Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Proces - Franc Kafka Izdavač: LOM Godina izdanja: 2018 Broj strana: 241 Format: 21 cm Povez: Broširani Franc Kafka 1883-1924, jedan od najvećih pisaca u svetskoj literaturi, stvorio je u svom najplodnijem periodu Presudu, Preobražaj, Ameriku i, u svojoj tridesetoj godini, Proces, možda najvažniji roman XX veka. Proces ima zagonetnu strukturu sna i, mada fragmentaran, nikad ne prestaje da fascinira čitaoce; ova knjiga je predmet nebrojenih studija i različitih tumačenja, ali nesumnjivo je u nju utkano mnogo od Kafkine lične situacije u ključnom periodu njegovog života. Da bi se Proces bolje shvatio, neophodno je pročitati Kafkine dnevnike i pisma. Novi prevod Procesa inspirativno traži ponovno čitanje ovog velikog romana. „Mada sam u hotelu razgovetno napisao svoje ime, mada su mi i oni već dva puta tačno pisali, dole na tabli ipak stoji Jozef K. Treba li ja da prosvetim njih, ili da pustim da oni prosvete mene?“ „Cela ova literatura jeste jurišanje na granicu, i ona bi se, da se cionizam nije umešao, lako mogla razviti u neko tajno učenje, u neku kabalu. Začeci toga postoje. Istina, tu se traži neki neshvatljiv genije, genije koji će ponovo uvrežiti svoje korenje u stara stoleća, ili stara stoleća ponovo sazdati, a svim tim neće se istrošiti, nego tek tada početi da se troši. . . “ iz Kafkinih dnevnika

Šifra Rajs Prošlost je ćudljiva stvar. Okrenuće se protiv vas, a da niste ni svesni toga. Opasno je dopustiti joj da vas poznaje bolje nego vi nju. Par dana nakon nestanka svog dede, Natalija Mikić dobija zbunjujuću poruku koju je je naizgled napisao upravo njen deda Vasilije. Upozoravajući je da nikome ne otkriva njen sadržaj ona pokreće niz zagonetki koje vode kroz život i delo Arčibalda Rajsa – slavnog švajcarskog kriminologa i velikog ljubitelja srpskog naroda. Verujući da će je tragovi odvesti do dede, traži pomoć d Luke, svog najboljeg prijatelja i kolege sa fakulteta. Istovremeno, policija usmerava istragu ka Nataliji, a tajne iz njoj nepoznate prošlosti porodice Mikić izranjaju iz mraka, preteći da razore stvarnost u kojoj živi. Dok ih tragovi vode kroz stare rukopise, istorijske lokacije i intrige, uzbudljivi preokreti gurnuće ih do granica snalažljivosti, vodeći ih ka rešenju misterije Vasiljevog nestanka, šokantnijem i opasnijem nego što su mogli da zamisle. U tesnoj trci sa vremenom saznaće koliko daleko mogu dosegnuti greške napravljene u prošlosti, ali i ono najstrašnije: - Kolika je cena istine?

Opis proizvoda Prošlost je ćudljiva stvar. Okrenuće se protiv vas, a da niste ni svesni toga. Opasno je dopustiti joj da vas poznaje bolje nego vi nju. Par dana nakon nestanka svog dede, Natalija Mikić dobija zbunjujuću poruku koju je je naizgled napisao upravo njen deda Vasilije. Upozoravajući je da nikome ne otkriva njen sadržaj ona pokreće niz zagonetki koje vode kroz život i delo Arčibalda Rajsa – slavnog švajcarskog kriminologa i velikog ljubitelja srpskog naroda. Verujući da će je tragovi odvesti do dede, traži pomoć od Luke, svog najboljeg prijatelja i kolege sa fakulteta. Istovremeno, policija usmerava istragu ka Nataliji, a tajne iz njoj nepoznate prošlosti porodice Mikić izranjaju iz mraka, preteći da razore stvarnost u kojoj živi. Dok ih tragovi vode kroz stare rukopise, istorijske lokacije i intrige, uzbudljivi preokreti gurnuće ih do granica snalažljivosti, vodeći ih ka rešenju misterije Vasiljevog nestanka, šokantnijem i opasnijem nego što su mogli da zamisle. U tesnoj trci sa vremenom saznaće koliko daleko mogu dosegnuti greške napravljene u prošlosti, ali i ono najstrašnije: - Kolika je cena istine?

Prošlost je ćudljiva stvar. Okrenuće se protiv vas, a da niste ni svesni toga. Opasno je dopustiti joj da vas poznaje bolje nego vi nju. Par dana nakon nestanka svog dede, Natalija Mikić dobija zbunjujuću poruku koju je je naizgled napisao upravo njen deda Vasilije. Upozoravajući je da nikome ne otkriva njen sadržaj ona pokreće niz zagonetki koje vode kroz život i delo Arčibalda Rajsa – slavnog švajcarskog kriminologa i velikog ljubitelja srpskog naroda. Verujući da će je tragovi odvesti do dede, traži pomoć d Luke, svog najboljeg prijatelja i kolege sa fakulteta. Istovremeno, policija usmerava istragu ka Nataliji, a tajne iz njoj nepoznate prošlosti porodice Mikić izranjaju iz mraka, preteći da razore stvarnost u kojoj živi. Dok ih tragovi vode kroz stare rukopise, istorijske lokacije i intrige, uzbudljivi preokreti gurnuće ih do granica snalažljivosti, vodeći ih ka rešenju misterije Vasiljevog nestanka, šokantnijem i opasnijem nego što su mogli da zamisle. U tesnoj trci sa vremenom saznaće koliko daleko mogu dosegnuti greške napravljene u prošlosti, ali i ono najstrašnije: - Kolika je cena istine? Naslov: ŠIFRA RAJS Izdavač: Službeni glasnik Strana: 398 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 13,5 x 20 cm Godina izdanja: 2021 ISBN: 9788651927792

Tvrd povez - 501 strana CID PODGORICA 2003 Korice sa vidljivim znacima korišćenja Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja B - C Hese ju je napisao 1943-te; Njen glavni junak i drugi protagonisti učeći se naslovnoj veštini, duhovnoj igri koja rađa novi kvalitet prepliću (svo) znanje i (svu) umetnost, a istovremeno traži najviše i od čoveka i za čoveka.Priča o smislu života (ili traženju smisla) smeštena je u 22. vek u nepostojeću zemlju.Kritikuje savremeni svet, „feljtonističku civilizaciju“ kojoj suprotstavlja svet duha i kulture.Knjiga je bila veoma omiljena u razorenoj Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, a 1946. dobio je za nju Nobelovu nagradu.Citat:“ Svaki je od nas samo čovek, samo jedan pokušaj, samo nešto usput. Ali čovek treba da teži središtu a ne periferiji(…) Nije dubina sveta i njegovih tajni onde gde su oblaci i crnina, dubina je u jasnoći i vedrini(…) Ta vedrina nije šala ni samodopadljivost, ona je najviša spoznaja i ljubav, potvrda svekolike zbilje, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetih i vitezova, ona je nepokolebljiva, a sa starošću i blizinom smrti samo raste. Ona je tajna lepote i bit svekolike umetnosti“.Muziku sfera i majstora davnih slušamo s poštom, tonuć u milinu, i prezivamo iz vremena slavnih sve duhove na čistu svetkovinu.Uzdižemo se zahvaljujuć tajni čarobnog pisma, u čijoj se srži sav ćivot uzburkani i beskrajni zgrušan u jasna znamenja sadrži.

Autor: Herman Hese Broj strana: 576 Pismo: latinica Format: 20 cm Povez: tvrd Hese ju je napisao 1943-te; Njen glavni junak i drugi protagonisti učeći se naslovnoj veštini, duhovnoj igri koja rađa novi kvalitet prepliću (svo) znanje i (svu) umetnost, a istovremeno traži najviše i od čoveka i za čoveka. Priča o smislu života (ili traženju smisla) smeštena je u 22. vek u nepostojeću zemlju. Kritikuje savremeni svet, `feljtonističku civilizaciju` kojoj suprotstavlja svet duha i kulture. Knjiga je bila veoma omiljena u razorenoj Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, a 1946. dobio je za nju Nobelovu nagradu. Citat: `Svaki je od nas samo čovek, samo jedan pokušaj, samo nešto usput. Ali čovek treba da teži središtu a ne periferiji(…) Nije dubina sveta i njegovih tajni onde gde su oblaci i crnina, dubina je u jasnoći i vedrini(…) Ta vedrina nije šala ni samodopadljivost, ona je najviša spoznaja i ljubav, potvrda svekolike zbilje, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetih i vitezova, ona je nepokolebljiva, a sa starošću i blizinom smrti samo raste. Ona je tajna lepote i bit svekolike umetnosti.` `Muziku sfera i majstora davnih slušamo s poštom, tonuć u milinu, i prezivamo iz vremena slavnih sve duhove na čistu svetkovinu. Uzdižemo se zahvaljujuć tajni čarobnog pisma, u čijoj se srži sav ćivot uzburkani i beskrajni zgrušan u jasna znamenja sadrži.`

Knjiga je kao nova. Galveston - Nik Picolato Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2019 Broj strana: 268 Format: 21 cm Povez: Broširani Istog dana kada Roj Kejdi, poznatiji kao Kauboj, sazna da boluje od terminalnog raka pluća, njegov gazda Sten Ptitko, vlasnik bara, zelenaš i gangster, šalje ga s kolegom Anđelom na naizgled rutinski zadatak, ali uz naređenje da ne nose pištolje. Sluteći da je zbog ovog neuobičajenog zahteva u pitanju nameštaljka, Roj ipak kreće naoružan, što će se pokazati kao dobra odluka. Zaseda se završava sa šest leševa, ali Roj nije među njima. On beži iz Nju Orleansa, a sa sobom vodi i prestravljenu devojku koja je, osim njega, jedina preživela krvoproliće. Tinejdžerka Roki magnet je za probleme, prostitutka i narkomanka s mračnom tajnom, kojoj su, kao i Roju, u životu dodeljene loše karte. Zajedno sa njenom malom sestrom Tifani zaputiće se ka Rojevom rodnom gradu, Galvestonu u Teksasu, krijući se usput po sumnjivim barovima i neuglednim motelima. Beg od neprijatelja i briga o Roki i Tifani, koje mu sve više prirastaju za srce, navešće glavnog junaka da duboko preispita svoj život – u kom trenutku je prestao da traži istinsku bliskost sa ljudima i da li je sada, kada mu je ostalo još samo par meseci života, isuviše kasno za to? Zbog svoje mračne atmosfere, ciničnih replika i egzistencijalne teskobe, Galveston Nika Picolata smatra se vrhunskim primerom neonoara. Ovaj fascinantni roman dobio je brojne književne nagrade i preveden je na više od dvadeset jezika širom sveta, a 2018. godine snimljen je i istoimeni film.

Sadržaj: DRUGI GLJIVARSKI KORAK – Ibrahim Hadžić Reč autora: Prvu knjigu o gljivama, Gljivarska početnica, štampao sam pre četvrt veka. Ona je bila prvi vodič sa tzv. zumom na naše terene i na naše jestivije i najotrovnije vrste gljiva. Uz nju su, nadam se, mnogi napravili svoje prve gljivarske korake bez ikakvih posledica po sopstveno zdravlje i zdravlje svojih najbližih. Sedam godina nakon prve knjige štampao sam znatno prošireniji vodič koji sam nazvao Drugi gljivarski korak. Sadržaj knjige: Istorijat gljiva Jestivost gljiva ( a/Jestive vrste; b/Uslovno jestive vrste; c/Nejestive vrste; d/Otrovne vrste gljiva Branje; Traženje u prirodi; Razlikovanje Sezona gljiva a)Prolećne vrste b)Letnje vrste c)Jesenje vrste d)Zimske vrste Važniji rodovi Šampinjoni; Sivke; Mlečnice; Vrganji; Smrčci, smrčice, smrčkovice JESTIVE VRSTE GLJIVA ( vrste – nabrojeno po nazivima) OTROVNE VRSTE (vrste – nabrojeno po nazivima) GLJIVE UKRASI PRIRODE GLJIVE LEKOVI – GLJIVE HRANA Standardni vodiči za branje gljive najčešće donose po jednu fotografiju jedne vrste, a to znači da one prikazuju samo jednu fazu u razvoju gljive, a moja želja bila je da svaku određenu vrstu potkrepim sa više fotografija tako da razrešim određene dileme koje se javljaju kod mladih gljivara: da li je to što sam našao u prirodi to ili nešto drugo; da li smem da uberem gljivu?… Autor knjige se dvadeset godina bavi izučavanjem gljiva. Jedan je od osnivača Mikološkog društva Srbije, kao i urednik časopisa Svet gljiva. Godinama se sistemski bavio istraživanjem rasprostranjenja gljiva rožajnog kraja i o tome publikovao i više tekstova. DRUGI GLJIVARSKI KORAK – Ibrahim Hadžić Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Opis proizvoda Kada na šumskome putu u središnjoj Bosni pronađu mrtvo, poluraspadnuto muško tijelo s tetovažom na arapskome, policijski inspektori Vinko Marić zvan Sećija i Sadik Šarić smatraju da će to biti još jedan slučaj u nizu koji će brzo zaključiti i nastaviti raditi po uobičajenoj shemi. Dva inspektora jednako kao i svi oko njih, od Sanele, tajnice zaposlene po vezi, do nadređenog šefa, ali i lokalnih i državnih političara, teže samo jednome - kako se obogatiti, živjeti lagodno bez prevelikog rada, od namještenih kladioničarskih rezultata, i uživati u nekom od poroka, od droge do seksa. No slučaj smrti tajanstvenog mladića sve će ih dovesti u škripac, a dvojica će inspektora usprkos upozorenjima željeti razmotati klupko koje vodi do Višegrada i ratnih zločina silovanja, domova za ratnu siročad, ucjena televizijskih zvijezda, poslova s mafijom… Inspektori Sećija i Sadik junaci su tranzicijskoga poratnog doba koji savršeno ocrtavaju bosansku svakodnevicu premreženu interesima, lažnim prorocima i novopečenim bogatašima. Crni gavran i bijele vrane istinski je tvrdokuhani krimić, svijet u njemu nije ocrtan ni crno-bijelo ni u nijansama sive, već onakav kakav jest, a u njemu ima mjesta samo za ptice grabljivice i lešinare. Svaki Mlakićev lik, često doveden do krajnosti svoje moguće egzistencije, ima svoje razloge da bude razočaran, ali nijedan ne traži pravdu, već prije svega osvetu. “Bio je kraj radnog vremena. Sadik i Sećija izišli su zajedno. Kamera Televizije Federacije bila je postavljena ispred ulaza u policiju. Gađala je ulazna vrata. Našli su se ispred nje kao ispred streljačkog voda. Oko nadzorne kamere iznad njih stidljivo je zurilo u stubište po kojem je ležao ugaženi snijeg. Iza televizijske kamere stajalo je dvadesetak znatiželjnika koji su, valjda, ugledavši je, nanjušili krv i čekali što će se dogoditi: kamera Televizije Federacije u Travniku obećavala je dobru zabavu. Sećija je prepoznao novinarku koja je s bucmastim mikrofonom u ruci potrčala prema Sadiku. Zvala se Mirela Šteta. Njeno prezime bilo je predmet brojnih šala. Zvali su je primjerice Mirela Štetočina. Imala je jako političko zaleđe, iako se voljela furati na neovisno i istraživačko novinarstvo. Bila je bahata i pokvarena. Uz nju je kaskao Salko Balić, sitni travnički kriminalac. ‘Gospodine Šariću, gospodin Balić vas optužuje da ste ga reketarili’, rekla je novinarka. ‘Jebo te on u usta žvaljava!’ rekao je Sadik i prošao pored nje. Publika se dobro zabavljala. Kamera je pratila Sadika. On je to vidio, vratio se i oborio je nogom u snijeg. Sadik je postao vijest dana.”

Sadržaj: LEGENDE I MITOVI STARE GRČKE – Nikolaj A. Kun Nadaleko poznata i priznata knjiga čuvenog ruskog istoričara Nikolaja Albertoviča Kuna. Grčka mitologija sastoji se od legendi (mitova) o božanstvima, fantastičnim bićima, o herojima i čudovištima. Grčki bogovi su živeli na Olimpu, bili su obdareni natprirodnim moćima, izgledali su kao ljudi, imali vrline i mane kao ljudi, razlikovali su se po tome što su bili besmrtni, više-manje neranjivi te sposobni da postanu nevidljivi i da putuju brzinom svetlosti. Ova knjiga je klasičan priručnik za sve one koji žele da se upoznaju sa uzbudljivim svetom mitologije starih Grka. Nikolaj Albertovič Kun, ruski istoričar starogrčke kulture i jedan od najvećih autoriteta za proučavanje klasične starine, na sistematski način, ali izuzetno istančanim književnim stilom, vodi čitaoca kroz avanture bogova i junaka od stvaranja sveta i Zevsovog rođenja do Odisejevih lutanja i Edipovog udesa. Pisac je ovoj materiji prilazio s ljubavlju i oduševljenjem, te je stoga i njegova knjiga jedna zaokružena celina i veoma pristupačna. Mitologija – Grčka… I. DEO: Bogovi, Heroji II. DRUGI DEO: Starogrčki epos, Trojanski ciklus, Odisej, Agamemnon i njegov sin Orest, Tebanski ciklus… Ilustracije, Ćirilica, Šiven povez Ova knjiga nam sistematski i pregledno, a iz autentičnih izvora, pruža grčke mitološke priče i legende u svojim poglavljima: Bogovi, Heroji, Starogrčki epos – Argonauti, Trojanski ciklus, Odisej, Agamemnon, Tebanski ciklus. Veliki uticaj koji vekovima vrši grčka mitologija, jasno govori o njenoj stalnoj aktuelnosti i prisutnosti; metaforički daje veoma značajne podatke o strukturi društvenog uredjenja , istoriji, verovasnju, ljudskim odnosima, umetnosti. S druge strane, grčka mitologija je slika samih ljudi, forma svesti i izraz trasma, slika samog čoveka koji traži sebe i svoj smisao. LEGENDE I MITOVI STARE GRČKE – Nikolaj A. Kun Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Knjiga je kao nova. Nesretan slučaj - Jasna Šamić Izdavač: Factum izdavaštvo Godina izdanja: 2022 Broj strana: 228 Format: 19 cm Povez: Broširani (odlomak iz romana) “Almi se činilo da Angela ima nešto od kipa Marije Magdalene, koji je izradio Gregor Erhart u 16. stoljeću ; ta čuvena skulptura nalazi se u Louvreu i visoka je 170 cm. Pogled je spušten prema zemlji, glava nagnuta. I Maria Magdalena ima blago kovrdžavu kosu, i toliko dugu da joj skriva bedra, pokrivajući joj jednu dojku i pubis. Usne joj odaju istovremeno i zadovoljstvo, i tugu, i skromnost, i radost, i ravnodušnost i zadovoljstvo. Obavještenje kraj svetice kaže nam da je živjela u pećini, gola, da joj je jedina odjeća bila kosa, da nije ni jela ni pila, i da se svake večeri dizala u nebesa da sluša koncert anđela. Da, Angela je Almu podsjećala na ovaj lik što je neprestano slušao koncert anđela. Njih dvije će kasnije često ići u Louvre da se dive ovoj ljepoti. Neposredno nakon vjenčanja, Angela otkriva da je trudna. Odlazi u Kotor da rodi, ostavivši muža samog u Beogradu. Pirodno je za nju da to obavi kod svoje kuće, sa majkom i rodicama, “ne daj Bože u bolnici”. Rodiće dječaka, koga će nazvati Mario, i kojeg će dojiti dva mjeseca, prije nego što će se vratiti u Beograd suprugu. Ona međutim i dalje ne voli ovaj grad, sad možda još manje nego ikad ranije. Izlaziće vani samo da bi vidjela neke pozorišne predstava, kao i jednu rodicu, koja će uskoro otići u Sjedinjene Države kako bi se pridružila suprugu, koji se u međuvremenu obogatio. Angela nikad nije znala šta je zanimanje njenog tetka, misleći, bog-zna-zašto, da je bio inženjer. Njegova kćerka, mlađa od Angele, ali već mlada i vrlo razmažena damica, pripadala je po Angelinim riječima toj novoj klasi prema kojoj Angela nije gajila nikakve simpatije. Ali ona je ipak bila njena rođaka, neko njoj blizak, kao što su joj bili i otac i brat, pa je voljela i nju, i podnosila je kao i svu svoju rodbinu. Ubrzo će Angela jednostavno zaključiti da treba još da se obrazuje. Drugim riječima, kupiće voznu kartu za Kotor, preko Sarajeva i Dubrovnika, s namjerom da nakon posjete svom rodnom kraju, otputuje u Francusku na studij; ili na ponovno studiranje. Sa tek nedavno rođenim sinom u naručju oprašta se od svog supruga, istovremeno traži od njega da se raziđu sporazumnim razvodom braka. Da li joj je Kemo rekao ili učinio nešto što joj se nije dopalo, pa je tako naglo odlučila da ga napusti, Alma to nikad nije saznala. Sve što je znala bilo je da je Angela supruga smatrala pretjerano ljubomornim. Iako je bio dobar čovjek. Često je naglašavala taj njegov kvalitet pred Almom.” Jasna Šamić (rođena 1. aprila 1949) jest francusko-bosanski pisac, orijentalist, prevodilac, autor brojnih dokumentaraca i pozorišnih predstava koje je sama postavljala na scene Pariza i Sarajeva.

Kada vas autor knjige, koja se tek rađa, zamoli, da napišete predgovor, onda je to poseban trenutak u životu. Pogotovu kada se radi o vrlo neobičnoj osobi. To, da je neobična vidi se već po njenom imenu: Pipi Mila Dragica Rajić Racić.Čekam sve one, koji su prvi put pročitali njeno ime, da ga odmah izgovore, bez greške! Ali bez brige. Kada budete ovu knjigu pročitali, njeno ime ćete zauvek zapamtiti. Ne samo zbog svog imena, Mila je i zbog svog životnog puta, jedna sasvim nesvakidašnja žena.Rođena u Srbiji, u Zaječaru, školovala se kako u Srbiji, takodje i u Sloveniji i Austriji. Radnu karijeru je započela u Austriji, a zadnjih deset godina živi u Švajcarskoj, u italijanskom kantonu. Sve ovo govori da je uvek iznova bila primorana da savlada nov strani jezik. Ako na sve ovo dodamo njen izvorni vlaški jezik, onda je to žena koja bez greške govori pet jezika. Iznela sam tek neka osnovna njena obeležja iz kojih se itekako vidi da je s lakoćom prihvatala životne izazove. Svaku novu prepreku samo bi preskočila. Njen najveći životni poduhvat se desio pre par godina kada se u nju uvukla bolest od koje se ljudi naježe. Karcinom dojke! Naravno, obratila se najboljim doktorima koji su sve preduzeli da je sačuvaju, ali su u toku hemoterapije bili prinuđeni da joj kažu da medicina nije svemoćna i da nažalost za nju nema spasa. Bio je to neverovatan šok za Milu. Strah i panika su je preplavili, ali i osećaj da to jednostavno ne može biti istina. U ovoj njenoj knjizi vam detaljno otkriva kako je u trenutku shvatila da ako promeni način sopstvenog razmišljanja ni ova opaka bolest nema šta više tu da traži. Još u bolnici, pod terapijiom, osetila je da kreativnost mora biti jača od svake bolesti. Iako do tada nikada nije slikala, tražila je da joj donesu četkice, boje i platna i tada su nastala njena prva likovna dela neprocenjive vrednosti. Svi ljudi oko nje, pa i lekari, bili su u šoku. Igrala se bojama i njena bolest je nestala! Mila sada ne skida osmeh s lica i u šali često kaže: „Lekari su mi dali još samo tri meseca života i zato sam morala da budem brza i da u što kraćem roku ozdravim”. Još jednom želim da istaknem svoju sreću što sam Milu upoznala i što se u meni rodila ideja da Mila ilustruje moju knjigu „U pravu si, al’ baš me briga” i time je oplemeni. Drago mi je što se Mila kao slikar i pesnik otisnula i u književnike. Pročitajte ovu knjigu i nosite je sa sobom jer će vam osvetliti puteve u životu, upravo onako kako naslov knjige kaže. (Dr Svetlana Goga Kostić) Naslov: Put satkan od svetlosti: kako sam pobedila rak Izdavač: Čigoja štampa Strana: 237 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 14 x 20 cm Godina izdanja: 2013 ISBN: 978-86-7558-995-2

Kao novo. Bez posvete. Stakleni presto - Sara Dž. Mas Godina izdanja: 2016 Broj strana: 448 Povez: Mek Prva knjiga najpopularnijeg tinejdž serijala po oceni Amazona. Nagrada YALSA za najbolju knjigu za tinejdžere. Najuži izbor za nagradu MTV Hollywood Crush. Odsluživši zbog svojih zločina godinu dana teške robije u rudnicima soli u Endoviru, ubicu, osamnaestogodišnju Selenu Sardotijen, odvukli su pred princa prestolonaslednika. On joj je ponudio slobodu – ali pod jednim uslovom: mora da bude njegova predstavnica u nadmetanju za novog kraljevskog ubicu. Njeni takmaci su lopovi, ubice i ratnici iz svih krajeva carstva, a svako je predstavnik jednog člana kraljevskog saveta. Seleni je vežbanje s kapetanom Garde, Vestfalom, izazovno i uzbudljivo – ali život na dvoru joj je dosadan. Stvari postaju malo zanimljivije kada princ počne da se zanima za nju... ali čini se da je najbolje razume grubi kapetan Vestfal. A onda jednog od njenih takmaca nalaze mrtvog... a ubrzo potom i drugog. Može li Selena da otkrije ko je počinitelj pre nego što i ona postane žrtva? Potraga Selenu dovodi do otkrića da je čeka drugačija sudbina, onakva kakvu nikada nije mogla ni da zamisli. „Čitaoci koji traže smrtonosno nadmetanje kao u Igrama gladi naći će ga u izvanrednom romanu Sare Dž. Mas. Zahvaljujući životnosti i svežini pripovedanja, čita se s užitkom.“ Publishers Weekly „Tinejdžerka koja je plaćeni ubica, pobunjena princeza, opasna čudovišta, natprirodni portali i stakleni zamak – sve je to uzbudljivo koliko i zvuči da jeste. Ova mešavina komedije, surovosti i fantazije opisuje bogati alternativni univerzum, čija je najsjajnija zvezda jedna mlada žena puna života.“ Kirkus Reviews „Roman Sare Dž. Mas zapanjuje od prve do poslednje stranice. Stakleni presto ističe se po živopisnoj scenografiji (zamak u kojem se odvija radnja zaista je od stakla), snažnim likovima i neprestanoj akciji od koje zastaje srce. Selena je heroina za pamćenje, ne samo zbog svojih borilačkih sposobnosti već i zbog svog velikog srca.“ Amazon.com

MARAMA – IGRA SVESTI Ovo je samospoznajna igra i njen cilj je sam proces. Tokom ovog puta razvoja svesti, puta heroja, vi učite o sebi i spoznajete gde ste i koliko treba da napredujete. Razvoj svesti je neprestan, ne postoje njene granice, svaki put kada dođete do jednog nivoa, otvara se drugi. Igru igrate sami ili možete nekome da asistirate, ali nije društvena niti takmičarska igra. Pobednik ste vi kada prevaziđete svoje otpore, blokade, ograničenja i uverenja. I najvažnije od svega – ovo je igra koja zahteva samodisciplinu. Uz uzmite svesku za beleženje uvida, odgovora na pitanja, zadataka. Ali vi ste svoj kontrolor – dajte sebi rok u toku kojeg ćete istraživati ono što dobijete kao uputstva igre, pa se tek nakon tog roka vratite da ponovo igrate i proverite gde ste stigli. Igra se uz knjigu „Sreća kao razvoj svesti“. Brojevi koji su pored polja na putanji igre su stranice poglavlja u knjizi u kojima se nalaze dublji uvidi i intervjui vezani za tu temu i uz priručnik koji ide uz nju. Igra traži vreme i posvećenost. Kada stanete na glavna polja koja su povezana sa poglavljima knjige, treba da pročitate šta je u poglavlju i zabeležite svoje uvide, citate, delove, pitanja… Kada stanete na brojeve, u ovom priručniku proverite šta broj označava i šta vam govori. Svaki put ćete sigurno doći do kraja da postavite sebi najvažnija pitanja koja formiraju JA SAM, ali odgovori na pitanja neće biti isti. Figura kojom igrate može da bude neki vaš omiljeni i blizak predmet: prsten, kristal, novčić. Nešto što vas simboliše u punom smislu i što volite. Jer kada se krećete ovim putem buđenja energije, vi zaista postajete taj istraživač duhovnog sveta, tame, tragač za zmajevima, donosilac svetla, šaman. Maramu možete koristiti za igru, ali i kao detalj za uvijanje knjige kada je nosite sa sobom, kao i modni detalj – da bude uvek sa vama kao podsetnik na lepotu svesnog života. Igrajte se i radujte se, u srcu imajte uvek molitvu za najbolje i najuzvišenije ishode za ceo svet i na svemu budite zahvalni. Neka počne igra razvoja svesti! SASTAV: „Igra svesti“ je štampana na čvršćem satenu bojama koje su ekološke ispravne i na vodenoj bazi (boje bez neprijatnih mirisa i neprijatnih isparenja) i koje se dodatno termo fiksiraju na 185 stepeni, čime štampa na satenu postaje UV i vodootporna. DIMENZIJE: 50×50 cm

Izdavač: Biblioteka grada Beograda Biblioteka Srbija i jugoslovensko pitanje Autor: Vladimir Ćorović Pogovor: Radoš Ljušić Povez: tvrd Broj strana: 870 Sadržaj priložen na slici. Sa nalepljenom posvetom na predlistu, veoma dobro očuvana. U odnosima srpskog naroda i Habsburške monarhije dva su momenta bitna: 1) U vreme Srpske revolucije Srbi u Turskoj su konačno shvatili da im slobodu ne donosi Austrija, već da se za nju mogu izboriti uz pomoć Rusije. To je bila, nesumnjivo, jedna od najznačajnijih prekretnica u ovim odnosima. Nastankom novovekovne srpske države, srpsko pitanje dobilo je nove sadržaje. Vaskrs Srbije bio je stvarnost koja se morala poštovati. 2) Habsburška monarhija nije uspela da reši srpsko pitanje. Ni Kneževina, odnosno Kraljevina Srbija nije bila u stanju, do početka XX veka, da pronađe konačan put ka srpskom ujedinjenju. Znalo se da više Srba živi u Habsburškoj monarhiji nego u Srbiji, ali ona nije imala snage i moći da pred svetsku javnost postavi konačno rešenje srpskog pitanja. Izazvana austrougarskom agresivnom politikom u carinskom ratu, aneksijom Bosne i Hercegovine i objavom rata, Srbija je prvi put otvoreno proklamovala svoj cilj: ujedinjenje svih Srba i Južnih Slovena. Time je presečen čvor konačnog rešenja srpskog pitanja, koje se moglo ostvariti samo na ruševinama moćnog severnog carstva. Dakle, odnosi Srba i Habsburške carevine u XIX i XX veku kretali su se od ideje da slobodu ne donosi Austrija do ideje da se srpsko ujedinjenje mora ostvariti na ruševinama Turske i Austro-Ugarske. Ćorovićeva knjiga posvećena je drugom pitanju, odnosno diplomatskoj istoriji srpsko-austrougarskih odnosa, sa naglašenom kojoj je pisao s izvesnom toplinom i nadahnućem. Možda su to najuspelije stranice ove knjige, pošto je uspeo da prikaže pravo stanje duha u jugoslovenskim zemljama, posebno u Bosni i Hercegovini, i da na posredan način dovede ovo pitanje u vezu sa sukobom Srbije i Austro-Ugarske. On je ubedljivom analizom pokazao da „Narodna odbrana” nije imala potrebe da podstiče nacionalizam kod jugoslovenske omladine, već da su omladinci prilazili ovoj svesrpskoj organizaciji zato što su „verovali da će u njoj naći ono što oni traže i žele”. Ćorović je i na ovaj način branio Srbiju od odgovornosti za Prvi svetski rat. U jugoslovenskim zemljama uzdizao se postepeno kult Srbije, koji je dosegao do neslućenih visina u vreme balkanskih ratova, posle kojih je Kraljevina želela mir, ali ga nije mogla obezbediti. S druge strane, Austro-Ugarska je bila nesnosno agresivna. Došavši do ovih saznanja, Ćorović je pisao da ona „1914. nije ušla u rat zbog sarajevskog atentata ili zbog uverenja da za to ima krivice do srpske vlade, nego stoga što je rat htela iz političkih razloga diplomatske i političke prirode. (K-127)

Tvrd povez, odlično stanje, zaštitne korice, 669 str „Vravela, že niečo videla v izbe, kde... sa stalo niečo zlé. V izbe číslo 217. Musíš mi sľúbiť, že do nej nikdy nevojdeš, Danny... vyhýbaj sa jej...“ Hotel Pekná vyhliadka určite patrí medzi najkrajšie horské letoviská na svete, ale nielen preto tu Jack Torrance, dramatik a bývalý alkoholik, prijal miesto správcu v mimosezónnom období. Považuje to najmä za príležitosť na nový začiatok a dúfa, že tu počas zimy napíše svoj nový román. Zúfalo totiž potrebuje uniknúť životnej smole a beznádeji, ktoré ho vytrvalo prenasledujú. Spolu s ním sem prichádza jeho manželka Wendy, aby v majestátnej samote starého hotela so zvláštnou atmosférou, postavenom na starom indiánskom pohrebisku, hľadala možnosť záchrany narušeného manželstva a rodiny. A napokon je tu Danny, päťročný syn s neobyčajným darom – je mimoriadne vnímavý, „žiari“, a má schopnosť predvídať udalosti, ktorým však vo svojom veku nerozumie. V stodesiatich prázdnych hotelových izbách sa totiž niečo deje, niečo, z čoho prechádza mráz po chrbte, skryté zlo, ktoré v hoteli odrezanom od sveta striehne a hrozí... Žiarenie (The Shining) prvýkrát vyšlo roku 1977. Dielo preslávil aj rovnomenný film režiséra Stanleyho Kubricka z roku 1980 v hlavnej úlohe s nezabudnuteľným Jackom Nicholsonom. „Kráľ hororu“ Stephen King sa po rokoch k téme vrátil v románe Doctor Sleep, ktorý vychádza v slovenskom preklade s názvom Doktor Spánok. „Rekla je da je videla nešto u prostoriji gde se... desilo nešto loše. U sobi broj 217. Moraš mi obećati da nikada nećeš ući u nju, Deni... kloni se...“ Hotel Pekna hlizladka je svakako jedno od najlepših planinskih odmarališta na svetu, ali to nije jedini razlog zašto je Džek Torans, dramaturg i bivši alkoholičar, prihvatio mesto administratora van sezone. On to posebno vidi kao priliku za novi početak i nada se da će svoj novi roman ovde napisati tokom zime. Zato što očajnički treba da pobegne od životne nesreće i beznađa koji ga uporno proganjaju. Zajedno sa njim, ovde dolazi i njegova supruga Vendi da u veličanstvenoj samoći starog hotela sa posebnom atmosferom, sagrađenog na starom indijanskom groblju, traži mogućnost spasavanja razorenog braka i porodice. I na kraju, tu je Deni, petogodišnji sin neobičnog dara – izuzetno je pronicljiv, „blista“, ima sposobnost predviđanja događaja, što u njegovim godinama ne razume. Nešto se dešava u sto praznih hotelskih soba, nešto od čega se jeze niz kičmu, skriveno zlo koje vreba i preti u hotelu odsečenom od sveta... The Shining je prvi put objavljen 1977. Delo je takođe postalo poznato istoimenim režiserskim filmom Stenlija Kjubrika iz 1980. u kojem je glumio nezaboravni Džek Nikolson. „Kralj horora” Stiven King vratio se na temu godinama kasnije u romanu Doktor Spavanje, koji je objavljen u slovačkom prevodu pod naslovom Doktor Spanok.

Autor: Bekim Sejranović Godina izdanja: 2020. Br. str.: 340 Povez: Mek Format: 135mm x 200mm Pismo: Latinica Opis Tvoj sin Huckleberry Finn – autor Bekim Sejranović Tvoj sin Huckleberry Finn jedan je od onih romana koji pišete jednom u životu, u koji uložite cijeli život. -Roman Simić Najbolji roman jednog od najzanimljivijih postjugoslavenskih pisaca. -Zoran Ferić Tvoj sin Huckleberry Finn – Matori, pripovjedačev otac, teško je bolestan, prije smrti dolazi iz Australije u Brčko vidjeti sina s kojim je cijeli život u zategnutim i kompliciranim odnosima. Njegov sin je pisac koji se iz Osla vratio u Brčko i živi u brodici na rijeci – plovi, ponekad piše i redovito se drogira. Otac mu kupuje veći, ali stari brod koji zajedno pokušavaju obnoviti, a u tome im pomaže Crnac, piščev prijatelj i riječni krijumčar. Matori se jednog jutra nije vratio s noćnog ribolova. Sin se boji da se dogodilo najgore. Krene obilaziti savske ade i ribičke loge, traži Matorog, a istovremeno ga je strah onoga što će naći. Neprestano se puca svojim ‘koktelima’. Tijekom potrage pripovijeda nam povijest kompleksnog odnosa s ocem. Opisuje i druge ključne trenutke svog života, kao i svoju najveću riječnu avanturu, plovidbu Savskom bubom. U nju se upustio s Norvežaninom Petterom i Japancem Mokuom, od Brčkog do Crnog mora. Bekim Sejranović napisao je fascinantan roman o životu na rijeci. Ovo je prvi takav na ovim prostorima, pa posveta Marku Twainu nije nimalo slučajna. To je istovremeno i roman o potrazi za vlastitim identitetom, roman o odrastanju odnosno odbijanju da se odraste, roman o odnosu oca i sina, ljubavni roman, i na kraju, roman o drogiranju i borbi s ovisnošću, također prvi takav na ovim prostorima. Zadnjih godina jedan drugi Norvežanin, Karl Ove Knausgaard, postao je svjetska književna zvijezda opisavši do najsitnijih i najintimnijih detalja svoj život, pritom nimalo ne štedeći ni sebe ni svoju obitelj. Sejranović radi slično, samo što je njegov roman beskompromisniji, iskreniji, kompleksniji, uzbudljiviji, autoironičniji, duhovitiji… O autoru: Bekrim Sejranović rođen je 1972. godine u Brčkom. Godine 1985. preselio se u Rijeku gdje je pohađao pomorsku školu i studirao kroatistiku. Od 1993. godine živio je u Oslu u Norveškoj gdje je na Povijesno-filozofskom fakultetu magistrirao južnoslavensku književnost. Od 2011. do 2014. godine živio je u Ljubljani, a od svibnja 2015. godine živio je i radio u Zagrebu. Preminuo je u Banja Luci, 21. svibnja 2020. godine, u 49. godini života. Po primitku vijesti, Veleposlanstvo Bosne i Hercegovine u Pragu istoga je dana spustilo zastavu Bosne i Hercegovine na pola koplja u znak žaljenja na prerano preminulog književnika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi deo: Snovi i prah Budućnost Sedam kraljevstava visi o koncu. Na istoku Deneris, poslednji izdanak kuće Targarjena, čiji su zmajevi sada već izrasli u strašne zveri, vlada kao kraljica grada podignutog na prahu i smrti, opkoljena neprijateljima. Pošto se napokon pročulo gde je ona, mnogi traže Deneris i njene zmajeve. Među njima je kepec Tirion Lanister, koji je pobegao iz Kraljeve luke ucenjene glave, osuđen na smrt zbog ubistva svog sestrića kralja Džofrija, posle čega je ubio i svog omraženog oca lorda Tivina. Na severu se pruža veliki Zid od leda i kamena – prepreka snažna tek koliko ljudi koji ga brane. Kopile lorda Edarda Starka, Džon Snežni, izabran je za 998. lorda zapovednika Noćne straže, ali on ima neprijatelje i u samoj Straži i s one strane Zida, gde se okupljaju sile neizrecivog užasa. Na sve strane ponovo izbijaju ogorčeni sukobi, a u njih su upleteni brojni, nezaboravni i neodoljivi likovi, od odmetnika do sveštenika, od vojnika do volšebnika, od plemića do robova. Plime sudbine neumitno vode ka najvećem plesu do sada... Drugi deo: Posle gozbe „Među piscima epske fantastike Martin je daleko najbolji...ovo je napeta, burna knjiga koja izaziva nesanicu.“ Time Magazine „Suočeni sa neshvatljivim zamahom ovog epa mnogi drugi pisci fantastike mogu samo s nevericom da odmahuju glavom... Njegova ambicija: da stvori Svetonijevih Dvanaest cezara epske fantastike, s likovima tako otrovnim da bi pojeli Bordžije.“ Guardian „Kolosalno, zapanjujuće... Martin u svom izmaštanom svetu pruža svu opojnu zapletenost Ratova ruža ili carskog Rima.“ SFX „Džordž R. R. Martin je jedan od naših najboljih pisaca, a ovo je jedna od njegovih najboljih knjiga.“ Rejmond E. Fajst „Ovo je jedna od onih retkih knjiga koja se čita s lakoćom.“ Robin Hob „Kakva čudesna povest. Nisam mogla da stanem dok je u zoru nisam završila.“ En Mekafri Džordž Martin je rođen 1948. u Nju Džerziju kao Džordž Rejmond Ričard Martin. Sklonost ka pisanju razvio je još kao dete, pišući priče o čudovištima i prodajući ih komšijskoj deci. Kasnije, u srednjoj školi, postao je ljubitelj stripa i predani kolekcionar, usmerivši svoje literarno delovanje na pisanje strip scenarija za različite opskurne fanzine. Prvi profesionalni ugovor sklopio je 1970, prodavši priču za strip Heroj. Godine 1971. diplomirao je žurnalistiku na univerzitetu Nortvestern. Nekoliko sledećih godina radio je u administraciji okruga Kuk, organizovao šahovske turnire i bio predavač na katedri za novinarstvo univerziteta Klark u Ajovi. Tokom sedamdesetih samo je povremeno pisao. Pošto se 1979. razveo, svu energiju usmerio je ka pisanju. Sve ostalo je legenda: za svoj literarni rad Džordž R. R. Martin dobio je sve važnije nagrade u žanru epske fantastike, nekoliko nagrada Nebula i Hugo. Godine 1986. seli se u Holivud, gde radi kao urednik serijala Zona sumraka, konsultant na scenariju za Lepoticu i zver, producent istog projekta, a na kraju i supervizor. Martin danas živi u Santa Feu u Novom Meksiku. Potpredsednik je Američkog udruženja SF pisaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje ! Dr Žak Konfino (Leskovac 1892 — 1975) bio je lekar i pisac, jedan od najpoznatijih i najviđenijih Leskovčana svoga doba. Objavio je desetak knjiga, pripovedaka, romana i pozorišnih dela. Njegovi preci proterani su iz Španije u XV veku i živeli su kao sefardski Jevreji u Carigradu i Solunu da bi se krajem XVIII i početkom XIX veka doselili u Leskovac, gde se Žak i rodio 22. juna 1892. Otac mu je bio limar a majka prva moderna krojačica u tadašnjoj varošici. Studirao je medicinu u Beču (1910 - 1914.) i Bernu (1916 - 1918), gde je završio studije. U toku Prvog svetskog rata služio je kao lekarski pomoćnik u Valjevu i Leskovcu i sa srpskom vojskom dospeo u Albaniju. U rodnom gradu proveo je period od 1920 do 1936. godine kao lekar, a nakon toga prešao je u Beograd, gde je otvorio privatnu ordinaciju kao stručnjak za lečenje astme i rendgenologiju. Zahvaljujući Konfinu, Leskovac je 1924. godine dobio prvi rendgen aparat koji je on instalirao u svojoj privatnoj ordinaciji. Bio je aktivan učesnik u procesu formiranja gradskog pozorišta 1926. godine. Dve godine kasnije, zajedno sa doktorom Deklevom, otvorio je prvi privatni sanatorijum u Leskovcu.[1] Žak Konfino, kao lekar i porodični prijatelj, provodio je dosta vremena u krugu porodice Velmar – Janković. Jedan veseo nasmejan, od dobrote istopljen majmunski lik – kako ga je Svetlana opisala – doktor Žak Konfino, umeo je da usreći Svetlanu Velmar-Janković na poseban način. Spisateljica se sa radošću seća zime 1941. kada ju je, bolesnu, posetio Žak, od milosti nazvan Žakili, i sedeći pored nje, zasmejavao je i pregledao. A kada joj je objasnio da mora da joj da injekciju i da će je malo zaboleti, ali samo malo, Svetlana mu se prepušta bez imalo straha. I upravo će Žak ugušiti u Svetlani strah od bilo koje injekcije za čitav život. Štaviše, Žak će za nju biti najbolji čovek, iscelitelj sa najlepšim osmehom na svetu. Zato će se u njoj i roditi želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac. Presrećno lice doktora Konfina u tom trenutku zauvek će ostati u Svetlaninom sećanju.[2] Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Italiji. Nakon oslobođenja, vratio se u Beograd i radio kao lekar Glavne vojne bolnice. Konfino je pisao priče, humoreske, putopise i objavljivao ih najpre u `Leskovačkom glasniku`, u kome je bio jedan od stalnih saradnika, potom u `Jevrejskom životu`, `Južnom pogledu`, `Politici`, `Srpskom književnom glasniku`, `NIN`-u, `Medicinskom glasniku`, „Ježu” i dr. U „Politici” su izlazile njegove kratke priče i humoreske.[1] Knjige su mu prevedene na albanski, češki, engleski, mađarski, nemački, poljski, portugalski, slovački, turski i dr. a on sam, prevodio je sa nemačkog i italijanskog, a služio se francuskim i portugalskim. Konfino se prvi put javlja u književnosti tek u svojim četrdesetim godinama, i to humorističkim pričama. U okviru stalne etnološke postavke Gradske kuće u Leskovcu postoji soba posvećena Žaku Konfinu. Bibliografija Scenario za film Eks Gertrude Šulc Pripovetke i humoreske Moji opštinari, Beograd, 1934, »Geca Kon« lice i naličije, Beograd , 1936, »Geca Kon« Humoreske, Beograd, 1941, »Geca Kon« Rotarijanci, Beograd , 1953, »Jež« Lekarske priče, Beograd, 1953, »Narodna knjiga« Nove humoreske, Beograd, 1960, »Minerva« Romani Moj Jocko, Beograd, 1937, »Geca Kon« Moje jedinče, Beograd, 1952, »Prosveta« 100 godina — 90 groša, Beograd, 1952, »Nova pokoljenja« Jesi li ti razapeo Hrista?, Beograd, 1968, »Jež« Drame Plagijat Siroto moje pametno dete Zaklinjem se U sredu se registrujem Krv nije voda (Ekseriment) Štrajk u zarobljeničkoj bolnici (Repatrirci) Popularna medicina Požuti doktore! Priručnik za lekare i medicinare, a, vala, i za bolesne i zdrave

Odlomak: Ozljeda sinusa bila je neurokirurška noćna mora i svi su izbjegavali sinuse kao nagazne mine. Krvarenje iz sinusa moglo je biti toliko obilno, da je i u odrasle osobe moglo u nekoliko minuta uzrokovati smrt zbog iskrvarenja, a zaustavljanje takvog krvarenja bio je težak zadatak i za najiskusnije. Zbog blizine moždane kore sinus se nije smjelo koagulirati električnom pincetom, a nije ga se smjelo niti podvezati kirurškim šavom. To bi uzrokovalo začepljenje sinusa i moždani udar. Sinus je trebalo, dakle, rekonstruirati. Da bi to bilo moguće, Benito je morao odstraniti mnogo veći dio kosti od te proklete male rupe koju je do tada toliko intenzivno promatrao. Prvo je naložio da se Arslan pozicionira u maksimalno moguću uspravnu poziciju. Ozljeda sinusa je, uz iskrvarenje i moždani udar, popisu uzroka koji su mogli dovesti do djetetove smrti, dodavala i mogućnost zračne embolije. Otvoreni duralni sinus mogao je, naime, usisati velike količine zraka, koji se mogao prenijeti do srca i izazvati zračnu emboliju. Uz sve to treba reći i da obilno krvarenje uzrokuje poremećaj u koagulaciji krvi, tako da je, umjesto da dođe do zgrušavanja krvi, krvarenje s vremenom postajalo sve obilnije. Anesteziolozi su činili što su mogli: davali su faktore zgrušavanja krvi, a respirator su namjestili da radi tako da se smanji mogućnost zračne embolije. Sve su te mjere, kao i adrenalin, mogle odgoditi pacijentovu smrt nekoliko minuta. Ključ i rješenje problema bio je i dalje u brzom zaustavljanju krvarenja. Dok je mlada i već sasvim blijeda vanjska sestra drhtavim rukama pokušavala stol postaviti u položaj koji je zahtijevao Benito, on je sve glasnije vikao na nju, i to nekakvim nerazumljivim primordijalnim kricima. Ti zvuci su bili neuobičajeni čak i za operacijski trakt sveučilišne bolnice, koji je u svojoj dugoj povijesti svašta i vidio i čuo, te su privukli u dvoranu osoblje koje je prolazilo hodnikom i koje je sada, sa svih troje vrata koja su vodila u dvoranu, promatralo kataklizmičku scenu. Sestri je daljinski upravljač stola ispao iz ruku. Dok se saginjala da ga pokupi, Benito je čuo zvuk pile iza sebe. Onda je osjetio kako ga netko snažno gura u stranu i vidio doktora Liua kako, bez da se kirurški oprao, i bez da je odjenuo sterilnu odjeću, sa pilom u pogonu bliži stolu. Gurnuo je vrh golog prsta u otvor na lubanji, i krvarenje je stalo. Držeći prst u oštećenom sinusu, drugom rukom je, služeći se vješto hidrauličnim trepanom i pilom, oko svoga prsta odstranio kružni koštani poklopac: i sve je postalo jasno. U centralnom djelu napravljenog otvora protezao se atipično i previsoko pozicionirani sinus, u čijem se duralnom zidu nalazila razderotina koju je sada ispunjavao prst kineskog neurokirurga. Zbog hidrocefalusa su anatomske strukture bile pomaknute; Rosenthal nije s tim računao za vrijeme prve operacije te je kateter postavio opasno blizu sinusu. Da je kateter ostao implantiran ne bi se ništa dogodilo, a prilikom izvlačenja se razderala tanka stijenka duralnog sinusa. Prizor starog Kineza koji u nesterilnoj zelenoj kirurškoj majci kratkih rukava i golih podlaktica pritišće mozak trogodišnjeg djeteta i zaustavlja smrtonosno krvarenje ostat će Sebastijanu u pamćenju cijeloga života. – Fo–gart katetr. Nitko ga nije razumio pa je strpljivo, naviknut na to da ga stranci ne razumiju i da se više puta mora ponavljati, mirno ponovio: Fo–gart katetr, Fogart, Fo–gart. Benito je napokon shvatio da traži Fogartyev kateter, koji je pretežno upotrebljavan u vaskularnoj kirurgiji i kojim se mogla odstraniti tromboza iz krvne žile. Nije mu bilo jasno što će Kinezu taj kateter, jer je sada trebalo sašiti sinus, a ne vaditi trombozu, ali je naložio sestrama da donesu Fogartyev kateter. Tianyi Liu je zatražio još jedan, onda je ugurao jedan u jednu, a drugi u drugu stranu sinusa, i napuhao balončiće koje ti kateteri imaju na svome kraju. Krvarenje je bilo zaustavljeno, i to bez upotrabe grubih instrumenata koji su mogli uzrokovati daljnje laceracije stijenke sinusa. Tianyi Liu je otišao da se opere i obuče, a Benito je, diveći se elegantnom rješenju problema, prao ranu od krvnih ugrušaka i razgovarao s anesteziolozima o stanju pacijenta. U međuvremenu je stigla nova pošiljka krvi i oni su davali već petu dozu krvi i treću dozu faktora zgrušavanja. Dozu adrenalina su mogli smanjiti. Frekvencija srca je usporila.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga dr Berni Zigel: LJUBAV MEDICINA I ČUDA jedna je od onih knjiga koje vam mogu promeniti život. Poznati američki lekar u ovoj čudesnoj knjizi svedoči kako je od klasičnog hirurga i onkologa postao - lekar iscelitelj. Šta se promenilo u njegovom životu, u njegovom odnosu sa pacijentima i šta je naučio od svojih - izuzetnih pacijenata. Za početak, obrijao je glavu, da bi bio bliži pacijentima, kojima je opadala kosa zbog zračenja. .. Istina je, ljubav leči, rak je izlečiv, čuda se događaju svakoga dana kod - izuzetnih pacijenata! `Ja ništa ne mogu da učinim za vas, ako vi ne volite sebe, ako niste spremni da se menjate, ako nemate hrabrosti da se suočite sa svojom bolešću. .. Bezuslovna ljubav je najbolji imunološki stimulans, i svaki čovek poseduje samoiseeljujuću moć`, poručuje Dr Zigel. Ova knjiga može biti od velike pomoći svakome ko se suočio sa bolešću opasnom po život - rakom, ejcom, leukemijom. .. Za dr Vladetu Jerotića i dr Vuka Stambolovića to je jedna od najznačajnijih knjiga posvećenih zdravstvenom prosvećivanju. `Ovo je prva knjiga koju bih preporučio studentima medicine`, kaže dr Stambolović u pogovoru ove knjige. U predgovoru, dr Jerotić govori o značaju psihe za naše zdravlje. `Rak je simbol, najveći od svih bolesti, koji pokazuje da je nešto pogrešno u životu pacijenta, opomena da mora da krene drugim putem. .. ` Rak je izlečiv Kancerologija kao deo medicinske nauke saopštava da su za početak stvaranja tumora odgovorni virusi, opšta mutacija ćelija i raznovrsni karcinogeni činioci; uzima se u obzir i nasledna predispozicija, ali ono što je bitno u nastupanju, a zatim u napredovanju ili povlačenju malignog procesa, jeste odbrambena sposobnost organizma, njegov imunološki sistem. Shodno mojim psihijatrijskim i psihoterapeutskim razmišljanjima i istraživanjima, uspešan razvoj psihosomatske medicine u toku proteklih četrdeset - pedeset godina i možda pre svega odlučujuća otkrića u psihoneuroendokrinoimunologiji, bitno su unapredili naša znanja o raku, najavljujući nam i obećavajući ne toliko pronalazak nekog čudotvornog leka koji će, u jedan mah, otkloniti i uništiti rak, koliko stavljanje odlučnog akcenta u lečenju raka na čovekovu volju, želju, slobodnu odluku da se leči. Još je slavni Hipokrat rekao da on radije želi da sazna kakva je ličnost čoveka koji se razboleo od neke ozbiljne bolesti nego kakvu bolest ima taj čovek. I danas, međutim, mnogo je više lekara koji misle i postupaju tako kao da bolest napada ljude, umesto da shvate da su ljudi ti koji ,,ulove` bo lest, i to onda kada postanu prijemčivi za uzročnike bolesti kojima smo svakodnevno svi izloženi. Naš savremenik, američki hirurg, pedijatar i onkolog Berni Zigel iz Nju Hejvena, profesor na Jejlskom univerzitetu, napisao je neobičnu i uzbudljivu knjigu, naučnu i filosofsku, psihološku i psihoterapeutsku. Posle višegodišnjih priprema, koje su se sastojale u prikupljanju empirijskog znanja i korišćenju probrane literature (naročito iz dubinske analitičke psihologije Karla Gustava Junga), kao i religijske i religijsko-ezoterne literature azijskih religija i hrišćanstva (naročito literature o meditaciji i molitvi), Berni Zigel je 1978. godine započeo originalan i pionirski rad na lečenju teških i takozvanih neizlečivih bolesti u medicini, u prvom redu na lečenju raznih oblika raka. Nakon što je deset godina radio sa takvim bolesnicima koristeći snove bolesnika i njihove crteže, podstičući ih na stvaralaštvo manifestovano na različite načine, služeći se individualnom i grupnom psihoterapijom, Berni Zigel je postigao izvanredne uspehe u lečenju, često i izlečenje teških oblika raka kod pacijenata različitog uzrasta. Knjiga koju prikazujemo plod je, dakle, spomenutog dugogodišnjeg rada Bernija Zigela. Ona se odlikuje ozbiljnom naučnom opremom, preciznim navođenjem bolesti i njenog toka, procesa lečenja i upotrebljenih metoda. Onkološki radovi u svetu i kod nas poslednjih godina, a za mene naročito plodna knjiga Bernija Zigela Ljubav, medicina i čuda, nedvosmisleno su mi pokazali da je rak izlečiva bolest. Odmah se, naravno, postavlja glavno pitanje, važnije čak i od vrste raka, doba bolesnika, njegovog socijalnog stanja; naime - kakvo je psihičko ustrojstvo bolesnika, koliki su potencijali njegove vere, nade i ljubavi, koliko je u njemu želje da živi, a ne da umre, da se bori, a ne da se preda. Iz dosadašnjih istraživanja poznato je da se od raka najčešće razboljevaju ljudi sa dugotrajnim psihičkim konfliktima seksualne, agresivne ili neke druge prirode, depresivni ljudi, previše racionalni ljudi sa nerazvijenim emocijama ili strahom od emocija, siromašnog života fantazije, kao i ljudi sputanih i pasivnih emocija. Spremnost čoveka da ispolji svoje emocije straha i besa, kao i svoja tužna osećanja i doživljaj krivice (otud veliki značaj ispovedništva u hrišćanskoj crkvi u toku dve hiljade godina), smanjuju (prema verodostojnim istraživanjima naučnika) verovatnoću razboljevanja od raka. Ne treba zaboraviti da je ljutnja normalna emocija, ako se ispolji onda kada se oseća i ako odgovara stvarnom izazovu. Ako se ona, međutim, ne ispolji pravovremeno, razvija se skrivena, dugotrajna, često nesvesno u sebi gajena kivnost, pa i mržnja koja deluje destruktivno i samodestruktivno. Elida Evans, Jungova učenica, u mnogome je utrla put današnjim psihoonkolozima 1926. godine, kada je objavila knjigu Psihološke studije raka. Evansova zaključuje svoj rad rečima: `Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje daje nešto proticalo pogrešno u pacijentovom životu i opomena je da treba da ide drugim putem. `Evo, kako smo dobili, prema mom mišljenju, ključ za razrešavanje zagonetke raka. Ako se čovek već razboleo od raka, ne može i ne treba da izbegne egzistencijalno sučeljavanje sa samim sobom, sa u nečem bitnom - pogrešnim sobom. Šta je to bitno pogrešno bilo u prošlosti pacijenta - možda neka krivica koju je hteo od sebe i drugih da sakrije, dugotrajan strah ili žalost čije uzroke nije želeo da upozna? A potom stižu dva nova značajna pitanja koja treba uputiti sebi sebi; prvo pitanje: želiš li svim bićem svojim da se promeniš, da ono pogrešno, staro, okaješ, a novo i drukčije izabereš i, drugo pitanje, ko mi može u ovom preobražaju istinski pomoći? Kako je žalosno mali broj ljudi koji su stvarno spremni za preobražaj, hrišćani bi rekli, za metanoju, preumljenje! Kada je Berni Zigel nudio svojim pacijentima obolelim od raka izbor između operacije i promene njihovog životnog stila kao realnu šansu za izlečenje, osmoro od deset paci- jenata odgovorilo je: `Operacija. Manje boli`. Četiri su pitanja koja Berni Zigel postavlja svakom svom onkološkom pacijentu: 1. šta vam se dogodilo poslednjih godinu-dve pre izbijanja bolesti? 2. šta bolest za vas znači? 3. zašto vam je bolest bila potrebna? i 4. želite li da živite? Ono što se od kanceroznih bolesnika u psihoterapiji traži jeste preuzimanje odgovornosti i aktivno sudelovanje u sopstvenom lečenju. Ništa nije nemoguće u lečenju čak i najtežih oblika raka. Berni Zigel traži da se iz rečnika izbriše reč ,,nemoguće`, podsećajući na čuveni poklič nekadašnjeg izraelskog predsednika Davida Ben Guriona: `Niko ko ne veruje u čuda nije realist“. Ovakav ili sličan usklik traje već četiri hiljade godina u judeo-hrišćanskoj religiji. Ipak, čvrsto i duboko religiozno ubeđenje, prosto rečeno, vera u Boga nije jedini, pa čak ni nužan uslov da se neko izleči od raka. Iako takva vera jeste jedna od najvažnijih poluga za izbacivanje sebe iz lažnog na pravi kolosek življenja, iskustva Elizabete Kibler-Ros i Bernija Zigela ukazuju i na mogućnost izlečenja agnostika i ateista. Ono, međutim, što svaki kancerozan bolesnik mora iskreno i duboko da preživi, kao prvi uslov za početak uspešnog lečenja, jeste pošten uvid u sopstvene pogreške, uz jaku želju da iz njih izađe i pođe drugim, ispravnijim, moralnijim, manje sujetnim životnim putem. Problem sa kojim se suočava bolesnik od raka koji veruje u Boga nije nimalo lakši od onog sa kojim se suočava ateist. Ukoliko i sačuva veru koju je imao pre bolesti, bolesnik od raka može ovako da razmišlja: ako mi je Bog poslao ovu bolest, ko sam ja da tražim izlečenje? Takav način razmišljanja je isto tako pogrešan kao i onaj drugi: neka me samo još ovoga puta Bog spasi i promeni moje bolesno stanje! U prvom slučaju, bolesnik je opterećen neplodnim osećanjem grešništva i rado se predaje sudbini, što ne predstavlja dobre uslove za lečenje. U drugom slučaju, čovek se ponaša detinjasto, jer traži da mu Bog izmeni spoljašnje manifestacije njegove unutarnje bolesti, izbegavajući da sam preuzme odgovornost kako za nastanak bolesti tako i za lečenje. Zato je Berni Zigel s pravom upozoravao svvoje religiozne bolesnike da o bolesti ne misle kao o Božijoj volji, ili, još gore, Božijoj kazni (samo je čovek taj koji kažnjava sebe, nikad Bog!), već upravo kao o posledici zastranjivanja ili skretanja od Božije volje. Zaključićemo naše razmišljanje o raku i psihi ovako: onaj koji je bio voljen, i naročito obaj ko voli, ređe oboljevaju od raka. I kao hrišćanin i kao lekar-psihoterapeut, potpuno se slažem sa Bernijem Zigelom, koji pri kraju svoje knjige Ljubav, medicina i čuda piše kako oseća da sve bolesti mogu da se dovedu u vezu sa nedostatkom ljubavi ili sa uslovljenom, zapravo sebičnom ljubavi; mržnja, sebična „ljubav“ ili nedostatak ljubavi iscrpljuju tokom godina imunološki sistem organizma, dovodeći ga u jednom trenutku u stanje depresivne ispražnjenosti, nemoći za dalju odbranu. To je trenutak, kada se čovek razboljeva – od raka ili neke druge bolesti. Samo bezuslovna ljubav je moćan – najmoćniji – podsticaj za naš imunološki sistem. Ljubav sve leči! Ali ona ljubav koja se ravna prema Božijoj zapovesti:Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe! Dr Vladeta Jerotić SADRŽAJ Predgovor (Dr Vladeta Jerotić), 7 Povodom izlaska novog izdanja, 13 Uvod, 19 ODUHOVLJAVANJE TELA Privilegovan slušalac, 31 Isceljujuća saradnja, 65 Bolest i duh, 111 Volja za životom 161 OTELOVLJAVANJE UMA Početak putovanja, 197 Usmeravanje uma na isceljenje, 227 Slike kod bolesti i isceljenja, 241 Postati izuzetan, 247 Ljubav i smrt, 309 Dodatak, 339 O autoru, 353 Pogovor (Dr Vuk Stambolović), 355

Kao na slikama ELEKTRA SOPHOKLES, Von F. W. SCHNEIDEWIN Berlin 1877 Софокле (грч. Σοφοκλης) (рођен око 496. п. н. е. на Колону Хипију,[1][2] умро 406. п. н. е. у Атини),[1] је један од најзначајнијих представника хеленске трагедије, поред Есхила и Еурипида.[3] Софокле Књижевност античка књижевност хеленска књижевност античка трагедија Садржај Биографија Уреди Софокле је прави представник Перикловог времена — раздобља највећег процвата Атине како у политичком и интелектуалном животу тако и у материјалној култури. Есхил је песник атинског полета у времену грчко-персијских ратова када се почела рађати атинска демократија, Еурипид је песник њене кризе и бурног раздобља пелопонеског рата, а Софокле је песник атинског процвата Перикловог доба, тзв. пентеконтаетије. Родио се око 497. године у Колону Хипију, покрај Атине, у имућној породици.[1][4] Његов отац, власник радионице оружја, побринуо се да му син добије музичко и гимнастичко образовање какво је онда било уобичајено. Песниково детињство и младост падају у доба када је беснео рат против Персијанаца, у доба када је Атина полако постављала темеље својој каснијој поморској снази. У трагичкој уметности био му је узор, а вероватно и учитељ, Есхил који је, узевши другог глумца, створио дијалог и тиме праву драму. Софокле се бавио и државним пословима, али на том пољу није показао нарочите способности.[5] Тако је 443/2. био један од хеленотамија, тј. благајника савезничке благајне. Две године након тога дошло је до рата с острвом Самосом (441—439). У том рату, након приказивања Антигоне, изабран је Софокле за члана стратешког тима заједно са Периклом. После сицилијанске катастрофе (413) био је члан комисије Десеторице саветника, која је 411. године утрла пут олигархијској власти. Због тога се морао касније пред обновљеном демократијом бранити. Осим тога био је и свештеник Амина и Хелона, демона исцељивања. Одатле извире његова љубав према религији која, уз веру у снагу човека, чини основне карактеристике његовог погледа на свет. Године 468. однео је прву награду у драмским такмичењима: победио је Есхила који отада преузима трећег глумца и још неке новине у драми.[1][6] Софокле се дружио с многим књижевницима и уметницима онога времена, па се спријатељио и с Херодотом. Као што је и сам утицао на старијега Есхила, тако је и на њега утицао млађи Еурипид. Софокле је умро 406. године. После смрти био је уврштен у хероје (под именом Дексион — онај који дочекује, јер је бога Асклепија поштовао и дочекивао у својој кући), а по одлуци атинског демоса приносиле су му се сваке године на гробу жртве. Сачуване драме Софокле је написао око 130 драма, од којих је 114 познато по имену. Сачувало се седам трагедија које у рукописима долазе овим редом: Ајант, Електра, Краљ Едип, Антигона, Едип на Колону, Трахињанке, Филоктет.[7] Године 1911. нађен је на једном египатском папирусу највећи део његове сатирске игре Трагачи (Ἰχνευταί, око 440. год.). Поред тога што је увео трећега глумца, повећао је Софокле и број лица у хору са дванаест на петнаест. Ајант Уреди Ajant priprema samoubistvo Драма Ајант (Αἴας, 466. год.) највероватније је најстарија од сачуваних Софоклових трагедија, с обзиром на то да је најсличнија Есхиловим трагедијама. Ајант се надао да ће њему као најјачем грчком јунаку под Тројом након Ахилејеве смрти припасти Ахилејево оружје. Но пресудом ахејских војсковођа оружје је додељено Одисеју. У великој горчини због повређене части плане Ајант гневом и одлучи да убије Агамемнона, Менелаја и друге који су досудили оружје Одисеју. Богиња Атена му у наступу беса помути ум те он покоље стоку уместо судија. Кад је дошао свести, види да се осрамотио, па очајан и дубоко постиђен одлучи да се убије јер му је живот изгубио сваку вредност. Хор и Ајантова супруга Текмеса узалуд покушавају да га умире. Ајант се опрашта са синчићем Еурисаком и у дволичном говору вара жену и хор говорећи им да ће их послушати, али да ће прво на мору испрати крв и очистити се од покоља. На обали се опрашта у снажном монологу од живота и завичаја и баца се на мач. Текмеса и хор нађу Ајанта мртвог. Његов брат Теукро хоће да га сахрани, али му то бране Менелај и Агамемнон. Одисеј се заузима за Ајанта. Драма се завршава призором у којем Теукро, Текмеса и Ајантови пријатељи спремају сахрану. Драма обрађује трагичну судбину снажног индивидуализма, у страсној, несаломљивој и беспрекорној херојској личности. Ајант је суров али искрен ратник који се у свом раду увек управља осећајем части. Он је у својој тврдоглавости и претераном самопоуздању отишао предалеко, те његов понос прелази у охолост. У таквом стању изгубио је душевну снагу и способност да се обузда. Електра Уреди Главни чланак: Електра (Софокло) Електра и Орест, из Прича грчких трагичара, Алфред Цхурцх, 1897 У драми Електра (Ἠλέκτρα, између 430. и 420. године) песник обрађује исту тему као и Есхил у Хоефорама, тј. смрт Клитемнестре и Егиста, које је убио Орест, освећујући убиство свога оца Агамемнона. Орест долази пред краљевски двор у Микени с верним пријатељем Пиладом и старим учитељем коме је, након Агамемнонова убиства, Електра предала малог брата Ореста, да га спаси од сигурне смрти која му је претила од мајке и Егиста. Стари учитељ одвео је Ореста у Фокиду краљу Строфију, Пиладовом оцу, који га је радо примио. На Електрин позив вратио се Орест кући да се по Аполоновом налогу освети убицама свога оца. Старог учитеља шаље Орест преобученог као туђинца у двор да јави Клитемнестри и Егисту да је Орест погинуо. Дотле одлази Орест с Пиладом на очев гроб да принесе жртву и замоли мртва оца за помоћ. Из двора излази Електра, жали се на грубо понашање своје мајке и Егиста и моли богове за освету. Хор, састављен од њених пријатељица, теши је у тешком болу. Тада из двора излази Електрина сестра Хризотемида коју је мајка, уплашена сном, послала са жртвом на Агамемнонов гроб. Електра моли сестру да не приноси жртву јер ће увредити мртвог оца, већ да се на гробу помоли за освету. Долази Клитемнестра, која оштро грди Електру и моли Аполона да одврати од ње несрећу, јер се још увек боји свога сна. Учитељ обавештава Клитемнестру о Орестовој смрти; она се радује јер се нада да ће бити слободна од освете. Клитемнестра одлази с учитељем у двор, а Хризотемида се враћа с веселом вешћу да се Орест вратио, јер је на очевом гробу видела свежу жртву и увојак косе. Њена радост престаје кад јој Електра открива најновију вест о Орестовој смрти. Сада Електра одлучује да се сама освети за очево убиство и позива сестру да јој у томе помогне. Хризотемида одбија помоћ јер се боји. Долазе Орест и Пилад; Орест држи урну с тобожњим пепелом мртва Ореста. Електра почне да јадикује, а Оресту буде жао сестре, те јој се открива. Пресрећна Електра грли брата, али их стари учитељ опомиње на опрез. Сви улазе у двор, али Електра брзо излази и пази да не бане изненада Егист који је био одсутан. Из куће се чују Клитемнестрини јауци. Орест је убио мајку и изашао из двора. Ето и Егиста. Кад он чује за Орестову смрт, захтева да му се донесе његово тело. Егист долази до покривена Клитемнестрина тела, открива га и одмах схвата да је и њему куцнуо последњи час. Орест води Егиста, у двор да га убије на ономе месту где је он убио његова оца Агамемнона. У обради овога мотива Софокле се много удаљио од Есхила. Код Есхила се сукобљује очинско право с мајчинским, а Софокле стоји потпуно на стајалишту очинског права. Код Есхила Орест се колеба и након освете прогоне га Ериније, а код Софокла он извршава освету без оклевања. Он не осећа грижу савести и не прогоне га Ериније. Електра је код Есхила споредно лице, а код Софокла главно. Софокле је Електри дао готово исте карактеристике као Антигони. Електра је херојски лик који свесно одабире трпњу. До појаве брата Ореста она је једини носилац протеста против господства своје мајке и Егиста. Кад чује за братовљеву смрт, одлучује жртвовати свој живот само да изврши дело освете. Њен лик је још јаче истакнут тиме што јој је супротстављен лик њене кротке, бојажљиве и мајци послушне сестре Хризотемиде, која је врло слична Исмени у Антигони. Осим тога, Клитемнестрин лик нема оне трагичке величине као код Есхила. Софокле је у својој драми појачао одбојне црте Клитемнестриног карактера. Краљ Едип Уреди Главни чланак: Краљ Едип Антигона изводи слепог Едипа из Тебе, Шарл Жалабер, Музеј лепих уметности у Марсељu Трагедија Краљ Едип (Οἰδίπoυς τύραννoς, 430. год.) не обрађује као непосредну тему Едипов злочин, него његово постепено разоткривање самога себе. У Теби хара куга, а мноштво тебанског народа седи на степеницама жртвеника пред краљевским двором и чека Едипа да га замоли да град спаси те невоље. Долази Едип и каже народу да је послао шурака Креонта у Делфе да пита пророчиште за савет. Креонт саопштава да ће куга престати ако се пронађе, казни и из земље протера убица краља Лаја. Тебански старци, који сачињавају хор, саветују Едипа да за савет пита врача Тиресију, али врач неће да ода убицу. Едип се разгневи и оптужи врача да је сигурно у вези с убицом. Гневан Тиресија означава као убицу Едипа који мисли да се врач тако договорио са Креонтом, јер се тај жели домоћи престола. Креонт се покушава оправдати, али притом долази до свађе између њега и Едипа. Сада се појављује Јокаста која умирује краља говорећи му да се не боји врачевог пророчанства јер се није испунило ни пророчанство да ће Лај погинути од сина; убили су га, наиме, на раскршћу разбојници, а син је био изложен након порода. Едип се сада сети да је и он убио некога на раскршћу, али мисли да то није био тај кад се већ тврди да су га убили разбојници. Да се о томе увери, шаље по пастира који је једини од тадашње Лајеве пратње остао жив. Уто стиже из Коринта гласник који Едипу јавља за смрт његова оца Полиба, а народ тражи да им Едип буде краљ. То Едип одбија бојећи се пророчанства да се не би оженио мајком, Полибовом женом. Гласник га умирује говорећи му да је његов страх неоправдан јер ионако није Полибов син. На Едипово питање одакле то зна, одговорио је гласник да га је он лично примио на Китерону од Лајевог пастира кад су га хтели изложити. Тај је пастир онај исти по којега је послао Едип. Јокаста схвати страшну истину и без речи одлази у двор. Појављује се и пастир који никако неће да одговори на Едипова питања, али коначно притиснут Едиповим претњама изјављује да је Едип, син Лајев и Јокастин, убица свога оца и супруг властите мајке. Едип изван себе од боли одлази у двор. Ускоро слуга јавља да се Јокаста обесила, а Едип сам себе ослепио. Слепи Едип излази из двора и моли Креонта да се побрине за његове кћерке (Антигону и Исмену), а синови (Етеокле и Полиник) ће се лако снаћи. Едип се врло ганутљиво опрашта с кћеркама, а Креонта моли да га отпреми из земље. Креонт пристаје на то, али прво жели за савет да пита пророчиште у Делфима. Хор завршава трагедију опоменом да никога не треба сматрати пре смрти срећним. Краљ Едип се уз Антигону сматра ремек-делом Софоклове драмске уметности. То је свакако најјаче Софоклово дело. У Краљу Едипу оцртао је песник трагичну судбину истога лица које је и Есхил обрадио у тебанској трилогији (Лај, Едип, Седморица против Тебе). Док је Есхил своју радњу засновао на проклетству рода, тј. читава трагика приказана је као наследство кривице, Софокле је усредсредио сву драмску радњу на личну Едипову судбину. Едип употребљава сву снагу своје воље и оштроумности да пронађе и казни Лајевог убицу и тако спаси Тебу од невоље. У упорној истрази долази до страшне спознаје. Софокле је мајсторски оцртао како постепено али сигурно излази на видело страшна истина. Иако је Едип притиснут дубоком патњом и страшном моралном бригом, он ипак није клонуо, него и тада показује велику снагу и свест, јер мирно прима на себе своју горку судбину. Јокаста покушава да поткопа веру у пророчанства, али делфијски Аполон преко Тиресије излази као победник. Та песникова трагедија нам казује како је људска мудрост ограничена и срећа променљива, док насупрот томе стоји божанско свезнање. Читавом трагедијом провлачи се слављење делфијског пророчишта, које се у оно доба, под утицајем софистике, све више нападало. Краљ Едип је заправо апологија делфијске религије. Антигона Уреди Главни чланак: Антигона (трагедија) Антигона и Полиниково тело Садржај Антигоне (Ἀντιγόνη, 441. год.) узет је из тебанске приче. Антигона је заправо наставак Есхилове драме Седморица против Тебе. Антигона, кћерка Едипова, позива сестру Исмену и саопштава јој да је нови тебански краљ Креонт забранио да се сахрани њихов брат Полиник јер се борио против Тебе, док је Етеокле који се борио за град достојно сахрањен. Она је чврсто одлучила да сахрани брата, а Исмена покушава да је од тога одврати јер је одређена смртна казна за онога ко сахрани Полиниково тело. Но Исмена не успева да одврати сестру од њене чврсте одлуке. Док Антигона иде да оствари своју одлуку, улази хор тебанских стараца и пева веселу песму од радости што је побеђени непријатељ оставио Тебу. Долази Креонт и понавља старцима своју забрану и тражи од њих да му буду у помоћи. Уто стиже један од стражара које је Креонт одредио да чувају мртво Полиниково тело и јавља да је неко сахранио Полиника. Креонт прети стражару смрћу ако не доведе кривца. Ускоро стражар доводи Антигону која је била ухваћена како поново врши симболичку сахрану, посипајући братовљево тело земљом. Страшан ветар и стражари скинули су земљу којом је Антигона већ једанпут посипала братово тело. Антигона без страха признаје своје дело и уверено брани праведност свога поступка позивајући се на крвно сродство и неписане `божанске` законе који вреде више од оних које су људи створили. Кад Исмена види да јој је сестра изгубљена, спремна је и она сносити сестрину судбину, али Антигона то одбија. Креонт ставља девојке под стражу, а хор пева песму о жалосној судбини лабдакидске краљевске куће. Хемон, Креонтов син и Антигонин вереник, дознаје за њено дело па одлази оцу и упозорава га да су симпатије тебанског народа на Антигониној страни. Но Креонт не попушта, и након оштрог сукоба Хемон одлази бесан, те Креонт одређује да се Исмена пусти, а Антигона жива сахрани у каменој гробници. Хор слави љубав, Антигона полази у гроб жалећи што мора млада и неудата умрети, али је потпуно уверена да је поступила побожно. Слепи врач Тиресија објављује Креонту да су богови на њега љути и прориче му страшне муке ако не сахрани Полиника и ослободи Антигону. Креонтов отпор је сломљен. Он се боји Тиресијиних речи и зато сада жури да сахрани Полиника и ослободи Антигону, али је већ касно. Из гласникових речи, упућених хору и Креонтовој жени Еуридици, сазнајемо да се Антигона обесила у гробници, а Хемон се на очеве очи пробо мачем и издахнуо крај тела своје мртве веренице. Враћа се Креонт с мртвим телом свога сина и сазнаје да му се жена Еуридика убила проклињући га као убицу њиховог детета – Хемона. Трагедију завршава хор опоменом да се не смеју вређати божански закони. Предмет у Антигони је трагична судбина аутократске заслепљености: Креонтово наређење сукобљава се са општим законом заснованим на људској природи. Антигона свесно устаје против силе која гази основне људске принципе на којима се темељи друштвени поредак и домовина, и без страха од смрти испуњава своју дужност према мртвом брату. Она је кажњена смрћу, а Креонт, с чијим се наређењем нико не слаже, изгледа само начас победник, али се ускоро појављује као сломљени, бедни властодржац који је тврдоглавошћу и умном заслепљеношћу разорио срећу своје породице. Креонт је насилник који у апсолутној моћи као једином мерилу државе види своју величину и вредност. За њега све друго има вредност само ако служи његовој апсолутној моћи. Он је опијен влашћу те у уверењу да поступа право чини највећу неправду. Зато и пропада и признаје да се огрешио о законе који забрањују вређање мртвих. Антигонина смрт је уједно и њена победа која узрокује и потпуни Креонтов пораз. Државне законе треба поштовати, али они пре свега морају бити такви да не вређају достојанство човека, а често могу бити застарели у односу на развој друштва, па их онда треба променити и прилагодити новом времену. Софоклови јунаци у Антигони су прави људи с јасно израженим индивидуалним карактером. Њихово деловање потпуно зависи од њихове слободне воље. Едип на Колону Уреди Главни чланак: Едип на Колону Едип на Колону Трагедију Едип на Колону (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ, 406. год.) написао је песник написао у 90. години живота, а приказао ју је након његове смрти његов истоимени унук 401. године. У њој се наставља Краљ Едип, док се у Антигони наставља Едип на Колону. Међутим, ове три трагедије нису чиниле трилогију. Драма се збива у песниковом родном месту. У гају Еуменида налази се улаз у подземни свет. Овамо долази из Тебе прогнани Едип у пратњи кћерке Антигоне и седа на камен у светом гају. Аполон је обећао Едипу да ће у том гају напокон наћи смирење. Хор, састављен од колон[потребна одредница]ских стараца, тражи од Едипа да напусти свето место и оде из њихове земље. На Антигонину молбу оставља хор Едипа на миру. По Едиповој жељи шаље хор по краља Тезеја јер Едип жели да говори с њим. Појављује се Исмена, друга Едипова кћерка, и јавља оцу да се његов син Полиник, свргнут с власти у Теби од брата Етеокла, спрема с великом војском на свој родни град Тебу. Пророчиште је одредило победу ономе уз кога буде Едип. Зато ће к њему доћи Креонт да га приволи да се врати у Тебу и тако сачува Етеоклову власт. Но Едип неће да помаже онима који су га својевремено протерали из Тебе, али се боји да ће Креонт употребити силу, па зато тражи заштиту Атињана. Кад је дошао Тезеј, атински краљ, моли га Едип за заштиту, а као надокнаду обећава му своје мртво тело које ће штитити Атину од непријатеља. Тезеј му обећава своју заштиту, а хор пева прекрасну песму у којој Софокле слави лепоту родног места Колона. Долази и Креонт. Едип одбија да пође с њим, а Креонт му отима његове кћерке и прети да ће и њега на силу одвести са собом. На позив хора долази краљ Тезеј те избавља девојке и штити Едипа. Уто се појављује Полиник и моли оца да пође с његовом војском против Тебе. Едип проклиње сина и прориче сигурну смрт и њему и његовом брату Етеоклу. Полиник не одустаје од свог подухвата и моли сестру Антигону да га сахрани ако погине у борби. Полиник одлази и у тај час се чује грмљавина. То је био знак за Едипа да му је дошао час коначног смирења. Он се удаљује с кћеркама и Тезејем. Гласник јавља да се Едип дирљиво опростио с кћеркама и замолио Тезеја да се побрине за њих. Тада се зачуо глас божји, девојке су се одстраниле, а Тезеј је остао сам с Едипом који је одједном нестао. Хор теши девојке. Уто се враћа Тезеј. Антигона га моли да им покаже очев гроб, али јој Тезеј одговара да му је Едип рекао да се нико не приближава том месту и уједно му наредио да чува тајну његове смрти, па ће земља бити увек срећна. На Антигонину молбу обећа Тезеј да ће их вратити у Тебу, јер Антигона жели да спречи међусобну борбу и смрт браће. Хор позива Едипове кћерке да не наричу више за несталим оцем. Ресник је у тој драми ублажио тамну слику људске судбине коју је оцртао у Краљу Едипу. Слепи изгнаник Едип доживео је у својим патњама прочишћење и нашао потпуно смирење. Едип радосно и поносно прима своју судбину и храбро подноси све ударце, невоље и боли које су му више силе одредиле. Он је свестан да је починио тежак злочин у незнању и зато се не осећа кривим. У тој драми прославио је Софокле просвету свога града која је оличена у праведности, моралној чистоћи и човекољубивости митолошког атинског краља Тезеја. Песник је у овој драми приказао јунаке својих других тебанских трагедија. Антигона је овог пута нежна кћерка, верна пратиља слепога оца, пуна љубави и осећања. Исмена је такође одана своме оцу, а Креонт склон насиљу. Лирски делови трагедије не заостају нимало за онима у ранијим песниковим делима. Посебно је лепа химна у част Колона, песниковог завичаја. Та драма је доказ да је Софокло и у дубокој старости био пун стваралачке снаге и свежине. Трахињанке Уреди Хераклово тело на ломачи, гравура из 1546, Ханс Зебал Бехам (1500-1550) У драми Трахињанке (Tραχίνιαι, између 450. и 440. год.) обрађује песник нехотичан злочин Дејанире, жене Хераклове. Радња се збива у Тесалији пред двором краља Кеика код којега борави Хераклова супруга. Она се жали да већ петнаест месеци нема никаквог гласа од свога мужа. Њу теши хор, састављен од трахинских девојака. Дејанирина слушкиња јој саветује да пошаље сина Хила у потрагу за оцем. Хил открива мајци да Херакле војује на Ехалију, град Еуритов на Еубеји. Дејанира шаље сина Хераклу. Уто стиже Хераклов гласник Лиха и води заробљенике међу којима се налази и лепа Јола, кћерка Еуритова. Лиха јавља Дејанири да ће се Херакле вратити кад на Еубеји принесе победну жртву Зевсу. Дејанира је срећна, али њену срећу помућује гласник који јој признаје да је Херакле разорио Ехалију ради лепе Јоле. Желећи да сачува себи љубав мужа, шаље Дејанира мужу кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса. Но ускоро је зажалила због овога, јер је вуну коју је умочила у кентаурову крв да њоме натопи кошуљу изгризао отров. Она слути несрећу и спремна је умрети ако се нешто догоди Хераклу. Враћа се Хил и јавља мајци да је Херакла обузела страшна бол кад је обукао кошуљу, и да ју је зато проклео, а њима наредио да га одведу кући. Дејанира одлази у двор не рекавши ништа. Пријатељи доносе Херакла који у страшним боловима тражи жену да је казни. Син Хил јавља да се она убила. Сада Херакле увиди да је и њему дошао последњи час. Зевс му је био рекао да ће га убити неко ко је већ мртав. Пророчанство се испуњује, јер му је то освета од кентаура Неса, кога је Херакле убио кад му је младу жену Дејаниру преносио преко реке. (Умирући кентаур саветовао је Дејанири да узме његове крви јер ће тиме очувати верност мужа.) Херакле моли сина да му спреми ломачу. Он то обећава, али неће да је запали својом руком. Тада још тражи од сина да Јолу узме за жену. На крају носе Херакла на гору Ету да га спале на ломачи. У Трахињанкама приказује Софокле судбину племените и верне Хераклове жене и трагичну судбину невернога Херакла. Кад Дејанира сазна да јој је муж неверан, она жели сачувати његову љубав, па му зато шаље кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса, јер јој је тај некада рекао да ће тако сачувати љубав мужа. Кад је видела да ју је кентаур преварио, испашта добровољном смрћу свој нехотични злочин. Херакле је необуздани мушкарац који врши насиља да задовољи своје страсти. Он је груби насилник који не показује нимало осећања за верну Дејанирину љубав ни у оном часу кад сазнаје да је заправо невина погођена страшном смрћу. Он се у тај час брине само за своју љубавницу Јолу због које је разорио и њен родни град. Трахињанке заправо обрађују брак као основни темељ људске заједнице. С једне стране је верна и нежна жена које нехотице убија вољенога мужа и себе, а с друге муж који се потпуно препустио страстима, па својим поступком разара верност и породичну срећу. Филоктет Уреди Филоктет, уље на платну, 1786-1788 Жан-Жермен Друе Садржај драме Филоктет (Φιλοκτήτης, 409. год) узет је из тројанског циклуса. На пустом острву Лемносу живи већ десет година Филоктет, Пеантов син, који има лук и стреле Хераклове, а добио их је на дар од Херакла кад је потпалио његову ломачу. Филоктета је ујела змија, па је болном виком испуњавао грчки табор, а осим тога почела му је рана заударати. Зато су га Грци, полазећи на Троју, оставили на Лемносу. Међутим, пророчиште им је јавило да ће Троју заузети Неоптолем, Ахилејев син, помоћу Хераклова лука и стрела заједно с Филоктетом. Ако они не буду присутни, Троја неће пасти. Стога су од Троје дошли на Лемнос Одисеј и Неоптолем у пратњи морнара, који чине хор, да Филоктета одведу под Троју. Кад стигну до пећине у којој борави Филоктет, каже Одисеј Неоптолему да ће само лукавством постићи циљ, а посебно се треба чувати Филоктетова лука и стрела. Хор жали страшну судбину Филоктетову коме рана труне и задаје тешке боли. Одисеј се сакрива јер се боји, а Неоптолем се састаје с Филоктетом. Кад овај чује да су дошљаци Грци, спомиње им своју несрећу у коју су га бацили Атрејевићи и лукави Одисеј. Неоптолем, по Одисејевом упутству, вара Филоктета да су и њега увредили па се сада враћа кући јер не жели више помагати Атрејевићима у боју. Филоктет преклиње Неоптолема да и њега поведе кући на својој лађи, што му он и обећава. Кад су се спремали на полазак, заболи Филоктета рана, те он начас губи свест, али час пре поверава Неоптолему на чување лук и стреле. Док Филоктет спава, хор саветује Неоптолему да бежи с луком и стрелама, али он то одбија јер га је Филоктетова невоља толико ганула да му одлучи рећи праву истину. Кад је Филоктет од Неоптолема чуо сврху његовог доласка, тражи натраг лук и стреле које му Неоптолем спремно враћа премда га Одисеј, који се сада појављује, одвраћа од тога. И поред свих наговарања, Филоктет неће да с њима поде под Троју. Уто се појављује Херакле (deus ex machina). Он казује Филоктету коначну одлуку богова: да мора отићи под Троју где ће и рану излечити. Филоктет се радо покорава божанској заповести. У тој драми песник обрађује борбу измеду интриге, лажи и отворене честитости. Представник прве две је лукави Одисеј, а треће поштени Неоптолем. Филоктет гаји у себи мржњу према Атрејевићима и Одисеју који су га срамотно напустили, и зато неће никако да попусти. Драма је саграђена на сукобу три различита карактера. Одисеј је лукав и безобзиран политичар који не преза ни од лажи ни од преваре само да постигне циљ. Њему је свако средство за постизање циља оправдано. Неоптолем је искрен и отворен лик који по својој природи не може чинити зло. Он додуше попушта у први мах Одисеју јер га је савладала чежња за славом, али ускоро показује своју искреност и честитост, врлине које носи у себи. Филоктет је упоран у својој непопустљивости. У сукобу таква три различита карактера ситуација се тако заоштрава да је може разрешити само божанска интервенција. Поетичке одлике Уреди Софоклово схватање живота заснива се на религији, и њеним митовима. Основна обележја његове патријархалне побожности су поштовање богова молитвом и жртвама, веровање у њихова откривења у сновима и пророчанствима, извршавање њихових наређења. Његову религиозност одликује морална строгост, која се заснива на поштовању неприкосновености ауторитета божанства. Богови одређују шта је морално, шта је праведно. Тиме се врши апсолутисање божије воље чиме се одриче самосталност људском мишљењу. Човекова самосталност, независност, подређена је теономији, божијим законима. Човековим животом управља ирационална, тајанствена сила, апсолутна моћ богова по својој непрозривој мудрости. Човек не може да утиче на своју судбину. Она је непроницљива и недокучива. Побуна против судбине бесмислена је. Без икакве субјективне кривице Едип пада као жртва објективних дешавања. Софокле учи да човек све што му богови доделе мора храбро да подноси. Извор трагичности се међутим налази и у људском карактеру: то је радикални индивидуализам оличен у Ајанту супротстављен начелу умерености, које заступа Одисеј; или радикални аутократизам Креонта, који је супротстављен свеобухватном божанском принципу, који представља Антигона. Софокле заговара меру и складност попут Есхила, Платона и Аристотела. Јунаци трагедије треба да делују у складу са општим, исконским принципима и божанским законима и да храбро подносе судбину. Песник је свестан да у животу и праведници страдају, а рђе се извлаче. Софоклу је у трагичкој уметности Есхил био узор. Тематику је преузимао из мита и Хомерових епопеја. За разлику од Есхила, код Софокла богови нису у првом плану трагичке радње. Основу трагичке радње Софоклових трагедија чини слободна људска воља. Радња се покреће делањем, активношћу самих протагониста. У својој одлучности, својом вољом трагички јунаци иду до краја према остварењу замисли. Као пример може послужити страдање Едипово, које није последица наследног проклетства већ његове истрајности да све околности испита до краја и дође до истине, откривајући у себи кривца и грешника. Едип показује изузетну одлучност и вољу да све истражи, испита све околности како би на крају схватио да се неумитној судбини не може измаћи. Софоклову трагедију обележава карактер који је психолошки осветљен и мотивисан. Софокле ће рећи да он «приказује људе онакве какви треба да буду, а Еурипид онакве какви јесу. Софоклови јунаци су обликовани према идеалним нормама. То је код Софокла свесни поступак. Јачину карактера главног јунака наглашава поступком увођења јунака са цртама карактера супротне природе: храброј и одлучној Антигони супротстављена је плашљива Исмена. Софокле је први трагичар који је увео јунакиње. Софоклу се приписују одређене позоришне новине: увођење сценографије, трећег глумца, повећање хора од дванаест на петнаест чланова. Софоклов хор не утиче на радњу, он је само пасивни посматрач, радњу прати са интересовањем, а у свом суду се не уздиже над обичним људима. Значај и утицај Уреди Софоклов песнички рад представља велики корак напред у развоју драме..[8] Он је пребацио основу трагичне радње на човека и његово деловање. У његовим делима не покреће више радњу директно божанство, него слободна људска воља. Зато он с много више пажње црта карактере својих ликова и труди се да им дâ што више људских својстава. Својим песничким способностима створио је монументалне ликове као што су Едип, Антигона, Електра и Филоктет. Софоклови јунаци, упоређени с Есхиловим, имају много сложенији и богатији душевни живот. Вештим преплитањем радње и изменама ситуације Софокле је у доживљаје својих лица унео много више разноликости и дао потпуније црте њихових карактера. Снага воље његових протагониста увек је тако јака да никада ни часа не оклевају у својим поступцима да би сачували своју чврсту одлуку. Да је песник свесно идеализовао своје ликове, доказује нам његова изјава, а њу нам преноси Аристотел, који у Поетици каже: `Софокле рече да он приказује људе какви треба да буду, а Еурипид какви јесу`. Софоклови су, дакле, јунаци ликови за којима се треба поводити, а Еурипидови слаба створења попут тадашњих савременика са свим њиховим страстима и манама. Свака Софоклова драма одликује се богатством лица врло различита карактера. Да би што пластичније оцртао и што снажније истакао карактер главнога јунака, песник уз главног јунака приказује и лице потпуно супротног карактера: бојажљива Исмена – одважна Антигона, послушна Хризотемида – непопустљива и јуначка Електра, љупка Текмеса – тврдоглав и груб Ајант, лукави и вероломни Одисеј – честити Неоптолем. Посебно велика пажња посвећена је женским ликовима. Уз херојске ликове Антигону и Електру, приказао је Софокле и скромне жене Дејаниру и Текмесу, које се у својим својствима приближавају обичним, правим женама. Софокле је посебно волео тзв. трагичну иронију, за коју је добар пример дао у лику Клитемнестре у Електри. Клитемнестра је помислила да јој Орестова смрт осигурава душевни мир, и прерано се повеселила да се заувек решила страха од освете, кад одједном долази Орест који је убија. Драмска композиција Софоклових трагедија веома је јасна. На почетку сваке трагедије види се тачно израђен план понашања главног јунака који својом чврстом вољом јамчи да ће до краја извршити свој задатак. Драмска радња час расте час се успорава, док одједном не дође до прекретнице након које наступа катастрофа која расплиће чвор. Хор код Софокла нема ону улогу коју је имао код Есхила и не износи, осим ретко, песникове мисли, како је то код Есхила. Песме хора су увек повезане с главном радњом: оне су складан део целине јер су као нека пратња главне радње. Код Еурипида су, напротив, хорске песме у слабој вези с главним садржајем, па би често поједина хорска песма могла пристати свакој трагедији. Код Софокла је хор представник народа: он теши, измирује, упућује, прекорева, одвраћа. Често је хор потребан да својом песмом испуни време док се не појави ново лице, тј. док се глумац преобуче, а често је једини слушалац монолога некога глумца. Језик Софоклов је леп, дикција јасна, лака и гипка. Све те особитости одају врсног драматичара. Увођењем трећег глумца дао је он античкој трагедији коначан облик. Уз повећање хора на петнаест чланова, трећа му је новина увођење сценографије, тј. позоришног сликарства. Софокле је ушао у светску књижевност као стваралац монументалних ликова.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Free to Choose: A Personal Statement Milton Friedman Rose Friedman U ovoj klasičnoj raspravi o ekonomiji, slobodi i odnosu između njih dvoje, Milton i Rouz Fridman objašnjavaju kako je naša sloboda narušena i naše bogatstvo potkopano eksplozijom zakona, propisa, agencija i potrošnje u Vašingtonu. Takođe, oni pažljivo ispituju kako dobre namere često daju žalosne rezultate kada vlada uđe kao posrednik. Fridmanovi takođe pružaju lekove za te ekonomske bolesti – energično nas obaveštavaju o tome šta treba da uradimo da bismo proširili našu slobodu i unapredili prosperitet. Snažna i ubedljiva, evo važne analize o tome šta je u Americi pošlo naopako u prošlosti i šta je neophodno da bi naše ekonomsko zdravlje cvetalo. Milton Fridman (engl. Milton Friedman; Njujork, 31. jul 1912 — San Francisko, 16. novembar 2006) je bio američki ekonomista, dobitnik Nobelove nagrade za „svoj doprinos na polju analize potrošnje, monetarne istorije i teorije i za demonstraciju složenosti stabilizacione politike”.[1] Osnovne doprinose Fridman je dao na području teorije cena, inflacije i monetarne politike. Gotovo sam je tokom 1950-ih i 1960-ih godina držao opoziciju vladajućem kejnzijanizmu. Tvrdio je da nivo cena zavisi od količine novca u opticaju, čime je vaskrsnuo klasičnu kvantitativnu teoriju novca. U dugom roku, po Fridmanu, povećanje novčane mase povećava cene, ali ne i ekonomsku aktivnost i zaposlenost. Samo u kratkom roku monetarni rast povećava proizvodnju i zaposlenost. Rešenje problema inflacije i kratkoročnih fluktuacija zaposlenosti i realnog nacionalnog dohotka Fridman je video u jednostavnom monetarnom pravilu: novčana masa treba da raste jednako kao realni društveni proizvod (GNP). Nije imao poverenja u sposobnost države da koriguje greške tržišta. Tražio je i da se smanji javna potrošnja kako bi privredi i stanovništvu ostajalo više novca. Bio je savetnik Ronalda Regana[2] i Margaret Tačer.[3] Njegove knjige, eseji ostvarili su veliki uticaj širom sveta, uključujući komunističke zemlje.[4][5][6] Uopšte, bio je jedan od najvećih liberala 20. veka. U knjizi Kapitalizam i sloboda dokazivao je da sistem zasnovan na slobodama daje najbolje rezultate i zalagao se, između ostalog, za dobrovoljnu vojsku, negativan porez na dohodak, fluktuirajuće kurseve valuta, ukidanje licenciranja za lekare i druge itd. TV serija i knjiga pod nazivom Sloboda izbora, koje je pripremio zajedno sa suprugom Rouz, učinili su ga popularnim širom sveta. Osnovao je, zajedno sa Hajekom, Društvo Mont Pelerin, gde je preispitivana i jačana liberalna ideja. Detinjstvo i mladost Fridman je rođen u Bruklinu, u Njujorku, u porodici jevrejskih doseljenika Sare Ethel (rođ Landau) i Jena Saula Fridmana,[7] iz Beregzasima u Zakarpatima, kraljevina Ugarska (danas Berehove u Ukrajini), trgovaca tekstilnom robom. Nakon Miltonovog rođenja, porodica se preselila u Rehvej, Nju Džerzi. U svojim tinejdžerskim danima, Fridman je stradao u saobraćajnoj nesreći usled čega mu je ostao trajni ožiljak na gornjoj usni.[8] Kao nadareni učenik, Fridman maturira nešto pre svog šesnaestog rođendana.[9] [10] Nakon diplomiranja ponuđene su mu dve stipendije za diplomski rad. Jedna iz matematike na Univerzitetu Braun, druga iz ekonomije na Univerzitetu u Čikagu.[11] Fridman bira potonju, te tako 1933. godine stiče titulu magistra nauka. Na njega su snažno uticali Džejkob Viner, Frank Najt i Henri Simons. U Čikagu je Fridman upoznao svoju buduću suprugu, ekonomistkinju Rouz. Tokom školske 1933/1934. na Univerzitetu Kolumbija je studirao statistiku s poznatim statističarem i ekonomistom Haroldom Hotelingom. Vraća se u Čikago školske 1934/1935. godine kao asistent Henriju Šulcu, koji je tada radio na `teoriji i merenju potražnje`. Te godine Fridman se upoznao sa Džordžom Stiglerom i Vilsonom Alenom Valisom sa kojima će ostati prijatelj do kraja života.[12] Naučni doprinos Fridman je najpoznatiji po oživljavanju interesa za ponudu novca kao odrednice nominalne vrednosti proizvodnje, to jest, kvantitativnu teoriju novca. Monetarizam je skup stavova povezanih sa modernom kvantitativnom teorijom Njegovi počeci mogu se pratiti unazad do škole Salamanka iz 16. veka ili čak i dalje. Međutim, Fridmanov doprinos je u velikoj meri odgovoran za modernu popularizaciju. On je koautor, sa Anom Švarc, `Monetarne istorije SAD, 1867-1960` (1963), koja je ispitivala uloge ponude novca i ekonomske aktivnosti u istoriji SAD. Upečatljiv je zaključak njihovog istraživanja u vezi načina na koji promene ponude novca doprinose ekonomskim fluktuacijama. Nekoliko studija regresije sa Davidom Mizelmanom tokom 1960-ih predlagale su primat ponude novca u odnosu na investicije i državnu potrošnju u određivanju potrošnje i proizvodnje. Fridman je bio glavni zagovornik monetarističke škole ekonomije. On je tvrdio da postoji bliska i stabilna veza između inflacije i ponude novca, uglavnom da se inflacija može izbeći uz pravilnu regulaciju stope rasta monetarne baze. On je koristio slavnu analogiju o `bacanju novca iz helikoptera.`,[traži se izvor] kako bi se izbegli mehanizmi za ubrizgavanje novca i drugi faktori koji bi njegove modele činilo prekomplikovanim. Fridmanovi argumenti su se suprotstavljali popularnom konceptu inflacije troškova, da je povećan opšti nivo cena u to vreme bio rezultat povećanja cena nafte, odnosno povećanja plata; kao što je on pisao, Inflacija je uvek i svugde novčani fenomen 1963.[13] Fridman je takođe poznat po svom radu na funkciji potrošnje, hipoteze o stalnom prihodu (1957), koji je sam Fridman nazivao svojim najboljim naučnim radom.[14] Ovo delo je tvrdilo da će racionalni potrošači trošiti proporcionalnu količinu onoga što percipiraju da je njihov stalni prihod. Slučajne dobitke će uglavnom sačuvati. Poreska odbijanja isto tako, jer racionalni potrošači predviđaju da će porez morati da se poveća zbog balansiranja budžeta. Drugi važni doprinosi su njegova kritika Filipsove krive i koncepta prirodne stope nezaposlenosti (1968). Vlada koja donosi veću inflaciju ne može trajno smanjiti nezaposlenost na taj način. Nezaposlenost može biti privremeno manja, ako je inflacija neočekivana, ali na duge staze nezaposlenosti će biti određena trvenjima i nesavršenostima na tržištu rada. Stanovišta u vezi državnih politika Javna dobra i monopoli Fridman je podržavao državno upravljanje javnim dobrima tamo gde se smatralo da privatne firme ne mogu da pruže zadovoljavajuće usluge, međutim, tvrdio je da bi mnoge usluge koje pruža Vlada bile bolje pružene od strane privatnog sektora. Vojna obaveza Milton Fridman je bio glavni zagovornik dobrovoljnog služenja vojske, navodeći da je regrutacija u `neskladu sa slobodnim društvom.`[15][16] U delu `Kapitalizam i sloboda`, on je tvrdio da je vojni rok nepravedan i proizvoljan i sprečava mladiće u oblikovanju života po svojoj meri.[17] Tokom Niksonove administracije bio je na čelu odbora kako bi istražio prebacivanje na plaćene / dobrovoljačke oružane snage. On će kasnije tvrditi da je njegova uloga u uklanjanju regrutacije u Sjedinjenim Američkim Državama bilo njegovo najponosnije postignuće.[18] Fridman je, međutim, smatrao da bi se narod mogao prisiliti na vojnu obuku kao rezervu u slučaju rata.[17] Ekonomske slobode Majkl Voker iz Frejzer instituta i Fridman ugostili su niz konferencija od 1986. do 1994. Cilj je bio da se stvori jasna definicija ekonomske slobode i metoda za njeno merenje. Na kraju je to rezultiralo prvim izveštajem o svetskoj ekonomskoj slobodi, `ekonomske slobode u svetu`. Fridman je zagovarao jaču osnovnu pravnu (ustavnu) zaštitu ekonomskih prava i sloboda u cilju daljeg promovisanja industrijsko-komercijalnog razvoja, prosperiteta i podupirao demokratiju i slobodu te uopšteno vladavinu prava u društvu.[19] Politika u vezi socijalnih davanja Fridman predlaže da ako bi sistem socijalnih davanja uopšte postojao, zamenio bi postojeći sistem negativnim porezom na dohodak, odnosno progresivnim poreskim sistemom, u kojem bi siromašni od Vlade primali osnovni životni prihod.[20] Prema Njjujork tajmsu, Fridmanovo stanovište po ovom pitanju su sledeća: ″Tržište postiže sjajne stvari, ali ne može vršiti distribuciju prihoda koji svim građanima omogućava zadovoljenje osnovnih životnih potreba″[20] Gej prava Fridman je bio pristalica gej prava. Nikada nije jasno podržao istopolne brakove, umesto toga je rekao „Ne smatram da bi trebalo biti bilo kakve diskriminacije prema homoseksualcima[21][22] Politika u vezi droga Fridman se takođe zalagao za libertarijansku politiku kao što je legalizacija droge i prostitucije. Tokom 2005. godine Fridman i još pet stotina ekonomista predstavili su ekonomske prednosti u legalizaciji marihuane.[23] Smrt Fridman je preminuo u 94. godini u San Francisku 16. novembra 2006. godine.[24] Još uvek je radio kao ekonomista, njegova poslednja kolumna objavljena je dan nakon smrti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zalepljeno 96 od 119 Fali 23 slicice Jugio (jap. 遊☆戯☆王 - Yūgiō; eng. Yu-Gi-Oh!) popularna je manga, nastala u Japanu 1996. godine, a čiji je crtač Kazuki Takahaši. Po uzoru na mangu, napravljena je i animirana TV serija, kao i mnoge karte za igranje. Originalni Jugio serijal je imao 5 sezona, i 224 epizode, od čega je studio Laudvorks, uzimajući za osnovu američku prerađenu i cenzurisanu verziju, na srpski jezik sinhronizovao prve četiri sezone, odnosno 184 epizode.[traži se izvor] Odmah nakon toga, krenulo se sa radom na sledećem serijalu, Jugio Ge-Iks- u, tako da je peta sezona preskočena. Ranije je napravljena i zasebna serija od 27 epizoda, koja ne ulazi u drugu Jugio priču. Ta sezona se popularno naziva sezona 0 i nije internacionalno sinhronizovana.[1][2] Priča Priča prati dečaka koji nalazi hiljadugodišnju zagonetku i u njoj otkriva duha drevnog bezimenog faraona. U početku Jugi nije svestan njegovog prisustva, ali će uskoro saznati za njega. Boreći se na raznim turnirima s prijateljima protiv zlikovaca kao što su Maksimilijan Pegaz, Marik Ištar i Darc, on shvata da je njegova sudbina da spasi svet od zlih igrača koji žele zagospodariti svetom - Jami Marik, Jami Bakura, Darc i drugi. Priča takođe prati sudbinu vlasnika mističnih hiljadugodišnjih elemenata. Glavnog junaka Jugija na tom putu prati društvo, Džoi, Tea i Tristan. Kasnije im se pridružuju i Djuk i Sereniti (Džoijeva sestra). Likovi Jugi Moto Jugi je glavni lik. Od deke je dobio hiljadugodišnju zagonetku. Kada se zagonetka aktivira, Jugi postaje Jami Jugi. Jami ne samo da je majstor dvoboja, već je hrabar i pun samopouzdanja. Jugi u dvobojima koristi dekin špil. U svom prvom velikom dvoboju protiv Seto Kaibe, pobedio je uz pomoć nezaustavljivog Eksodije. Ipak, na putu u Kraljevstvo dvoboja, Vivl Andervud mu je bacio svih pet delova Eksodije u okean. To nije omelo ovog majstora u dvobojima i Jugi je pobedio na Kraljevstvu dvoboja. Jugijeva omiljena karta je Mračni čarobnjak. Kasnije Jugi dolazi do sva tri egipatska boga, najmoćnijih karata na svetu. Prvo je dobio Slajfera - nebeskog zmaja protiv jednog od Marikovih sluga, drugog Obiliska mučitelja (Обелиск тхе Торментор) protiv Seto Kaibe a trećeg Krilatog zmaja Ra protiv Marika. Od svih neprijatelja, koje će imati na svom putovanju Jugi, najveći je Marik Ištar koji ga pokušava poslati u carstvo senki i uzeti mu Egipatske Bogove. Solomun Moto Solomun je Jugijev deda. On mu je dao da sklopi mističnu slagalicu. Bio je arheolog. Njega je Pegaz zarobio u kraljevstvo senki da bi se Jugi borio na turniru Kraljevstva dvoboja. Solomun je veoma mudar i veoma strog čovek. Jugi je od njega naučio najbolje taktike kako poraziti neprijatelja i mnoge druge veštine. Za Jugija i njegove prijatelje Solomun je bio kao Guru-zaštitnik. Seto Kaiba Seto Kaiba je vlasnik Kaiba korporacije, koju je nasledio od svoga očuha. Seto ima malog brata Mokubu. Njegov večiti rival je Jugi Moto, koji ga je jedini porazio u dvoboju i od tog trenutka Jugi postaje slavan. Seto Kaiba je vrlo arogantna i ponosna osoba koja misli samo na sebe i svoga brata. Njegovo omiljeno čudovište je Plavi plavooki zmaj. Maksimilijan Pegaz Sofisticiran i kulturan, Pegaz je ne samo genijalni tvorac igre Dvoboj čudovista - koju je stvorio po uzoru na drevne egipatske igre u senci, nego je i savršeni džentlmen. Međutim, Pegaz ima mnogo mračnih tajni. Njegovo levo oko je zamenjeno drevnim egipatskim artefaktom pod nazivom Hiljadugodisnje oko. Pegaz najčešće koristi crtani špil. Najdraža karta mu je Crtani svet. Takođe Pegaz je organizovao i Karljevstvo dvoboja kako bi došao do što više elemenata uključujući i Jugijevu zagonetku. Džoi Viler Džoi je plahoviti borac poznat po svojoj impulsivnoj prirodi i sreći. Počinje da učestvuje u dvobojima da bi sakupio novac za sestrinu operaciju očiju. Iako ume da bude tvrdoglav i pun nepromišljenih poteza, ima zlatno srce i učinio bi sve za svoje prijatelje i za svoju mlađu sestru, koja ne živi sa njim. Glavna karta Džoijevog špila je Pakleni zmaj. Mai Valentin Mai Valentin se prvi put pojavljuje u 1. sezoni ( у 3. епизоди). Ona je na turniru Kraljevstva dvoboja zbog novca i luksuznog života. Mai je u početku egoistična i zla osoba, ali od kada je počela da se druži sa Jugijem i ostalima postala je dobra i brižna osoba, naročito prema Džoiju. Na turniru Kraljevstva dvoboja nije dobro prošla, bila je na 4. mestu. Mai je oduvek bila usamljena i neshvaćena osoba. Njeni roditelji su bili veoma zauzeti da bi joj se i malo posvetili, to je bio razlog zašto je Mai bila tako okrutna. Ona je lepa plavokosa devojka, koliko je i lepa toliko je i opasna, njena najdraza karta je Okrutna dama. Jedino je sa opakim damama imala da deli i radost i tugu. Znala je koliko god njene dame bile snažne one nisu prave, u 4. sezoni pojavila se jedna grupa ljudi, koji su krali ljudske duše, Mai je bila njihov član. Želela je moć to je i dobila. Njen cilj je da uništi to prijateljstvo, počevši od Vilera. Na kraju Viler gubi dušu, ali Mai postaje dobra osoba. Marik Ištar Prvi put se pojavljuje u drugoj sezoni. Zahvaljujući svom hiljadugodišnjem štapu može da upravlja ljudima, odnosno njihovim umovima. U početku ima dva egipatska boga kod sebe, ali gubi Slajfera od Jugija. Kasnije Marikova još lošija strana preuzima njegovo telo i tada njegova dobra strana pokušava da ispravi sve što je uradio tako što koristi Teu, kako bi stupio u kontakt sa Jugijem. Bakura Prijatelj je Jugija. Ima hiljadugodišnji prsten. Međutim u tom prstenu živi zli duh Jami Bakura, koji pravi nevolje već od prve sezone. Cilj mu je da skupi svih sedam hiljadugodišnjih elemenata, kako bi vladao svetom. Jami Bakura preuzima telo dobrog Bakure i pokušava da pošalje Jugija i njegove prijatelje u carstvo senki i uzme mu hiljadugodišnju zagonetku. Međutim, Jami Jugi ga sprečava u tome. Kasnije Jami Bakura će biti najveći neprijatelj Jugija do kraja. Tea Gardner Tea je najbolja Jugijeva prijeteljica. San joj je da ode u Njujork i da nauči da pleše. Slabo se bori ali daje podršku Jugiju i Džoiju kad se bore. Najviše zahvaljujući njoj Jugi uvek zna da nije sam u dvobojima, već da ga bodre prijatelji. Rebeka Hopkins Rebeka je unuka Solomunovog prijatelja i kolege, koja je do ušiju zaljubljena u Jugija. Ona živi u Americi i prvak je Amerike u dvoboju čudovista. Njen špil sadrži uglavnom karte zmajeva, ali ima i veoma jakih karata zamki i karata magija. Sem što koristi kombinacije zmaja, ona koristi još i karte koje nanose štetu protivniku. Tristan Tejlor Takođe Jugijev prijatelj. Kao i Tea slabo se bori, ali daje podršku Jugiju i Džoiju u njihovim dvobojima. Njegova simpatija je Džoijeva sestra Sereniti, što Džoija nervira. Sereniti Viler Džoijeva mlađa sestra. Ona mnogo voli Džoija. Kada su se njihovi roditelji razveli, Džoi je morao da se rastane sa sestrom. Ona od rođenja ima problema sa očima. Džoi se borio u Kraljevstvu dvoboja zbog njene operacije. Sereniti je dobra i lepa osoba. Kako je Tristan zaljubljen u nju i ona oseća isto. Sereniti nije neki borac, borila se samo u virtualnom svetu sa Tristanom protiv Nezbita.

Služba Đeneralštaba I – Služba u mirno doba Reprint izdanja 1899. godine Vojvoda Radomir Putnik je 1888. godine zauzimao poziciju načelnika Operativnog odeljenja Glavnog Đeneralštaba, na ovoj odgovornoj funkciji imao je veći uticaj na rešavanje problema organizacije vojske. Tokom 1889. godine unapređen u đeneralštabnog pukovnika. 1890. godine bio je postavljen za pomoćnika načelnika Glavnog Đeneralštaba i profesora na višoj Vojnoj akademiji, na kojoj je predavao taktiku i đeneralštabnu službu. Iste godine objavljeno je delo Služba Đeneralštaba I – Služba u mirno doba. Posle abdikacije kralja Milana u korist svoga sina kralja Aleksandra i donošenja novog ustava, kako to obično u Srbiji biva, partijašenje je jače zahvatilo sve ćelije srpskog društva pa tako i vojsku. Vojvoda Radomir Putnik bio je odan kruni, ali nikada se na hijerarhijskog lestvici uspinjao ulagivanjem kraljevima, ni Milanu ni Aleksandru. Bilo je oficira kojima je ulagivanje bilo glavno oruđe za napredovanje. Takvo Putnikovo držanje kraljevi su smatrali za antidinastičko stoga je 1893. godine smenjen za mesta pomoćnika načelnika Glavnog Đeneralštaba, postavljen na čelo ispitne komisije za čin majora. Posle navodnog učestvovanja u Čebinčevoj zaveri (Mihailo Čebinac 1894. biva uhapšen prilikom prelaska u Austrougarsku, u torbi je nađeno pismo za Petra Karađorđevića i sveska u kojoj je bilo zapisano ime Radomira Putnika), biva penzionisan. Nakon penzionisanja, vojvoda Radomir Putnik posvetio se radu na drugoj knjizi Služba Đeneralštaba – Služba u ratno doba, jer je verovao da će time doprineti razvoju vojne veštine u Kraljevini Srbiji, a i da će mu ujedno i omogućiti dodatnu zaradu zarad izdržavanja svoje porodice. Dodatno pripremao je honorarno kapetane za polaganje majorskog ispita. 1899. godine izlazi drugi deo njegovog dela Služba đeneralštaba – Služba u ratno doba, koje je čak i Đeneralštab preporučivao oficirima. PREDGOVOR. U našoj vojnoj književnosti nije do sada postojala "Služba đeneralštaba” kao specijalna knjiga za proučavanje đ-štabnih poslova, niti kao pravilo koje bi upućivalo kako da se ovi poslovi otpravljaju. Naši đ-štabni oficiri prinuđeni su bili, stoga, da u tome traže pomoć u stranih knjiga. Međutim, ova pomoć nije mogla biti dovoljna, već i zato što postojeće ovakve knjige ne odgovaraju u svemu našim prilikama i potrebama, a i zbog toga što neke grane đ-štabnih poslova, ma da su važne, nisu u njima razređene toliko koliko bi to trebalo da bude. U težnji da se sve ove nezgode otklone, izrađen je za sada prvi deo ove knjige. Kod nas se bijaše jednom pojavila misao, da đ-služba ne može da postoji kao specijalna knjiga za proučavanje đ-štabnih poslova, nego samo kao pravilo koje bi ove poslove odrađivalo i regulisalo. Kao razlog navelo se da su đ-štabni poslovi rastureni i sadržani već u taktici, strategiji i ostalim važnijim naukama kojima se veština vojevanja služi, te da ih ovde valja i proučavati. Ovakva je misao opravdana, utoliko, što se zaista nijedan đ-štabni važniji posao ne može dobro otaljati bez temeljnog znanja veštine vojevanja uopšte. Ali, kao što je poznato, u praktici nije dovoljno samo ovu veštinu znati nego i umeti je primeniti, a da sama primena bude praktična, potrebno joj je dati još i zgodan način i formu. Ovome poslednjem specijalno uči đeneralštabna služba. Ona, dakle, dopunjuje i potpomaže i taktiku i strategiju. U tom pogledu nju ne može da zameni nikakvo “pravilo đ-štabne službe” ne samo zato što se nijedno pravilo, ovakve prirode, ne može upuštati u pojedinosti, već i zbog toga, što sem onih đ-štabnih poslova, koji se još mogu podvesti pod pravilo, ima i takvih, koji se iz pravila izmiču i čiju sadržinu valja đ-štabna služba potpunije da izvede i objasni. Knjiga je namenjena glavno slušaocima višeg kursa v. Akademije, pripravnicima đ-štabne struke i mlađim đ-štabnim oficirima. Međutim, kako uopšte svaka ovakva knjiga obuhvata isključivo one poslove što se odnose na vođenje vojske, neće biti na odmet ni oficirima ostalih rodova vojske. Može se slobodno reći, da đ-štabna služba i ne treba da je svojina isključivo đ-štabnih, nego opšta svojina sviju onih oficira koji su radi da se za viša komandantska mesta temeljnije pripreme. Napominje se, da je štampanje ove knjige trajalo skoro dve godine. Za to vreme su se poznate izmene u formaciji naše vojske, među kojima se neke u odgovarajući tekst nisu mogle uneto zato što je bio već odštampan. Mada te izmene nisu tako važne, opet ih pri čitanju knjige valja imati na umu. jula 1890. godine u Beogradu Prikaži više