Stara kutija za sitnice s oplatom od sedefa spolja, obložena crvenom čojicom iznutra. Na jednom od 4 ugla nedostaju dve sedefne pločice (vidi sliku). Dimenzije: 8,5x12 cm.

Stariji top, izradjen u kombinaciji mesinga drveta i metala Fenomenalan rad, ne znam koja mu jhe godina proizvodnje ali deluje poprilično očuvano Sam top je izradjen od mesinga, drveta i metalnih delova kao što je oplata za točkove Na mesinganom kraju topa je natpis D. Kar Spain 5CCal. Black Powder Ima još jedan registarski broj na vrhu topa Gabaritna i teža, figurina je dimenzija 23 cm a težina 630 grama, dakle preko pola kilograma Pogledajte slike

Izdavac : Naucna Knjiga Godina : 1988 Povez : mek Stranica: 372 Stanje : veoma očuvana Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: https://www.limundo.com/Clan/diktionaer/SpisakAukcija ili https://www.kupindo.com/Clan/diktionaer/SpisakPredmeta Kat. Br. DBNS

Stara britvica s početka XX veka,izrađena od roga s oplatom od mesinga, ručni rad. Dimenzije: kad je zatvoren 11,5 cm, s otvorenim sečivom 17 cm. Na mesinganoj oplati s jedne strane piše ćirilicom `Radenković TRNAVAC`. Stanje kao na slikama.

Tabellen schalungstechnik `PERI` Germany,iz 1979 godine,sa tragovima pisanja na belim listovima i žutih kartona. Tablice tehnologije oplate u građevinarstvu.

Autor - osoba Muravljov, Mihailo, 1937-2024 = Muravljov, Mihailo, 1937-2024 Naslov Osnovi teorije i tehnologije betona / Mihailo Muravljov Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 2010 Izdanje 5. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Građevinska knjiga, 2010 (Zrenjanin : Budućnost) Fizički opis 451 str. : graf. prikazi, tabele ; 24 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂKonstrukcije (broš.) Napomene Tiraž 500 Bibliografija: str. 442-444. Predmetne odrednice Beton – Tehnologija Knjiga Osnovi teorije i tehnologije betona predstavlja pokušaj da se na jednom mestu izlože neki bitni stavovi teorije betona, odnosno osnovna pitanja njegovih komponenata, strukture i svojstava, a takođe i osnovna materija koja se odnosi na područje tehnologije betona. Štaviše, u knjizi je tehnologija betona shvaćena šire nego što je to uobičajeno, tako da su kroz odgovarajuća poglavlja obrađeni i neki problemi koji u suštini pripadaju oblasti tehnologije betonskih konstrukcija. SADRŽAJ 1. UVODNA RAZMATRANJA 1 1.1 Osnovni pojmovi 1 1.2 Komponente beton 3 1.3 Osnovni aspekti procesa hidratacije cementa 39 2. SVOJSTVA SVEŽEG BETONA 50 2.1 Uvod 50 2.2 Struktura svežeg betona 51 2.3 Reološka svojstva 54 2.4 Faktori koji utiču na reološka svojstva svežeg betona 61 2.5 Tehnološka svojstva svežeg betona 64 2.6 Merenje konzistencije betonske mešavine 67 2.7 Uticaj pojedinih faktora na tehnologičnost svežeg betona 71 2.8 Ostala svojstva svežeg betona 77 3. STRUKTURA OČVRSLOG BETONA 87 3.1 Uvod 87 3.2 Formiranje strukture betona 87 3.3 Makrostruktura betona 89 3.4 Mikrostruktura betona 92 3.5 Voda u očvrslom betonu 96 3.6 Prsline i pukotine u betonu 97 4. FIZIČKO-MEHANIČKA SVOJSTVA BETONA 98 4.1 Osnovni zakoni čvrstoće betona 98 4.2 Mehanizam loma betona 102 4.3 Čvrstoća betona pri pritisku 108 4.4 Čvrstoća betona pri zatezanju 119 4.5 Čvrstoća betona pri čistom smicanju 122 4.6 Čvrstoća betona pri složenim naponskim stanjima 123 4.7 Čvrstoća betona pri dinamičkom opterećenju 125 4.8 Vodonepropustljivost betona 127 4.9 Otpornost prema dejstvu mraza 130 4.10 Otpornost prema dejstvu mraza i soli 132 4.11 Otpornost na habanje 133 4.12 Otpornost na hemijske agense 133 4.13 Deformacije betona pod uticajem kratkotrajnih opterećenja 134 5. REOLOŠKA SVOJSTVA OČVRSLOG BETONA 143 5.1 Uvod 143 5.2 Skupljanje betona 144 5.3 Deformacije betona pod uticajem spoljašnjih opterećenja 150 5.4 Linearno tečenje betona 154 5.5 Relaksacija napona 161 5.6 Reološki model betona 163 6. TRAJNOST BETONA I BETONSKIH KONSTRUKCIJA 167 6.1 Uvod 167 6.2 Koroziona otpornost agregata i cementnog kamena 168 6.3 Osnovni oblici korozije betonskih konstrukcija 177 6.4 Fizičko-mehanički i tehnološki faktori trajnosti betona 199 6.5 Uslovi kvaliteta i osnovni kriterijumi za izbor sastava betona s obzirom na agresivnost sredine 206 7. ISPITIVANJE BETONA METODAMA BEZ RAZARANJA 209 7.1 Uvod 209 7.2 Metoda ultrazvuka 211 7.3 Metoda rezonantne frekvencije 215 7.4 Metoda gama-zračenja 218 7.5 Metode merenja površinske tvrdoće 220 7.6 Metode lokalne destrukcije 223 7.7 Magnetne metode 224 7.8 ISAT-test (Initial Surface Absorption Test) 226 7.9 Metoda linijske mikroskopske analize 227 8. ODREĐIVANJE SASTAVA BETONA 8.1 Uvodne napomene 230 8.2 Izbor komponentnih materijala 232 8.3 Sastav betona B.I 240 8.4 Sastav betona B.II 242 9. SPRAVTJANJE BETONA 258 9.1 Osnovni principi 258 9.2 Fabrike betona 260 9.3 Mešalice za beton i teorijski kapacitet fabrike betona 266 9.4 Automatizacija procesa proizvodnje svežeg betona 272 10. ARMIRAČKI RADOVI I PRIPREMA ČELIKA ZA PREDNAPREZANJE 275 10.1 Karakteristike čelika za armirani beton 275 10.2 Proces obrade armature 280 10.3 Postavljanje armature u konstrukcije 285 10.4 Vrste i osnovne karakteristike čelika za prednapregnuti beton 287 10.5 Postupci i sistemi prednaprezanja 289 10.6 Krojenje i formiranje kablova 292 10.7 Montaža kablova i ankernih kotvi 296 10.8 Neke dopunske napomene u vezi izvođenja prednapregnutih konstrukcija 298 11. OPLATE 300 11.1 Osnovni tehnički uslovi 300 11.2 Neki osnovni tipovi savremenih oplata 302 11.3 Mere za smanjenje prianjanja između betona i oplate 312 12. TRANSPORT SVEŽEG BETONA 322 12.1 Osnovni stavovi 322 12.2 Transportovani beton – sredstva spoljašnjeg transporta 325 12.3 Unutrašnji transport svežeg betona 327 12.4 Transportovanje svežeg betona pomoću pumpi 333 13. UGRAĐIVANJE BETONA 338 14. POSTUPCI IZVOĐENJA NEKIH UOBIČAJENIH TIPOVA KONSTRUKCIJE 350 14.1 Načini i faze betoniranja 350 14.2 Prekidi betoniranja, radne razdelnice i nastavci betoniranja 360 15. NEGA UGRAĐENOG BETONA I DEMONTAŽA (UKLANJANJE OPLATE) 365 15.1 Nega betona 365 15.2 Skidanje (demontaža) oplate 366 15.3 Saniranje pojedinih defekata registrovanih na elementima po njihovom oslobađanju od oplata (kalupa) 16. SPECIJALNI POSTUPCI BETONIRANJA I NEKE SPECIFIČNE TEHNOLOGUE UGRAĐIVANJA BETONA PRI PROIZVODNJI PREFABRIKATA 16.1 Uvod 16.2 Tehnologija livenja 16.3 Podvodno betoniranje 16.4 Prepakt-beton 16.5 Torkretiranje – mlazni beton 16.6 Vakuumiranje 16.7 Centrifugiranje 16.8 Presovanje 16.9 Vibrovaljanje 16.10 Ekstrudiranje 17. UBRZANO OČVRŠĆAVANJE BETONA 17.1 Uvod 17.2 Tehnološke metode 17.3 Kemijske metode 17.4 Fizičke metode 18. POSEBNE VRSTE BETONA 18.1 Hidrotehnički beton 18.2 Beton za kolovozne konstrukcije 18.3 Beton za prednapregnute konstrukcije 18.4 Prefabrikovani beton 18.5 Dekorativni (vidljiv) beton 19. IZVOĐENJE BETONSKIH RADOVA U EKSTREMNIM KLIMATSKIM USLOVIMA 19.1 Uvod 19.2 Izvođenje radova na niskim temperaturama 19.3 Izvođenje radova u uslovima povišenih temperatura 20. KONTROLA KVALITETA BETONA 20.1 Opšti stavovi 425 20.2 Partije betona 426 20.3 Kontrola proizvodnje betona 427 20.4 Kontrola saglasnosti sa uslovima projekta konstrukcije 431 21. PROJEKAT BETONA 435 LITERATURA 442 SPISAK STANDARDA UZ PRAVILNIK О TEHNIČKIM NORMATIVIMA ZA BETON I ARMIRANI BETON (BAB 87) 445 SPISAK STANDARDA SA UŽEG PODRUČJA PREDNAPREGNUTOG BETONA – STANDARDI KOJI PRATE VAŽEĆI PRAVILNIK О TEHNIČKIM MERAMA I USLOVIMA ZA PREDNAPREGNUTI BETON IZ 1971. GODINE 451 MG146 (N)

The Complete Practical Woodworker: A Comprehensive and Easy-to-Follow Course for the Home Woodworker Stephen Corbett Ovo je definitivan referentni vodič za početnike i iskusne entuzijaste u obradi drveta. Sa jasnim uputstvima korak po korak koja je lako pratiti i praćena veličanstvenom fotografijom u punoj boji, pruža sveobuhvatan kurs o obradi drveta sa opsežnim odeljcima o svakom aspektu zanata. Stolar (od praslavenskog stol[1]) ili sve rijeđe tišler (od njemačkog: tischler, od tish - stol[2]) je zanimanje koje se bavi obradom i izradom predmeta od drva. Stolari obrađujući drvo proizvode namještaj, građevinsku stolariju, oplate, obloge i razne upotrebne predmete. Na temelju tehničko-tehnološke dokumentacije (nacrta i opisa) ili šablona izabiru materijale, alate i mašine sa kojima mogu obaviti zadani posao. Na predmetima koje obrađuju, a to su najčešće ploče, daske ili letve, najprije vrše mjerenje]] i skiciranje (zacrtavanje), a zatim to oblikuju, tako da pile, blanjaju, bruse, buše, glodaju i dube.[3] Kako najčešće izrađuju predmete iz više dijelova, nakon njihove obrade moraju ih pripasati i spajiti. To obavljaju ljepilima, čavlima, vijcima i raznim vrstama okova.[3] Zavisno od poslova koje obavljaju, mjestu rada i konačnom proizvodu, razlikuju se; stolari zanatlije koji izrađuju namještaj i druge predmete za široku potrošnju, građevinski stolari koji izrađuju i ugrađuju prozore, vrata, stepenišne ograde i druge predmete od drva za potrebe građevinarstva i industrijski stolari koji rade u drvnoj industriji kao radnici na doradi industrijskih proizvoda.[3] Stolari koji rade kao samostalne zanatlije ponekad sami izrađuju tehničku dokumentaciju, troškovnike i određuju cijene svojih proizvoda. Pored tog što izrađuju predmete od drva, većina stolara bavi se i popravcima i zamjenom istrošenih dijelova stolarije.[3] Historija Najstariji primjeri stolarskog umjeća stari su više od 5000 godina, pronađeni u grobnici kralja Semerketa iz Prve dinastije Drevnog Egipta. I brojni faraoni pokopani su sa fino obrađenim stolarskim predmetima.[4] Prema nekim naučnicima Drevni Egipćani su izmislili prvo zaštitno sredstvo (nešto poput laka), kojim su premazivali svoju stolariju, iako se ni danas ne zna za njegov sastav.[4] Egipćani su koristili razne alate; sjekire, pile, dlijeta i bušilice, a razne komade spajali su perom i utorom, a od Novog kraljevstva 1570. - 1069. pne. počeli su koristiti i životinjska ljepila.[4] U Drevnoj Kini stolarsko umjeće počelo je oko 750. pne..[4] Arheolozi su u frigijskom Gordiumu pronašli neobično fino izrađene komade namještaja iz oko 800. pne. sa inkrustacijama od slonovače i metala.[4] Rimljani su izrađivali namještaj visoke kvalitete, a poznavali su gotovo sve alate današnjice, to je otkriveno u Pompejima gdje su arheolozi iskopali stolarsku radionicu zatrpanu erupcijom vulkana 79.[4] Za ranog srednjeg vijeka to znanje je poprilično nazadovalo, ali se počelo obnavljati od 11. vijeka naovamo.

Boris Ciglic, Dragan Savic - Dornier Do 17 The Yugoslav story Operational record 1937-1947. Jeroplan Books, Beograd, 2007. Mek povez, 155 strana, bogato ilustrovano, posveta jednog od autora. RETKO! Дорније Do 17 (нем. Dornier Do 17) је лаки бомбардер, производио се у немачкој фабрици авиона Дорније. Због своје витке линије, у земљама енглеског говорног пордучја добио је надимак „Летећа оловка“. За време Другог светског рата, био је један од три бомбардера који су чинили главни ослонац тактичких бомбардерских снага Луфтвафеа у првим годинама рата.[1] Релативно кратко време га је користила Луфтвафе да би био замењен бољим Јункерсом Ju 88. Усавршена верзија Do 215 произведена је у мањој серији, али ни она није остала дуго у употреби. Дорнијеа покрећу два радијална мотора, уграђена на крилима, а репне површине имају два вертикална стабилизатора. Био је популаран међу својим посадама због лаког управљања на мањим висинама што му је омогућавало изненадне нападе. Ради његове танке конструкције био је мањи циљ и било га је теже погодити него друге немачке бомбардере. Развој Дорније Do 17 је конструисан почетком 1930-их, вођа пројектантског тима је био др. Клод Дорније. Авион је био један од три главна немачка бомбардера кориштена у прве три године Другог светског рата. Своју прву борбену мисију авион је имао 1937. године током Шпанског грађанског рата, у различитим улогама у Легији Кондор. Током Другог светског рата коришћен је у великом броју у предњој линији сваке веће акције све до краја 1941. године, када му је коришћење ограничено само на ношење бомби с чиме му је смањена ефикасност и долет. Производња Дорнијеа је завршена у лето 1940, у корист тада новог и снажнијег Јункерса Ju 88. Наследник Do 17 је био Do 27, који се почео појављивати 1942. године. И поред новијих авиона Do 17 је наставио службу у флоти Луфтвафеа до краја рата у различитим улогама, као ноћни ловац, извиђач, транспортер, школски и авион за разна аеро-испитивања. Знатан број преосталих авиона послат је у земље савезнице Немачке. Само неколико авиона је преостало после рата, а задњи је приземљен у Финској 1952. године. Мања количина модернизованих авиона произвођена је за извоз под ознаком Do 215, али су на крају и ови авиони завршили у флоти Луфтвафеа. Производња Do 215 је престала 1941. Верзије Do 17K На основу успеха Do 17 за време циришких авио трка, Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је откупило лиценцу за производњу авиона у Државној фабрици авиона у Краљеву. Модификације су се састојале у уградњи бољих звезда мотора Гном Рон 14Н, а додат је топ „хиспано“ од 20 mm као и три митраљеза браунинг 7,92 mm. У тадашњој Југославији израђиване су три верзије: бомбардер Do 17 Kb-1, извиђачки Do 17 Ka-2 и такође извиђачки Do 17 Kb-3. Између Ка-1 и Ка-2 постојала је незнатна разлика, задњи нешто увећани део кабине био је помакнут мало уназад. На Do 17 Ka-3 је, према моделу М-1, доњи део крила био прекривен Дуралуминијумом, а ради ширих мотора увећана је и његова оплата. Главни чланак: Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату До почетка Априлског рата укупно је произведено 70 авиона. У току Априлског рата већину авиона су на земљи уништили или непријатељ или посаде авиона. Неколико посада је са авионима пребегло на страну савезника, а 11 су Немци продали квислиншкој НДХ Do 17Z Дорније До-17 Ка-3 ЈКРВ по слетању на Хелиополис Египат април 1941. год. Дорније Do 17Z серија је била је најпрепознатљивија верзија, која је израђена у великом броју. Перформансе ове варијанте су знатно надмашиле перформансе претходника. Прве модификације су настале након стицања борбених искустава у Шпанском грађанском рату, када је уочеан мана да је Do 17 слабо заштићен од напада одоздо. Услед ограничења поља гађања, његов једини митраљез који је постављен надоле није био довољно ефикасан. Због тога је реконструисан предњи део трупа, са застакљеним носом на врху, заједно с пилотском кабином, која је проширена и спуштена с чиме је омогућена уградња додатног митраљеза. И сама купола кабине је била потпуно у стаклу, протегнута је уназад тако да је била упоредна с нападном ивицом крила и његовим кореном. За тестирање ови верзије израђени су модели Do 17S и Do 17U на које су уграђени мотори DB 600. Како су ови мотори били резервисани за ловачке авионе, користили су се Брамо Фафнир 323 А радијални звездасти мотори. Авион је могао понети до 1000 kg бомби, а посади је додат и четврти члан. Ради додатне тежине наоружања и посаде, мотори су се показали преслаби, па су замењени са јачим моторима Брамо 323 P. Изграђена су само три Do 17S и 15 Do 17U. Модификоване верзије су са пуним оптерећењем имале борбени радијус од 322 km. Касније верзије, Do 17Z-3, Z-4 и Z-5, које су биле опремљене с камерама, двоструким контролама и пловцима (за поморске операције) и даље нису могле потпуно савладати проблеме с долетом и пуним оптерећењем наоружања.[2] Верзије Z модела наставиле су се и даље развијати. Z-6 је био извиђачки авион, иако је израђен само као прототип, а Z-8 се није производио. Z-9 је био опремљен посебним механизмом за испуштање бомби и њиховим ослобађањем са задршком за нападе са мањих висина. Посљедње Z верзије, Z-7 Кауц I и Z-10 Кауц II биле су ноћни ловци, који су коришћени до краја 1941. године. Do 215 Do 215 је била извозна (експортна) варијанта авион Do 17 Z, вредно је напоменути да је за њу била заинтересована и Југославија. Та, измењена верзија са ознаком Do 215, од којих је неколико испоручено Луфтвафеу и пре него што је основни нацрт прерађен у знатно бољи модел Do 217. Задње варијанте типа Do 17 били су ноћни ловци Do 17 Z-6 и Do 17 Z-10, код којих је стаклени нос замењен чврстим, наоружаним једним топом и митраљезима.[1] Do 17Z-10 Ћук Три прототипа су израђена из конструкције постојеће З-серије за модел Do 17Z-7 Кауц I (нем. Kauz - Ћук). Каснији редизајнирани модел Do 17Z-10 Кауц II је у свом металном носу имао један IR рефлектор за Spanner Anlage сиситем откривања. Z-10 је био наоружан с четири 7,92 mm MG 17 митраљеза и два 20 mm MG FF у доњем делу носа. Само десет Кауц II авиона је настало реконструкцијом постојећих авиона Z-серије. Спанер систем се показао у већини случајева бескорисним, па у већину авиона Z-10 није уграђиван. Један Z-10, са ознаком као CD+PV је служио је за тестирање и развој Лихтенштајн радарског система 1941. и 1942. године.[3] У тако раној фази рата није се уграђивао радар, а у пролеће 1942, ловци Do 17 кауц искључени су из наоружања. Земље корисници авиона Дорније Do 17 Краљевина Бугарска Финска Краљевина Италија Краљевина Југославија Краљевина Мађарска Хрватска НДХ Њемачка Трећи рајх Краљевина Румунија САД Шпанија Шпанија Швајцарска Уједињено Краљевство Употреба у Краљевини Југославији Дорније До-17 К Југословенског краљевског ратног ваздухопловства Југословенске власти су 1936. године наручиле од Немачке 36 авиона Do 17E, а преговори за добијање лиценце за 36 Do 17Ka су завршили 27. јуна 1938. Југославија је 18. марта 1938. наручила 16 комплета Do 17 Ka-2 и Ка-3 по цени од 3.316.788 РМ. Авиони су испоручени у деловима, а посљедњи је примљен 21. априла 1939. Влада је такође тражила куповину лиценце за производњу. На авион се гледало као на поуздан и квалитетан. Југославија је још током 1920. купила Дорније Комет, којег је користило тадашње Поморско ваздухопловство. Иако много скупљи од Комета, с обзиром на немачку спремност за краткорочну испоруку без ограничења у броју, ипак је одабрана верзија Do 17Ka. Дорнијеи су испоручивани без немачке опреме и мотора те су ови делови набављани из Француске. За уградњу су одабрани француски Гноме-Рон Мистрал Мајор мотори за које се тврдило да имају 649 kW (870 КС) и да могу развити брзину 420 km/h на 3.850 m висине. Пропелери сталне брзине такође су били слаби, а испорука је каснила што је довело и до судског процеса с Пијађо Аеро и Ратијер пропелерсом. Само један од Do 17 испоручен је с немачком опремом. Остали Дорнијеи су били опремљени с белгијским митраљезима FH 7,9 mm, чешким камерама, а неколико је имало Телефункен радио сет. Свеукупно је у југословенским фабрикама израђено 70 примерака авиона Do 17.

Autor - osoba Krauthajmer, Ričard Ćurčić, Slobodan Naslov Ranohrišćanska i vizantijska arhitektura / Ričard Krauthajmer, Slobodan Ćurčić ; [prevod Srđan Krtolica] Jedinstveni naslov Early Christian and Byzantine Architecture. scc Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Građevinska knjiga, 2008 (Novi Sad : AMB grafika) Fizički opis 548 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Krtolica, Srđan Zbirka ǂBiblioteka ǂKolonada ISBN 978-86-395-0529-5 (karton) Napomene Prevod dela: Early Christian and Byzantine Architecture / by Richard Krautheimer with Slobodan Ćurčić Tekst štampan dvostubačno Tiraž 1.000 Beleška o autorima: str. 5 Napomene uz tekst Napomene: str. 451-511 Rečnik termina: str. 513-517 Bibliografija: str. 519-521 Spisak ilustracija: str. 523-532 Registar. Predmetne odrednice Ranohrišćanska arhitektura Vizantijska arhitektura Knjiga sveobuhvatno predstavlja tematiku vezanu za arhitekturu od početaka hrišćanstva pa sve do kraja Vizantijskog carstva. Istraživanja dvojice autora trajala su godinama, s obzirom na raštrkanost spomenika i na njihov stepen očuvanosti. Autori se bave hrišćanskom arhitekturom na Istoku od njenog početka do pada Carigrada, dok na Zapadu predstavljaju razvoj do kraja IV veka, ali ne i posle toga. Razlozi za takvo viđenje stvari nalaze se u činjenici što hrišćanska arhitektura na istoku nastavlja principe kasnoantičkog graditeljstva u prirodnom razvoju, dok na Zapadu tip antičke građevine, relativno ranog datuma, izumire, samo da bi bio ponovo oživljen kao deo pokreta obnove. Knjiga Ranohrišćanska i vizantijska arhitektura, danas već klasik u oblasti kojom se bavi, predstavlja koherentni pregled istorije i prati promene koje su se odigravale u i ranohrišćanskoj i vizantijskoj arhitekturi, od Rima (uključujući i ranu crkvu Sv. Petra) i Milana, do severne Afrike, zatim od Carigrada do Grčke i Balkana, preko Egipta i Jerusalima, pa sve do sela i manastira u Siriji, Maloj Aziji, Jermeniji i Mesopotamiji. Za ovo četvrto izdanje, profesor Ričard Krauthajmer u saradnji sa kolegom profesorom Slobodanom Ćurčićem sa Prinston univerziteta, izvršio je temeljitu reviziju, a knjiga je osavremenjena uz pomoć oko 700 napomena, konceptovanih u vidu informacija većeg obima, kao i pomoću 400 ilustracija, čime je postignuta ravnoteža između ondašnjih istraživanja i podataka koje knjiga sadrži. Vizantijska arhitektura Vizantijska arhitektura je nastala na području koje se nalazi na teritoriji Istočnog rimskog carstva (Vizantija) i vezana je za Carigrad i ako nema tačne demarkacione linije njenog odeljivanja od hrišćanske umetnosti može se smatrati da je nastala u početku 5. veka.[1][2] Ovaj naziv koriste moderni istoričari prilikom označavanja srednjovekovnog rimskog carstva, koje se razvilo kao prepoznatljivi kulturni i umjetnički entitet sa središtem u Konstantinopolju novom središtu carstva nakon Rima. Kao i kod Vizantijske umetnosti, rana vizantijska arhitektura je bila samo nastavak tradicije rimske arhitekture, te zbog toga istoričari umetnosti nisu bili u stanju da uspostave oštru liniju njihovog arhitektonskog stilskog razdvajanja. Tokom više od 11 vekova postojanja, Vizantijsko carstvo (koje je objedinjavalo bogatu grčko-rimsku tradiciju) je imalo ogroman uticaj na evropsku i bliskoistočnu arhitekturu, te je na taj način bilo glavna osnova za kasniji razvoj renesansne i osmanlijske arhitektonske tradicije. Ovo doba arhitekture može se grubo podeliti u tri faze: rana, srednja i kasna (komnenska i paleološka) epoha. Ranovizantijska arhitektura Ranohrišćanska i vizantijska arhitektura Vizantijske crkve u osnovi imaju oblik krsta kod koga su svi kraci jednake dužine. Prostor u sredini krsta kao i sva četiri bočna prostora presvojavaju se kupolama. Grupisanje polukupola oko centralne kupole je karakteristično za ovu arhitekturu. Primenom pandantifa ostvareno je prelaženje sa kvadratne osnove u prizemlju na kružnu osnovu kupole. Sa konstruktivne tačke gledišta pandantifima je omogućeno da se izbegnu masivni bočni zidovi pošto se opterećenje od kupole prenosi na oporce u uglovima kvadratne osnove. Na taj način kvadratna osnova se može sa svih strana otvoriti lukovima čime se redukuju bočne zidne površine i omogućava prirodno osvetljenje. Kod građenja kupola vizantijski građevinari su uvek primenjivali lake građevinske materijale kao što je šuplja opeka, ili liveni zidovi sa agregatom od plovućca. Grandiozno dostignuće, kako u spoljnom oblikovanju tako i formiranju unutrašnjeg prostora vizantijskim zasvođavanjem, ostvareno je crkvom Sv. Sofije u Carigradu. MG139 (N) Posle ranovizantijskog perioda, arhitektura Vizantije teži da razvije jedinstven plan centralnog tipa sa kupolom koja simbolizuje vaseljenu. Građevine centralnog plana su najčešće u obliku krsta, slobodno razvijenog ili upisanog krsta. Iz arhitekture hrišćanskog istoka – Vizantije usavršen je oblik upisanog krsta, koji se javlja u više varijanti: Razvijeni upisani krst(sa jednom ili pet kupola), Sažeti upisani krst sa jednom kupolom, Razvijeni upisani krst sa obimnim brodom(jedna ili pet kupola), Upisani krst sa suženim kracima, Kombinovani sa elementima upisanog krsta. Pored toga grade se i manje crkve sa planom slobodnog krsta. Najuticajnije su bile Carigradska i Grčka škola. Najznačajniji spomenici rane vizantijske arhitekture i umetnosti se nalaze u Carigradu – Konstantinopolju, širom Vizantijskog carstva, italijanskoj Ravenni koja je 402. g. bila prestonicom Rimskog carstva, a za vreme cara Justinijana tu je sedište vizantijske vlasti u Italiji (535. g.). Crkva San Vitale u Ravenni (526–547. g.) ima osnovu osmougaonika iznad čijeg središnjeg dela je kupola. Središnji brod komplikovano je povezan s bočnim brodom i to nizom polukružnih niša. Crkva ovakve osnove sa kupolom preovladava u pravoslavlju sve od Justinijana, kao što na Zapadu preovladava bazilikalni tip crkve. Crkva Aja Sofija (532–537) u Carigradu je najpoznatija građevina Vizantijske umetnosti. Osnova je kombinacija uzdužne bazilike i centralnog tipa sa kupolom u sredini. Tada najveću kupolu na svetu podupiru dve polu-kupole i sferni (kružni) trouglovi zvani pandatifi. Kupola je prošarana prozorima i svjetlucavim mozaicima pa se čini kao da je bez težine. Spolja je volumen zatvoren ravnim geometrijskim površinama, dok je iznutra zid potpuno dematerijalizovan mermernim oplatama i mozaicima koji mu daju slikarski karakter. U kasnijim razdobljima vizantijske arhitekture javlja se nekoliko tipova crkava, smanjuju se veliki jedinstveni prostori (koji su dominirali u zlatnom dobu), a spoljašnja obrada volumena dobija na važnosti gde se javljaju i ornamentalni ukrasi od opeke (npr. Crkva sv. Luke u Fokidi, Grčka, manastiri Svete gore, Manastir Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu koji je zadužbina kralja Milutina ili sv. Pantelejmon kod Skoplja, Makedonija). Jedini očuvani ranovizantijski spomenik u Hrvatskoj je trobrodna Eufrazijana|Eufrazijeva bazilika u Poreču iz 5. veka, sa mozaicima iz 6. veka. Poznovizantijska arhitektura Početkom 10. veka potpuno će se oformiti tipična građevina Vizantije, to je crkva u osnovi upisanog krsta (istokrakog) u osnovu kvadrata. Kupole će povećati svoj tambur (donji okvir kupole) i na tom visokom tamburu otvoriti će se mnogi prozori i tako obasjati tu građevinu građenu potpuno bez prozora na zidu. Takav tip crkve je i crkva Sv. Marko u Veneciji (1063), iako nije bila pod vlašću Vizantije, bila je pod direktnim umetničkim uticajem. Ona ima osnovu grčkog upisanog krsta u osnovu kvadrata i kupole iznad središnjeg kvadrata i svakog kraka krsta - odlike vizantske gradnje. Venecijanske kupole nemaju tambur nego su obložene drvenim krovovima. Unutrašnjost je vrlo prostrana i ukrašena mozaicima. U 13. veku Carigrad pada u ruke krstaša i formira se latinsko carstvo, što dovodi do intenzivnijeg razvoja umetničke delatnosti na periferiji Vizantije kao što je Makedonija, Srbija i Rusija. U Srbiji nastaju crkve „Raške škole“ u kojoj se osjete uticaji romanike. Dok Crkva Manastira Gračanice na Kosovu (1315. god.) zbog svoje visine podsjeća na gotičku građevinu. Ona ima predulaz spojen s centralnim prostorom kvadratne osnove (upisan grčki krst) koji je spolja naglašen stupnjevanjem četiri manje kupole iz kojih se u sredini izdvaja peta – najviša i najveća. Sjajan ritam nižih i viših tela koja skoro ne izlaze iz kvadratne osnove. MG139 (N)