Odlicno ocuvana G5 Zarija Popović (Gnjilane, 5. februar 1856 — Beograd, 25. avgust 1934) bio je srpski nacionalni i prosvetni radnik, književnik i načelnik Državne statistike. Biografija i karijera Rodio se u Gnjilanu u bratstvu Gulić. Osnovnu školu je učio u Gnjilanu i u Prištini, kod učitelja Milana Kovačevića, koji je bio jako cenjen u to vreme.[1] Zarija je 1870. godine stupio u Bogosloviju u Beogradu. Bio je odličan đak, prvi među drugovima, i poslednje godine postao je pitomac mitropolita Mihaila, koji ga je neobično voleo i cenio. U Gnjilanu je bio učitelj od 1874. do 1878. kada je dočekao prvu srpsku vojsku. Kada su delovi Šumadijskog korpusa po zauzeću Gnjilana 23. januara 1878. godine morali napustiti Gnjilane 16. februara, zbog primirija, Zarija je sa još pedesetak gnjilanskih porodica napustio grad i otišao u Vranje.[1] U samom Vranju Zarija se istakao u organizovanju odbrane grada od evropske diplomatije, koja je želela da Vranje pripadne Bugarskoj, ili da se vrati Turskoj. Između ostalog, Zarija je predvodio mnogoljudnu deputaciju građana iz okoline Vranja pred izaslanstvo engleske vlade, koje je došlo da se raspita o raspoloženju stanovništva o ovom pitanju.[1] Zarija je 1. avgusta 1878. postavljen za učitelja u Vranju, i pomoćnika Milana Kovačevića, gde je primio treći i četvrti razred. Radio je potom kao pisar administraciju vranjske eparhije, zatim pisar vranjskog okružnog suda. Docnije dvaput je naimenovan za episkopa u Skoplju i Prizrenu ali se nije primio. Od 1887. godine premešten je za pisara Ministarstva prosvete i crkvenih poslova gde je primio Odeljenje za srpske crkve i škole u Turskoj, čuveno P. P. odeljenje za prosvetnu propagandu u Staroj Srbiji i Makedoniji. Dve godine kasnije kada je odeljenje pridodato Ministarstvu spoljnjih poslova, Zarija Popović počinje rad u Svetosavsokoj večernjoj školi. On je u ovoj školi predavao sve do 1912. godine, kada škola prestaje sa radom.[1] Predavao je Slovenski i crkveno i setovno pevanje, a njegov muzički dar bio je dobro poznat i čuven.[1] Zarija je dospeo do položaja načelnika Statistike, sa kog je položaja stavljen u penziju. Zarija je bio i plodan pisac i pored nekoliko službenih almanaha, koje je uređivao, pisao je i pripovetke, inspirisan motivima iz svog rodnog kraja. Najpoznatije su Pred Kosovom iz 1877-78. godine i Poček.[1] Bio je i član Glavnog Društvenog Odbora Društva Sveti Sava i značajan član Bratstva.

PRVA knjiga: Sudar talasa, Drugi talas, Treći talas Alvin Tofler, jedan od najpoznatijih svetskih futurologa, umro je 2016. godine u 87. godini, a javnost se uveliko bavi stvarima koje je uspeo da predvidi u svojim najpoznatijim knjigama `Budući udarac` i `Treći talas`. Tofler je u svojim predviđanjima uspeo da predvidi uspon interneta i kablovske televizije. - Napredna tehnologija i informacioni sistemi doprineće tome da ćete većinu posla biti sposobni da radite od kuće - napisao je on. Predvideo je i genetski inženjering i kloniranje, tvrdeći da će žene biti u mogućnosti da `kupe mali embrion, odnesu ga kod doktora koji će ga implantirati u matericu i rode dete`. - Jedna od najfantastičnijih ljudskih sposobnosti biće to što će čovek biti u stanju da napravi kopiju sebe - napisao je Tofler o kloniranju. Porodica kao tradicionalna zajednica, takođe je opisana u njegovim knjigama i za nju kaže da će promeniti oblik u širenju LGBT populacije i dozvole istopolnih brakova. Smatrao je da je konzumerizam globalni trend i da će ljudi u budućnosti najviše patiti zbog prevelikog izbora robe na tržištu čije će postati žrtve.

Mek povez, ima pecate prethodne biblioteke, sitno oštećenje zadnje korice, odlično očuvana, 5- Autor : Vladimir Vladimirovič Nabokov Poslednji roman Nabokova `Pogledaj arlekine` je, u stvari, o piščevom dvojniku i predstavlja svojevrsnu parodiju autobiografije. Ta groteska nam još jednom ukazuje u kojoj je meri Nabokov bio sklon šarolikosti. Njegova književna fantazija je bila arlekinska, naime iskrojena i komponovana od odeće u svakojakim bojama; ukratko, vedra i podrugljiva na dalekosežan način. Vladimir Vladimirovič Nabokov (rus. Владимир Владимирович Набоков, Sankt Peterburg, 22. april 1899 — Montre, 2. jul 1977) bio je rusko-američki književnik. Kuća Vladimira Nabokova u Sankt Peterburgu gde je rođen i živeo do 18. godine Emigrirao je u Berlin 1919. gde je, nakon studija u Engleskoj, delovao kao književnik, sportski instruktor, prevodilac i novinar. U SAD odlazi 1940, gde živi pišući na engleskom jeziku. Pod uticajem klasične ruske i moderne evropske književnosti piše romane u kojima uz obilje fantazije i humora suprotstavlja tradicionalni i moderni sistem vrednosti. Biografija Vladimir Vladimirovič Nabokov rođen je 10. aprila 1899. godine u Sankt Peterburgu. Odrastao je u jednoj od najbogatijih aristokratskih porodica u carskoj Rusiji. Vladimir Sirin, kako je bio njegov ruski pseudonim, pesnik, dramaturg, prevodilac, romanopisac, dobio je izuzetno, vrhunsko kućno obrazovanje, od ranog detinjstva putovao, učio jezike i godine 1910. upisuje Tenjiščevsku veliku školu, jednu od najcenjenijih školskih ustanova u Peterburgu. Istovremeno se bavi šahom, sportom, entimologijom. Sa sedamnaest godina objavljuje prvu zbirku pesama, 1916. godine. Nakon Oktobarske revolucije, porodica Nabokov se sklonila na Krim, da bi 1919. zauvek napustili Rusiju, živeli dve godine u Velikoj Britaniji, gde je Vladimir Nabokov nastavio školovanje, izučavanje romanskih i slovenskih jezika na Triniti koledžu u Kembridžu. Od 1922. godine, pa do 1937. živeo je u Berlinu u vrlo neizvesnim materijalnim uslovima, i izdržavajući se davanjem časova, sastavljanjem šahovskih kombinacija za novine, a ponekad je glumio i u filmovima. Oženio se Verom Slonim i rodio im se sin, ali je opet bio prisiljen da beži. Napušta Hitlerovu Nemačku i živi sa porodicom u Parizu do 1940. godine kada napušta Evropu i odlazi u SAD. Život u SAD Nakon dolaska u SAD zahvaljujući velikoj pomoći ruskog kompozitora Rahmanjinova, Vladimir Nabokov sa porodicom prvo živi u Bostonu, postaje predavač najpre na Velesli koledžu, a kasnije i na Kornelu. Ni dolazak u Ameriku, ni stalna potraga za izgubljenim domom nisu uticale na ljubav koju je Vladimir Nabokov otkrio kao dečak na porodičnom seoskom imanju u carskoj Rusiji, a to je ljubav i interesovanje za leptire koje je nastavio da lovi i izučava. Kolekcija od 4324 leptira koja mu je pripadala nalazi se u Muzeju uporedne zoologije na Univerzitetu Harvard, a on je dugo radio kao kustos lepidoptera. U znak poštovanja za tu njegovu sklonost, tekstove koje je napisao o leptirima, i koji imaju naučnu vrednost jedan leptir u svom imenu nosi i prezime Nabokova. Verni životni pratilac V. Nabokova, uprkos bračnim krizama, bila je njegova supruga, Vera Slonim Nabokov, koja ga je nesebično podsticala i pomagala u svemu što je radio. Mnogi smatraju da je presudno uticala i na njegovu literaturu, jer je bio sklon malodušnosti i odustajanju. Bolest i smrt Nabokov umire 2. jula 1977. godine od virusne infekcije pluća, izazvane prekomernim pušenjem. Književni rad Statua Vladimira Nabokova u Montreu Jedina zvanično objavljena knjiga u Rusiji za života Vladimira Nabokova je zbirka Pesme ( 68 pesama). U Berlinu će 1922. godine objaviti prvo priče, a zatim uz pomoć ruske emigracije i svoj prvi roman Maša (1926). Dok je boravio u Berlinu Vladimir Nabokov je napisao osam romana na ruskom jeziku: Čovek iz SSSR, Kralj, kraljica, pub, Lužinova odbrana, Povratak Čorba, Kamera obskura, Podvig, Očajanje, Poziv na pogubljenje, Dar, Stvarni život Sebastijana Najta… Kasnije će svoje romane, zajedno sa sinom, Dmitrom Nabokovim prevesti na engleski. Prvi roman koji je Nabokov napisao na engleskom je U znaku nezakonito rođenih koji je tematski vrlo blizak romanu Poziv na pogubljenje jer u njemu se na groteskan način bavi mehanizmima nasilja u totalitarim policijskim državama. Još od malena Nabokov je znao engleski jezik, govorio je da ga je naučio pre ruskog, te je tako preveo na engleski Alisu u zemlji čuda, zatim Puškinovog Jevgenija Onjegina, Ljermontovljevog Junaka našeg doba i dr. Njegova prva knjiga koja se pojavila na engleskom bio je roman Stvarni život Sebastijana Najta, ali planetarnu slavu i interesovanje ovom piscu doneće Lolita. Ovaj roman prvo je objavljen u Evropi, tačnije 1955. u Parizu, 1958. u Americi. Priča o ljubavi između zrelog muškarca i dvanaestogodišnje devojčice predstavljala je kršenje tabua čak i u književnim krugovima, i zbog provokativnosti roman je označen između ostalog i kao pornografski. Ideja za roman Lolita začeta je još u Parizu 1940. godine, Vladimir Nabokov je napisao na ruskom, čak pročitao grupi prijatelja “jedne zamračene ratne noći“, da bi nakon preseljenja u Ameriku uništio tu verziju Lolite i napisao je ponovo. Provokativna priča donela je autoru mnoštvo različitih neprilika, počev od odbijanja američkih izdavača da objave roman, pa do optužbi za plagijat koje su nastavljene i nakon autorove smrti. Trebalo je da prođe neko vreme pa da u prvi plan izbiju umetničke vrednosti ovog romana i složena slika duševnih stanja kroz koje prolazi glavni junak. Stenli Kjubrik je otkupio prava i po scenariju Vladimira Nabokova, koji je prilično izmenio, snimio 1962. godine Lolitu, kasnije, 1997. godine i Andrijan Lajn je po ovom romanu snimio film. Pored Lolite ekranizovana su i sledeća dela Vladimira Nabokova: Smeh u tami, Kralj, kraljica, pub, Razočarenje, Mašenjka, Gospođica O., Odbrana…

Душан Радовић: БЕОГРАДЕ, ДОБРО ЈУТРО 3 Издавач: БУКИНГ, Београд, 2010.год. Меки повез, 260 страна, латиница. Одлично очувано, уз (незаобилазно) означавање појединих (омиљених) пасуса хемијском оловком. `Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno. U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta – kad birate zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života. Ovo je treća knjiga obraćanja Dušana Radovića slušaocima Prvog programa Studija B u vremenu od oktobra 1978. do novembra 1982. Te su crtice istovremeno i setni tragovi jednog vremena, i duhovite žaoke koje su na zapanjujući način uvek aktuelne, i zrna mudrosti kojima vreme ništa ne može. Knjige Dušana Radovića su prosto nezaobilazne jer nas je on – pročitao. Ovoj vrsti pisanja teško je i verovatno nepotrebno određivati ime i rod. Autor bi najradije i emisiju i knjigu smatrao skromnim doprinosom beogradskom folkloru, usmenom predanju Beograda našeg vremena. Ako još uvek niste sigurni da je Beograd najbolji, najlepši i najluđi grad na svetu – pružite sebi još jednu šansu.` `Душан Душко Радовић (Ниш, 29. новембар 1922 — Београд, 16. август 1984) је био српски песник, писац, новинар, афористичар и ТВ уредник. Рођен је у Нишу, отац Угљеша био је из Вранића код Чачка, а мајка Софија Стефановић била је из Ниша. Био је главни уредник „Пионирских новина”, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник листа „Полетарац”, новинар „Борбе” и (од 1975. године) уредник Студија Б. Његова емисија „Београде добро јутро” почела је да се емитује јула 1975. године на Студију Б. Била је укинута 1982. године, када су одређени чланови владајуће партије окарактерисали Душкове афоризме као „политичке поруке са израженом моралистичком и демагошком позадином”. Сценарио и текст популарних песама писао је за дечију телевизијску серију `На слово на слово`. У Београду се дуги низ година одржава атлетска трка „Сећање на Душка Радовића”. Душков брат је познати атлетски тренер Бранимир Брана Радовић. Преминуо је 16. августа 1984. године у Београду. Његов син је Милош Радовић. Најширој публици је познат по афоризмима којима је будио Београђане на таласима Радија „Студио Б“, који су касније објављени у три књиге „Београде добро јутро”. Био је велики љубитељ фудбала и навијач ФК Партизан. Дела овог аутора превођена су на све значајније светске језике. Радовић је добитник наших најугледнијих награда: Невен, Младо поколење, Награде змајевих дечјих игара, Награде стеријиног позорја, Седмојулске награде, као и дипломе Међународне организације за дечју књижевност Ханс Кристијан Андерсен. Као члан редакције и преводиоц са француског дао је имена ликовима у стрипу Талични Том.`

MOJ ŽIVOT Jozef Racinger AUTOBIOGRAFIJA PAPE BENEDIKTA XVI Tanjug, 2008. Tvrd povez, ćirilica, 197 strana, plus strane sa fotografijama. U vrlo dobrom stanju, osim blagih mestimičnih fleka na zadnjim koricama. Bivši papa Benedikt XVI preminuo je 2022. u svojoj rezidenciji u Vatikanu u 96. godini i bio je prvi papa koji je podneo ostavku u poslednjih skoro 600 godina. Imao je 78 godina kada je 2005. postao jedan od najstarijih papa ikad izabranih. Kad je kao nemački kardinal 19. aprila 2005. u četvrtom krugu glasanja izabran za 265. papu postao je prvi poglavar Katoličke crkve iz Nemačke posle skoro pet vekova. Tokom većeg dela njegovog upravljanja, Katolička crkva se suočavala sa optužbama o zlostavljanju dece koje sežu desetinama godina unazad. Bivši papa je priznao da su počinjene greške u rešavanju slučajeva zlostavljanja dok je bio nadbiskup Minhena između 1977. i 1982. godine. Benedikt je bio i prvi papa koji se lično sastao sa žrtvama koje su zlostavljali katolički sveštenici. Bivši papa Benedikt XVI rođen je 16. aprila 1927. u Marktlu u Bavarskoj kao Jozef Racinger. Otac mu je bio policijski službenik, a većinu svog detinjstva Racinger je proveo u mestu Traunstajnu gde je pohađao gimnaziju. Tokom Drugog svetskog rata služio je kao pomoćnik sveštenika u vazduhoplovstvu, nakon čega je studirao teologiju i filozofiju u Minhenu i Frajzingu i rukopoložen je za sveštenika 1951. godine. Radio je kao profesor dogmatike i fundamentalne teologije u Frajzingu, Bonu, Minsteru, Tibingenu i Regenzburgu, a potom je postao nadbiskup Minhena 1977. godine. Skoro 25 godina, kao kardinal Jozef Racinger, bio je šef vatikanske doktrinarne kancelarije, poznat kao Kongregacija za doktrinu vere pod papom Jovanom Pavlom II, a 2005. postao je njegov naslednik. Nakon osam godina kao pontifik, on je podneo ostavku na papsku funkciju, što je do tada bilo nezamislivo. Benedikt je najavio svoju nameru da podnese ostavku 11. februara 2013. sa obrazloženjem da više nema fizičku i duševnu snagu za vođenje Crkve. Svet je doživljavao Benedikta XVI kao konzervativnog i agilnog papu koji je povremeno priređivao iznenađenja. On je, naime, znao da poveže duboku religioznost sa intelektom profesora. Nije naprosto nastavio svoju strogu liniju koju je sledio kao kardinal Racinger. Ali je verovatno i sam patio zbog opšteg kriznog štimunga u crkvi. Njegov prethodnik Jovan Pavle II je ostavio dubok trag svojim pontifikatom (1978-2005), a on je kao papa prelaznog perioda omogućio da posle njega 2013. izaberu konzervativnog reformatora. Govorio je deset jezika i bio je nosilac sedam počasnih doktorata. 425g

Opis Umete li da izađete na kraj sa tek rođenom bebom? Novopečeni roditelji preplavljeni su savetima o tome kako treba da vode računa o svojoj bebi. Časopisi, knjige, elektronski mediji, kursevi za roditelje, prijatelji i porodica stalno vam govore šta treba da radite i kako da se ponašate, a to je dovoljno da zbuni i najposvećenijeg roditelja. Treba li da kupite jednokratne pelene ili one koje ćete koristiti više puta? Gde treba da držite sve bebine stvari? Koje su česte bolesti koje vaša beba može lako da zakači? Bebe: Vodič za početnike daje odgovore na sva ova pitanja i predstavlja jednostavan vodič koji ce vas uputiti u sve ono što treba da znate vezano za vaše dete. Na duhovit i iskren način, ova knjiga pomoći će vam da bez stresa negujete svoju bebu i naučiće vas sitnim trikovima – od toga kako da držite bebu, do toga kako da se sa njom igrate. Rešite se suvišne opreme za bebe i jednostavno uživajte. Ova je knjiga sve što vam je potrebno da vam pomogne da vaša beba bude srećna i zdrava. Povez knjige : broširani Strana : 216 Format : 145x210 mm Pismo : latinica

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Kao nova. Izdavač: Prosveta - Beograd, 2007. god. Broširan povez, 20 cm. 74 str. Kakvi god da su vam stavovi, vidim da ste pre svega Čehinja. Čitam to u vašim člancima i raduje me to. Svaka pohvala iz usta dobrog čoveka podstiče. Pobeđuje osećaj da radite uzalud u praznom prostoru. Ipak je radost bila narušena formulacijom pohvale; otprilike bi to moglo i ovako da se izrazi: ko god da ste, pre svega ste Čehinja i to je dovoljno. Prošlo je od tada već čitave dve nedelje i kuda god da idem, stalno u sebi govorim `pre svega`. U slobodno vreme, za vreme šetnji po prolećnom Pragu kada čoveka odjednom uhvati nemir u stanu, pa ide na brdo Petržin ili u Strahovsku baštu da očima vidi i dodirne deo Praga, i da se vrati kući miran noću, kada ne mogu da spavam, u nesuvislim razgovorima s prijateljima svuda me prate reči `pre svega`. Sada, kada sam sve to dobro primislila. izanalizirala i isprevrtala, moram, gospodine, da vam vratim vašu pohvalu. Ja jesam, naravno, Čehinja, ali PRE SVEGA se trudim da budem pristojan čovek. Milena Jesenska 10. maja 1939.

POTPUNO NOVA KNJIGA! Dok se kafa ne ohladi - Tošikazu Kavaguči Autor: Tošikazu Kavaguči Žanr: Drama Pismo: Latinica Broj strana: 240 Povez: Broš Format: 14,5x20,5 cm Godina izdanja: 2022. Stočić, kafa i odluka. To je sve što je potrebno da bismo bili srećni. U Japanu, već više od sto godina, postoji jedan sasvim poseban kafić, i za njega se vezuje na hiljadu legendi. Priča se da, kad jednom uđete u njega, nikada ne izađete isti. Priča se da, dok pijete kafu, možete ponovo da proživite trenutak iz sopstvenog života – onaj kada ste doneli pogrešnu odluku, kada ste izgovorili reč koja bolje da je ostala neizrečena, kada ste nekome dopustili da napusti vaš život, a nije moralo da bude tako. Priča se da je dovoljno da uradite samo jednu stvar i sve promenite. Međutim, postoje pravila kojih se morate pridržavati: 1. Nalazite se u posebnom kafiću. Tu je jedan jedini stočić i čeka samo na vas. 2. Sedite i sačekajte da vam posluže kafu. 3. Budite spremni da ponovo proživite jedan događaj iz života. 4. Dok to radite, ne zaboravite da ispijate kafu u malim gutljajima. 5. Ne zaboravite glavno pravilo: nikako nemojte da dozvolite da se kafa ohladi.

Knjiga je odlicno ocuvana. Bez posvete. Laguna Format: 13x20 cm Broj strana: 304 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2. decembar 2020. ISBN: 978-86-521-3891-3 Prevodilac: Ivana Milankova „Keruak je podigao temperaturu u američkoj književnosti i ona otad ne spada.“ Džon Apdajk Čim sam otkrio budizam, odmah sam osetio da sam živeo u nekakvom pređašnjem životu, pre beskrajno mnogo vekova, a sada sam zbog grešaka i grehova u tom svetu prebačen u ovu tegobniju sferu egzistencije, dok moja karma tek treba da se rodi, i to u Americi, gde niko nema nimalo duha ili ne veruje ni u šta, naročito ne u slobodu. Džek Keruak je pripadao onoj grupi američkih pisaca kojima je establišment, zbog prirode njihovih dela, okrenuo leđa, ili bolje reći isturio pesnicu. Zvanična Amerika nije mogla da prihvati Keruakovu opijenost ludilom pomahnitalih i nezadovoljnih intelektualaca pedesetih godina. Tradicionalna književna kritika je sa vidnom dozom rezerve ocenila većinu Keruakovih dela, žigošući ga kao prestupnika koji podriva same temelje kulture ili, u najboljem slučaju, svrstavajući njegovu prozu u publicistiku. Pa ipak, tokom svog kratkog života Keruak je uspeo da napiše dvadesetak knjiga proze i poezije i postao najpoznatiji i najkontroverzniji autor svog vremena koji je dao glas čitavoj jednoj generaciji pisaca. U kolikoj meri je Keruak pobunjenik u literaturi, oseća se u ritmu neobuzdanih rečenica njegovog autobiografskog romana Darma lutalice. To je priča izgrađena poput džez improvizacije, o grupi prijatelja koji zajedno kreću u visoke Sijere kako bi se našli na putu darme, istine, i iskusili zen način života. Ali u divljem boemskom San Francisku, sa maratonskim čitanjima poezije, dugim pijankama i eksperimentima u jabjamu, ispostavlja se da isposnički put nije lako slediti. Istovremeno proslava netaknute prirode i užurbane metropole, budizma i poetskog preporoda San Franciska, Darma lutalice su herojska odiseja posvećena generaciji koja je verovala u zanos i nesputanost. Džek Keruak (1922, Louel, Masačusets – 1969, Sent Pitersburg, Florida), rođen kao Žan-Luj Lebri de Keruak. Srednju školu u Louelu završio je 1939. godine kao najbolji sportista i dobio fudbalsku stipendiju za Pripremni koledž Horas Men i Univerzitet Kolumbija. Za vreme Drugog svetskog rata radio je u trgovačkoj mornarici, gde je započeo pisanje romana More je moj brat (1950). U ranim godinama bio je pod uticajem Sarojana i Hemingveja, da bi kasnije razvio sopstveni stil, beležeći život američkog putnika i iskustvo bit generacije pedesetih godina. O tome svedoče brojni romani, kao što su: Grad i velegrad (1950), Na putu (1957), Ljudi iz podzemlja (1958), Darma lutalice (1958), Tristesa (1960), Usamljeni putnik (1960), Big Sur (1960), Žerarove vizije (1963), Anđeli Desolejšn Pika (1965), Satori u Parizu (1966), Kodijeve vizije (1972), i nekoliko knjiga poezije poput Meksiko Siti bluza (1959) i San Francisko bluza (1983).

Светислав Басара: НА ГРАЛОВОМ ТРАГУ (`Фама о бициклистима`- други део) Издавач: АКВАРИЈУС, Београд, 1990.год. Меки повез, 245 страна, илустровано, латиница. Врло пристојно очувано, уз посвету на предлисту. Прво издање! `Светислав Басара (Бајина Башта, 21. децембар 1953) је српски прозни писац и колумниста. Аутор је више од четрдесет књижевних радова – романа, збирки приповетки, драма и есеја. Светислав Басара је рођен 21. децембра 1953. у Бајиној Башти. Његову мајку Добрилу као девојчицу су усвојили Светислав и Зорка Веизовић, па је по деди добио име. Добитник је више српских награда за књижевност, а његов роман „Фама о бициклистима“ многи сматрају једним од најбољих романа девете деценије 20. века. `Пре двадесет година, помислио сам, ништа ме није припремило за појаву Фаме о бициклистима. Басара је до тада објавио своје прве приче и романе, а ја сам у мојој збирци Фрас у шупи објавио причу „Светислав Басара интервјуише Самјуела Бекета за Трећи програм радио Београда“. Басарини рани романи указивали су на списатељску разиграност, на постмодернистичко поигравање садржајем и формом, на препуштање апсурду, што су све одлике типичне за Басарин прозни поступак, али ништа није наговештавало велики скок, велики прелет, који ће се одиграти објављивањем романа који ће постати још типичнији пример његове прозе. После појаве Фаме о бициклистима, слободно се тако може рећи, српска проза више није била иста, као што ни Басара више није био исти писац, као што ни ја нисам био исти читалац`.  (Давид Албахари) Драме су му извођене на многим сценама а књиге превођене на енглески, француски, немачки, мађарски, бугарски, италијански и македонски језик. Басара је био амбасадор СР Југославије од 2001. до 2005. године на Кипру. Био је колумниста дневних новина Данас, а од 2021. године пише колумне за Курир. Колумна му носи назив Фамозно. Из брака са Видом Црнчевић-Басара, кћерком покојног Бране Црнчевића, има двоје деце Тару и Рељу. За роман `Фама о бициклистима` добио је Награду „Жељезаре Сисак“. Добитник је „Нолитове награде“ за књигу Монголски бедекер. Роман `Успон и пад Паркинсонове болести`, у издању београдске издавачке куће „Дерета“, донео му је 2006. године Нинову награду за роман године, награду Народне библиотеке Србије за најбољу књигу од 25 најчитанијих у мрежи народних библиотека Србије у 2008. години и награду „Лаза Костић“ 2007. године. За роман Анђео атентата, који је објавила издавачка кућа „Лагуна“, добио је 2015. године награду Српског књижевног друштва „Биљана Јовановић“ и награду „Исидора Секулић“. Први је добитник награде Фонда „Борислав Пекић“. Као колумниста „Данаса“, добио је 2010. године награду „Станислав Сташа Маринковић“. Његов роман Мајн кампф ушао је у најужи избор за Нинову награду 2012. године, а 2021. године, за роман Контраендорфин, добија Нинову награду, по други пут, чиме постаје један од само пет писаца у историји награде који су је добили више пута.`

Додатне информације Dimenzije Visina sa postoljem 21 cm, bez postolja 15 cm, prečnik 9,5 cm Proizvođač La-Ram Zemlja porekla Srbija Vrsta drveta Bukva Опис Jaje je izrađeno trakslovanjem na strugu iz ruke i fino prebrušeno, tako da je pripremljeno za nanošenje boje. Materijal od koga je izrađeno je suvo bukovo drvo. Drveno jaje je pogodno za dekorisanje svim vrstama akrilnih boja. Takođe se može oslikavati ili obraditi dekupaž tehnikom. Jedan od glavnih uskršnjih simbola je jaje. Izrada i slikanje drvenog jajeta je veoma složen i dug proces koji zahteva dosta vremena i strpljenja. Pre svega treba pripremiti drveno jaje za oslikavanje, tako što pre bele akrilne boje nanesete temeljni premaz. Nakon toga belu akrilnu boju, najbolje u dva sloja i ostaviti da se osuši. Jaja možete ukrašavati temperama koje su lakse za brisanje-pranje, ukoliko pogrešite ili akrilnim bojama. Šaru koju želite da izradite na jajetu najpre nacrtajte običnom olovkom, tanko praveći konture. Nakon toga možete da oslikavate. Oslikano jaje ostaviti da se osuši najmanje 3 sata. Jaje možete ukrasiti i tehnikom dekupaž. Nakon nanošenja salvete ostaviti da se osuši. U oba slučaja ukoliko iscrtavate bojama ili radite dekušaž tehniku, neophodno je ostaviti jaje da se dobro osuši, zatim ga premazati lakom na bazi vode.

Autobusne bilješke - Selvedin Avdić Postoje knjige koje kao da smo prethodno sanjali. Dogode se onda kad se iskustvo ili priča u njima, poklapa s našim važnim sjećanjima. E takva je, u mome slučaju, knjiga Autobusne bilješke Selvedina Avdića. Pisac zapisuje svakodnevne situacije, dijelove razgovora, slike usput viđene na svojim putovanjima... Zanimljivo je da se knjiga završava jakim kontrastom. Nakon što je pandemija korona virusa zaustavila pokret u svijetu, suspendirana su putovanja između gradova, a u tom periodu Avdić je bilježio fragmente okupljene oko naslova ‘Putovanja po sobi’. U svome kontrastu, ta se dva dijela knjige jedan prema drugome odnose kao ogledala, i daju ključ za čitanje. Stanjem zaustavljenosti se bave Autobusne bilješke. Ova knjiga mi je važna jer je na posredan način rekonstruirala i dijelove moje prošlosti, ali je prije svega bitna jer mi otkriva da ovaj naš svijet živi u zaustavljenom vremenu, da nekih vidljivih promjena u proteklih trideset godina ovdje nije bilo. Zapravo, vrijeme nije stalo, već ‘za nas život stoji’, kako to i pisac sugerira u prvom fragmentu knjige: ‘Samo nam se čini da se pomjeramo. Kao kada sjedimo u parki-ranom autobusu – vozilo pored našega polazi sa perona a nama se učini da se i mi krećemo. Ali ne, nigdje mi ne idemo. Vrijeme prolazi, život stoji. Sjedimo u parkiranom autobusu.’“ Meki povez sa klapnama, 167 strana, izdavač LOM, Beograd Selvedin Avdić je rođen 1969. godine u Zenici. Radi kao urednik online magazina Žurnal. Do sada je objavio zbirku priča Podstanari i drugi fantomi, romane Sedam strahova, Kap veselja, „intimnu monografiju“ Moja fabrika. Roman Sedam strahova preveden je i objavljen u Egiptu, Turskoj, Velikoj Britaniji (dva izdanja), Danskoj i Španiji. Britanski Guardian uvrstio je roman među najbolja „paperback“ izdanja objavljena u 2014. godini. Prema motivima knjige Moja fabrika napravljena je višestruko nagrađivana pozorišna predstava. Njegova najnovija knjiga Autobusne bilješke objavljena je u LOM-u. „Roman Sedam strahova nije sličan ičemu što sam ranije čitao, ali ima svu doslednost i snagu nečeg velikog i pouzdanog, te je neverovatno da je ovo prvi roman autora.“ – iz kritike u britanskom listu Guardian „Uz sav svoj iskrivljeni humor i razigranost, ovo je duboko ozbiljno istraživanje o nasleđu rata u Bosni i Hercegovini, u kome elementi fantastike predstavljaju istorijsku traumu previše zastrašujuću da bi se direktno opisala.“ – iz kritike u britanskom listu Independent „Riječ je o vrlo snažnom djelu koje u konvencionalni pripovjedački okvir uklapa fantastične i potmulo groteskne elemente, čime se postiže svojevrsna nesvodljivost i nerazrješivost kao u filmovima Davida Lyncha.“ – Jerko Bakotin, Hrvatski radio „Elemente fantastike i horora Selvedin Avdić koristi mudro, ističući iracionalnost i čisti užas ratne mašinerije u kojoj atmosfera zločina na ljude deluje poput opojne droge, dok nam izborom postupka u isto vreme sugeriše da su sami događaji isuviše strašni za klasičnu književnu obradu, da izmiču realističkom, dokumentarističkom opisu.“ – Tijana Spasić, Danas „Izrazito suveren, na razini same rečenice i fabule u cjelini. Avdić ispisuje napet, a istovremeno nimalo ‘lagan’ roman u kojem spajanje žanrova ne djeluje nimalo isforsirano, a bulgakovljevske reference nimalo pretenciozno.“ – Jagna Pogačnik, Jutarnji list

Додатне информације Dimenzije Visina sa postoljem 21 cm, bez postolja 15 cm, prečnik 9,5 cm Proizvođač La-Ram Zemlja porekla Srbija Vrsta drveta Bukva Опис Jaje je izrađeno trakslovanjem na strugu iz ruke i fino prebrušeno, tako da je pripremljeno za nanošenje boje. Materijal od koga je izrađeno je suvo bukovo drvo. Jaje ima ravnu površinu namenjenu oslikavanju i koso je postavljeno. Drveno jaje je pogodno za dekorisanje svim vrstama akrilnih boja. Takođe se može oslikavati ili obraditi dekupaž tehnikom. Jedan od glavnih uskršnjih simbola je jaje. Izrada i slikanje drvenog jajeta je veoma složen i dug proces koji zahteva dosta vremena i strpljenja. Pre svega treba pripremiti drveno jaje za oslikavanje, tako što pre bele akrilne boje nanesete temeljni premaz. Nakon toga belu akrilnu boju, najbolje u dva sloja i ostaviti da se osuši. Jaja možete ukrašavati temperama koje su lakse za brisanje-pranje, ukoliko pogrešite ili akrilnim bojama. Šaru koju želite da izradite na jajetu najpre nacrtajte običnom olovkom, tanko praveći konture. Nakon toga možete da oslikavate. Oslikano jaje ostaviti da se osuši najmanje 3 sata. Jaje možete ukrasiti i tehnikom dekupaž. Nakon nanošenja salvete ostaviti da se osuši. U oba slučaja ukoliko iscrtavate bojama ili radite dekušaž tehniku, neophodno je ostaviti jaje da se dobro osuši, zatim ga premazati lakom na bazi vode.

ošlo je tačno tri godine od kada je, na stranicama dnevnog lista Danas, počela da izlazi kolumna “Naš grad”. Kolumnu smo pokrenuli sa željom da ona bude mesto gde ćemo moći da se bavimo gradskim temama, razvojem našeg neposrednog okruženja, konceptima pravičnog razvoja, institucionalizacijom solidarnosti, pravom na grad, feminizmom, komunalnim problemima, učešćem građana u razvoju grada, blokovskim i komšijskim pričama ili vrednostima u koje verujemo i koje želimo da prenesemo u svakodnevni život. Od trenutka svog nastanka inicijativa Ne davimo Beograd insistira na tome da su ova mala, obična i životna pitanja, zapravo ključne političke tačke našeg grada. Od toga kako njih rešavamo, zavisi i to u kakvim ćemo gradovima živeti, i kakvu ćemo državu imati i kakvi ćemo ljudi biti. Preko pedeset različitih autora i autorki, članova i članica, prijatelja i prijateljica inicijative Ne davimo Beograd, tri godine je skoro svakog petka pisalo kolumnu Naš grad. Rezultat je više od sto njenih izdanja koje nam ostaju kao važno svedočanstvo o ovoj trogodišnjoj borbi. Nadamo da će naslovna ilustracija ove knjige, za koju zahvaljujemo umetniku Nikoli Koraću, simbolično predskazati naše nove zajedničke pobede u toj borbi. Izdavač knjige “Dnevnik borbe za naš grad” je Kontrast izdavaštvo, urednici su Vjekoslav Vuković i Radomir Lazović, autor naslovne ilustracije Nikola Korać, korekturu je radila Jasmina Šuša, tehnička podrška Anđela Ruvidić.

Meki povez Pol-Andj DUH MESTA - Lorens Darel Izdanje: GRADAC K Čačak, 2006. F: 12x23 cm O: 212 str Mek povez, latinica Knjiga je potpuno N O V A Jula 1949. Ministarstvo inostranih poslova imenovalo ga je za atašea za štampu u Jugoslaviji. Uslovi života u Beogradu bili su daleko od dobrih. Jugoslavija je mnogo propatila pod nemačkom okupacijom i u zemlji se još uvek osećala oskudica, bolje reći nestašica svega izuzev onog najnužnijeg za opstanak; osim toga, porođajne muke u kojima je nastajala komunistička država teško da su mogle biti najugodnije vreme za život. Kada se Darel 1940. nastanio u Atini, ubrzo se sprijateljio sa „dvojicom Jorgosa“, Seferijadisom i Kacimbalisom, kao i sa mnogim drugim srodnim dušama. Prijateljstvo sa jednim mladim jugoslovenskim piscem u Beogradu, međutim, bilo je sasečeno u korenu, a mladić je osuđen na zatvorsku kaznu zbog druženja sa zapadnim imperijalistom. Članovi diplomatskog kora, kojima je bilo strogo zabranjeno da komuniciraju sa domaćim žiteljima, kretali su se u klaustrofobičnom društvenom krugu gde su na bezbrojnim prijemima neprestano viđali ista lica i gde se spisak zvanica nikada nije menjao. Darelova diplomatska služba u Jugoslaviji okončavala se u vreme kada je Tito, ohrabrivan i podržavan od strane Zapada, uspeo da svoju zemlju otrgne iz čeličnog zagrljaja staljinističke Rusije. Za one koji su tada radili u Britanskoj ambasadi i sve to posmatrali izbliza, prateći takoreći bez daha kako se prekinuti odnosi između dve zemlje ponovo lagano uspostavljaju, bili su to čudesni dani.

Meki povez Pol Andj DUH MESTA - Lorens Darel Izdanje: GRADAC K Čačak, 2006. F: 12x23 cm O: 212 str Mek povez, latinica Knjiga je potpuno N O V A Jula 1949. Ministarstvo inostranih poslova imenovalo ga je za atašea za štampu u Jugoslaviji. Uslovi života u Beogradu bili su daleko od dobrih. Jugoslavija je mnogo propatila pod nemačkom okupacijom i u zemlji se još uvek osećala oskudica, bolje reći nestašica svega izuzev onog najnužnijeg za opstanak; osim toga, porođajne muke u kojima je nastajala komunistička država teško da su mogle biti najugodnije vreme za život. Kada se Darel 1940. nastanio u Atini, ubrzo se sprijateljio sa „dvojicom Jorgosa“, Seferijadisom i Kacimbalisom, kao i sa mnogim drugim srodnim dušama. Prijateljstvo sa jednim mladim jugoslovenskim piscem u Beogradu, međutim, bilo je sasečeno u korenu, a mladić je osuđen na zatvorsku kaznu zbog druženja sa zapadnim imperijalistom. Članovi diplomatskog kora, kojima je bilo strogo zabranjeno da komuniciraju sa domaćim žiteljima, kretali su se u klaustrofobičnom društvenom krugu gde su na bezbrojnim prijemima neprestano viđali ista lica i gde se spisak zvanica nikada nije menjao. Darelova diplomatska služba u Jugoslaviji okončavala se u vreme kada je Tito, ohrabrivan i podržavan od strane Zapada, uspeo da svoju zemlju otrgne iz čeličnog zagrljaja staljinističke Rusije. Za one koji su tada radili u Britanskoj ambasadi i sve to posmatrali izbliza, prateći takoreći bez daha kako se prekinuti odnosi između dve zemlje ponovo lagano uspostavljaju, bili su to čudesni dani.

E, zabole me – Suptilna umetnost življenja Mark Manson Svetski bestseler prodat u 3.000.000 primeraka. Kako da živite dobar život, nasuprot onom što vam se preporučuje. Decenijama nam govore kako je pozitivno razmišljanje ključ srećnog, ispunjenog i bogatog života. „E, zabole me za pozitivno razmišljanje“, kaže Mark Manson, superstar blogerske scene. „Da budemo iskreni to tupljenje je neopevana budalaština i to mora da bude jasno“, kaže autor. On nam bez pardona predstavlja osvežavajuću, jednostavnu istinu koja nam danas svima tako nedostaje. E, zabole me je njegov protivotrov za sva ona zašećerena budi-pozitivan-dobro-se-osećaj učenja koja su inficirala moderno društvo i pokvarila čitave generacije. Ljudska bića su nesavršena i ograničena, „ne mogu baš svi da budu izvanredni, u društvu postoje pobednici i gubitnici, a to ponekad nije fer i nije vaša greška“. Manson nas savetuje da upoznamo svoja ograničenja i prihvatimo ih. Jednom kada prihvatimo naše strahove i nesigurnosti, kada prestanemo da izbegavamo bolne istine, možemo da pronađemo smisao u onome što radimo. Postoji mnogo stvari za koje nas iskreno „zabole“, ali baš zato moramo da shvatimo koje su nam zaista važne, jasan je autor. Dok je novac prilično bitan, briga o tome šta činimo od svog života daleko je važnija. E, zabole me je otrežnjujući šamar neophodan čitavoj generaciji, kojoj će pomoći da se prizemlji i da vodi sadržajan život. Format: 13x20 cm Broj strana: 212 Pismo: Latinica Povez: Mek

Nedostaje prvi list. Manja linijska ulegnuca na zadnjoj korici. Ostatak je u redu. dr Dragan Žunić(1952), studije sociologije završio u Nišu. Doktorat sociološkin nauka stekao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu 1984., odbranivši tezu pod naslovomRazvoj ideje estetičkog numanizma. Služi se engleskim i nemačkim jezikom. Studijske boravke imao je na Rur-univerzitetu u Bonumu, Nemačka (1989), i na Univerzitetu u Beču, Austrija (1991). Radio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu 1978-2004.g. predmete:Sociologija umetnosti,Estetika,Sociologija kulture i umetnosti sa kulturnom istorijom Srba. Od oktobra 2004.g. radi kao redovni profesor na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Nišu, gde predaje sledeće predmete:Sociologija kulture,Sociologija kulture i umetnosti,Filozofija umetnosti1 i 2,Estetika1 i 2. Godinama je držao predavanja izEstetikeza postdiplomce Studijske grupe za anglistiku i Studijske grupe za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Nišu. U zimskom semestru školske 2006/07.g. držao je kursKnjiževnost i identiteti: književna konstrukcija sopstvana postdiplomskim studijama Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, Odsek za srpsku književnost, smer: Srpska književnost. Od školske 2011/12. angažovan je za izvođenje nastave na osnovnim akademskim studijama na Departmanu za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu, iz kurseva:Istorija estetike 1i2(iSistematska estetika 1i2za školsku 2011/12.). Od školske 2011/12. izvodi nastavu i na doktorskim studijama filologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, iz kursevaPregled estetičkin teorijaiEstetika 20. veka. Obavljao je sledeće funkcije na univerzitetu: prodekan Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu (1989-1991), upravnik Studijske grupe za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu (1991-1992), upravnik Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Nišu (1992-1996), prorektor Univerziteta u Nišu (X 2000 – II 2001), dekan Filozofskog fakulteta u Nišu (III 2001 – X 2004). Sada obavlja sledeće funkcije: načelnik Odseka za proučavanje naroda odnosno (od 2009) Odseka društvenin nauka Centra za naučnoistraživački rad SANU i Univerziteta u Nišu (od 2001.g. do danas), zamenik upravnika Centra za naučnoistraživački rad SANU i Univerziteta u Nišu (od 2002.g. do danas). Svoj naučni rad centrira oko sledećin tema: estetska kultura; istorija kultura; umetnost u društvu – društvo u umetnosti; ukus i obrazovanje ukusa; književnost i identiteti; književnost i saznanje; književnost i istorija; nermeneutički problemi interpretacije simboličkin tvorevina. Objavio je više desetina naučnin radova iz oblasti estetike, sociologije kulture, sociologije umetnosti, i sledeće autorske knjige:Estetički numanizam(Niš 1988);Likovi oblika: fragmenti o umetnosti(Niš 1991);Svakidašnji ukus: kritika moći sviđanja(Niš 1994);Sociologija umetnosti(Niš 1995);Nacionalizam i književnost: srpska književnost 1985-1995(Niš 2002);Vesela estetika(Niš 2004, Beograd 2008);Pričanje smisla: književnost i saznanje(Beograd 2010);Otići(Leskovac/Beograd 2012). Priredio je sledeće publikacije:Estetsko i sveto(Niš 1994);Prava manjina(Niš 2005);Tradicionalna estetska kultura: estetska dimenzija kuće(Niš 2006);Tradicionalna estetska kultura: svakodnevlje i praznik(Niš 2007);Tradicionalna estetska kultura: telo i odevanje(Niš 2009);Tradicionalna estetska kultura: nleb(Niš 2010);Tradicionalna estetska kultura: igra(Niš 2011). Član je Sociološkog društva Srbije, Estetičkog društva Srbije, Evropskog društva kulture (SEC), Srpskog filozofskog društva. Promovisan je u počasnog doktora 21. maja 2004. (doctor nonoris causa) Velikotrnovskog univerzitetaSv. Ćirilo i Metodije, Veliko Trnovo, Bugarska. Za knjiguPričanje smisla: književnost i saznanje(Beograd: KIZ Altera, 2010) dobio je nagraduZadužbine Nikolaj Timčenkou Leskovcu, za 2010. godinu. Tags: estetika umetnost eseji

U dobrom stanju! Korice malkice zaprljane i iskrzane po ivicama nista strasno! Unutrasnjost u dobrom i uredniom stanju! Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin

Рођен је као син дипломата у Бразилу. Убрзо након капитулације Француске прешао је у Уједињено Краљевство. Примљен је у пилотску школу у Кранвелу, а 1942. у 61. оперативно-тренажну јединицу у Рендалу, да би 21. јануара 1943. у чину наредника био распоређен у 341. ескадрилу (Алзас) Слободне Француске. Под командом Ренеа Мушота ескадрила је тада била у Шкотској, али је ускоро била пребачена за Бигин Хил, да би извршавала задатке летећи на ловцима Супермарин Спитфајер IX. Клостерман је стекао корисна искуства на својим првим летовима изнад Француске у пролеће 1943. и тада је први пут известио о ваздушној победи, 17. јуна, када је погодио и оштетио немачки Месершмит Бф-109. Потом, на дан 27. јула, његов ловачки пук је пратио америчке дневне бомбардере типа Мартин Мародер у нападу на Триквил. Када су бомбардери окренули за повратак кући после извршеног напада, непријатељски авиони су се појавили приближавајући се са југоистока. Пилоти 341. ескадриле окренули су улево да пођу у пењање, „ка сунцу“ но одмах затим морали су да прискоче у помоћ 485. ескадрили јер је она нападнута. Почело је прегањање по небу и борба на висини од 6 400 m са Мушотом на челу, који је повео своје пилоте против 14 немачких ловаца Фоке Вулф Fw-190. Капетан Л. Ц. Мартел и његов пратилац Клостерман оборили су сваки по два Фоке Вулфа. Тачно месец дана касније, 341. ескадрила је пратила америчке бомбардере летеће тврђаве Б-17 у напад на бродоградилишта у Сен Омеру. Током борби Спитфајери су се распршили, а Клостермана је напало осам немачких Фоке Вулфова. Успео је да једнога обори, а потом да умакне својим гониоцима. Али се Мушот није вратио са те акције. Клостерманова последња ваздушна победа у 341. ескадрили, био је Месершмит Бф-109 којег је оборио 26. октобра. При нападима на циљеве на земљи, он је уништио два железничка воза и пет камиона, а и касније се посебно истакао у нападима на сличне циљеве. Након рата, Клостерман је радио као инжењер, учествујући у оснивању Ремс-Авијејшена, радећи као представник Цесне и за Рено. Клостерман је имао успешну политичку каријеру, служећи осам мандата као посланик у Француској народној скупштини између 1946. и 1969. Такође се кратко активирао у француском ратном ваздухопловству 1956-57. током Алжирског рата. Током Фолкландског рата између Аргентине и Уједињеног Краљевства, Клостерман је наводно честитао аргентинским пилотима на њиховој храбрости. Као резултат ове „издаје“ РАФ-а, Клостерман је привукао много антипатије од стране Уједињеног Краљевства. Такође је привукао пажњу на себе због противљењу Заливском рату. `Велики циркус` је једна од великих књига које су проистекле из рата од 1939–45. године. Вилијем Фокнер Као борбеном пилоту и младом командиру са рекордом од 420 оперативна лета, прво у славној ескадрили Слободне Француске у Великој Британији названој „Алзас,” затим у јединицама РАФ, Пјеру Клостерману нема равног. Сер Џон Слесор, носилац највиших британских војних одликовања, главни командант РАФ ``Пјер Клостерман је ратни пилот чије ће акције у борбама увек служити као пример другима. Прикључивши се ескадрили Темпестс у склопу РАФ, изводио је летове са изузетном смелошћу и дао кључни допринос великој слави француских борбених ескадрила. Завршио је своју изванредну каријеру са само 24 године, са укупним збиром од 600 сати борбених летова и 33 оборена непријатељска авиона, што му даје титулу најбољег француског борбеног пилота.`` Шарл де Гол

Нора Ефрон: ОСЕЋАМ СЕ ЛОШЕ ЗБОГ СВОГ ВРАТА Издавач: ДЕРЕТА, Београд, 2008.год. Меки повез, 103 стране, латиница. Одлично очувано, уз посвету на предлисту. `Reč je o zbirci eseja o svakodnevici jedne prosečne, obične žene, u ovom slučaju Amerikanke. Na stotinak stranica Nora Efron svojim razoružavajućim, intimnim, neposrednim glasom i suvim humorom, prenosi doživljaje svojih uspona i padova u iskrenom, veselom pogledu na žene koje stare i izlaze na kraj s mukama menopauze, praznih porodičnih gnezda i života samog. Nora Efron je žena koja je napisala scenarije za filmove Kad je Hari sreo Seli, Besani u Sijetlu, Imaš poštu i Začarana, a i autorka je bestselera Gorušica, Škrabaj, i Luda salata. Na ovim stranicama piše o tome koliko mrzi svoju tašnu, a otkriva nam i koliko vremena provodi pokušavajući da zaustavi sat: piše o bojenju kose, vežbanju na traci, losionima i kremama koji obećavaju usporavanje starenja, ali to nikad ne uspevaju. Iznad svega, ne može da podnese kako joj izgleda vrat. Dermatolog je teši rečima da za to nema brzog i efikasnog leka. Nora Efron beleži život opsednute kuvarice, strastvenog stanovnika grada, i nesrećnog roditelja. Prepričava svoje sve-sem-čarobne dane stažiste u Beloj kući, tokom godina predsedničkog mandata Džona Kenedija („Ja sam verovatno jedina mlada žena koja je ikada radila u Beloj kući za vreme Kenedija, a koju predsednik nije starovao.“) i deli sa čitateljkama i ponekim čitaocem svoje iskustvo; kako se zaljubila i odljubila od Bila Klintona: sa razdaljine, naravno. Ali, uglavnom otvoreno i bučno, govori o životu kao žena zrelih godina, bez iluzija i zabluda. Osećam se loše zbog svog vrata je knjiga o mudrosti, i trenucima u kojima se smejete na sav glas – divna, neodoljiva poslastica za čitanje.`

Monografija povodom 40. godišnjice mature pančevačkih gimnazijalaca. Besprekorno stanje, retko, tvrd povez. Jedna od najuspešnijih generacija pančevačke Gimnazije `Uroš Predić`- sto sedma - svečanom akademijom obeležila 40. godišnjicu mature. Oni se i dalje druže, organizuju zajednička putovanja i pomažu jedni dugima kad god je potrebno. Za sebe kažu da su odrasli dečaci i devojčice koji nisu prestali da se druže, jer na taj način najbolje čuvaju uspomene na đačko doba. Da bi što više vremena provodili zajedno osnovali su i Generacijski rok bend 107, imaju svoje udruženje koje organizuje zajedničke ekskurzije nekoliko puta godišnje, a rado učestvuju i u raznim humanitarnim akcijama. `Naša generacija je specifična i po tome što imamo i svoju himnu Ima neka tajna veza, koja ukazuje na taj specifični generacijski duh i toplinu druženja`, ističe Ljiljana Sinđić. `Imamo i našu krsnu slavu Sv. Trifuna, koja je proistekla iz našeg druženja na ekskurzijama koja se uvek završe uz tamburaše i vino.` Iz 107. generacije stasalo je mnogo uspešnih ljudi koji su postali uspešni lekari, ekonomisti, pravnici, inženjeri. I ne samo da su oni ostali zajedno već su i njihova deca počela da se druže. `Pored svega toga, naše udruženje godinama pomaže pojedincima, našim drugovima, njihovim roditeljima u teškim situacijama, a kad je trebalo pomogli smo i našoj gimnaziji i nastavićemo to i dalje da radimo`, ističe dr Zoran Nedić. `Želimo da ostanemo upamćeni kao jedna od najboljih generacija klasične gimnazije.` Kako bi ostali upamćeni, za četrdesetu godišnjicu mature ova generacija je izdala i svoju monografiju. `To je pisani trag o našem postojanju`, kaže Ilija Pokrajac. `I ne samo o nama. Ima delova o našem gradu i vremenu u kojem smo živeli i kako je grad izgledao pre 50 godina. To je jedno svedočanstvo i crtica o našem životu i našoj mladosti.`

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1997. god. Broširan povez, 20,5 cm. 72 str. Ljubivoje Ršumović je rođen u Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu, 1965. godine. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme je objavio kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. Godine 1965. zaposlio se u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Svoj literarni rad uspešno ugrađuje u emisije Utorak uveče – ma šta mi reče, Subotom u dva, Veseli utorak. U tim programima primenjuje dokumentarnu poetiku koju je usvojio od Zmaja i Duška Radovića i pedagošku doktrinu Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom - pre će čovek i postati!“ Godine 1968. prelazi na televiziju i radi poznate serije: Dvogled, Hiljadu zašto i Hajde da rastemo. Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao više od šeststo emisija. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto pedeset sedam epizoda. Pored programa za decu uradio je i nekoliko serija dokumentarnih programa. Najpoznatija je serija Dijagonale - priče o ljudima i naravima, u kojima Ršumović govori o pojedinim etničkim grupama, puštajući pripadnike tih grupa da sami daju karakterizaciju svojih saplemenika. To su emisije o Mijacima, Brsjacima, Malisorima, Torbešima, Bunjevcima, Erama, Lalama, Dubrovčanima, Bodulima, Šopovima, Gorancima, Piperima itd. Objavio je devedeset dve knjige, uglavnom za decu. Najpoznatiji su mu naslovi: Ma šta mi reče, Pričanka, Pevanka, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Nevidljiva ptica, Domovina se brani lepotom, Sjaj na pragu, Rošavi anđeo, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Pesme uličarke, Severozapadni krokodil, Pošto prodaš to što misliš, Opasan svedok, Ne vucite me za jezik, Gujina stena, Bukvar dečjih prava, Tri čvora na trepavici, Poverenje u sunce, Tajna ledene pećine, Beli paketi, Sunčanje na mesečini, Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Zauvari, Planiranje prošlosti, Zemlja hoda nebom, Vidovite priče, Vid iz Talambasa... U pozorištima je izvedeno više njegovih dela: Šuma koja hoda, Nevidljiva ptica, Baba Roga, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, Au, što je škola zgodna, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka... Dobio je književne nagrade: „Neven“, „Mlado pokolenje“, Nagradu Zmajevih dečjih igara, Brankovu nagradu, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Goranovu plaketu, Vukovu nagradu, Zlatni prsten Festivala pesnika za decu u Crvenki, nagradu „Porodica bistrih potoka“ Udruženja književnika Srbije, prvu nagradu za dramski tekst U cara Trojana kozje uši na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, „Zlatni beočug“, nagradu Politikinog zabavnika za knjigu Tri čvora na trepavici, nagradu „Duško Radović“, titulu „Saradnik Sunca“, Instelovu nagradu za poeziju, nagradu „Miroslav Antić“ (kao prvi dobitnik 2008), nagradu „Princ dečjeg carstva Tamaris“ u Banjaluci i nagradu „Branko Ćopić“ za knjigu Sunčanje na mesečini. Dobio je i tri zapažene međunarodne nagrade: „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, nagradu Uneska za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju, i nagradu „Tabernakul“ za poeziju u Skoplju. Dela su mu prevedena na više stranih jezika. Autor je udžbenika za osnovnu školu: Deca su narod poseban (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i Azbukovar i Pismenar (prvi razred). Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda“. Bio je predsednik Karate saveza Srbije i savezni je sudija karatea. Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“. Predsednik je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Više nije član Udruženja književnika Srbije. Živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda.

Миодраг Павловић: МОСТ БЕЗ ОБАЛА Издавач: МАТИЦА СРПСКА, Нови Сад, 1956.год. Тврди платнени повез, 141 страна, ћирилица. ПРВО ИЗДАЊЕ- РЕЂЕ УПОНУДИ `Рођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар. 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва. Имао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника полератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић. Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину. Најзначајнија дела Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња. Награде Добио је Европску награду за поезију немачког града Минстера, 2003. године, за збирку поезије „Улазак у Кремону” (на немачки је превео Петер Урбан). Награду „Круна деспота Стефана Лазаревића” добио је 2001., а награду ”Ramonda Serbica” 1995. године.. 1992. године му је уручена Награда Тодор Манојловић за модерни уметнички сензибилитет коју додељује Фонд „Тодор Манојловић”. Награда „Десанка Максимовић” за 1996. годину. Дисова награда 1996. (у оквиру манифестације „Дисово пролеће”). Награда „Одзиви Филипу Вишњићу” за родољубиво песништво. Признање „Стефан Првовенчани” које додељују Рашке духовне свечаности, 2003. Добитник је Европске награде за поезију Књижевне општине Вршац (КОВ). Вукова награда 1998. Песничко признање „Жичка хрисовуља” 1994. Награда Бранко Миљковић 1978. године за књигу „Видовница”. Змајева награда 1969. за дело „Велика Скитија” И велики број других награда и признања које овде нису набројане. 2008. године добио је награду Извиискра Његошева за роман Бесовски вртлози и песничке књиге Живот у јарузи и Рајске изреке али и за целокупно књижевно дело. 2008 добија Орден Светог Саве од Митрополита црногорско-приморски Г. Амфилохија, у име Његове Светости Патријарха Српског Г. Павла. Миодраг Павловић је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Повремено боравио у Немачкој, где је 2012. године добио међународну „Петраркину награду”.

Миодраг Павловић: ИГРЕ БЕЗИМЕНИХ (драмолети) Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1963.год. Тврди платнениповез, заштитни омот, 280 страна, ћирилица. Врло пристојно очувано, уз мало похабан заштитни омот. ...... Миодраг Павловић Рођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар. 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва. Имао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника полератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић. Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину. Најзначајнија дела Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња. Награде Добио је Европску награду за поезију немачког града Минстера, 2003. године, за збирку поезије „Улазак у Кремону” (на немачки је превео Петер Урбан). Награду „Круна деспота Стефана Лазаревића” добио је 2001., а награду ”Ramonda Serbica” 1995. године.. 1992. године му је уручена Награда Тодор Манојловић за модерни уметнички сензибилитет коју додељује Фонд „Тодор Манојловић”. Награда „Десанка Максимовић” за 1996. годину. Дисова награда 1996. (у оквиру манифестације „Дисово пролеће”). Награда „Одзиви Филипу Вишњићу” за родољубиво песништво. Признање „Стефан Првовенчани” које додељују Рашке духовне свечаности, 2003. Добитник је Европске награде за поезију Књижевне општине Вршац (КОВ). Вукова награда 1998. Песничко признање „Жичка хрисовуља” 1994. Награда Бранко Миљковић 1978. године за књигу „Видовница”. Змајева награда 1969. за дело „Велика Скитија” И велики број других награда и признања које овде нису набројане. 2008. године добио је награду Извиискра Његошева за роман Бесовски вртлози и песничке књиге Живот у јарузи и Рајске изреке али и за целокупно књижевно дело. 2008 добија Орден Светог Саве од Митрополита црногорско-приморски Г. Амфилохија, у име Његове Светости Патријарха Српског Г. Павла. Миодраг Павловић је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Повремено боравио у Немачкој, где је 2012. године добио међународну „Петраркину награду”.