Slaviša Sabljić : DEVEDESETE - Iz ratnog dnevnika / Бања Лука : Арт принт, 2005 , Fizički opis 198 стр. ; 20 cm Библиотека Ратни дневник ; 1 Стр. 189-195: Рецензије / Остоја Барашин, Бранислав Божић Биљешка о аутору на задњем кор. листу. Грађански рат -- Босна и Херцеговина -- 1992-1995 -- У успоменама Republika Srpska - ratni dnevnik Očuvanost 4. Славиша Сабљић (Дрвар, 12. септембар 1946 − Бања Лука, 1. новембар 2021) био је дугогодишњи новинар и уредник Радио-телевизије Републике Српске, аутор серијала `Капи завичаја`. Током Одбрамбено-отаџбинског рата био је шеф Прес-центра Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске.

Autor: Vasa Stajić Povez: meki Format: 13 x 21 cm Strana: 160 Pismo: ćirilica Izdavač: Admiral Books reprint izd. iz 1933 knjižare `Slavija` Zmaj spada u red najplodnijih pesnika srpskog romantizma. U toku cele druge polovine XIX veka on je najobilniji srpski pesnik, urednik mnogih listova i časopisa i jedan od najistaknutijih nacionalnih radnika. Od svih srpskih pesnika, on je najdublje ušao u narod, bio najviše čitan i najviše voljen. Završio je medicinu i do kraja života radio je dva posla: bio je lekar i pesnik. Ostavio je poeziju koja ima trajne i neosporne vrednosti u srpskoj književnosti. Život i delo: Albert Ajnštajn – život i delo Demosten – život i delo Jovan Cvijić – žovot i delo Nikola Kopernik – život i delo

SEĆANJA -Vladeta Jerotić Beograd 2010 god, tvrdi povez, 240 str. Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice `Dr Dragiša Mišović`. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. N.S-O.+

Autor: Nikola Tesla Izdavač: `Prima`, Gornji Milanovac Broj strana: 96 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Nikola tesla je, 1919. godine za američki časopis Electrical Ehperimenter opisao svoj život i naučni rad u nizu članaka pod nazivom Moji izumi. Veliki deo knjige posvetio je svom detinjstvu, roditeljima i porodici, kao i zemlji svojih predaka. Pored toga što je bio genijalan fizičar, Nikola Tesla je bio i veliki ljubitelj književnosti. Ta ljubav prema lepoj reči vidi se i u njegovim autobiografskim spisima gde na zanimljiv, gotovo novinarski način, izlaže najinteresantnije pojedinosti iz svog života, od toga kako se u mladosti zamalo udavio, pa do vremena kada je živeo i radio u različitim evropskim gradovima i na kraju o svom odlasku u Ameriku i svojim izumima. Knjiga je odlično očuvana, osim što na predlistu ima posvetu. Na drugoj slici prikazan sadržaj knjige.

Novo! Izdavač: Gradska biblioteka - Novi Sad, 2013. god. Broširan povez, 19 cm. 135 str. + Ilustracije 10 strana „ Moja biografija” je fragment autobiografije, koju je Lazarević napisao 1907. godine, a obuhvata period od njegovog rođenja 1849. u Novom Sadu pa do studija medicine u Beču 1872. godine. Autobiografiju je, po sopstvenom objašnjenju u uvodu, pisao za potomke kako bi im njegovo bogato iskustvo bilo od koristi i za pouku. U kući u Pančevu, gde je radio četiri pune decenije, sačuvan je njegov kabinet. U njoj danas živi njegov praunuk, koji je dobio ime po njemu, takođe lekar – četvrta generacija lekara u porodici Lazarević. Đorđe Lazarević opisuje ključne segmente u svom životu, događaje koje standardna, klasična istorija ne beleži. Zapisao je obilje podataka o sebi, ali i o kulturnom, istorijskom i političkom životu Novog Sada i Temišvara tokom druge polovine 19. veka. On je za dobrovoljni lekarski rad odlikovan ordenom Svetog Save petog stepena i ordenom srpskog Crvenog krsta. Umro je u Temišvaru 1915. godine, gde je i sahranjen.

Autor: Ljubivoje Ršumović / Dušan Petričić Izdavač: Književne novine Broj strana: 72 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko. Sećanje na Duška Radovića uz mnoštvo ilustracija (uključujući i one iz porodičnog albuma), uz puno humora i dogodovština iz pesnikovog života, priredili su Ljubivoje Ršumović i Dušan Petričić. Tvrd povez. Knjiga je u dobrom stanju, izuzev što na predlistu postoji posveta.

Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

Borislav Lalić - Če Gevara Novosti, Beograd, 2011, mek povez, 307 strana, 17 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, nova knjiga. Uz kjnigu ide i poster Če Gevara: život, smrt, legenda... Knjiga o Čeu je roman iz života i roman iz novinarskog pera. Uz sve što je uradio u životu Če se potrudio i da umre na vreme, kaže autor. Ernesto Gevara, nesuđeni lekar, romantični revolucionar, buntovnik sa razlogom, žrtva po sopstvenom izboru, postao je ikona mladih XX veka... Borislav Lalić, novinar i publicista, rođen je 1936. godine u Vinickoj, kraj Berana. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, a novinarstvo je njegova profesija od studentskih dana. Počeo je kao saradnik u „Studentu” i reporter u agenciji Tanjug. Potkraj šezdesetih godina prošlog veka započeo karijeru dopisnika iz inostranstva. Punih dvadeset godina izveštavao je za jugoslovensku štampu, radio i televiziju iz Meksika, sa Kube, iz Španije, SAD i Ujedinjenih nacija. U plodnoj novinarskoj karijeri objavio je knjige „Čudo u Španiji”, „Putnici bez povratne karte”, monografiju „Kuba”, „Če Gevara, život, smrt, legenda”, „Fidel Kastro, jedan čovek, jedna revolucija”, „Čovek od krompira”. Dobitnik je Nagrade za životno delo Saveza novinara Jugoslavije (2000) i novinarske nagrade „Svetozar Marković” Udruženja novinara Srbije (1995). Član je Udruženja književnika Srbije.

Bluz za Jugoslaviju Dobar naslov, 2008. Udžbenički format, 287 strana. Knjiga je pročitana ali lepo očuvana, ima pečat na predlistu i jednu žutu tačkicu na listovima spolja. `Todorovićevo delo odlikuje rečitost, uverljivost i duhovitost`, ocena je žirija koji je `Knjigu osvete` proglasio najboljom među 130 nominacija odnosno autora iz cele Kanade od kojih su neki veoma poznati i ranije nagrađivani. Konkurs je organizovala neprofitna organizacija za podršku piscima `Autorski trust Kanade` (The Writer’s Trust of Canada) koju su pre tri decenije osnovali ugledni pisci među kojima najpoznatija i u Srbiji više puta prevođena književnica Margaret Atvud. `Nama koji smo u Kanadu došli u talasu emigranata iz devedestih godina nije bilo teško da iza ovog imena prepoznamo poznatog beogradskog novinara. Za vreme svog desetogodišnjeg boravka u Torontu Dragan Todorović je nastavio da objavljuje članke i književne eseje u kanadskim novinama i časopisima, a na državnom CBC radiju mu je emitovano i nekoliko radiofonskih dela. U Knjizi osvete izneo je svoje sećanje na detinjstvo i odrastanje u zemlji koja više ne postoji, kao i zanimljive epizode iz svoje bogate karijere koja se protezala kroz različite medije: NON, magazin `Rock`, Treći kanal, Art kanal, Radio Politika... Kroz knjigu defiluju mnogi stvarni likovi pod svojim pravim, ali i izmišljenim imenima.` (`Vreme`)

Topla i šarmantna priča o otvaranju jedne moderne knjižare u zemlji gde nema nijedne takve. Pripovest o mukama i pobedama Nadije Vasif, osnivačice i direktorke Divana u Kairu. Ulicama Kaira odjekuju pozivi na molitvu, vozači gnevno zasipaju jedni druge uvredama, sirene trube u postojanom fortisimu, ori se vika uličnih prodavaca, sa svakog trotoara trešte televizori i radio-aparati... U zaglušujućoj buci Nadija Vasif je 2002. godine, sa svojom sestrom Hind i prijateljicom Nihal, osnovala Divan, nepokolebljivo nezavisnu knjižaru. Tri mlade žene nisu posedovale nikakvo zvanično obrazovanje u vezi sa tim poslom, niti su imale šta da izgube. U to doba u Egiptu nije postojalo ništa nalik Divanu. Državna uprava zanemarivala je kulturu, a knjiga je predstavljala luksuz. Posle deset godina Divan je prerastao u uspešan knjižarski lanac na deset lokacija, sa sto pedeset zaposlenih i brojnim revnosnim obožavateljima. Iskreni, sveži i veoma duhoviti memoari Nadije Vasif kazuju priču o tom putovanju. Među njihovim šarolikim junacima nalaze se Divanovi redovni posetioci poput napornog doktora Midhata Samira, vozača sa ambicijom da postane izvršni direktor meditativne Nihal ćutljive ali smrtonosne Hind zahtevne diktatorke Nadije, i mnogo ljudi, pretežno muškaraca, koji su tvrdili da Divan nikad neće uspešno poslovati. Letopis jedne knjižarke u Kairu predstavlja portret zemlje koja srlja ka revoluciji, feministički poziv na ujedinjenje i inspirativni kratki kurs o rukovođenju firmom po zakonu entropije. Više od svega, on ukazuje da reč ima moć da nas okrene vlastitioj suštini.

Stanje: Odlično - Kao novo Naslov: Dosije Snouden Autor: Luk Harding Izdavač: EvroBook tvrd povez sa okosnicom, latinica, 21 cm, 307 str. _____ Insajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio `korisnik iz senke`, kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno `kreće` unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne...

TOMA ZDRAVKOVIĆ Pesme moje, pesme moje, ni za šta me ne krivite... ostanite s drugovima i za mene živite... Živko Bojanić, 196.str.,ilustrovana,21.cm, 2001.god.,Beograd Knjiga je NOVA Toma Zdravkovic. Mit za zivota i dalje do vecnosti. Srpski Sarl Aznavur. Prever nase narodne muzike. Covek, pesnik, boem, pevac... Ziveo je kratko i burno noseci 53 godine usud i zlu kob naroda iz koje je ponikao i prostora kojem je pripadao. I srecan i tuzan istovremeno. `Pevac sa najtuznijim ocima na svetu.` DEGREES Tesko se probijao kroz zivot. Do slave i popularnosti stigao je zaobilaznim putem. Od rodnog Aleksinca 20. novembra 1938. do bolnicke sobe VMA u Beogradu 30. septembra 1991. godine. Pesnik i boem koji je, sve svoje pesme doziveo i na kraju iskreno, kakav je bio svoj celi vek, priznao je `Kada bih se ponovo rodio, radio bih sve drugacije.` Voljen i cenjen, u ljubavi nije imao srece. Ljubio je i bio ljubljen, ali je pravu srecu doziveo sa cetvrtom suprugom Gordanom, tek u poznim godinama u dalekoj Kanadi, kada je vec bio na putu bez povratka. `Mislim da bih istog casa ozdravio kad bih zapevao` - govorio je u vreme kad vise nije bilo nade i dok su se andjeli u oblacima prestrojavali da mu oslobode pocasno mesto u nebeskom horu. Toma Zdravkovic je otisao. Ostale su njegove pesme da zive i stoje kao spomenici vremena i budu svedoci neprolazne vrednosti i velicine coveka, pesnika, boema i peva?a koji, kao niko, nikad pre, ali ni posle njega, nije `imao visak duha.` Živko M. Bojanic

Knjiga nova C7 Kako je živeo, voleo i plakao Nebojša Glogovac? Lobanja, Šone, Šonsi, Glogi, Nebojša, Pančevac – i još mnogo imena inadimaka imao je čovek koji je glumi, ali i svemu ostalom, dao i karakter i reč. Bio je svoj i neosvojiv. Davao se kome je hteo, a zauzvrat nije tražio ništa. Svedočenja najbližih otkrivaju nepoznate detalje iz života ovog velikana: kako je kao momak radio u prodavnici muzičkih uređaja, šta mu se sve dešavalo dok je stopirao od Pančeva do Beograda, zašto mu se na prijemnom ispitu na Akademiji dramskih umetnosti tresla noga i kako su sve velike uloge i najveći reditelji posle toga tražili i jurili baš njega. Ovde su prvi put objavljene pesme koje je pisao za svoju dušu. U najlepšem maniru sudaraju se ispovesti mladih glumaca, koji su ga doživljavali kao ćaleta, i bardova jugoslovenske scene, koji nikada ne mogu da zaborave trenutke provedene sa njim, i na sceni i u kafani. Sudar generacija, koje je samo Glogi umeo da objedini. Zašto je odbio Anđelinu Džoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović, šta mu je značila Crvena zvezda i koje su ga strasti, pored motora, tavli i kuvanja, još opsedale.O inspiraciji i radovanju svakodnevnim trenucima, ali i o momentima kada mu je život dodelio ulogu da se suoči sa smrću, govore njegovi prijatelji. O najvoljenijem srpskom glumcu pripovedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski,ali i žene s kojima se voleo, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili sa njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron. S kojeg nikada nije sišao. Na ovoj vrtešci reči i emocija, suze smenjuju smeh, a smeh izaziva suze. Nemazaustavljanja, fliper se igra u četiri ruke. Umeo je i da živi, a i da umre. Njegov recept nalazi se među ovim stranicama.

Autor:: Aleksandar Đuričić Žanrovi:: Autobiografije i biografije, Domaći pisci Izdavač:: Vukotić media Godina izdanja:: 2021. Broj strana: 214 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Kako je živeo, voleo i plakao Nebojša Glogovac? Lobanja, Šone, Šonsi, Glogi, Nebojša, Pančevac – i još mnogo imena i nadimaka imao je čovek koji je glumi, ali i svemu ostalom, dao i karakter i reč. Bio je svoj i neosvojiv. Davao se kome je hteo, a zauzvrat nije tražio ništa. Svedočenja najbližih otkrivaju nepoznate detalje iz života ovog velikana: kako je kao momak radio u prodavnici muzičkih uređaja, šta mu se sve dešavalo dok je stopirao od Pančeva do Beograda, zašto mu se na prijemnom ispitu na Akademiji dramskih umetnosti tresla noga i kako su sve velike uloge i najveći reditelji posle toga tražili i jurili baš njega. Ovde su prvi put objavljene pesme koje je pisao za svoju dušu. U najlepšem maniru sudaraju se ispovesti mladih glumaca, koji su ga doživljavali kao ćaleta, i bardova jugoslovenske scene, koji nikada ne mogu da zaborave trenutke provedene sa njim, i na sceni i u kafani. Sudar generacija, koje je samo Glogi umeo da objedini. Zašto je odbio Anđelinu Džoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović, šta mu je značila Crvena zvezda i koje su ga strasti, pored motora, tavli i kuvanja, još opsedale. O inspiraciji i radovanju svakodnevnim trenucima, ali i o momentima kada mu je život dodelio ulogu da se suoči sa smrću, govore njegovi prijatelji. O najvoljenijem srpskom glumcu pripovedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski, ali i žene s kojima se voleo, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili sa njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron. S kojeg nikada nije sišao. Na ovoj vrtešci reči i emocija, suze smenjuju smeh, a smeh izaziva suze. Nema zaustavljanja, fliper se igra u četiri ruke. Umeo je i da živi, a i da umre. Njegov recept nalazi se među ovim stranicama. c5

Autor: Olga Vasić Format: 15x20,5 Povez: broširan Br. strana: 217 Ништа што је било вредно у прошлости, не одлази и ниједна истина или добро које човек створи никад не умре и не може умрети, записао је Бајрон, а то је потврдила и Олга Васић у књизи „Трагом прохујалих година“ не дозволивши да се под вео заборава сакрије њен богат и занимљив живот испуњен радом, љубављу и делима. Књига се састоји од два дела, први обухвата период ране од ране младости до садашњости, у другом делу су путописи. Ово дело има све одлике аутобиографије, јер ауторка описује свој живот, важније догађаје чији је непосредни учесник или пак сведок, као и своја размишљања и утиске о свему што се збивало. Ово је прича о Олгином животу, али овде налазимо и слику времена када се другачије радило и живело.

Zarija D. Vukićević : DNEVNIK IZ PRVOG SVETSKOG RATA / Vukićević, Zarija D., 1898-1978 Omotni naslov Трагична деветсто петнаеста . Povlačenje kroz Albaniju Крагујевац : Народна библиотека `Вук Караџић` : Градски одбор СУБНОР, 2014 , tvrdi povez, Fizički opis 197 стр. : ауторова слика ; 18 cm Zbirka Дела Зарије Д. Вукићевића / [Народна библиотека `Вук Караџић`, Крагујевац] Стр. 191-192: Напомена / Т. К. [Томислав Кењић] Белешка о писцу: стр. 195-197. Prvi svetski rat -- 1914-1918 -- U uspomenama Očuvanost 4 ; ima pečat izdavača Zarija D. Vukićević (1898–1978) je jedan od retkih, a možda i jedini Kragujevčanin koji se u XX veku školovao na Kembridžu. Prestižno obrazovanje u ovoj elitnoj evropskoj i svetskoj ustanovi uveliko je odredilo njegov životni i profesionalni put. Zarija je bio profesor, pisac, bibliotekar, prevodilac, publicista, delom i političar i diplomata. Ovi viševrsni atributi svakako ga čine značajnim imenom kragujevačke kulture. Taj značaj potpunije sagledavamo tek sada, u prvim decenijama XXI veka, kada otvaramo još jednu kockicu u mozaiku njegovog, pre svega, književnog rada. Zahvaljujući, svakako, njegovoj obimnoj rukopisnoj zaostavštini od oko 4.500 stranica, koja se sada nalazi u Narodnoj biblioteci `Vuk Karadžić` u Kragujevcu. Ta nova kockica je četvrta Zarijina knjiga, Dnevnik iz Prvog svetskog rata, koju je kragujevačka narodna biblioteka objavila 2014. godine Iako je rođen u Valjevu (1898), Zarija D. Vukićević je zapravo po svemu pripadao Kragujevcu u kome se školovao i u njemu u mladosti živeo. U Kragujevcu ga je zatekao i Prvi svetski rat. U tom do tada najvećem svetskom ratnom sukobu, kasnije nazvanom Veliki rat, učestvovao je kao đak dobrovoljac i prošao sve strahote povlačenja srpske vojske preko Albanije u zimu 1915/16. o čemu, iz prve ruke, svedoči u svom ratnom dnevniku koji je upravo objavljen. Sa Krfa je 1916, kao jedan od srpskih đaka, upućen na školovanje u Francusku i Englesku. Na Kembridžu je studirao engleski jezik. Posle Prvog svetskog rata bio je profesor u kragujevačkoj Muškoj gimnaziji gotovo čitavu deceniju, od 1924. do 1933. Iste, 1933. godine prelazi u Ministarstvo inostranih poslova pri kome je prvo bio sekretar, a onda načelnik kraljevske kancelarije; na ovom položaju je i penzionisan posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata jedno vreme radio je kao honorarni radnik Ministarstva informisanja, a zatim je, iz zdravstvenih razloga, penzionisan. Posle rata uglavnom je živeo u Opatiji, u kojoj se bavio pisanjem i prevodilačkim radom, gde je i umro 1978. godine.

62200) MILENA PAVLOVIĆ BARILI slikarka svetskog glasa , Vojislava Latković , Beoknjiga Beograd 2009 , Edicija žene koje su stvarale istoriju ,romansirana biografija, Ovaj zanimljivi roman književnice Vojislave Latković, svojom realnošču, sugestivnošću i slikovitošču, na poetski način, dočarava period od početka XX veka do kraja Drgog svetskog rata, period u kome je živela i stvarala Milena Pavlović Barili. Pisac ove vredne knjige, svojom maštom, vešto nas vodi kroz vreme, te nam se čini da i danas, sto godina od rođenja, zajedno sa Milenom Pavlović Barili, obilazimo nove izložbe koje su upriličene u gradovima gde je živela i radila. Tako, ove 2009. godine, građani Beograda, pariza, Londona, Rima i Njujorka, imaju čast i jedinstvenu priliku da se, ponovo dive njenim neobičnim delima. Na taj način, oni će još bolje upoznati slikarku sa oreolom slave svetski poznate umetnice, kosmopolitkinju, kreativku koja je stvorila dela umom prekrasno izmaštanog virtuelnog sveta. Njene prefinjene renesansno realističke likovne kompozicije bile su zapažene i cenjene. tvrd povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, ilustrovano, 294 strane

Pisac u svom raju: trideset velikih pisaca koji su bili bibliotekari - Anhel Esteban kao nova, nekorišćena Trideset pisaca otvara vrata svoje „druge kuće”, onih tihih mesta u kojima su radili kao upravnici, bibliotekari ili arhivisti, provodeći duge sate u čitanju i istraživanju. Anhel Esteban nas vodi kroz istoriju prašnjavih polica, kroz vekove nagomilanog znanja i upoznaje nas sa (ne)radnim navikama slavnih ljudi od pera poput Getea, Helderlina, Prusta, Borhesa, Ljose, Kerola, Pereka i Stivena Kinga. Čar ove knjige nije samo u raznolikosti sudbina njenih junaka, anegdotama i mitovima koji su se pleli oko njih, već i u istorijsko-geografskim skokovima kojima obilazimo biblioteke iz epohe baroka do savremenog doba, od Buenos Ajresa preko Londona, Madrida pa sve do ruskih pustahija. Anhel Esteban je uspeo da sumira ogromnu građu koja po pavilu prati ovakve knjige i da zakletim knjiškim moljcima pruži uzbudljivo i edukativno štivo, puno dragocenih podataka. Gete, Helderlin, Prust, Borhes, Ljosa, Kerol, Perek, Stiven King.

Dragan Đurić : ZATOČENIK U SILOSU 3 - Treća knjiga Sloboda / Izdavač autor Београд 2012 , Fizički opis 241 стр. : илустр. ; 21 cm Napomene Тираж 100 Стр. 239-241: Нови хоризонти / Јово Крстић. Predmetne odrednice Đurić, Dragan, 1950- -- Autobiografija Rat u BIH 1991 - 1992 - Muslimanski logori - Ispovesti logoraša Treća knjiga trilogije Zatočenik u silosu. Očuvanost 4-. Ispovest logoraša Trilogija `Zatočenik u Silosu` je ispovest logoraša koji je, samo zato što je Srbin, proveo 938 dana u logoru `Silos` u Tarčinu. Trilogija je sačinjena iz tri dela. U prvoj knjizi `Konjic`, pored biografskih podataka, dat je presek ratnih zbivanja u ovom gradu, u kome je autor proveo više od godinu, doživljavajući sve strahote koje su se tada dešavale: granatiranje, glad, noćne posete, šikaniranja, da bi na kraju dobio poziv za mobilizaciju. Plašeći se za svoj život, jer mnogi koji su tada dobili poziv za mobilizaciju više se nisu vraćali živi, kao i zbog toga što nije hteo da se bori protiv svog naroda, Dragan Đurić je odbio mobilizaciju i pobegao iz grada. Uhvatili su ga u bekstvu i zatvorili u logor `Silos` u Tarčinu. U prvoj knjizi dat je i prikaz stradanja srpskog naroda na području opštine Konjic. Udružene snage muslimansko-hrvatske koalicije su u potpunosti uništile mnoga srpska sela i zaseoke. Stradalo je stanovništvo Blaca, Bjelovčina, Donjeg Sela, Idbra, Brđana, Cerića, Dubice, Džepa, Zagorice i drugih sela. Ubijeno je preko 200 Srba, pri čemu je najviše stradalo u selu Bradina, gde je ubijeno oko 60 ljudi. Ostali stanovnici su proterani pa je od ukupnog broja od 15 odsto Srba, ostalo samo oko 280, a 130 žena je silovano. Autor je posetio logor `Musalu`, fiskulturnu salu u kojoj je on radio kao profesor fizičkog i zdravstvenog vaspitanja. Dat je opis stradanja logoraša u Čelebiću, gde je ubijeno dvadeset ljudi, a među njima rođak Nedeljko Milošević, đak kome je predavao Željko Klimenta i drugi prijatelji. Iz jednog pakla, konjičkog, gde je svakog dana glava bila u torbi i vodila se borba za opstanak, sledilo je drugo: zatočenje u tarčinski silos, betonsku građevinu za smeštaj žita. U ćelije, koje su imale dimenzije 9,5 sa 4,5 metara, bilo je smešteno od 20 do 30 ljudi. Tu su jeli, spavali, obavljali fiziološke potrebe i zadovoljavali potrebu za kretanjem, šetnjom između paleta, dok nije odobrena šetnja van ćelije. U ovom logoru naročito je bilo teško logorašima koji su zatočeni maja 1992. godine. Tuča, glad, maltretiranje, izvođenje na rad na prvu borbenu liniju pri čemu su ginuli logoraši. Od gladi, bolesti, maltretiranja i pogibije od granata stradalo je preko trideset logoraša. Autor je detaljno opisao stradanje svakog srpskog logoraša, prikupio brojne ispovesti preživelih i detaljno opisao svoju tragediju, tako da knjiga, bez svake sumnje, predstavlja dragoceni iskaz o jednom vremenu.

Autor - osoba Babović, Jovan, 1946- = Babović, Jovan, 1946- Naslov Tihi gorostas / Jovan Babović Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Feljton, 2012 (Novi Sad : Feljton) Fizički opis 194 str. : fotogr. ; 24 cm ISBN 978-86-84863-21-0 (broš.) Napomene Tiraž 200 Na koricama beleška o autoru s njegovom slikom Bibliografija: str. 193-194. Predmetne odrednice Babović, Vlastimir, 1938-1989 -- U uspomenama Babović (porodica) -- U uspomenama Pred Vama, je knjiga koja pripoveda životopis prosvetitelja Vlasta Vukmanova. Vlasto je rođen u Dulipolju. Bio je darovit učenik, student i uspešni nastavnik i direktor škole. Prošao je razvojni put od Konjuške univerze do prosvetitelja. Miljenik roditelja i porodice. Poneo je iz kuće moralno vaspitanje i primerno se vladao u školi, na poslu I u svakodnevnom životu. Bio je stasit, mudar, miran, obrazovan, lepo vaspitan, nenametljiv i poštovao svako dete i čoveka. Čovek visokih ljudskih i moralnih vrednosti, uzorni prosvetni radnik i vaspitač, plemeniti roditelj, brat, stric, kum i prijatelj i tihi gorostas Ispod Komova. Bio je ćutljiv i strpljiv i govorio je samo kada su govor i reči imale smisla. Prosvetni posao radio je predano i uspešno vaspitao trideset generacija. Negovao je ljubav prema roditeljima, porodici, braći i sestrama, kumovima, rođacima, prijateljima i svim ljudima dobre volje. Radovao se uspehu đaka i drugih ljudi. Nije se nikada svađao niti nekog uvredio. Poštovao je ljude i bio uvažavan i cenjen u struci i životu. Vlasto je bio za ljubav, mir, znanje i stvaralaštvo. Ljude je vrednovao prema delima. Voleo je svoj podkomski zavičaj i odmor radno i u druženju provodio u selu. Kom je bio njegova inspiracija. Nosio je teret rođenja I porodici i bratu pomogao koliko je mogao. U zavičaju je osetio boljku, razboleo se i iznenada mlad umro. Za Vlasta važe neke misli mudraca:“ govori malo, a čini mnogo; ne preziri ni jednog čoveka; budi veoma, veoma skroman; ne budi lak na srdžbi; primi svakoga čoveka ozarena lica; u mestu u kojem nema ljudi, nastoj da budeš čovek; budi uzdržani u sudu; bolji je onaj koji je spor na grehu; ne pravi sebi venac, kako bi sebe veličao; kada je u pitanju ćud, teško se srdio, a lako mirio`. Živeo je tiho i iznenada se preselio u večnost i počiva u zavičaju. Po uzoru na život nastala je i knjiga Tihi Gorostas. Knjiga je skromna romansijerska priča о Komskoj župi, roditeljskom domu, rođenju, odrastanju, življenju, običajima i radu u obrazovanju. Prožeta je opisima zavičaja, porodice i svekolikog miljea iz okruženja gde je Vlasto živeo, stvarao, vaspitavao i obrazovao mlade naraštaje. Jezgrovito, sadrži i razvojni put njegove porodice i odlazak sina Slavena na Hilandar. MG155 (N)

-Izdavač: `Vukotić media` -Povez: Mek -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 413 -Format: 21 cm -Stanje: odlično očuvana Svedok svih velikih događaja u poslednjih gotovo pola veka, mnogih lomova i raspada, smena i uspona, prvi put otvoreno iznosi svoje zapise i sećanja o jednom dugom vremenu bogate novinarske i uredničke karijere. Kako je u vreme Miloševićeve vladavine „Borbu“ pretvorio u najbolje opozicione novine i u jeku demonstracija 1996. stvorio „Blic“, koji je za samo mesec dana dostigao tiraž od 100.000 primeraka? Kako je bilo raditi u vreme Tita, Miloševića, Tadića, Koštunice i Vučića? Kako se vratio u „Novosti“ posle 5. oktobra i kako je iz njih otišao posle dvaneset godina? Ko ga je i za šta optuživao i šta je istina? Možda je u najkraćem, u pogovoru ovoj knjizi, to opisao slavni režiser Emir Kusturica: „Kada bi neko drugi pokušao da poispadale riječi i slova vrati u novinske stupce Borbe, Blica, Glasa javnosti, Večernjih novosti i rekonstruiše stanje stvari bio bi to neuspjeh. Nema tog urednika koji je tako vješto baratao pomenutim slovima i rečenicama. Sa neviđenim instinktom hroničara on je držao ruku na pulsu svoga vremena i znao da vaga opoziciju sa vlašću, razdvoji patriotizam od šovinizma, znao je da ličnosti čije smo slike i intervjue pratili čine novine i tiraž.“

Autor:: Pjer Klosterman Žanrovi:: Autobiografije i biografije Izdavač:: Algoritam Godina izdanja:: 2014. Broj strana: 313 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Rođen je kao sin diplomata u Brazilu. Ubrzo nakon kapitulacije Francuske prešao je u Ujedinjeno Kraljevstvo. Primljen je u pilotsku školu u Kranvelu, a 1942. u 61. operativno-trenažnu jedinicu u Rendalu, da bi 21. januara 1943. u činu narednika bio raspoređen u 341. eskadrilu (Alzas) Slobodne Francuske. Pod komandom Renea Mušota eskadrila je tada bila u Škotskoj, ali je uskoro bila prebačena za Bigin Hil, da bi izvršavala zadatke leteći na lovcima Supermarin Spitfajer IX. Klosterman je stekao korisna iskustva na svojim prvim letovima iznad Francuske u proleće 1943. i tada je prvi put izvestio o vazdušnoj pobedi, 17. juna, kada je pogodio i oštetio nemački Meseršmit Bf-109. Potom, na dan 27. jula, njegov lovački puk je pratio američke dnevne bombardere tipa Martin Maroder u napadu na Trikvil. Kada su bombarderi okrenuli za povratak kući posle izvršenog napada, neprijateljski avioni su se pojavili približavajući se sa jugoistoka. Piloti 341. eskadrile okrenuli su ulevo da pođu u penjanje, „ka suncu“ no odmah zatim morali su da priskoče u pomoć 485. eskadrili jer je ona napadnuta. Počelo je preganjanje po nebu i borba na visini od 6 400 m sa Mušotom na čelu, koji je poveo svoje pilote protiv 14 nemačkih lovaca Foke Vulf Fw-190. Kapetan L. C. Martel i njegov pratilac Klosterman oborili su svaki po dva Foke Vulfa. Tačno mesec dana kasnije, 341. eskadrila je pratila američke bombardere leteće tvrđave B-17 u napad na brodogradilišta u Sen Omeru. Tokom borbi Spitfajeri su se raspršili, a Klostermana je napalo osam nemačkih Foke Vulfova. Uspeo je da jednoga obori, a potom da umakne svojim goniocima. Ali se Mušot nije vratio sa te akcije. Klostermanova poslednja vazdušna pobeda u 341. eskadrili, bio je Meseršmit Bf-109 kojeg je oborio 26. oktobra. Pri napadima na ciljeve na zemlji, on je uništio dva železnička voza i pet kamiona, a i kasnije se posebno istakao u napadima na slične ciljeve. Nakon rata, Klosterman je radio kao inženjer, učestvujući u osnivanju Rems-Avijejšena, radeći kao predstavnik Cesne i za Reno. Klosterman je imao uspešnu političku karijeru, služeći osam mandata kao poslanik u Francuskoj narodnoj skupštini između 1946. i 1969. Takođe se kratko aktivirao u francuskom ratnom vazduhoplovstvu 1956-57. tokom Alžirskog rata. Tokom Folklandskog rata između Argentine i Ujedinjenog Kraljevstva, Klosterman je navodno čestitao argentinskim pilotima na njihovoj hrabrosti. Kao rezultat ove „izdaje“ RAF-a, Klosterman je privukao mnogo antipatije od strane Ujedinjenog Kraljevstva. Takođe je privukao pažnju na sebe zbog protivljenju Zalivskom ratu. `Veliki cirkus` je jedna od velikih knjiga koje su proistekle iz rata od 1939–45. godine. - Vilijem Fokner Kao borbenom pilotu i mladom komandiru sa rekordom od 420 operativna leta, prvo u slavnoj eskadrili Slobodne Francuske u Velikoj Britaniji nazvanoj „Alzas,” zatim u jedinicama RAF, Pjeru Klostermanu nema ravnog. - Ser Džon Slesor, nosilac najviših britanskih vojnih odlikovanja, glavni komandant RAF Pjer Klosterman je ratni pilot čije će akcije u borbama uvek služiti kao primer drugima. Priključivši se eskadrili Tempests u sklopu RAF, izvodio je letove sa izuzetnom smelošću i dao ključni doprinos velikoj slavi francuskih borbenih eskadrila. Završio je svoju izvanrednu karijeru sa samo 24 godine, sa ukupnim zbirom od 600 sati borbenih letova i 33 oborena neprijateljska aviona, što mu daje titulu najboljeg francuskog borbenog pilota. - Šarl de Gol p.s.d.1

Dunja Hebrang : Osjetljivi barbar : eseji / Beograd: Gardoš, 1989 Materijalni opis 173 str. ; 20 cm Str. 167-168: Bilješka o piscu. Hrvatska književnost. Eseji Očuvanost 4- ; ima autorkinu posvetu. Dunja Hebrang (Otočac, 11. studenoga 1943. – Zagreb, 13. travnja 2021.) Rođena je u ratnome vihoru, u Otočcu, ličkome gradiću, u kojem su u vrijeme njezina rođenja partizani držali vlast, a na njihovu čelu bio je vrlo krupna, zapravo stožerna figura hrvatskoga partizanskoga pokreta, njezin otac Andrija. Diplomirala je psihologiju na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, a poslijediplomski studij završila na Ekonomskom fakultetu (1973.) te radila stanovito vrijeme u propagandi ondašnje RTV Zagreb, a potom je izabrala rizični status samostalne spisateljice. Pisala je pretežito pjesme i oglede i počela ih objavljivati početkom sedamdesetih u brojnim časopisima. Objavila je poetske zbirke: Utočišta; Dnevni glasovi; Kazaljka vremena; Izvan kalendara; Mrak i ruža; Kugla cijele zemlje... Kao pjesnikinja progovara glasom “pesimističnoga lirskog subjekta” koji svijet prikazuje, opisuje i tumači iz “kaveza načinjenoga od samoće”. U njezinu izrazu ima i minijaturizma (zbirka Mrak i ruža, 1989.), također i naturalističke izravnosti i žestine (zbrika Kugla cijele zemlje, 1993.). u njezinim se poetskim sastavcima može prepoznati i “ironijski otklon od stvarnosti te svojevrstan intimni ludizam same autorice” (Helena Sablić-Tomić). Objavila je dvije zbirke ogleda (Gospoda mužjaci, Osjetljivi barbar), u kojima dotiče muško-ženske odnose te pritom iskazuje i zadršku spram dominantnih, radikalnih feminističkih tendencija. Objavila je i autobiografski roman Šum crnih limuzina (1993.), fikcijsko-fakcijski amalgam kojemu “obrađuje” tragičnu sudbinu svoga oca Andrije kojoj je nedvojbeno pečat dao i Josip Broz te “rekonstuira” društvene i političke nevolje “rastrojene obitelji”. Godine 1990. objavila je (u Beogradu) publicističku knjigu Kronika zla i mučnine u kojoj čitamo rečenice: “Kad je 1952. godine objavljena knjiga Slučaj Andrije Hebranga imala sam osam godina, znala sam čitati što je bilo dovoljno da me ljubazni ljudi dovedu do vrata čitaonice na periferiji Zagreba i u izlogu pokažu knjigu: Gledaj, radi se o tvojem ocu. U to vrijeme čitajući školske knjige, nisam shvaćala što je to politički falsifikat (…) Desetak godina kasnije kad sam se domogla privremeno zaboravljene knjige Slučaj Andrije Hebranga, na čijim koricama piše ime policijskog istražitelja: Mile Milatović, s užasom sam otkrila da ima knjiga napisanih zato da lažu. Cijeli sustav škole i znanja rušio se pred mojim očima. (…) Svijet znanja i razuma, povijest i stvarnost neki ljudi htjeli su survati u provaliju tame i pisanim lažima uspostaviti patološku fikciju. U te svrhe mnogi dokumenti o Andriji Hebrangu, iz svih faza njegova života, ništeni su, srećom, ne svi. Stvarnost uvijek nadilazi falsifikate, bogatija je, jača, moćnija.” O knjigama Dunje Hebrang pisali su Milivoj Slaviček, Stijepo Mijović Kočan, Nedjeljko Mihanović, Vladimir Reinhofer, Igor Mandić, Joja Ricov, Giacomo Scotti, Branko Maleš, Krešimir Nemec…

Mujo Hodžić – Crni , 1898-1956 Još jedna priča o poznatim Rogatičanima koji su svojim djelom, i onim što su ostvarili, ostavili dubok trag u istoriji rogatičkog kraja. Jedan od njih je i Mujo Hodžić - Crni, nosilac partizanske spomenice 1941. godine. Čovjek koji je osvjetlao obraz Muslimana, Bošnjaka, kada je bilo najteže i kada su samo tako jake ličnosti sa jakim karakterom, u izuzetno nepovoljnim prilikama, mogli tako nešto uraditi. O Muji Hodžiću- Crnom nema puno pisane dokumentacije koja je pristupačna široj javnost, ali se može reći da je ono što ima zaista vrijedno i spada u vrijedne istorijske dokumente. Prije rata je imao nadimak KONCUL, sto je iskrivljena rijec konzul,a za njega je znacila da je zastupnik seljaka. U ratu je dobio nadimak CRNI a neki su ga zvali STARI. Rodjen je 10. maja 1898 godine kao prvo dijete u porodici siromasnog seljaka Huse Hodzica u selu Satorovicima. Djetinjstvo provodi u roditeljskom domu pored veoma blagog i dobrocudnog oca i vrlo stroge i energicne majke Naile, rodjene Usanovic iz sela Desava kod Gorazda. Svi su zivljeli od zemljoradnje i stocarstva. Zemlje su imali malo a bila je slabog kvaliteta. Osnovnu skolu je zavrsio u selu Osovu 1911 godine kao trinaestogodisnji djecak. Do 1914 godine cuvao stoku i pomagao roditeljima u zemljoradnji. Od novembra 1914 godine do pocetka 1916 nalazi se u izbjeglistvu u Kozarcu kod Prijedora sa roditeljima, sestrama, brarom, gdje su prisilno evakuisani iz Satorovica poslije prodora srpske vojske 1914 godine. U izbjeglistvu mu umire majka Naila i sestra Muniba, obje od kolere. Okrnjena porodica se vraca 1916 godine, potpuno osiromasena, na zaparlozenu zemlju bez stoke i opljackanu i demoliranu kucu u Satorovicima. Odmah su pristupili osposobljavanju kuce za osnovne zivotne potrebe, sjetvi zemlje i obnovi stoke. Pocetkom decembra 1916 godine,u svojoj devetnaestoj godini zivota,Mujo se zeni sa sesnaestogodisnjom Camilom Dzindo, kcerkom srednje imucnog seljaka Ibrahima Dzinde iz obliznjeg sela Okruglo. Nepuna dva mjeseca poslije zenidbe,u januaru 1917 godine, regrutovan je u austrougarsku vojsku i upucen u Budimpestu na odsluzenje kadra. Poslije godinu dana provedenih u Budimpesti upucen je na front u Galiciji. Bjezi iz voza, biva uhvacen, kaznjen i ponovno upucen na isti front. Po drugi put bjezi i odlazi u Slavoniju gdje se pridruzuje ostalim vojnim bjeguncima. Poslije vise mjeseci provedenih u slavonskim sumama, ilegalno se prebacuje u Bosnu, gdje u okolini svog sela , uz pomoc oca i njegovih prijatelja, prikriva svoj boravak i tako docekuje kraj 1918 godine i kapitilaciju Austrougarske Monarhije, kada se konacno legalizuje i vraca kuci u Satorovice. Poslije samo dvije godine, nova drzava Kraljevina SHS ga ponovo mobilise u vojsku 1921 godine, gdje ostaje do juna 1922.Po povratku iz vojske posvecuje se zemljoradnji, ziveci sa ocem, bratom i sestrama do 1925 godine, kada uzurpira veci kompleks drzavne zemlje u Lijescu i na njemu pocinje graditi kucu.Tada se odvaja od oca i brata i pocinje kuciti samostalno gospodarstvo, baveci se zemljoradnjom, stocarstvom i pomalo trgovinom mjesovite robe i duhana. Jos za vrijeme sluzenja vojske u Budimpesti dosao je u vezu sa revolucionarima Bele Kuna i odusevio se njihovim idejama, pa ga je to u povratku kuci stalno pratilo i uzbudjivalo.Vjerovatno se pod tim utiscima poceo aktivnije baviti politikom. To se dogodilo vec 1928.godine kada je stupio u clanstvo Zemljoradnicke stranke. Preko Arse Koprivice,a potom ucitelja Hasana Kikica i Huse Avdicevica,koji su sluzbovali u rogatickom kraju, dolazi do napredne literature, koju pocinje intezivnije proucavati i siriti ta svoja saznanja na prve rodjake i komsije. Poceo je sa casopisima o poljoprivredi,pa presao na casopise iz kulture i politike, da bi nastavio sa beletristikom i marksistickom literaturom. Pored knjiga „Bukve“ od Hasana Kikica, „Mati“ od Gorkog i drugih presao je na „Bijedu filozofije“ , „Antidiring“ ,“Korak naprijed dva koraka nazad“, prvi dio Kapitala, Cetvru glavu IstorijeSKP i druge. Knjige je cuvao tako sto ih je u kanti od petroleja zakopavao u zemlju.Za to vrijeme, uz mali posjed od oko 20 dunuma zemlje koji je dobio od oca, uzurpirao je dosta drzavnog zemljista, tako da je pred drugi svjetski rat imao oko 50 dunuma obradive zemlje i oko 100 dunuma pasnjaka,pa je tako stvorio minimalne uslove za zivot porodice. Njegov politicki rad je bio zapazen od strane drzavnih vlasti i prvi put ga hapse 1933.godine, kada izdrzava kaznu od 4 mjeseca.Drugi put je hapsen vec 1935.godine i kaznjen sa 45 dana zatvora zbog citanja zabranjene „Politicke ekonomije“ od Segala. Takav njegov rad i drzanje je zapazeno od strane komunista, pa je vec 1936. bio redovno pripreman od komunista Glasinacke celije KPJ za prijem u Partiju. U KPJ je primljen jula 1939 godine u seoskoj celiji Glasinac Satorovici, a primio ga je sekretar Danilo Djokic. U aprilu 1941.godine razdvojene su celije Glasinac i Satorovici.Za sekretara celije KP u Satorovicima odredjen je Mujo Hodzic,a u celiji su jos bili Camil i Rasim Dzindo i Slavko Gluhovic.Upravo u tom vremenskom razdoblju Mujo je formirao i Zemljoradnicku zadrugu u Satorovicima i postao njen predsjednik,1939 godine. Mujo Hodzic je tako za nepunih dvadesetak godina od 1922 do 1941 godine prosao put od siromasnog, polupismenog seljaka do srednje stojeceg naprednog seljaka sa oko 150 dunuma zemlje i vrlo lijepom kucom sazidanom od kamena,sa 4 sobe sa kuhinjom. Za to vrijeme sa Camilom rodjenom Dzindo imao je vec osmero djece, tri sina i pet kceri. Svu je djecu skolovao,i to jedini u Satorovicima. Do rata 1941 godine su mu dva najstarija sina zavrsila Srednju tehnicku skolu u Sarajevu,dok su ostala djeca, zavisno od uzrasta, pohadjala srednju i osnovnu skolu, osim najmladje sceri koja je rodjena 1937 godine. Mujo Hodzic je u periodu izmedju prvog i drugog svjetskog rata bio najnapredniji i politicki najaktivniji seljak u nasoj opstini Borika, pa i mnogo sire. Bio je predvodnik seljaka u svim akcijama. Posebna karakteristika njegovog rada i shvatanja je sirenje bratstva izmedju muslimana i pravoslavaca, i to u vrlo zaostaloj i politicki neprosvjecenoj sredini. Uopste je bio dalekovid i napredan, a po shvatanju i radu je isao za citavo stoljece ispred svoje generacije i sredine u kojoj je tada zivio i radio.

Dr NEVENKA PETRIĆ BIOBIBLIOGRAFIJA 1945 - 1995 , Radnička štampa / Jugoslovenski bibliografsko-informacijski institut / Udruženje zaq planiranje porodice Jugoslavije Beograd 1997, tvrdi povez, str. 372. Očuvanost 4. Nevenka Petrić (Maslovare, 11. mart 1927 — Beograd, 27. decembar 2015) Po završetku osnovne škole pošla je u srednju Žensku građansku školu u Banjaluci, ali s obzirom da je Drugi svetski rat u Jugoslaviji počeo 6. aprila 1941. godine, sve škole su prestale sa radom do oslobođenja 1945.[1] godine, pa je prekinuto i Nevenkino školovanje. Posle napada fašističke Nemačke na Jugoslaviju, njene slobodoljubive snage počele su dizati ustanak protiv okupatora, pa je tako i Nevenkina cela porodica odmah 1941. godine stupila u prve redove, a sa njima i Nevenka, koja je tada imala 14 godina. Narodnooslobodilačka borba 1941—1945. U Narodnooslobodilačkoj borbi Jugoslavije (1941—1945), protiv nemačke okupacije i njihovih sledbenika, Neveka Petrić bila je borac, a vrlo brzo postaje omladinski rukovodilac u četi, bataljonu, odredu, a nešto kasnije i na okrugu Banjaluke, a potom i celoj centralnoj Bosni. Radila je na osnivanju omladinske antifašističke organizacije, kako na slobodnoj, tako i na neoslobođenoj teritoriji i to i na terenu i u vojsci, pošto su, posle izvesnog vremena, pored dva postojeća odreda, banjalučkog i prnjavorskog, osnivani i novi na području centralne Bosne – vlašićki, travnički, uzlomački, dobojski, derventski, tešanjski i drugi, a znatno kasnije i srednjobosanske brigade: Četrnaesta, Osamnaesta i Devetnaesta. Nevenka Petric, 1945. godine Na prvoj okružnoj konferenciji antifašističke omladine za okrug Banjaluku, Nevenka je izabrana za prvog predsednika omladine (USAOJ-a - Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije) za okrug Banja Luku, a nešto kasnije na Okružnoj konferenciji omladine cele centralne Bosne, održanoj u Tesliću, septembra 1944. godine, takođe je izabrana za predsednika omladine (USAOJ-a) za celu centralnu Bosnu. Tako je Nevenka Perić bila aktivno politički angažovana, kako među omladinom na terenu celog okruga centralne Bosne, tako i u svim vojnim odredima koju su tokom rata osnivani na području centralne Bosne: banjalučkom, uzlomačkom, motajničkom, prnjavorskom, vlašićkom, srbačkom, teslićko-tešanjskom i drugim, koji su tokom rata osnivani. Kako je u proleće 1944. godine, 2, 3. i 4. maja održan Drugi kongres USAOJ-a u Drvaru, Nevenka Petrić je bila veoma angažovana u pripremama i predvodila je delegate antifašističke omladine toga kraja koji su bili izabrani za ovaj kongres. Posle oslobođenja Odmah po oslobođenju u proleće 1945. godine, Neveka Perić je raspoređena na rad u oslobođenoj Banjaluci, 22.04.1945. godine i postavljenja je za prvog predsednika omladine grada Banjaluke, u kome je uskoro izabrana za predsednika Okružnog odbora USAOJ-a za okrug Banjaluku. U 1949. postavljena je za organizacionog sekretara, a od 1950. godine izabrana je za predsednika Oblasnog komiteta Narodne omladine za Bosansku krajinu. Sa te dužnosti upućena je u Višu političku školu u Beograd (1951—1953), koju je završila sa odličnim uspehom (10). 1954.godine vraća se u Banjaluku i postavljena je za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u Skupštini grada Banjaluke. 1956. godine prelazi na rad u Beograd gde je postavljena za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u centralnoj beogradskoj opštini – Stari Grad u Beogradu. Zatim je izabrana na Skupštini predstavnika žena svih republika i pokrajina Jugoslavije, održanoj u Zagrebu, 2, 3 i 4 maja 1961. godine, za sekretara Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije. Na toj funkciji je bila dva mandata od po četiri godine i intezivno se bavila i poslovima na međunarodnom planu. U ovom periodu radila je i na poslovima u oblasti nauke i obrazovanja, takođe na nivou Federacije. U 1967. godini izabrana je za potpredsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, a naredne godine za predsednika, sa mandatom od četiri godine. Na istu dužnost je ponovo izabrana za još jedan četverogodišnji predsednički mandat. U svojstvu predsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, obavljala je izborne funkcije i na evropskom i na internacionalnom nivou u oblasti obrazovanja u domenu planiranja porodice. Bila je predstavnik Jugoslavije u toj međunarodnoj organizaciji u Londonu. U tom svojstvu izabrana je za predsednika Evropskog komiteta za obrazovanje Međunarodne federacije za planiranje porodice i za člana odgovarajućeg komiteta na internacionalnom nivou u svojstvu predstavnika Evrope. Takođe je bila član Centralnog Savjeta Međunarodne federacije za planiranje porodice (IPPF – International Planed Parenthood Federation), u svojstvu predstavnika Evrope. Bila je 10 godina direktor međunarodnog kursa UN na temu „Humanization of Relations Beatween Sexes and Responsible Parenthood“ („Humani odnosi među polovima i odgovorno roditeljstvo“), osnovanom pri Rektoratu Univerziteta u Sarajevu, od 1982 – 1992. godine. Učesnici na ovim kursevima bili su iz zemalja u razvoju sa svih kontinenata, a birali su ih i slali na kurseve odgovarajuće ustanove vlada određenih zemalja. Nevenka Petrić bila je i ekspert Ujedninjenih nacija – Fonda UN za populaciona pitanja, u periodu od 1982 – 1992. godine. U tom svojstvu povremeno je bila uključena u realizaciju pojedinih naučno-istraživaćkih projekata u Indiji, Indoneziji, Grčkoj, Rumuniji... Bibliografija Objavila je trinaest knjiga, od toga i jednu trilogiju „I zvijezde smo dosezali“ (1, 2. i 3.), a izdata je biobibliografija objavljenih radova Nevenke Petrić tokom pedeset godina: „Nevenka Petrić: Bibliografija 1945—1995.“ (sa ukupno 893 objavljena rada u navedenom periodu), zatim 1997. godine štampana je knjiga „Sto pedeset godina moje porodice 1855—2005.“, koju je izdao NIP „Radnička štampa“, Beograd, 2006. godine (479 str.). Među objavljenim knjigama je i doktorska disertacija - Dr Nevenka Petrić: „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“ – sa akcentom na ustavnom ljudskom pravu na planiranje porodice u Jugoslaviji, 1987. god. (tiraž 1.500 primeraka). Među objavljenim knjigama su i tri na engleskom jeziku: a) Nevenka Petrić: „The Human Right to Free Choice on Childbirth in the Social Federal Republic of Yugoslavia“, tiraž 500, (1945) - knjiga je prvo objavljena na engleskom jeziku i bila jedan od osnovnih materijala za državnu delegaciju, a zatim i na srpskom: „Pravo čoveka da slobodno odlučuje o rađanju u Socijaliskičkoj Federativnoj Jugoslaviji“ objavljena je u istom tiražu. Ova knjiga poslužila je i kao osnovni materijal za pripreme delegacije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) za Svetski kongres žena, održan u okviru delovanja Ujedinjenih nacija. Nevenka Petrić bila je član te delegacije na Svetskom kongresu žena, održanom u Meksiku 1975. godine. b) Nevenka Petrić: „The Integration of the contens on humanization of relations between the sexes and responsible parenthood into curricula of pedagogic and psychological disciplines for traning of pedagogues, psychologists and teachers“, 1980. tiraž 500. c) Nevenka Petrić: „Children in Yugoslav Socialist Self-Management Society“, 1980, tiraž 500. Objavljena je 21 knjiga u kojima je Nevenka Petrić koautor (12 na srpskom, 1 na makedonskom i 8 na engleskom) i brojne studije i članci na srpskom i stranim jezicima. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 1963. godine, kao vanredni student. Dr. Nevenka Petrić na jednom od mnogobrojnih stručih izlaganja vezanih za planiranje porodice i vaspitanje mladih Doktorirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu na temu, „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“. Knjiga na navedenu temu objavljena je u Sarajevu, „Svijetlost“, 1981. godine, 474 str, tiraž 1500. Nevenka Petrić je autor i četiri zbirke pesama: „Tražih tračak sunca pogledom“, Beograd, 1993, 57 strana, autorsko izdanje; „Zapis na vetru“, Beograd, 1994, 65 strana, autorsko izdanje; „Prolećni akordi“, Beograd, 1994, 79 strana, autorsko izdanje; „Kap rose na cvetku“, Beograd, 1996, 224 strana, izdavač DIK Književne novine – ENCIKLOPEDIJA, Beograd, Kneza Miloša broj 82, tel 011/658-441. U društvenom angažovanju Nevenka Petrić je: Član Udruženja pisaca Srbije i potpredsednik Saveza književnika Jugoslavije; Kao učesnik Narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije, od 1941. do 1945. godine, nosilac je „Spomenice 1941“ i drugih odlikovanja i društvenih priznanja; Član je Komisije za međunarodnu saradnju Republičkog odbora SUBNOR-a Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata 1941-1945 Srbije; Svetska federacija boraca, Pariz, imenovala je Nevenku Petrić za člana svoje Komisije za međunarodnu saradnju; Republički odbor SUBNOR-a Srbije delegirao je Nevenku Petrić za svog predstavnika u Svetskoj federaciji boraca.