kultna knjiga IRON MAIDEN - U znaku zveri autor Branko Rogošić, 2006. NOVO , Nekorišćeno format B5 Knjiga prati razvoj Maidena od ranih 70-ih i Harris-ovih klinačkih bendova GYPSY`S KISS i SMILER, preko `zlatne ere` pa sve do albuma `A Matter Of Life And Death`. Poseban akcenat je stavljen na ranu fazu koja je najmanje poznata većini današnjih Maiden fanova. Detaljno su opisane solo karijere trećeg i četvrtog Maiden č(Di`Anna i Dickinsona), kao i svih ostalih članova (a bilo ih je čak 24!!!). U delu knjige `Maiden Serbia` detaljno su opisane sva tri gostovanja IRON MAIDEN u Srbiji, kao i njihov uticaj na nastanak i razvoj domaće metal cene. Pored kompletne diskografije i Song-by-Song recenzija svih studijskih albuma, čitaoci knjige imaće priliku da otkriju koji su filmovi, knjige, pesme i istorijski dogadaji inspirisali Harrisa i drugove da stvore svoje najveće hitove. Knjiga `U znaku zveri` je bogato ilustrovana sa preko 200 retkih i manje poznatih fotografija i predstavlja najkompletniju do sada objavljenu Maiden biografiju u svetskim okvirima. Iz sadržaja: * Ko su, šta danas rade i kako izgledaju svi bivši Maiden članovi * Portreti bitnih ljudi koji su učestvovali u stvaranju Maiden mita (menadžeri, izdavači, crtači...) * Kako je nastao Eddie i sve njegove inkarnacije * Ko je `tajni` gitarista koga ne pominje gotovo nijedna Maiden biografija * Male prevare i razobličavanje medijskih manipulacija * Najvažniji koncerti i manje poznate anegdote * Inserti iz Maiden spotova * Maiden strip * Ko je uradio prvi intervju, a ko napisao prvu Maiden recenziju na nasim prostorima * Ko su bili prvi Maiden fanovi u Srbiji i šta danas rade * I još mnogo, mnogo toga... Knjiga je štampana u ograničenom tiražu od svega 666 komada - zato požurite i obezbedite svoj primerak ove fascinantne knjige koja predstavlja pravu riznicu podataka o najboljem heavy metal bendu svih vremena. Pogledajte i ostale rock`n`roll knjige koje prodajem (Metallica, Slayer, Children of Bodom, Iron Maiden, Sepultura vs Soulfly, Guns N`Roses, Red Hot Chili Peppers, Emperor, Alice in Chains, Pearl Jam, Joy Division, Steve Vai, Ry Cooder, Jimi Hendrix, Sex Pistols, Pink Floyd, Rammstein, Deep Purple, Tom Waits, Kurt Cobain, The Clash, Pankrti, Nick Cave, KUD Idijoti, Reggae, Džim Morison, Džoni Štulić, Milan Mladenović, Eric Clapton, The Beatles...) notne i tablaturne knjige koje prodajem. Saljem i postom kao preporucenu stampanu stvar. Prodajem samo originalna izdanja!!! Pouzecem saljem clanovima bez negativnih ocena i sa minimum tri pozitivne.

Detalji predmeta Stanje Polovno The Curse - a Cultural History of Menstruation The Curse: A Cultural History of Menstruation Предња корица Janice Delaney, Mary Jane Lupton, Emily Toth University of Illinois Press, 1988 - 334 страница "In its hard headed, richly documented concreteness, it is worth a thousand polemics." -- New York Times, from a review of the first edition "The Curse deserves a place in every women's studies library collection." -- Sharon Golub, editor of Lifting the curse of Menstruation "A stimulating and useful book, both for the scholarly and the general reader." -- Paula A. Treichler, co-author of A Feminist Dictionary feministički rečnik Садржај Women in the Closet Taboos of Exclusion 7 Not Tonight Dear Taboos of Sex 18 Putting Her in Her Place Rites of the Menarche 28 Woman Unclean Menstrual Taboos in Judaism and Christianity 37 Menstruation and Medical Myth 45 Modern Menstrual Politics 54 The Menstrual Process 69 The First Pollution Psychoanalysis and the Menarche 73 Absent Literature The Menarche 171 The Miracle of Blood Menstrual Imagery in Myth and Poetry 186 Menstrual Madness in Drama and fiction 200 From Leeches to Estrogen The Menopause and Medical Options 213 Psychology and the Menopausal Menace 220 November of the Body The Menopause and Literature 225 The Menstrual Hall of Fame 243 Moving the Menses or Vicarious Menstruation 249 The Storm Before the Calm The Premenstrual Syndrome 83 What Every Girl Should Know 107 The Monthly Euphemism 115 Red Humor The Menstrual Joke 119 Periodic Parade Menstruation in Advertising 129 Rags to Riches The Menstrual Products Industry 138 Menstruation Goes Public 151 The Bleeding Tower Menstrual Themes in Fairy Tales 161 Escaping the Monthlies 252 Saignade Simulated Menstruation in the Male 261 Cycles and Rhythm in Men 267 Lifting the Curse 274 Notes 283 Index 317 Ауторска права Друга издања - Прикажи све 1988 Преглед исечка 1976 Преглед исечка Чести термини и фразе adolescent Afterword American associated attitudes become believe birth bleeding body called cancer castration cause century Chapter child cramps cultural Curse dangerous daughter death defloration disease doctor estrogen experience fear feel female Feminine feminist film flowers Freud genitals girls Health hormonal husband images intercourse taboo Journal Kotex literature lives male Mary menarche menopause menses menstrual blood menstrual cycle menstrual extraction menstrual flow menstrual jokes menstrual period menstrual process menstrual taboos menstruating woman monthly moon mother myth novel pain Penelope Shuttle penis percent physical poem Premenstrual Syndrome Premenstrual Tension primitive progesterone psychoanalytic psychological puberty Puberty Rites rhythms ritual sanitary napkins seclusion sexual society story strual struation subincision suicide symbol symptoms Tampax tampons Tassaway tells theory therapy tion toxic shock syndrome treatment Truly Tasteless Jokes unclean uterus vaginal vicarious menstruation wife witch womb women writes York young Tags: feminizam, feminism theory / theories, feminističke teorije, istorija feminizma, feminizam u praksi, teorija teorije roda, Vrste feminizma, poreklo i razvoj feminizma, Koncepti Šta je feminizam? - Katrine Holst, Dekolonijalni feminizam - Francoise Verges, FURAM FEMINIZAM - Lamija Begagić, Marina Veličković, Ana Pejović NEKO JE REKAO FEMINIZAM / ADRIANA ZAHARIJEVIĆ, Feminizam za početnike - Sandra Silađev Dinja, Feminizam Teorija i praksa - Darko Vesić, SOCIOLOGIJA I FEMINIZAM - Žarana Papić, Savremeni feminizam/Slobodanka Nedovic, Nevolje s rodom Džudit Batler - RAŠČINJAVANJE RODA sa, Dr Julka Chlapec Đorđević STUDIJE I ESEJI O FEMINIZMU, OSLOBOĐENJE ŽENA - feministički tekstovi 1964-1975, evropski feminizmi Karen ofen Pokret Teorija Filmska teorija Ekonomija Feministička seksologija Ženska prava Profeminizam Antifeminizam Historija Ženska historija Feministička historija Historija feminizma Pravo glasa Žensko pravo glasa Kronologija Sufražetkinja Novi Zeland U.K. SAD Valovi feminizma Prvi Drugi Treći Pod-tipovi Amazonski Anarhistički Chicana Crni Diferencijalni Ekofeminizam Gojazni Individualistički Islamski Jednakost Jevrejski Kršćanski Kulturni Lezbijski Liberalni Marksistički Novi Postkolonijalni Postmoderni Pravičnost Pro-life Radikalni Rodni Seks-pozitivni Separatistički Socijalistički Treći svijet Vjerski Trans Ženizam Feminizam je ideološki prilično raznorodan pokret, s brojnim, često suprostavljenim, strujama koje su ponekad pod utjecajem drugih ideologija, a ponekad pod utjecajem specifičnih društveno-ekonomskih prilika u kojima žive žene u nekom dijelu svijeta. Uglavnom se razlikuju sljedeći tipovi: • Liberalni feminizam • Radikalni feminizam • Socijalistički feminizam • Ekofeminizam • Individualistički feminizam

Detalji predmeta Stanje Polovno All the women are white, all the blacks are men, but some of us are brave black women studies All the Women Are White, All the Blacks Are Men, But Some of Us Are Brave (1982) is a landmark feminist anthology in Black Women's Studies printed in numerous editions, co-edited by Akasha Gloria Hull, Patricia Bell-Scott, and Barbara Smith.[1] Awards Hull received the National Institute's Women of Color Award for her contribution to this book. Her contribution to this "landmark scholarship directed attention to the lives of Black women and, combined with the numerous articles she wrote thereafter, helped remedy the emphasis within Feminist Studies on white women and within Black studies on Black men".[2] Context Further information: First-wave feminism, Second-wave feminism, Third-wave feminism, Fourth-wave feminism, and Womanism The interest in black feminism was on the rise in the 1970s, through the writings of Mary Helen Washington, Audre Lorde, Alice Walker, and others.[3]: 87  In 1981, the anthology This Bridge Called My Back, edited by Cherríe Moraga and Gloria E. Anzaldúa, was published and But Some of Us Are Brave was published the following year. In both anthologies, the emphasis was placed on the intersection between race and gender. The contributors argued that previous waves of feminism had focused on issues related to white women. They wanted to negotiate a large space for women of color. According to Teresa de Lauretis, This Bridge Called My Back and But Some of Us Are Brave revealed "the feelings, the analyses, and the political positions of feminists of color, and their critiques of white or mainstream feminism" and created a "shift in feminist consciousness."[4]: 221  Impact In the 2000 reprint of their anthology, editors Hull, Bell-Scott, and Smith described how in 1992 black feminists mobilized "a remarkable national response" - African American Women in Defense of Ourselves - to the controversy[5]: xvi  surrounding the nomination of Clarence Thomas to the Supreme Court of the United States against the backdrop of allegations by law professor Anita Hill, about sexual harassment that became part of Thomas' confirmation hearings.[6][7] Legal scholar Kimberlé Crenshaw cited But Some of Us Are Brave at the beginning of her seminal 1989 paper, "Demarginalizing the Intersection of Race and Sex: A Black Feminist Critique of Antidiscrimination Doctrine, Feminist Theory and Antiracist Politics", in which she introduced the concept of Intersectionality. Crenshaw is known for introducing and developing intersectional theory to feminism.[8] Crenshaw noted that it was one of the "very few Black women's studies books". She used the title All the Women Are White, All the Blacks Are Men, But Some of Us are Brave, as her "point of departure" to "develop a Black feminist criticism".[9]: 139  Barbara Y. Welke published her article entitled "When All the Women Were White, and All the Blacks Were Men: Gender, Class, Race, and the Road to Plessy, 1855–1914", in reference to Hull et al., in 1995 in the Law and History Review. Welke wrote how Crenshaw, referring to But Some of Us Are Brave, said that the title "sets forth a problematic consequence of the tendency to treat race and gender as mutually exclusive categories of experience and analysis.[9]: 139  [10][11]: 139  Related readings This Bridge Called My Back: Writings by Radical Women of Color (1981), edited by Cherríe Moraga and Gloria E. Anzaldúa Contributors (writers) Mary Frances Berry Lorraine Bethel Martha H. Brown Constance M. Carroll Combahee River Collective Tia Cross Rita B. Dandridge Jacquelyn Grant's paper "Black women and the church" was published in the anthology. Elizabeth Higginbotham Freada Klein Jeanne-Marie A. Miller Ramona Matthewson Ellen Pence Michele Russell Joan R. Sherman Barbara Smith Beverly Smith Erlene Stetson Alice Walker Michele Wallace was one of the founding members of the National Black Feminist Organization (NBFO) established in 1973, to respond to the unique issues faced by African-American women.[1]: 12  Her 1975 article "A Black Feminist's Search For Sisterhood" (1975) was included in But Some of Us Are Brave.[12] Mary Helen Washington Ora Williams Thelma Williams Dora Wilson Jean Fagan Yellin See also Chicana feminism Black feminism Womanism Third-world feminism Home Girls: A Black Feminist Anthology Daughters of Africa References Hull, Akasha Gloria; Bell-Scott, Patricia; Smith, Barbara, eds. (1982). All the Women Are White, All the Blacks Are Men, But Some of Us Are Brave: Black Women's Studies. Old Westbury, New York: Feminist Press. pp. 401. ISBN 0912670959. OCLC 8165060. Masters, Ryan (January 29, 2004). "Word Warrior: Local poet helped forge links between feminism, black power, and new literature". Monterey County Weekly. Archived from the original on January 29, 2013.. Bloom, Harrold; Spencer, Stephen, eds. (2009), Bloom's Guides - Zora Neale Hurston's Their Eyes Were Watching God, On Hurston's Contribution to the Canon, New York: Infobase Publishing de Lauretis, Teresa, "The Technology of Gender" in Rakow, Lana; Wackwitz, Laura (1987). Feminist Communication Theory: Selections in Context. Hull, Akasha Gloria; Bell-Scott, Patricia; Smith, Barbara, eds. (2000). But Some Of Us Are Brave: All the Women Are White, All the Blacks Are Men: Black Women's Studies. Feminist Press at CUNY. p. xvi. "Excerpt from Nina Totenberg's breaking National Public Radio report on Anita Hill's accusation of sexual harassment by Clarence Thomas". NPR. October 6, 1991. Retrieved October 5, 2008. "The Thomas Nomination; Excerpts From Senate's Hearings on the Thomas Nomination". The New York Times. October 12, 1991. Retrieved October 6, 2018. Adewunmi, Bim (April 2, 2014). "Kimberlé Crenshaw on intersectionality: 'I wanted to come up with an everyday metaphor that anyone could use'". New Statesman. Retrieved March 10, 2016. Crenshaw, Kimberlé (1989). "Demarginalizing the intersection of race and sex: a Black feminist critique of antidiscrimination doctrine, feminist theory and antiracist politics". University of Chicago Legal Forum. University of Chicago Law School: 139–168. ISBN 0415447461. OCLC 775574715. Retrieved October 7, 2018. Welke, Barbara Y. (1995). "When All the Women Were White, and All the Blacks Were Men: Gender, Class, Race, and the Road to Plessy, 1855–1914". Law and History Review. 13 (2): 261–316. doi:10.2307/743861. JSTOR 743861. S2CID 145343778. Crenshaw, Kimberlé (2009). "Demarginalizing the Intersection of Race and Sex: a Black Feminist Critique of Antidiscrimination Doctrine, Feminist Theory and Antiracist Politics". Feminist Legal Studies. London: Routledge. ISBN 978-0415447492. OCLC 775574715. Wallace, Michele (1982), "A Black feminist's search for sisterhood", in Hull; Bell-Scott; Smith (eds.), But Some of Us Are Brave, Feminist Press. Categories: 1982 anthologiesAfrican-American feminismAmerican anthologiesBlack feminist booksBooks about race and ethnicityFeminist theoryLiterature by African-American womenMulticultural feminismThe Feminist Press Books1982 non-fiction books Gloria T. Hull, Patricia Bell-Scott, Barbara Smith Feminist Press, 1982 - 401 страница Winner of the Outstanding Women of Colour Award, and the Women Educator's Curriculum Material Award. This ground-breaking collection provides a wealth of materials needed to develop course units on black women, from political theory to literary essays on major writers to work on black women's contributions to the blues. Bibliographies and a collection of syllabi provide readers with essential classroom materials and a map for further research. For course use in: African American studies, feminist thought, lesbian studies, racism and sexism, women's studies. Tags: feminizam, feminism theory / theories, feminističke teorije, istorija feminizma, feminizam u praksi, teorija teorije roda, Vrste feminizma, poreklo i razvoj feminizma, Koncepti Šta je feminizam? - Katrine Holst, Dekolonijalni feminizam - Francoise Verges, FURAM FEMINIZAM - Lamija Begagić, Marina Veličković, Ana Pejović NEKO JE REKAO FEMINIZAM / ADRIANA ZAHARIJEVIĆ, Feminizam za početnike - Sandra Silađev Dinja, Feminizam Teorija i praksa - Darko Vesić, SOCIOLOGIJA I FEMINIZAM - Žarana Papić, Savremeni feminizam/Slobodanka Nedovic, Nevolje s rodom Džudit Batler - RAŠČINJAVANJE RODA sa, Dr Julka Chlapec Đorđević STUDIJE I ESEJI O FEMINIZMU, OSLOBOĐENJE ŽENA - feministički tekstovi 1964-1975 Pokret Teorija Filmska teorija Ekonomija Feministička seksologija Ženska prava Profeminizam Antifeminizam Historija Ženska historija Feministička historija Historija feminizma Pravo glasa Žensko pravo glasa Kronologija Sufražetkinja Novi Zeland U.K. SAD Valovi feminizma Prvi Drugi Treći Pod-tipovi Amazonski Anarhistički Chicana Crni Diferencijalni Ekofeminizam Gojazni Individualistički Islamski Jednakost Jevrejski Kršćanski Kulturni Lezbijski Liberalni Marksistički Novi Postkolonijalni Postmoderni Pravičnost Pro-life Radikalni Rodni Seks-pozitivni Separatistički Socijalistički Treći svijet Vjerski Trans Ženizam Feminizam je ideološki prilično raznorodan pokret, s brojnim, često suprostavljenim, strujama koje su ponekad pod utjecajem drugih ideologija, a ponekad pod utjecajem specifičnih društveno-ekonomskih prilika u kojima žive žene u nekom dijelu svijeta. Uglavnom se razlikuju sljedeći tipovi: • Liberalni feminizam • Radikalni feminizam • Socijalistički feminizam • Ekofeminizam • Individualistički feminizam

Naslov Stereo stihovi : antologija rok-poezije / u izboru i prevodu Dragoslava Andrića Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1983 Izdanje [1.izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1983 Fizički opis 368 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Andrić, Dragoslav, 1923-2005 = Andrić, Dragoslav, 1923-2005 Zbirka ǂBiblioteka ǂGama (Karton sa omotom) Napomene Tiraž 15.000 Nekoliko uzgrednih napomena: str. 345-358. Ova antologija jedan je od prvih ovako obimnih izbora rok-poezije u svetu. Dragoslav Andrić se tako opet latio, na njemu svojstven način, novog otkrivalačkog posla, koji je ovoga puta, pored draži prevodilaštva, zahtevao i ogroman napor i obaveštenost, ali i upornost da se prikupe tekstovi sa mnogih izvora – a da to najčešće nisu knjige ni pisani materijali – i da se iz ogromne produkcije rok-muzike izdvoji ono što reprezentuje njen karakterističan duh, bogatstvo i raznovrsnost. U našem vremenu intenzivnog mešanja medija, antologija rok-poezije koju je sastavio Dragoslav Andrić je značajna, pionirska knjiga – knjiga koja će sigurno imati čitalaca kako među „običnim svetom« tako i među pesnicima – i samim tim knjiga koja će verovatno odigrati značajnu ulogu u daljem formiranju naše rok-poezije, pa i poezije uopšte. Njenim objavljivanjem otkriva se pred nama jedno doista zanemareno književno sazvežđe, područje stvaralaštva mladih (i ne samo mladih) koje je za kratko vreme prešlo put od narodne tvorevine do umetnosti u najstrožem smislu reči. David Albahari Woody Guthrie * Bob Dylan * The Beatles * Jimi Hendrix * The Doors – Jim Morrison * The Rolling Stones * The Who * The Jefferson Airplane * The Incredible String Band * Pink Floyd * King Crimson * Bernie Taupin * David Ackles * John Prine * Was (Not Was)* Billy Joel * Yello * Charles Mingus and the Clayton Squares — Adrian Henri * Pete Brown * Procol Harum * Tim Buckley * Leonard Cohen * Paul Simon * Joni Mitchell * Al Stewart * Tom Verlaine * The Cure * Squeeze * Psychedelic Furs * Randy Newman * Bruce Springsteen * Tom Waits * David Bowie * Jethro Tull * The Monkeys * Joy Division * Nico * Jim Carroll * Marc Bolan * Patti Smith * John Cooper Clarke * Gang of Four * Sex Pistols * XTC * X-Ray Spex * Skids * Crass * The Clash – Joe Strummer * The Boomtown Rats * Ultravox * The Stranglers * Theoretical Girls * Stiff Little Fingers * Linton Kwesi Johnson * Siouxsie and the Banshees * Richard Strange * Marquis de Sade * Jeanette Obstoj * The Passage — Dick Witts * Peter Gabriel * Fischer-Z * Peter Kaukonen * Human League * Talking Heads – David Byrne * The Plastics * Dome * Wire * Joanna Walton * Visage * Gary Numan * Bauhaus * File Under Pop * Peter Hammill * Birds with Ears * The Red Crayola and Art & Language * Pere Ubu* The Pedestrians * The Birthday Party * J. Gails Band* Laurie Anderson * Mothers of Invention – Frank Zappa * Flo & Eddie. Duško Trifunović * Teška industrija * Bijelo dugme – Goran Bregović * Riblja čorba – Bora Đorđević * Tomaž Pengov * Andrej Šifrer * Dr Spira i ljudska bića * Psiho * Prljavo kazalište * Haustor * Buldožer * Lačni Franc * Pankrti * Paraf * Modeli * Električni orgazam * Idoli * Laboratorija * Azra – Džoni Štulić. MG103 (N)

Detalji predmeta Stanje Polovno Abstract Reviews the book, Inventing motherhood, the consequences of an ideal by Ann Dally (1983). In this book, the author argues that the concept of motherhood which is prevalent today has evolved gradually over centuries. She refers particularly to views which focus on the intimacy of the mother-child relationship as crucial for the child's future psychological health. In Section I, entitled "Changing Motherhood," Dally presents a historical perspective, citing increased survival of children and parents as an important determinant that has fostered the development of deeper personal attachments. In the second section of the book, entitled "The Crisis of Motherhood," Dally negates the concept of a maternal "instinct." She emphasizes learning and socialization, and she focuses on maternal power, particularly the power that mothers have over their children. The last several chapters in this book, which look at some current dilemmas, focus on the role of men with children. The author also discusses day care and attends to its political use. The author concludes the book with some practical suggestions and clear statements about the need for an expanded view of sex roles, families, and particularly the role of government with regard to social phenomena and societal needs. This book can be frustrating when the author is moralistic, or when historical data lose their context and the reader is not sure which era or which side of the Atlantic is being considered. The book is, however, an interesting and worthwhile volume that provides a wealth of information and an important perspective for anyone interested in families. (PsycINFO Database Record (c) 2016 APA, all rights reserved) Mothers have always existed but "motherhood" is a comparatively recent invention. The economic and social developments which, over the past two hundred years, divorced the place of work from the home, separated the elderly from the working population, and virtually abolished the domestic servant, have resulted in a family consisting, for most of the working hours, if not all the time, of the mother and her children. In the first part of her book Ann Dally shows how this trend has run paralled with changes in the theory and practice of mothering which have emphasized the importance and exclusiveness of the mother-child relationship and have idealized it at the expense of the older, wider relationships with family and community. Чести термини и фразе adults anxiety attitude aware baby became become behaviour believe Betty Friedan birth Bowlby century Charlotte Brontë chil child childbirth childhood childminders childrearing common confusion cope deal death depression devious difficult doctors double bind dren early Elizabeth Cady Stanton emotional environment experience father feel feminine mystique feminism feminist give hostility husband Ibid idea idealization immature important increase infant influence interest John Bowlby Juliet Mitchell labour lack later lives London marriage married Mary maternal mature Mause means mental modern motherhood motherliness mothers and children movement nannies needs never normal nursery parenthood parents particularly person physical problems Psychoanalysis psychological relationship servants sexual Simone de Beauvoir situation social society sometimes tend theory things thought Truby King understand usually wife woman women women's liberation World War II young children Tags: feminizam, feminism theory / theories, feminističke teorije, istorija feminizma, feminizam u praksi, teorija teorije roda, Vrste feminizma, poreklo i razvoj feminizma, Koncepti Šta je feminizam? - Katrine Holst, Dekolonijalni feminizam - Francoise Verges, FURAM FEMINIZAM - Lamija Begagić, Marina Veličković, Ana Pejović NEKO JE REKAO FEMINIZAM / ADRIANA ZAHARIJEVIĆ, Feminizam za početnike - Sandra Silađev Dinja, Feminizam Teorija i praksa - Darko Vesić, SOCIOLOGIJA I FEMINIZAM - Žarana Papić, Savremeni feminizam/Slobodanka Nedovic, Nevolje s rodom Džudit Batler - RAŠČINJAVANJE RODA sa, Dr Julka Chlapec Đorđević STUDIJE I ESEJI O FEMINIZMU, OSLOBOĐENJE ŽENA - feministički tekstovi 1964-1975 Pokret Teorija Filmska teorija Ekonomija Feministička seksologija Ženska prava Profeminizam Antifeminizam Historija Ženska historija Feministička historija Historija feminizma Pravo glasa Žensko pravo glasa Kronologija Sufražetkinja Novi Zeland U.K. SAD Valovi feminizma Prvi Drugi Treći Pod-tipovi Amazonski Anarhistički Chicana Crni Diferencijalni Ekofeminizam Gojazni Individualistički Islamski Jednakost Jevrejski Kršćanski Kulturni Lezbijski Liberalni Marksistički Novi Postkolonijalni Postmoderni Pravičnost Pro-life Radikalni Rodni Seks-pozitivni Separatistički Socijalistički Treći svijet Vjerski Trans Ženizam Feminizam je ideološki prilično raznorodan pokret, s brojnim, često suprostavljenim, strujama koje su ponekad pod utjecajem drugih ideologija, a ponekad pod utjecajem specifičnih društveno-ekonomskih prilika u kojima žive žene u nekom dijelu svijeta. Uglavnom se razlikuju sljedeći tipovi: • Liberalni feminizam • Radikalni feminizam • Socijalistički feminizam • Ekofeminizam • Individualistički feminizam svesno majčinstvo ana bučević, sociologija psihologija filozofija porodice

Čarls Darvin Čovekovo porekloMeki povezPrevod Nedeljko DivacIzdavač Izdavačka knjižnica Gece Kona 1931Čovekovo poreklo i spolno odabiranje 1, Čarls Darvin , Matica srpska Novi Sad 1949 , mek povez, format 14 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 457 stranaČarls Robert Darvin (engl. Charles Darwin; Šruzberi, 12. februar 1809 — Daun, 19. april 1882) je bio britanski biolog, prirodnjak i geolog,[1] koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.[2][3] Utvrdio je da su sve životne vrste proizašle tokom vremena iz zajedničkog pretka,[2] i u zajedničkoj publikaciji sa Alfredom Raselom Valasom uveo je svoju naučnu teoriju da je taj obrazac grananja evolucije proizašao iz procesa koji je on nazivao prirodnom selekcijom, u kome je borba za opstanak imala sličan efekat veštačkoj selekciji koja se primenjuje pri selektivnom uzgoju.[3]Darvin je objavio svoju teoriju evolucije sa uverljivom evidencijom u svojoj knjizi O poreklu vrsta iz 1859. godine, prevazilazeći naučno odbijanje ranijih koncepta transmutacije vrsta.[4][5] Do 1870-ih, naučna zajednica i znatan deo javnog mnjenja su prihvatili evoluciju kao činjenicu. Međutim, mnogi su favorizovali alternativna objašnjenja i tek je nakon pojave moderne evolucione sinteze u periodu od 1930-ih do 1950-ih ostvaren širi konsenzus u kome je prirodna selekcija osnovni mehanizam evolucije.[6][7] U modifikovanom obliku, Darvinovo naučno otkriće je ujedinjavajuća teorija nauka o životu, koja objašnjava raznovrsnost života.[8][9]Darvinovo rano interesovanje za prirodu dovelo je do zanemarivanja medicinskog obrazovanja na univerzitetu u Edinburgu; umesto čega se angažovao u istraživanju morskih beskičmenjaka. Studije na univerzitetu u Kembridžu (Hristov koledž) osnažile su njegovu strast za prirodnim naukama.[10][11] Njegovo petogodišnje putovanje na HMS Biglu uspostavilo ga je kao eminentnog geologa čije opservacije i teorije su podržavale Čarls Lajelove uniformističke ideje, a objavljivanjem žurnala putovanja je stekao slavu popularnog autora.[12]Zaintrigiran geografskom distribucijom divljih životinja i fosila koje je sakupio tokom putovanja, Darvin je počeo sa detaljnim ispitivanjima i 1838. godine je proizveo teoriju prirodne selekcije.[13] Mada je on diskutovao o svojim idejama sa nekoliko prirodnjaka, njegova ekstenzivna istraživanja su zahtevala vreme i njegov geološki rad je dobijao prioritet.[14] On je pisao svoju teoriju 1858. godine kad je od Alfreda Rasela Valasa dobio esej kojim je opisana ista ideja, što je podstaklo neposrednu zajedničku publikaciju njihovih teorija.[15] Darvinov rad je uspostavio evolucionarno nasleđivanje sa modifikacijom kao dominantno naučno objašnjenje diverzifikacije u prirodi.[6] Godine 1871 izučavao je ljudsku evoluciju i polni odabir u radu The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, čemu je sledio rad The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Njegova istraživanja biljki su objavljena u seriji knjiga, i u njegovoj finalnoj knjizi, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), u kojoj je izučavao gliste i njihov uticaj na zemljište.[16][17]Darvin se smatra jednom od najuticajnijih ličnosti u ljudskoj istoriji,[18] i odata mu je počast sahranjivanjem u Vestminsterskoj opatiji.Darvin je rođen u mestu Šruzberi, u grofoviji Šropšir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov deda sa majčine strane bio je uspešni trgovac porcelanskom i lončarskom robom Džosaja Vedžvud, a deda s očeve strane poznati psiholog i naučnik iz 18. veka Erazmus Darvin.[20]Slika sedmogodišnjeg Čarlsa Darvina u 1816. godiniGodine 1825, nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šruzberiju,[21] mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu.[22] Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet u Kembridžu sa namerom da postane sveštenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i prirodnjaka Džona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu u sticanju samopouzdanja nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan posmatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta.[23]Nakon završenih studija u Kembridžu 1831. Darvin se u svojoj dvadeset i drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao na istraživački brod „Bigl“, pridruživši se tako ekipi prirodnjaka na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i živih organizama. U svojim geološkim posmatranjima Darvin je bio najviše zadivljen posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju da su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana sa Nojevom barkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja.Bigl, slika Ovena Stenlija iz 1841.Katastrofičnu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser Čarls Lajel u svojoj knjizi u tri toma „Principi geologije“ (engl. Principles of Geology) (1830 — 1833). Lajel je utvrdio da Zemljina površina prolazi kroz stalne promene što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na „Biglu“ Darvin je zaključio da mnoga Lajelova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Takođe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoje jedinstvene vrsta kornjača, američkog drozda i zeba koje su, uprkos tome što su blisko povezane sa kornjačama, drozdovima i zebama sa evropskog kontinenta, različite u strukturi i prehrambenim navikama. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih ali sličnih vrsta.Nakon što se 1836. vratio u Englesku, svoje ideje o promenljivosti vrsta objavio je u delu „Beleške o transmutaciji vrsta“ (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao „Esej o principima stanovništva“ (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objašnjava kako broj stanovnika sveta raste brže nego što raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetičkom). Čovek nije u stanju da uravnoteži navedene pojave pa to, umesto njega, čine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije.Darvin je sledećih dvadeset godina dorađivao svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budući da je bio prilično bogat, nikad nije imao potrebu za dodatnim radom. Godine 1839, oženio se svojom rođakom Emom Vedžvud, a nešto kasnije se preselio na malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinjstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u jednom časopisu, istovremeno kad je to učinio i Alfred Rasel Valas, mladi prirodnjak koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka. Darvinova teorija je u celosti objavljena 1859. godine pod naslovom „O poreklu vrsta“ (engl. On the Origin of Species). Nazvana „knjigom koja je šokirala svet“, knjiga je rasprodata već prvog dana te je naknadno štampano još šest izdanja.Karikatura Darvina kao majmuna objavljena u magazinu HornetReakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu da ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim, nisu naučnici bili najžešći kritičari Darvinove teorije nego Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu oštro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na isti nivo sa životinjama.Ostatak života Darvin je proveo dorađujući teoriju tako da je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je objašnjavao sporne delove teorije: „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ (1868; engl. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Poreklo čoveka“ (1871; engl. The Descent of Man), „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ (1872; engl. The Expression of the Emotions in Animals and Man) i „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (1872; engl. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Važnost Darvinovog rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin primljen u Kraljevsko društvo 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odata mu je počast i sahranom u Vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, u grofoviji Kent.DelaOvo je nekompletna lista Darvinovih spisa koja sadrži njegova glavna dela.Objavljeni radovi1839: Journal and Remarks (Dnevnik i napomene); zbog popularnosti, tekst je iste godine ponovo štampan pod naslovom Journal of Researches into the Geology and Natural History (Dnevnik istraživanja o geologiji i prirodnoj istoriji).Drugo prerađeno izdanje iz 1845. takođe koristi ovaj novi naslov samo što su ’geologija’ i ’prirodna istorija’ zamenili mesta, dok na rikni knjige piše Naturalist`s Voyage (Putovanje prirodnjaka). Treće izdanje sa finalnom verzijom teksta iz 1860. nosi isti naslov, a na rikni knjige stoji Naturalist`s Voyage Round the World (Putovanje prirodnjaka oko sveta). Izdanje iz 1905. prvi put koristi naslov The Voyage of the Beagle (Putovanje Bigla).Prvi nepotpuni prevod na srpskohrvatskom je štampan u Zagrebu 1922. pod naslovom „Put jednoga prirodoslovca oko zemlje”.Potpuni prevod izlazi u Zagrebu 1949. kao „Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta”; prevodioci su Karla Kunc i Stanko Miholić.Godine 1951. u Beogradu izlazi izdanje istih prevodilaca pod naslovom „Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta”.1842: The Structure and Distribution of Coral Reefs (Struktura i distribucija koralnih grebena) – Darvinova prva monografija.1844: Geological Observations on the Volcanic Islands (Geološka zapažanja na vulkanskim ostrvima).1846: Geological Observations on South America (Geološka opažanja o južnoj Americi).1859: On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život).Prvi nepotpuni prevod na srpski jezik uradio je Milan Radovanović i objavljen je 1878. pod naslovom „Postanak fela pomoću prirodnog odbiranja ili Održavanje ponjegovanih rasa u borbi za život” (prevod je učinjen na osnovu engleskog šestog, dopunjenog i popravljenog izdanja).Potpuni prevod na srpski u izvedbi Nedeljka Divca je prvi put objavljen 1948. pod naslovom „Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život”.1868: The Variation of Animals and Plants under Domestication (Varijacije životinja i biljaka usled pripitomljavanja).1871: The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (Čovekovo poreklo i spolno odabiranje).Prvi nepotpuni prevod na srpski se pojavljuje 1922. Prevodilac je bio Nedeljko Divac.Prvi kompletni prevod izlazi 1931. (prvi tom) i 1934. (drugi tom) u izvedbi Nedeljka Divca.1872: The Expression of the Emotions in Man and Animals (Izražavanje emocija kod čoveka i životinja).Izdanje na srpskom izlazi 2009. u prevodu Nevene Mrđenović.1881: The Formation of Vegetable Mould through the Action of Worms (Nastajenje humusa putem delovanja crva) – Darvinova poslednja naučna knjiga objavljena neposredno pred njegovu smrt.AutobiografijaDarvin je napisao tekst 1876. pod naslovom Recollections of the Development of my Mind and Character (Prisećanja na razvoj mog uma i karaktera). Objavljen je 1887. (pet godina nakon Darvinove smrti) kao deo knjige The Life and Letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter (Život i pisma Čarlsa Darvina, uključujući autobiografsko poglavlje). Urednik izdanja, Darvinov sin, Fransis Darvin je izbacio neke delove iz originalnog teksta koji su se ticali Darvinovih kritičkih pogleda na račun Boga i hrišćanstva.Izdanje na srpskom u prevodu Milana Nedića je prvi put objavljeno 1937. pod naslovom „Moj život”.Darvinova unuka, Nora Barlou, je vratila izbačene delove u izdanju iz 1958. pod naslovom Autobiography of Charles Darwin (Аутобиографија Чарлса Дарвина).4/25

Čarls Darvin Čovekovo porekloMeki povezČovekovo poreklo i spolno odabiranje 1, Čarls Darvin , Matica srpska Novi Sad 1949 , mek povez, format 14 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 457 stranaČarls Robert Darvin (engl. Charles Darwin; Šruzberi, 12. februar 1809 — Daun, 19. april 1882) je bio britanski biolog, prirodnjak i geolog,[1] koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.[2][3] Utvrdio je da su sve životne vrste proizašle tokom vremena iz zajedničkog pretka,[2] i u zajedničkoj publikaciji sa Alfredom Raselom Valasom uveo je svoju naučnu teoriju da je taj obrazac grananja evolucije proizašao iz procesa koji je on nazivao prirodnom selekcijom, u kome je borba za opstanak imala sličan efekat veštačkoj selekciji koja se primenjuje pri selektivnom uzgoju.[3]Darvin je objavio svoju teoriju evolucije sa uverljivom evidencijom u svojoj knjizi O poreklu vrsta iz 1859. godine, prevazilazeći naučno odbijanje ranijih koncepta transmutacije vrsta.[4][5] Do 1870-ih, naučna zajednica i znatan deo javnog mnjenja su prihvatili evoluciju kao činjenicu. Međutim, mnogi su favorizovali alternativna objašnjenja i tek je nakon pojave moderne evolucione sinteze u periodu od 1930-ih do 1950-ih ostvaren širi konsenzus u kome je prirodna selekcija osnovni mehanizam evolucije.[6][7] U modifikovanom obliku, Darvinovo naučno otkriće je ujedinjavajuća teorija nauka o životu, koja objašnjava raznovrsnost života.[8][9]Darvinovo rano interesovanje za prirodu dovelo je do zanemarivanja medicinskog obrazovanja na univerzitetu u Edinburgu; umesto čega se angažovao u istraživanju morskih beskičmenjaka. Studije na univerzitetu u Kembridžu (Hristov koledž) osnažile su njegovu strast za prirodnim naukama.[10][11] Njegovo petogodišnje putovanje na HMS Biglu uspostavilo ga je kao eminentnog geologa čije opservacije i teorije su podržavale Čarls Lajelove uniformističke ideje, a objavljivanjem žurnala putovanja je stekao slavu popularnog autora.[12]Zaintrigiran geografskom distribucijom divljih životinja i fosila koje je sakupio tokom putovanja, Darvin je počeo sa detaljnim ispitivanjima i 1838. godine je proizveo teoriju prirodne selekcije.[13] Mada je on diskutovao o svojim idejama sa nekoliko prirodnjaka, njegova ekstenzivna istraživanja su zahtevala vreme i njegov geološki rad je dobijao prioritet.[14] On je pisao svoju teoriju 1858. godine kad je od Alfreda Rasela Valasa dobio esej kojim je opisana ista ideja, što je podstaklo neposrednu zajedničku publikaciju njihovih teorija.[15] Darvinov rad je uspostavio evolucionarno nasleđivanje sa modifikacijom kao dominantno naučno objašnjenje diverzifikacije u prirodi.[6] Godine 1871 izučavao je ljudsku evoluciju i polni odabir u radu The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, čemu je sledio rad The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Njegova istraživanja biljki su objavljena u seriji knjiga, i u njegovoj finalnoj knjizi, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), u kojoj je izučavao gliste i njihov uticaj na zemljište.[16][17]Darvin se smatra jednom od najuticajnijih ličnosti u ljudskoj istoriji,[18] i odata mu je počast sahranjivanjem u Vestminsterskoj opatiji.Darvin je rođen u mestu Šruzberi, u grofoviji Šropšir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov deda sa majčine strane bio je uspešni trgovac porcelanskom i lončarskom robom Džosaja Vedžvud, a deda s očeve strane poznati psiholog i naučnik iz 18. veka Erazmus Darvin.[20]Slika sedmogodišnjeg Čarlsa Darvina u 1816. godiniGodine 1825, nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šruzberiju,[21] mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu.[22] Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet u Kembridžu sa namerom da postane sveštenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i prirodnjaka Džona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu u sticanju samopouzdanja nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan posmatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta.[23]Nakon završenih studija u Kembridžu 1831. Darvin se u svojoj dvadeset i drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao na istraživački brod „Bigl“, pridruživši se tako ekipi prirodnjaka na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i živih organizama. U svojim geološkim posmatranjima Darvin je bio najviše zadivljen posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju da su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana sa Nojevom barkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja.Bigl, slika Ovena Stenlija iz 1841.Katastrofičnu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser Čarls Lajel u svojoj knjizi u tri toma „Principi geologije“ (engl. Principles of Geology) (1830 — 1833). Lajel je utvrdio da Zemljina površina prolazi kroz stalne promene što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na „Biglu“ Darvin je zaključio da mnoga Lajelova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Takođe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoje jedinstvene vrsta kornjača, američkog drozda i zeba koje su, uprkos tome što su blisko povezane sa kornjačama, drozdovima i zebama sa evropskog kontinenta, različite u strukturi i prehrambenim navikama. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih ali sličnih vrsta.Nakon što se 1836. vratio u Englesku, svoje ideje o promenljivosti vrsta objavio je u delu „Beleške o transmutaciji vrsta“ (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao „Esej o principima stanovništva“ (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objašnjava kako broj stanovnika sveta raste brže nego što raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetičkom). Čovek nije u stanju da uravnoteži navedene pojave pa to, umesto njega, čine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije.Darvin je sledećih dvadeset godina dorađivao svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budući da je bio prilično bogat, nikad nije imao potrebu za dodatnim radom. Godine 1839, oženio se svojom rođakom Emom Vedžvud, a nešto kasnije se preselio na malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinjstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u jednom časopisu, istovremeno kad je to učinio i Alfred Rasel Valas, mladi prirodnjak koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka. Darvinova teorija je u celosti objavljena 1859. godine pod naslovom „O poreklu vrsta“ (engl. On the Origin of Species). Nazvana „knjigom koja je šokirala svet“, knjiga je rasprodata već prvog dana te je naknadno štampano još šest izdanja.Karikatura Darvina kao majmuna objavljena u magazinu HornetReakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu da ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim, nisu naučnici bili najžešći kritičari Darvinove teorije nego Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu oštro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na isti nivo sa životinjama.Ostatak života Darvin je proveo dorađujući teoriju tako da je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je objašnjavao sporne delove teorije: „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ (1868; engl. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Poreklo čoveka“ (1871; engl. The Descent of Man), „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ (1872; engl. The Expression of the Emotions in Animals and Man) i „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (1872; engl. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Važnost Darvinovog rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin primljen u Kraljevsko društvo 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odata mu je počast i sahranom u Vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, u grofoviji Kent.DelaOvo je nekompletna lista Darvinovih spisa koja sadrži njegova glavna dela.Objavljeni radovi1839: Journal and Remarks (Dnevnik i napomene); zbog popularnosti, tekst je iste godine ponovo štampan pod naslovom Journal of Researches into the Geology and Natural History (Dnevnik istraživanja o geologiji i prirodnoj istoriji).Drugo prerađeno izdanje iz 1845. takođe koristi ovaj novi naslov samo što su ’geologija’ i ’prirodna istorija’ zamenili mesta, dok na rikni knjige piše Naturalist`s Voyage (Putovanje prirodnjaka). Treće izdanje sa finalnom verzijom teksta iz 1860. nosi isti naslov, a na rikni knjige stoji Naturalist`s Voyage Round the World (Putovanje prirodnjaka oko sveta). Izdanje iz 1905. prvi put koristi naslov The Voyage of the Beagle (Putovanje Bigla).Prvi nepotpuni prevod na srpskohrvatskom je štampan u Zagrebu 1922. pod naslovom „Put jednoga prirodoslovca oko zemlje”.Potpuni prevod izlazi u Zagrebu 1949. kao „Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta”; prevodioci su Karla Kunc i Stanko Miholić.Godine 1951. u Beogradu izlazi izdanje istih prevodilaca pod naslovom „Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta”.1842: The Structure and Distribution of Coral Reefs (Struktura i distribucija koralnih grebena) – Darvinova prva monografija.1844: Geological Observations on the Volcanic Islands (Geološka zapažanja na vulkanskim ostrvima).1846: Geological Observations on South America (Geološka opažanja o južnoj Americi).1859: On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život).Prvi nepotpuni prevod na srpski jezik uradio je Milan Radovanović i objavljen je 1878. pod naslovom „Postanak fela pomoću prirodnog odbiranja ili Održavanje ponjegovanih rasa u borbi za život” (prevod je učinjen na osnovu engleskog šestog, dopunjenog i popravljenog izdanja).Potpuni prevod na srpski u izvedbi Nedeljka Divca je prvi put objavljen 1948. pod naslovom „Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život”.1868: The Variation of Animals and Plants under Domestication (Varijacije životinja i biljaka usled pripitomljavanja).1871: The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (Čovekovo poreklo i spolno odabiranje).Prvi nepotpuni prevod na srpski se pojavljuje 1922. Prevodilac je bio Nedeljko Divac.Prvi kompletni prevod izlazi 1931. (prvi tom) i 1934. (drugi tom) u izvedbi Nedeljka Divca.1872: The Expression of the Emotions in Man and Animals (Izražavanje emocija kod čoveka i životinja).Izdanje na srpskom izlazi 2009. u prevodu Nevene Mrđenović.1881: The Formation of Vegetable Mould through the Action of Worms (Nastajenje humusa putem delovanja crva) – Darvinova poslednja naučna knjiga objavljena neposredno pred njegovu smrt.AutobiografijaDarvin je napisao tekst 1876. pod naslovom Recollections of the Development of my Mind and Character (Prisećanja na razvoj mog uma i karaktera). Objavljen je 1887. (pet godina nakon Darvinove smrti) kao deo knjige The Life and Letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter (Život i pisma Čarlsa Darvina, uključujući autobiografsko poglavlje). Urednik izdanja, Darvinov sin, Fransis Darvin je izbacio neke delove iz originalnog teksta koji su se ticali Darvinovih kritičkih pogleda na račun Boga i hrišćanstva.Izdanje na srpskom u prevodu Milana Nedića je prvi put objavljeno 1937. pod naslovom „Moj život”.Darvinova unuka, Nora Barlou, je vratila izbačene delove u izdanju iz 1958. pod naslovom Autobiography of Charles Darwin (Аутобиографија Чарлса Дарвина).4/25

Grejl Markus, vrhunski ekspert za američku pop-rok kulturu, započeo je rad na ovoj knjizi fasciniran grupom Sex Pistols, tom „skandaloznom antimuzičkom grupom“ koja je nastala u Londonu 1975, i nestala u roku od dve godine, inicirajući pojavu pank supkulture i dovodeći do transformacije pop-rok muzike širom sveta. Studija „Tragovi karmina“ predstavlja pank kao pokretač istorije intelektualne avangarde XX veka. Za Markusa, pank je simbol same prirode XX veka... Autor - osoba Markus, Greil, 1945- Naslov Tragovi karmina : tajna istorija XX veka / Grejl Markus ; preveo s engleskog Dejan D. Marković Jedinstveni naslov Lipstick Traces. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Čačak : Gradac K, 2012 (Beograd : Zuhra) Fizički opis 418 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Marković, Dejan D. ISBN 978-86-83507-87-0 (broš.) Napomene Prevod dela: Lipstick Traces / Greil Marcus Tiraž 500 Str. 7-10: Predgovor / Dejan D. Marković Bibliografija: str. 385-416. Predmetne odrednice Pank muzika -- 20v Potkultura -- 20v Umetnost -- Društvo -- 20v SADRŽAJ: PREDGOVOR PROLOG Verzija prva: POSLEDNJI KONCERT SEX PISTOLS-A Verzija druga: TAJNA ISTORIJA JEDNOG VREMENA KOJE JE PROŠLO - Lica - Legende slobode - Umetnost jučerašnjeg sloma - Slom jučerašnje umetnosti - Juriš na Notr Dam - Napad na Čarlija Čaplina - Tragovi karmina (na cigareti) U svojoj studiji „Tragovi karmina” Greil Markus napisao je svojevrsnu tajnu istoriju otpadnika i pobunjenika, koji su direktne preteče rokera i pankera. Markus pronalazi slične buntovnike kroz istoriju, a kao direktne prethodnike rokenrol i pank posvećenika on vidi katarsku sektu „čistih” iz XIII veka, heroje francuske revolucije iz XVIII veka, holandske provose i francuske situacioniste iz XX veka. Provosi su živeli u komunama izvan velikih gradova, propagirali slobodnu ljubav, ekologiju i biciklizam. Situacionisti su bili izuzetno kritični spram potrošačkog društva i veoma bliski Marksovim levičarskim idejama, preciznije, mnogo bliži idejama Trockog ili još više Albera Kamija. Piše: Dragan Ambrozić Najveća negacija Autor nekolicine najvažnijih knjiga o fenomenu rokenrola, po prvi put je preveden na srpski sa svojim najhrabrijim i najspekulativnijim delom, drugačijom vizijom bliske prošlosti Rođen 1945. u San Francisku, ali poreklom iz južnjačke jevrejske porodice (ne tako čest slučaj, osim u Montgomeriju, Alabama), Grejl Markus kao da se decenijama spremao za ulogu koju je preuzeo. Studije su bile zanimljive, ali je u Kaliforniji bogatoj otpadničkim i boemskim tradicijama, sredinom šezdesetih trajala jedna vrsta pop-kulturne pobune u kojoj je svako slobodouman tražio svoje mesto. U vremenima originalnog leta ljubavi 1967, Markus se dohvatio pisanja u žanru muzičke kritike, te je kao čudo od deteta vrlo brzo postao prvi urednik recenzija u `Rolling Stone`, najprestižnijem, i ako je to važno, najtiražnijem muzičkom magazinu u SAD. Od tad živi pokraj Berklija kao svedok koji i dalje boravi u svojim svedočanstvima. Njegov stil pisanja, kao i stvari koje je govorio, promenile su način na koji se razume rokenrol još početkom sedamdesetih, u vreme kad su se stidljivo promolili prvi akademski glasovi da nešto saopšte na ovu temu. TAJANSTVENI VOZ: Kad se 1975. pojavio sa knjigom „Tajanstveni voz“, njegovo pisanje bilo je ogromna inovacija u izražavanju o popularnoj muzici – naraslo na jeziku tadašnje kontrakulture, ono je zapljusnulo čitaoce sa puno strasnih, a ipak analitičkih tumačenja, stalno isprepletanih vrtoglavim digresijama i fusnotama, koje su često opčinjavale um toliko da se i sam autor pomalo zaboravljao u lepoti obrta i otvaranja novih mogućih značenja. Najvažnije od svega, on je uspeo u neočekivanom – da naučničku dimenziju probudi i održi kroz pesničko izlaganje, i obrnuto. Grejl je u naučno razmišljanje i izlaganje uveo ritam rokenrola, a oko rokenrola stvorio auru ozbiljnog razmišljanja o značenju svega što se pod tim imenom dešava. Njegovo najvažnije „otkriće` bilo je smeštanje roka kao pojave među druge značajne kulturne fenomene koji su nicali širom Amerike tokom XX veka, rad na razumevanju (zajedno sa čitaocima) njegovog porekla i pravca kretanja, i konačno prepoznavanje jedne matrice koja se stalno ponavlja kroz muziku i vreme, govoreći puno toga o samoj Americi i tamošnjem stanju duhova. Angažovana kulturna arheologija kojom se bavio otkrila je mnoge zaboravljene slojeve čije je nasleđe rokenrol pojačao do neslućenih dimenzija kroz masovne medije. Upravo je Markus stavio rokenrol u istorijsku perspektivu, dajući mu čvrstu prošlost, neizvesnu sadašnjost i izvesnu budućnost. NEPREVEDENO: Njegove tri najznačanije knjige svakako su „Tajanstveni voz“, „Tragovi karmina“ i „Nevidljiva republika“. Prva i treća još čekaju prevodioca na srpski, druga nam je upravo stigla u izdanju „Gradca` i prevodu Dejana D. Markovića. „Tajanstveni voz“ se pojavio 1975. i od tad se proučava kao najbolja dubinska spisateljska epopeja ka smislu rok muzike, što je Markusova stalna tema. „Predstave o Americi u rokenrol muzici`, kako je glasio podnaslov koji je više sakrivao nego otkrivao sadržaj knjige, zapravo su produžena zbirka eseja u kome – jednim namerno nekoherentnim stilom izlaganja, ali sa zanesenošću istraživača koji kopa po džungli – Markus pokušava da kroz nekoliko primera osvetli kako je pogled upućen na američko društvo iz rokenrola, zapravo izmenio društvo oko sebe ili mu bar dao mogućnost da se promeni. Primeri su Robert Džonson i Elvis Prisli, te Harmonika Frenk i Slaj Stoun, ali i Rendi Njumen, pa je izbor pogleda na Ameriku veliki i sveobuhvatan, prelazi rasne barijere i uglavnom otkriva kako su američki san i njegovo rušenje imali mnogo svojih slučajem ogorčenih, nenamerno ukletih pesnika, koji su kroz muziku napipali mogućnost transformacije sebe i društva. „Nevidljiva republika“, iz 1998, produžava tamo gde je „Tajanstveni voz“ stao – u pitanju je još jedna magična disperzivna studija, koja se u ovom slučaju bavi Bobom Dilanom i njegovim čuvenim odsustvom sa scene posle slavnih dana tokom kraja šezdesetih. Iza njegovog povlačenja na farmu i sviranja prastarih folk pesama sa prijateljima krilo se putovanje u sebe koje je zabeleženo i kasnije objavljeno na The Basement Tapes, epskom izdanju sa sastavom The Band. Markus se kao i obično samo naizgled bavi temom koju je izabrao – ovde nema ničeg od uobičajenog romantizovanja biografije, nabrajanja anegdota sa snimanja ili alkoholičarskih tračeva – on ovde ispituje ni manje ni više nego poreklo američke popularne kulture kao takve, odnosno američku kulturnu podsvest i poreklo mitova na tamošnjoj javnoj sceni. Pitanje zajedničkih mitova u XX veku ovde se razotkriva, i postaje otvoreno posle ove knjige koja zahvata duboko ka srednjovekovnom periodu da bi objasnila poreklo nekih motiva, smeštajući ih u kontekst uskovitlanih zbivanja s kraja šezdesetih. Markus se, ukratko, uvek bavio značenjem umetničkog čina u rokenrolu. U ova dva izdanja za tu svrhu je svojeručno skovao revoluciju u jeziku i pristupu pisanju o muzici, menjajući naše shvatanje kako se o njoj sme pisati, još pre nego što je postmodernizam postao reč kojom se svaka nelinearna naracija objašnjava. Ali njegov najveći poduhvat svakako je onaj koji ga je izvukao daleko izvan popularne muzike i opet vratio nazad, promenjenog. UPRAVO PREVEDENO: Kad se pojavila 1989, knjiga „Tragovi karmina“ je postala kulturna senzacija i prouzrokovala je promenu ugla gledanja pre svega na pank, kao značajnu pojavu u popularnoj kulturi, ali je pokrenula i lavinu interesovanja i za situacioniste – do tad pomalo zaboravljen neoavangardni umetnički pokret koji je od kraja pedesetih do sedamdesetih bio u samom središtu umetničke kritike društva, do te mere da je značajno oblikovao iznutra jezik pobune Maja 1968, prvo u Parizu, a potom i širom sveta. Gi Debor, njihov neprikosnoveni lider, našim čitaocima je dostupan samo kroz prevod „Društva spektakla“, programskog dela u kome su prvi put ocrtane krajnje granice spektakularizacije svakodnevice, radi povećanja potrošnje, kao i ograničenja pobune u takvim uslovima (koje danas živimo). Deborovo plediranje za potpuno odbacivanje rada i odavno predviđenih potrošačkih uloga u ime kreativnog življenja, i danas ima svoj jak naboj, a Grejlu Markusu pripada zasluga što je ovu eksplozivnu napravu vratio u žižu javnosti. „Tragovi karmina“ jeste istup od ogromnog značaja – kroz seriju veličanstveno neizmišljenih priča o ličnom činu apsolutne negacije kao fenomenu koji prati civilizaciju i neophodnom pretekstu za uzimanje slobode, knjiga je ustanovila da je hrabrost da se odbije jedini neupitan revolucionaran stav. Bez suvišnih ideoloških tumačenja, Markus kroz XX vek (uz digresije ka srednjem veku!) prati svekoliko nastojanje malih, običnih i zaboravljenih da kažu „ne` u situacijama u kojima osećaju kako se nešto duboko nemoralno dešava oko njih. Naravno, ovo je pre svega istorija izgubljenih umetničkih pokreta koji su sa one strane priznatog društvenog poretka govorili o mogućnosti da se nešto drugačije dešava u našim životima, često ne nudeći jasnu alternativu, nego isključivo najdublje egzistencijalno uznemirenje kao osnovu za moguću viziju drugačijeg. U centru pažnje je vratolomna studija o vezi dade i panka, veza koja je svim savremenicima koje je to uopšte zanimalo, a bilo ih je malo, morala izgledati kao uverljiva, mada fizički nemoguća – no Markus je u situacionistima otkrio izgubljenu kariku, tanak most kroz vreme koji ih je povezivao. Glavno otkriće Markusove avanturističke analize i jeste bilo otkrivanje novog značaja umetničkog pokreta situacionizma koji je uveo anarhoidnu pobunu u svet popularne kulture i dao joj jezik, ne gubeći subverzivnu sadržinu. I dok je sa dadaizmom sve jasno (te su storije o svesnim otpadnicima od nasilne politike evropskih sila u vreme Prvog rata koji su se okupili u Cirihu, i ovde napunile mnoge stranice), u novoj perspektivi se ispostavilo da je njegov pravi naslednik – pre nego međuratni nadrealizam – zapravo bio situacionizam, dosta posle Drugog svetskog rata. Ovaj pokret je sam po sebi bio naslednik letrizma, a ova dva, srodna, ali udaljena pokreta, nastala su na Levoj obali Sene, u posleratnom miljeu studenata, besposličara i umetnika bez karijere. Letrizam je počeo da se probija do javnosti jednim skandaloznim ekscesom tokom večeri posvećene Tristanu Cari, kada su letristi simbolično ubili svog dadaističkog oca, dok je situacionizam iznikao iz jednog letrističkog krila, osvešćen naglim udarima masovne kulture. Na sličan način, Debor je morao u svojim programskim filmovima da simbolički eliminiše Isidora Isua, lidera letrista, ne bi li stupio na veliku pozornicu na kojoj je umetnost bila jedini projekat menjanja društva vredan pažnje. U sledećoj fazi, situacionisti su krajem šezdesetih uticajna sveevropska umetničko-intelektualna grupacija, koja duboko iza javne scene inspiriše na pobunu koja u sebe uključuje sredstva popularne kulture, i, uopšte, koristi se jezikom potrošačkog društva da ga izvrne i da mu novi, oslobodilački smisao. Danas tako uobičajene majice sa porukama na grudima, upravo su na taj način nastale, kao i obrtanje konfekcijske garderobe i prikačinjanje zihernadli, koje potom zatičemo na pankerima po londonskim ulicama, a sve zahvaljujući činjenici da su dve osobe koje su panku dale grafički izgled – Malkolm Meklaren i Džimi Rid – bili deo engleskog situacionističkog miljea. Najbolji delovi knjige su oni koji se tiču ranih doživljaja panka od strane javnosti i opisi njegovih prvobitnih, anonimnih dana provedenih u totalnom siromaštvu i uličnoj neobaveznosti. Po uzbudljivoj proživljenosti oni su u knjizi podudarni s poglavljima u kojima su opisani rani počeci letrista i situacionista u godinama posle Drugog svetskog rata. Markus se nijednog trenutka ne suzdržava da stvari ostavi samo na nagoveštajima i da sugeriše umesto da tvrdi, ostavljajući nam da sami sebe uverimo da ove veze postoje, jer čvrstih dokaza osim ljudskih sećanja nema. Posle ekstenzivnih istraživanja i susreta sa preživelim dadaistima, situacionistima i pankerima, Markus je zaključio da je potreba za potpunom negacijom fenomen koji stalno prati naše kulise civilizovanosti. Razni potražioci apsolutne slobode kao takve, slede društvo i povremeno njihov glas dopire do svih, menjajući način na koji gledamo stvari oko sebe. „Tragovi karmina“ su knjiga koju možemo posmatrati i kao definitivnu studiju primera kako umetnost menja svet i šta je za to potrebno. Umetnost, pravilno shvaćena, donosi sa sobom svakodnevnu revoluciju stalne promene sebe, a onda i društva. Suprotno ideološkim umotvorinama, svet vredi menjati samo kad nam padne na pamet, usput i jedino kroz sebe. „U društvu koje je ukinulo avanturu, jedina preostala avantura je ukinuti društvo` – danas ovaj izazovni situacionistički slogan zvuči tako prirodno, kao jedini mogući izlaz. pank muzika, punk, situacionisti, Sex Pistols, situacionistička internacionala, dada, dadaizam, anarhija, anarhizam MG110 (M)

Detalji predmeta Stanje Polovno Aint I a Woman - Black Women and Feminism by Bell Hooks Vrlo dobro očuvano, pečat na prvom listu. Autorka knjiga Feminizam je za sve: strastvena politika i FEMINISTIČKA TEORIJA - Od margine ka centru Preface to the New Edition Introduction 1. Sexism and the Black Female Slave Experience 2. Continued Devaluation of Black Womanhood 3. The Imperialism of Patriarchy 4. Racism and Feminism: The Issue of Accountability 5. Black Women and Feminism In this classic study, cultural critic bell hooks examines how black women, from the seventeenth century to the present day, were and are oppressed by both white men and black men and by white women. Illustrating her analysis with moving personal accounts, Ain't I a Woman is deeply critical of the racism inherent in the thought of many middle-class white feminists who have failed to address issues of race and class. While acknowledging the conflict of loyalty to race or sex is still a dilemma, hooks challenges the view that race and gender are two separate phenomena, insisting that the struggles to end racism and sexism are inextricably intertwined. tags:a) Feminizam b) Ženski pokret c) Međupolni odnosi... Reference: Crnkinje, Feminizam, Sestrinstvo, Muškarci, Revolucionarno roditeljstvo, Okončavanje seksualne potlačenosti žena... 1. CRNKINJE: OBLIKOVANJE FEMINISTIČKE TEORIJE...6 2. FEMINIZAM: POKRET ZA OKONČANJE SEKSISTIČKE OPRESIJE...17 3. ZNAČAJ FEMINISTIČKOG POKRETA...28 4. SESTRINSTVO: POLITIČKA SOLIDARNOST MEĐU ŽENAMA...34 5. MUŠKARCI: SABORCI...51 6. DRUGAČIJI POGLED NA MOĆ...62 7. PREISPITIVANJE PRIRODE RADA...70 8. OBRAZOVANJE ŽENA: FEMINISTIČKA AGENDA...78 9. FEMINISTIČKI POKRET ZA OKONČANJE NASILJA...84 10.REVOLUCIONARNO RODITELJSTVO...94 11.OKONČANJE SEKSUALNE POTLAČENOSTI ŽENA...104 12.FEMINISTIČKA REVOLUCIJA: RAZVITAK KROZ BORBU...112 Pristupačno pisana i inspirirajuća knjiga utjecajne američke feminističke autorice kojom pokazuje da feminizam ne pripada samo intelektualnim elitama nego doista svima.Društveni položaj... žena AnotacijaBell Hooks, pseudonim je Glorie Watkins, jedne od najznačajnijih američkih feminističkih teoretičarki i aktivistkinja. U njenim interdisciplinarnim radovima prepliću se teme roda, rase, obrazovanja, medija i suvremene kulture. U ovoj svojoj knjizi na sažet i jednostavan način široj publici približava feminizam pokušavši ukloniti predrasude o njemu. Tags: feminizam, feminism theory / theories, feminističke teorije, istorija feminizma, feminizam u praksi, teorija teorije roda, Vrste feminizma, poreklo i razvoj feminizma, Koncepti Šta je feminizam? - Katrine Holst, Dekolonijalni feminizam - Francoise Verges, FURAM FEMINIZAM - Lamija Begagić, Marina Veličković, Ana Pejović NEKO JE REKAO FEMINIZAM / ADRIANA ZAHARIJEVIĆ, Feminizam za početnike - Sandra Silađev Dinja, Feminizam Teorija i praksa - Darko Vesić, SOCIOLOGIJA I FEMINIZAM - Žarana Papić, Savremeni feminizam/Slobodanka Nedovic, Nevolje s rodom Džudit Batler - RAŠČINJAVANJE RODA sa, Dr Julka Chlapec Đorđević STUDIJE I ESEJI O FEMINIZMU, OSLOBOĐENJE ŽENA - feministički tekstovi 1964-1975 Pokret Teorija Filmska teorija Ekonomija Feministička seksologija Ženska prava Profeminizam Antifeminizam Historija Ženska historija Feministička historija Historija feminizma Pravo glasa Žensko pravo glasa Kronologija Sufražetkinja Novi Zeland U.K. SAD Valovi feminizma Prvi Drugi Treći Pod-tipovi Amazonski Anarhistički Chicana Crni Diferencijalni Ekofeminizam Gojazni Individualistički Islamski Jednakost Jevrejski Kršćanski Kulturni Lezbijski Liberalni Marksistički Novi Postkolonijalni Postmoderni Pravičnost Pro-life Radikalni Rodni Seks-pozitivni Separatistički Socijalistički Treći svijet Vjerski Trans Ženizam Feminizam je ideološki prilično raznorodan pokret, s brojnim, često suprostavljenim, strujama koje su ponekad pod utjecajem drugih ideologija, a ponekad pod utjecajem specifičnih društveno-ekonomskih prilika u kojima žive žene u nekom dijelu svijeta. Uglavnom se razlikuju sljedeći tipovi: • Liberalni feminizam • Radikalni feminizam • Socijalistički feminizam • Ekofeminizam • Individualistički feminizam Što je zapravo feminizam? Tko su feministkinje i za što se bore? Odgovarajući znatiželjnicima na ova pitanja, bell hooks je poželjela imati priručnik koji bi sadržavao jasne i koncizne odgovore namijenjene svakome, bez obzira na prethodno (ne)znanje o feminizmu. Zato je napisala Feminizam je za sve: strastvena politika u kojem je iznijela sve glavne ideje i ciljeve feminističkog pokreta* u namjeri da tu tematiku približi široj publici. hooks daje pregled različitih tema poput braka, klase, roda, nasilja, sestrinstva, braka, spolnosti, ljepote te odnosa prema vlastitom tijelu iz feminističke perspektive. U svakom od 19 poglavlja konstruktivno raspravlja o ciljevima feminizma, tako da priručnik vrvi idejama te prijedlozima kako neke od njih provesti u djelo. Primjerice, smatra da je feminističko obrazovanje ključno za svu djecu pa predlaže otvaranje vrtića u kojem će djeca biti slobodna od socijalno konstruiranih rodnih ograničenja; ili pak spominje potrebu zakupa termina televizijskog programa koji će se ozbiljnije baviti feminističkim temama te ih na taj način približiti većem broju ljudi. Feminističko djelovanje unijelo je mnoge pozitivne pomake u svakodnevnom životu žena. Autorica nas na to podsjeća, podastirući postignuća feminističke borbe iz nedavne prošlosti koja se mlađim ženama danas mogu učiniti neprijepornima i samorazumljivima. Oslobađanje ženskih tijela od neudobne i nezdrave odjeće te proizvodnja udobne odjeće za rad i svakodnevicu samo su jedan primjer utjecaja pokreta na ženino zdravlje i životni stil. Doduše, uz sve dosadašnje promjene nabolje, pred feminističkim pokretom stoji još puno rada na promjeni položaja žene u društvu. bell hooks ne piše samo priručnik koji na pristupačan način informira čitatelja o feminizmu. Ona daje, između ostalog, i pregled jednog perioda svog života – od 70ih, kada se pridružuje pokretu, do otprilike početka 90.-ih. Čitatelj može saznati više o problemima i frakcijama unutar feminističkog pokreta, njegove oscilacije, razvoj te sazrijevanje u odnosu prema određenim društvenim pitanjima. Feministički pokret nastaje u zajednicama, točnije u grupama za osvještavanje žena. Međusobne potpore i analize društvene isključenosti, nevidljivosti, seksualnih zlostavljanja žena navele su sudionice na konkretnije akcije. Primjerice, zahtijevale su obnovu ženske povijesti i stvaranje ženske literature. Glas o feminizmu se širi kroz institucionalizaciju ženskih studija tako da se feministička misao akademizira i odvaja od feminističkog pokreta. Sukladno tome, pokret gubi političku dimenziju i slabi, zasjenjen karijerizmom i oportunizmom sudionica. Osim rodne, hooks naglašava i važnost klasne i rasne pripadnosti te dimenziju seksualne orijentacije i njihove povezanosti sa statusom aktivistica unutar pokreta. Feministkinje poznate i priznate u javnosti Anja Gvozdanović 1 Ne postoji jedan feministički pokret niti samo jedna feministička teorija, već feministički pokreti i pripadajuće teorije. No u prikazu sam zanemarila korištenje ovih pojmova u množini pošto ni autorica nije inzistirala na tome u knjizi. Prikazi - Recenzije ::: Knjige 134 svezak VII, broj 11, lipanj 2006. - 70ih godina u SAD-u, isključivo su bile heteroseksualne bjelkinje čiji je jedini cilj bio postići ravnopravnost na tržištu rada, ne zadirući dalje od inkorporiranja plaćene ženske radne snage u patrijarhalni sustav. Rješenje, međutim, nije u reformama već u rušenju čitavog sustava - bijelog, kapitalističkog patrijarhata, kulture dominacije i nasilja. Mnoge žene, samozvane feministkinje, zapravo se nisu riješile vlastitog seksizma i dominacije nad drugim ženama kroz klasnu i rasnu pripadnost. Seksizam žena prema ženama se jasno vidi u privrženosti klasnom elitizmu unutar pokreta. Feministkinje ne mogu biti uspješne u borbi protiv patrijarhata sve dok se ne riješi pitanje klase unutar pokreta, zaključuje hooks te dodaje kako feminizam kao borbu protiv seksizma trebaju prigrliti svi, i muškarci i žene te ju provoditi u svakom trenutku – tek onda se mogu uspostaviti ravnopravni odnosi među svim ljudima. Autorica želi destigmatizirati feministički pokret kao antimuški. Smatra da bi se muškarci trebali pridružiti feminističkom pokretu i prihvatiti ideje antiseksizma. S druge strane, feminizam bi trebao ponuditi alternativnu sliku muškosti temeljenu na samopoštovanju, a ne na dominaciji. Glavna ideja knjige je u naslovu “feminizam kao pokret za okončanje seksizma, seksističkog izrabljivanja i ugnjetavanja” (str. 8) jest za sve, bez obzira na postojeće biološke i socijalne kategorije. Priručnik je solidno polazište za daljnja proučavanja feminističkih ideja u okviru patrijarhalne strukture u kojoj živimo. Naime, autorica nam je, uz osnovne ideje i postignuća, opisala i pregled previranja unutar samog pokreta. Isprva, spomenuto zadiranje u sukobe unutar pokreta mi se nije činilo primjereno namjeri priručnika. No ipak, smatram da je to izvrstan način ukazivanja na duboku i snažnu, često dobro prikrivenu, ukorijenjenost patrijarhalnih razmišljanja i odnosa u svakodnevnim životima ljudi. bell hooks, ime pisano malim početnim slovima pseudonim je Glorie Jean Watkins, američke spisateljice, feminističke teoretičarke i kulturne kritičarke. Također, kao intelektualka i socijalna aktivistkinja jedna je od najutjecajnijih suvremenih crnih kritičarki “bijelog muškog kapitalističkog patrijarhata”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vudi Alen - Kratak, ali koristan vodič kroz građansku neposlusnost Vudi Alen je umetnička figura s kraja XX i početka XXI veka. Gotovo renesansno svestran, svoj genij je ispoljio kao režiser, glumac, scenarista, džez muzičar, dramski pisac, esejista i novelista. Sa Artom Bačvoldom predstavlja najvećeg američkog satiričara i humoristu. Njegove kratke priče su neizostavno sadržane u antologijama američke proze. Vudi Alen nema dlake na jeziku, ne beži od tabu tema, nema straha da se osmehne/podsmehne čak ni veri i jevrejskoj zajednici čiji je pripadnik. Njegova nezlobna hrabrost i intelektualna superiornost da se suoči sa samim sobom, osvaja već pri prvom susretu s njegovim delom... Woody Allen (New York, 1.12. 1935.), američki filmski redatelj, scenarista, glumac, komičar i dramski pisac. Pravo ime mu je Allen Stewart Konigsberg. U središtu pažnje njegovih satiričkih komedija su njujorški intelektualci, koje prikazuje tragikomično `bez dlake na jeziku`. Allen je rođen u New Yorku kao dijete židovske obitelji austrijsko-ruskog podrijetla, oca Martina Königsberga (1900. - 2001.) i majke Netty Cherrie (1908. - 2002.). On i njegova mlađa sestra Letty odrasli su u Flatbushu, u Brooklynu. Allen je pohađao hebrejsku školu 8 godina a onda je otišao u srednju školu Middwood. Tijekom tog vremena živio je na aveniji K, između Istočne 14. i 15. ulice. Kolege u školi su ga prozvali `crveni` zbog njegove crvene kose, a on ih je znao zadiviti čarobnjačkim trikovima. Kako bi skupio novac, počeo je pisati šale za Davida O. Albera, koji ih je prodavao kolumnistma u novinama. Sa 16 godina je počeo pisati šaleza zvijezde kao što su Sid Caesar te se počeo zvati Woody Allen. Otišao je studirati komunikaciju i film na sveučilištu u New Yorku, ali nije imao dobre ocjene pa se ispisao. Kasnije je nakratko i pohađao gradski fakultet u New Yorku. Karijera Sa 19 godina je počeo pisati za The Ed Sullivan Show. U 60-ima je počeo nastupati kao stand-up komičar. 1965. po njegovom scenariju snimljen je njegov prvi film `Što ima novo, mačkice?` (kojeg pak nije režirao) a u kojem je jednu od glavnih uloga igrao Peter Sellers. Godinu dana kasnije snimio je svoj prvi film kao redatelj, parodiju `Što ima, Tiger Lily?` u kojoj je krivo presinkronizirao jeftini japanski špijunski triler u komediju. 1967. nastupio je i u parodiji `Casino Royale` u kojoj je parodiran James Bond, no navodno je bio jako nezadovoljan snimanjem i gotovim rezultatom. `Uzmi novac i bježi`, svoj drugi film kao redatelj, snimio je 1969. Tijekom tog razdoblja snimao je većinom jednostavne komedije apsurda u kojima je i sam glumio. 1972. snima komediju Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu (ali niste smeli da pitate) koja je mnogo bolje prošla kod publike nego kod kritike. Slede dva filma sa Dajan Kiton (Diane Keaton): naučnofantastična komedija iz 1973.g. Spavač (Sleeper) i Ljubav i smrt iz 1975. - satira na ruske epske romane. 1977. napravio je preokret u svojoj karijeri te se okrenuo ozbiljnim i realističnim temama iz stvarnog života u tragikomediji `Annie Hall`. Za taj film je osvojio dva Oscara, za najbolji scenarij i režiju, no on se zanimljivo nije pojavio na dodjeli nagrade. Dajan Kiton osvojila je Oskara za glavnu žensku ulogu. Od tada je povremeno snimao i drame, kao što su `Interijeri`, po uzoru na svojeg idola, švedskog redatelja Ingmara Bergmana. `Stardust Memories` je navodno inspiriran filmom `8 1/2` kojeg je režirao Federico Fellini. 1982.g. snima film `A Midsummer night`s sex comedy` - prvi od trinaest filmova u kojem će glumiti Mia Farrow. Tijekom 80-ih eksperimentirao je najrazličitijim filmovima sa originalnim pričama; među njima je i pseudo-dokumentarac `Zelig` te fantastična komedija `Grimizna ruža Kaira` u kojoj lik iz filma siđe sa platna u stvarni svijet - za taj je film Allen osvojio Zlatni globus i BAFTA-u za scenarij. Za tragikomediju `Hannah i njezine sestre` je osvojio trećeg Oscara za scenarij, a sam film u kategoriji komedije ili mjuzikla je osvojio Zlatni globus. Uz to, sa zaradom od 40 milijuna $ u kinima SAD-a, to je njegov najkomercijalniji film. Nakon tog filma Allen je upao u kreativnu krizu snimajuči nezapažene filmove, sve do hvaljene drame `Zločini i prijestupi` iz 1989. Njegov film iz 1992. Senke i magla je odavanje počasti nemačkim ekspresionistima. Allen zatim snima od kritike hvaljen film Muževi i supruge koji je imao dve nominacije za Oskara. U jednom intervjuu Allen navodi ovaj film kao jedan od retkih u kojem je uspeo da do kraja izrazi svoju početnu ideju. Film iz 1993.g. Misterija ubistva na Manhattan-u kombinuje neizvesnost sa crnom komedijom. Zatim se Allen vraća lakšim filmovima `Meci iznad Broadwayja`, `Moćna Afrodita` i `Razarajući Harry`. 1996.g. snima do sada jedini mjuzikl Svi kažu volim te. U triler-drami iz 2005.g. `Završni udarac` nastupila je Scarlett Johansson koju je redatelj proglasio svojom novom muzom. Sa sveukupno 14 nominacija za Oscara, bilo za režiju, scenarij ili glumu, Allen drži rekord kao jedna od osoba sa najviše nominacija za tu nagradu. Ipak, nijednom nije došao na dodjelu - iznimka je bila jedino 2002. godina, kada se pojavio kako bi pomogao ugledu grada New Yorku nakon napada 9/11. Rijetko kada se pojavio u filmovima koje nije osobno režirao - među njima su i animirani film `Mravi` i `Naslovnica` iz 1976. U jednom intervjuu je izjavio da su mu najdraži filmovi `Grimizna ruža Kaira`, `Muževi i supruge` i `Završni udarac`. Privatni život Kip Woodyja Allena u Španjolskoj Allen se prvi put oženio sa 20 godina za Harlene Rosen, studenticu filozofije. Njihov brak trajao je 6 godina. 1966. se oženio glumicom Louise Lasser sa kojom je snimio i par filmova, ali se od nje razveo za tri godine. 1970. je upoznao Diane Keaton sa kojom je počeo ljubavnu vezu. I sa njom je snimio par filmova, među kojima je i `Annie Hall`. No nikada se nisu venčali. 1980. je započeo ljubavnu vezu sa glumicom Miom Farrow. Ni sa njom se nije venčao. Zajedno su usvojili dvoje djece; Dylan Farrowa i Moses Farrow. Sa njom je Allen po prvi put postao otac i dobio sina Satchela Farrowa (koji se danas zove Ronan Seamus Farrow). 1992. su se razveli kada je Farrow otkrila Allenove fotografije u kojima je fotografisao golu njenu punoletnu usvojenu kćerku iz drugog braka Soon-Yi Previn. Čak ga je optužila za spolno zlostavljenje njene djece, no slučaj nikada nije završio na sudu. Allen se 1997. oženio Soon-Yi Previn te je usvojio dvije kćerke. Allen je poznat i po svojim neurozama i nervoznom ponašanju, te posjetima psihijatru. Tu svoju narav je često izložio u filmovima....

Grejl Markus, vrhunski ekspert za američku pop-rok kulturu, započeo je rad na ovoj knjizi fasciniran grupom Sex Pistols, tom „skandaloznom antimuzičkom grupom“ koja je nastala u Londonu 1975, i nestala u roku od dve godine, inicirajući pojavu pank supkulture i dovodeći do transformacije pop-rok muzike širom sveta. Studija „Tragovi karmina“ predstavlja pank kao pokretač istorije intelektualne avangarde XX veka. Za Markusa, pank je simbol same prirode XX veka... Autor: Grejl Markus Izdavač: Gradac Godina: 2013 Broj strana: 418 Povez: mek Format: 23 x 17 cm Verzija prva: POSLEDNJI KONCERT SEX PISTOLS-A Verzija druga: TAJNA ISTORIJA JEDNOG VREMENA KOJE JE PROŠLO - Lica - Legende slobode - Umetnost jučerašnjeg sloma - Slom jučerašnje umetnosti - Juriš na Notr Dam - Napad na Čarlija Čaplina - Tragovi karmina (na cigareti) U svojoj studiji „Tragovi karmina” Greil Markus napisao je svojevrsnu tajnu istoriju otpadnika i pobunjenika, koji su direktne preteče rokera i pankera. Markus pronalazi slične buntovnike kroz istoriju, a kao direktne prethodnike rokenrol i pank posvećenika on vidi katarsku sektu „čistih” iz XIII veka, heroje francuske revolucije iz XVIII veka, holandske provose i francuske situacioniste iz XX veka. Provosi su živeli u komunama izvan velikih gradova, propagirali slobodnu ljubav, ekologiju i biciklizam. Situacionisti su bili izuzetno kritični spram potrošačkog društva i veoma bliski Marksovim levičarskim idejama, preciznije, mnogo bliži idejama Trockog ili još više Albera Kamija. Piše: Dragan Ambrozić Najveća negacija Autor nekolicine najvažnijih knjiga o fenomenu rokenrola, po prvi put je preveden na srpski sa svojim najhrabrijim i najspekulativnijim delom, drugačijom vizijom bliske prošlosti Rođen 1945. u San Francisku, ali poreklom iz južnjačke jevrejske porodice (ne tako čest slučaj, osim u Montgomeriju, Alabama), Grejl Markus kao da se decenijama spremao za ulogu koju je preuzeo. Studije su bile zanimljive, ali je u Kaliforniji bogatoj otpadničkim i boemskim tradicijama, sredinom šezdesetih trajala jedna vrsta pop-kulturne pobune u kojoj je svako slobodouman tražio svoje mesto. U vremenima originalnog leta ljubavi 1967, Markus se dohvatio pisanja u žanru muzičke kritike, te je kao čudo od deteta vrlo brzo postao prvi urednik recenzija u `Rolling Stone`, najprestižnijem, i ako je to važno, najtiražnijem muzičkom magazinu u SAD. Od tad živi pokraj Berklija kao svedok koji i dalje boravi u svojim svedočanstvima. Njegov stil pisanja, kao i stvari koje je govorio, promenile su način na koji se razume rokenrol još početkom sedamdesetih, u vreme kad su se stidljivo promolili prvi akademski glasovi da nešto saopšte na ovu temu. TAJANSTVENI VOZ: Kad se 1975. pojavio sa knjigom „Tajanstveni voz“, njegovo pisanje bilo je ogromna inovacija u izražavanju o popularnoj muzici – naraslo na jeziku tadašnje kontrakulture, ono je zapljusnulo čitaoce sa puno strasnih, a ipak analitičkih tumačenja, stalno isprepletanih vrtoglavim digresijama i fusnotama, koje su često opčinjavale um toliko da se i sam autor pomalo zaboravljao u lepoti obrta i otvaranja novih mogućih značenja. Najvažnije od svega, on je uspeo u neočekivanom – da naučničku dimenziju probudi i održi kroz pesničko izlaganje, i obrnuto. Grejl je u naučno razmišljanje i izlaganje uveo ritam rokenrola, a oko rokenrola stvorio auru ozbiljnog razmišljanja o značenju svega što se pod tim imenom dešava. Njegovo najvažnije „otkriće` bilo je smeštanje roka kao pojave među druge značajne kulturne fenomene koji su nicali širom Amerike tokom XX veka, rad na razumevanju (zajedno sa čitaocima) njegovog porekla i pravca kretanja, i konačno prepoznavanje jedne matrice koja se stalno ponavlja kroz muziku i vreme, govoreći puno toga o samoj Americi i tamošnjem stanju duhova. Angažovana kulturna arheologija kojom se bavio otkrila je mnoge zaboravljene slojeve čije je nasleđe rokenrol pojačao do neslućenih dimenzija kroz masovne medije. Upravo je Markus stavio rokenrol u istorijsku perspektivu, dajući mu čvrstu prošlost, neizvesnu sadašnjost i izvesnu budućnost. NEPREVEDENO: Njegove tri najznačanije knjige svakako su „Tajanstveni voz“, „Tragovi karmina“ i „Nevidljiva republika“. Prva i treća još čekaju prevodioca na srpski, druga nam je upravo stigla u izdanju „Gradca` i prevodu Dejana D. Markovića. „Tajanstveni voz“ se pojavio 1975. i od tad se proučava kao najbolja dubinska spisateljska epopeja ka smislu rok muzike, što je Markusova stalna tema. „Predstave o Americi u rokenrol muzici`, kako je glasio podnaslov koji je više sakrivao nego otkrivao sadržaj knjige, zapravo su produžena zbirka eseja u kome – jednim namerno nekoherentnim stilom izlaganja, ali sa zanesenošću istraživača koji kopa po džungli – Markus pokušava da kroz nekoliko primera osvetli kako je pogled upućen na američko društvo iz rokenrola, zapravo izmenio društvo oko sebe ili mu bar dao mogućnost da se promeni. Primeri su Robert Džonson i Elvis Prisli, te Harmonika Frenk i Slaj Stoun, ali i Rendi Njumen, pa je izbor pogleda na Ameriku veliki i sveobuhvatan, prelazi rasne barijere i uglavnom otkriva kako su američki san i njegovo rušenje imali mnogo svojih slučajem ogorčenih, nenamerno ukletih pesnika, koji su kroz muziku napipali mogućnost transformacije sebe i društva. „Nevidljiva republika“, iz 1998, produžava tamo gde je „Tajanstveni voz“ stao – u pitanju je još jedna magična disperzivna studija, koja se u ovom slučaju bavi Bobom Dilanom i njegovim čuvenim odsustvom sa scene posle slavnih dana tokom kraja šezdesetih. Iza njegovog povlačenja na farmu i sviranja prastarih folk pesama sa prijateljima krilo se putovanje u sebe koje je zabeleženo i kasnije objavljeno na The Basement Tapes, epskom izdanju sa sastavom The Band. Markus se kao i obično samo naizgled bavi temom koju je izabrao – ovde nema ničeg od uobičajenog romantizovanja biografije, nabrajanja anegdota sa snimanja ili alkoholičarskih tračeva – on ovde ispituje ni manje ni više nego poreklo američke popularne kulture kao takve, odnosno američku kulturnu podsvest i poreklo mitova na tamošnjoj javnoj sceni. Pitanje zajedničkih mitova u XX veku ovde se razotkriva, i postaje otvoreno posle ove knjige koja zahvata duboko ka srednjovekovnom periodu da bi objasnila poreklo nekih motiva, smeštajući ih u kontekst uskovitlanih zbivanja s kraja šezdesetih. Markus se, ukratko, uvek bavio značenjem umetničkog čina u rokenrolu. U ova dva izdanja za tu svrhu je svojeručno skovao revoluciju u jeziku i pristupu pisanju o muzici, menjajući naše shvatanje kako se o njoj sme pisati, još pre nego što je postmodernizam postao reč kojom se svaka nelinearna naracija objašnjava. Ali njegov najveći poduhvat svakako je onaj koji ga je izvukao daleko izvan popularne muzike i opet vratio nazad, promenjenog. UPRAVO PREVEDENO: Kad se pojavila 1989, knjiga „Tragovi karmina“ je postala kulturna senzacija i prouzrokovala je promenu ugla gledanja pre svega na pank, kao značajnu pojavu u popularnoj kulturi, ali je pokrenula i lavinu interesovanja i za situacioniste – do tad pomalo zaboravljen neoavangardni umetnički pokret koji je od kraja pedesetih do sedamdesetih bio u samom središtu umetničke kritike društva, do te mere da je značajno oblikovao iznutra jezik pobune Maja 1968, prvo u Parizu, a potom i širom sveta. Gi Debor, njihov neprikosnoveni lider, našim čitaocima je dostupan samo kroz prevod „Društva spektakla“, programskog dela u kome su prvi put ocrtane krajnje granice spektakularizacije svakodnevice, radi povećanja potrošnje, kao i ograničenja pobune u takvim uslovima (koje danas živimo). Deborovo plediranje za potpuno odbacivanje rada i odavno predviđenih potrošačkih uloga u ime kreativnog življenja, i danas ima svoj jak naboj, a Grejlu Markusu pripada zasluga što je ovu eksplozivnu napravu vratio u žižu javnosti. „Tragovi karmina“ jeste istup od ogromnog značaja – kroz seriju veličanstveno neizmišljenih priča o ličnom činu apsolutne negacije kao fenomenu koji prati civilizaciju i neophodnom pretekstu za uzimanje slobode, knjiga je ustanovila da je hrabrost da se odbije jedini neupitan revolucionaran stav. Bez suvišnih ideoloških tumačenja, Markus kroz XX vek (uz digresije ka srednjem veku!) prati svekoliko nastojanje malih, običnih i zaboravljenih da kažu „ne` u situacijama u kojima osećaju kako se nešto duboko nemoralno dešava oko njih. Naravno, ovo je pre svega istorija izgubljenih umetničkih pokreta koji su sa one strane priznatog društvenog poretka govorili o mogućnosti da se nešto drugačije dešava u našim životima, često ne nudeći jasnu alternativu, nego isključivo najdublje egzistencijalno uznemirenje kao osnovu za moguću viziju drugačijeg. U centru pažnje je vratolomna studija o vezi dade i panka, veza koja je svim savremenicima koje je to uopšte zanimalo, a bilo ih je malo, morala izgledati kao uverljiva, mada fizički nemoguća – no Markus je u situacionistima otkrio izgubljenu kariku, tanak most kroz vreme koji ih je povezivao. Glavno otkriće Markusove avanturističke analize i jeste bilo otkrivanje novog značaja umetničkog pokreta situacionizma koji je uveo anarhoidnu pobunu u svet popularne kulture i dao joj jezik, ne gubeći subverzivnu sadržinu. I dok je sa dadaizmom sve jasno (te su storije o svesnim otpadnicima od nasilne politike evropskih sila u vreme Prvog rata koji su se okupili u Cirihu, i ovde napunile mnoge stranice), u novoj perspektivi se ispostavilo da je njegov pravi naslednik – pre nego međuratni nadrealizam – zapravo bio situacionizam, dosta posle Drugog svetskog rata. Ovaj pokret je sam po sebi bio naslednik letrizma, a ova dva, srodna, ali udaljena pokreta, nastala su na Levoj obali Sene, u posleratnom miljeu studenata, besposličara i umetnika bez karijere. Letrizam je počeo da se probija do javnosti jednim skandaloznim ekscesom tokom večeri posvećene Tristanu Cari, kada su letristi simbolično ubili svog dadaističkog oca, dok je situacionizam iznikao iz jednog letrističkog krila, osvešćen naglim udarima masovne kulture. Na sličan način, Debor je morao u svojim programskim filmovima da simbolički eliminiše Isidora Isua, lidera letrista, ne bi li stupio na veliku pozornicu na kojoj je umetnost bila jedini projekat menjanja društva vredan pažnje. U sledećoj fazi, situacionisti su krajem šezdesetih uticajna sveevropska umetničko-intelektualna grupacija, koja duboko iza javne scene inspiriše na pobunu koja u sebe uključuje sredstva popularne kulture, i, uopšte, koristi se jezikom potrošačkog društva da ga izvrne i da mu novi, oslobodilački smisao. Danas tako uobičajene majice sa porukama na grudima, upravo su na taj način nastale, kao i obrtanje konfekcijske garderobe i prikačinjanje zihernadli, koje potom zatičemo na pankerima po londonskim ulicama, a sve zahvaljujući činjenici da su dve osobe koje su panku dale grafički izgled – Malkolm Meklaren i Džimi Rid – bili deo engleskog situacionističkog miljea. Najbolji delovi knjige su oni koji se tiču ranih doživljaja panka od strane javnosti i opisi njegovih prvobitnih, anonimnih dana provedenih u totalnom siromaštvu i uličnoj neobaveznosti. Po uzbudljivoj proživljenosti oni su u knjizi podudarni s poglavljima u kojima su opisani rani počeci letrista i situacionista u godinama posle Drugog svetskog rata. Markus se nijednog trenutka ne suzdržava da stvari ostavi samo na nagoveštajima i da sugeriše umesto da tvrdi, ostavljajući nam da sami sebe uverimo da ove veze postoje, jer čvrstih dokaza osim ljudskih sećanja nema. Posle ekstenzivnih istraživanja i susreta sa preživelim dadaistima, situacionistima i pankerima, Markus je zaključio da je potreba za potpunom negacijom fenomen koji stalno prati naše kulise civilizovanosti. Razni potražioci apsolutne slobode kao takve, slede društvo i povremeno njihov glas dopire do svih, menjajući način na koji gledamo stvari oko sebe. „Tragovi karmina“ su knjiga koju možemo posmatrati i kao definitivnu studiju primera kako umetnost menja svet i šta je za to potrebno. Umetnost, pravilno shvaćena, donosi sa sobom svakodnevnu revoluciju stalne promene sebe, a onda i društva. Suprotno ideološkim umotvorinama, svet vredi menjati samo kad nam padne na pamet, usput i jedino kroz sebe. „U društvu koje je ukinulo avanturu, jedina preostala avantura je ukinuti društvo` – danas ovaj izazovni situacionistički slogan zvuči tako prirodno, kao jedini mogući izlaz.

Danijela Stil Venčanje Meki povezDžepni formatДанијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско.БиографијаДетињствоДанијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7]Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско.Први брак и почетак каријереКада је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг.Први роман, други и трећи бракЊен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године.Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5]Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5]Слава и четврти бракСтил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13]Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17]Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17]Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15]Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18]Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20]Пети брак и континуирани успехДанијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој.Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23]Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури.Додатно је примила:Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009.`Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009.`Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године.`Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999.`Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association`Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатријуДанијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”.Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. СпрекелсаДугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24]Начин писања и критикеЊене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27]Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25]Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29]Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс12/13

DANIJELA STIL PET DANA U PARIZU Meki povez Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL NESREĆA Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL PUTOVANJE Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL TAJNE Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL DOBRA ŽENA Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL RANČ Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL NEMA VEĆE LJUBAVI Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL VENČANJE Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL NA ISTOJ ADRESI Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL POSEBNA ISPORUKA Meki povez Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL ZALAZAK SUNCA U SEN TROPEU Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL DOBRA ŽENA Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL NESREĆA Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30] Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor goblena,lutki barbika,motora za biciklu,punilica za kobasice,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika,biciklistickih pantalona,biciklistickih majica,etno predmeta,albuma,slicica,albuma za fotografije,razglednica,duboreza,brosura,knjiga,romana,filmova,serija, flasa,limenih kutija,intex,kombinezona za surf i ronjenje,steznika,lovackih sesira,ortoza,ploca,semena,znacki i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta