Beograd 2000, mek povez, očuvana, presavijen ćošak naslovne, 294 strane, težina oko 400 gr

`Čudovišta koja smo voleli`, jednog od naših najboljih filmskih kritičara Ranka Munitića, je multidisciplinarno istraživačko putovanje kroz analizu legendarnih ličnosti iz mitova, bajki, `horrora`, `science fictiona` i `heroic fantasy`. U drugoj knjizi predstavljeni su baron Minhauzen, Lepotica i Zver, dr Frankenštajn i njegovo čudovište, grbavac Kvazimodo, Pikova dama, Mala sirena, Stara crna kuća i oživela mumija, Ahab i Beli kit, kapetan Nemo i profesor Lidenbrok i Alisa u zemljama čuda. Povez: Mek Broj strana: 168 Format: 17 x 24

strana 182 Engleski jezik Nema prednju koricu, predlist i naslovnu stranu, ostalo vrlo dobro In the first ever biography, PJ Harvey’s development is fully traced, from her childhood in the sleepy Dorset village of Corscombe, through her signing to independent label Too Pure back in 1991, right up to her headlining tour of Australia in 2003. Includes new and archive interview material with Harvey herself and her associates. ..

BEZ GRANICA - Džim Kvik Usavršite svoj mozak, učite brže i otključajte pristup izuzetnom životu za koji ste sposobni.Uz pomoć ove knjigemoći ćete da iskoristite sav potencijal svog mozga širenjem mentalnih sposobnosti i održavajući mentalnu kondiciju. Delo je zasnovano na najaktuelnijim i najnovijim saznanjima iz oblasti neurologije. Džim Kvik, najbolji trener „moždanih mišića“ na svetu, napisao je uputstva za širenje mentalnih sposobnosti i održavanje kondicije mozga. Vaš mozak je superkompjuter, a vaše misli njegov program. Zato Kvikov trening mozga počinje razobličavanjem onoga što vas koči i guši i brisanjem granica onoga što mislite da je moguće. Naučićete kako da se pomerite od negativnih razmišljanja ka pozitivnim mogućnostima. ocuvana k21+

Pedagoški muzej,Beograd,2016.104 strane,ilustr.22x22cm behance.net/gallery/37540239/Svet-Bajki-Interaktivna-izlozba-za-decu ,,Nova izložba Pedagoškog muzeja u Beogradu `Jednom, jako davno, u dalekoj zemlji”, autorke Maje Nikolove, posvećena je deci i svima koji su mladi duhom. Izložba će omogućiti mališanima da istraže svet Crvenkape, Aladina, Male sirene, tri praseta, kao i mnogih drugih likova iz bajki, na potpuno nov način! Uz pomoć dubinske kamere - kinekta - deca će moći da udahnu život svojim omiljenim junacima upravljući njihovim siluetama svojim telima i pokretima. Ova izložba, osim što podstiče razvoj dečje mašte i rađanje novih ideja, predstavlja priliku da se deca upoznaju sa novim tehnologijama, kao i inicijativu da se istraži u kojoj meri je moguće upotrebiti interaktivni storytelling u edukativne svrhe. Pozivamo sve zainteresovane da svojim idejama doprinesu razvoju sličnih projekata, koji bi primenu mogli naći unutar raznih kulturnih ustanova, a pre svega u okviru obrazovnog sistema. 
Pedagoški muzej poziva mališane da na potpuno novi način upoznaju svet svojih omiljenih priča i junaka!``

protojerej-stavrofor Radomir Popovic Садржај књиге бави се ширењем хришћанства у раним временима Цркве Христове, односно у прва четири века. Важност ове књиге јесте и у томе што аутор поред нарације о самој христијанизацији на одређеном географском простору доноси и историјске изворе који се тичу тог новокрштеног народа. Затим су дата и житија светитеља који су били први и најранији проповедници Христовог Јеванђеља међу датим народима. Аутор – на почетку књиге – говори о христијанизацији Грузина, са посебним акцентом на житије Свете равноапостолне Нине. Друго поглавље је посвећено крштењу Јермена, са додатком историјских извора углавном везаним за најранији период (комуникација Авгара и Исуса Христа). Трећи део посвећен је христијанизацији Етиопије, затим следе посебна поглавља о крштењу Франака и Гота, са одломцима из историјских извора који прате ове народе. Шесто и седмо поглавље књиге тиче се христијанизације северозападне Европе (Велике Британије и Ирске), а последње говори о крштењу германских племена. Посебна пажња у последња два поглавља посвећена је мисионарима-светитељима који су проповедали Јеванђеље међу незнабошцима (Свети Патрик, Нинијан, Бригита, Брендан, Бонифације – познатији као апостол Германа). (100 стр., илустровано)

U prihvatljivom / dobrom stanju: beleške hemijskom na poslednjem praznom listu Vjeran Katunarić: Lica kulture, Antibarbarus, Zagreb 2007., 473. str. 1. Uvod: zbrka oko značenja kulture (5–13), KULTURA I SUKOBI 2. Globalni obuhvati i lokalne utvrde: moć i nacionalizam u razvoju Jugoslavije i postjugoslavenskih država (17-31) 3. Kategorijalno ludilo (33-40) 4. „Pravi“ i ostali sunarodnjaci: politika identiteta u Hrvatskoj (41-55) 5. Apokaliptička sila: egzotične slike Amerike na Balkanu (57-71) 6. Od „bratskih naroda“ do „multikulturnog tržišta“: izazovi u europskoj matici i na periferiji (73-85) 7. Rat i mir u multietničkim gradovima u bivšoj Jugoslaviji: studija slučaja (87- 104) 8. Sirene i muze: kultura u sukobima i mirotvornim procesima u bivšoj Jugoslaviji (105-140) KULTURA I RAZVOJ (9. Tri lica kulture (143-168) 10. Od distinkcije prema srodnosti: model „nacionalne kulture“ Geerta Hofstedea (169-186) 11. Značenja kulture u europskoj matici i na periferiji (187-194) 12. Tranzicija i kultura u Hrvatskoj: od nacionalističkog populizma ka prosvjećenoj demokraciji? (195-217) 13. Kulturni put održivog razvitka (219-234) 14. Kultura, nacija, razvoj: stvaralački projekt i retorika reakcije (235-252) 15. Svijet kulturne politike – kulturna politika u svijetu (253-271) 16. Nove elite, nacionalni konsenzus i razvoj (273-295) 17. Sociokulturni kapital budućnosti: neoklasični i drugi pristupi (297-322) 18. Multikulturna Europa i obzorja dijaloga (323-344) 19. Vrijediti i koštati: sociokulturne pretpostavke tranzicije u novijim radovima hrvatskih ekonomista (345-361) 20. Granice, koterije i tržište bez granica: razmatranja o jednom sve prisutnijem klišeju (363-378) 21. Kolonizirana misao: periferija bez razvojne perspektive? (379-398) 22. Nova javna kultura kao cilj procesa decentralizacije (399-419) 23. Prema novoj javnoj kulturi (421- 441). Navedena dvadeset i tri poglavlja okupljena oko dviju velikih tema, već su dijelom prethodno objavljena u obliku izvornih znanstvenih radova u različitim svjetskim znanstvenim časopisima, u vremenu od 1996. godine do danas (što ne umanjuje njihovu aktualnost) s uvodnim, dosada neobjavljenim radom koji čitatelju objašnjava zbrku koja je nastala u nagomilavanju različitih značenja i pristupa kulturi

Nova, nekorišćena Mistička fabula XVI-XVII vek Mišel de Serto Izdavač: Službeni glasnik (2009 god.) Strana: 462. Povez: meki. Pismo: latinica. Format: 20 cm Prevod: Aleksandra Mančić Izdavač: Službeni glasnik Naslov originala: La Fable mystique / Michel de Certeau Životno delo višestranog istraživača bez premca: analiza hrišćanske mistike u XVI i XVII veku i, istovremeno, besprekorna demonstracija transdisciplinarne istoriografije. Sadržaj: Spisak skraćenica [5] Uvod [7] 1. Kvadratura mistike [10] Erotika Tela-Boga [10] Figure prelaska: mistika i psihoanaliza [14] Govoriti drugo: povesti odsustava [17] Štaje od fabule ostalo [21] 2. Istorijsko oblikovanje [24] Način postupanja [25] Preraspodela prostora. Odjeresi do „Pribežišta`[29] Ponižena tradicija [37] Prvi deo. Mesto da se čovek izgubi Prvo poglavlje. Manastir i trgovi: ludila u gomili [50] 1. Idi-°d Izazov [54] Zavođenje [56] Posledi-odstupanja[58] . 2. Smeh luđaka (VI vek) [61] • [62] * `Čovek [66] Telotn sto se g[68] [71] Poglavlje 2. Vrt: Zanosi i slasti Hijeronimusa Bosa [74] • jIzuzet raj [74] Iluzija o skrivenom [76] • Slika gleda j 1 * Amblemi/enigme[81] * 2. Enciklopedije kao tvorci 0 sustva [83] * Alhemija jedne estetike [8 * 7 znalenja [86] . Proizvođenje oblika: jedno u drugom [89] •3- Putevi ka nigdini [91] • UeratoM`jez * Narativna lutanja [97] • 4. Kaligrafije tela (1000] Drugi deo. Topika Poglavlje 3. Nova nauka [111] 1. Corpus mysticum ili telo koje nedostaje [111] 2. Pridev jedne tajne [131] 3. Imenica jedne nauke [143] Poglavlje 4. Načini govora [163] 1. Pretpostavke: pragmatika jezika [165] 2. „Mističke fraze“: Dijego od Isusa uvodi (u) Jovana od Krsta [187] Treći deo. Scena iskazivanja Poglavlje 5. Conversar [228] 1. „Dijalog4 [228] Iskazivanje [233] 2. Preduslov: volo (od Majstora Ekharta do Gospođe Gijon) [238] Poglavlje 6. Institucija govorenja [256] 1. Odakle govoriti? [256] 2. „Jau, predgovor za „Iskustvenu nauku44 (Ž.-Ž. Siren) [258] 3. Fikcija duše. Temelji „Boravišta44 (Tereza iz Avile) [270] Četvrti deo. Figure divljaka Poglavlje 7. Prosvećeni neznalica [294] 1. Dišeminiranje tekstova (1630-1690) [302] 2. Anđeo iz pustinje [325] 3. Legende o siromahu [338] Poglavlje 8. Akvitanski „Mali sveci44 [348] 1. „Nedostaci44 u Družbi (1606) [350] 2. Lov na „izvanredne pobožnosti44 (1615-1645) [364] 3. „Ona vrsta iluminata44 [377] Poglavlje 9. Nomad Labadi [395] 1. Duh u potrazi za me-stom [399] 2. Invencija prostranstva [422] Uvertira za poetiku tela [430] Nekoliko napomena u vezi s prevodom [437] Duga biografska beleška [439] Bibliografija [445] Istorija i mistika Misela de Sertoa (Aleksandra Mančić) [449]

Autor: Majkl Mur Povez: broširan Br. strana: 279 Format: 13x19,5 `Histerično smešno. Kada se Mur razljuti, još je duhovitiji. Senzacionalno.` - San Francisco Chronicle. Majki Mur - trn u peti korporativne Amerike, bič nad slivnikom političkog licemerja, koji drage volje proziva sve koje treba prozvati... Knjiga BELE GLUPERDE vam otkriva sve što morate znati o tome kako nas varaju »veliki i dobri« američki moćnici. Između ostalog objašnjava kako je »predsednik« Buš pokrao izbore uz skromnu pomoć svoga brata, bratanca, pivskih kolega svoga oca i potplaćenih sudija; kako bogati ostaju bogati, dok nas primoravaju da živimo u ekonomskom strahu; i kako su se političari kurvali zarad velikih poslova. Da ne pomi-njemo velika otkrića: koliko je Buš glup; da su muškarci zastarela vrsta; kao i novi predlog za značenje izraza »Samo za belce«! Urnebesno i obavezno štivo za svakoga, ko želi da zna šta je prevara, i kako »oni« uvek prođu nekažnjeni. BELE GLUPERDE je knjiga koja je objavljena bez cenzure samo zato, jer je javnost prvobitne izdavače prisilila da izdaju knjigu, za koju su se bojali da će se na njoj opeci. Na vama je da otkrijete zašto, t na kraju, toliko je smešna da će vas dovesti do suza. »Zajedljivo, vratolomno, neposredno... Genijalni populista; pamfletista za dvadesetprvi vek.« - Observer. Reč autora: `Knjigu Bele gluperde napisao sam u mesecima pre 11. septembra 2001. godine. Prvih 50.000 primeraka izašlo je iz štamparije 10. septembra uveče. Ne treba ni spominjati da te knjige nisu sutradan isporučene u knjižare širom zemlje, kao što je bilo planirano. Pitao sam izdavača, Regan Books (odeljak Harper Collinsa), možemo li izlazak knjige odložiti za nekoliko nedelja. Kao stanovnik Menhetna nisam bio raspoložen u tom trenutku da krenem na turneju sa potpisivanjem knjiga. Urednik u Harper Collinsu saglasio se sa mnom - i to baš u trenutku kada su u sedištu njegove firme odjeknule sirene za uzbunu zbog bombaškog napada. `Moram da pođem`, rekao mi je, `zgrada se evakuiše.` Poslednje reči su bile: `Javićemo vam se za nekoliko nedelja.` E sad, nije više bilo bombaških napada, a prošlo je tih nekoliko nedelja. Niko mi se nije javljao, pa sam nazvao ljude u Regan Books/Harper Collinsu i pitao ih kada će onih 50.000 primeraka moje knjige (tada u skladištu u Skrantonu u Pensilvaniji) biti u prodaji. Ono što su mi rekli nisam mogao da očekujem da ću ikada čuti u jednoj slobodnoj zemlji: predložili su mi da izbacim poglavlje pod naslovom `Dragi Džordže` i da promenim naslov poglavlja `Ubij Belčugu` (Majk, `Belčuga` sad nije glavni problem. `Belčuga` je uvek problem, odgovorio sam)...!`

Autor - osoba Milton, John, 1608-1674 = Milton, Džon, 1608-1674 Naslov Areopagitika i drugi spisi o građanskim slobodama / Džon Milton ; preveo Darko Bolfan Jedinstveni naslov Prose writings. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Filip Višnjić`, 1990 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis XII, 157 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bolfan, Darko Inđić, Trivo, 1938-2020 = Inđić, Trivo, 1938-2020 Zbirka Libertas (kart. sa omotom) Napomene Prevod dela: Prose Writings / John Milton Tiraž 2000 Str. VII-XII: Umesto predgovora / Trivo Inđić Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Sloboda štampe Engleska -- Politička istorija SADRŽAJ Umesto predgovora Trivo Indić ... VII Umesto biografije – Autobiografski odlomci iz dela „Defensio secunda“ (Druga odbrana engleskog naroda) (1654) ... 3 Odlomci iz Ukaza engleskog parlamenta od 14. juna 1643. godine ... 13 Areopagitika (1644) ... 23 Rasprava o kraljevima i magistratima (1649) ... 79 Ikonoborac (1649) ... 107 Pripravan i lak način za uspostavljanje slobodnog komonvelta (1660) ... 123 Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 – London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar. Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji. Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”, i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”, mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje. Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma. U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz. Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam. Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep – bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“ Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine, rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu. Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona. Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela. Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične. Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog. Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“. Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso. Dela Poezija i drama 1629: On the Morning of Christ`s Nativity 1630: On Shakespeare 1631: On Arriving at the Age of Twenty-Three 1632: L`Allegro 1632: Il Penseroso 1634: A Mask Presented at Ludlow Castle, 1634, commonly known as Comus (a masque) 1637: Lycidas 1645: Poems of Mr John Milton, Both English and Latin 1652: When I Consider How My Light is Spent (Commonly referred to as `On his blindness`, though Milton did not use this title)[а] 1655: On the Late Massacre in Piedmont 1667: Paradise Lost 1671: Paradise Regained 1671: Samson Agonistes 1673: Poems, &c, Upon Several Occasions Arcades: a masque. (date is unknown). On his Deceased wife, To The Nightingale, On reaching the Age of twenty four. Proza Of Reformation (1641) Of Prelatical Episcopacy (1641) Animadversions (1641) The Reason of Church-Government Urged against Prelaty (1642) Apology for Smectymnuus (1642) Doctrine and Discipline of Divorce (1643) Judgement of Martin Bucer Concerning Divorce (1644) Of Education (1644) Areopagitica (1644) Tetrachordon (1645) Colasterion (1645) The Tenure of Kings and Magistrates (1649) Eikonoklastes (1649) Defensio pro Populo Anglicano [First Defence] (1651) Defensio Secunda [Second Defence] (1654) A Treatise of Civil Power (1659) The Likeliest Means to Remove Hirelings from the Church (1659) The Ready and Easy Way to Establish a Free Commonwealth (1660) Brief Notes Upon a Late Sermon (1660) Accedence Commenced Grammar (1669) History of Britain (1670) Artis logicae plenior institutio [Art of Logic] (1672) Of True Religion (1673) Epistolae Familiaries (1674) Prolusiones (1674) A brief History of Moscovia, and other less known Countries lying Eastward of Russia as far as Cathay, gathered from the writings of several Eye-witnesses (1682) De Doctrina Christiana (1823) MG105 (N)

odlično stanje kao na slikama Rolan Bart ZADOVOLJSTVO U TEKSTU, `Gradina`, Niš 1975. godine, format 20 cm, meki povez Rolan Bart je neprevaziđeni osveživač književne misli. Koliko je odvažan u formulaciji novih pravila razumevanja književnosti, toliko je i provokativan u odbacivanju starih. Čitati ga znači biti naveden na bolje i prijatnije promišljanje na temu šta je književnost, kao i na temu same prakse pisanja i njene uloge. Obnovio je književnu kritiku u Francuskoj i ona je sada daleko raznovrsnija i praktičnija disciplina, nego što je bila pre. Širenjem prevoda njegovih dela, on je i dalje obnavlja i izvan granica Francuske. Bart to nije učinio tako što je konstruisao neki svoj jasan teorijski stav u pogledu knji- ževnosti, i što ga se tvrdoglavo držao godinama. Upravo suprotno: čuven je po svojoj mobilnosti, po načinu na koji konstantno nadilazi stara gledišta i to veoma često u neočekivanim pravcima. Svaka njegova nova knjiga je veoma očigledan odlazak sa stare pozicije, a ne konsolidacija prethodnih argumenata. Kod Barta ipak postoji izvesna konzistencija, za koju se nadam da ću uspeti da je iznesem ovde, ali je nju lako izgubiti iz vida, pored toliko mnogo privlačnih novina. Bart je bio rešen da zadrži svoj intelekt u pokretu i da ne dozvoli svojim mnogostranim uvidima i projektima za interpretaciju književnih dela da se komotno okoštaju u doktrinu. Čini se da bi učinio sve samo da izbegne definisanje. „Teško podnosi sliku o sebi, pati od toga da bude imenovan.“1 Iako je napisano u trećem licu, to je ono što on kaže o sebi u svojoj neobičnoj biografiji Rolan Bart po Rolanu Bartu (1975). Ono protiv čega se bori jeste ideja da mora da postane predmet pažnje, jer biti predmet isto je što i biti mrtav. Predmeti su poznati, fiksni kvantiteti, bez misterije i potencijala za radikalne promene. Trebalo bi da barem francuski intelektualci ovu fobiju smatraju bliskom, jer je imala veliki udeo u posleratnom egzistencijalizmu, filozofskom pokretu koji je bio tako naširoko uticajan u Francuskoj između 1945. godine do kasnih 50-ih godina XX veka. Bart, koji je rođen 1915. godine, napunio je zapravo trideset godina do svršetka Drugog svetskog rata, ali je patio od sušice i veliki deo vremena, između 1942. i 1947. godine, proveo je u sanatorijumu, tako da je njegov intelektualni razvoj kasnio. Sartrovski egzistencijalizam ga je duboko obeležio i njegovi tragovi su ostali, posebno u vidu ekstremne averzije koju je stalno iznova ispoljavao, prema esencijalizmu, filozofiji kojoj je egzistencijalizam oponirao. Esencijalističko stanovište iznosi da se unutar svakog pojedinca nalazi esencijalna suština koja se ne menja i primorava nas da se, tokom naših života, ponašamo unutar manje-više predvidljivih granica. To je deterministička filozofija. Nasuprot njoj, egzistencijalizam propoveda potpunu slobodu pojedinca u stalnoj promeni, ne bi li umakao determinaciji pomoću njegovih prethodnih i bilo kakvih konačnih definicija od strane drugih. Egzistencija prethodi esenciji, prema Sartrovoj formulaciji – sve dok ne umremo, nema potrebe da očvrsnemo u esenciju. Bart, poput Sartra, suprotstavlja fluidnost (pa čak i anarhiju) 1 R. Bart, Rolan Bart po Rolanu Bartu, „Svetovi“, Novi Sad, 1992, prev. M. Radović, 1992, str. 49. (Prim. prev.) LICE 106 egzistencije rigor mortis-u esencijalizma, ponajviše zato što, opet sledeći Sartra, esencijalizam vidi kao ideologiju koja neguje tradicionalni problem svih francuskih intelektualaca – buržoaziju. U zaključku svoje najsurovije antiburžoaske knjige iz 1957. godine, šokantnih Mitologija, on piše da su Esencije i Ravnoteže2 „nalik na astrološke znake buržoaskog univerzuma“. Bart na izvestan način nadmašuje Sartra u odbojnosti prema esencijalizmu. Sartr, onoliko koliko se može videti, priznaje ljudskom biću izvestan integritet ili jedinstvo, ali Bart propoveda filozofiju dezintegracije po kojoj se pretpostavljeno jedinstvo svakog pojedinca razlaže na mnoštvo (plurality) i svako od nas ponaosob postaje mnoštvo (many) umesto jednog (one). Bart neće imati nikakvog posla sa jedinstvom (oneness), a posebno ne sa Bogom, Jednim od Jednog, jer podržava sve što je mnoštveno ili diskontinuirano. Stoga je biografija, kao književna forma, posebno neprijatna za njega, jer predstavlja krivotvorenu integraciju svog subjekta. To je lažna komemoracija za živog pojedinca jer je logično i nužno centripetalna, a to za Barta znači da je neiskrena prema životu. Njegova knjiga Sad, Furije, Lojola iz 1971. godine, završava se kratkim delovima pod nazivima „Sadov život“ i „Furijeov život“ koji ismevaju uvrežena pravila književnih biografija. Furijeov „život“, na primer, nije ništa više do tuce naizgled nasumičnih činjenica ili utisaka pobrojanih pod brojevima od jedan do dvanaest. Tako Bart ispunjava obećanje dato ranije u knjizi da će učiniti svoje autore „prostom množinom čari“. A na isti način tvrdi da se, kao dobri Epikurejac, raduje sopstvenom posthumnom razlaganju na elemente materije, s jedne strane, i razvejana sećanja svojih živih prijatelja, s druge. Takva će biti podrška Prirode njegovom dubokom skepticizmu prema ljudskom identitetu.3 Ova neobična sklonost ka mnoštvenom i centrifugalnom, kao suprotnost jedinstvenom i koherentnom, vremenom je počela sve više da boji Bartove objavljene radove. To nije pomodno verovanje, iako je pomodnije u ovim mahom materijalističkim vremenima, nego što je to bilo ranije, niti je sve u svemu ubedljivo, s obzirom da ko god ga gaji tako tvrdoglavo kao Bart rizikuje da ga drugi definišu kao pobornika nedefinisanosti. Bart je namerio da verovanju, koje se smatra konvencionalnijim verovanjem kada je u pitanju identitet, suprotstavi paradoks u starom smislu te reči, što znači mišljenje koje se protivi opšteprihva- ćenoj mudrosti toga doba. Paradoks je zapravo uvek bio Bartov osnovni resurs. Svoj poziv od početka svog spisateljskog života video je kao antitetski, kao suprot-stavljajući – dok mu je glavni neprijatelj bila doksa, preovlađujući pogled na stvari koji obično preovladava do te mere da ljudi postaju nesvesni da je to samo jedan od više mogućih drugačijih pogleda. Bart možda nije u mogućnosti da uništi doksu, ali može da izuči njenu moć tako što 2 On se protivi Ravnotežama (Balances), jer one služe da se imobiliše um. Buržoaski mentalitet je, za Barta, vešt u pronalaženju protivteža idejama ili fenomenima koji bi ih inače mogli poremetiti i time poništiti. On ne voli tu vrstu mentalnog ekvilibrijuma. 3 Uporedi: „Da sam pisac, silno bih voleo da posle moje smrti, zahvaljujući staranju nekog prijateljski raspoloženog biografa, moj život bude sveden na nekoliko pojedinosti, nekoliko sklonosti, nekoliko naglasaka, na – da tako kažem – nekoliko „biografema”, dovoljno samostalnih i pokretnih da mogu putovati izvan svake pojedinačne sudbine i dodirnuti, kao Epikurovi atomi, neko buduće telo kome je suđeno isto rasipanje; jednom rečju, da to bude izrešetani život...” (Citirano prema: R. Bart, Sad, Furije, Lojola, prev. I. Čolović, „Zodijak“, Beograd, 1979, str. 14-15) 107 će je lokalizovati, podvrgnuti njenom paradoksu. Predat, dakle, paradoksu, on je uistinu taj koji je sposoban čak da se okrene protiv svojih pređašnjih stavova i da ih porekne. Bart se može u potpunosti vrednovati tek kada se ima na umu da je on započeo sa sna- žnim uzdrmavanjem ortodoksnih shvatanja književnosti, na kakva je nailazio u Francuskoj kao mladić. Ta gledišta su ona kojih su se tvrdoglavo držali univerzitetski profesori književnosti, a Bart je napravio ime kao pošast akademske kritike. Bio je u prednosti, jer on sam nije bio univerzitetski profesor književnosti i, zaista, iako je završio kao profesor na Collège de France, nikada nije imao običan posao predavača na francuskom univerzitetu, a ova marginalna egzistencija, u institucijama poput Ecole Pratique des Hautes Etudes u Parizu, pružila mu je istovremeno i slobodu i podsticaj da razvije nezavisnu teoriju književnosti, teoriju koja pokušava, često uz veliku suptilnost i realizam, da premosti jaz koji je tradicionalno zjapio između akademskog izučavanja književnosti i stvarne prakse pisanja. Pritužbe protiv savremene kritike sa kojom je Bart otpočeo duboko su uticale na ono što je pisao kasnije. Četiri su glavne. Prva: zamerio je književnoj kritici da je uglavnom neistorijska, da postupa na osnovu pretpostavke da su moralne i formalne vrednosti tekstova koje izučava bezvremene i da ni na koji način nisu zavisne od prirode društava u kojima su napisani, objavljeni i čitani. Ovo je otvoreno marksistička ili, pošto Bart nikada nije bio član Komunističke partije, recimo, neo-marksistička primedba. Odbacio je postojeće istorije francuske književnosti kao beznačajne zapise imena i datuma – kao pozitivistička istorija najbajatije sorte. Istoričari književnosti nisu počeli da poimaju da se izučavanje istorije izmenilo i da bi usvajanjem metoda tako sjajnog istoričara kao što je Lisjen Fevr mogli početi da shvataju ono što Bart zove la fonction littéraire (O Rasinu, 1963). Pod ovim podrazumeva ulogu koju je književnost igrala u bilo kom datom društvu: koje društvene klase su pisale, koje su kupovale knjige itd. Ovakva istorija književnosti kretala bi od ekonomskih i društvenih faktora ka čistije književnim i mogla bi da pokuša da shvati dijalektički odnos između književnosti i društva koje ju je proizvelo, ili između dva različita književna razdoblja. Bartova prva objavljena knjiga, ili esej, Nulti stepen pisma iz 1953. godine napisana je sa namerom da se pokaže kako bi moderna, marksistička istorija francuske književnosti mogla da izgleda. To je zanimljiva knjiga, ali teško bi se moglo reći da je uspešna, delimično zato što je bila prekratka da bi obavila ono što je Bart od nje tražio. Ona, ukratko, traga za početkom i eventualnim krajem „buržoaskih svetih spisa“ (écriture bourgeoise), što je Bartov opis onoga što bi drugi nazvali francuskim klasicizmom. Bartov klasični period je doba buržoaske dominacije. Začudo, ništa mu nije prethodilo, jer pre otprilike 1650. godine „francuska književnost još nije prevazišla problematiku jezika“, a za njom je, negde sredinom XIX veka, usledila „kriza“ kada se buržoaska hegemonija urušila i kada su pisci umesto sa jednim écriture, bili suočeni sa izborom između više écritures (pismo, rukopis), od kojih je svaki na svoj način – „čin istorijske solidarnosti“. Usvajanje jednog pisma, a ne nekog drugog, zahteva jedan od onih herojskih činova angažovanja ili „posvećenosti“, tako dragih Sartru i egzistencijalistima. Oni koji su hteli da izbegnu tako veliku odgovornost, tražili su izlaz u „praznom“ ili „neutralnom“ écriture, koji je bio toliko bezličan da se činilo da uopšte nema nikakvih istorijskih odrednica. Ali to je, naravno, bila zabluda – bio je potpuno istorijski. Bart za primer daje Kamija, pisca koji je do tad već raskinuo sa Sartrom, svojim prijateljem sa levice. strukturalizam poststrukturalizam tel quel zak derida jacques derrida o gramatologiji julija kristeva semiotika semiologija knjizevnost teorija knjizevnosti mitologija dekonstrukcija ...

Žak Derida Delo 2aJanuar - Februar 1991Meki povezJedan od najznačajnijih francuskih filozofa Žak Derida (Jacques Derrida, 1930–2004), rođen je u Alžiru. Studirao je na Ecole Normale Superieure u Parizu gde je 1954. godine napisao svoj diplomski rad pod nazivom Problem geneze kod Huserla.Od 1964. Derida postaje predavač na Ecole Normale Superieure gde je bio aktivan sve do 1983. godine. Predavao je i na Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales u Parizu. Sa Fransoaom Šatleom (Francois Chatelet, 1925–1985) osnovao je College international de philosophie (CIPH) 1983. godine. Bio je profesor humanistike na University of California, Irvine. Bio je predavač na brojnim američkim univerzitetima: Johns Hopkins University, Yale University, New York University, Stony Brook University, New School for Social Research.Pošto je objavio knjigu O gramatologiji1 (ed. de Minuit, Paris, 1967) u kojoj proučava prvobitan odnos između čulnosti i razluke (differAnce), Derida u knjizi O diseminaciji2 objavljenoj 1972. godine razrađuje opšte karakteristike dekonstrukcije opisane terminom diseminacija (rasejavanje), konceptom kojim se od tada označava njegova filozofija. U stvari, problematika dekompozicije i redefinicije čulnosti već je bila prisutna u njegovom delu Uvod u poreklo geometrije,3 objavljenom 1962, kao i u njegovoj knjizi Glas i fenomen,4 objavljenoj 1967. godine. U ovoj filozofiji diseminacije, bliskoj Hajdegerovoj (Martin Heidegger, 1889–1976) filozofiji, Derida nas poziva “da mislimo drugačije”, to jest, da se stavimo u položaj isprepletanosti sa mišljenjem kako bismo u njega umetnuli drugost. Njegovo značajno delo Pisanje i razlika,5 pokazuje različite mehanizme strategija pisanja vezanih za opštu problematiku dekonstrukcije. Na taj način, polje pisanja duboko je prožeto problematikom čulnosti pod uticajem diseminacije (Položaji, 1972, ed. de Minuit i Margine, 1972, ed. de Minuit).Takvo razmišljanje dovodi do stvaranja estetike prikrivanja i otkrivanja koja započinje diseminacijom pisanja. Tu se pojavljuje differAnce kao istovremeno i strukturalno i genetičko izvorište svih pojmovnih parova (kontradiktornih ili različitih), svih efekata različitosti. U delu Istina u slikarstvu koje je objavljeno 1978. (Flammarion), ponovo se ispituje pojavljivanje efekata bujanja differAnce na grafičkom planu, ali ovog puta ne na polju pisanja već u slikarskoj praksi.U toj filozofskoj raspravi slike, sve se svodi na potez, vrstu i/ili “trag”, što nije ništa drugo nego znak koji se označava. U delima Lecture de Droit de regards, objavljeno 1985, (ed. de Minuit, Paris) i Points de suspension, 1992, (Galilee) bliže je označeno, u okviru njegove “estetike”, da je “filozofija foto-logija” i da “rukopis svetlosti” od filozofije stvara “razvoj prava pogleda”.6 Razglednica, delo objavljeno 1980. (Flammarion) orijentiše Deridinu filozofiju ka poetici darovanja i estetici gostoljubivosti (Marksove aveti, Galilee, 1993; Politika prijateljstva, Galilee, 1994; Otpor, Galiliee, 1996; O gostoljubivosti, Calman-Levy, 1997). U dijalogu sa Elizabetom Rudinesko (Elisabeth Roudinesco, 1944–) u knjizi De quoi demain … (izdavači Fayard et Galilee, 2001) Derida iznova preispituje ulog razmišljanja o različitosti unutar univerzalnog.Diseminacija (rasejavanje)Derida je poznat po svom prodornom razmišljanju koje nas upozorava da sumnjamo u zauvek utvrđene istine, u apsolute istovetnosti i u referencijalnost u korist neprekidne emancipacije čula. Poput Fukoa (Michel Foucault, 1926–1984) i Deleza (Gilles Deleuze, 1925–1995), Derida raskida sa dogmom jedine i nepromenljive istine da bi istakao pluralizaciju čulnosti.On je pre svega poznat po svom radu o dekonstrukciji i diseminaciji koji je omogućio da se ponovo razmisli o čulnosti u njenoj stalnoj udaljenosti i povlačenju. Deridini upadi koji destabilizuju konvencionalna znanja dotakli su sve filozofske, umetničke, kulturalne i književne produkcije. Filozofsko iskustvo je za Deridu “problematično prelaženje granica, nesigurnost u pogledu granica filozofskog polja.”7Bogatstvo njegovog dela, bilo da je reč o mnogobrojnim spisima, knjigama, člancima ili njegovim predavanjima, razgovorima i seminarima, predstavlja danas za filozofe, književnike, kritičare i sve intelektualce, više od originalnog i otvorenog razmišljanja – ono je nezaobilazan instrument za dešifrovanje pisanja i umetničkog dela. Neprekidnom praksom podsećanja i ponovnog pisanja filozofskih tekstova, Derida želi da oslobodi transcendentalne privide i apsolute od referencijalnosti. On je, neumorno, tokom svojih predavanja o velikim filozofskim tekstovima (Platona /Πλάτων, 428/427–348/347 p. n. e./, Dekarta /Rene Descartes, 1596–1650/, Kanta /Immanuel Kant, 1724–1804/, Huserla /Edmund Husserl, 1859–1938/, Ničea /Friedrich Wilhelm Nietzsche, 1844–1900/, Hajdegera) stvarao dinamike u cilju destabilizacije totalizujuće strukture i svakog puta uočio udaljenost, višestrukost i ono što on naziva prvobitnom differance između idejnih projekata i prakse pisanja. Derida je ponovnim oživljavanjem velikih umetničkih, književnih, pa čak i tehnoloških kreacija Žabesa (Edmond Jabes, 1912–1991), Malarmea (Stephane Mallarme, 1842–1898), Artoa (Antonin Artaud, 1896–1948), Bataja (Georges Bataille, 1897–1962), Kafke (Franz Kafka, 1883–1924), Klosovskog (Pierre Klossowski, 1905–2001), Blanšoa (Maurice Blanchot, 1907–2003), Šara (Rene Char, 1907–1988), Van Goga (Vincent van Gogh, 1853–1890), pokazao da se pisanje i stvaralaštvo upisuju u prvobitnu strast, kao diskurs u želju i odsustvo drugog.Za Deridu samo umetnost dekonstrukcije, diseminacija po modelu skopein, to jest, vizuelno opažanje koje vodi ka suštini stvari omogućava da se dekomponuje ono što je “poznato” i shvaćeno te da se tako stigne do jednostavnog oblika, do idein.Na tom mestu treba da se odigra jedno približavanje između umetnosti dekonstrukcije i platonovske dijalektike koja, takođe pročišćavajući čulnost, stiže da “otkrije” ideju, razumljivost. Ali za Deridu, odsutnost, ona koju treba otkriti, ne opisuje se kao “portret”, kao “pro-tractus, pro– ili pour-traict mreže iskazivanja”.8 Upravo zato funkcije govora i pisanja ne treba imitirati već stvarati. Predstaviti nepredstavljivo, reći neizrecivo, misliti neistinito, to pre svega znači ne potonuti u logiku suprotnosti, da bismo mogli samo da razmišljamo o drugom, o udaljenosti, ivici, o onom između što se može imenovati, polazeći od čitanja Platona, pharmakon, chora ili graphein.Misliti to znači obeležiti, upisati.Na tom mestu Derida pristupa pitanju značenja. Ne postoji misao koja, ako je upisana, ne otkriva rasejani pluralitet znakova i tragova. Ali znak se ne dodaje, kao što postoji sklonost da se veruje, istini da bi se predstavio kao dokaz, znak konstituiše istinu u unutrašnjosti. Ova ideja remeti logiku zapadnjačke racionalnosti koja je označeno uvek smatrala transcendentalnim, to jest, čistom čulnošću, stranom svim načinima označavanja pa čak i svim oblicima razumevanja. Čulnost je pre svega unutra, u unutrašnjoj intimnoj sferi “mentalne oralnosti”. Ona se potom upisuje u znake koji će je fiksirati i obezbediti njeno kruženje. To znači da postoji ukidanje svih vrsta hijerarhije između znakova i svih ekspresivnih supstanci kao što su, na primer, govor i pisanje. U tom izražajnom polju neodređenog upisivanja, stvara se međusobno ukrštanje različitih načina izražavanja, između govorenja i pisanja, između označitelja i označenog što od čulnosti stvara neprekidno postajanje, jedno nastajanje.Ovo međusobno ukrštanje koje u isto vreme želi da bude radikalizacija sosirovske lingvistike i huserlijanske fenomenologije omogućila je differAnce koja, u skladu sa Deridinim terminima, ukazuje na činjenicu da jedna istorijsko-metafizička epoha mora da napokon jezik odredi kao totalitet svog problematičnog horizonta.9DifférAnce (Razluka)DifferAnce čiji nastavak –Ance ukazuje na neodlučnost, u metafizici između aktivnosti i pasivnosti kretanja koja proizvodi razlike, jeste način da čitamo aporije i kontradikcije bez obaveze da pravimo sintezu, jer, na kraju krajeva, u filozofiji je uvek reč o onom što može da postane objekat nekog iskustva. To je, dakle, jedna večita dijalektika čiji se termini nikad ne mogu pomiriti u nekoj konstituisanoj sintezi ili sintezi koja nešto konstituiše, već je to dijalektika koja podstiče na razmišljanje postavljajući pitanje svom izvorištu. U tom smislu, differAnce se udaljava od svakog stabilnog oblika, od svake konačne afirmacije, predstavljajući jednu nepodudarnu sliku sadašnjosti, podjednako pomerenu kao metafizika koja je, prema Hajdegeru, odvojena od izvora kome teži da se vrati. Deridino razmišljanje je podrobno istraživanje tih udaljenosti, tog ispoljavanja posledica razlike. Međutim, o razlici se “ne razmišlja bez traga”.10 Drugačije rečeno, čulnost se nalazi u distribuciji tragova i znakova. Upravo se zato čulo eksteriorizuje, izlazi iz samog sebe i skriva se tako što postaje drugi. Stoga je to differAnce11 osmišljeno odnosom ili vremenskom razlikom tragova, ambivalentnim pojmom u kom se međusobno ukrštaju empirijsko i transcendentalno. Trag je, dakle, jedna puna prisutnost koju metafizika ne može da shvati zato što ona operiše ukidanjem sadašnjosti. Samo estetika koja je zalepljena za sadašnjost može da označi trag kao čistu prisutnost.Estetsko iskustvo povezano je sa “spektakularnošću” objekta. Estetika se još od Kanta formira u kategorijama recepcije, u reciprocitetu između opaženog objekta i subjekta koji opaža.DifferAnce se skriva u pojavnoj realnosti. Derida govori o differAnce kao da je ona ništa12 u odnosu na smisao u kom ne bi imala nikakve veze sa bilo kakvom istorijskom determinisanošću. Ali differAnce ostaje u pokretu, ona je “diferencijalni” pokret koji se sam menja, nošen sopstvenom diferencijacijom. U tome je smisao slavnog Deridinog iskaza “differAnce se razlikuje”. Na taj način differAnce je vezana za prisustvo i estetsko iskustvo čiji objekat oscilira između prisustva i odsustva, vidljivosti i nevidljivosti, empirizma i transcendentnosti, provlači se između tih suprotnosti.Deridina estetika ima fundamentalni zadatak da učini vidljivim ta ukrštanja. Deridino intersovanje za umetnost manifestuje se istovremeno u analizama koje se tiču nekih praksi poput slike, crteža, fotografije, arhitekture i televizije, ali i u ponovnom sagledavanju problema koje postavlja mimezis, dakle, lepote i porekla umetnosti. Svi ovi problemi upisuju se u fundamentalno preispitivanje istine i čulnosti.Estetika ponovnog tragaUmesto da predstavi čulno kao ono što ga prevazilazi, znak ga predstavlja iznutra. Možemo reći i to da je čulno uvučeno u “igru predstavljanja”, na mesto razlike koja tragovima označava beskrajni gubitak izvora čulnosti u njegovim mnogostrukim promenama. “Razluka se razlikuje” istovremeno se približavajući i povlačeći se u različitim tragovima koji su u neku ruku njeni rasejani pojavni oblici, a njih jedino možemo iskusiti kroz umetnost. U stvari, pre svega u umetnosti i estetskom iskustvu odigrava se prisustvo u odsustvu, pojava i nestanak, vidljivo i nevidljivo, trag i praznina. Taj sablasni karakter vidljivosti vraća se metaforično na izvorište prikazivanja diskursa kao onog što uvek zamenjuje “diferencijalno nepojavljivanje traga”,13 što je izvor crteža i svakog grafičkog predstavljanja. Ukoliko je čista linija, trag nema nikakav identitet. Zbog toga umetnosti vezane za sliku podstiču želju diskursa da dopuni taj ponovni trag čula. U tim uslovima, jasno nam je zbog čega Derida daje specijalan tretman primeren elementima grafičke supstance i zašto “pomera” svoj ulog. Diskurs o slikarstvu je pre svega granica, ponovni trag (ili crta), drugi način da se označi trag “kao trag suprotnosti”14:Ostaje jedan prostor za započinjanje da bi se dogodila istina u slikarstvu. Ni unutra ni spolja, on se širi a da se ne da uokviriti, ali ipak nije izvan okvira. On radi, na njemu se radi, dopušta da djeluje okvir, njemu dopušta da radi […]. Crta ovdje samu sebe privlači, samu sebe podvlači i sama se događa.15Delo Istina u slikarstvu, Derida započinje postavljanjem velikog filozofskog pitanja – šta je umetnost – pozivajući se posebno na Kanta, Hegela (Georg Wilhelm Friedrich Hegel, 1770–1831) i Hajdegera kako bi pokazao da Ono što je filosofsko zatvara umjetnost u njen krug, ali to istovremeno znači da se filosofski govor takođe vrti u krugu.16Da li je onda filozofija “diskurs o okviru”17? U stvari, to pomeranje kojim Derida operiše u estetskom razmišljanju daje okviru, kao granici predstavljenog prostora, ulogu da saopšti ono što neutrališe, što postavlja granice, što preispituje i podražava mimezis.Derida izučava “estetičko pitanje“ u delu Pisanje i razlika uz pomoć analize Artoovog18 dela koje je on smatrao simboličkim u pogledu diseminacije predstavljanja: Budući da je uvijek već počela, predstava nema kraja. No može se zamisliti zatvaranje onoga što nema kraja. Zatvaranje je kružna granica unutar koje se ponavljanje razlike beskrajno ponavlja. To je njezin prostor igre. To kretanje je kretanje svijeta kao igre. […] Ta je igra okrutnost kao jedinstvo nužnosti i slučaja. Ta igra života je umjetnost.19Na taj način differAnce delokalizuje predstavljeni prostor jer ona provaljuje u zatvorenost i jer je element nepredstavljivog. U stvari, differAnce i jeste i nije ono što se pojavljuje zato što se pojavljuje u svom nestanku. Umetnost će ovde imati funkciju egzemplarnosti, to jest, elementa kojim se manifestuje differAnce. Derida umnožava svoje reference na umetnike, slikare, vajare, pesnike i ljude iz pozorišnog okruženja. Analiza slike Stare cipele sa pertlama Vinsenta van Goga omogućiće mu da objasni posledice te differAnce. Više nego što želi da te cipele pripiše seljaku ili građaninu kao što su to pokušali da učine neki kritičari, Derida smatra prisustvo odstojanja cipela od pertli “dvostrukim širenjem”20 koje postavlja problem tumačenja umetničkog dela i problem istine u slikarstvu. Ove cipele ne pripadaju, one nisu ni prisutne ni odsutne, cipele postoje, i to je sve.21 One ostaju tu bez subjekta, ali isto tako i bez objekta, one se mogu shvatiti po želji, ali njih niko ne može posedovati a još manje sačuvati. Moguće ih je samo vratiti ako neko smatra da ih ima i verovati da ih daje ako ih nema. Samo dar objašnjava prisustvo cipela koje manifestuju želju da budu vraćene.Želja da vrati istinu vodi Deridu ka logici ogoljavanja22 i estetici darivanja. Ovaj filozof pravi jednu tananu analizu bliskosti dara i fotografije u svojim delima Psiha i Dato vreme. Umetnost fotografije je predstavljanje “koje je istovremeno nepredstavljanje” zato što ono “ne ukida referencu” ali beskonačno udaljava izvestan oblik realnosti, realnosti čiji je referent opažajno.23To je razlog što filozofsko ispitivanje konstruiše u samom tom rastojanju jednu misao o etičko-estetskom prisustvu na svom horizontu odgovornosti s onim što povezuje alijenaciju, nedostatak i pozitivnost. Na taj način se može razumeti njeno ovladavanje problemima darivanja, pozivanja u pomoć i molitve, ali i aparthejda, prava na azil, na internet, na gostoprimstvo…Gostoprimstvo: estetika životaU svojoj knjizi O gostoprimstvu,24 Derida nas poziva da razmišljamo o iskustvu gostoprimstva polazeći od ponovnog traga, od ponovnog usvajanja regulatorne ideje kantovskog koncepta čovečanstva te kosmpolitizma, od Klosovskovog tumačenja posete i hajdegerovskog pitanja o pozivanju na razmišljanje. Posle ponovnog pažljivog čitanja trećeg završnog člana Kantovog Projekta o večnom miru, Derida otkriva aporiju između antropološke dimenzije prava na gostoprimstvo i ograničenja tog prava na uslove poštovanja nacionalnih identiteta (poštovanje prava, tradicije, jezika…).Štaviše, kosmopolitski ideal dolazi u sukob sa ograničenjem prijema rezervisanog samo za podanike ili građane neke države. Derida zatim primerima proširuje kantovsko prihvatanje različitih iskustava gostoprimstva i dovodi do vrhunca kontradikciju iskaza “poželeti dobrodošlicu” upisujući je u neznanje onog što dobrodošlica jeste. Dobrodošlica je zatim predmet istančane analize prvobitne tenzije koja ispunjava sam pojam gostoprimstva na kom parazitira njegova suprotnost – neprijateljstvo: svako primanje “kod sebe” automatski prate ograničenja, pa makar se ona odnosila na poštovanje kućnog reda. Gostoprimstvo sačinjava dvostruki postulat uzimanja i davanja. Poziv, u svom konstruktivnom ponavljanju, afirmiše u isto vreme i svaki put, gosta kao domaćina kod svoje kuće.U tom suštinskom ograničenju zakona gostoprimstva, Derida zatim pokreće ontološko pitanje “da li mi znamo šta je gostoprimstvo?” U raspravi o ovom pitanju on predlaže četiri značenja koja su komplementarna kao četiri hipoteze koje je Derida prihvatio čitajući dela Klosovskog, Hajdegera i Benvenista (Emile Benveniste, 1902–1976). Prvo značenje jeste “da mi još ne znamo šta je gostoprimstvo”. Ovde nije reč o vremenskom neznanju, već o ne-znanju, o onom što se opire nekom identitetu po sebi, svakom stabilizujućem određenju, njegovom konstituisanju kao predmetu znanja, ukratko, konceptu. Ova teškoća dolazi zbog toga što je izvan sadašnjeg trenutka, izvan statusa objekta, gostoprimstvo mesto ne nekog znanja već intencionalnog iskustva prema drugom kao apsolutnom strancu, kao nepoznatoj osobi.Drugo značenje je to što se gostoprimstvo nalazi u intencionalnom činu koji “se objavljuje drugom u dobrodošlici” kao obaveza. Na tom nivou, estetička analiza bogatstva teksta Roberta večeras Klosovskog, veoma je indikativna i omogućava da razmišljamo o unutrašnjoj kontradikciji gostoprimstva u “postajanju gostom” od strane onog koji poziva, u isto vreme preko neminovnosti i kratkotrajnosti tog iskustva i preko supstitucije zvanične posete pozivanjem u goste. Neminovnost zvanične posete je uslov za vlasnika poseda da izvrši zadatak domaćina i bude primljen od strane onog koga on prima i to do granica da postane gostov talac. Na ovom mestu se Derida poziva na Levinasovu (Emmanuel Levinas, 1906–1995) logiku supstitucije, gde istovetnost u svojoj pasivnosti jeste talac i označava početak etike kao vršenja odgovornosti.Treće značenje upisuje “da li mi znamo šta je gostoprimstvo?” u njegov odnos prema vremenu koje se vraća na jedan odnos suštinske anahronosti tog iskustva. O njemu treba razmišljati u terminu “još uvek ne” koji je analizirao Hajdeger u “mi još uvek ne znamo” iz dela Šta se naziva mišljenje?25 Gostoprimstvo čuva jedan suštinski odnos prema onom što dolazi i što još uvek ne poznajemo, ali o čemu uvek razmišljamo.26Četvrto značenje pitanja gostoprimstva je pitanje ponovnog razmatranja Benvenistovih teza izraženih u delu Ekonomija, srodstvo, gostoprimstvo u kome su etimološke i institucionalne porodične veze ispitane u svetlu gostoprimstva kao sociološke činjenice.Tokom pažljivog proučavanja koje se oslanja na posledice differAnce i počiva na poštovanju i poznavanju jezika i njihovog identiteta, Derida otkriva aporiju koja je deo gostoprimstva (hosti-pet-s; gost i domaćin) koje postavlja prag svakog primanja (bilo da je reč o porodici ili Državi) u poštovanju istosti, u poštovanju “mog doma” i u poštovanju činjenice da je neko kod svoje kuće.Deridina filozofija, bilo da je reč o istorijskim upadima u unutrašnjost filozofskih tekstova, u jedinstvenom tretmanu umetničkih dela ili u svojim konceptima o životnim stilovima putem darivanja i gostoprimstva, jeste filozofija koja od razmišljanja istovremeno pravi povratak ka izvorištu čuđenja, ka epohalnoj opreznosti i ka repetitivnom poslu dešifrovanja i prizivanja drugosti. Operacijama dekonstrukcije, ona održava živom obavezu da ispituje aporije i ide ka suštini ideja, rizikujući da zbog toga skrene s pravog puta duhovno neupućene. Sa Deridom, od sada, misao u svojoj operaciji ponovnog pisanja, može da se usudi da konstantno dešifruje današnjicu, putem pojmova diseminacije, dekonstrukcije drugosti-promene, dara, praštanja i gostoprimstva.4/26

Lepo očuvano Sjajne ilustracije Рибе (лат. Pisces) ектотермни су водени кичмењаци који живе готово искључиво у води. Наука која се бави рибама зове се ихтиологија. Постоји преко 33.100 врста риба,[1] што их чини највећом групом кичмењака. Око половине свих кичмењака су рибе, најстарији познати фосили су стари 450 милиона година. За кретање им служе парна и непарна пераја. Дишу шкргама, а срце им има једну преткомору и једну комору и кроз њега протиче редукована крв. Немају мали крвоток. Најразвијенији део мозга је мали мозак. Кичменица је образована и може бити хрскавичава или окоштала. Оплођење је спољашње, а врсте по основу доношења младих могу бити овипарне, ововивипарне и вивипарне.[2] Рибе су врло стара и велика група кичмењака, која се одликује знатном разноликошћу.[3] Оне су широко распрострањене у скоро свим водама на земљи: од високопланинских потока и језера (језеро Титикака, 4.572 m) до највећих морских дубина Маријанског рова, 10.912 m), те од вода које су близу тачке замрзавања до топлих извора.[4][5] У мноштву врста риба у савременој фауни сусрећу се и прави дивови дуги до 20 m и тешки 15—20 тона, као што је морски пас Rhincodon typus, као и патуљци који не нарасту више од једног центиметра. Деле се на хрскавичњаче (Chondrichthyes), у које се између осталих убрајају морски пси и раже, и коштуњаче (Osteichthyes) које обухватају све остале рибе. Надразред Osteichthyes дели се на разреде Actinopterygii (зракоперке) и Sarcopterygii (многоперке и дводихалице из Африке и Аустралије). Некада су постојале и рибе оклопњаче (Placodermi) и бодљикави морски пси (Acanthodii), али су изумрле. Рибе се исто тако деле се и на морске и слатководне. Од морских риба у Јадранском мору је до сада забележено око 400 врста: око 350 из разреда Osteichthyes (коштуњаче) и 50 врста из разреда Chondrichthyes (хрскавичњаче), што износи око 70% познатих врста риба у Средоземном мору (укупно 579 врста и подврста). Иако слатке воде представљају тек мали постотак укупне водене површине, једна трећина свих риба примарно су слатководне врсте. До данас је описано око 10.000 слатководних риба, а сваке године открије се око 200 нових врста. Европска ихтиофауна броји око 316 врста слатководних риба, а смањење њене разноликости последица је ледених доба. Разноврсност[уреди | уреди извор] Рибе су најмногобројнија група кичмењака. Обухватају скоро половину свих кичмењака. У рибе спадају рушљорибе, штитоноше и кошљорибе. Рушљорибе (Ајкуле и раже) живе у морима. Њихове шкрге се не налазе у заједничкој дупљи коју покрива шкржни поклопац, већ свака шкрга има посебан отвор. Отвори се виде на телу, одмах иза главе. Усни отвор ајкула и ража налази се са доње стране главе, а врх главе извучен је у шиљату њушку. Због тога се ајкуле, када нападају, окрећу леђима надоле. И раже су грабљивице. За разлику од ајкула, оне живе на дну мора. Најпознатије врсте су плава ајкула или пас мордуљ и ража каменица. Штитоноше су назив добиле по малим коштаним штитовима који се у пет редова пружају дуж тела. Најпознатије штитоноше су кечига, моруна и јесетра. Кечига живи на дну река (има је у српским равничарским рекама). Велика је грабљивица. Јесетра и моруна су рибе селице: живе у морима, а у време мреста улазе у реке и пливају узводно да би положиле јаја. Могу се наћи и у Дунаву. Кошљорибе су најбројније међу рибама. Живе у свим водама. У српским рекама живе шаран, караш, лињак, мрена, сом, штука, гргеч, смуђ, пастрмка и још много других врста. У мору живе скуша, зубатац, ослић, сардела. Постоје и врсте које су селице. Таква је, на пример, јегуља. Женке јегуље живе у рекама, а мужјаци у морима поред ушћа река. Када дође време размножавања, женке крећу низ реке, улазе у море, срећу се са мужјацима и настављају заједно да пливају. Све јегуље, из свих река Европе, одлазе до једног дела Атлантског океана (Саргаско море). Тамо се мресте и угину. Из јаја се развијају ларве које ношене воденим струјама доспевају на исто место одакле су дошли њихови родитељи. Док стигну тамо, од њих се развијају одрасле јегуље. И опет мужјаци остају у мору, а женке настављају да пливају узводно. И то се понавља милионима година. Нарочито је интересантна једна мала риба — грегорац. Мужјак ове рибе прави од воденог биља гнездо величине ораха. Неколико женки положи јаја у гнездо, а онда их мужјак чува. Неко време води бригу и о младима. Грађа[уреди | уреди извор] Тело је вретенасто и бочно спљоштено, хидродинамичног облика. На телу се разликују: глава, труп и реп. Глава[уреди | уреди извор] Ту се налазе парни носни отвори и велике очи без очних капака. Са стране главе су велики шкржни поклопци испод којих су шкрге. Неке врсте (грабљивице) у усној шупљини имају зубе. Труп и реп[уреди | уреди извор] Од почетка трупа до репа протеже се бочна линија. На граници трупног и репног дела тела налази се анални отвор, а иза њега на мокраћно-полној квржици најпре је полни, а затим мокраћни отвор. Рибе имају парна и непарна пераја. Парна пераја постављена су упоредно с телом. Парна пераја су прсна и трбушна. Прсна пераја учвршћују се на оплечје иза шкржног отвора. Трбушна пераја нису фиксирана за осни скелет, па могу бити смештена на различитим деловима тела. Непарна пераја су леђна, репна и подрепна. Репна пераја код коштуњача је хомоцеркална (реп је изван симетричан, али изнутра кичма се завршава у горњем краку). Врсте репних пераја: Протоцеркална пераја Хетероцеркална пераја Дифицеркална пераја Хомоцеркална пераја Протоцеркална Хетероцеркална Дифицеркална Хомоцеркална Репно пераје је главни орган за покретање. Постоји једно или два леђна пераја и једно подрепно. Постоји још и масно пераје (код породице Salmonidae, Ameiuridae и др) које је смештено с леђне стране, а не садржи никакве коштане потпоре. Кожа[уреди | уреди извор] Састоји се од два слоја, танке поусмине и дебље усмине. Поусмина садржи две врсте слузних жлезда које луче слуз, смањујући тако трење при пливању. У време мреста на површини се јављају бисерни органи, орожнали део поусмине. Усмину граде stratum spongiosum и stratum compactum. Ту су везивно ткиво, живци, пигментне ћелије и љуске (које се преклапају). Пигментне ћелије су меланофори, гуанофори и ксантофори. Љуске које настају из остеобласта грађене су од од два слоја, горњег коштаног и доњег који чини везивно ткиво прожето кречњаком. Такве љуске се називају еласмоиднима (коштаним). Код шаранки љуске су округлог облика – циклоидне, а код гргечки чешљастог облика – ктеноидне. На љускама се уочавају зоне прираста. Зими је метаболизам рибе спорији, а лети бржи. У складу с тим иде и раст рибе, па се зими јављају на љускама тамније, а лети светлије зоне. Могу се налазити и вишећелијске жлезде које су постале органи који емитују светлост – фотофори. У усмини се налазе два снопа колагених влакана у супротним спиралама, тако да се риба може прегибати без набирања коже. Костур[уреди | уреди извор] Мозак и кичмена мождина су заштићени лобањом и кичмом. Скелетни систем грађен је од коштаног ткива које граде два типа костију: кожне или покровне и хрскавичне или заменске кости. Костур лобање[уреди | уреди извор] Лобања је тропибазалног типа (очне орбите близу, тј. одвојене само танким септумом). Доња вилица је за лобању причвршћена хиостилично. Хрскавичне кости настају заменом хрскавице коштаним ткивом. Кожне кости настају из усмине. Лобања се може поделити на живчани и шкржни део. Живчану лобању – Neurocranium – чине затиљна (occipitale), темена (parietale), чеона (frontale) и носна (nasale) регија. Шкржну лобању — Splanchocranium – чини пет пари шкржних лукова и чељусна лук. Вилични лук чине горња и доња вилица. Пети шкржни лук је јако редукован и ту се могу налазити ждрелни зуби, допунски уређај за жвакање. Шкржне лукове покривају шкржни поклопци – operculumi. Костур кичме[уреди | уреди извор] Функција кичме је спречавање скраћивања тела приликом мишићних контракција. Грађена је од коштаног ткива (код коштуњача), па се на њој разликују трупна и репна регија. Чине је пршљенови који се састоје од тела (centrum), живчаних лукова који завршавају леђним трнастим наставком, а код репних пршљенова крвни лукови завршавају се трбушним трнастим наставком. Трупни пршљенови немају доње лукове, већ наставке парапофизе на које се настављају ребра. Тело кичмењака је удубљено с обе стране – амфичелни или двочашкасти пршљенови. У просторима између појединих пршљенова је остатак свитка, који даје већу издржљивост и гибљивост кичме. Постоје два типа ребара, плурална — која иду између мишића — и дорзална — која су интрамускуларна и то су међумишићне кошчице које настају од везивног ткива. Оба типа су причвршћена на тело кичмењака. Неке рибе имају и горња ребра (сардела и лосос). Костур удова[уреди | уреди извор] Непарна леђна пераја (pinnae dorsalis - D) састоје се од унутрашњих коштаних шипчица – radialia и од спољашњих перајних шипчица – lepidotrichia. Пераја су помоћу перајних потпора повезане с костуром. Парна прсна пераја (pterygia pectoralia - P) састоје се од radialia и lepidotrichia. Преко оплечја су причвршћена на слушни део лобање. Оплечје је чврсто везано на осни костур тако да су пераје непокретне. Оплечје чине лопатица (scapula), врањача (coracoideim), доврањача (masocoracoideum) и кожна кост грлењача (cleithrum). Парна трбушна пераја (pterygia ventralia - V) исте су грађе, али везана су на куковље, које је грађено од једне троугласте кости – basopetrygium. Куковље није везано на осни костур. Пераја служе као органи за дизање и спуштање. Прсна пераја служе за окретање и одржавање у одређеном положају. Леђна и трбушна пераја не учествују код активног покретања, али дају телу покретљивост. Репно пераје служи као кормило. Мишићни систем[уреди | уреди извор] Правилна сегментација мишића с двоструким W распоредом миомера и миосепти. Разликују се бији и црвени мишићи. Бији мишићи се контрахују анаеробно па за енергију користе глукозу при чему настаје лактат – млечна киселина. Црвени се мишићи контрахују аеробно, за енергију користе масти, а настаје угљен-диоксид. Систем за дисање[уреди | уреди извор] Рибе имају четири пара шкрга на четири шкржна лука. Међушкржне преграде су редуковане. Са сваке стране шкрге покрива шкржни поклопац – operculum. На унутрашњој страни оперкулума се налази лажна шкрга, pseudobranchia, која се састоји од само једног реда шкржних листића и не учествује у дисању, али се на њој налазе рецептори који помажу у контроли дисања. На свакој шкрги је двоструки ред шкржних листића. Вода улази кроз уста и излази кроз operculum-а ван. У шкржним ресицама крв тече у супротном смеру од пролаза воде. Пут воде – уста отворена, а поклопац затворен па вода улази у ждрело преко шкрга у шкржну пукотину коју затвара operculum. Уста се затварају, а вода излази кроз operculum. Рибе које се повремено задржавају изван воде јер живе у плитким и муљевитим водама могу да удишу ваздух који апсорбују преко цревног епитела, слузокоже, шкржне шупљине или преко коже. Operculum је коштани поклопац. Систем за варење[уреди | уреди извор] Варење започиње устима. Језик је слабо покретан и он је слузави конус без мишића. Код шаранки на задњем делу шкржног костура налазе се ждрелни зуби. Рибе већином усисавају своју храну. Ждрело излучује слуз па кад се нагло отворе уста, долази до усисавања плена. Помоћу мукозне секреције храна пролази кроз ждрело. Једњак је кратак. Желудац није јасно одељен на кардијачни и пилорићки део. Око дуоденума се налазе вратарнићки (пилорићки) привесци који повећавају прехрамбену способност црева. Има их 2—200. Црево је дугачко и без тифлозолиса. Јавља се вилица са зубима. Зуби су окренути према назад и углавном служе за придржавање хране. Већина риба је карниворна. Рибе не могу да жваћу храну јер би им то блокирало проток воде кроз шкрге. Зуби у вилицама и непца служе за придржавање плена. За механичку разградњу хране служе ждрелни зуби. Постоје и хербиворне рибе, које се хране детритусом, омниворне, које се хране суспензијом, па и паразити који сишу телесну течност других риба. Црево које се наставља на желудац је код карнивора кратко, а код хербивора дуго. У већини случајава храна се не разграђује у желуцу помоћу ензима, него се разградња и апсорпција догађа у цреву. У пилорићким наставцима се налазе ензими и они имају главну улогу у апсорпцији масти. Тифлозолис повећава површину цревног епитела како би се повећала површина апсорпције хране. Јетра[уреди | уреди извор] Јетра је непотпуно подељена на десни и леви режањ, а има жучни мехур. Гуштерача је подељена на ендокрини и егзокрини део. Код већине риба постоји жучни мехур, где се сакупљају секрети јетре. Улога јетре је још и складиштење гликогена. Гуштерача је мала и повезана са жучним каналом. Гуштерача и јетра могу бити спојене у хепатопанкреас. Слезена се налази у завоју дуоденума. Слезена је тамноцрвена пирамидална структура која се налази иза желуца или је с њим повезана. Нема дигестивну улогу већ учествује у стварању или разградњи крвних ћелија. Рибљи мехур настаје као леђна избочина једњака. Протеже се између цревног тракта и бубрега дуж целе леђне стране трбушне шупљине. Испуњен је гасом и богат крвним жилама. Рибљи мехур и једњак код physostoma остају повезани помоћу ваздуховода Ductus pneumaticus, потом се тај канал отвара у ждрело и кроз њега се мехур напуни ваздухом (оне гутају ваздух). Ако мехур није повезан с једњаком, као код physochlista оне не гутају ваздух јер имају црвену гасну жлезду која из крви преузима гасове којима пуни мехур. Зид рибљег мехура има капиларна разграњења, rete mirabile, у којима крв тече у супротном смеру од смера у артеријама и венама. Гасове у рибљем мехуру чине 83% азот, 15% кисеоник и 21% угљен-диоксид. Улоге рибљег мехура[уреди | уреди извор] хидростатички орган, па служи за одржавање равнотеже, ширењем мехура риба се диже а скупљањем се спушта јер је специфична тежина рибе једнака специфичној тежини околне воде, респираторни орган, орган за продукцију звука — пролазак гаса између делова мехура и кроз ваздуховод производи звук, орган за примање звука — рибљи мехур је код шаранки повезан с унутрашњим ухом преко Веберовог органа. Зид рибљег мехура састоји се од Tunica externa — компактно везивно ткиво; submucosa — растресита везивна ткива, крвне жиле и живци. Рибљи мехур је хомологан плућима, јер омогућује коришћење атмосферског кисеоника за дисање. Рибе су теже од воде па би без рибљег мехура тонуле. Систем крвотока[уреди | уреди извор] Срце је венско. Састоји се од венског затона, преткоморе и коморе.[6] Из срца излази трбушна аорта. Започиње проширењем, аортином главицом, а касније се из трбушне аорте одвајају 4 доводне шкржне артерије које воде венску крв у шкрге. Четири одводне шкржне артерије носе артеријску крв у главени круг, circus cephalicus, као и у парне корене леђне аорте. Из главеног круга излазе главине артерије које носе артеријску крв у мозак. Венски систем чине портални опток бубрега и јетре, 2 предње и 2 стражње главне вене које воде крв у срце преко Кувијерових протока. У крви се налазе еритроцити с језгром, леукоцити, гранулоцити, моноцити и лимфоцити. Лимфни систем добро је развијен испод коже у мишићима и мезентерама. Нервни систем[уреди | уреди извор] Нервни систем (цеваст) се састоји од мозга, кичмене мождине и нерава. Најразвијенији део мозга риба је средњи мозак. Предњи мозак је мали и има парне хемисфере. Из вентралне регије иду влакна за мирисне режњеве. Основна му је улога организација и координација механизама који настају у другим деловима мозга. Има важну улогу у понашању приликом размножавања. Међумозак садржи епифизу са фоторецепторима и хипоталамус на који се с доње стране наставља левак на који прилеже хипофиза, крвожилни мешчић и доњи режњеви.[7] Средњи мозак је највећи део мозга код риба. Састоји се од крова (tectum opticum) у који улазе оптичка влакна, влакна из бочне пруге, дисајних органа и задњег мозга. Контролише понашање, учење и остале облике комплексног понашања. Ту се налазе и моторни центри. Највише се истичу видни режњеви.[8] Стражњи мозак је велики код добрих пливача. Контролише прецизне и темпиране покрете. Примозак — из њега излази 10 пари лобањских живаца и на њега се наставља леђна мождина. Аутономни нервни систем састоји се од 11 пари можданих живаца. Чула[уреди | уреди извор] Очи: Најосетљивије на жутозелену боју, а то је она таласна дужина која најдубље продире у воду. Састоје се од спљоштене рожњаче чији спољашњи слој замењује очне капке, великих сочива, хрскавичне беоњаче и 6 мишића за покретање очне јабучице. Musculus retractor lentis повлачи сочиво према мрежњачи (фокусирање) иза које се налази жилница из које излази српасти изданак processus falciformis. У жилници се налази и rete mirabile (чудесна мрежица) која има храњиву улогу. Око садржи огледало, то је посебан слој крвних жила богат кристалићима који рефлектују светло. Има још и шареницу.[9] Батипелагичне рибе (живе на дубинама > 1.000 m) немају функционалне очи, а мезопелагичке (200—1.000 m) имају врло велике очи са специјалним прилагођавањима на слаби интензитет светла — телескопске очи (велико сочиво, танка рожњача, додатна ретина). Индекс преламања светлосних зрака износи 1,00. Рожњача има индекс преламања светлости око 1,37. Индекс преламања воде износи 1,33. Зраци светлости се преламају на граници воде и рожњаче, пуно мање него на граници ваздуха и рожнице. Код риба се цело сочиво помиче од или ка мрежљачи (m. retractor lentis) да би се фокусирао објект. Орган слуха: Служи за осећај равнотеже, убрзања и за слух. Унутрашње ухо састоји се од спољашњег, коштаног и унутрашњег опненог лавиринта. Горњи део лавиринта чине 3 полукружна каналића и utriculus, јајаста кесица, а доњи део sacculus, кугласта врећица и лагена. Сензитивна места су utriculus, sacculus и лагена и они у себи садрже слушне каменчиће отолите (lapillus, sagitta, asteriscus). Код риба које чују, унутрашње ухо је у контакту са рибљим мехуром. Рибе могу да производе звук, за стварање јата, дозивање партнера, плашење или упозоравање непријатеља.[10] Механизми производње звука; стимулација трењем пршљена, оперкулума, костију оплећја, зуба, испуштањем гаса из рибљег мехура. Бочна пруга: чине је чулне ћелије неуромасти с чулним длачицама, које стрше у желатинозну куполу, која се помиче покретима воде. Помоћу њих се региструје струјање воде узроковано другим организмима. Њихова улога је процена снаге и правца воденог тока, избегавање препрека, хватање плена. Хеморецептори: Чула за укус, налазе се на устима и ждрелу, на брчићима, а могу бити и на целом телу. Чула за мирис су такође хеморецептори. Налазе се са сваке стране иза носног отвора. Постоје предњи и стражњи носни отвори, тако да на предње вода улази, а на стражње излази. Чуло мириса рибе користе за тражење хране и препознавање пола своје врсте. Мокраћни мехур[уреди | уреди извор] Бубрези — opistonephros — смештени су на леђној страни тела изнад рибљег мехура. Горњи део бубрега pronephros је лимфоидни орган, а доњи део opistonephros је функционалан. Мокраћоводи се страга проширују у мокраћни мехур. Отварају се иза аналног отвора, па не постоји клоака. Отварају се на мокраћнополној папили, прво полни па мокраћни отвор. Амонијак и уреа, тј. азотни остаци излучују се 6 пута више преко шкрга него преко бубрега. Морске рибе имају мању количину соли у крви него што је у морској води захваљујући осморегулаторним процесима. Код слатководних риба количина соли у крви је већа него у околној води па H2O ради осмозе улази у тело, те је морају појачано избацивати. Полни систем[уреди | уреди извор] Полни и мокраћни систем су одвојени. Код мужјака постоје парни семеници, а семеводи се спајају у заједнички семевод и отварају се на мокраћнополној папили. Код женки се налазе парни јајници продуженог облика, као и јајоводи који се отварају посебним полним отвором иза аналног, а испред мокраћног отвора. Ако јајоводи не постоје (Perca fluviatilis — гргеч) јаја се избацују у утробну шупљину. Оплодња је спољашња. Женка полаже икру коју мужјак прелије семеном. Браздање јајета је парцијално, јер су јаја богата жуманцетом. Из јаја се излеже ларва која се неко време храни жуманчаном врећом коју носи са собом. Тек након ресорпције жуманчане вреће ларва добије изглед мале рибе. Посебни орган[уреди | уреди извор] Морски змај Електрични органи: Јака поља за напад или одбрану, слаба за примање електричних чула или за комуникацију, у муљевитим водама. Настају преображајем мишића у ћелије које се називају електроцити. То су мишићне ћелије које су изгубиле способност контракције, а специјализовале су се за стварање јонизацијског тока. Морске рибе су бољи проводници електричне струје од слатководних. Електрорецептори: Настају из неуромаста бочне пруге. Код риба које могу постићи јаку струју електрични органи су смештени у предњем делу тела, а код осталих у репном делу. Служе за детекцију електричног поља.[11] Светлећи органи: присутни су код риба које живе на великим дубинама и 95% риба које живе испод 50 m дубине. Већином је то плаво зелена светлост коју производе фотофоре настале из преображених слузних жлезда. Код многих врста светлост стварају светлеће бактерије смештене у појединим органима. Светлосни органи служе за препознавање полова или за плашење, као и за освајање жртве. Такви светлећи органи се виде и до 15 m далеко. Рибе могу да имају и отровне жлезде, као и да помоћу посебних органа уштрцавају отров у плен. Таксономија[уреди | уреди извор] Drawing of animal with large mouth, long tail, very small dorsal fins, and pectoral fins that attach towards the bottom of the body, resembling lizard legs in scale and development.[12] Dunkleosteus је гигантска преко 10 m дуга праисторијска риба из класе Placodermi. Риболики организми су парафилетска група кичмењака: то је грана (кладус) која обухвата све рибе, а такође садржи и тетраподе, који нису рибе, иако су се развили од риба. Ајкуле и раже су генетски од осталих риба подједнако удаљене колико и од тетрапода (водоземаца, гмизаваца и сисара). Из тог разлога, такве групе као што су „класа рибе“ која се описује у старијим референтним радовима више се не користе у формалној класификацији. Традиционална подела рибе сврстава у три постојеће класе (разреда), док се изумрли облици понекад сврставају у стабло, а понекад у посебну класу:[13][14] Разред (класа) Agnatha (безвиличне рибе); Подразред Cyclostomata (колоусте лампетре); Подразред Ostracodermi (оклопљене безвиличњаче) †; Разред Chondrichthyes (хрскавичаве рибе); Подразред Elasmobranchii (ајкуле и раже); Подразред Holocephali (химере и изумрли сродници); Разред Placodermi (оклопњаче) †; Разред Acanthodii (бодљикаве ајкуле `, понекад сврставане у кошчљорибе)†; Разред Osteichthyes (кошљорибе); Подразред Actinopterygii (зракоперке); Подразред Sarcopterygii (рибе меснатих пераја, преци тетрапода). Горња подела је једна од оних које се најчешће сусрећу у неспецијалистичким и генералним радовима. Многе од наведених група су парафилетичне, по томе што су довеле до појаве узастопних група: безвиличне су преци хрскавичавих риба (Chondrichthyes), које су довеле до појаве хрскавичавих акантоида, предака кошљориба (Osteichthyes). Након филогенетске номенклатуре, рибе су подељене по детаљнијим схемама, са следећим главним групама: Разред Myxini (колоусте) Разред Pteraspidomorphi † (ране виличњаче) Разред Thelodonti † Разред Anaspida † Разред Petromyzontida ili Hyperoartia Petromyzontidae (lampetre) Разред Conodonta (конодонти, конусњаче) † Разред Cephalaspidomorphi † (ране безвиличњаче) (Нерангиране) Galeaspida † (Нерангиране) Pituriaspida † (Нерангиране) Osteostraci † Подстабло Gnathostomata (вилични кичмењаци) Разред Placodermi † (оклопњаче) Разред Chondrichthyes (хрскавичаве рибе) Разред Acanthodii † (бодљикаве ајкуле) Надразред Osteichthyes (кошљорибе) Класа Actinopterygii (зракоперке) Подразред Chondrostei Ред Acipenseriformes (јесетрес и кечиге) Ред Polypteriformes Подред Neopterygii Инфраред Holostei Инфраразред Teleostei (многи редови уобичајених риба) Разред Sarcopterygii (ресоперке) Подразред Actinistia (целаканти) Подразред Dipnoi (дводихалице) † - изумрли таксон Неки палеонтолози сматрају да су Conodonta заправо hordati, а оне су примитивне рибе. За потпуније разумевање ове таксономије, погледајте чланак кичмењаци. Положај у колена Chordata још није решен. Филогенетска истраживања из 1998. и 1999. године подржала су идеју да змијуљице и пакларе формирају природну групу, у Cyclostomata (колоусте), којој је сестринска група Gnathostomata.[15][16] Различите групе риба чине више од половине кичмењака. По подацима из 2006. године постојало је преко 28.000 познатих постојећих врста, од којих су готово 27.000 кошљорибе, a 970 ајкуле, зракоперке и химере и око 108 змијуљица и паклара. Трећина тих врста спада у девет највећих породица; од највећег до најмањег, ове породице су: Cyprinidae, Gobiidae, Cichlidae, Characidae, Loricariidae, Balitoridae, Serranidae, Labridae, и Scorpaenidae. Око 64 породица су монотипске, тј. садрже само по једнну врсту. Коначни укупни број постојећих врста може расти до преко 32,500.[17][18] ex yu udžbenici knjige iz bivše jugoslavije titove Tags: Biologija riba ribarstvo ribolov vrste morske slatkovodne ...