STRASTI DUŠE RENE DEKART GRAFOS B e o g r a d 1 9 8 1 HORIZONTI Prevod i pogovor: MILAN TUBIĆ Broš Latinica Šiven povez 1 3 4 stranice NEKORIŠĆENO perfekT garancijA kondicijA: 1O

RENE DEKART RASPRAVA O METODI PŽM - MILOSAVLJEVIĆ VALJEVO - ZEMUN 1999 ESTETIKA Predgovor: PETAR Ž. MILOSAVLJEVIĆ Prevod: Dr RADMILA ŠAJKOVIĆ Dr DUŠAN NEDELJKOVIĆ .................................................................... LATINICA B R O Š 21 CM 118 STRANICA NEKORIŠĆENO U/4/5

Par Rene Benjamin Izdavac - Nelson Editeurs, Paris Godina - 1937. Honore de Balzac, Balzak, Francuska knjizevnost Knjiga u dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,sa pecatom prethodnog vlasnika na par strana,mek povez,format 16 cm,384 str. (33)

RENE DESCARTES MEDITACIJE O PRVOJ FILOZOFIJI U kojima se dokazuje božja egzistencija i razlika između ljudske duše i tijela PLATO BEOGRAD 1998 Biblioteka `EPISTEME` 11 Prevodilac TOMISLAV LADAN ........................................................... 6 MEDITACIJA BROŠ LATINICA 21 CM 6O STRANICA NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO Ekstra ********* mdsp3

Rene Filep Miler SVETI ĐAVO Raspućin i žene Narodno delo, Beograd, ne mogu da pronađem godinu izdanja. 564 strane, tvrd povez. Spoljašnosti kao na slikama. Listovi požuteli i sa žutim flečicama, dva - tri zacepljena. Nema podvlačenja, zapisa...sem potpisa prethodnog vlasnika na poslednjoj praznoj strani.

Knjiga koju je napisao zet Luja Pastera, Rene Vallery-Radot, koji ga je branio od bezrazložnih napada raznih šarlatana i brinuo o njegovom zdravlju zadnjih godina života. Po mnogim ocenama jedina prava biografija Luja Pastera. Tvrdi povez, platno, 24x16cm, 685 strana, ponegde podvlačen tekst, ali običnom olovkom, ostalo odlično.

55581) Le Sažov Žil Blaz Santilanac II , Alen Rene Lesaž, preveo Lazo Zuban 1834 god ; Alen Rene Lesaž (franc. Alan-Rene Lesage; Sarzo, 6. maj 1667 — Bulonj sir Mer, 17. novembar 1747) je bio francuski književnik, začetnik modernog realističkog romana. Najbolje i najpoznatije Lesažovo delo je Istorija Žil Blasa od Santijane (franc. Histoire de Gil Blas de Santillane). Lesaž je ovaj roman dugo pisao i objavljivao u velikim vremenskim razmacima (1715, 1724, 1735). Roman o Žil Blasu spada u roman razvoja i obrazovanja pojedinca gurnutog u nepoznati i raznoliki svet, pojedinca koji se bori za svoje mesto u tom svetu. To je takozvani „Bildungsroman“, roman razvoja ličnosti i njenog društvenog uspona, koji će tokom 18. veka doživeti veliki uspeh. Prvi deo romana najobimniji je i pravi avanturistički roman. Odlikuju ga brojne epizode, vezane za česte promene Žil Blasove službe i njegovog kruga poznanika. On je tu pomalo skitnica, pomalo lopov, a najčešće lakej. Nošen mladalačkom bezbrižnošću, on se probija kroz život prepušten igri slučaja i okolnosti. U drugom delu Žil Blas postiže vrtoglavi uspeh postavši sekretar ministra vojvode od Lerme, ali spušta se i do najniže tačke moralnog pada. U trećem delu ton romana je opet promenjen. Izašavši iz zatvora, Žil Blas proživljava moralni preobražaj. On doživljava kratkotrajnu bračnu idilu, časno služi poštenog prvog ministra Olivaresa i prati ga u izgnanstvo. Roman se završava u građanskoj porodičnoj idili, u povlačenju iz sveta i posla, kao preduslovu za srećan i miran život. Tvrd povez , format 13 x 19,5 cm, slavenosrpski jezik, predvukovski pravopis , 168 strana, potpis na predlistu

J. René Chevaillier, Pierre Audiat, Edouard Aumeunier - Les nouveaux textes français, classe de sixième Hachette, 1940 366 str. tvrdi povez stanje: dobro augùentées de quelques illustrations en noir et blanc hors texte et sur le 1er plat - 1 annotation en page de garde Nonfiction Les nouveaux textes francais, classe de sixieme, Rene

... И ВЕЧНО РИТАМ ИЗ ФРАНЦУСКЕ ПОЕЗИЈЕ 2О. ВЕКА Избор, препев и белешке о песницима НИКОЛА ТРАЈОВИЋ ОБОД ЦЕТИЊЕ 1975 Р е ф е р е н ц е КЕНО АПОЛИНЕР АРАГОН БРЕТОН ГИЈЕВИК ДЕСНОС ЕЛИЈАР ЕМАНИЈЕЛ ЖАКОБ ИМО КЛОДЕЛ КОКТО МАНДИЈАРГ МИШО ПЕРС ПОНЖ ПРЕВЕР РЕВЕРДИ РУСЛО САНДРАР СЕГЕРС СИПЕРВЈЕЛ ФАРГ ЦАРА ТРИСТАН ШАР РЕНЕ ........................................................... Ћирилкица Тврде корице Шивен повез 381 страница

Аутор - особа Bailly, René, 1910-1987 = Баји, Рене, 1910-1987 Toro, Michel de Наслов Dictionnaire des synonymes de la langue française / par René Bailly ; sous la direction de Michel de Toro Врста грађе речник ; одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик француски Година 1946 Издавање и производња Paris : Librairie Larousse, 1947 Физички опис XII, 626 str. ; 20 cm. ISBN (Karton) Напомене Štampano dvostubačno. Предметне одреднице Francuski jezik -- Sinonimi -- Rečnici

GIJOM APOLINER (1880-1918) SAVREMENIK 5. maj 1982 Književne novine B e o g r a d 1 9 8 2 GIJOM APOLINER (1880-1918) Mihailo B. Pavlović: GIJOM APOLINER Gijom Apoliner: PESME ZA LU Filip Reno: STRUKTURA ALKOHOLA: `MAGIČNI PUT` Remond Žan: APOLINEROVA EROTIKA Mišel Dekoden: APOLINER U TRAGANJU ZA POBEDOM NAD PROSTOROM I VREMENOM Mišel Dekoden: `APOLINEROVA NAGLA PROMENA` Mihailo B. Pavlović: GIJOM APOLINER KOD JUGOSLOVENA ...................................................... PISMA MLADOG BERĐAJEVA Broš Latinica NEKORIŠĆENO PerfekT Kondicija: 1O

MANIRIZAM U KNJIŽEVNOSTI Alkemija jezika i ezoterično umijeće kombiniranja Prilozi poredbenoj povijesti evropskih književnosti GUSTAV RENE HOCKE CEKADE Z a g r e b 1 9 8 4 ZNACI velika edicija R e f e r e n c e MAGIČNO SLOVO SVIJET U SLIKAMA PARARETORIKA I KONČETIZAM ČOVJEK KAO UMJETNIČKA FIKCIJA ČOVJEK KAO MANIRISTIČKA TEMA Dodatak: EVROPSKI KONČETI (Minijaturna antologija) ....................................................... Preveo: ANTE STAMAĆ Registar naziva Latinica Tvrde korice Šiven povez Omot 2 9 5 stranica Odličan primerak - praktično nekorišćen

DISIONARIETTO TASCABILE ITALIANO E FRANCESE (TUTTE E DU LE PARTI), contenente tutte le parole dell’ uso cotidiano e quelle piu necessarie per chi viaggia, compilato a cura del Dr G. M. Lombardo, Felix C. W. Frank, Colonia sul Reno / NOUVEAU DICTIONAIRE DE POCHE FRANCAIS & ITALIEN (LES DEUX PARTIES) contenant tout les mots emoployes a la maison et en voyage, par Dr G. M. Lombardo, Felix C. W. Frank, Cologne, s.a. Originalni tvrdi povez od veštačke kože, mek na dodir (ispod je tanak sloj vate). Vrlo dobra očuvanost listova; korica je pohabana, odvaja se od listova (prednja skroz, zadnja 2/3). Jezik italijanski i francuski, latinica, 494+14 str. Štampa: „Morrison & Gibb Limited“ Edinburgh.

SEDAM KNJIGA NARODNE KNJIŽNICE Narodna knjižnica, Beograd, bez god. izdanja tvrde korice Korice svih knjiga su više ili manje oštećene na ćoškovima, papir požuteo i ivice knjižnog bloka potamnele. Posebna oštećenja, ako ih ima, navedena su uz svaku knjigu. 1. Anri Divernoa, JEDNE KIŠNE NOĆI, 94 str. Na predlistovima postoji malo oštećenje (vidi sliku). 2. Rene Boalev, IGRAČICA UZ TANAGRE, 68 str. Otcepljen donji ćošak prvog lista (vidi sliku). 3. Franc Elens, ZLOČIN NEPREDVIĐEN ZAKONOM, 96 str. 4. Žip, KORIZINA UDAJA, 165 str. 5. Arnold Benet, ANA PETORGATKA, 264 str. Zacepljen donji kraj hrbata. 6. Jakob Vaserman, NEPOLJUBLJENA USTA/TROJNIC I AURORA, 109 str. Oštećen donji kraj hrbata (nedostaje deo 2 cm; vidi sliku). 7. Julije Zajer, MANDRANINE PUSTOLOVINE, 181 str. Malo oštećen predlist.

ČASOPIS MISAO Broj 87-88 1923 128 strana 27 x 13 cm Urednik - Ranko Mladenović SADRŽAJ: Dr. RANKO MLADENOVIĆ - Diboldova kritika anarhije u drami ISIDORA SEKULIĆ - Intelektualac i siromaštvo IVO VOJNOVIĆ - Na krmi dalje purpurnih jedara. Pesma DUŠAN VASILJEV - Pesme o životu. Pesme RASTKO PETROVIĆ - Priča oca Pantelejmona iz mladosti. Pripovetka V. ŽIVADINOVIĆ - Ironija. Pripovetka ALEKSANDAR DROZDOV - Dar Bogu. Pripovetka FRANČESKO DAL ONGARO - Novi podatci o Njegošu (kraj) BRANISLAV PETRONIJEVIĆ - Aristotelo. studija (iv) MOMČILO SELESKOVIĆ - Esej o metodi izučavanja književnosti STANISLAV VINAVER - Jezične mogućnosti. Četvrti članak DIM. BUROVIĆ - Pregled teorija o postanku mita MIHAILO ILIĆ - Srazmerno predstavništvo u opštinama Književni pregled : engleska kritika oprevodu šekspira kod nas. — Rene Gil o našoj poeziji. – Nada srpske Golgote. -- Međunarodna pitanja: Leon Bourgeois. La morale internationale. - James W. Garner: la Reconstitution du droit international. Louis Le Fur: Races, nationalites, etats. - A. Pillet: La guerre et le droit. — Muzički pregled: folklor gđe Plevicke. - Koncerti „Osvita“ – Pisma. povodom novih podataka o Njegošu. - Primljene knjige. Tekst bez podvlačenja

57623) MK1 KRALJ JACINT , Labulej , Izdaje i štampa štamparija Šumadija A. Jovanovića Kragujevac 1927 , Zamislite balsku dvoranu u jednom dvoru srednjovekovne Francuske. Ona predstavlja životopisni proplanak u prastaroj šumi, a na balu su, u svečanim kostimima i raskošnim odorama jujnaci ovog neobičnog romana: kralj, princeze, grofovi, baroni, vitezovi...Labulej je pisac bajkovitih slika i efekata i onda kada se njegovo delo bavi zakonima i državnim odnosima u upravljanju carstvom... drugo izdanje , s francuskog preveli Milan J. Majzner direktor gimnazije u penziji i Žika Tomić , direktor ženske gimanzije u Kragujevcu ; Edouard Rene Lefebvre de Laboulaie (1811 —1883) bio je francuski pravnik, pesnik, pisac i aktivista protiv ropstva. Tokom Američkog građanskog rata, bio je revnosni zagovornik Unije i ukidanja ropstva, objavljujući istorije kulturnih veza dva naroda. Po završetku rata 1865. godine, postao je predsednik francuskog komiteta za emancipaciju koji je pomagao novooslobođenim robovima u SAD. Iste godine imao je ideju da predstavi statuu koja predstavlja slobodu kao poklon Sjedinjenim Državama. Skulptor Frederik Ogist Bartoldi, jedan od Labuleovih prijatelja, pretvorio je ideju u stvarnost. mek povez, format 13,5 x 20,5 cm , ćirilica, 135 strana ,malo oštećenje ćoška naslovne korice ,

Revue des Deux Mondes, tome cinquantieme. U knjizi su zajedno ukoričena četiri broja: od 01. marta, 15. marta, 01. aprila i 15. aprila 1929. godine. Ukupno ima 958 stranica. Obzirom na starost požutele strane i žute flekice i tačkice su očekivane. Knjiga je bila u Cerole Francais u Vukovaru. Tri lista (stranice 13-18) su blago zacepljene, list sa stranicama 103 i 104 fali parčence papira na margini, nema oštećenja na tekstu. Listovi sa stranicama 107-108 i 109-110 su bili prepolovljeni po vertikali pa ih je prethodni vlasnik lepio selotejpom i ima znatnija količina fleka što od vlage što od lepka. Sam tekst je u potpunosti čitljiv bez preklapanja i uz blago smicanje redova na prvom listu. U pitanju je tekst pod naslovom: `Lettres inedites de Diderot a Sophie Volland`. Urednik ovog izdanja je Rene Doumic (uređivao od 1916.-1937.), poznati francuski književni kritičar, član Francuske Akademije, vitez Legije časti, profesor na Univerzitetu u Parizu. Napisao i nekoliko članaka za Katoličku Enciklopediju. Većina stvari koje sam napomenuo ovde se može videti sa fotografija. Ukoliko imate nekih pitanja ili želite još fotografija javite Kupindo porukama. K2

kao na slikama Istorija Francuske iz 1860. informacije se vide na slici 2 Histoire De France, Les Quatre Stuarts, Vie De Rance (Nouvelle Edition) Chateaubriand Published by Garnier Freres, Editeurs, Paris (1860) 591 pages Rođen je u Sen-Malou, mestu u Bretanji, kao deseto dete grofa i brodovlasnika Šatobrijana. Školovao se u Dolu, Renu i Dinanu (1777—1779). Otac mu je pribavio čin potporučnika, ali ga vojnički poziv ne privlači već književnost. Dolazi u Pariz, ulazi u književne krugove i objavljuje prve pesme u listu Almanah muza. Nakon revolucije odlazi u Ameriku, gde brzo ostaje bez materijalnih sredstava, pa se vraća u Francusku. Tu se i oženio. Priključuje se kontrarevolucionarnoj vojsci. Nakon što je ranjen u jednom okršaju odlazi u Englesku (1793), gde živi u teškim uslovima, izdržavajući se davanjem privatnih časova. Objavljuje svoj Esej o revolucijama (1797). Godine 1800. vraća se u Pariz. Naglo stiče književnu reputaciju svojim delima Atala i Duh hrišćanstva. Ulazi u Napoleonovu diplomatsku službu kao sekretar ambasade u Rimu (1803), ali već iduće godine daje ostavku zbog Napoleonove naredbe da se otme i strelja vojvoda od Angena. Šatobrijan tada kreće na putovanje po istočnim zemljama. Kao protivnik Napoleona podržava restauraciju, ulazi u politički život, postaje ambasador i ministar. Godine 1829. napušta aktivno bavljenje politikom, zbog suprotstavljanja ultrarojalističkoj politici. Nakon toga posvećuje se redigovanju svojih Memoara. Umro je u Parizu. francuzi istorija francuske francuska ...

`U ovoj svesci „Narodne Knjižnice“ donosimo jednu divnu pripovetku, jednu od onih retkih „pesama mladosti“ koje se čitaju i ponovo prelistavaju uvek sa nekim naročitim osećanjem u sebi: sa osmeom na usnama, ali i sa nešto malo tuge u dnu srca. Njen pisac je Anri Bordo, član Francuske akademije, popularni pisac mnogih romana, u kojima se opisuju naročito Alpijski krajevi: Savoja i Dofineja, krajevi koje Bordo najbolje poznaje i neizmerno voli. Bordo je do sada ostao najbolji opisivač Alpa, njenih lepota, užasnih bura, snežnih polja i grandioznih vrhova nad glečerima i provalijama. Bordo je inače pripovedač i romansijer, koji pored Rene Bazena, nasuprot Mopasanu, Margeritu i Marselu Prevou, prikazuje Francuskinju u sasvim drugoj boji. On je pesnik i branilac tradicija, porodice i buržoaskog morala, na koji inače nismo često navikli kod francuskih prozatera. Zato ga „slobodniji“ u književnosti ne vole, čak i ne cene, ali stvarnu vrednost mnogih njego vih dela ne može mu niko poreći. Bordo je pisac i nekoliko romana iz velikog rata, u kojima je, kao pravi ratnik, prikazao preživljene grozote rata na zapadnom frontu. Sada piše romane sa posleratnom atmosferom. Neki su od njih mnogo čitani. njegove kraće stvari prevođene su često na naš jezik. Od većih, koliko nam je poznato, preveden je pre nekoliko godina roman „Vunena haljina.”` ispao poslednji odjavni list dobro očuvana NARODNA KNJIŽNICA Beograd štamparija `Progres` oko 1930.godine

maj 1961. - decembar 1961 od 1. do 16. ukoričeni komplet 16 brojeva 44 x 31 cm nepoznato da li je samo 16 brojeva izašlo ili ih ima još nema podataka na netu... izuzetne očuvanosti RETKO/JEDINSTVENO u ponudi u REDAKCIJI: Dobrica Ćosić, Najdan Pašić, Miodrag Protić, Radomir Konstantinović, Slobodan Džunić, Enriko Josif, Miodrag Novaković, Bogdan Bogdanović, Đorđe Radenković, Miloš Stambolić, Stevan Majstorović,Drago Drušković, Ivan lalić, Dimitar Solev, Vuk Krnjević, Čedo Vuković... OVAJ LIST nastojaće da daljoj humanizaciji i demokratizaciji kulturnog i umetničkog života da svoj doprinos, boreći se za njegov viši nivo i kvalitet kao i za njegovu što tešnju povezanost sa naraslim potrebama sredine i socijalističkog društva... Neki od zanimljivih tekstova: TITO i PJER dnevnik Marka Ristića Parega + paralipomena = prolegomena/Homo sideralis Ruža vetrova Dušan Matić Riznica naše muzičke prošlosti Vigoovo shvatanje tragedije, Trifo, Rene, Šabrol, Godar, Luis Bunjuel, Trifo trgom Limijera Iz neobjavljene knjige o zagrebu za vreme okupacije Likovni život Dušan Džamonja,Da li je umetnik nenormalan-Ivan Foht, Dragoš kalajić-tiranija formata, hegedušić, Petar Lubarda, Pad ili obnova slikarstva Knjige naše starostavne Etatizam i nauka Moderni čovek u potrazi za dušom K.G.Jung Dogmatizam Đe se dede car Nemanje blago O nedostižnosti apsolutnog Darelov lirski kvartet Platon i Vuk Karadžić Kraljeva zavera (29.maj ubistvo knezaMihail/29.maj ubistvo kralja Aleksandra) Vizantijska umetnost i naš ikonopis Rembo ili negacija poezije Filozofija V.Diltaja Raslovi principi humanizma.. samo delić od mnoštva zanimljivi i jedinstvenih tekstova...

ANRI BORDO KRALJICA PTICA Prevod - Nikola Trajković Izdavač - Narodna knjižnica, Beograd Godina - 19?? 78 strana 20 cm Edicija - Narodna knjižnica Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ima potpis prethodnog vlasnika na predlistu, tekst bez podvlačenja `U ovoj svesci „Narodne Knjižnice“ donosimo jednu divnu pripovetku, jednu od onih retkih „pesama mladosti“ koje se čitaju i ponovo prelistavaju uvek sa nekim naročitim osećanjem u sebi: sa osmeom na usnama, ali i sa nešto malo tuge u dnu srca. Njen pisac je Anri Bordo, član Francuske oni pisac mnogih romana, u kojima se opisuju naročito Alpijski krajevi: Savoja i Dofineja, krajevi koje Bordo najbolje poznaje i neizmerno voli. Bordo je do sada ostao najbolji opisivač Alpa, njenih lepota, užasnih bura, snežnih polja i grandioznih vrhova nad glečerima i provalijama. Bordo je inače pripovedač i romansijer, koji pored Rene Bazena, nasuprot Mopasanu, Margeritu i Marselu Prevou, prikazuje Francuskinju u sasvim drugoj boji. On je pesnik i branilac tradicija, porodice i buržoaskog morala, na koji inače nismo često navikli kod francuskih prozatera. Zato ga „slobodniji“ u književnosti ne vole, čak i ne cene, ali stvarnu vrednost mnogih njego vih dela ne može mu niko poreći. Bordo je pisac i nekoliko romana iz velikog rata, u kojima je, kao pravi ratnik, prikazao preživljene grozote rata na zapadnom frontu. Sada piše romane sa posleratnom atmosferom. Neki su od njih mnogo čitani. njegove kraće stvari prevođene su često na naš jezik. Od većih, koliko nam je poznato, preveden je pre nekoliko godina roman „Vunena haljina.”` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Henry Bordeaux

str. 158, dim. 21 x 15 cm. naslovnu stranu ilustrovao DRAG. STOJANOVIC posveta RASKU DIMITRIJEVICU RAŠKO DIMITRIJEVIĆ (Beograd, 15.03.1898 — Beograd, 30.07.1988) Raško Dimitrijević, književnik, prevodilac i književni kritičar, profesor Beogradskog univerziteta rođen je 15. marta 1898. godine u Beogradu. Studirao je književnost u Parizu i Strazburu. `Bio je jedan od naših najboljih besednika i prevodilaca, čovek koji je bio simbol najlepšeg dela Beograda, izvrsni pijanista i ljubitelj Betovena, a pre svega posvećenik literature i profesor na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu.` `Svoj radni vek posvetio ne samo tumačenju književnosti, već, kako to često kažu njegovi nekadašnji đaci i studenti, `na izuzetan način umeo je da u nama razbudi tragalačku želju za lepotama i dubinama života``. `Ostaće zapamćen kao predavač retkog govorničkog dara. Najčešće je govorio o francuskim temama, ali i o nemačkim, ruskim i domaćim kompozitorima i piscima. Ovaj veliki epistolar napisao je oko 50 hiljada pisama. Preveo je sa francuskog i nemačkog preko 50 dela klasika i savremenih pisaca. Neprestano se iskazivao kao veliki humanista i erudita.` `Profesor Dimitrijević gajio je veliku ljubav prema Francuskoj, koja je bila njegova druga otadžbina. Počeo je da studira medicinu u Monpeljeu, ali ga je književnost privukla u Strazbur. Na našu Katedru za opštu književnost i teoriju književnosti došao je zaslugom profesora Vojislava Đurića, obnovitelja te katedre. Pored Dimitrijevića, bio je tu sjajan tim znalaca: Radoslav Josimović, Vladeta Košutić, Milan V. Dimić, Ivo Tartalja, Nikola Milošević. Raško je bio `glavni solista u tom orkestru`, i sačekivao je mlade, koji su željni kulture i znanja dolazili iz čitave zemlje. Mnogi od njih postali su dobri pisci; Danilo Kiš, Predrag Bajčetić, Muharem Pervić, Slobodan Rakitić, Milisav Savić, Nikola Koljević, Matija Bećković, rekao je profesor Nedeljković, podsetivši i na to da su Katedru za opštu književnost posetili i Rober Eskarpi, Rene Velek, Robert Jaus, Žan-Pol Sartr.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Borivoje Ž. Milojević (Carina, 22. decembar 1885 — Beograd, 22. oktobar 1967)[1] bio je srpski geograf, profesor Beogradskog univerziteta, akademik SANU. Biografija Rođen je 10/22. decembra 1885. godine u selu Carina, u učiteljskoj porodici od oca Živojina i majke Nerandže. Njegove mlađe sestre su bile Draga Milojević (1888-1932), glumica i Vukosava Milojević (1898-1985), profesorka francuskog jezika i publicista. Prva četiri razreda osnovne škole završio je u Krupnju 1892 — 1896 i ostao blisko vezan za ovaj kraj.[2] Studije geografije upisuje 1904. godine, a već na kraju 4. semestra (1906) biva izabran za asistenta. Nakon diplomiranja radio je jedno vreme kao gimnazijski profesor. Slušao je zimski semestar 1911/12 u Haleu kod istaknutih geografa A. Penka, O. Šlitera, J. Valtera i drugih. Tokom Prvog svetskog rata povlači se sa srpskom vojskom preko Albanije. Zatim 1918/19 odlazi u Lozanu gde sluša predavanja iz geologije i privredne geografije. Doktorirao je 1920. godine, i iste godine izabran za docenta, a već 1921. za vanrednog profesora beogradskog univerziteta. Jovan Cvijić (1865—1927) ga predlaže 1925. godine za redovnog profesora, ali je B. Ž. Milojević to zvanje stekao tek po Cvijićevoj smrti, 1927. godine, kada je preuzeo Katedru geografije i rukovođenje geografskim društvom. On je bio Cvijićev učenik, zatim saradnik i na kraju naslednik.[2] Sve do odlaska u penziju, 1956. godine, bio je redovni profesor Beogradskog univerziteta. Prisustvovao je 6. aprila 1910. osnivanju Srpskog geografskog društva koje su tada osnovali Jovan Cvijić, Pavle Vujević (1881—1966) i još nekoliko prirodnjaka, profesora univerziteta. Bio je jedan od saurednika „Glasnika“ Srpskog geografskog društva u periodu 1912-1927 i glavni i odgovorni urednik u periodu 1928-1962. Bio je sekretar, potpredsednik i predsednik Srpskog geografskog društva do 1962. kada se zbog bolesti povukao. Objavio je preko 250 naučnih radova i priloga, od kojih su najistaknutiji: „Dinarsko primorje i ostrva“ (Beograd, 1933, 483 str.), „Visoke planine u našoj Kraljevini“ (Beograd, 1937, 459 str.), „Glavne doline u Jugoslaviji“ (Beograd, 1951, 447 str.) i udžbenik „Opšta regionalna geografija“ (Beograd, 1956, 451 str).[2] Od ostalih radova pomenimo još i „Lesne zaravni i peščare u Vojvodini“ (Novi Sad, 1949, 102 str). Njegov prvi rad, značajan za Rađevinu i Jadar, je „Rađevina i Jadar, antropogeografska ispitivanja“ (Naselja srpskih zemalja, knj. 9, Beograd, 1913, pp. 633–816.) gde je na terenu istraživao poreklo stanovništva, broj domaćinstava, stara prezimena, krsnu slavu i od toga načinio knjigu koja je polazište za svako dalje traganje za svojim korenima ljudi ovoga kraja. Borivoje Ž. Milojević je bio počasni doktor univerziteta u Monpeljeu (od 1947), Grenoblu (1947) i Renu (1947), a izvan Francuske još i univerziteta u Pragu (1948). Bio je počasni član sedam inostranih geografskih društava, jedan od samo devet počasnih inostranih članova Geografskog društva Sovjetskog Saveza. U bivšoj SFRJ bio je počasni član Geografskog društva Hrvatske. Bio je nenadmašan predavač — popularizator geografije. Ostala je zapamćena popularnost i posećenost njegovih predavanja u maloj sali Kolarčevog univerziteta u Beogradu. Kažu da je toliku popularnost među posetiocima Kolarčevog univerziteta uživao još i akademik Ivan Đaja. 1948. postao je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. 1955. izabran je za redovnog člana - saradnika Matice srpske. Zbog celokupnog svog doprinosa nauci izabran je 1947. za dopisnog a 1961. za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Preminuo je 22. oktobra 1967. godine u Beogradu. Po sopstvenoj želji, akademik Borivoje Ž. Milojević sahranjen je na groblju u Krupnju. Po njemu osnovna škola u Krupnju nosi ime „Borivoje Ž. Milojević“.

Gallimard francuski jezik unutra odlično očuvano, korice kao na slikama ilustrovano nadrealističkim fotografijama Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ... avangarda, nadrealizam, avangardni roman breton nađa...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1911 g. Arnold van Gennep (nemački: Arnold van Gennep, 23. aprila 1873, Ludvigsburg, Kraljevina Virtemberg - 7. maja 1957, Bourg-la-Ren, Francuska) - poznati francuski folklor i etnograf. Predsednik Društva francuskih etnografa (1952–57), osnivač niza etnografskih publikacija. Autor je brojnih radova o opštoj etnografiji i etnografiji Francuske; prvi od francuskih etnografa koji je primenio metod etnografskog mapiranja. Školsko obrazovanje stekao je u Nici, Chamberiju i Grenoblu. Na Sorboni nije postojao kurs etnografije, koji je Arnold postao student nakon završetka škole (počeo je da se predaje mnogo kasnije - od 1943), pa je mladić napustio poznati univerzitet i upisao se u Nacionalnu školu živih orijentalnih jezika, a potom u Praktičnu školu visokog znanja. Van Gennep je prošao obuku iz oblasti opšte lingvistike, drevnog arapskog jezika, egiptologije, islama i religije primitivnih naroda. U 90-im godinama KSIKS veka, kada se van Gennep uključio u naučna istraživanja, sociološka teorija Emila Durkheima, koju je podržao Klod Levi-Strauss, uživala je najveći autoritet u Francuskoj. Ostao je u Istočnoj Evropi (Poljska, 1897-1901) nakon braka, proširio svoje horizonte, savladao poljski i ruski jezik. Vrativši se u Francusku, vodio je Sektor za prevođenje Ministarstva poljoprivrede. Od 1907. do 1914. godine radio je kao sekretar u Međunarodnom institutu za etnografiju i sociologiju. Od 1907. do 1914. godine radio je kao sekretar u Međunarodnom institutu za etnografiju i sociologiju. 1912-1915 A. van Gennep vodio je odeljenje za etnografiju u švajcarskom gradu Neuchatel. Neovisna priroda naučnika nije mu dozvolila da sledi put trivijalnog univerzitetskog profesora iz doba kada su nastavnici formirali slične stručnjake od studenata. Nije se pridržavao nijednog modnog trenda u nauci i ostao je veran svojim uverenjima. Nezavisno raspoloženje i apsolutna iskrenost doveli su do toga da je van Gennep izgubio profesorsko mesto: tokom godina Prvog svetskog rata javno je izjavljivao da švajcarska vlada ne poštuje deklarirani neutralnost. Zbog toga je proteran iz Švajcarske i primoran je da se vrati u Francusku. Nezavisnost naučnog položaja koštala je Van Gennepa naučnu karijeru - on je uvek ostao izvan zvaničnih naučnih institucija, zarađivao za život od prevoda, objavljivanja časopisa i izdavaštva. Profesionalna interesovanja i zanimanja Kroz sva dela Arnolda van Gennepa prolazi jasno formulisano razumevanje folklora i etnografije, koje su za njega nerazdvojne. Etnografija je polje znanja koje je stvoreno da proučava život kolektiva (prema smernicama toga vremena - kolektiv seoskih stanovnika), otkriva preživelo stanje tradicija, ali ne uskraćuje uključivanje novih oblika u njih (tj. Pojave koje nazivamo inovacijama). Prema njegovom mišljenju, etnografija proučava genezu ljudske kulture, služi kao svojevrsni uvod u opšte kulturne studije (otuda i njen „biologizovani“ vokabular: „embriološka metoda“, tj. Metoda porekla, inicijalnog stanja). Naučnici, prema etnografiji, „žele prepoznati polaznu tačku umetnosti, tehnologije, institucija, načine osećanja i razmišljanja, govora i pevanja; ona je ta koja stvara temelje na kojima se izgrađuje tačno i potpuno znanje o čovečanstvu - čovek koji misli i deluje, zahvaljujući drugim granama znanja “[1]. Van Gennep je u knjizi „Folklor“ formulisao svoje razumevanje folklora: folklor je nauka koja proučava žive činjenice u prirodnom okruženju koristeći metodu posmatranja (baš kao što biolozi proučavaju žive organizme). Naučnici su bili najbliži komparativnom metodu engleske antropološke škole, od kojih je James Frazer, autor čuvene Zlatne grane, bio najupečatljiviji (prema J. Frazer-u, mentalni razvoj čovečanstva prošao je kroz faze magije, religije i nauke). Prema A. van Gennepu, da bi se shvatila suština društvenog života, mora se voditi računa o čoveku, a ne o društvu. Van Gennep se držao ove teze u vezi sa najraznovrsnijim etnografskim stvarnostima: o Australijskim legendama, Savojanskim pesmama, formiranju političkog sistema. [2] U prvoj fazi naučne aktivnosti van Gennep je odao počast uobičajenom interesovanju stručnjaka tog vremena za takozvane egzotične narode sa niskom civilizacijom. U drugoj fazi se fokusirao na običaje, obrede i narodnu umetnost seoskih stanovnika raznih provincija Francuske. Smatrao je totemizam neophodnim uslovom postojanja društvene grupe. Njena zajednica je podržana verovanjem u srodstvo koje povezuje grupu fizičkih ili društvenih rođaka, s jedne strane, i predmet, životinju, biljku, itd. - s druge strane, ceo kompleks verovanja i rituala koji su povezani sa totemizmom ima i pozitivne aspekte (uključivanje u grupu kroz određene ceremonije) i negativne aspekte (zabrane koje teže članovima totemske grupe). Van Gennep je ukazao na teritorijalna prava totemske grupe. Otuda njegov argument da svaka zajednica (počevši od totemske grupe, uključujući pleme, urbanu četvrt, pa sve do države) ima isti cilj: da obezbedi unutrašnju povezanost i životni vek ove zajednice, uprkos tendenciji ka separatizmu iz grupa manjeg reda - porodica, klan, kasta, drugim rečima, uravnotežuju centrifugalne i centripetalne sile. [3] Tako je Van Gennep, istinit svom principa, postavlja činjenice ne na hronološkoj skali, već u zavisnosti od opšteg značenja - jačanje zajednice kao celine i svake njene jedinice posebno. On ne negira mogućnost inovacija koje mogu biti od vitalne važnosti samo u mjeri u kojoj su u stanju da se integrišu u sistem. Ali glavno što naučnika zanima su mehanizmi koji omogućavaju bilo kojoj zajednici da živi i razvija se. Postignuća A. van Gennep je knjigu „Obredi prolaza“ smatrao glavnim među svojim mnogim delima. `Obredi prolaska su deo mog bića`, rekao je. Knjigu otvaraju opšta razmatranja van Gennepa o obredima prolaska (poglavlje I): on nudi svoju klasifikaciju obreda, identifikuje kulturne suprotnosti: profani svet - sveti svet, pozitivne obrede (dozvoljava) - negativne obrede (zabranjuje), direktne akcije - indirektne radnje i t .d. Shvatite različite tehnike magije. Treba obratiti pažnju na koncept „rotacije“ koji je uveo van Gennep (okretnost slova, „potpuna rotacija oko ose“), tj. promena svetog u profano i obrnuto, u zavisnosti od konkretne situacije. Ovo je takođe jedna od vrsta tranzicije, jer se ispostavilo da se svaka osoba tokom života suočava sa svetom stranom bića ili sa bludom. Između rituala, kojima drugi istraživači nisu pridavali značaj, van Gennep shvata kao magični trenutak, važan za ceo ritualni kompleks. Zaista, van Gennep je uspeo da organizuje mnoštvo informacija iz života različitih naroda, podvrgavajući ih određenoj šemi. Odvojeni kulturni sistem nije uporediv sa drugim u celini, ali činjenice, elementi podležu formalnoj analizi i klasifikaciji. Mnogi od obreda koje je Van Gennep odabrao da proučavaju podvrgnuti su opisima i interpretacijama drugih stručnjaka. Ni u kom slučaju njihov rad ne sme biti odbačen. Važno je samo naglasiti da je van Gennep, ne zahtevajući da formuliše teoriju, razvio sistem, pomoću kojeg je moguće utvrditi unutrašnji odnos između običaja. Svaki obred, naglasio je istraživač, sastoji se od lanca određenih radnji koje se moraju izvesti na propisani način. Samo pod ovim uslovima možemo razgovarati o formalizovanoj i savršenoj ceremoniji. Suština alternacije je odvajanje (oduzimanje, isključivanje) iz jednog stanja, u srednjem stanju, i uključivanje (primanje, združivanje) novog stanja. Ovo je inovativna ideja van Gennepa. Otuda njegova popularnost. Suština brojnih obreda prolaska je sledeća: svaka osoba tokom života prolazi kroz niz faza - prelazi iz jednog u drugo stanje. Takav niz, uokviren sistemom obaveznih obreda, postoji u svim društvima, bez obzira na njihove tradicije i stepen napretka u ekonomskom i političkom razvoju. Van Gennepova istraživačka metoda, koja se koristila u radu o „tranzitnim obredima“, autor je nazvao „metodom izmene“ (methode de sekuences) i protumačio je na sledeći način: „obred ili društvena akcija nema dodeljeno značenje jednom zauvek: značenje varira u zavisnosti od postupaka koji prethode obredu i onih koji ga prate. Shodno tome, možemo zaključiti: da bismo razumeli obred, društvenu instituciju ili tehnološki uređaj, ne može se proizvoljno izvaditi iz obrednog, društvenog ili tehnološkog integriteta. Svaki element ovog integriteta treba razmotriti u njegovim odnosima sa drugim elementima “[4]. Zahtjev za pronalaženjem logičnog mjesta u ritualnom agregatu za svaku radnju ili vjerovanje postao je glavna stvar van Gennepa u njegovim daljnjim istraživačkim aktivnostima. Svaka osoba uzastopno prelazi iz jednog u drugo doba i kao rezultat toga dešavaju se promene u njegovom ličnom životu, porodici, vršnjacima, društvenoj grupi, socijalnom statusu itd. Van Gennep je u kulturi mnogih naroda otkrio sistem obreda koji potvrđuju ove prelaze. Ideje Arnolda van Gennepa o fazama tranzicijskih rituala dalje je razvio Victor Turner, koji je proučavao liminalne periode zajednica i stanje u kolektivu.