove borbu. Latin je nemoćan u svojim pokušajima da zaustavi pripreme za rat, i italska plemena se okupljaju pod vodstvo svojih vođa, među kojima se, osim Turna, nalaze Mezencije, mrzitelj bogova i omraženi tiranin, zatim Mesap, Viribije (Hipolitov sin) te volščanska ratnica Kamila. Knjiga VIII Bog reke Tibar hrabri Eneju govoreći mu da traži savezništvo s Arkađanima i njihovim vođom Evandrom, koji je osnovao grad na Palatinu, koji će kasnije postati delom grada Rima. Veslajući uz Tibar, Eneja vidi na obali belu krmaču s njenim prasićima, upravo kako je i bilo predskazano. Evandar obećava svoju pomoć trojanskom junaku. Bog Vulkan, na Venerinu molbu, kuje za Eneju oklop. Evandar, koji je Eneji pokazao različita mesta u svom gradu, koja će kasnije biti znamenitosti Rima, savetuje da se sklopi savez s Etrurcima. Venera donosi Eneji njegov novi oklop, koji uključuje i štit na kome se nalaze prikazi različitih događaja iz rimske budućnosti, sve do bitke kod Akcijuma. Knjiga IX Eneja je svojim Trojancima rekao da se u njegovoj odsutnosti drže tabora, te oni odbijaju da prihvate bitku čak i kada ih okruže Turno i njegova vojska. Kada Turno pokuša da zapali trojanske lađe, Neptun pretvara lađe u morske nimfe. Kada je pala noć, Nis i Eurijal izlaze iz tabora kako bi pronašli Eneju. Tom prilikom ubiju nekoliko neprijateljskih vojnika koji su bili pijani zaspali, ali ih potom spazi kolona konjanika, od čije ruke obojica i ginu, ali tek nakon što je Nis pokušao da spasi svoga prijatelja. Rutuli napadaju trojanski tabor, a Askanije, kome je ovo prva bitka, ubija jednog Rutula koji je uzvikivao uvrede. Turno je odsečen u unutrašnjosti tabora i ubija mnoštvo Trojanaca, a zatim skoči u reku kao bi pobegao. Knjiga X Na Olimpu bogovi raspravljaju o sukobu na zemlji. Eneja sklapa savez sa Tarhonom, etrurskim kraljem, te s njim i Evandrovim sinom Palasom kreće natrag ka Trojancima. Turno ih napada čim su njihovi brodovi došli do obale: dođe do bitke u kojoj gine Palas. Junona stvori ukazanje Eneje, te Turno stane da goni tu prikazu, misleći da je to pravi Eneja: Turno sledi prikazu na jedan brod koji ga odvozi. Eneja rani Mezencija i nevoljno ubija Mezencijevog sina Lausa koji je pokušao da zaštiti svoga oca. Mezencije uzjaše svoga vernog konja Reba (Rhaebus) i krene u poslednji napad na Eneju, ali Trojanac ubija i Mezencija i njegovog konja. Knjiga XI Eneja proslavlja trojansku pobedu i oplakuje Palasovu smrt. Latini šalju izaslanike i sklapa se primirje. Kralj Latin i italski vođe se sreću i raspravljaju; pada predlog da Turno, koji nosi najveću odgovornost za izbijanje rata, treba i da završi taj rat tako što će se ogledati u dvoboju s Enejom. Turno prihvata taj izazov. Latini sada čuju da Trojanci i Etrurci kreću protiv njih, a napadače dočekuju Kamila i njena volščanska konjica. U bici koja je usledila Tarahon svuče Venula s konja, Aruns ubija Kamilu, ali nju osveti Opis, glasnik boginje Dijane. Volščani najzad budu poraženi. Knjiga XII Latini su obeshrabreni i Turno odlučuje da se sam sukobi s Enejom, uprkos tome što kralj Latin i Amata pokušavaju da ga od toga odgovore. Sprovode se pripreme za dvoboj, ali Turnova sestra Juturna podstakne Rutule, koji su ionako već zabrinuti za ishod dvoboja, da se umešaju. Tako se dve vojske ponovo sukobljavaju. Eneju pogodi i rani jedna strela, ali Venera ga izlečuje te on stane da goni Turna. Tada Eneja spazi da je grad Latina nebranjen te povede trojansku vojsku na grad. Amata iz očajanja izvrši samoubistvo. Zatim Turno izaziva Eneju na dvoboj i dve vojske stoje po strani dok se dvojica vođa međusobno bore. Eneja kopljem rani Turna i konačno, kada vidi da njegov neprijatelj na sebi nosi oružje skinuto s mrtvog Palasovog tela, mačem probada i ubija Turna. Društveni i književni kontekst Pobedivši Marka Antonija u bici kod Akcijuma 31. p. n. e. Oktavijan je zavladao i grčkim istokom, postavši samovladar, ali ne monarh helenističkog tipa, nego oslanjajući se, barem formalno, na rimske republikanske tradicije. Voleo je da ga nazivaju princeps, tradicionalnim nazivom za prvaka senata u doba republike (princeps senatus): stoga je i državno uređenje koje je zaveo nazvano principatom. Time su završene decenije krvavih građanskih ratova, ali je time nestalo i Rimske republike. Za tradicionalni datum utemeljenja principata uzima se 13. januar 27. p. n. e., čime je započelo i viševekovno razdoblje Rimskog carstva. Tri dana nakon toga Oktavijan je od senata dobio naziv Avgustus (grčki Sebastós = Uzvišeni), što će otada i on sam i njegovi naslednici isticati kao deo svojega imena: Imperator Caesar Augustus. Koncentrisavši u svojim rukama sve najvažnije časti, od konzulskog naziva i vrhovnog zapovedništva nad vojskom do časti narodnog tribuna, Avgust je postao samovladar, a u Rimu uspostavio mir, nazvan po njemu Pax Augusta. Najjasniju ocenu prilika toga doba sažeo je Tacit u drugom poglavlju na početku svojih Anala: „Kada nakon Antonijeve nasilne smrti ni julijevskoj stranci nije preostalo drugih vođa do Cezara, ovaj se odrekne trijumvirskog položaja, stade se nazivati konzulom i navodno se zadovolji tribunskim pravom da zaštiti narod. Pošto pridobije vojnike darovima, narod obiljem žita, sve pak sladošću mira, stade se postepeno izdizati i sebi prisvajati prava senata, magistrata i zakona. I niko mu se nije protivio, jer najodvažniji bejahu pali u bitkama ili proskripcijama i jer su se ostali nobili toliko više uzdizali u bogatstvu i častima koliko je ko bio spremniji na ropsku poslušnost, a kako su u novome poretku bili na dobitku, više su voleli sigurnu sadašnjost nego pogubnu prošlost”. Avgust, pravim imenom Gaj Oktavije, a otkad ga je Julije Cezar usinio – Gaj Julije Cezar Oktavijan, vladao je kao car punih četrdeset godina tokom kojih je Rim izrastao u milionski velegrad. Ako mu je glavni cilj i bio da mnogobrojnim građevinama uveliča sjaj svoje vladavine, ipak je time i stanovništvu prestonice dao posla, a besposleni je gradski proletarijat smanjio i time što je vojničke veterane naselio po mnogim kolonijama u Italiji i u provincijama. Učvršćujući svoju vlast ograničavanjem vlasti senata, novom upravnom podelom provincija, postavljanjem temelja carskom činovničkom aparatu itd., Avgust je odlučno sprovodio i unutrašnje reforme društva, kao što su zakoni protiv raskoši bogatih, za revitalizaciju bračnog života, protiv nerađanja dece i očuvanje odnosno vraćanje na neke tradicionalne vrednosti života iz starorimske republike. Sve su te Avgustove mere, premda je na njih mnogo polagao, bile kratkoga veka, prvo jer se društveni tokovi teško daju regulisati zakonskim aktima, a zatim i jer se pokazalo nemogućim društvene vrednosti nekadašnjeg polisa preslikati na prestonicu carstva koje je, obnavljajući se iz krivi što ju je za sobom ostavila rimska republika, sada širilo svoje horizonte i objedinjavalo mnoge i različite kulture. Ipak su te Avgustove reforme iscrpljenoj rimskoj eliti dale snažan, iako trenutan, podsticaj da se založe za sve ono što je ostalo i živo i vredno iz razdoblja rasta rimske republike. Za to je car pridobio i neke vrlo ugledne nekadašnje svoje protivnike, otupio oštricu opozicije, pa čak ličnim uticajem pridobio i određenu skonost masa. Doba Avgustove restauracije, kako se često naziva, nametnulo je i naziv „Avgustovo doba” ovom odsečku klasičnog doba rimske književnosti, za čije se međaše tradicionalno uzimaju 30. p. n. e. i 14. godine n. e. i time nedvosmisleno vezuju za period samovlade Oktavijana Avgusta. Iako te godine sigurno nisu ni početak ni kraj i čak nemaju direktnog književnog značaja, ipak su to prekretnice koje se duboko zasecaju u društvenu, političku i kulturnu istoriju. U periodizaciji rimske književne istorije ovde bi se ipak mogla napraviti mala ispravka i početak tzv. Avgustovog doba pomeriti na 43. p. n. e., kada su Oktavijan, Antonije i Lepid uzeli za sebe ovlašćenja ad rem publicam constituendam. Pisci Avgustove obnove počeli su svoje stvaralaštvo upravo između 43. i 30. godine: Vergilije je, nakon svojih mladalačkih pesama sačuvanih u Vergilijevom dodatku, u razdoblju od 42. do 39. godine sastavio Pastirske pesme, svoje prvo znamenito delo, koje veoma dobro simboliše ovo prelazno doba, u kome nestaje republika; a postepeno smirivanje političkih prilika i izrastanje novog poretka ogledaju se u njegovom didaktičkom epu Georgike, pisanom između 37. i 29. godine. Na početku Horacijevog stvaralaštva stoje prva knjiga Satira (izdata 35), te druga knjiga Satira i knjiga Epoda, obe pisane između 35. i 30. godine. I ostali su pesnici, osim Ovidija – dakle, Kornelije Gal, Tibul, Propercije – svoj književni rad počeli pre definitivnog učvršćivanja Avgusta na čelu rimske države. Zbog toga bi se razdoblje od 43. do 30. godine moglo izdvojiti kao „trijumviratski” period rimske književnosti. Prvi Avgustov period započinje, dakle, 30. godine i premda je već 27. formalno utemeljen principat kao novi oblik državnoga uređenja, donja granica ovoga odsečka mora se pomeriti otprilike u 20. godinu p. n. e. Propercijeva druga knjiga Elegija, Tibulova prva i druga knjiga Elegija, Horacijeve Ode I–III i Vergilijeva Enejida – sva ta dela u osnovi pripadaju prvom Avgustovom periodu (premda Enejida ostaje nedovršena i posle Vergilijeve smrti 19. p. n. e.). Kraju ovog odsečka pripadaju Horacijeva Pisma I i II, 1, te Propercijeva treća knjiga Elegija: u tim se delima već primećuju znaci atmosfere drugog Avgustovog doba. Oko 20. godine, naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku „mekog patronata” nad pesnicima i demonstrira čvrstu ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je do tada taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga oko 20. p. n. e. povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da raskida, ili barem modifikuje mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Drugom Avgustovom periodu pripadaju Propercijeva četvrta knjiga i Horacijeve Ode IV, Pisma II, 2 (Avgustu) i II, 3, (tzv. Ars poetica). Ovidijeve Ljubavne pesme zahvataju oba Avgustova perioda, dok sva ostala njegova dela pripadaju drugom periodu. Kao što se prethodni period, Ciceronovo doba, odlikovao izvanrednim usponom proznoga stvaralaštva, tako u Avgustovo doba pesništvo dostiže svoje najsjajnije vrhunce u celokupnoj rimskoj književnosti. Tom su pesništvu i sam Avgust i njegovi bliski saradnici, posebno Mecenat, davali svoju punu podršku, kako moralnu tako i materijalnu. Zato je i dalje aktuelno često postavljano pitanje da li pesništvo Avgustovog doba ima karakter dvorskog pesništva. Potvrdni se odgovor sam nameće, ako se misli na opšte i pojedinačne podsticaje koji su dolazili bilo od cara samoga bilo od ljudi iz njegovog okruženja na planu kulturne propagande, koja se delom svodila na protežiranje tematike u okviru Avgustove obnove, a delom — posebno u drugom Avgustovom periodu — i na slavljenje careve ličnosti i njegovih zasluga za rimski narod. Ovo se pesništvo, pak, ne može okarakterisati kao dvorsko ako se ima u vidu visok stepen estetske slobode koju je uživao svaki stvaralac, kako onaj bliži caru i njegovom krugu tako i onaj dalji. Tim pre što su se i mnogi republikanci u toku Avgustove vladavine intimno složili s načelima mira i reda koje je Avgust sprovodio ne morajući ih pritom nametati jer je veliki deo pisaca tog doba u svojoj mladosti ili čak zrelosti imao prilike doživeti krvavu stvarnost građanskog rata. Kao da se predah, osećaj olakšanja nakon burnih vremena odslikava u njihovom stvaralaštvu. Mada se pokazuje nemogućim dati jednoznačnu karakterizaciju pesništva Avgustovog doba, činjenica je da u tom periodu dolazi do konačne promene statusa pesnika i poezije u rimskom društvu, do promene koja je imala veliki značaj. Pisanje poezije se sada pojavljuje kao ugledna profesija plemenitih Rimljana. Pesnici napuštaju esteticizam, to katulovsko zanimanje za pesničku veštinu radi veštine same, i povezuju se s društvom, otkrivaju ili priznaju svoju društvenu angažovanost — ili se, pak, osećaju obaveznima da brane svoju neangažovanost. Oživljava, dakle, klasični grčki pogled na poeziju: smatra se da je ona delo važnih ljudi i da može koristiti građanima, bilo u moralnom ili u vaspitnom smislu. Od elegijskih pesnika, Tibul je bio viteškog porekla i Horacije ga je smatrao imućnim; Ovidije i Propercije su takođe bili vitezovi (equites), a Propercije je imao veze sa ljudima iz senatorskog staleža i prijatelje u konzulskim porodicama. Horacije ne stoji tako dobro: on je sin oslobođenika, ali oslobođenika koji je ipak imao dovoljno sredstava da svome sinu obezbedi tada najbolje moguće obrazovanje. Na kraju je Horacije dostigao status svojevrsnog dvorskog pesnika (poeta laureatus): on ne samo da na sebe uzima ulogu etičkog i vaspitnog pesnika, nego daje i teoriju takve poezije. Pošto su pesnici tradicionalno poticali iz nižih društvenih slojeva i pošto u rimskome svetu nije bilo nekog sistema „honorara” (osim za pisce drama), njima je sredstva za život obezbeđivalo pre svega pokroviteljstvo. Pesnici su se okupljali oko bogatih rimskih aristokrata, pa je veliki epski pesnik Enije, na primer, za pokrovitelja, pored ostalih, imao i Marka Fulvija Nobiliora, a postoji i čitav niz drugih pesnika koji su živeli od svojih epova u kojima su slavili aristokratske vojskovođe. Premda su se tako pesnici u osnovi uklopili u opšterimski sistem klijenata i patrona, već je u najranije doba postojala razlika između običnih klijenata i klijenata-pesnika, jer je ono što je pesnik mogao pružiti svome patronu bilo na daleko većoj ceni nego ono što su mu pružali ostali klijenti, a to je ovekovečenje njegove slave. Štaviše, mnogi su Rimljani, uključujući Cicerona, smatrali da će im upravo mamoria sempiterna (= večno sećanje) omogućiti da i posle smrti nastave svoj „život”. Ciceron, na svoju žalost, nije uspeo pronaći pesnika voljnog da opeva njegove res gestae, pa se sam preduzeo toga posla. Tako je svaki pesnik na izvestan način mogao obezbediti besmrtnost. Upravo je to ključan argument u poznatoj Ciceronovoj odbrani pesnika Arhije: Arhija je omogućio besmrtnost Mariju i Lukulu, a preko njih i celom rimskom narodu. Ovaj aspekt uloge pesnika u Rimu zadržava svoju izvanrednu važnost i u Avgustovom dobu. Ali s promenom položaja pesnika menjala se i priroda patronata. Katul, čija porodica ima prijateljske odnose s Julijem Cezarom, nema ekonomske potrebe za pokroviteljem. Njegov krug je „koterija”, društvo jednakih: kada se u svojoj prvoj pesmi obraća Korneliju Nepotu, to predstavlja samo gest prijateljstva ili učtivosti i ništa više. Slično je i s Propercijem u vreme kad piše prvu knjigu. Ali patronat postoji i dalje, čak i među pesnicima Avgustovog doba koji se nalaze visoko na društvenoj lestvici. Najvažniji književni krug ovoga doba bio je onaj čiji je zaštitnik i pokrovitelj bio bliski Avgustov saradnik, Gaj Cilnije Mecenat (između 74. i 64. – 8. p. n. e.). Iz uglednog etrurskog roda, na koji je bio veoma ponosan, Mecenat je u vreme Avgustovog uspona obavljao i neke političke funkcije, među ostalim imao i posredničku ulogu u izmirenju Antonija i Oktavijana 40. godine i dva puta bio Oktavijanov zastupnik u Rimu. Inače se držao podalje od državnih službi. Njegovom su književnom krugu, u kojem je, čini se, Epikurova filozofija bila vezna nit, pripadali: Lucije Varije i Vergilije, koji su u krug uveli Horacija, a kasnije im se pridružio Propercije. Među manjim književnicima učestvovali su Mecenatov oslobođenik Gaj Melis i epigramatičar Domicije Mars, zatim Vergilijevi i Horacijevi prijatelji Plocije Tuka i Kvintilije Var. Tokom prvog Avgustovog perioda Mecenat se pojavljuje kao avgustovski patron koji posreduje između pesnikâ i princepsa. Pre svega, Avgust je prirodno želeo da njegova herojska dela budu zabeležena u nekom epu – želeo je, dakle, vlastiti delić besmrtnosti. Problem je bio u tome što su Mecenatovi pesnici – Vergilije, Horacije i zatim Propercije – u većoj ili manjoj meri bili ljudi od načela, i moralnih i književnih. Prilagodljivi je Tibul u svoje elegije ispevane u čast ljubavi i mira mogao uključiti pohvalu svoga pokrovitelja Mesale Korvina i njegovih vojničkih podviga. Ali ne i Propercije. Osim toga, on nije bio epski pesnik, kao što to nije bio ni Horacije, a prvobitno ni Vergilije. To je predstavljalo problem. Ali Avgust je ipak bio, blago rečeno, moćan. Moralna i književna načela pesnika poteklih iz viših društvenih slojeva i želja cara da bude proslavljen u epu tako se izmiruju pomoću diplomatije, posredovanja, objašnjavanja. Upravo je Mecenatova zasluga što su njegovi pesnici imali slobodu da jedno vreme odbijaju careve zahteve ili ih ispunjavaju na njima svojstven način. Mecenatov se krug od drugih razlikovao i u drugim važnim aspektima, a ne samo s obzirom na moralna i umetnička gledišta njegovih pesnika. Pre svega, radi se jednostavno o tome šta se nudi: ovi pesnici doduše nisu bili ponizni siromasi, ali su Horaciju, na primer, bila potrebna neka sredstva za život, a svi bejahu izgubili porodičnu imovinu u zaplenama zemljišta tokom trijumvirskog perioda. Mecenat i Avgust su Horacija i Vergilija darovali velikom imovinom (posebno, čini se, Vergilija), što je tim pesnicima omogućilo da žive u veoma ugodnoj dokolici bilo u gradu ili na selu. Stoga su ovi inače moralno osetljivi ljudi morali imati izvestan osećaj moralne odgovornosti prema svome dobročinitelju. Zatim, zadatak na koji su bili podsticani nije se sastojao samo u proslavljanju herojskih dela velikog vojskovođe. To je bilo nešto jedinstveno za Mecenatov krug i odslikavalo je jedinstvenu prirodu njegovog i zatim Avgustovog pokroviteljstva. Biti njegov štićenik, posredno ili neposredno, značilo je biti štićenik vlasti, pri čemu je postojao pritisak da se politika vlasti protežira i njen ugled uzvisuje. To se moglo činiti nezavidnim zadatkom, ali i izazovom, i ovi su se skrupulozni pesnici toga zadatka prihvatili, iako ne uvek entuzijastički i neposredno. S nastupom drugog Avgustovog perioda menja se priroda carskog pokroviteljstva nad pesnicima. Sofisticirani Mecenat, iz nedovoljno jasnih razloga, gubi na važnosti i pesnici dolaze pod neposredni patronat cara. Njegova je ruka bila teža i postajala je sve teža. Politički život oko 20. p. n. e. otkriva jednog više autokratskoga vladara (18. godine su, na primer, doneti strogi zakoni o braku), a poezija, izgubivši posredništvo Mecenata, takođe mora odgovoriti novim prilikama. Horacije je, na primer, nevoljno izdao četvrtu knjigu Oda, koja sadrži ono što je ranije uglavnom izbegavao: panegirik. Propercije je istovremeno smatrao mudrim da u četvrtu knjigu svojih Elegija uvrsti i pesme koje odgovaraju zvanično proklamovanim idealima Avgustove restauracije. Horacije i Propercije su, dakle, ljubazno odbili Avgustovu i Mecenatovu molbu da napišu delo koje bi proslavilo prvog rimskog cara i njegove res gestae, ali činilo se, bar sudeći po uvodu u treću knjigu Georgika, da bi Vergilije bio voljan sastaviti jedno takvo delo. On se toga i pothvatio, ali na kraju je stvorio delo koje je daleko nadraslo svoju prvobitnu tematiku osnivanja Rima i slavljenja Avgusta. Značaj i uticaj Spev koji je Vergilije stvorio, a koji je prvobitno trebalo da proslavlja rimske početke i prvoga rimskog cara, pred nama stoji kao veoma složeno književno delo. Okvir toga dela čini homerska epika, koja podrazumeva prisustvo božanstava i njihovu intervenciju u ljudsko delovanje, kao i herojske podvige. Pojedine epizode u epu pokazuju dug prema spevu Argonautika Apolonija Rođanina, kao i prema starim rimskim pesnicima Gneju Neviju i Kvintu Eniju. Ipak, cela je Vergilijeva pesma duboko prožeta rimskim temama, rimskim vrednostima i rimskom istorijom. Na osnovnom nivou rimski narod i vodeće rimske porodice proslavljaju se prikazom njihovih predaka koji su živeli u davno herojsko vreme, a istovremeno velike rimske pobede prikazuju se progresivno – tako kao da one neumitno vode ka vrhuncu koji se ostvaruje u Avgustovoj vladavini. I grad Rim i cela Italija prikazani su kao delovi jednog velikog božanskog plana. Važnu karakteristiku epa čini prikaz Italije kao jedinstvene celine, gotovo u modernom značenju nacije, te prikaz rimske istorije kao neprekinute celine od osnivanja grada do utemeljenja carstva. Religijska verovanja kojima je ep prožet mnogo su dublja od tradicionalnih mitoloških predstava grčkih i rimskih božanstava. Antička verovanja i rituali, prema kojima se u epu iskazuje dužno poštovanje, koegzistiraju zajedno sa filozofskim stavovima koje su Rimljani preuzeli iz grčke filozofije i modifikovali ih prema vlastitom sistemu vrednosti. Teologija u VI knjizi i etička pitanja koja se raspravljaju u IV i XII knjizi izazivaju pitanja na koja se ne može dati konačan odgovor. Naročito je ljubav između Eneje i Didone u IV bila predmet mnogih rasprava, a pesnik je izazivao i kritike zbog toga što je tu Eneju predstavio kao prilično zlobnog čoveka, za razliku od Kartaginjanke Didone koja izaziva sve simpatije čitaoca. Veliko je pesnikovo dostignuće ne samo to što je prikazao božansko predoređenje Rima da osvaja, vlada i nameće mir, nego i to što je opisao patnje i osvajača i osvojenih, i plemenitih i običnih ljudi, i onih koji su se zapleli u sudbinu drugih ljudi, kao što su Kreuza, Turno, Laus, Palas i Mezencije. MG105 (L)