Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Free to Choose: A Personal Statement Milton Friedman Rose Friedman U ovoj klasičnoj raspravi o ekonomiji, slobodi i odnosu između njih dvoje, Milton i Rouz Fridman objašnjavaju kako je naša sloboda narušena i naše bogatstvo potkopano eksplozijom zakona, propisa, agencija i potrošnje u Vašingtonu. Takođe, oni pažljivo ispituju kako dobre namere često daju žalosne rezultate kada vlada uđe kao posrednik. Fridmanovi takođe pružaju lekove za te ekonomske bolesti – energično nas obaveštavaju o tome šta treba da uradimo da bismo proširili našu slobodu i unapredili prosperitet. Snažna i ubedljiva, evo važne analize o tome šta je u Americi pošlo naopako u prošlosti i šta je neophodno da bi naše ekonomsko zdravlje cvetalo. Milton Fridman (engl. Milton Friedman; Njujork, 31. jul 1912 — San Francisko, 16. novembar 2006) je bio američki ekonomista, dobitnik Nobelove nagrade za „svoj doprinos na polju analize potrošnje, monetarne istorije i teorije i za demonstraciju složenosti stabilizacione politike”.[1] Osnovne doprinose Fridman je dao na području teorije cena, inflacije i monetarne politike. Gotovo sam je tokom 1950-ih i 1960-ih godina držao opoziciju vladajućem kejnzijanizmu. Tvrdio je da nivo cena zavisi od količine novca u opticaju, čime je vaskrsnuo klasičnu kvantitativnu teoriju novca. U dugom roku, po Fridmanu, povećanje novčane mase povećava cene, ali ne i ekonomsku aktivnost i zaposlenost. Samo u kratkom roku monetarni rast povećava proizvodnju i zaposlenost. Rešenje problema inflacije i kratkoročnih fluktuacija zaposlenosti i realnog nacionalnog dohotka Fridman je video u jednostavnom monetarnom pravilu: novčana masa treba da raste jednako kao realni društveni proizvod (GNP). Nije imao poverenja u sposobnost države da koriguje greške tržišta. Tražio je i da se smanji javna potrošnja kako bi privredi i stanovništvu ostajalo više novca. Bio je savetnik Ronalda Regana[2] i Margaret Tačer.[3] Njegove knjige, eseji ostvarili su veliki uticaj širom sveta, uključujući komunističke zemlje.[4][5][6] Uopšte, bio je jedan od najvećih liberala 20. veka. U knjizi Kapitalizam i sloboda dokazivao je da sistem zasnovan na slobodama daje najbolje rezultate i zalagao se, između ostalog, za dobrovoljnu vojsku, negativan porez na dohodak, fluktuirajuće kurseve valuta, ukidanje licenciranja za lekare i druge itd. TV serija i knjiga pod nazivom Sloboda izbora, koje je pripremio zajedno sa suprugom Rouz, učinili su ga popularnim širom sveta. Osnovao je, zajedno sa Hajekom, Društvo Mont Pelerin, gde je preispitivana i jačana liberalna ideja. Detinjstvo i mladost Fridman je rođen u Bruklinu, u Njujorku, u porodici jevrejskih doseljenika Sare Ethel (rođ Landau) i Jena Saula Fridmana,[7] iz Beregzasima u Zakarpatima, kraljevina Ugarska (danas Berehove u Ukrajini), trgovaca tekstilnom robom. Nakon Miltonovog rođenja, porodica se preselila u Rehvej, Nju Džerzi. U svojim tinejdžerskim danima, Fridman je stradao u saobraćajnoj nesreći usled čega mu je ostao trajni ožiljak na gornjoj usni.[8] Kao nadareni učenik, Fridman maturira nešto pre svog šesnaestog rođendana.[9] [10] Nakon diplomiranja ponuđene su mu dve stipendije za diplomski rad. Jedna iz matematike na Univerzitetu Braun, druga iz ekonomije na Univerzitetu u Čikagu.[11] Fridman bira potonju, te tako 1933. godine stiče titulu magistra nauka. Na njega su snažno uticali Džejkob Viner, Frank Najt i Henri Simons. U Čikagu je Fridman upoznao svoju buduću suprugu, ekonomistkinju Rouz. Tokom školske 1933/1934. na Univerzitetu Kolumbija je studirao statistiku s poznatim statističarem i ekonomistom Haroldom Hotelingom. Vraća se u Čikago školske 1934/1935. godine kao asistent Henriju Šulcu, koji je tada radio na `teoriji i merenju potražnje`. Te godine Fridman se upoznao sa Džordžom Stiglerom i Vilsonom Alenom Valisom sa kojima će ostati prijatelj do kraja života.[12] Naučni doprinos Fridman je najpoznatiji po oživljavanju interesa za ponudu novca kao odrednice nominalne vrednosti proizvodnje, to jest, kvantitativnu teoriju novca. Monetarizam je skup stavova povezanih sa modernom kvantitativnom teorijom Njegovi počeci mogu se pratiti unazad do škole Salamanka iz 16. veka ili čak i dalje. Međutim, Fridmanov doprinos je u velikoj meri odgovoran za modernu popularizaciju. On je koautor, sa Anom Švarc, `Monetarne istorije SAD, 1867-1960` (1963), koja je ispitivala uloge ponude novca i ekonomske aktivnosti u istoriji SAD. Upečatljiv je zaključak njihovog istraživanja u vezi načina na koji promene ponude novca doprinose ekonomskim fluktuacijama. Nekoliko studija regresije sa Davidom Mizelmanom tokom 1960-ih predlagale su primat ponude novca u odnosu na investicije i državnu potrošnju u određivanju potrošnje i proizvodnje. Fridman je bio glavni zagovornik monetarističke škole ekonomije. On je tvrdio da postoji bliska i stabilna veza između inflacije i ponude novca, uglavnom da se inflacija može izbeći uz pravilnu regulaciju stope rasta monetarne baze. On je koristio slavnu analogiju o `bacanju novca iz helikoptera.`,[traži se izvor] kako bi se izbegli mehanizmi za ubrizgavanje novca i drugi faktori koji bi njegove modele činilo prekomplikovanim. Fridmanovi argumenti su se suprotstavljali popularnom konceptu inflacije troškova, da je povećan opšti nivo cena u to vreme bio rezultat povećanja cena nafte, odnosno povećanja plata; kao što je on pisao, Inflacija je uvek i svugde novčani fenomen 1963.[13] Fridman je takođe poznat po svom radu na funkciji potrošnje, hipoteze o stalnom prihodu (1957), koji je sam Fridman nazivao svojim najboljim naučnim radom.[14] Ovo delo je tvrdilo da će racionalni potrošači trošiti proporcionalnu količinu onoga što percipiraju da je njihov stalni prihod. Slučajne dobitke će uglavnom sačuvati. Poreska odbijanja isto tako, jer racionalni potrošači predviđaju da će porez morati da se poveća zbog balansiranja budžeta. Drugi važni doprinosi su njegova kritika Filipsove krive i koncepta prirodne stope nezaposlenosti (1968). Vlada koja donosi veću inflaciju ne može trajno smanjiti nezaposlenost na taj način. Nezaposlenost može biti privremeno manja, ako je inflacija neočekivana, ali na duge staze nezaposlenosti će biti određena trvenjima i nesavršenostima na tržištu rada. Stanovišta u vezi državnih politika Javna dobra i monopoli Fridman je podržavao državno upravljanje javnim dobrima tamo gde se smatralo da privatne firme ne mogu da pruže zadovoljavajuće usluge, međutim, tvrdio je da bi mnoge usluge koje pruža Vlada bile bolje pružene od strane privatnog sektora. Vojna obaveza Milton Fridman je bio glavni zagovornik dobrovoljnog služenja vojske, navodeći da je regrutacija u `neskladu sa slobodnim društvom.`[15][16] U delu `Kapitalizam i sloboda`, on je tvrdio da je vojni rok nepravedan i proizvoljan i sprečava mladiće u oblikovanju života po svojoj meri.[17] Tokom Niksonove administracije bio je na čelu odbora kako bi istražio prebacivanje na plaćene / dobrovoljačke oružane snage. On će kasnije tvrditi da je njegova uloga u uklanjanju regrutacije u Sjedinjenim Američkim Državama bilo njegovo najponosnije postignuće.[18] Fridman je, međutim, smatrao da bi se narod mogao prisiliti na vojnu obuku kao rezervu u slučaju rata.[17] Ekonomske slobode Majkl Voker iz Frejzer instituta i Fridman ugostili su niz konferencija od 1986. do 1994. Cilj je bio da se stvori jasna definicija ekonomske slobode i metoda za njeno merenje. Na kraju je to rezultiralo prvim izveštajem o svetskoj ekonomskoj slobodi, `ekonomske slobode u svetu`. Fridman je zagovarao jaču osnovnu pravnu (ustavnu) zaštitu ekonomskih prava i sloboda u cilju daljeg promovisanja industrijsko-komercijalnog razvoja, prosperiteta i podupirao demokratiju i slobodu te uopšteno vladavinu prava u društvu.[19] Politika u vezi socijalnih davanja Fridman predlaže da ako bi sistem socijalnih davanja uopšte postojao, zamenio bi postojeći sistem negativnim porezom na dohodak, odnosno progresivnim poreskim sistemom, u kojem bi siromašni od Vlade primali osnovni životni prihod.[20] Prema Njjujork tajmsu, Fridmanovo stanovište po ovom pitanju su sledeća: ″Tržište postiže sjajne stvari, ali ne može vršiti distribuciju prihoda koji svim građanima omogućava zadovoljenje osnovnih životnih potreba″[20] Gej prava Fridman je bio pristalica gej prava. Nikada nije jasno podržao istopolne brakove, umesto toga je rekao „Ne smatram da bi trebalo biti bilo kakve diskriminacije prema homoseksualcima[21][22] Politika u vezi droga Fridman se takođe zalagao za libertarijansku politiku kao što je legalizacija droge i prostitucije. Tokom 2005. godine Fridman i još pet stotina ekonomista predstavili su ekonomske prednosti u legalizaciji marihuane.[23] Smrt Fridman je preminuo u 94. godini u San Francisku 16. novembra 2006. godine.[24] Još uvek je radio kao ekonomista, njegova poslednja kolumna objavljena je dan nakon smrti.