Autor - osoba Mandić, Božidar, 1952- = Mandić, Božidar, 1952- Naslov Plastični um / Božidar Mandić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : DJB diagonale, 2006 (Grocka : Donat graf) Fizički opis 167 str. ; 21 cm : slika autora (broš. sa klapnama) Napomene Tiraž 750 Na presavijenom delu koričnog lista autorova slika i beleška o njemu. „Ono o čemu se u eri ultimativne nadmoći materijalnog, pragmatičnog i tehnokratskog govori s likujućim prezirom, kod Mandića deluje kao nešto što je itekako uverljivo i stvarno. Idealizam, nepatvorenost, vera u ostvarivost temeljnih vrednosti života, prisutni su i u onome što Mandić piše, i u onome što živi. Ne treba posebno napominjati da je još pre trideset godina napustio život u gradu i pod planinom Rudnik osnovao Porodicu bistrih potoka. Time je pokazao da mnogo toga iz eko-anarhističkih teorija ne mora biti samo prazna priča. Sličnu doslednost pokazuju i Mandićevi tekstovi, koje već nekoliko poslednjih godina objavljuje u dnevnoj štampi, a koji su sakupljeni u zbirci ’Plasticni um’. Na prvi pogled, to su kratke priče koje bi, da nisu toliko usko vezane za aktuelni trenutak, delovale kao fikcija. Istovremeno, to su i vrlo sažeti eseji, asocijativno i pesnički pisani, o lavirintima savremenog velegrada. Nije slučajno što, kad govori o današnjem čoveku i njegovoj civilizaciji, Mandić govori o predmetima: plastičnim kesama, birokratskim šalterima, interfonima, mobilnim telefonima, kompjuterima, izlozima, tramvajskim šinama, pešačkim prelazima... On zapaža da moral curi kroz rešetke kanalizacionih šahti, da su izlozi postali oltari nove dehumanizovane religije, da su interfoni samo produbili već uspostavljenu alijenizaciju, da je gradska prepunjenost otpacima samo nužna konsekvenca verovanja u materijalističke rajeve, da kapital i marketing-demokratija uspostavljaju `plišanu` represiju u kojoj bilo kakva vrsta suprotstavljanja postaje gotovo nemoguća, da novac stvara iluziju o slobodi i time zapravo vodi u ropstvo, da narastanje tehnološkog vodi u smanjivanje ljudskog, da se zbir nagomilanih laži i frustracija prazni u šopingu, da je u gradu čak i sneg izgubio originalnost, da sedativi zamenjuju amajlije, da neonska svetla samo skrivaju sveopšti mrak, da u savremenom svetu još samo deca, ludaci i priroda ne lažu... O gradu Mandić govori vrlo taksativno, mikroskopski, ’po spisku’, kao naučnik koji metodično i hladnokrvno sastavlja katalog fenomena. Onom čitaocu koji je prethodno imao tu (ne)sreću da ’otvori oči’ ove crtice deluju kao ohrabrujući glas srodne duše, a onome ko možda još uvek nije našao vremena da se suoči sa svetom u kome obitava, one mogu, uprkos okolnostima, delovati vaspitno i otrežnjujuće.” – Aleksandar Belčević Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik, osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine. Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka. Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas. Porodica bistrih potoka, Miroslav Mandić, avangarda, neoavangarda, Novi Sad, tribina mladih, postmoderna... MG65