62240) MISLIM PO KUĆAMA , Zoran Stanojević , Binder Beograd 2013 , kratke priče, Zoran Stanojević ( 1942 - 2021 ) pisac, satiričar i radijski voditelj. Rođen je 7. marta 1942. u Beogradu. Roditelji su mu bili Jelica i Tihomir Stanojević. Studirao je dramaturgiju na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Objavio je 21 knjigu u periodu od 1968. do 2018. Zastupljen je u mnogim antologijama. Napisao je oko 60 drama, od kojih je trećina nagrađena na anonimnim radijskim konkursima. Radio-drame su mu igrane na svim većim radio-stanicama u Jugoslaviji i prevođenje u Švedskoj, Nemačkoj, Austriji i Belgiji. Preveo je pet knjiga, među njima i trotomnog Tolkinovog `Gospodara prstenova`. Polovinu radnog veka proveo kao slobodan umetnik, a drugu kao voditelj i voditelj-urednik u Radio Beogradu. Sedam godina radio je čuveni emisiju `Vreme sporta i razonode`. Od 1976. do 2005. ostvario je oko 4.000 sati `živog` radijskog programa. Bio je i dopisnik Radio Beograda 2 iz Nemačke. Zoran je nagrađivan za svoj književni i voditeljski rad. mek povez, format 10 x 16 cm , potpis i posveta autora na naslovnoj strani , ćirilica, 257 strana , tiraž 200 primeraka

Radio B92, Apatridi, 1998. 127 strana. Veoma lepo očuvana. Privatna praksa jeste niz priča u kojima narator otkriva da se u Berlinu, gde živi, posvetio privatnoj praksi, analitičkoj. Jer, njegova ordinacija jeste pokretna, i ne dolaze u tu ordinaciju pacijenti, već narator sam pronalazi pacijente među pojavama, dogodovštinama, u sećanju, kao i u aktuelnoj istoriji. s

Autor: Isak Babelj Broj strana: 360 Format: A-5 Povez: Tvrd Biblioteka: Kosmopolis Oblast: Književnost www.logos.in.rs Isak Babelj – Kako se to radilo u Odesi Priče Isaka Babelja opisuju surovu, golu realnost rata, stvarajući tako slike nezamislive svima onima koji nisu proživeli rat.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Sijarić, Ćamil, 1913-1989 = Sijarić, Ćamil, 1913-1989 Naslov Priče kod vode : izabrane pripovijetke / Ćamil Sijarić ; izbor i predgovor Rajko P. Nogo Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1982 (Beograd : Kultura) Fizički opis 314 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 = Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 75 ; knj. 499 (Karton.) Napomene Predgovor: Sve je nekad zborilo: str. 7-24 Rječnik: str. 305-310 Bilješka o piscu / R. P. Nogo: str. 311-314. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG148 (N)

Naslov: Bijeli cvijet Autor: Ahmet Hromadžić Izdavač: Sarajevo : Veselin Masleša Pismo: latinica Br. strana: 147 Format: 19,5 cm Povez: tvrdi, platneni Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama, kao novi su. Na belini naslovnog lista posveta i potpis autora! O autoru možete da pročitate ovde: https://bs.wikipedia.org/wiki/Ahmet_Hromad%C5%BEi%C4%87 Ahmet Hromadžić (11. oktobar 1923 – 1. januar 2003) bio je bosanskohercegovački, bošnjački književnik, novinar i urednik. Pisao je pripovijetke i romane za djecu i odrasle. Čitalačkoj publici najpoznatiji je po djelima za djecu, između ostalih po naslovima: Patuljak iz Zaboravljene zemlje, Patuljak vam priča, Okamenjeni vukovi i dr. Radio je kao novinar i urednik nekoliko časopisa. Jedan je od osnivača dječije biblioteke `Lastavica`.

Autor: Pavel Vilikovski Izdavač: Arhipelag Broj strana: 207 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 22 cm Pavel Vilikovski (1941-2020) jedan je od najvažnijih savremenih slovačkih pisaca. Radio je kao urednik u književnim časopisima i u izdavaštvu. Bavi se i prevođenjem sa engleskog i publicistikom. Objavio je više knjiga pripovedaka, od kojih su najpoznatije „Sentimentalno vaspitanje u martu“, „Surovi mašinovođa“ i „Čarobni papagaj i preostali kič“, knjigu novela „Konj na spratu, slepac u Vrabljima“, kao i romane: „Prva rečenica sna“, „Večno je zelen“..., „Pešački događaj“, „Poslednji konj Pompeja“, „Vlastita biografija zla“ i „Pas na putu“. U knjizi `Prva i poslednja ljubav` nalaze se najbolje novele modernog klasika slovačke književnosti Pavela Vilikovskog.Od istorije do tranzicije, od ljubavi do politike, od nacizma do komunizma, od nadzora do progona, od umetnosti do cenzure, od straha do strasti, od Bratislave do vidika cele Srednje Evrope.Novele kojima je teško odoleti. Duhovito, pronicljivo, uzbudljivo. Knjiga je praktično nova.

Autor - osoba Kekanović, Drago, 1947- = Kekanović, Drago, 1947- Naslov Večera na verandi : pripovijetke / Drago Kekanović Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1975 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1975 (Čakovec : `Zrinski`) Fizički opis 182 str. ; 21 cm Zbirka Jugoslavenski pisci (Ppl. sa omotom) DRAGO KEKANOVIĆ VEČERA NA VERANDI Drago Kekanović (1947) mlad je prozaik, dramatičar, filmski i televizijski scenarist. Zbirka novela „Večera na verandi“ druga mu je objavljena knjiga proze (prva: „Mehanika noći, spisi“, Razlog 1971) Uz prozu, Kekanovića zaokuplja i dramska forma i to prvenstveno pisana za najmlađe medije: radio, televiziju i film. Tako je Radio-Zagreb izveo do sada tri Kekanovićeve drame, („Plaža“ 1967, „Kuća na padinama noći“ 1968, „Tihi Maksim“ 1972), a više je njegovih scenarija ekranizirano na televiziji i filmu. U kazalištu mu je izveden komad „Dio niz“ (Miniteatar, Osijek 1973). Kekanović se često ogledao u kratkoj priči. Objavljivao je u nizu časopisa i novina, a nagrađen je i prvom nagradom „Politikina“ natječaja za kratku priču 1975. Šest pripovijedaka sakupljenih u zbirci „Večera na verandi“ znače početak nove faze u Kekanovićevu pripovjedalaštvu. Nakon stanovitog lutanja pomalo metafizičkim prostorima (ubrajali su ga neki kritičari u generaciju uvjetno nazvanu „mladi hrvatski Borgesovci“), Kekanović se ovim prozama vraća temama svog zavičaja – Požeške kotline. Rezultira to sočnim pripovijedanjem bogatim, bezbrojnim, sjajno zapaženim detaljima koje Kekanović (rekosmo u početku – filmski i televizijski scenarist), služeći se često čisto filmskom tehnikom „reza“, slaže oblikujući jednu impresivnu atmosferu. Sve su ove pripovijetke povezane istim likovima, koji se čas provlače kao dijelovi pozadine, a čas iskaču silovito u prvi plan pripovjedačeve pažnje. Kako su isti i prostor događanja (jedno selo pod Papukom), te vrijeme radnje (pedesete-šezdesete godine ovog stoljeća), ova knjiga ima i neke karakteristike romana. Unutrašnja dinamika naizgled jednoličnih života Kekanovićevih likova – kradljivaca konja, bivših gazdi, učitelja gospodarstva, svinjara i strastvenih lovaca – opisanih specifičnim, pomalo „romantičkim“ realizmom, čini novele „Večere na verandi“ izuzetno živim i zanimljivim. DRAGO KEKANOVIĆ (Bratuljevci, Slavonska Požega, 1947), književnik, pripovedač, romansijer, pesnik, dramski pisac i scenarista. Školovao se u Požegi, Osijeku i Zagrebu (Jugoslavenski jezici i književnost i Komparativna književnost). Uređivao je Studentski list, Prolog, Polet, urednik i priređivač većeg broja zaboravljenih pripovedača u Srpskom kulturnom društvu „Prosvjeta“. Najduže je radio kao urednik i dramaturg u ,,Dramskom programu“ TV Zagreb, odnosno HRT-u. Objavio je sledeće knjige: Svjetlost šuma (pesme, Osijek, 1965), Mehanika noći, spisi (priče, Zagreb, 1971), Večera na verandi (priče, Zagreb, 1975), Ledena šuma i druge kratke priče (Zagreb, 1975), Potomak sjena (roman, Zagreb, 1978), Ivanjska noć, (roman, Beograd, 1985), Panonski diptih, dvije pripovijesti (Zagreb, 1990), Riblja staza (roman, Sremski Karlovci, 1997), Američki sladoled, (roman, Zagreb, 1998, Sremski Karlovci, 1998), Na nebu, (priče, Sremski Karlovci, 2002); Veprovo srce (roman, Beograd, 2012, 2013); Usvojenje (novele, Sremski Karlovci, 2012, 2014), Izabrane priče (Sremski Karlovci, 2016) Napisao drame: Dionis (1975), Karneval cvrčaka (1980) i Esekerski zaljubljenici (1989). Autor je scenarija za filmove, TV serije i TV drame: Tena (1976), Priče za laku noć (1978), Hajdučki gaj (1991), Ispod crte (2005), Konjanik (2005) i Lea i Darija (2011). Pripovetke su mu prevođene na poljski (Zaglada, Krakov, 1985), engleski, nemački, ruski, španski, mađarski i slovenački jezik. Nagrade: „Sedam sekretara SKOJ-a“, „Oslobođenje“, „Politika“, „Mladost“, „Vladimir Nazor“, „Sava Mrkalj“, „Svetozar Ćorović“, Vitalova nagrada za knjigu godine (2013) – „Zlatni suncokret“, „Borisav Stanković“, „Dušan Vasiljev“, „Branko Ćopić“, „Grigorije Božović“, „Danko Nikolić“ i „Andrićeva nagrada“. Živi u Zagrebu. MG108

True Tales of American Life Paperback – 7 Oct. 2002, by Paul Auster (Author, Editor) Product details Publisher: ‎ Faber & Faber; Main edition (7 Oct. 2002) Language: ‎ English Paperback: ‎ 512 pages Dimensions: ‎ 13 x 3 x 20 cm Product description Review Fantastic stuff. -- The Face, December 2001 It is difficult to think of another book published this year ... that is ... so excellent in intention and so elegant in its execution. – Guardian, December 2001 Paul Auster’s astonishing anthology Where truth and beauty conflict or compete, Auster has opted for elegance of form, or measure of performability. – Sunday Herald, December 2001 This is writing at its very finest – done by a bunch of amateurs. – Independent, December 2001 Unforgettable. The 179 stories are beautifully written and intensely emotional. – Dazed and Confused, December 2001 Book Description True Tales of American Life contains 180 short stories of life in America, selected by Paul Auster from his National Public Radio show Weekend All Things Considered. Chosen by Paul Auster out of the four thousand stories submitted to his radio programme on National Public Radio, these 180 stories provide a wonderful portrait of America in the twentieth century. The requirement for selection was that each of the stories should be true, and each of the writers should not have been previously published. The collection that has emerged provides a richly varied and authentic voice for the American people, whose lives, loves, griefs, regrets, joys and sense of humour are vividly and honestly recounted throughout, and adeptly organised by Auster into themed sections. The section composed of war stories stretches as far back as the Civil War, still the defining moment in American history; while the sequence of `Meditations` conclude the volume with a true and abiding sense of transcendence. The resultant anthology is both an enduring hymn to the strange everyday of contemporary American life and a masterclass in the art of storytelling. About the Author Paul Auster is the bestselling author of Winter Journal, Sunset Park, Man in the Dark, The Brooklyn Follies, The Book of Illusions and The New York Trilogy, among many other works. In 2006 he was awarded the Prince of Asturias Prize for Literature and inducted into the American Academy of Arts and Letters. Among his other honours are the Independent Spirit Award for the screenplay of Smoke and the Prix Médicis Étranger for Leviathan. He has also been shortlisted for both the International IMPAC Dublin Literary Award (The Book of Illusions) and the PEN/Faulkner Award for Fiction (The Music of Chance). His work has been translated into more than forty languages. He lives in Brooklyn, New York. Pol Oster (1947) jedan je od najznačajnijih američkih romansijera današnjice, pesnik, esejista, scenarista, reditelj i prevodilac. Svojim društvenim angažmanom svrstava se među uticajne kritičare stanja sacremenog sveta, i posebno savremenog američkog društva. Autor je romana G. Vertigo, Levijatan, Mesečeva palata, Njujorška trilogija, U zemlji poslednjih stvari, Knjiga opsena, Proročka noć, Bruklinska revija ludosti, Putovanja u skriptorijum, Čovek u mraku, Nevidljivi, Sanset park, Zimski dnevnik, 4321. Napisao je dve memoarske knjige, knjigu eseja Umetnost gladovanja, kao i zbirku pesama Iščezavanja. Autor je scenarija za film Dim, koreditelj (sa Vejnom Vangom) filma Pandorina kutija, scenarista i reditelj filma Unutrašnji život Martina Frosta. Njegove knjige su prevedene na preko dvadeset jezika. Živi u Njujorku. KC

Mihail Bulgakov Bela garda -pripovetke NA RUSKOM Moskva 2004 tvrd povvez 681 strana kao nova Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 15. maj 1891. – Moskva, 10. mart 1940) je bio ruski pisac i dramaturg. Po završetku medicine radio je kao lekar u malim mestima. Godine 1923. prelazi u Moskvu i započinje život profesionalnog književnika. Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana. Bulgagov je tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao objavljivati svoja dela. Prvi njegov roman „Bela garda“ objavljen je prvo u Francuskoj (I, 1925, II, 1929), a u Sovjetskom Savezu u celini tek 1966. Napisao je dramu „Dani Turbinih“ (dramatizacija romana „Bela garda“ (1926)), komediju „Zojkin stan“ (1926), drame „Beg“ (1927), „Poslednji dani ili Puškin“, „Robovanje licemera ili Molijer“, „Priglupi Žurden“, „Ivan Vasiljevič“ (groteskna komedija iz 1935). Njegova drama „Beg“ skinuta je sa scene jer je Staljin imao nepovoljno mišljenje o njoj, a već skinuta sa scene „Dani Turbinovih“, zahvaljujući Staljinu vraćena na scenu. Za života pisca objavljeni su samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ (1925-1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka: „Majstor i Margarita“, „Život gospodina de Molijera“ (1962), nezavršen „Pozorišni roman“ (1965). Биографија[уреди] Детињство и младост[уреди] Михаил Булгаков се родио 15. маја 1891. у породици професора Кијевске духовне академије Опанаса Ивановича Булгакова и његове жене Варваре Михајловне у Кијеву. У породици је било седморо деце: Михаил, Вера, Нађа, Варвара, Микола, Иван и Олена. Михаил Булгаков је 1909. завршио кијевску Прву гимназију и уписао се на медицински факултет `Тарас Шевченко` Кијевског универзитета. Булгаков се први пут оженио 1913. Татјаном Лапом. Њихови новчани проблеми започели су већ на дан свадбе. Татјанин отац им је месечно слао 50 рубаља, што је у то време био пристојан износ. Но, новац им је брзо нестајао, будући да је Булгаков био спонтана особа и није волео да штеди. Ако би му се прохтело да потроши последње резерве новца на такси, без размишљања би то учинио. Након почетка Првог светског рата Булгаков је неколико месеци радио као лекар у прифронтној зони. Затим су га послали да ради у село Никољскоје Смоленске губерније, а након тога је радио као лекар у Вјазми. Године 1917. почео је да узима морфијум, испрва да олакша алергијске реакције на лек против дифтерије, који је узео бојећи се болести након обављене операције. Затим је узимање морфијума постало редовно. У октобру 1917. први пут је дошао у Москву, зауставивши се код свог ујака, познатог московског лекара-гинеколога Н.М. Покровског, који је постао прототип професора Преображенског из приче `Псеће срце`. Ујесен 1918. Булгаков се вратио у Кијев где је започео приватну праксу као венеролог. У то време престао је да узима морфијум. За време Грађанског рата у Русији, у фебруару 1919, Булгакова су мобилизовали као војног лекара у војску Украјинске народне републике. Те исте године је радио и као лекар Црвеног крста, а затим и у Оружаним снагама Југа Русије. У саставу Трећe Терске козачке пуковније борио се на Северном Кавказу. Активно је објављивао у новинама (чланак `Будућe перспективе`). За време повлачења Добровољачке армије почетком 1920. није отишао у Грузију, него је остао у Владикавказу јер је оболео од тифуса. Зрело доба[уреди] Булгаков око 1930. Крајем септембра 1921. Булгаков се преселио у Москву и почео да сарађује као фељтонист са московским новинама (`Гудок`, `Рабочиј`) и часописима (`Медицинскиј работник`, `Россија`, `Возрожденије`). У то време је објавио поједина дела у новинама `Накануне` које су излазиле у Берлину. Од 1922. до 1926. у новинама `Гудок` је било објављено више од 120 репортажа, огледа и фељтона Булгакова. 1923. Булгаков је постао члан Сверуског савеза писаца (рус. `Всероссийский Союз писателей`). 1924. је упознао Љубов Јевгењевну Белозерску, која се недавно вратила из иностранства, и која је 1925. постала његова друга жена. У октобру 1926. је у МХАТу са великим успехом одржана представа „Дани Турбинових“, која се веома свидела Стаљину. Истовремено се у Совјетској штампи ширила интензивна и крајње оштра критика стваралаштва Михајла Булгакова. Крајем октобра 1926. је у државном академском позоришту Ватангов с великим успехом премијерно одржана представа Зојкин Стан. 1928. Булгаков је отпутовао са женом на Кавказ; посетили су Тбилиси, Батуми, Зелени Мис, Владикавказ, Гудермес. У Москви је те године премијерно одржана представа `Гримизни оток`. Код Булгакова се појавила замисао романа касније названог `Мајстор и Маргарита`. Писац је такође започео рад на комаду о Молијеру („Робовање лицемера“). 1929. Булгаков је упознао Јелену Сергејевну Шиловску која је постала његова трећа и уједно последња жена 1932. До 1930. Булгаковљева дела су престала да се издају, а позоришни комади повлачени су се репертоара позоришта. Била су забрањена извођења комада `Бег`, `Зојкин стан`, `Гримизно острво`, `Дани Турбинових`. У јануару 1932. Стаљин је поново дозволио извођење представе `Дани Турбинових`, и до рата се више није забрањивала. Међутим, ниједно позориште, осим МХАТ-а, није ју изводило. Године 1936-те, након чланка у `Правди`, Булгаков је отишао из МХАТ-а и почео да ради у Бољшој театру као либретист и преводилац. 1937. Булгаков је ради на либрету `Минин и Пожарски` и `Петар И`. Дружио се с Исаком Дунајевским, популарним совјетским композитором. Болест и смрт[уреди] Камен Голгота на Булгаковом гробу 1939. Булгаков је радио на либрету `Рахел`, а такође на комаду о Стаљину (`Батум`). Здрављe је почело да му се нагло погоршава. Лекари су му дијагностиковали хипертензивну нефросклерозу. Наставио је да узима морфијум који му је преписан 1924. да смањи болове. У том раздобљу је почео да диктира жени последње верзије `Мајстора и Маргарите`. Од фебруара 1940. пријатељи и породица су стално дежурали крај његове постељe. Булгаков је преминуо 10. марта 1940. Сахрањен је на Новодевичанском гробљу. На његовом гробу је, захваљујући његовој супрузи, постављен камен звани „Голгота“, који је пре тога био на Гогољевом гробу. Дела[уреди] Бела Гарда (роман), 1924. Дани Турбинових (драма),1925. Зојкин стан (комедија), 1925. Бег (драма), 1925. Белешке младог лекара (циклус прича), 1928. Копито инжењера (роман), 1929. Робовање лицемера или Молијер (драма), 1929. Тајном другу, 1929. Последњи дани или Пушкин (драма), 1935. Приглупи Журден (драма), 1932. Иван Васиљевич (гротескна комедија), 1936. Мајстор и Маргарита (роман), 1940. Живот господина де Молијера (роман), 1933. Позоришни роман (роман), 1937. Адам и Ева (драма), 1931. Батум (драма), 1939.

GZH, 1989. Odlično očuvana, jednom pročitana. Antun Šoljan (Beograd, 1932. – Zagreb, 1993.), možda najsvestraniji hrvatski pisac druge polovice 20. stoljeća, podrijetlom iz Starigrada na Hvaru, djetinjstvo je proveo u Pančevu i Slavonskom Brodu, školovao se i nastanio u Zagrebu, a poslije kao zaljubljenik u more i u Rovinju. U književnosti se pojavio ranih 1950-ih s piscima okupljenim oko časopisa Krugovi pa kao pjesnik, novelist, romanopisac, dramatičar, esejist, prevoditelj i antologičar obilježio hrvatsku književnu scenu svojim specifičnim, istinski modernim i postmodernim izričajem koji se uvijek oslanja na hrvatsku i svjetsku tradiciju. Objavio je sedam zbirki pjesama (među ostalima Na rubu ­svijeta, 1956., Gartlic za čas kratiti, 1965., Bacač kamena, 1985.; Prigovori, 1992.), petnaest dramskih tekstova za radio, kazalište, TV, čak i videoperformance (npr. Brdo, 1964., Galilejevo uzašašće, 1966., Dioklecijanova palača, 1969.), tri knjige eseja i feljtona, četiri knjige priča (Specijalni izaslanici, 1957., Deset kratkih priča za moju generaciju, 1966., Obiteljska večera, 1975., Hrvatski Joyce i druge igre, 1989.) i pet romana (Osumnjičeni, 1960., Izdajice, 1961., Kratki izlet, 1965., Luka, 1974. i Drugi ljudi na Mjesecu, 1978.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 – Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan. Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost. Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo. Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”. Govorio je francuski jezik. Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine. Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca

NIKOLA DISOPRA-OTVOREN PUT ČAKAVSKI SABOR,SPLIT,1979.god.,tvrd povez,345.strama, Knjiga kao NOVA. RETKA. Дисопра, Никола, писац и публициста (Дубровник, 19. ИИ. 1923 - Сплит, 9. И. 1990). У Сплиту завршио класичну гимназију 1941. Почетничке књижевне радове објавио за рата у партизанском бригадном листу. Од 1945. до 1957. ради у листу Слободна Далмација као новинар и уредник; 1957-65. директор је и главни уредник Радио-Сплита те је затим до пензионисања 1982. поново у Слободној Далмацији. Такође је био секретар Пододбора Матице хрватске у Сплиту те уредник у часопису Учинак. - Радовима о проблемима културе, о уметности и позоришту, приказима и критикама домаћих и страних писаца те новелама и одломцима романа сарађивао је од 1949. у новинама и часописима Културни радник, Извор (Загреб), Слободна Далмација, Народни лист, Видик, Хрватско коло , Књижевни Јадран, Учинак, Република, Летопис Матице српске, Дубровник, Форум и др. У Дисоприну прозном опусу (књиге новела Ветрови на раскршћима, Затворено и Исто лице те роман коракнути) уз партизанске, ратне и поратне теме превладава тематика с нагласком на политичком и моралном расулу грађанског друштва. Роман коракнути има документарну вредност по опису потпуног слома сплитске Орјуне и четништва у Сплиту 1943, узрокованог капитулацијом Италије. Есеје о неким савременим југословенским и руским авангардним писцима КСКС. Ст. Објавио је у књигама Руске теме и Књижевни записи. D2

Autor - osoba Prilepin, Zahar, 1975- = Prilepin, Zahar, 1975- Naslov Osmica / Zahar Prilepin ; sa ruskog prevela Radmila Mečanin Jedinstveni naslov VosЬmërka. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Draslar partner, 2013 (Beograd : Draslar partner) Fizički opis 310 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mečanin, Radmila, 1953- = Mečanin, Radmila, 1953- Zbirka ǂBiblioteka ǂPero / [Draslar partner] (broš.) Napomene Prevod dela: Vosьmërka / Zahar Prilepin Pravo ime autora: Evgeniй Nikolaevič Prilepin Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Prilepin, Zahar, 1975- Osnovu višeslojne priče čini potraga za šahovskom garniturom iz Monglana, gde onaj koji uspe da kompletira tablu i figure, obeležene simbolima sa magičnim znamenjima, dospeva do neslućene moći. Priča počinje sa pojavom garniture, tad u posedu Karla Velikog, i vodi nas kroz vekove do današnjih dana. Najveći deo radnje je smešten u vreme Francuske revolucije. Pred nama figuriraju i bore se, u potrazi za garniturom: Robespjer, Mara, Napoleon, Katarina Velika..., razne špijunske službe i moćnici, a svako poglavlje ovog uzbudljivog trilera prati jedan stadijum šahovske partije.  Osam priča u tradiciji proze Zahara Prilepina – likovi nastavljaju stremljenja njegovih ranijih junaka da se, iz najplemenitijih pobuda, dočepaju pravde i istine. Drski i neustrašivi u toj svojoj težnji, oni po svaku cenu postižu rezultat, ali to je uvek – drugo lice istine kojoj su težili, naličje koje nisu imali u vidu. Snaga izražene pobude za redom i žestina uverenosti da se to može postići voljom pojedinaca motivisali su režisera Alekseja Učitelja da iste 2012. godine, kad je objavljeno prvo izdanje ove knjige u Rusiji, snimi i dugometražni film „Osmica“, a pozorišna predstava reditelja Vladimira Delja „Saslušanje“, po istoimenoj priči iz ove knjige, rasprodata je mesecima unapred. Jevgenije Nikolajevič Prilepin (rus. Евгений Николаевич Прилепин; Iljinka u Rjazanskoj oblasti, 7. jul 1975) ruski je pisac, filolog i publicista. Veteran je rata u Čečeniji (kao komandir odreda specijalne policije), po političkom ubjeđenju je nacionalboljševik bio je član partije „Druga Rusija” Eduarda Limonova. Biografija Zahar Prilepin (rus. Захар Прилепин) je rođen 1975. godine u selu Iljinka u Rjazanskoj oblasti. Diplomirao je na Filološkom fakultetu Nižegorodskog državnog univerziteta. Mladost je proveo u gradu Dzeržinsku. Radio je kao fizikalac, grobar, izbacivač u noćnim klubovima, komandant jedinice OMON-a (Odeljenja policije za posebne namene), učestvovao u borbenim dejstvima u Čečeniji, voditelj autorskih TV i radio programa, rok pevač i član grupe „Elefank”, sekretar saveza pisaca Rusije. Oženjen je i otac je četvoro dece. Sada radi kao novinar. Živi u zabitom selu Kerženec, ali i gradu Nižnjem Novgorodu. Književna dela objavljuje od 2003. godine. 6. maja 2023. godine automobil u kom se nalazio Prilepin, eksplodirao je u Nižegorodskoj oblasti u Rusiji, on je povređen, dok je vozač poginuo. Djela „Патологии“, Андреевский флаг, 2004. „Сањка“, Ad Marginem, Moskva 2006. „Грех“, roman, Вагриус, 2007. „Ботинки, полные горячей водкой“, knjiga pripovedaka, АСТ, 2008. „Я пришёл из России“, esej, Лимбус Пресс, 2008. „Война“, antologija kratkih priča, АСТ, 2008. „Terra Tartarara. Это касается лично меня“, АСТ, 2009. „Именины сердца. Разговоры с русской литературой“, autorova zbirka intervjua sa piscima i pesnicima, АСТ, 2009. „Революция“, antologija pripovedaka, АСТ, 2009. „Леонид Леонов: Игра его была огромна“, Молодая гвардия, 2010. Po njegovim delima su napravljene pozorišne predstave i o njemu je 2012. godine napravljen dokumentarni film. MG46 (N)

Autor - osoba Mandić, Božidar, 1952- = Mandić, Božidar, 1952- Naslov Plastični um / Božidar Mandić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : DJB diagonale, 2006 (Grocka : Donat graf) Fizički opis 167 str. ; 21 cm : slika autora (broš. sa klapnama) Napomene Tiraž 750 Na presavijenom delu koričnog lista autorova slika i beleška o njemu. „Ono o čemu se u eri ultimativne nadmoći materijalnog, pragmatičnog i tehnokratskog govori s likujućim prezirom, kod Mandića deluje kao nešto što je itekako uverljivo i stvarno. Idealizam, nepatvorenost, vera u ostvarivost temeljnih vrednosti života, prisutni su i u onome što Mandić piše, i u onome što živi. Ne treba posebno napominjati da je još pre trideset godina napustio život u gradu i pod planinom Rudnik osnovao Porodicu bistrih potoka. Time je pokazao da mnogo toga iz eko-anarhističkih teorija ne mora biti samo prazna priča. Sličnu doslednost pokazuju i Mandićevi tekstovi, koje već nekoliko poslednjih godina objavljuje u dnevnoj štampi, a koji su sakupljeni u zbirci ’Plasticni um’. Na prvi pogled, to su kratke priče koje bi, da nisu toliko usko vezane za aktuelni trenutak, delovale kao fikcija. Istovremeno, to su i vrlo sažeti eseji, asocijativno i pesnički pisani, o lavirintima savremenog velegrada. Nije slučajno što, kad govori o današnjem čoveku i njegovoj civilizaciji, Mandić govori o predmetima: plastičnim kesama, birokratskim šalterima, interfonima, mobilnim telefonima, kompjuterima, izlozima, tramvajskim šinama, pešačkim prelazima... On zapaža da moral curi kroz rešetke kanalizacionih šahti, da su izlozi postali oltari nove dehumanizovane religije, da su interfoni samo produbili već uspostavljenu alijenizaciju, da je gradska prepunjenost otpacima samo nužna konsekvenca verovanja u materijalističke rajeve, da kapital i marketing-demokratija uspostavljaju `plišanu` represiju u kojoj bilo kakva vrsta suprotstavljanja postaje gotovo nemoguća, da novac stvara iluziju o slobodi i time zapravo vodi u ropstvo, da narastanje tehnološkog vodi u smanjivanje ljudskog, da se zbir nagomilanih laži i frustracija prazni u šopingu, da je u gradu čak i sneg izgubio originalnost, da sedativi zamenjuju amajlije, da neonska svetla samo skrivaju sveopšti mrak, da u savremenom svetu još samo deca, ludaci i priroda ne lažu... O gradu Mandić govori vrlo taksativno, mikroskopski, ’po spisku’, kao naučnik koji metodično i hladnokrvno sastavlja katalog fenomena. Onom čitaocu koji je prethodno imao tu (ne)sreću da ’otvori oči’ ove crtice deluju kao ohrabrujući glas srodne duše, a onome ko možda još uvek nije našao vremena da se suoči sa svetom u kome obitava, one mogu, uprkos okolnostima, delovati vaspitno i otrežnjujuće.” – Aleksandar Belčević Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik, osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine. Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka. Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas. Porodica bistrih potoka, Miroslav Mandić, avangarda, neoavangarda, Novi Sad, tribina mladih, postmoderna... MG65

Sergej Dovlatov Ariel Meki povez Ariel (1989) je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Americi, od 1980. do 1990. god. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“. Dovlatov: dela Kompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989) Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990) Marš usamljenih (1983) • Prepiska (1992)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Bohumil Hrabal (češ. Bohumil Hrabal; Brno, 28. mart 1914 — Prag, 3. februar 1997) je bio češki književnik. Život i rad Rođen je u Brnu u Moravskoj. Živeo je kratko vreme u Pragu, ali odrastao je u Nimburku kao direktorov posinak. Diplomirao je pravo na Karlovom univerzitetu u Pragu. U Pragu živi od kasnih četrdesetih godina 20. veka. Radio je kao fizički radnik u čeličani pedesetih godina. To iskustvo ga je inspirisalo da piše hiperrealistične tekstove. Njegov najbolji roman je „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965). Po tom romanu je Jirži Mencel je režirao film, koji je dobio Oskara za najbolji strani film. Te 1965. godine kupio je vikendicu, u koju je odlazio na odmor celoga života. Bio je veliki pripovedač, a omiljena kafana, koju je posećivao bila je „Kod zlatnog tigra“ u Pragu. Tu se susretao sa Vaclavom Havelom, a imao je susrete i sa američkim predsednikom Klintonom i Medlin Olbrajt. Nekoliko njegovih dela nije objavljeno u Čehoslovačkoj, jer su vlasti imale primedbi na te knjige. Umro je tako što je pao sa petog sprata zgrade bolnice, dok je navodno pokušavao da nahrani golubove. Kasnije se spominjalo da je Hrabal inače stanovao na petom spratu i da je u nekoliko svojih knjiga spominjao samoubistvo skakanjem sa petog sprata. Pisao je ekspresivnim, vizuelnim stilom i često je koristio duge rečenice.[1] Njegovo delo „Časovi plesa za starije“, ima samo jednu rečenicu. Mnogi likovi u Hrabalovim delima su prikazani kao „pametne budale“. Uz Jaroslava Hašeka, Karela Čapeka i Milana Kunderu smatra se jednim od najvećih čeških književnika 20. veka. Njegova dela su prevedena na 27 jezika.

Izdavač: Rende ... Uplašim se, ponekad, kada pomislim da je Silvija ovdje srećna. Svaki dan, ustajanje, doručak, tuširanje, šminkanje, navlačenje čarapa, gaćice, bore oko očiju, boja kose, unutrašnjost nozdrva, ušiju, usta, svakog jutra pitanje šta ćeš ti da radiš danas, nekad odgovorim, nekada, zainat, neću. Kada izađe, ustanem iz kreveta, ne odem u kupatilo, iako bih morao, ne odem, ustanem i odem do prozora. Stojim ispred prozora, ili da kažem, iza prozora. Gledam ulicu, automobile, studente, đake, osjećam hladnoću koja je tu, na dodir ruke, hladni vazduh, hladne misli....

Knjaževac Prosveta, 1980. Druga knjiga priča najbolje pripovedačice Albaharijeve generacije. Izvanredno očuvana. Mirjana Pavlović (Majdanpek, 1943) srpska je književnica, pravnica, magistar ekonomije i profesor engleskog jezika i književnosti. Biografija Rođena 1943. godine u Majdanpeku, osnovnu školu i gimnaziju završila je u Požarevcu. U Beogradu živi od 1961. godine, gde je diplomirala i magistrirala na Pravnom fakultetu i diplomirala na Filološkom fakultetu. Najduže bila je zaposlena kao profesor ekonomije i predavač engleskog jezika u Višoj tehničkoj PTT školi. Prevodila stručne radove sa engleskog (objavljene tri knjige i veći broj članaka iz oblasti ekonomije i sociologije). Od 2001. godine je u penziji. Član je Srpskog književnog društva.[1] Zbirke pripovedaka Zajednički imenitelj, Književna omladina Srbije, 1976. (nagrada Isidora Sekulić) Čekaonica, Prosveta, 1980. Smrtolovka, Prosveta , 1986, (u najužem izboru za Andrićevu nagradu) Sumoreske, Književna omladina Srbije, 1995. Zrno zrnu, Narodna knjiga, 2003. (nagrada Isidorinim stazama; u najužem izboru za nagradu Žensko pero) Trpeza bez glavnog jela, Arhipelag, Beograd, 2012. Antologije i izbori Srpska pripovetka 1950-1982, Književna omladina Srbije, Beograd, 1983, prir. Radivoje Mikić Antologija beogradske priče II, Vreme knjige, Beograd, 1994, prir. Aleksandar Jerkov Poslednje priče napisane rukom, Književna omladina Srbije, Beograd, 1995, prir. Danilo Nikolić Čarobna šuma (srpska erotska pripovetka), Radio B92, Beograd, 1996,prir. Vasa Pavković i Dejan Ilić Mala kutija (najkraće srpske priče XX veka), Jugoslovenska knjiga, Beograd, 2001,prir. Mihajlo Pantić Antologija pripovedaka srpskih književnica, Zepter Book World, Beograd, 2002, prir. Rajko Lukač Ženski kontinent, (antologija savremene srpske ženske priče), Prosveta, Beograd, 2004. prir. Ljiljana Đurđić, Svet oko nas (evropski gradovi u novoj srpskoj pripoveci), Arhipelag, Beograd, 2009, prir. Gojko Božović Nagrade i priznanja Nagrada Isidora Sekulić, 1976.[2] Nagrada Isidorinim stazama („Plavi jahač 2), 2002. Andrićeva nagrada, 2012.[3]

Džepna knjiga, 1958. Biblioteka novih domaćih pisaca Nada. Prva knjiga proslavljenog reditelja i odličnog pisca. Ilustracije Momo Kapor. Dobro očuvana, zapisan broj na uvodnoj strani. Prva knjiga Bore Dršakovića, zbirka pripovedaka `Baloni iz moje ulice`, zanimljiva je iz nekoliko razloga. Ona je celovita u pravom smislu reči: i po sadržini, i po tematici, i po metodu. Čitava Draškovićeva zbirka je u postavljanju problema iz života savremenog čoveka, čoveka koji se vratio iz rata pre svega; njegovih radosti i tuga, jednostavne i tople ljubavi, ili apatije gradskog života, sve do maštanja i svetlih trenutaka. Podsećanja na rat, stalni su lajtmotiv Draškovićev, ali je on prevladan optimističkom notom mirnog života, traženjem smisla i vedrine u naizgled običnim događajima. Sve su to motivi iz savremenog života koji nemaju u sebi nešto izuzetno i neobično, ali se tokom razvijanja zanimljive fabule pretvaraju u potresne ljudske drame. Osobina ovih proza je i njihov savremen, ali neisforsiran metod, koji iznosi kompleksne, značajne i aktuelne umetničke sadržaje. Boro Drašković (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 29. maj 1935) srpski je režiser i scenarista i profesor univerziteta. Biografija Diplomirao je režiju na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost, u klasi profesora Huga Klajna. Do 1959. godine radio je kao novinar u sarajevskom `Oslobođenju`. Zatim prelazi u sarajevsko Narodno pozorište, da režira pozorišne predstave. Postaje 1965. godine stalni reditelj u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. U Novom Sadu od 1976. godine je profesor režije na tamošnjoj Akademiji umetnosti. Šef je Katedre za režiju i izvodi multimedijalnu nastavu glume i režije.[1] Kao profesor na mnogim univerzitetima (SAD, Indija, Kuvajt, Irak, Mađarska, Norveška…), jedan od retkih reditelja koji su se, sa podjednakim uspehom bavili raznim medijima (radijom, televizijom, filmom), autor više knjiga o glumi i režiji (Promena, Lavirint, Ogledalo, Paradoks o reditelju, Kralj majmuna…). U pozorištu je tumačio najznačajnija dela, u širokom luku od Eshila do Beketa, uz Šekspira, Molijera, Čehova, i naše klasike Domanovića, Petra Kočića, Danila Kiša... Objavio je knjigu-putopis Pogled prolaznika. Piše kratke priče, scenarija, radio-drame i drame. Bora Drašković je nagrađivan u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je nagrada gradova Beograda, Sarajeva, Novog Sada, pečata grada Orlean, Nagrade filmskih gledalaca (Moskva), Sterijine nagrade za teatrologiju, Statuete Joakim Vujić 2011. godine.[2] Draškoviću je pripala i nagrada mediteranskih filmskih festivala za mir i toleranciju (Jerusalim), Nagrada Ekrani Ljubavi za najbolji umetnički doprinos (Verona), Nagrada za životno delo Univerziteta u Novom Sadu, Nagrada Udruženja filmskih radnika Srbije za životno delo, odnosno za sveukupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji... Bio je i laureat Tiveriopoljske filmske alijanse na Asterfestu.[3] Supruga Maja Drašković (scenarista, kostimograf, scenograf), stalni mu je saradnik u svim projektima i medijima.[4] Mislim da je iz mnogo razloga današnji svet veoma teško mesto za život. Toliko različitih energija je stalno u sukobu. Čoveku je veoma teško da izabere pravi put i njemu ostane dosledan. Svega je previše na svetu, a čoveku neprestano nedostaje baš ono najvažnije - ljubav, hleb, vino, spokojstvo, posao, nepogrešiv pogled u budućnost... Iskustva kroz koja smo prolazili omogućavaju nam da ako ništa drugo, shvatimo šta bi trebalo da činimo. I ako nam se pruži prilika sigurno nećemo pogrešiti u izboru. Mislim da smo za to zreli. — Boro Drašković On je član i počasni doktor Evropske Filmske Akademije ESRA, kao i član Srpskog PEN centra.[5] Dela Filmovi Godina Naziv 1969. Horoskop 1971. Nokaut 1979. Usijanje 1985. Život je lep 1994. Vukovar - jedna priča Dokumentarni filmovi i TV drame Promena Peta kolona Žena Žad Nešto sasvim lično Prizori iz Kine 1,2,3 Ježi Kavalerovič Haldor Laksnes Pohvala Islandu, 1973. Ubijanje kitova Paradoks o šahu, 1973. Prva žena dirigent Nedelja popodne na Grenlandu, 1973. Kuhinja, 1976. Moderni izraz u umjetnosti Čudo iz Bruklina, Film o filmu: Seobe Sasvim lično Knjige Promena Ogledalo Lavirint[6] Paradoks o reditelju Kralj majmuna, Prometej - Novi Sad, 1996. Pogled prolaznika, Prometej - Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-515-0019-3.. Ravnoteža, Književna opština Vršac. 2007. ISBN 978-86-7497-128-4.. Драма редитеља Филм о филму, Прометеј - Нови Сад. 2010. ISBN 978-86-515-0551-8.. Krug maslinom, Pozorišni muzej Vojvodine. . Нови Сад. 2011. ISBN 978-86-85123-55-9.. Rečnik profesije, Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac. 2012. ISBN 978-86-909821-7-2.. [7]

Knjaževac Laguna, 2016. Junake iz ovih priča prepoznaćemo odmah jer ih nalazimo svuda oko nas, ma u kakvom okruženju, prilikama ili vremenu se zadesili. Ipak, pre ćemo ih sresti tamo gde se ne živi mirno, negde na pustoj autobuskoj stanici u nedođiji, u nekom istorijskom metežu ili u starim gradovima i porušenim kulama. Jer oni su u potrazi za zakopanim blagom koje je sâm njihov život, za čudima koja nas okružuju ali ih ne vidimo. Boemi, lutalice, izgubljenici usled nekog i nečijeg nehaja, nepravde, ali i po usudu sopstvene volje, oni se mogu uvek prepoznati po neobičnosti, po nečem usled čega ne pripadaju pragmatičnoj stvarnosti sveta. I u ovoj knjizi priča Sabljaković potvrđuje izuzetan i samosvojan književni stil, kao i suptilan književni postupak, koji u kombinaciji sa temom ispitivanja ispražnjenog sadržaja čovečjeg identiteta, ili bar potrage za njim, obezbeđuje nepogrešivo uživanje u čitanju i uspostavlja ovog pisca kao relevantnu pojavu u savremenoj književnosti. Dževad Sabljaković (Beograd, 1939), odrastao je u Cazinu, u Bosni, završio je svetsku književnost i magistrirao na temu Struktura zapadnoevropskog romana XX stoljeća. Uređivao je godinama emisije Televizije Beograd o umetnosti i književnosti (Otvorena knjiga, Petkom u 22). Bio je urednik na prvoj nezavisnoj televiziji u bivšoj Jugoslaviji Yutel, a potom bio glavni urednik Radio Broda. Kao slobodan novinar izveštavao je za mnoge medije iz Pariza i Haga. Objavljivao je eseje i priče u listovima i časopisima bivše Jugoslavije. Priče je objavio u knjizi Kula Radetina (Beograd, 1978). Neke od njih prevedene su na strane jezike, a jedna pretočena u TV dramu Posjeta. Romanom Omaha (Beograd, 1986) otvorio je do tada tabu temu bune u Cazinskoj krajini 1950. godine. Taj roman o gladnoj godini i represiji u epohi socijalizma, o odnosu iskonske individualnosti i nametnute kolektivnosti, sukobu proklamovanog i stvarnog, bio je književna intonacija potonjih istorijskih, sociološko-političkih i publicističkih istraživanja o Cazinskoj buni, koja traju do dana današnjeg. U Laguni je 2014. objavio svoj drugi roman Kako ubiti gospodina Frojda, o atmosferi pred Sarajevski atentat na periferiji Austrougarske, u Bosni, i potvrdio se kao vrstan pripovedač modernog senzibiliteta i izgrađenog stila.

59275) ZLATO I DRUGE ISTINITE PRIČE , Blez Sandrar , BIGZ 1995 , Nezadrživo napredujući ka Zapadu, Suter podsvesno želi da stvori Novu Helveciju sa svim atributima onog spokojnog, sređenog švajcarskog sela opisanog u prologu romana, baš kao što su Kortez i konkvistadori, služeći svom zadovoljstvu, služili i Bogu i imperatoru. Možemo pratiti kako se Suter, poštujući slobodu svojih bližnjih, iako se njima služio u ostvarivanju svog cilja, postupno od pustolova preobraća u slobodnog čoveka. On se ispomaže radnom snagom Indijanaca i Kanaka, ali se prema njima nikada nije pokazao kao ,,zao čovek’’, što ističe u svom ispovednom pismu Martinu Birmanu. Vraća svoje dugove iz prošlosti, dovodi ženu i decu u Ameriku, nije ni u jednom trenutku ravnodušan prema ljudskom značenju svoje akcije. I kasnije, ma koliko bio opasan, svaki njegov izbor ima sve odlike slobodnog izbora. Ali Suterove poslednje godine i kraj na zastrašujući način dokazuju koliko ljudska sudbina malo zavisi od ličnog izbora i koliko je podložna uticaju sredine, situacije, pukog slučaja - koliko je život slobodnog čoveka opasan. (Iz Pogovora Mirjane Vukmirović) Frederik Soze, alijas Blez Sandrar, francuski pisac švajcarskog porekla, rođen je 1887. u Šo-de-Fonu, a, posle stranstvovanja po celom svetu, umro 1961. u ,,srcu sveta“, u Parizu. U njegovom pesničkom i proznom delu prepliću se stvarne i izmišljene pustolovine, doživljene i na Istoku i na Zapadu, pruga Transsibirske železnice ukršta se sa drumovima Južne Amerike, koje posle nekoliko godina ponovo osvaja prašuma. Sin pronalazača, Blez Sandrar otkriva nove književne postupke u poeziji, pisanoj još početkom veka:,,Uskrs u Njujorku“, „Proza o Transsibirskoj železnici i maloj Zani iz Francuske`, „,19 elastičnih pesama“, „Panama ili pustolovine sedmorice mojih ujaka“, „Dokumentarni filmovi`, „Listovi iz putne beležnice`. Kasnije je pisao isključivo prozu, i to u dva razdoblja, posle Prvog svetskog rata: „Zlato`, „Moravažin“, „Pustolovine Dena Džeka“, „Rum“, i za vreme i neposredno posle Drugog svetskog rata: „Zgromljeni čovek“, „Odsečena ruka“, „,Skitati`, ,,Ciganske rapsodije`. Preteča mnogih pravaca i književnih rodova, Sandrar je među prvima 1950. na Francuskom radiju razgovarao sa Mišelom Manolom (,,Govori vam Blez Sandrar`) i pisao radio-drame („,Sarajevo“). tvrd povez, format 12,5 x 21 cm , zaštitni omot, latinica, 315 strana

Naslov: Prvite dni / Првите дни Autor: Kole Čašule / Коле Чашуле Izdavač: Skoplje : Nopok - Novo pokolenie Pismo: ćirilica Br. strana: 104 Format: 18 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i čvrsto su povezani međusobno i sa koricama. Zbirka pripovedaka Knjiga je na makedonskom jeziku. Izuzetno retko u ponudi - na belini predlista posveta i potpis autora! O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D0%B5_%D0%A7%D0%B0%D1%88%D1%83%D0%BB%D0%B5 Nikola „Kole” Čašule (Prilep, 2. mart 1921 — Skoplje, 22. septembar 2009) je bio makedonski pisac, dramaturg, novinar, političar i diplomata. Rođen kao Nikola Kepev, četvrto dete u porodici Steve i Ilije Kepevi, 1925. usvaja ga njegov stric Ilije Čašule. Osnovnu školu i nižu državnu gimnaziju završava u Prilepu, a državnu realnu gimnaziju u Bitolju. Godine 1938. upisuje studije medicine u Beogradu koje će se prekinuti u aprilu 1941. godine zbog početka rata u Jugoslaviji. Kole Čašule sa gerilskom grupom podiže makedonski ustanak protiv bugarskih okupatora 11. oktobra 1941. godine u svom rodnom gradu Prilepu. U Skoplju je bio u fašističkom zatvoru za vreme rata. Posle rata uređivao je više listova (Narodni vojnik, Trudbenik, Nova Makedonija) i časopisa (Novi Dan i Savremenost, glavni i odgovorni urednik Razgledi). Takođe, bio je glavni urednik (od 1945) pa direktor radio Skoplja, upravnik „Makedonskog narodnog pozorišta”. Jedan je od osnivača „Udruženja književnika Makedonije” i jedno vreme je bio njen predsednik. Bio je član „Makedonskog PEN centra” i „Makedonske akademije nauka i umetnosti”. U diplomatskoj službi, bio je generalni konzul SFRJ u Torontu (1952-1956), zatim ambasador u Boliviji, Peruu i Brazilu. U svojim književnim delima daje hroniku Prlepa, grada heroja i njegovih ljudi u poslednjih osamdesetak godina, u domovini, u političkoj emigraciji i u pečalbi, u toku rata i mira. Dela su prevođena na sve jezike naroda i narodnosti u bivšoj SFRJ, ali i na brojne druge jezike. 1984. godine izabran je za predsednika Saveza književnika Jugoslavije. autogram

Description Sestre Bronte često su sedele zajedno u trpezariji, pisale i razgovarale o onome što su napisale. Žene to prosto nisu radile u XIX veku. Od žena se tada očekivalo da budu ukras, a ne da pišu romane o opsesivnoj ljubavi i vresištima (Emilini Orkanski visovi), ili suprugama koje beže od pijanih i nasilnih muževa (Enina Stanarka napuštenog zamka) ili o tvrdoglavoj guvernanti koja objavljuje da se udala (Šarlotina Džejn Ejr). Ambicija i mašta Šarlot Bronte očaravaju nas već dva veka, pa su tako i neke od najboljih autorki današnjice u njenim legendarnim rečenicama pronašle inspiraciju da ispišu nove romanse i ljubavne priče. Tako će neobično venčanje doneti neočekivan obrt nevesti i njenoj kćerki, porodično putovanje podstaći će odluke koje menjaju život, a novopečena majka srešće staru ljubav u ovim pričama koje slave snagu romana Šarlot Bronte i njihovu važnost za sve žene ovog sveta.

Autor - osoba Turnije, Mišel Naslov Male proze / Mišel Turnije ; [prevela Ivana Hadži Popović] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1990 (B. [Bački] Petrovac : Kultura) Fizički opis 148 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Hadži-Popović, Ivana Zbirka Biblioteka Mali svet ; 3 Sadržaj S a d r ž a j: Kuća (5); Mačka i kornjača (6-7); Čar i lepota (8-9); Ključevi i brave (10-11); Duh stepeništa (12-13); Telefon (14); Šupljine (15-16); Nokturno (17); Gradovi (18); Fantom iz Arla (19-20); Poslednji gledalac iz Avinjona (21-22); Pet dana--- pedeset godina--- u Hamametu (23-31); Nirnberg, 1971. (32-35); Večera u Tangeru (36-38); Republic Day u Nju Delhiju (39-41); Kairo (42-44); Od Jerusalima do Nirnberga (45-46); Tela (47); Sumrak maski (48-50); Veruška (51-53); Ruke (54-55); Mozak gospodar (56-57); Moje jaje i ja (58); Kosa (59); Oda stražnjici (60); Baletska suknjica (61); Pohvala beživotnoj koži (62); Seks (63); Deca (64); Treće A (65-66); Dodir (67); Lude ljubavi (68-69); Verenici s plaže (70-71); Akvarijum (72); Jednom jedna žena (73); Slike (74); Barok (75); Crveni i beli (76); Život u jednoj ravni (77-78); Slika sa dubinom (79); Ogledalo (80); Dijafragma (81-82); Autoportret (83-84); Akt-portret (85-87); Erotska slika (88-90); Slikar i njegov model (91-98); Slika vlasti (99-108); Pejzaži (109); Indijska smokva (110); Pirinač (111); Mediteran (112-114); Gospodin Maestral (115-116); Vetrenjača iz Bosa (117-118); Normandijski vidik (119); Nežnost i bes elemenata (120-121); Drvo i put (122-123); Zima i njene prednosti (124-125); Test drveta (126); Godišnja doba (127); Knjige (128); Odgovor (129-131); Muzika (132-134); Jevanđelje (135); Smrt (136); Lepa smrt (137-139); Senka (140); Pouka iz tmine (141); Nekrolog pisca : Mišel Turnije (1924-2000)(143). Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović (145-146). ISBN 86-7331-185-3 (Broš.) Napomene Prevod dela: Petites proses / Michel Tournier. Beleška o autoru i delu na koricama. Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović: str. 145-146. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) MG143 (N)

Ljudmila Ulicka pripoveda u knjizi O telu duše o osnovnim iskustvima života: ljubav i smrt, bolest i čudo života, samoća i bliskost. Čudesno pripovedanje o ljubavi i sumnji, o životu i strahu, o prolaznosti i smrti, a najpre o prijateljstvu i, u okviru prijateljstva, o prijateljicama koje ispunjavaju stranice ove knjige nesvakidašnjom energijom i iskustvom, vitalnošću i dobrotom. Žene su u glavnim ulogama u praktično svim pričama u ovoj knjizi. Junakinje Ljudmile Ulicke u prosvetljujućim iskustvima svog života svedoče o trenucima kada se život menja ili kada, suočene s prolaznošću, sabiraju i oživljavaju sve ono što im je doneo život. Slavna po romanima koje je napisala, Ljudmila Ulicka se još jednom potvrđuje kao možda najveći majstor savremene svetske pripovetke. Jednostavno i neponovljivo. „O telu mi znamo mnogo više nego o duši. Niko nije u stanju da nacrta atlas duše. Mi ponekad uspevamo da ulovimo samo njeno pogranično prostranstvo. Tamo, na toj granici, u meri u kojoj smo joj se približili, nastaju takve vibracije, ukazuju se tako istančani detalji o kojima je gotovo nemoguće i govoriti na našem prelepom, ali ograničenom jeziku. Rizičan, veoma opasan pristup. To prostranstvo privlači – i to što duže živiš, utoliko snažnije…“ (Ljudmila Ulicka) „Priče Ljudmile Ulicke, kod nas izdašno prevođene i još izdašnije čitane, izrastaju iz najboljih tokova ruske pripovedne tradicije koja je i dan-danas osnovna mera stvari u poslovima pripovedanja, koliko romana možda još više pripovetke i kratke priče. Žene i ženski svet, bolje reći, ženski doživljaj stvarnosti i sudbine žena gotovo uvek su težišna tačka pripovedanja Ljudmile Ulicke, počev od njenog ranog romana Medeja i njena deca, pa do nedavno objavljene zbirke O telu duše. Te dve u naslovu izdvojene reči, a naročito njihov enigmatični spoj (’O telu mi znamo mnogo više nego o duši. Niko nije u stanju da nacrta atlas duše.’) čine tačke ili jezgra oko kojih se pletu priče o osnovnim, neizbežnim i pripovedanjem nikada iscrpljenim egzistencijalnim temama i situacijama. Ovaj čitalac nikako se ne može oteti utisku da čitajući knjigu O telu duše zapravo čita novi rukopis reinkarniranog Ivana Aleksejeviča Bunjina, jer sve je tu, po hiljadu i prvi put, ali kao da je prvi put – ljubav i prateće nesavršenosti.“ Mihajlo Pantić Ljudmila Ulicka (1943, Ural), velika ruska književnica, jedan od vodećih savremenih svetskih pisaca. Ulicka je završila biologiju na Moskovskom državnom univerzitetu 1968. godine. Jedno vreme je radila kao naučnik u Institutu za genetiku u Moskvi, ali je ostala bez posla jer je na svojoj pisaćoj mašini prekucavala zabranjeni roman. Na početku književne karijere pisala je drame i scenarije za pozorište, radio i televiziju. Svetsku slavu stekla je pričama i romanima. Najvažnije knjige: Sonječka (roman, 1994), Siromašni rođaci (knjiga priča, 1994), Medeja i njena deca... Biblioteka:Zlatno runo Povez:Tvrdi Format:14x21 Broj strana:136