„Majmonides ne pripada samo Jevrejima nego se smatra velikim filozofom uopšte. To se pripisuje i zemlji u kojoj je rođen i učenoj porodici, mada je osim što se rodio u Španiji najveći deo života proveo u lutanju u traženju sigurnosti, što ga nije omelo da ostavi najznačajnija dela iz filozofije i medicine do dana današnjeg.“ Ovo su reči iz predgovora Mirjane Belić-Koročkin-Davidović i Radivoja Davidovića koje na sažet način u predgovoru objašnjavaju zašto se bave životom i delom ovog filozofa, naučnika i mislioca koji je obeležio ne samo vreme u kojem je živeo nego i vreme posle njegove smrti. Majmonidesovo veliko i značajno delo podjednako je okrenuto tradiciji ali i novom tumačenju tradicije, razmišljanjima o odnosu verskog i intelektualnog a postalo je predmet različitih polemika još u njegovo vreme i nastavilo se u vekovima koji su sledili. Majmonidesov život je sam po sebi bio avantura, fizička i duhovna. I oni koji se nisu sa njim slagali, poštovali su ga, priman je sa uvažavanjem i divljenjem svuda gde je boravio. Pokušavao je da razreši tenzije između racionalizma i antiracionalnosti poštujući suštinu verskog ali istovremeno dajući verskom nova tumačenja, uspostavljajući dublje veze između jevrejske istorije i duhovnosti sa narodima u okruženju. Bio je podjednako obrazovan i poznavalac astronomije, medicine, matematike i filozofije, poštovalac grčkih filozofa Aristotela i Platona. I svakako jedan od najboljih poznavalaca i tumača Tore i Talmuda. Čitaoci ove knjige o Majmonidesu dobiće detaljan uvid u život i delo Mojsija Majmonidesa zahvaljujući značajnom i vrednom doprinosu uvaženih istraživača i publicista Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića.

Opis proizvoda „Majmonides ne pripada samo Jevrejima nego se smatra velikim filozofom uopšte. To se pripisuje i zemlji u kojoj je rođen i učenoj porodici, mada je osim što se rodio u Španiji najveći deo života proveo u lutanju u traženju sigurnosti, što ga nije omelo da ostavi najznačajnija dela iz filozofije i medicine do dana današnjeg.“ Ovo su reči iz predgovora Mirjane Belić-Koročkin-Davidović i Radivoja Davidovića koje na sažet način u predgovoru objašnjavaju zašto se bave životom i delom ovog filozofa, naučnika i mislioca koji je obeležio ne samo vreme u kojem je živeo nego i vreme posle njegove smrti. Majmonidesovo veliko i značajno delo podjednako je okrenuto tradiciji ali i novom tumačenju tradicije, razmišljanjima o odnosu verskog i intelektualnog a postalo je predmet različitih polemika još u njegovo vreme i nastavilo se u vekovima koji su sledili. Majmonidesov život je sam po sebi bio avantura, fizička i duhovna. I oni koji se nisu sa njim slagali, poštovali su ga, priman je sa uvažavanjem i divljenjem svuda gde je boravio. Pokušavao je da razreši tenzije između racionalizma i antiracionalnosti poštujući suštinu verskog ali istovremeno dajući verskom nova tumačenja, uspostavljajući dublje veze između jevrejske istorije i duhovnosti sa narodima u okruženju. Bio je podjednako obrazovan i poznavalac astronomije, medicine, matematike i filozofije, poštovalac grčkih filozofa Aristotela i Platona. I svakako jedan od najboljih poznavalaca i tumača Tore i Talmuda. Čitaoci ove knjige o Majmonidesu dobiće detaljan uvid u život i delo Mojsija Majmonidesa zahvaljujući značajnom i vrednom doprinosu uvaženih istraživača i publicista Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića.

kao na slikama Georg Vilhelm Fridrih Hegel (nem. Georg Wilhelm Friedrich Hegel; Štutgart, 27. avgust 1770 — Berlin, 14. novembar 1831) bio je nemački filozof. Hegel je filozof doba idealizma,[1] zastupnik apsolutnog idealizma i jedan od rodonačelnika moderne filozofije.[2] Obrazovanje je stekao na protestantskom Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Tibingenu, gde je sklopio prijateljstvo sa budućim filozofom Fridrihom Šelingom i pesnikom Fridrihom Helderlinom.[1] Veoma je cenio filozofiju Platona, Aristotela, Dekarta, Spinoze, Kanta i Rusoa i ideje francuske revolucije. Smatran je poslednjim velikim metafizičarem. Umro je kao žrtva epidemije kolere, koja se širila Berlinom u leto i jesen 1831. godine.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Hegel se rođen u činovničkoj porodici.[3] Njegov otac, Georg Ludvig Hegel, studirao je pravo na Univerzitetu Tibingena, a u vreme Hegelovog rođenja bio je na položaju sekretara Poreske uprave pri Ministarstvu finansija, na dvoru vojvodstva Virtemberga.[3] Po porodičnom predanju, Hegelovi su poreklom iz Austrije, a osnivač porodice Johan Hegel je emigrirao iz katoličke Austrije u protestantski Virtemberg u šesnaestom veku, u vreme kad su austrijski protestanti primoravani da pređu u Katolike, 1500-ih.[3] Hegelova majka, Marija Magdalena Luiza Hegel (devojačko From), čiji je otac bio pravnik na položaju u Visokom sudu pravde na dvoru Virtemberga, vodi poreklo do Johana Benca, istaknutog virtemberškog protestanskog reformatora iz šesnaestog veka.[3] Hegel je bio jedno od šestero dece od koje su samo njegova sestra Kristijana Luiza i brat Georg Ludvig doživeli odraslo doba. [3] Obrazovanje i kultura su bili veoma bitni u Hegolovoj porodici, tako da su ga roditelji upisali u tzv. Nemačku školu već sa tri godine, a sa pet godina je pohađao nastavu u tzv. Latinskoj školi.[3] Latinski je takođe učio od svoje majke Marije Luize kojoj je bio veoma privržen i koja je bila vrlo učena žena za to doba.[3] Sa deset godina otac mu je plaćao privatne časove iz geometrije kod istaknutog lokalnog matematičara Dutenhofera (K. A. F. Duttenhofer), a vremenom i privatne časove iz drugih oblasti; vrlo je moguće da je tako naučio francuski jezik.[3] Hegelovi roditielji su plaćali pretplatu za uticajni žurnal Opšta nemačka biblioteka, u kom su se pojavile prve rasprave o Kantovoj filozofiji.[3] Hegel je bio predan učenik i često je išao u šetnju u pratnji svojih učitelja. Jednom takvom prilikom, sa osam godina, mu je njegov učitelj Lefler (Löffler) poklonio knjigu Šekspirovih sabranih dela u nemačkom prevodu Ešenburga (Eschenburg), uz opasku: „da iako ih sada ne može razumeti, brzo će naučiti da ih razume”.[3] U jesen 1788. godine, nakon pohađanja gimnazije u Štutgartu, upisuje protestantsku Bogosloviju u Tibingenu, spremajući se za karijeru protestantskog sveštenika. Kao mladić bio je neumoran student; sve važnije knjige koje je čitao potanko je analizovao i duga mesta iz njih ispisivao. Prava kultura, govorio je on, mora da počne odlučnim savlađivanjem samoga sebe; sličan je bio i pitagorovski sistem vaspitanja, jer je učenicima naređivao da ćute za prvih pet godina svoga učenja. Dvojica njegovih kolega i prijatelja iz tog perioda su Fridrih Šeling i Fridrih Helderlin. Nakon uspešnih studija Bogoslovije, Hegel u jesen 1793. godine odlazi u Bern u Švajcarsku, gde radi kao privatni učitelj u jednoj aristokratskoj porodici, zadržavši se do 1796. godine. Od januara 1797. do kraja 1800. godine, radio je kao privatni učitelj u Frankfurtu na Majni, gde je ponovo uspostavio kontakt sa kolegom iz rane mladosti, Fridrihom Holderlinom, koji je imao značajnu ulogu u formiranju njegovih ranih filozofskih uverenja. Zahvaljujući nasledstvu posle smrti svoga oca, Hegel je bio u stanju da napusti svoju poziciju kao tutor i sledi svoje akademske ambicije.[4] Karijera i smrt[uredi | uredi izvor] Početkom 1801. godine odlazi u Jenu. Njegov prijatelj iz studentskih dana, Fridrih Šeling, je postao Fihteov naslednik na mestu profesora filozofije na čuvenom Univerzitetu u Jeni, rodnom mestu nemačke idealističke i romantičarske misli. Sa Šelingovom podrškom, Hegel uspešno prolazi kvalifikacioni ispit za profesora u jesen 1801. godine i habilitovao sa tezom na temu filozofije prirode – De Orbitis Planetarum. U početku, Šeling i Hegel su blisko sarađivali, što potvrđuje i jedan filozofski žurnal Kritisches Journal der Philosophie, koji su od 1802. godine zajedno uređivali i objavljivali. Žurnal prestaje da izlazi odlaskom Šelinga iz Jene, 1803. godine. Godine 1805. Hegel je imenovan za vanrednog profesora na univerzitetu, ali ga finansijske poteškoće primoravaju da napusti poziciju, što će i učiniti u jesen 1806. godine. Intervencijom jednog prijatelja postaje urednik dnevnih novina u Bambergu, marta 1807. godine. U novembru 1808. godine, isti prijatelj mu pomaže da postane rektor i profesor u gimnaziji u Nirnbergu. Nakon nekoliko godina u tom svojstvu, Hegel je ponovo u poziciji da se vrati univerzitetskom životu. Godine 1816. pozvan je na Univerzitet u Hajdelbergu, koji će napustiti 1818. godine kako bi preuzeo katedru na Univerzitetu u Berlinu, kao naslednik Johana Gotliba Fihtea. Tu se pokazao kao vrstan talenat za akademsku nastavu i uspeo da osigura dominantnu poziciju u savremenim diskusijama svojih filozofskih doktrina. Umro je u Berlinu, 14. novembra 1831. godine za vreme epidemije kolere, na vrhuncu svoje slave. Hegelova dela se mogu podeliti u tri grupe: (1) tekstove koje je sam napisao i koji su objavljeni za njegovog života; (2) tekstove koje je sam napisao, ali koji nisu objavljeni za njegovog života; i (3) teksotve koje nije sam napisao i koji nisu objavljeni za njegovog života. Dva teksta iz njegovih ranih godina se ne uklapaju u ovu šemu. Prvi je prevod Kartovog pamfleta, jednog zakonodavca iz Berna, na temu političke situacije u švajcarskom kantonu Vo, koji je Hegel preveo i anonimno objavio 1798. godine. To je njegov prvi štampani tekst. Drugi je jedan fragment koji datira iz istog perioda, poznat kao Systemprogramm des deutschen Idealismus (Sistem-program nemačkog idealizma). Tekst je preživeo u Hegelovim rukopisima, ali je njegovo autorstvo još uvek predmet kontroverzi.[5] Najraniji spisi iz ovog perioda, datiraju iz njegovih prvih vremena u Jeni. Njegovo prvo filozofsko delo nosi ime Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie (Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije), iz 1801. godine. Hegelovo proučavanje grčke književnosti izazvalo je u njemu oduševljenje za antičku kulturu koje ga nije ostavljalo ni onda kad je bezmalo sasvim prestao da se oduševljava za druge stvari. „Pri pomenu Grčke obrazovan čovek u Evropi, naročito Nemac, oseća se kao kod kuće. Evropljani su dobili svoju religiju sa daljeg izvora, s Istoka; ... ali, što je ovde, što je prisutno, — nauku i umetnost, što zadovoljava naš duhovni život, što ga uzdiže i ukrašava, - dobijamo, posredno ili neposredno, iz Grčke.“ Jedno vreme religiju Grka više je cenio nego hrišćanstvo; u jednom spisu o životu Isusovu u kojem je Isusa shvatio kao sina Marije i Josifa, a čudesne elemente ostavio po strani, anticipirao je shvatanja Štrausova i Renanova. Docnije se odrekao ovoga dela. I u politici je pokazivao revolucionarni duh, ali se ne bi moglo zaključivati da ga je imao po onom što je docnije obožavao status quo. Kao student teologije u Tibingenu, sa Šelingom žarko je branio Francusku revoluciju, i jednoga dana rano ujutro zasadio je na trgu Drvo slobode. „Francuski narod, kupajući se u svojoj revoluciji (pisao je on) oslobodio se mnoge ustanove što ju je ljudski duh ostavio kao detinju obuću, jer ga je pritiskivala, a pritiskuje još i druge kao mrtvi okovi.“ U onim nade punim danima, „kad je biti mlad značilo biti u pravom raju“, Hegel je, kao Fihte, flertovao s nekom vrstom aristokratskog socijalizma i predao se, sa značajnom snagom, romantičkoj struji koja se raširila po celoj Evropi. Svoje studiranje završio je u Tibingenu godine 1793. i dobio svedočanstvo po kojem je bio obdaren čovek i dobar karakter, vičan teologiji i filologiji, ali bez filozofske spreme. U to vreme bio je bez sredstava, i svoj hleb morao je da zaslužuje kao vaspitač u Bernu i Frankfurtu. To su bile godine pravog njegovog razvitka: dok se Evropa komadala u nacionalističkim borbama, Hegel je sabirao svoju duhovnu snagu i razvijao se. Tada (godine 1799) umre mu otac, i on se, pošto je nasledio otprilike šest hiljada maraka, držao za bogata čoveka, i ostavi vaspitačko zanimanje. Molio je svoga prijatelja Šelinga da ga posavetuje gde bi se mogao nastaniti, i raspitivao se za kakvo mesto gde ima jednostavne hrane, mnogo knjiga i „ein gutes Bier“ (dobrog piva). Šeling mu je preporučio Jenu, koja je bila univerzitetska varoš pod jurisdikcijom vojvode od Vajmara. U Jeni je u to doba Fridrih Šiler predavao istoriju; Ludvig Tik, Novalis i braća Vilhelm i Fridrih fon Šlegel propovedali su romantiku; Gotlib Fihte i Fridrih fon Šeling razvijali su tu svoju filozofiju. Hegel dođe u Jenu godine 1801, a 1803. postao je docent universiteta. Kada je godine 1806. Napoleonova pobeda nad Prusima pomela malu naučničku varoš i unela u nju stravu, Hegel je još bio u Jeni. Francuski vojnici upadnu u njegov stan, i on, kao što to priliči jednom filozofu, uhvati maglu, noseći sa sobom rukopis svog prvog velikog dela, Fenomenologije duha. Neko vreme bio je toliko lišen svih sredstava da je Gete savetovao Knebela neka Hegelu uzajmi nešto novaca da prebrodi najveću nevolju. Gotovo ogorčen, pisao je Hegel Knebelu: „Iskustvo me je uverilo o istini biblijskih reči, i one su postale moja zvezda vodilja: Tražite najpre hranu i odeću, a carstvo nebesko doći će već samo.“ Najpre je redigovao neke novine u Bambergu; zatim, godine 1812, postao je u Nirnbergu direktor jedne gimnazije. Na tome položaju, možda, stoičke nužnosti administrativnog posla ohladile su njegovo oduševljenje za romantiku, i slično Napoleonu i Geteu, napravile su od njega klasičan lik nesavremen u romantičkom vremenu. U Nirnbergu je napisao svoju Logiku (1812—16), koja je blagodareći svojoj nerazumljivosti osvojila Nemačku, i donela mu katedru filozofije u Hajdelbergu. U Hajdelbergu je napisao svoju golemu Enciklopediju filozofiskih nauka (1817), i na osnovu toga dela, godine 1818, pozvan je na univerzitet u Berlinu. Od toga vremena pa sve do kraja svoga života on je neosporavano vladao carstvom filozofije kao Gete carstvom književnosti, i Betoven carstvom muzike. Ako je Hegel, u svojim docnijim godinama, bio više sklon konzervativnim negoli radikalnim zaključcima svoje filozofije, to se delimično dogodilo stoga što je duh vremena (da upotrebimo njegovu sopstvenu istorijsku frazu) bio umoran od suviše mnogih promena. Posle revolucije 1830. godine on je pisao: „Najzad, posle četrdeset godina ratovanja i neizmernih pometnji, staro srce može se radovati što vidi kraj svega toga, i što je počeo period miroljubivog zadovoljstva.“ Nije bilo sasvim u redu što je filozof borbe i dijalektičar razvitka postao branilac zadovoljstva; ali, čovek sa šezdeset godina ima pravo da zahteva mir. Protivrečnosti u Hegelovom mišljenju bile su, ipak, i suviše duboke da bi dopuštale mir; i u idućem naraštaju njegovi naslednici sa dijalektičkom fatalnošću pocepali su se u „Hegelovsku desnicu“ i „Hegelovsku levicu“. Vajse i mlađi Fihte našli su u shvatanju da je stvarnost umna jedan filozofski izraz za učenje o Proviđenju, i opravdanje za jednu politiku apsolutne poslušnosti. Fojerbah, Molešot, Bauer i Marks vratili su se ka skepticizmu i „višem kriticizmu“ Hegelove mladosti, i filozofiju istorije razvijali su u teoriju borbe klasa koja je s hegelovskom nužnošću vodila ka „neminovnom socijalizmu“. Mesto Apsolutnog što istoriju određuje duhom vremena, Marks je usvojio pokrete masa i ekonomske moći kao osnovne uzroke svih fundamentalnih promena bez obzira da li se one dešavaju u svetu stvari ili u životu mišljenja, Hegel, carski profesor, rasuo je klice socijalizma. Stari filozof proglasio je radikale za sanjare, i brižljivo je krio svoje ranije rasprave. On se pridružio pruskoj vladi, blagoslovio je najnovije otkrovenje Apsolutnog, i grejao se na suncu svoje akademske milosti. Njegovi neprijatelji nazvali su ga „zvaničnim filozofom“. On je počeo da svoj sistem smatra za jedan deo prirodnih zakona ovoga sveta; zaboravio je da je njegova vlastita dijalektika osudila njegove misli na prolaznost i rasturanje. „Nikada filozofija nije govorila tako uzvišenim jezikom i nikad njen carski ugled nije bio tako priznat i obezbeđen kao otprilike godine 1830.“ u Berlinu. No, Hegel je veoma brzo stario u tim srećnim godinama. Bio je rasejan onako kao što se geniji prikazuju u anegdotama. Jednoga dana ušao je u slušaonicu samo s jednom cipelom, pošto je drugu, neopaženo, ostavio prilepljenu za ulično blato. Kada se u Berlinu godine 1831. pojavila kolera, njegovo oronulo telo bilo je jedna od prvih žrtava koje su podlegle zarazi. Posle bolovanja koje je trajalo samo jedan dan umro je iznenada i mirno u snu. Kao što su u istoj godini rođeni Napoleon, Betoven i Hegel, tako je Nemačka u kratkom roku, od godine 1827. do 1832, izgubila Getea, Hegela i Betovena. Oni su stajali na kraju jedne epohe i bili su poslednji sjajni napor zlatnog vremena u Nemačkoj. Hegelov vanbračni sin, Ludvig Fišer, umro je malo posle služenja holandskoj vojsci u Bataviji i vest o njegovoj smrti nikada nije stigla do njegovog oca.[6]Početkom sledeće godine, Hegelova sestra Hristin izvršila je samoubistvo utapanjem. Preostala dva Hegelova sina - Karl, koji je postao istoričar; i Imanuel, koji je sledio teološki put - živeo je dugo i čuvao rukopise i pisma svog oca i izdavao izdanja njegovih dela. U avgustu 1831. epidemija kolere stigla je do Berlina i Hegel je napustio grad zauzimajući smeštaj u Kreuzbergu. Sada u slabom zdravstvenom stanju, Hegel je retko izlazio. Kako je novi semestar počeo u oktobru, Hegel se vratio u Berlin u pogrešnom uverenju da je epidemija uglavnom splasnula. Do 14. novembra Hegel je bio mrtav. Lekari su uzrok smrti proglasili kolerom, ali je verovatno umro od druge gastrointestinalne bolesti.[6] [7]Kaže se da su njegove poslednje reči bile: „Bio je samo jedan čovek koji me je ikada razumeo, pa čak i on mene nije razumeo.“[8] Njegov rođendan dolazio je odmah iza rođendana Getea; i ponosna Nemačka slavila je njima u čast dvostruku svečanost svake godine. Filozofija[uredi | uredi izvor] Hegel je bio poslednji od glavnih predstavnika filozofskog pokreta poznatog pod imenom nemački idealizam, koji se razvio pred kraj 18. veka, uglavnom kao reakcija na filozofiju Imanuela Kanta. Njegovi glavni predstavnici, pored Hegela, bili su Fihte i Šeling. Idealizam je imao značajnu ulogu u filozofskom životu Nemačke, sve do četvrte decenije 19. veka. Kao i njegove kolege, Hegel je bio ubeđen da Kantova filozofija ne predstavlja poslednju reč u filozofiji, pošto preko njenih principa nije bilo moguće zamisliti jednu „ujedinjenu teoriju stvarnosti” (metafiziku), što je bio konačni cilj njegove filozofije. Za Hegela, kao i njegove prethodnike, „ujedinjena teorija stvarnosti” je ona koja je u stanju dati sistemska objašnjenja svih oblika stvarnosti, s polazištem u jednom principu, ili subjektu. Te oblike stvarnosti ne čine samo solarni sistemi, fizička tela i različiti tipovi organskog života, na primer, biljke, životinje i čovek, nego i fizički fenomeni, društveni i politički oblici organizacije, kao i umetničko stvaralaštvo i postignuća u drugim delovima kulture, kao što su religija i filozofija. Hegel je verovao da je jedan od suštinskih zadataka filozofije, sistematsko objašnjenje svih ovih različitih fenomena s polazištem u jednom jedinom principu, odnosno, drugim rečima, uspostavljanje prevlasti „ujedinjene teorije stvarnosti” (metafizike). U to je verovao pošto je smatrao da jedino teorija takve prirode može dati prednost znanju umesto verovanju. Hegelov cilj ovde, osvajanje verovanja, definiše njegov filozofski program, kao što je slučaj sa drugim nemačkim idealistima u širem kontekstu filozofije nemačkog prosvetiteljstva. Po Hegelu, fundamentalni princip koji objašnjava sveukupnu stvarnost je razum. Razum, kako ga Hegel shvata, nije neki kvalitet koji se pripisuje određenom subjektu, već, suprotno, suma ukupne stvarnosti. U skladu s ovim verovanjem, Hegel tvrdi da su razum i stvarnost u stvari jedno ista stvar. Samo je razum stvaran i samo je o stvarnosti moguće razmišljati. Razlozi koji su naveli Hegela da poistoveti razum sa stvarnošću su višestruke prirode. S jedne strane, postoje određene motivacije koje se tiču njegovih teoloških uverenja, te je u skladu s njima neophodno dati filozofsku interpretaciju sveukupne stvarnosti kako bi se u isto vreme iznašlo opravdanje za osnovne pretpostavke hrišćanstva. S druge, neophodno je identifikovati epistemološka uverenja koja bi podržala njegovu teoriju da su razum i stvarnost iste prirode. Među tim uverenjima nalaze se sledeće pretpostavke: da je spoznaja stvarnosti jedino moguća ako se prihvati da je o stvarnosti moguće razmišljati, pošto u suprotnom, ne bi bila dostupna čulima, kao i da jedino moguće spoznati ono što je stvarno. Iako Hegel razum smatra sumom sve stvarnosti, zagovara da ga ne treba shvatati kroz Spinozin model supstanci. Predlaže da se razum shvati kao proces koji ima svoj krajnji cilj, a to je spoznaja razuma kroz samog sebe. Pošto je razum sveukupna stvarnost, cilj će se postići kada razum prepozna sebe kao apsolutnu stvarnost. Shodno tome, zadatak filozofije je da da koherentnu predstavu tog procesa, a koji na kraju vodi do samospoznaje razuma. Hegel je predstavio taj proces preko analogije sa modelom razvoja jednog organizma, koji se dešava u više slojeva. Osnovna pretpostavka koja upravlja tim procesom je da razum treba shvatiti paradigmom jednog „živog organizma”. Hegel shvata živi organizam kao jedan entitet koji predstavlja uspešnu realizaciju plana, gde su sazdane sve njegove individualne karakteristike. Nazvao je taj plan „koncept jednog entiteta”, posmatrajući njegovu uspešnu realizaciju kroz razvojni proces, gde svaka od njegovih individualnih karakteristika stiče spoznaju o stvarnosti. U skladu s ovim pretpostavkama, Hegel razlikuje koncept razuma od procesa njegove uspešne realizacije (ostvarenja). U filozofskom sistemu koji je nazvao Wissenschaft der Logik (Nauka o logici), detaljno izlaže koncept razuma. U prvom delu tog sistema, raspravlja o više njegovih elemenata, postavljajući ih u jedan sistematski kontekst, dok je sam proces njegove realizacije predstavio u druga dva dela svog sistema, Philosophie der Natur (Filozofija prirode) i Philosophie des Geistes (Filozofija duha). Pored svoje sistematske funkcije, a koju čini predstavljana razuma na hegelovski način, odnosno kao sveukupne ili apsolutne stvarnosti, oba dela, u svakom slučaju ponaosob, imaju jednu specifično materijalističku funkciju. U Filozofiji prirode, Hegel pokušava dati jedan opsežan opis svih aspekata prirodnih fenomena, kroz jedan sistem činjenica koji se vremenom sve više usložava. Polazi od prostijih koncepata kao što su prostor, vreme i materija, da bi završio sa teorijom o životinjskom organizmu. Filozofija duha se bavi različitim psihološkim, sociološkim i kulturnim oblicima stvarnosti. Karakterišu je pretpostavke o postojanju stvari kao što su istinske ili duhovne činjenice, koje ne smatra subjektivnim stanjima svesti, već nezavisnim stvarima sa objektivnom egzistencijom. Kao njihove primjere navodi državu, umetnost, religiju i istoriju. Razvoj sistema: rani spisi[uredi | uredi izvor] Rane godine Hegelove intelektualne karijere karakteriše veće interesovanje za javno prosvećivanje i javno obrazovanje a manje filozofske ambicije. Suprotno svojim kolegama iz studentskih dana, Helderlinu i Šelingu, čije su intelektualne aktivnosti bile usmerene prema unutrašnjim filozofskim raspravama, Hegel je u svojim ranim spisima tražio „način da utiče na čovekov život”, kako je jednom pisao Šelingu. Za ove pokušaje odgovarajućom polaznom tačkom je smatrao analizu uloge i posledica za čoveka, onih stvari koje se pripisuju religiji, posebno hrišćanstvu, i takođe socijalni kontekst nacije. U ovom ranom pristupu javljaju se dva interesovanja. S jedne strane, Hegel nastoji da pokaže kako se religija razvila u moć koja je neprijateljski nastrojena prema životu, koja svoj efekat na čoveka proizvodi kroz strah i zahteva njegovo potčinjenje. S druge, međutim, pokušava da razume uslove pod kojim bi se religija mogla pretvoriti u produktivni element u životu pojedinca i društva. Ova Hegelova istraživanja religije iz ranih godina (od 1793 do 1800), su bila pod snažnim uticajem kulturne kritike i društvnih teorija Rusoa, filozofije religije Kanta, i vlastitom kritičkom ocenom teoloških stavova svojih profesora teologije sa Univerziteta u Tibingenu. Najznačajniji Hegelovi spisi iz ovog perioda su sačuvani u fragmentima a kasnije su postali poznati pod naslovima Die Positivität der christlichen Religion (Pozitivnost hiršćanske religije; 1795–6) i Der Geist des Christentums und sein Schicksal (Duh hrišćanske religije i njene vere; 1798–9). Hegelova kritika religije se koncentriše na koncept „pozitivne religije”. Po njemu, pozitivna religija je ona čiji se suštinski sadržaj i principi ne mogu učiniti dostupnim ljudskom razumu. Stoga se oni javljaju kao neprirodni i natprirodni, zasnivaju se na autoritetu i zahtevaju poslušnost. Jevrejska religija je paradigma pozitivne religije, kaže Hegel. Takođe smatra da je tokom istorije hrišćanska religija transformisana u pozitivnu religiju, drugim rečima, u religiju koja čini da se ljudska bića otuđuju od samih sebe i svojih najbližih. Pokušava da identifikuje kulturne i društvene uzroke za objašnjenje ove transformacije. U direktnoj suprotnosti sa pozitivnom religijom, Hegel osmišljava ono što on naziva „prirodnom religijom” koju definiše kao onu čije doktrine odgovaraju ljudskoj prirodi: onu koja dozvoljava ili čak podstiče ljude da žive ne samo u skladu sa sopstvenim potrebama, sklonostima i dobro promišljenim uverenjima, već takođe da se ne otuđuju jedni od drugih. Razvoj sistema: spisi iz Jene[uredi | uredi izvor] Spisi Hegelovog jenskog perioda (1801–6) mogu se podeliti na kritičke i sistemske. Među kritičkim spisima je njegovo prvo filozofsko delo, Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije, i većina eseja koje je objavio u Kritičkom žurnalu filozofije, koji je zajedno sa Šelingom uređivao. U ovim esejima Hegel se otkriva kao kritičar filozofije svoga vremena, posebno stavova Kanta, Jakobija i Fihtea koje je optužio da se u svojim filozofijama bave „reflektivnom filozofskom subjektivnošću”, kako je stajalo u podnaslovu njegovog eseja Vera i znanje (1802). Za Hegela reflektivna filozofija je u početku izraz jednog doba ili istorijskih okolnosti, koje je podložno kulturnim dihotomijama (Bildung), a koje su konačno proizvodi određenog „razumevanja” i čije se delanje smatra podeljenim i izolativnim. Budući da je podložno tim dihotomijama, nemoguće je da ih ono prevaziđe i vrati harmoniju koju je „razumevanje” uništilo. Filozofija takvog vremena takođe deli njegovu sudbinu, budući da nije u stanju da ukloni, barem ne u teoriji, sukobe koji su proizvod konkretnih oblika dihotomije. Jer čak i kada filozofija nastoji da ih prevaziđe – prema Hegelu, „jedini interes razuma” – i na taj način upućuje na određenu ideju jedinstva ili harmonije, čak i tada ona ostaje zarobljena u uslovima svoga doba i ne postiže ništa više do novih i još oštrijih sukoba. Prema Hegelu, opšti oblik u osnovi različitih sukoba može se okarakterisati kao sukob između subjektivnosti i objektivnosti. Pokušaji reflektivne filozofije da ih prevaziđe, po njemu propadaju jer su uglavnom apstraktni: to jest, ne uzimaju u obzir ni subjektivnu ni objektivnu komponentu sukoba i proglašavaju ga rešenim zanemarivanjem ili apstrahovanjem bilo koje od pomenutih komponenti. U apstrahovanju od subjektivnosti, objektivnost (u Hegelovoj terminologiji) se postavlja kao apsolutna, što dovodi do podređenosti subjektivnosti. Ovakvo pomirenje sukoba između subjektivnosti i objektivnosti karakteristično je za sve religije koje se Hegelovom definicijom mogu opisati kao „pozitivne”. Ako se, ipak, polazi apstrahovanjem od objektivnosti, i subjektivnost se na taj način uzdiže kao apsolutna, tada objektivnost postaje zavisna od subjektivnosti. Ova jednostrana apsolutizacija subjektivnosti je Hegelov prigovor filozofijama Kanta, Jakobija i Fihtea i razlog što njihove teorije opisuje kao oblike „reflektivne filozofije subjektivnosti”. U svojim ranim godinama u Jeni i za razliku od filozofskih stavova koje je podvrgao kritici, Hegel je zajedno sa Šelingom pretpostavio da se opisani sukub između subjektivnosti i objektivnosti može prevazići samo filozofijom identiteta. Filozofija identiteta pretpostavlja da (1) za svaku suprotnost postoji jedinstvo koje treba smatrati jedinstvom suprotstavljenih činioca, i (2) da suprotstavljeni činioci nisu ništa drugo do njihovo jedinstvo u opisu ili u obliku tih suprotnosti. Ovi preduslovi sugerišu da prevazilaženje suprotnosti između subjektivnosti i objektivnosti treba razumeti kao jedinstveni proces rekonstrukcije jedinstva, u osnovi suprotstavljenih činioca i ujedno njihovog ostvarenja. Sledom konceptualnih pretpostavki kojima je Hegel u to vreme davao prednost, jedinstvo koje treba rekonstruisati u identitetskoj filozofiji definiše se kao „subjekt-objekt”, a sam subjekt i objekt se označavaju respektivno kao „subjektivni subjekt-objekt” ili „objektivni subjekt-objekt”. Proces rekonstrukcije subjekt-objekta pomoću pretpostavki identitetske filozofije sastoji se u prepoznavanju subjetkivnog i objektivnog subjekt-objekta u njihovoj specifičnoj jednostranosti, ili međusobnoj suprotnosti, i na taj način se stiče uvid u samu unutrašnju strukturu subjekt-objekta kao jedinstva koje leži u osnovi dva sukobljena činioca i koja ih prvenstveno omogućava. Mada Hegel nije održao ovu terminologiju svo vreme provedeno u Jeni, ipak je ostao veran projektu razvoja jedinstva za koje je smatrao da mora biti sveobuhvatno i da ga iznutra sačinjavaju njegovi suprotstavljeni elementi. Raznoliki pokušaji formalnog opisa procesa koji bi za cilj imao jedinstvo doveli su ga do različitih sistemskih modela. Svaki je sadržavao – iako u varijacijama terminologije i detalja – disciplinu koju je u početku Hegel definisao kao „logičko-metafizičku” (ili „logika i metafizika”), kao i tzv. „filozofiju stvarnosti” (Real-Philosophie), drugim rečima „filozofiju prirode”, kao i onu koju će kasnije nazvati „filozofijom duha”. Sistemska dela jenskog perioda, pored Fenomenologije duha, uglavnom uključuju tri jenska nacrta hegelovskog filozofskog sistema. Od ovih (u nekim slučajevima) sveobuhvatnih fragamenata opstali su uglavnom delovi koji se bave filozofijom prirode i duha. Što se tiče prirode, u svim jenskim verzijama ovog dela hegelovskog sistema opis svih prirodnih pojava, analiza njihovih procesa i međusobnih odnosa postiže se pribegavanjem dvama suštinskim činiocima, koje Hegel naziva „Etar” i „Materija” (Materie). „Etar” je nešto poput materijalizovanog apsoluta, koji se izražva i razvija u carstvu prostora i vremena. Hegel je ovaj entitet sada povezao sa razvojem određenja prirode kao apsolutne materije, ili alternativno kao apsolutnog bića, a zadatak filozofije prirode leži u tumačenju različitih prirodnih pojava – od sunčevog sistema i zakona koji upravljaju njegovim kretanjem do bolesti i smrti živih organizama – kao različite manifestacije ove apsolutne materije. Hegelu je stalo ne samo da pokaže da je bilo koji određeni prirodni fenomen na svoj osoben način specifičan izraz apsolutne materije, već iznad svega, on brine da dokaže da je priroda jedinstvo uređeno na poseban način. Kao poseban izraz apsolutne materije, svaki prirodni fenomen predstavlja element u određenom nizu prirodnih pojava. Položaj prirodnog fenomena u poretku prirode definisan je određenim načinom na koji se u njemu izražava apsolutna materija. Posledica ovog pristupa je da se ovde prirodni poredak razume kao definisan određenim postulatima koji proizlaze iz strukturnih uslova apsolutne materije i metodoloških maksima celokupnog opisa ovih uslova. Razlike između jenskih verzija Hegelove filozofije prirode uglavnom proističu iz uključivanja novih činjenica koje je trenutna nauka učinila dostupnim; ali njegove osnovne pretpostavke se održavaju netaknute. Sistem: Nauka o logici[uredi | uredi izvor] Centar hegelovskog sistema je disciplina koju je nazvao „Logika”. U njoj je sadržana njegova celokupna doktrina o kategorijama (da upotrebimo tradicionalnu terminologiju). Disciplini logike Hegel je posvetio svoje najobuhvatnije i najsloženije delo, Nauka logike (1812–16), a kasnije je dodao njenu skraćenu verziju u Enciklopediju filozofskih nauka. Polazna tačka Logike je razumevanje, koje se po Hegelu opravdava onim iz Fenomenologije duha, (1) da je ukupno istinsko saznanje saznanje o samom sebi, i (2) da je subjekt tog saznanja, odnosno onoga što zna o sebi, razum. Pošto Hegel – sledeći Šelinga – stvarnim jedino smatra ono što se može saznati, zaključuje na osnovu rezultata svoje Fenomenologije duha, da je jedino razum stvarnost. O razumu misli kao o iznutra i spolja složenom entitetu. Zatim sada razlikuje između Koncepta razuma i procesa njegovog ostvarenja. Predmet nauke o logici je konceptualno, odnosno za Hegela, logičko razvijanje tog Koncepta. Pošto je ovde Koncept jedino ono što je stvarno, Hegel sada može da tvrdi da Nauka o logici preuzima mesto tradicionalne metafizike, čiji je zadatak bio rasvetljavanje osnovnih načina na koje možemo misliti o stvarnosti. Logika[uredi | uredi izvor] Od vremena Lajbnica do širokog usvajanja Fregeove logike 1930-ih, svaki standardni rad na logici sastojao se od tri podele: doktrine o konceptu, prosuđivanju i zaključivanju. Konceptne doktrine se bave sistematskim, hijerarhijskim odnosima najopštijih klasa stvari. Sudske doktrine istražuju odnose subjekta i predikata; a doktrine zaključivanja izlažu oblike silogizama prvobitno pronađene u aristotelovskom pojmu logika. Zaista, „logika“ na polju kontinentalne filozofije devetnaestog veka poprima niz značenja od „metafizike“ do „teorije nauke“, od „kritičke epistemologije“ do „prve filozofije“. A rasprave o prirodi logike bile su isprepletene sa konkurencijom za nasleđivanje Kantovog plašta i s njim budućeg pravca nemačke filozofije. Svaka nova logička knjiga postavljala je novu tvrdnju u vekovnom ekspanzionističkom ratu među filozofskim trendovima.[9] Nauka logike (koju je potonji Hegel smatrao centralnom u svojoj filozofiji) može se smatrati značajnim doprinosom istraživačkom programu metafizike kategorije u njenom postkantovskom obliku, uzimajući u obzir projekat za koji je Kant smatrao da je neophodan, ali sam nije nastavio: „da zabeleži i, koliko je to moguće, potpuno katalogiše“ izvedene koncepte čistog razumevanja i „u potpunosti ilustruje njegovo porodično stablo.`[10] Logika[uredi | uredi izvor] Logika je analiza ne metoda mišljenja, nego pojmova kojima se čovek služi pri mišljenju. Ove Hegel izjednačuje sa Kantovim kategorijama — bićem, kvalitetom, kvantitetom, relacijom itd. Prvi je zadatak filozofije da raščlani ove osnovne pojmove koji se u svemu našem mišljenju čas amo čas tamo bacaju. Između svih najvažniji je pojam relacije ili odnosa; svaka predstava je grupa odnosa; jednu stvar možemo zamišljati samo u odnosu prema nečemu drugom, i obraćajući pažnju na njene sličnosti i različnosti. Predstava bez ma kakvih odnosa jeste prazna; to je sve što je zamišljano stavom: „Čisto Biće i Ništa jesu isto.“ Biće apsolutno lišeno odnosa ili kvaliteta ne postoji, i ne može mu se pridati nikakav smisao. Ova teza donela je beskrajan niz dosetki, koji se još nastavlja; i ona je istovremeno bila i smetnja i mamac za proučavanje Hegelovog mišljenja. Najopštiji od svih odnosa jeste odnos kontrasta ili suprotnosti. Svako stanje mišljenja ili stvari — svaka predstava i svaka situacija u svetu — vodi neodoljivo ka svojoj suprotnosti, i s ovom se udružuje u jednu višu ili složeniju celinu. Ovo „dijalektičko kretanje“ prožima sve spise Heglove. To je, razume se, stara misao koju je već nagovestio Empedokle, i ostvario u „zlatnoj sredini“ Aristotel, koji je učio da je „saznanje suprotnosti jedno“. Istina je (kao elektron) organsko jedinstvo suprotnih delova. Istina konzervativizma i radikalizma leži u liberalizmu — u otvorenom duhu i opreznoj ruci, i u otvorenoj ruci i opreznom duhu; obrazovanje naših shvatanja o važnijim pitanjima jeste sve slabija oscilacija između ekstrema; u svima spornim pitanjima važi stav da veritas in medio stat. Kretanje evolucije jeste neprestano razvijanje suprotnosti, i njihovo mešanje i pomirivanje. Šeling je imao pravo: — postoji osnivački „identitet suprotnosti“; i Fihte je imao pravo: — teza, antiteza i sinteza obrazuju formulu i tajnu svakog razvitka i svake realnosti. Jer se ne razvijaju samo misli prema „dijalektičkom kretanju“, nego i stvari; svaka dana situacija ima u sebi jednu protivrečnost koju razvitak mora da razreši jedinstvom bez suprotnosti. Tako, nesumnjivo, sadašnji društveni poredak krije u sebi jednu protivrečnost: jaki individualizam koji je u vreme ekonomske mladosti i neiscrpnih vrela bio nužan, u docnije vreme izaziva težnju za kooperativnim oblikom države; ali, budućnost neće doživeti ni sadašnju realnost ni idealnu sliku budućnosti, nego jednu sintezu u kojoj će se naći ponešto iz svake od te dve oblasti da obrazuju viši oblik života. No, i taj viši stepen pocepaće se u jednu plodovitu protivrečnost, i tako će se penjati do još višeg stepena organizacije, do složenosti i jedinstva. Zato je kretanje ideja isto kao i kretanje stvari: u svakom od njih vlada dijalektički napredak od jedinstva kroz različnosti do jedinstvene različnosti ili do različnog jedinstva. Mišljenje i biće sleduju istom zakonu; i logika i metafizika jesu jedno isto. Duh je neobilazno nužni organ za opažanje ovoga dijalektičkoga procesa i ovoga jedinstva u različnosti. Funkcija duha, i zadatak filozofije, jeste otkrivanje jedinstva koje potencijalno leži u različnosti; zadatak etike jeste ujedinjavanje karaktera i načina života; a zadatak politike jeste ujedinjavanje jedinki u državu. Zadatak religije jeste poimanje i osećanje onog apsolutnog u kojem su sve suprotnosti razrešene u jedinstvo, onog velikog zbira bića u kojem su jedno materija i duh, subjekat i objekat, dobro i zlo. Bog je sistem odnosa u kojem se kreću sve stvari i dobijaju svoje biće i svoj smisao. U čoveku se apsolutno uzdiže do samosvesti, i postaje apsolutna ideja — to jest, misao koja samu sebe prima kao deo apsolutnog, prevazilazi individualne ograničenosti i namere, i dokučuje, iza univerzalne borbe, sakrivenu harmoniju svih stvari. „Um je supstancija sveta; ... plan vaseljene je apsolutno uman.“ Ne kao da bi borba za život i zlo bili puka negativna uobraženja; oni su dovoljno realni; ali, u perspektivi mudrosti, oni su stepeni ispunjavanja i dobra. Borba je zakon rastenja; karakter se obrazuje u vihorima i pod pritiskom života; i čovek dostiže svoju punu veličinu samo kad je prošao kroz vatru pritešnjenosti, odgovornosti i patnje. Čak i bol ima nešto umno; on je znak života i podstrek za rekonstrukciju. I strast ima svoje mesto među umnim stvarima: „Ništa veliko u svetu nije izvršeno bez strasti“; čak i egoistične težnje jednoga Napoleona uticale su nenamerno na razvitak naroda. Život nije stvoren za sreću, nego za napore. „Istorija sveta nije zemljište sreće; periodi sreće prazni su listovi u njoj, jer su to periodi harmonije; a jedna takva tupa zadovoljnost samim sobom nije čoveka dostojna. Istorija se stvara samo u onim vremenima u kojima se protivrečnosti stvarnosti razrešavaju rastenjem, kao što skanjivanje i tromost mladosti u zrelim godinama prelaze u lakoću i poredak. Istorija je jedno dijalektičko kretanje, bezmalo niz revolucija, gde narodi posle napora, i geniji posle genija postaju oruđa Apsolutnog. Veliki ljudi manje su očevi nego babice budućnosti; majka njihovih dela jeste Zeitgeist, duh vremena. I genije meće samo jedan kamen na gomilu, kao što su to drugi činili; ali, „on ima na neki način sreću da bude poslednji, i čim je on svoj kamen metnuo, zablista građevina kao građevina iz njegovih sopstvenih ruku.“ Takve jedinke u ovim svojim ciljevima nisu imale svest o opštoj ideji; ... ali, proniknule su u potrebe vremena — u ono što je podesno za razvitak. To je baš prava istina njihova vremena, njihova sveta; to je, takoreći, najbliža vrsta na redu, i ona je već formirana u utrobi vremena.“ Čini se da takva filozofija dovodi do revolucionarnih zaključaka. Dijalektički proces pravi od promene osnovni princip života; nijedno stanje nije trajno; na svakom stepenu stvari nahodi se jedna protivrečnost koju može da razreši samo „borba suprotnosti“. Prema tome, najviši zakon politike je sloboda — koja drži otvoren put ka promenama; istorija je rastenje slobode, i država jeste, ili bi trebalo da je organizovana sloboda. U drugu ruku, učenje da je „stvarnost umna“ ima jednu konzervativnu boju: svako stanje, mada je određeno da iščezne, ima božansko pravo koje mu pripada kao jednom nužnom stepenu u razvitku; u izvesnom smislu brutalna je istina da je „sve što postoji dobro“. I kao što je jedinstvo cilj razvitka, poredak je prvi uslov slobode. Sistem: filozofija duha[uredi | uredi izvor] Hegelova filozofija duha je podeljena na teorije o subjektivnom, objektivnom i apsolutnom duhu. Filozofija subjektivnog duha sadrži filozofsku psihologiju; filozofija objektivnog duha je posvećena pravnoj i političkoj teoriji i njegovoj koncepciji svetske istorije; i na kraju, filozofija apsolutnog duha predstavlja njegovu teoriju o umetnosti, religiji i filozofiji. Svoju filozofiju subjetivnog duha u osnovnim crtama je predstavio u nekoliko paragrafa u Enciklopediji filozofskih nauka (Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse, 1830). Filozofiju objektivnog duha je predstavio ne samo u Enciklopediji, već takođe detaljno u delu koje je još u njegovo vreme bilo visoko cenjeno, Osnovne crte filozofije prava (Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, 1821). U ovom delu svog sistema, Hegel se ponovo bazira na principu koji je već razvio u svojoj logičkoj teoriji, odnosno da nešto – ovde entitet pod imenom „duh” – mora iskusiti proces vlastitog ostvarenja da bi se osposobio za prepoznavanje svoje istine, onoga što on jeste. Filozofija subjektivnog duha[uredi | uredi izvor] U filozofiji subjektivnog duha se nalazia jedna antropologija, fenomenologija duha i psihologija. U tim sekcijama Hegel je opisao i analizirao sve fenomene koji utiču na somatske, psihofizičke i mentalne karakteristike, uslove, procese i delovanja individue. Opseg predmeta koje pokriva se kreće od prirodnih kvaliteta individue, izraženih kroz temperament, karakter, fizionomiju, a putem osećajnosti, osećaja, svesti i želje, pa do samosvesti, intuicije, predstave, mišljenja i volje. Ovde se nalazi i Hegelova teorija o usvajanju jezika, praktičnog osećaja, dostignućima i funkciji mašte, odbrana moći navike koja održava život, njegova rešenja za problem um-telo, njegovo razumevanje porekla i lečenja duševnih bolesti i drugo. Hegelov cilj u ovim analizama jeste da zameni uobičajeni pristup empirijske psihologije jednim filozofskim pristupom psihoškom fenomenu. Dominantna karakterisitika ovog filozofskog stava, kaže se, jeste da dozvoljava interpretaciju subjekta psihičkih procesa kao proizvoda psihičke aktivnosti, umesto prostog objekta koji se razume kao supstanca koja poseduje određene moći i sposobnosti, a koje dalje treba smatrati njegovim suštinskim osobinama. Filozofija objektivnog duha[uredi | uredi izvor] Dok je filozofija subjektivnog duha tek privukla malu pažnju do polovine devetnaestog veka, Hegelova filozofija objektivnog duha, odnosno pravna i politička teorija, privlačila je veliku pažnju tokom devetnaestog a posebno u dvadesetom veku. To nije samo iz razloga što je ona bila od velike važnosti za marksiste i druge antiliberalne društvene teorije već i zbog toga što je neprikidno bila predmet silovite rasprave i kontroverze, naročito zbog njenih političkih implikacija. U svim svojim verzijama, Hegelova politička filozofija je osnovana na tri glavna uverenja koja je on negovao od svoje mladosti do kraja života. Prvo je da bilo koja moderna pravna i politička filozofija mora sadržati koncepciju slobode koja je bila centralna za evropsko prosvetiteljstvo, posebno ono u Nemačkoj. Drugo uverenje je da se, naročito u slučaju moderne političke filozofije, mora održati i usklađivati uvid da celina ima preimućstvo nad odvojenim delovima, – kao u slučaju celine koju je Aristotel formulisao u svojoj Politici. Na kraju, treće uverenje čini primena principa koji oblikuje ukupnu Hegelovu filozofiju, naime, da politička filozofija mora odigrati svoju ulogu u potvrdi teze koja kaže da je jedino razum stvarnost. Hegel je pokušao da opravda ova tri uverenja u okviru teorije o objektivnom duhu, (1) uvodeći jednu ekstravagantnu koncepciju slobode, (2) identifikujući ukupnu Aristotelovu filozofiju sa fenomenom koji je on nazvao „etičkim životom” i, (3) proglašavajući ovaj fenomen „etičkog života” za samu „stvarnost razuma”. Hegel ispunjava ovu samonametnutu potrebu za integracijom slobode čineći koncepciju slobodne volje centralnom za svoju filozofiju objektivnog duha; ovo je mesto gde njegova karakteristična koncepcija slobode dolazi do izražaja. Po Hegelu, volja je slobodna ne iz razloga što može da bira svoje ciljeve iz virtuelno bezbroj objektivnih alternativa; istinski slobodna volja je volja koja se jedino samoodređuje. Samoodređenje za Hegela znači voljno ukazati na sama sebe, prepoznati se. Time on misli o slobodi kao o samoukazivanju i na taj način je usađuje u koncept kognicije, a koji se takođe osniva na ideji samoukazivanja. Ovo usađivanje je krajnje namerno s Hegelove strane, jer mu otvara mogućnost da izlaže proces sistemskog raspleta različitih određenja volje ne samo kroz različite načine ostvarenja slobodne volje, već takođe kao procesa kognicije. S ovom podlogom, Hegel prvo razvija svoju pravnu i moralnu teoriju, koje su preuzele sve pravne veze i obligacioni karakter moralnih dela od koncepta slobodne volje. U pravnoj teoriji, Hegel je dao svoj doprinos raspravi o filozofskim osnovama civilnog i kriminalnog zakona. Njegova osnovna teza ovde je da je imovina, a čije je sticanje i korišćenje pretpostavka za slobodno delanje, neophodan uslov prava u svim njegovim različitim varijacijama. U teoriji morala raspravio je moralno ponašanje autonomnih subjekata kroz okvir sticanja moralnih stavova za svrhu ocenjivanja dela i pretvaranja samih moralnih ciljeva u dela. On o ovim institucijama misli kao o oblicima onoga što je nazvao „etičkim životom” (Sittlichkeit). U Hegelovom jeziku, etički život kao osnova za mogućnost zakona i moralnosti jeste sama istina slobodne volje, ono što slobodna volja stvarno jeste. Pošto je karakteristika istine slobodne volje da bude stvarnost, sledi da je, po Hegelu, etički život takođe istina slobodne volje. Ta stvarnost je stoga „pretpostavljena celina”, bez ukaza na koja to rasprava o zakonu ili moralu uopšte ima smisla. Ova teza o funkciji stvarnosti etičkog života kao osnove za pravo i moral je u vidu podsetnika aristotelovske maksime o preimućstvu celine nad delovima u političkoj filozofiji. Za Hegela, etički život se javlja u tri institucionalna oblika: porodici, civilnom (građanskom) društvu i državi. (Civilno (građansko) društvo koje se ovde podrazumeva je u stvarnosti „buržujsko društvo”.) U teoriji o porodici su njegova mišljenja o etičkoj funkciji braka, opravdanje monogamije, mišljenja o porodičnoj imovini i zakonima o nasledstvu i njegove maksime o odgoju dece. Teorija o civilnom društvu je postala široko poznata i uticajna, posebno zbog Hegelove dijagnoze problema koji se javljaju u društvu koje se jedino zasniva na ekonomskim interesima i elementarnim potrebama njegovih pojedinaca. Ova dijagnoza je rezultat njegovih analiza društva zasnovanog samo na ekonomskim odnosima. One duguju dosta delima političke ekonomije koja su napisali Adam Smit, Žan Batist Sej i Dejvid Rikardo, na koja Hegel često ukazuje. Po Hegelu, civilno (buržujsko) društvo shvaćeno kao jedna ekonomska zajednica je definisano činjenicom da u njemu pojedinci mogu zadovoljiti svoje potrebe kroz rad. Raznolikost prirode tih potreba znači da se one jedino mogu zadovoljiti podelom rada u društvu. To navodi ekonomske subjekte da se organizuju u gremije (Stände) i korporacije čiji članovi svaki preduzimaju specifične zadatke u pogledu društveno organizovanog zadovoljavanja vlastitih potreba. Ovde Hegel prepoznaje tri gremija: gremij seljaka poljoprivrednika, koji on naziva „gremijem subsistencije”; trgovački gremij, u koji uključuje zanatlije, proizvođače i trgovce; i takozvani „opšti gremij’’ čiji članovi ispunjavaju sudske i zakonodavne funkcije. Korporacije su uglavnom sačinjene od gremija trgovaca. Iako ovo ukupno carstvo civilnog (buržujskog) društva organizovano na ovaj način uključuje pravna ograničenja, i regulisano je civilnim i kriminalnim zakonima, ono se svejedno ne može održati stabilnim beskonačno vremena. Razlog je što nije moguće izbeći polarizaciju između siromašne većine i bogate manjine koja se javlja kod prenaseljenosti, tako da na kraju svo društveno bogatstvo neće biti dovoljno da zadovolji čak ni najelementarnije potrebe svih pojedinaca. Posledice su kolonizacija i nastanak „proleterijata”. Oboje će težiti da uništi ovakvo civlno (buržujsko) društvo. Sledeći Hegelove argumente, civilno društvo može jedino izbeći takvu sudbinu ukoliko njegovi članovi deluju ne u skladu sa njihovim ličnim interesima i potrebama, već ako prepoznaju državu kao „opštu svrhu”, i usmere svoja delovanja da njeno održavanje. Hegel razume državu kao ustavotvornu monarhiju sa podelom vlasti. Smatra da držani ustav nije ni na koji način proizvod neke institucije koja bi se isključivo bavila njegovim stvaranjem, niti je rezultat rada nekih posebnih pojedinaca. Stoga je „apsolutno neophodno da ustav, iako proizvod prošle istorije, ne smatramo gotovim entitetom.” Ustav je najpre izraz duha naroda, stvaran kroz istoriju da zadovolji njihove potrebe i običaje. Ovakvo razumevanje omogućuje Hegelu da zadrži, s jedne strane, da svaki narod ima „ustav koji mu odgovara”, a s druge, da insistira na tome da nema puno slobodnog prostora da se on menja. Ustavni oblik razumno organizovane države mora biti monarhija, jer njena karakteristična individualnost jedino može biti izražena u vidu konkretnog pojedinca kom se kao ličnosti mogu pripisati suvereni akti države. Hegel takođe favorizuje naslednu monarhiju pošto vidi proces određivanja ličnosti za monarha na osnovu njegovog porekla kao metod koji je najmanje podložan aribtrarnim odlukama. Hegelova teorija državne vlasti (Staatsgewalten) prepoznaje, kao dodatak kraljevskoj vlasti kneževsku vlast (fürstliche Gewalt) koja predstavlja konačnu instancu za donošenje odluka, vlast vlade (Regierungsgewalt) i na kraju zakonodavnu vlast (gesetzgebende Gewalt). Zadatak vlade, koja za Hegela takođe uključuje pravosudnu vlast, jeste da radi na ostvarenju opštih interesa države, osigura vladavinu prava i sprovodi zakone. Zakonodavna vlast je odgovorna za „dalje odredbe” ustava i zakona. Izvršnu vlast vrši skupština gremija podijeljena u dvije komore. U prvoj komori su pojedinci iz određene grupe moćnih zemljoposednika izabranih na osnovu porekla svog rođenja; drugu komoru čine predstavnici korporativnih udruženja civilnog (buržujskog) društva, pojedinci koje su izabrale njihove korporacije za svoje predstavnike u skupštini. Tako su u Hegelovom modelu države obe skupštinske komore konstituisane bez direktnog uključivanja ostatka građana. Hegelova teorija države je proizvela značajne kontroverze, posebno u njegovo vreme, zbog svoje izričite odbrane nasledne monarhije i snažnih anti-demokratskih karakteristika u svim pitanjima koja se tiču političkog predstavljanja svih njenih građana. Posebno je ovaj deo njegove političke filozofije, već polovinom devetnaestog vijeka, doveo do osude i na kraju tvrdnje da je Hegel u stvari zvanični filozof Pruske države, a koju je izrazio Artur Šopenhauer. Naučni rad[uredi | uredi izvor] Jedared je jedan Francuz zamolio Hegla da mu ovaj iznose svoju filozofiju u jednoj rečenici; Hegelu je to manje pošlo za rukom negoli kaluđeru koji je imao da definiše hrišćanstvo stojeći na jednoj nozi i koji je ovako prosto rekao: „Voli svoga bližnjega kao sebe samoga“. Hegel je smatrao za podesnije da odgovori u deset svezaka; i kad su ove bile napisane i objavljene, i kad je ceo svet o njima govorio, on se žalio da ga razume samo jedan jedini čovek, ali ni ovaj naročito. Najveći deo njegovih spisa sastoji se, kao radovi Aristotelovi, iz nacrta što ih je pravio za svoja predavanja, ili, još gore, iz studentskih beležaka o njegovim predavanjima. Samo su Logika i Fenomenologija iz njegove ruke, i to su majstorska dela nerazumljivosti, pomračena apstraktnim i zbijenim stilom, mađiski originalnom terminologijom, i preterano obazrivom modifikacijom svih stavova, u kojoj se ogleda baš gotsko bogatstvo ograđivačkih klauzula. Hegel opisuje svoje delo „kao pokušaj da filozofiju nauči govoriti nemačkim jezikom.“ To mu je uspelo. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nemački idealizam Apsolutni idealizam Zakon prelaska kvantiteta u kvalitet Delo[uredi | uredi izvor] Nemačka izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] (1968-) Gesammelte Werke, ed. von der Rheinisch-westfälischen Akademie der Wissenschaften, Hamburg: Meiner. (Kritičko-istorijsko izdanje u progresu. Do 1996. godine objavljeno je 15 tomova.) (1832—45) Werke. Vollständige Ausgabe durch einen Verein von Freunden des Verewigten, 18 vols in 21, Berlin: Duncker & Humblot. (Prvo izdanje koje je pripremilo jedno udruženje prijatelja Hegela; sadrži dobar broj Hegelovih predavanja. Naročito bitni tomovi u ovom izdanju su: Tom 9. – predavanja iz filozofije istorije; Tomovi 10 i 1-3 — predavanja iz estetike; Tomovi 11-12 – predavanja iz filozofije religije, Tomovi 13-15 – predavanja iz istorije filozofije.) (1970) Werke in 20 Bänden (Theorie-Werkausgabe), ed. E. Moldenhauer and K.M. Michel, Frankfurt: Suhrkamp. (Modifikovano i prošireno izdanje iz 1832-45. godine.) (c.1793-1800) Theologische Jugendschriften, ed. H. Nohl, Tübingen: J.C.B. Mohr, 1907, reprinted 1968. (Zbirka rukopisa pisanih pre 1801. godine.) (1801a) De Orbitis Planetarum, Jena: Seidler. (Esej) (1801b) Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie, Jena: Seidler. (Hegelov prvi filozofski spis.) (1802) Glauben und Wissen oder die Reflexionsphilosophie der Subjektivität, in Kritisches Journal der Philosophie, ed. F.W.J. Schelling and G.W.F. Hegel, Tübingen: Cotta. (Rane kritike na račun filozofije Kanta, Jakobija i Fihtea.) (c.1803-4) Jenaer Systementwürfe I, newly ed. K. Düsing and H. Kimmerle, Hamburg: Meiner, 1986. (Delovi njegovog prvog sistema.) (c.1804-5) Jenaer Systementwürfe II, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1982. (Rane koncepcije logike i metafizike i delovi filozofije prirode.) (c.1805-6) Jenaer Systementwürfe III, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1987. (Nedovršena verzija filozofije prirode i filozofije duha.) (1807) System der Wissenschaft. Erster Theil, die Phänomenologie des Geistes, Bamberg & Würzburg: Goebhardt. (Poznati uvod u sistem.) (1812—16) Wissenschaft der Logik, Nürnberg: Schrag, 3 vols. (Ekstenzivna elaboracija njegove metafizičke logike.) (1821) Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, Berlin: Nicolai. (Sadrži teoriju zakona i moralnosti; takođe društvenu i političku filozofiju.) (1830) Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse. Dritte Ausgabe, Heidelberg: Winter. (Poslednja i najkompletnija verzija njegovog sistema.) (1952—81) Briefe von und an Hegel, ed. J. Hoffmeister and F. Nicolin, Hamburg: Meiner, 4 vols. (Izdanje sa komentarima njegove lične korespondencije) (1983-) Vorlesungen. Ausgewählte Nachschriften und Manuskripte, Hamburg: Meiner. (Izdanje sa velikim brojem rukopisa koji se zasnivaju na beleškama njegovih studenata; mnogi otkriveni tek u skorije vreme.) Srpskohrvatska izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] Jenski spisi 1801—1807, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1983. Rani spisi, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1982. Fenomenologija duha, Beograd „Dereta“ 2005 / Zagreb „Ljevak“ 2000 / Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1974 / Zagreb „Naprijed“ 1987 / Zagreb „Kultura“ 1955. Estetika 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1961,1959,1955,1952. Istorija filosofije 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1983,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1964. Dijalektika, Beograd „Dereta“ 1991 / Beograd „Kultura“ 1958 / Beograd „G. Kon“ 1939 Filozofija istorije (povijesti), Beograd „Bardfin“ 2006 / Beograd „Fedon“ 2006 / Zagreb „Naprijed“ 1966 / Zagreb „Kultura“ 1951. Osnovne crte filozofije prava, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1989,1964. Predavanje o dokazima za bitak Boga, Zagreb „Dereta“ 2007. Predavanja o filozofiji religije, Vrnjačka Banja „Eidos“ 1995. Enciklopedija filozofskih znanosti, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1987,1965. Nauka (Znanost)logike, Beograd „BIGZ“ 1987 / Beograd „Prosveta“ 1979,1977,1973 / Zagreb „Demetra“ 2004,2003. Sustav čudotvornosti, Zagreb „Studentski centar“ 1976. Filozofija propodeutika, Beograd „Grafos“ 1985,1980,1975. Politički i pravni spisi, Beograd „Nolit“ 1981. Sistem običajnosti, Beograd „Moderna“ 1990. Predavanje o Platonu (1825—1826), Zagreb „Demetra“ 1999. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v Murray 2006, str. 258–280 ^ Georg Wilhelm Friedrich Hegel ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z i Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ https://www.geo.de/wissen/23237-rtkl-250-geburtstag-wie-hegel-zu-preussens-koenig-der-gedanken-wurde ^ Njemački filozof Georg Hegel: osnovne ideje ^ Vrati se na: a b Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ Quinton, Anthony (2011). `Hegel Made Visible`. In Kenny, Kenny (ed.). Of men and manners : essays historical and philosophical. Oxford: Oxford University Press. p. 63. ISBN 9780199694556. Most reference books say that Hegel died of cholera. There was an epidemic of it and Hegel was worried about being infected. But Hegel`s most recent biographer Terry Pinkard argues conclusively that it was not cholera that killed Hegel. He had no diarrhoea and no swelling. It was probably, Pinkard says, `some kind of upper gastro-intestinal disease`. This detail is characteristic of the immense thoroughness and pertinacity of Pinkard`s `Hegel, a Biography` (C.U.P., 2001). ^ Norman Davies, Europe: A History, 1996, p. 687. ^ Dreyfus, Hubert L. (2007). A Companion to Heidegger. Wrathall, Mark A. Chichester: John Wiley & Sons. p. 143. ISBN 978-0-470-99724-6. OCLC 437213915. ^ Kant, Immanuel (1998). Critique of Pure Reason. Cambridge University Press. pp. A81/B107. ISBN 978-0-521-35402-8. istorije estetika logika

Autor - osoba Cvetković, Petar, 1939- = Cvetković, Petar, 1939- Naslov Grčka loza / Petar Cvetković Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1989 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 53 str. ; 24 cm Zbirka Savremena poezija `89 ISBN 86-07-00417-4 (broš.) Napomene Beleškao autoru i njegova slika na kor. Ima u zbirci „Grčka loza” pesma pod naslovom „Vukove reči”, čiji su početna stihovi: „Ne trči za pričom / Nju više ne može ni pas da stigne / Sve priče su prošle. Žive samo / pojedinosti...” Cvetković, odista, „priča priče” polazeći od beznačajnih pojedinosti; od efemernog događaja, susreta, dijaloga, od bilo čega što uđe u njegovo vidno polje, ili mine njegovim pamćenjem. Samo što se ta „priča” – krajnje nečujno, tako da čitalac i nije svestan kad se to dogodilo, i zašto baš tad – posredstvom pesnikovog asocijativnog mehanizma i izvanredne sposobnosti da dovede u vezu različite pojave, počinje granati i uslojavati. Beznačajna pojedinost se odjednom pretvara u značajnu opservaciju u psihološkoj, ili socijalnoj sferi, u oblasti istorije, umetnosti, filozofije. I, kad se čitalac najmanje nada, pesnik „priču” svodi izrazito pesničkim obrtom, simboličkim poentiranjem, efektnim „naravoučenijem” koje čitavom prethodnom tekstu dodaju novu idejnu i estetsku dimenziju. Petar Cvetković (Masurovci kod Babušnice, 1939) je srpski pesnik. Petar Cvetković rođen je 1939. godine u Masurovcima kod Babušnice. Studirao je i diplomirao na grupi za jugoslovenske i opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Bio je saradnik i član redakcije studentskog časopisa „Vidici“, kao i lista „Književna reč“. Duži niz godina bio je zamenik glavnog i odgovornog urednika odnosno glavni i odgovorni urednik „Književnih novina“, glasila Udruženja književnika Srbije, a potom prvi od osnivača i glavni urednik „Književnog lista“, danas „Srpskog književnog lista“. Cvetkovićev poetički identitet zasniva se kako na tematizaciji doživljaja svakodnevnog života, motiva iz prirode i životinjskog sveta, tako i na oživljavanju opštih i nacionalnih kulturno-istorijskih tema u stilskom prosedeu moderne lirske naracije. Cvetković je zastupljen u svim značajnijim antologijama savremenog srpskog pesništva, a njegove pesme prevođene su i na više svetskih jezika. Član je Udruženja književnika Srbije i Srpskog književnog društva. Nagrade Dobio je više književnih nagrada za poeziju: BIGZ-ova nagrada, za knjigu Pesme, 1993. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Pesme, 1993. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Pesme, 1993. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu poezije Pesme iz autobusa, 1997. Nagrada „Žička hrisovulja”, 2013. Knjige Objavio je knjige pesama: Pozorište (1965) Pesme i bajke (1971) Osam slatkih spavanja i druge priče (1974) Vaga (1978) Jednina (1981) Mala svetlost (1982) Grčka loza (1989) Pesme (1992) Grčka loza, izabrane i nove pesme (1994) Pesme iz autobusa (1997) Božićne pesme (1998) Pesme iz autobusa I i II (2005) Pesme, izabrane i nove (2007) Kapija, izabrane i nove pesme (2012). MG112

DETALJNIJE Ikona Svetog Jovana Zlatoustog se nalazi u ramu Dimenzije: 41x33 Sadrži sertifikat Riznice nacionalnog blaga 24-karatna pozlata metalnih delova Ikone nisu osveštane! Ikona se prema Hrišćanstvu treba držati na istočnom zidu kuće! Sveti Jovan Zlatousti najčuveniji propovednik u istoriji Crkve, veliki podvižnik i reformator. Bio je patrijarh Konstantinopolja (397—402), prestonice tadašnjeg Istočnog rimskog carstva, te je jedan od crkvenih naučnika. Učio je najpre grčku filozofiju i zgnušao se na grčko mnogoboštvo. Potom je usvojio hrišćansku veru kao jedinu i celu istinu, i studirao je bogoslovlje u sklopu škole biblijske egzegeze kojom je rukovodio Diodor Tarsijski. Kao svetitelj praznuje se 13. novembra (26. novembra po novom kalendaru). Osim toga 27. januara se obeležava prenos njegovih moštiju iz jermenskog sela Komana u Carigrad 438. godine. Takođe, on se ubraja i u Sveta tri jerarha koji se praznuju 30. januara (ovi datumi praznovanja su navedeni prema crkvenom - julijanskom kalendaru).

Agape antologija 3 Od prvog velikog speva iz sumersko-vavilonskog doba, „Epa o Gilgamešu“, preko ostvarenja grčkih tragičara Eshila, Sofokla i Evripida, zatim poznatih dela iz indijske, kineske, jevrejske književne istorije i ponajviše hrišćanske (dovoljno je spomenuti Dantea, Šekspira, Getea, Dostojevskog), sve što nas i danas uzbuđuje i podstiće na razmišljanje, prožeto je čovekovom suštinskom potrebom (svesnom ili nesvesnom) da neprestano traži Boga, najčešće u religiji, filozofiji i, možda, najiskrenije u umetnosti. Sadržaj: Vladeta Jerotić i Jovan Popov – Ep o Gilgamešu Vladeta Jerotić i Jelena Pilipović – Grčke tragedije Mirka Zogović – Dante Aligijeri Vladeta Jerotić i Zorica Bečanović Nikolić – Viljem Šekspir I Vladeta Jerotić i Zorica Bečanović Nikolić – Viljem Šekspir II Vladeta Jerotić i Aleksandra Mančić – Migel Servantes – Don Kihot Vladeta Jerotić i Dragan Stojanović – Johan Volfgang Gete Vladeta Jerotić i Petar Jevremović – Nikolaj Gogolj Vladeta Jerotić i Dragan Stojanović – Fjodor Mihajlovič Dostojevski I Vladeta Jerotić i Dragan Stojanović – Fjodor Mihajlovič Dostojevski II Vladeta Jerotić i Tanja Popović – Lav Nikolajevič Tolstoj Olivera Žižović – Mihail Bugalkov Vladeta Jerotić i Slobodan Grubačić – Franc Kafka Dragan Stojanović – Tomas Man I Dragan Stojanović – Tomas Man II

Od prvog velikog speva iz sumersko-vavilonskog doba, Epa o Gilgamešu, preko ostvarenja grčkih tragičara Eshila, Sofokla i Evripida, zatim poznatih dela iz indijske, kineske, jevrejske književne istorije i ponajviše hrišćanske (dovoljno je spomenuti Dantea, Šekspira, Getea, Dostojevskog), sve što nas i danas uzbuđuje i podstiće na razmišljanje, prožeto je čovekovom suštinskom potrebom (svesnom ili nesvesnom) da neprestano traži Boga, najčešće u religiji, filozofiji i, možda, najiskrenije u umetnosti. Sadržaj Vladeta Jerotić i Jovan Popov – Ep o Gilgamešu Vladeta Jerotić i Jelena Pilipović – Grčke tragedije Mirka Zogović – Dante Aligijeri Vladeta Jerotić i Zorica Bečanović Nikolić – Viljem Šekspir I Vladeta Jerotić i Zorica Bečanović Nikolić – Viljem Šekspir II Vladeta Jerotić i Aleksandra Mančić – Migel Servantes – Don Kihot Vladeta Jerotić i Dragan Stojanović – Johan Volfgang Gete Vladeta Jerotić i Petar Jevremović – Nikolaj Gogolj Vladeta Jerotić i Dragan Stojanović – Fjodor Mihajlovič Dostojevski I Vladeta Jerotić i Dragan Stojanović – Fjodor Mihajlovič Dostojevski II Vladeta Jerotić i Tanja Popović – Lav Nikolajevič Tolstoj Olivera Žižović – Mihail Bugalkov Vladeta Jerotić i Slobodan Grubačić – Franc Kafka Dragan Stojanović – Tomas Man I Dragan Stojanović – Tomas Man II

„Антика није стабилна димензија која се може конструисати једном за свагда, већ наша представа о антици зависи од питања која јој поставимо. На пример, античке жене су одувек постојале, али у истраживањима озбиљно фигурирају тек од седамдесетих година 20. века и процвата женског покрета. Све то нам показује да се употреба антике не огледа само у малокрвним копијама или забавним поговорима, већ да нам пружа и значајан извор за истраживање оних аспеката антике које данас можда нисмо у стању да видимо, као и аспеката потоњих времена које нећемо уочити уколико не познајемо античку позадину. “Матилде Скоје и Јерт ВестрхејмЗа европске народе се често каже да имају две домовине – земљу из које потичу и/или у којој живе, и античку Грчку и Рим. Однос према античком наслеђу, некад јаче, некад слабије истицан, али непрекидно жив – имао је најчешће двојаки карактер. С једне стране, антички културни обрасци су се подражавали или некритички преузимали, а с друге, античко наслеђе је служило као семе, као банка идеја за нове обрасце, форме, полазишта итд. Такав приступ најбоље отеловљује гледиште Густава Малера: „традиција је даље преношење ватре, а не клањање пепелу“. Зборник чланака бројних савремених скандинавских аутора „Античко наслеђе и његова рецепција у европској култури“ поклања подједнако пажњу и једном и другом приступу и то почев од византијског периода па све до нашег доба, разматрајући сусрет са антиком и њеним утицајем на књижевност, оперу, позориште, јуриспруденцију, филозофију, политичку идеологију, архитектуру, вајарство, филм... Тематска разноврсност чланака у овом зборнику и висок научни ниво само су неке од одлика ове публикације, сасвим ретке, ако не и једине те врсте, која је објављена на српском језику. Наслов: Античко наслеђе и његова рецепција у европској култури Издавач: Karpos Страна: 475 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-6435-043-3

Od dobitnice Vitalove nagrade. Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno. „Ljubavno-pustolovni dijaloški putopis Svetlane Slapšak čitateljke i čitaoce poziva na uzbudljivu ekskurziju koja će ih lagodno i udobno provesti kroz politiku i egzotiku, uključiti obilazak istorije civilizacija sa bogatom geografijom Erosa, i ponuditi kritiku društva garniranu ljubavnom idilom.“ Vladislava Gordić Petković Naslov: Škola za delikatne ljubavnike Izdavač: Laguna Strana: 387 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 20 cm Godina izdanja: 2018 ISBN: 978-86-521-2801-3

Majmonides - Sećanje na njega trajaće zauvek „Majmonides ne pripada samo Jevrejima nego se smatra velikim filozofom uopšte. To se pripisuje i zemlji u kojoj je rođen i učenoj porodici, mada je osim što se rodio u Španiji najveći deo života proveo u lutanju u traženju sigurnosti, što ga nije omelo da ostavi najznačajnija dela iz filozofije i medicine do dana današnjeg.“ Ovo su reči iz predgovora Mirjane Belić-Koročkin-Davidović i Radivoja Davidovića koje na sažet način u predgovoru objašnjavaju zašto se bave životom i delom ovog filozofa, naučnika i mislioca koji je obeležio ne samo vreme u kojem je živeo nego i vreme posle njegove smrti. Majmonidesovo veliko i značajno delo podjednako je okrenuto tradiciji ali i novom tumačenju tradicije, razmišljanjima o odnosu verskog i intelektualnog a postalo je predmet različitih polemika još u njegovo vreme i nastavilo se u vekovima koji su sledili. Majmonidesov život je sam po sebi bio avantura, fizička i duhovna. I oni koji se nisu sa njim slagali, poštovali su ga, priman je sa uvažavanjem i divljenjem svuda gde je boravio. Pokušavao je da razreši tenzije između racionalizma i antiracionalnosti poštujući suštinu verskog ali istovremeno dajući verskom nova tumačenja, uspostavljajući dublje veze između jevrejske istorije i duhovnosti sa narodima u okruženju. Bio je podjednako obrazovan i poznavalac astronomije, medicine, matematike i filozofije, poštovalac grčkih filozofa Aristotela i Platona. I svakako jedan od najboljih poznavalaca i tumača Tore i Talmuda. Čitaoci ove knjige o Majmonidesu dobiće detaljan uvid u život i delo Mojsija Majmonidesa zahvaljujući značajnom i vrednom doprinosu uvaženih istraživača i publicista Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića. Prikaži više

Autor: Branko Bošnjak Izdavač: `Naprijed`, Zagreb Broj strana: 252 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Branko Bošnjak (Stojčinovac kod Osijeka, Kraljevina SHS, 14. januar 1923 - Zagreb Hrvatska 18. jun 1996.), Jugoslovenski (hrvatski) filozof, univerzitetski profesor i akademik, pripadnik praxisove škole mišljenja i jedan od osnivača časopisa Praxis. Branko Bošnjak studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, jugoslavistiku i grčki. Na istom fakultetu je doktorirao 1956 sa temom Povijest filozofije kao nauke. Habilitirao je na istom fakultetu 1960 sa radom Logos i dijalektika. (Studija o Heraklitu). Od 1963 je docent, te kasnije i redovni profesor. Bošnjakov glavni filozofski interes bila je antička grčka filozofija i odnos marksizma i religije. Jedan od prvih njegovih filozofskih eseja nosi naslov »Socijalizam i religija«, objavljen je u Praxisu broj 2 (1964). Taj tekst bio je pisan u maniru borbenog ateizma, u njemu je Marxovu kritiku religije Bošnjak pokušao interpretirati u skladu s lenjinističkim antiteizmom. No na kraju eseja – nasuprot ranije iznijetoj tezi o nužnosti ukidanja religije – Bošnjak je toleratno zaključio »ne treba religiju silom sprečavati«, već da »mora postojati stalan dijalog s takvim shvaćanjem«. Upravo taj rad najbolje ocrtava Bošnjaka, - on je iznad svega bio humanist, uvek spreman na dijalog i kritičko razmišljanje. Branko Bošnjak bio je dugogodišnji šef Katedre za istoriju filozofije, pročelnik Odseka za filozofiju, predsednik Saveta i dekan Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, te u dva navrata predsednik Filozofskog društva Hrvatske (1964.-1965. i 1978.-1979.) i član Jugoslovenske Akademije znanosti i umetnosti. Predavao je na brojnim svetskim Univerzitetima i međunarodnim filozofskim skupovima. Uredio je brojne filozofske biblioteke i časopise, i napisao desetak filozofskih dela. Korice knjige su ponegde oguljene po ivicama, ima blagi nabor u gornjem desnom uglu. Unutrašnjost u odličnom stanju. Na drugoj slici priložen sadržaj.

Autor - osoba Gorder, Justejn Naslov Misterija pasijansa / Justejn Gorder ; preveo s norveškog Ljubiša Rajić Jedinstveni naslov Kabalmysteriet. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2002 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Geopoetika, 2002 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 275 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Rajić, Ljubiša Zbirka ǂEdicija ǂSvet proze / [Geopoetika] (broš.) Napomene Prevod dela: Kabalmysteriet / Jostein Gaarder Tiraž 1.000 Na presavijenom delu kor. lista beleška o autoru. Dečak i njegov otac putuju iz Norveške u Grčku, u potrazi za dečakovom majkom; patuljak koji dečaku daje uveličavajuće staklo, i pekar koji mu daje kolačić; minijaturna knjiga koja pripoveda o mornaru nasukanom na pustom ostrvu godine 1790; špil karata, koji živi vlastitim životom; Džoker, koji vidi preduboko i previše. To su sastojci fascinantne priče u priči, u kojoj se briljantno mešaju fantazija i stvarnost, prošlost i sadašnjost. Justejn Gorder je rođen 1952. godine u Norveškoj. Njegovo najpoznatije delo, roman o istoriji filozofije Sofijin svet, prevedeno je na preko četrdeset jezika, a štampano je preko 30 miliona primeraka širom sveta. Sa suprugom Siri Danevig ustanovio je Nagradu Sofija, koja se od 1997. godinama dodeljivala insitucijama ili pojedincima koji daju značajan doprinos očuvanju životne sredine i održivog razvoja i ulažu napore u podizanje svesti i ostvarivanje alternativa savremenom razvoju ljudskog društva. Živi u Oslu. Do sada je objavio: Dijagnoza i druge novele (1986), Deca iz Sukharatija (1987), Žablji zamak (1988), Misterija pasijansa (1990), Sofijin svet, Roman o istoriji filozofije (1991), Božićna misterija (1992), U jednom ogledalu, u jednoj zagoneci (1993), Magična biblioteka Bibi Boken (Zajedno sa Klausom Hagerupom, 1993), Halo?-Ima li koga ovde? (1996), Vita brevis (1996), Maja (1999), Kći direktora cirkusa (2002), Devojka sa pomorandžama (2004), Šah-mat (2006), Žuti patuljci (2006), Zamak u Pirinejima (2008), Lutkar (2016), Baš kako treba (2018). MG65 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

ilustrovano knjiga o Dositeju veoma dobro stanje Autor: Đuro Gavela Izdavač: Novo pokolenje - Beograd, 1950. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811)[2] bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. On je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“.[3] Rođen je u danas rumunskom delu Banata tadašnje Habzburške Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[5]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[6] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je učilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca inspirisalo je dvanaestogodišnjeg dečaka, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Osmansko carstvo, u pustinju da se posveti. Tetku se ovo nije svidelo, te ga odvede nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije. Kaluđer Dositej[uredi | uredi izvor] Kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao i on je opet zaželeo da ode u pustinjake i svetitelje. Ostavio je zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova.[7] Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. 17. februara 1758. godine je zakaluđeren, i dobio je ime Dositej, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je, kao mladić iz bogate kuće, ostavio svet i pobegao u samoću i mučio svoje telo, gladujući, u silnim molitvama i metanisanjima. 16. aprila 1758. godine, u Karlovcima, je rukopoložen za đakona. Velika i iskrena pobožnost, dugi postovi i česte molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici su počeli dolaziti da im on čita molitve. Stalni podsmesi sa svih strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluđerskom svetiteljstvu. On počinje sumnjati u ono što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha koji se počeo oslobađati, vedri se i proširuje. On počinje čitati i građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, zaželi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760. on je napustio manastir. Ovo bekstvo mladog đakona bilo je, po rečima Vatroslava Jagića, za srpsku književnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije došao je u Zagreb, gde je privatno učio latinski jezik, i u proleće 1761. godine preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da učiteljujući zaštedi nešto novaca, pa posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju. Spomen-tabla na kući u kojoj je Dositej Obradović opismenjavao narod Dalmacije, selo Golubić kod Knina Od 1761. do 1763. godine bio je učitelj u srpskoj školi pri crkvi Sv. Đorđa u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga života, naučivši i nešto italijanskog jezika. Želja ka učenju koja ga je iz manastira izvukla gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisnuo u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764. godine učiteljevao pri manastiru Svete Petke u manastiru Mainama, u Boki kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoložio za sveštenika. Lazar Tomanović navodi podatak da je Dositej rukopoložen za sveštenika u manastiru Stanjevići od mitropolita Vasilija, na Uskrs 1764. i da je proveo jesen i zimu u manastiru sv. Petke pod Mainama, gde su mitropoliti crnogorsko-primorski imali svoje domove, vinograde i masline.[8] Pisao je vladici Petru 1805. godine, koji je bio arhiđakon pri njegovom rukopoloženju, kad je čuo da je vladika sišao u Boku, kako bi dobro bilo, da u kom lepom kraju Srbije podigne jednu višu školu sa malom štamparijom. A taj kraj Srbije je bio u Boki, iznad Budve. [9] Radi popravke zdravlja vrati se opet u Dalmaciju, za učitelja u selu Golubić kraj Knina, zatim u Plavnu 1770. godine, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović. U Dalmaciji je ukupno proveo jednu deceniju (1761—1771).[10] U istoriografiji se značaj rada i života Obradovića u Dalmaciji ili minimizirao ili prenaglašavao. ON je sam navodio da je tokom tog perioda života stekao najlepše životne lekcije i postavio temelje za naredne perioda života i rada.[11] Put po Evropi[uredi | uredi izvor] Dositej Obradović, ulje na platnu Arse Todorovića. Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost, obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim države Italije, države Nemačke, Kraljevinu Francusku, Kraljevinu Britaniju, Habzburšku monarhiju i Rusko carstvo. U Smirni je proveo tri godine, kao đak čuvene grčke bogoslovske škole Jeroteja Dendrina. Tu i na Krfu dobro je naučio grčki jezik, književnost i filozofiju. Školu je morao da napusti zbog izbijanja rusko-turskog rata 1787. godine. Posle toga ponovo živi u Dalmaciji kao učitelj u Kninu, u školi na „Sinobadovoj glavici“, zatim u Zadru i Trstu. Iz Trsta je otišao u Beč, gde je proveo punih šest godina u učenju nemačkog jezika i kulture. Portretisao ga je u Beču 1794. godine srpski slikar ikonopisac Arsa Teodorović.[12] Kao učitelj jezika odlazi iz Beča u Karlovce i Kneževinu Moldaviju. Mantiju je skinuo tek kada se upisao u Haleu da sluša filozofiju.[13][14] Filozofske studije nastavlja u Lajpcigu i tu počinje i sam da piše. Godine 1783, štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“. Putovao je još u Pariz, London i Rusiju, gde je bio pozvan za nastavnika jedne vojne škole. Prvi srpski ustanak[uredi | uredi izvor] Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu. On se od početka stavlja u službu srpskih ustanika: prvo je skupljao priloge za njih, pa je potom vršio razne poverljive misije između ustanika i Rusije i najzad konačno prelazi u Karađorđevu Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik. U Beogradu na `Velikoj pijaci` bila je kuća u kojoj `živeo, učio i umro` Dositej Obradović.[15] U toj kući je bio jedno vreme i Sovjet srpski smešten. Beogradski fotograf Gantenbajn je za potrebe Srbskog učenog društva 1865. godine napravio šest snimaka te kuće. Umro je 1811. godine u Beogradu i sahranjen ispred Saborne crkve u Beogradu. Njegovo telo je dva puta izmeštano, najpre 1837. zbog zidanja nove Saborne crkve umesto stare koja je srušena, i drugi put 1897. da bi se njegov grob postavio naporedo sa grobom Vuka Karadžića, koji je te godine prenet iz Beča. Tokom 2011. obeleženo je 200 godina od njegove smrti.[16] Književni rad i kritički osvrt[uredi | uredi izvor] Život i priključenija, jedno od najznačajnijih Dositejevih dela, 1783. Soveti zdravago razuma, 1806. `Mezimac` (1818), drugi deo Sobranija Prvi njegovi rukopisni radovi samo su prevod ili prerada popularnih praktično-moralnih spisa novogrčkih i italijanskih. Tako, „Bukvica“ je jedan mali prevod iz Jovana Zlatousta namenjen pop-Avramovoj kćeri Jeleni iz Kosova polja niže Knina.[17] Dositej je tada (1765. godine) napisao prvu knjigu „na prost srpski jezik`, i time udario osnov za svoj bogati i plodonosni književni rad. „Hristoitija“ prevod jednog novogrčkog dela iz XVIII veka, „Basne“ su prevod Ezopa, Fedra, Lafontena i Lesinga. Uz basne je Dositej dodavao svoja značajna „naravoučenija“, kao moralne komentare pojedinih basni.[18] Svoja glavna i najbolja dela počinje objavljivati od godine 1783. Dositejevo prosvetiteljstvo[uredi | uredi izvor] Prvo je štampao „Život i priključenija“ u kojem je ispričao svoj život od rođenja do trideset i devete godine i svoju biografiju propratio refleksijama o potrebi škola i nauke i o duhovnoj zaostalosti kaluđera, koje oštro napada. Posle toga štampa „Sovjete zdravoga razuma“, izabrane misli i savete učenih ljudi s raznih jezika prevedene. To su moralni i polemični ogledi, puni prosvetiteljskih misli. Zatim objavljuje „Sobranije“, zbirku ogleda iz morala i praktične filozofije: o patriotizmu, o ljubavi k naukama, o laži, o čitanju, o umerenosti itd. Tu ima nekoliko moralnih priča, kao ona Marmontelova „Lauzus i Lidija“, ili Labrijerova „Irena`; tu je i više istočnjačkih priča moralne ili filozofske tendencije; tu je i Lesingova komedija „Damon“.[19] — Dositej je i prevodio sa raznih jezika: „Etiku“ od italijanskog pisca Soavija i „Slovo poučitelno“ od nemačkog protestantskog mislioca Colikofera. Dositejev nacionalni program[uredi | uredi izvor] Prvi Dositejev štampani rad je „Pismo Haralampiju“, štampan u Lajpcigu kao poziv za pretplatu na „Sovjete zdravog razuma“. To je njegovo čuveno programsko pismo, gde su u vidu manifesta izložene njegove osnovne ideje. U obliku pisma jednome prijatelju, tršćanskom trgovcu, Haralampiju (inače Srbinu iz Hrvatske), Dositej izlaže da je nameran štampati za narod jednu knjigu na prostom narodnom jeziku za proste seljake. On je napisao da od Jadranskog mora do reke Dunav živi jedan narod koji jednim jezikom govori:[20] Ko ne zna da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski (kromje muža), slavonijski, sremski, bački i banatski osim Vla(h)a, jednim istim jezikom govore? Govoreći za narode koji u kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključavajući ni same Turke, Bošnjake i (H)ercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i (H)ercegovac Turčin, on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci Bošnjaci i (H)ercegovci dogod, Bog svet drži. Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su pro`zišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci i biće što su nji(h)ovi stari bili. Za sav, dakle, srpski rod ja ću prevoditi slavni(h) i premudri(h) ljudi misli i sovete želeći da se svi polzuju. Verska trpeljivost[uredi | uredi izvor] Dositejeva ulica u Beogradu Misao o verskoj trpeljivosti i ravnopravnosti, koju je primio od filozofa XVIII veka, pomogla mu je da se uzdigne nad starinskim shvatanjem nacionalizma po veri. Proklamujući narodno jedinstvo odlučno i potpuno, on ipak ne propoveda šovinizam i isključivost, već neprekidno poziva i upućuje narod da primi od drugih kulturnih naroda ono što je kod njih bolje i naprednije. Cela se njegova delatnost upravo na to i svodi. On je jedno vreme verovao da će Josif II osloboditi Srbe od turskog ropstva, ali čim je video da je tu istorijsku ulogu preuzela Srbija sa Karađorđem na čelu, on dolazi u nju i na delu počinje sprovoditi ono što je ranije pisao i mislio.[21] Rad na popularizaciji nauke[uredi | uredi izvor] Mesto plemenskog i veroispovednog shvatanja nacije on je postavio novo i savremeno. Ali i u književnosti i našoj kulturi uopšte on stvara novo i ruši staro. Do njega, književnost je bila lokalnog, plemenskog ili veroispovednog karaktera, pisana pokrajinskim narečjem ili jezikom odgovarajuće veroispovesti. Dositej prvi svesno stvara pravu nacionalnu književnost na čistom narodnom jeziku, namenjenu najširim slojevima srpskog naroda. Do njega, na književnosti su poglavito radili crkveni ljudi za crkvene potrebe; on kida sa tradicijom i počinje unositi u narod napredne ideje sa Zapada, ono što je naučio i primio iz racionalističke filozofije XVIII veka. Njegovo znanje je bilo obimno i raznoliko: prošao je kroz duhovni uticaj verske mistike, ruske dogmatičke književnosti, grčkih crkvenih reformatora, nemačkog protestantizma i francuskog i engleskog racionalizma. On kupi i prerađuje velike istine, poučne i lepe misli iz svih vremena i od svih naroda, od Platona i Aristotela do Labrijera, Molijera, Lesinga i Voltera. Kao ubeđeni pristalica racionalističke filozofije, Dositej veruje u svemoć razuma i nauku ističe iznad svega. Učiniti nauku i filozofiju dostupnim svima ljudima, i onim u najzabačenijim selima, — to je on postavio kao najviše načelo. Svi njegovi radovi su uglavnom zbirke prevedenih i prerađenih „raznih poučnih stvari“, od „svega pomalo ali lepo“, kako sam kaže. Spomenik Dositeju Obradoviću u studentskom parku u Beogradu, rad vajara Rudolfa Valdeca Pedagogija i vaspitanje[uredi | uredi izvor] Kao praktičan mislilac i narodni učitelj, on nauku i književnost smatra samo kao sredstvo da se kod čoveka razvije „čovekoljublje i dobra narav“, sve svodi na vaspitanje mladeži i smatra „tu stvar najnužniju i najpolezniju človeku na svetu“. Kad govori o vaspitanju, Dositej ne misli samo na vaspitanje muške dece već i ženske. Mesto istočnjačkog i patrijarhalnog shvatanja ženine uloge u društvu on postavlja novo shvatanje u duhu racionalističke filozofije zapada: traži da i ženska deca uče ne samo čitanje i pisanje već sva znanja dostupna muškarcima, kako bi bolje odgovorila svojim dužnostima kao kćeri, supruge i majke i kako bi što više pomogla opštem prosvetnom i moralnom napretku. Tumač težnji budućeg građanskog staleža srpskog[uredi | uredi izvor] Raskaluđer i pristalica evropske racionalističke filozofije, Dositej, oduševljeno je branio verske reforme Josifa II, koji je rasturao kaluđerske redove, manastire pretvarao u škole i bolnice i preduzeo čitav niz zakonskih mera protiv praznoverja, verske zaslepljenosti i ogromnog broja praznika. Njegovo delo Život i priključenija uglavnom je napisano u vidu oštre i smele kritike kaluđerskog reda. On ustaje protiv verskog fanatizma i isključivosti, protiv crkvenog formalizma i dogmatizma, jednom rečju protiv svega što je u suprotnosti sa pravim jevanđelskim učenjem i pravim hrišćanstvom. Dositej se zalagao za versku snošljivost i za preobražaj crkve prema zahtevima zdravog razuma. Propovedajući takve ideje, Dositej nije samo sledbenik zapadne savremene filozofije, već ujedno tumač težnji i želja građanskog i svetovnog srpskog društva, koje se već i ranije počelo boriti protiv svemoćne teokratije crkvene. Zato je Dositej imao veliki broj čitalaca i u toku svog života bio najpopularniji kao kritičar crkve.[22] Narodni jezik u Dositejevim delima[uredi | uredi izvor] Grafit — misao Dositeja Obradovića U pogledu jezika Dositej je preteča Vuka Karadžića, iako srpski narodni jezik on nije uzeo iz razloga knjiških i programskih, već prosto kao sredstvo da ga prosti „seljani i čobani“ mogu razumeti i da se prosveta lakše i brže širi. Istina, kod njega ima dosta gramatičkih grešaka, pozajmljenih reči i sintaktičkih oblika iz tuđih jezika, no to je sasvim razumljivo kod jednog pisca koji je rođen daleko od narodnog centra, koji je veći deo života proveo na strani i koji je prinuđen da stvara književni jezik od prostog narodnog jezika, još nerazvijenog i siromašnog. Pa ipak, njegov stil se odlikuje neobičnom jednostavnošću i toplinom, koja je bila prava retkost i kod savremenijih pisaca. Racionalista i reformator evropski[uredi | uredi izvor] Dositej je nesumnjivo najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik onog dela našeg naroda koji u racionalističkoj kulturi zapadne Evrope vidi svoj uzor i svoj ideal, prava suprotnost Vuku Karadžiću, koji je romantičarskim generacijama otkrio kult narodne pesme i običaja. Dositej je veliki reformator i prosvetitelj narodni, jedan od onih koji se retko susreću na početku jedne nove epohe i koji smelo kidaju sa tradicijama i otvaraju nove vidike. Pa ipak, on je sa potcenjivanjem gledao na osnove naše stare kulture i, kao ubeđen racionalista, verovao da se razumom može brzo izmeniti prošlost i nasleđe i stvoriti novi poredak i nova kultura. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Kuća u kojoj je rođen Dositej u Čakovu, u Rumuniji, i danas postoji. To je renovirana prizemna „preka” kuća u današnjoj ulici Dositeja Obradovića br. 11, nadomak srpskog pravoslavnog hrama. Na toj kući je prvi put postavljena spomen-ploča 1861. godine tokom svečanosti obeležavanja pola veka od njegove smrti. Drugim povodom 1911. godine, kada se obeležavao vek od njegovog upokojenja, postavljena je na toj kući druga spomen-ploča, na kojoj piše da je Dositej tu rođen 1739. godine.[23] Međutim, pošto se značajno promenio nacionalni sastav sela, i ta kuća je do početka 21. veka bila vlasništvo jedne rumunske porodice. Tokom 2004. godine, kuća je otkupljena i pod nadzorom Matice srpske i Instituta za književnost i umetnost renovirana. Iste godine je, 17. septembra, u Vršcu osnovana „Zadužbina Dositeja Obradovića“ čije je vlasništvo Dositejeva kuća u Čakovu. Zadužbina se bavi proučavanjem stvaralaštva Dositeja Obradovića i njegovog uticaja u prosveti i nauci, kao i organizovanjem susreta mladih pisaca i darovitih učenika iz zemlje i inostranstva. Zadužbina izdaje godišnju publikaciju „Dositej“ u Dositejevim danima i dodeljuje dve nagrade — „Dositejev štap“ i nagradu „Dositej Obradović“ stranom izdavaču za poseban doprinos prevođenju književnog stvaralaštva i predstavljanju kulture Srbije u inostranstvu. Jedna od knjiga koju je zadužbina objavila je „Dositejev hod“, zbirka od 67 pesama Mirka Magaraševića.[24] Pored toga, zadužbina izdaje i časopis Dositejev vrt.[25][26][27] Po njemu je nazvana Ulica Dositejeva (Sombor). Dositej Obradović na novčanici od 500.000 jugoslovenskih dinara iz 1993. godine Spomen ploča Dositeju Obradoviću na Sabornoj crkvi u Beogradu, iznad njegovog groba Nagrade imena Dositeja[uredi | uredi izvor] „Dositejeva nagrada“ „Dositejevo pero` „Dositejev štap` „Dositeja` — nagradu talentovanim i uspešnim učenicima i studentima koji dodeljuje istoimeni fond 1 Nagrada Dositej Obradović za životno delo Nagrada Dositej Obradović stranom izdavaču U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor] Jastuk groba mog, televizijska miniserija zasnovana na biografiji Dositeja Obradovića u režiji Save Mrmka je snimljena 1990. godine u produkciji RTB-a.[28][29][30] Spisak kulturnih ustanova koje nose Dositejevo ime[uredi | uredi izvor] OŠ „Dositej Obradović” u Beogradu OŠ „Dositej Obradović” Čukarica OŠ „Dositej Obradović” u Novom Sadu[31] OŠ „Dositej Obradović” u Vranju OŠ „Dositej Obradović” u Somboru[32] OŠ „Dositej Obradović” u Požarevcu[33] OŠ „Dositej Obradović” u Vrbi[34] OŠ „Dositej Obradović” u Kruševcu[35] OŠ „Dositej Obradović” u Koraju[36] OŠ „Dositej Obradović” u Nišu[37] OŠ „Dositej Obradović” u Irigu[38] OŠ „Dositej Obradović” u Ćićevcu[39] OŠ „Dositej Obradović” Volujac OŠ `Dositej Obradović` u Zrenjaninu OŠ „Dositej Obradović” u Klupcima (opština Loznica)[40] OŠ „Dositej Obradović” u Putincima OŠ „Dositej Obradović” u Smederevu OŠ „Dositej Obradović” u Doboju OŠ „Dositej Obradović” u Omoljici (opština Pančevo) OŠ „Dositej Obradović” u Banjoj Luci OŠ „Dositej Obradović” u Prijedoru OŠ „Dositej Obradović” u Partešu (opština Gnjilane) OŠ „Dositej Obradović” u Tesliću (Blatnica) OŠ „Dositej Obradović” Svođe (Vlasotince) OŠ „Dositej Obradović” u Beloj Crkvi OŠ „Dositej Obradović” u Bočaru OŠ „Dositej Obradović” Vranovo OŠ „Dositej Obradović” Erdeč Školski centar „Dositej Obradović” Subotica Ekonomsko-trgovinska škola „Dositej Obradović” u Alibunaru Srednja škola „Dositej Obradović” u Kragujevcu Dom kulture „Dositej Obradović” u Stanišiću Biblioteka „Dositej Obradović” u Staroj Pazovi[41] Grob Dositeja Obradovića u porti Saborne crkve u Beogradu Dela[uredi | uredi izvor] Slovo poučiteljno Gosp. Georg. Joakima Colikofera, Lajpcig, 1774, 31 str. Pismo Haralampiju, 1783. Život i priključenija D.O., Lajpcig, 1783. Sovjeti zdravago razuma, Lajpcig, 1784, 119 str. Ezopove i pročih raznih basnotvorcev basne, Lajpcig, 1788, 451 str. Pesme o izbavleniju Serbije, Beč, 1789, 4 str. Sobranije raznih naravoučitelnih veščej, Pešta, 1793, 2 + str str. Etika ili filozofija naravnoučitelna, Venecija, 1803, 160 str. Vostani Serbije, 1804. Mezimac, Budim 1818, 230 + 11 str. Hristoitia sireč blagi običai i Venac ot alfavita, Pešta, 1826.[42] Ižica, 1830 Pisma, Budim, 1829, 126 str. Prvenac, Karlštat 1930, 17 + 168 str. Jastuk roda moga (izgubljeno delo), 1813. Prevodi Slovo poučitelno, 1784. Istina i prelest, (kratka priča), 1788. Put u jedan dan, (kratka priča), 1788. Ezopove basne Hristoitija Bukvica Etika Venac Damon Ingleska izrečenija

Miloš N. Đurić Iz Helenskih riznica Studije i ogledi Miloš N. Đurić je bio jedan od najuglednijih svetskih helenista svog doba. Bio je akademik, sjajan prevodilac, filozof - profesor etike. Da je svom narodu ostavio samo prevode Homerovih epova: Ilijade i Odiseje, bilo bi to sasvim dovoljno da bude ugledan i slavljen. Pored znamenitih Homerovih epova, prevodio je i grčke tragičare, Platona i Aristotela, antičke mislioce, rimske pesnike i filozofe, ali i Tagoru, Adlera i Junga. Napisao je i tri kapitalne sinteze: Istorija helenske književnosti u vremenu političke samostalnosti; Platonova akademija i njen politički rad i Istorija helenske etike. Ovo izdanje Izabranih dela sastoji se od pet tomova iz bogatog i za srpsku književnost i kulturu toliko značajnog dela popularnog čika Miše Đurića. Njegovo etičko jedinstvo dela i svakodnevnog života, najočitije je u dve poznate anegdote koje se i danas rado pričaju na pomen imena Miloša N. Đurića. Jedna je vezana za doba nemačke okupacije i poznatu izjavu lojalnosti okupacionoj vlasti. Među samo troje onih koji su odbili ovu izjavu, pored Isidore Sekulić I Ive Andrića, bio je i Miloš N. Đurić. Na nagovoranje kolege sa Muzičke akademije da potpiše tu izjavu, jer će mu Nemci inače suprotno teško oprostiti, čika Miša je odgovorio čuvenim rečima: Tebi je lako, jer sviraš u diple. A ja studentima predajem etiku: Njegova kratka beseda prilikom rasprave o ukidanju pozorišta u Kragujevcu, iz 1961. godine, je briljantan primer efektnosti jedne od najkraćih beseda. Naime, na tom skupu posle posle više od 20 tak referata o potrebi da se ukine pozorište u Kragujevcu, reč je uzeo čika Miša: Kada bi u staroj Atini neko učinio mali delikt, zabranjivali su mu da tri meseca svira u diple. Ako bi, pak, napravio veći prekršaj, zabranjivali bi mu da šest meseci ide u pozorište. Pitam ovaj auditorijum, šta su Kragujevčani skrivili bogovima, da ostanu bez pozorišta. I posle tog govora, naravno, odmah se odustalo i od rasprave i same nakane. Ova Izabrana dela su sećanje na jednog upečatljivog velikana srpske kulture i spomen na njegov veliki rad, zahvaljujući kome su najveće vrednosti antičke književnosti i kulture trajno useljene u srpski jezik, književnost i kulturu. Miloš N. Đurić (Slavonski Benkovac, 14. januar 1892 — Beograd, 5. decembar 1967) je bio srpski klasični filolog, helenista, profesor, filozof, prevodilac i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu a doktorirao u Zagrebu 1929. godine. Akademsku karijeru je započeo kao učitelj i profesor, predavao je i u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Od septembra 1928. godine Miloš N. Đurić počeo je da radi na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U Odeljenju literture i jezika Srpske akademije nauka i umetnosti je postao dopisni član 14. juna 1955. a zatim redovni 20. decembra 1961. godine. Bio je predsednik Srpske književne zadruge i urednik časopisa „Živa antika“ od 1953. Objavio je blizo 400 bibliografskih jedinica, radova iz klasične književnosti i filozofije („Iz helenskih riznica“, „Istorija helenske književnosti“, „Istorija helenske etike“). Posle rata Đurić je nastavio da radi na Filozofskom fakultetu, gde je 1950. godine izabran u zvanje redovnog profesora na Katedri klasične filologije. Iako je bio penzionisan je 1962. godine, predavao je istoriju helenske književnosti do kraja svoga života. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1961. godinu. Udruženje književnih prevodilaca Srbije svake godine dodeljuje Nagradu „Miloš N. Đurić“. Sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Na Karaburmi (Ćalije) jedna uličica se zove po njemu Čika-Miše Đurića. Ratno vreme Miloš N. Đurić, bista na Kalemegdanu Tokom nemačke okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu, 1941. godine, kvislinške vlasti zatražile su od svih viđenijih srpskih intelektualaca da potpišu Apel srpskom narodu kojim se zahtevao „red i poslušnost“ i „rodoljublje u borbi protiv komunista“. „Ne mogu da potpišem apel protiv partizana kada se među njima nalazi više od polovine mojih studenata. Šta će mi reći kada se ponovo sretnemo?”, rekao je profesor. Kada ga je jedan profesor muzike zaustavio, upozorio na moguće posledice i upitao zašto odbija da potpiše, profesor Đurić mu je odgovorio: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!“. Ove reči postale su vremenom jedan od simbola doslednosti u etičkom stavu. Ipak, od trenutka izgovaranja ove moralne replike, počinju i najteže godine za prof. Miloša „Mišu“ Đurića. Usledilo je penzionisanje (1942), a potom i hapšenje i odvođenje u Banjički logor. Na samom kraju rata, 8. aprila 1945, u Slavoniji gine njegov sin jedinac Rastko, svršeni maturant, kome posthumno posvećuje praktično sve posleratno stvaralaštvo i najdraže prevode. Spisak prevoda sa starogrčkog jezika Ilijada, Homer Odiseja, Homer O pesničkoj umetnosti, Aristotel Pribeglice, Eshil Persijanci, Eshil Sedmorica protiv Tebe, Eshil Okovani Prometej, Eshil Orestija, Eshil Antigona, Sofokle Car Edip, Sofokle Medeja, Euripid Hipolit, Euripid Ifigenija na Tauridi, Euripid Dafnid i Hloja, Longo Gozba, Platon Ijon, Platon Odbrana Sokratova, Platon Fedar, Platon Fedon, Platon Kriton, Platon Uporedni životopisi, Plutarh (odabrane biografije) Priručnik Epiktetov, Arijan

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Camus: Collection Genies et Realites Alberes, Rene-Marill Alber Kami (franc. Albert Camus; 7. novembar 1913 — 4. januar 1960) bio je francuski pisac, filozof i novinar. Dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Poznat je po svom karakterističnom stilu pisanja i tematikama svojih dela. Čitav njegov opus temelji se na ideji apsurda ljudske egzistencije. Modernog čoveka naziva bludnim, ciničnim monstrumom, a kao suprotnost svetu današnjice evocira antičku Grčku, koja je „u svemu znala naći pravu meru”. Iako je često vezan i uz egzistencijalizam, Kami je odbijao tu povezanost. S druge strane, Kami u svom eseju Pobunjeni čovek piše da se tokom celog svoj života borio protiv filozofije nihilizma. Njegova religioznost takođe je bila čestom temom, a sam je u jednoj od svojih knjiga napisao: Ne verujem u boga „i” nisam ateista. Godine 1949. Kami je, prema knjizi Albert Camus, une vie Olivera Toda, unutar Pokreta Revolucionarne unije osnovao Grupu za međunarodne veze koja se protivila ateističkim i komunističkim tendencijama Bretonovog nadrealizma. Kada mu je 1957. uručena Nobelova nagrada, Kami je bio drugi najmlađi primalac (nakon Rudjarda Kiplinga), prvi primalac rođen u Africi, a nakon njegove smrti postao je nobelovac koji je nakon dobivanja nagrade najkraće živeo (samo 3 godine). Kada je tokom ceremonije dodele u Stokholmu držao govor, izjavio je: Smatram da je nagradu trebalo da dobije Malro. Kada je to čuo sam Malro, uzvratio je: Kamiova izjava služi nam obojici na čast.[1] Kami je preferirao da se na njega gleda kao na čoveka i kao na mislioca, a ne kao na pripadnika neke škole misli ili neke ideologije. Ljudi su mu bili draži od ideja. U jednom intervjuu iz 1945., Kami je odbio bilo kakvu povezanost s ijednom ideologijom: Ne, nisam egzistencijalista. Sartr i ja se uvek čudimo kad vidimo naša imena povezana... Alber Kami je rođen 7. novembra 1913. u porodici siromašnog alzaškog zemljoradnika u Alžiru. Otac je, ubrzo po dečakovom rođenju, poginuo u čuvenoj bici na Marni u Prvom svetskom ratu. Kamijevo školovanje i kasnije studije na Filozofskom fakultetu u Alžiru protekli su u svakodnevnoj borbi za opstanak. Kao student je morao sam da zarađuje hleb, udara pečate na vozačke dozvole u alžirskoj prefekturi, a u slobodnim časovima da prodaje automobilske delove i beleži barometarski pritisak u meteorološkoj stanici. Kami zatim radi u alžirskoj radio-stanici, interesuje se za pozorišnu umetnost, a jedno vreme radi i sa vlastitom pozorišnom trupom. Do sedamnaeste godine, kada mu je dijagnostikovana tuberkuloza, aktivno se bavio fudbalom igrajući na poziciji golmana. Sport i nauku je zavoleo pod utacajem nastavnika u osnovnoj školi. Zahvalnost mu je odao i tokom inauguaracionog govora pri dodeli nobelove nagrade za književnost 1957. godine.[3] Uspešna publicistička aktivnost, međutim, postepeno ga odvodi književnom stvaranju. Kao esejist, kritičar i urednik lista „Borba“, koji je 1940. pokrenuo u Parizu, Kami postaje istaknuta ličnost u francuskom pokretu otpora protiv nacizma. Bogato životno iskustvo i već oformljena vizija sveta počeli su da dobijaju svoj umetnički oblik u nizu njegovih slavnih romana: Stranac, (1942), Kuga (1947) i Pad (1956); zatim u dramama Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), kao i u ditativnom lirskom komentaru romana Stranac, objavljenom 1943. godine pod nazivom Mit o Sizifu. Poznati roman je i Pobunjeni čovek (1951). Kamijevom književnom delu odato je najveće priznanje dodeljivanjem nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Kami je poginuo 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći. Vozač je bio njegov bliski prijatelj i izdavač Mišel Galimar [4] (franc. Michel Gallimard), koji je takođe poginuo. Njegove dve ćerke bliznakinje, Katrin i Žoan, vlasnice su autorskih prava na njegova dela.[5] Književna karijera Tokom Drugoga svetskog rata, Kami je bio član organizacije Combat (ogranak pokreta otpora), koja je ilegalno štampala istoimeni časopis. Organizacija je radila protiv nacista, a dok je bio član, Kami se koristio pseudonimom Beauchard. Kami je 1943. godine postao urednik novina, a 1944. godine postaje glavni urednik.[6] Nakon oslobođenja Francuske 1944., Kami je napisao članak o poslednjim danima borbe. Kami je bio jedan od retkih francuskih urednika koji je javno izrazio svoje protivljenje korištenju atomske bombe nakon događanja u avgustu 1945. godine. Godine 1947., kada časopis postaje komercijalan, napušta Combat. Baš tada je Kami postao prijatelj Žan Pol Sartra. Nakon rata, Kami je, zajedno sa Sartrom, postao stalni gost u pariškom kafiću Café de Flore. Tokom ovog razdoblja Kami je proputovao i SAD kako bi održao predavanja o francuskoj filozofiji. Iako je bio levičarski nastrojen, njegove oštre kritike totalitarizma komunizma nisu mu pribavile simpatije među komunističkim strankama, a 1951. godine, nakon objavljivanja Pobunjenog čoveka, dovele su i do raskida prijateljstva sa Sartrom. Godine 1949., verojatno nakon puta u Južnu Ameriku[6], vratila mu se tuberkuloza te je sledeće dve godine proveo u osami. Godine 1951. izdaje filozofski esej Pobunjeni čovek u kojem analizira pobunu i revoluciju i iz kojeg se jasno videlo njegovo odbijanje komunizma. Ova knjiga uzrokovala je veliko nezadovoljstvo kod njegovih prijatelja, ali i mnogih mislioca tog doba, te je uzrokovala konačni raskid prijateljstva sa Sartrom. U ovom je očito da je Kami pacifizam i mir stavljao ispred ideala, dok se Sartr držao svojih komunističkih i revolucionarnih ideala nezavisno o tome koliko oni bili represivni i totalitaristički. Ideja komunizma je za Sartra predstavljala savršenstvo ljudskog društva, nezavisno od toga kako je provođena, dok je Kamiu ta ista ideja bila nada u savršeno društvo, društvo jednakosti i pravednosti, ali veliko razočaranje u tu ideologiju dovelo je do konačnog i nužnog odbijanja komunizma koje je pak uzrokovalo Kamiovo odbijanje svih ostalih ideologija i sve veću težnju za mirom i pravednošću u svetu, te konstantna javna protivljenja bilo kakvom obliku, kako leve tako i desne, represije od strane totalitarizma. Jako loše prihvaćanje dela od strane javnosti i njegovih prijatelja bacilo je Kamia u depresiju te se u tom periodu posvetio prevođenju drama. Kamiov prvi značajni doprinos filozofiji je njegova teorija apsurda koja govori da ljudi teže ka jasnoći i smislu u svetu koji ne nudi nijedno od to dvoje, a obradio ju je u svom eseju Mit o Sizifu, kao i u drugim delima kao što su Stranac i Kuga. Uprkos odvajanju od Sartra, mnogi i danas tvrde da je Kami bio egzistencijalista. On sam je odbio taj pridev u svom eseju Enigma, ali to se može pročitati i u mnogim drugim delima. Još i danas postoji određena konfuzija jer su mnoge današnje primene egzistencijalizma slične s mnogim Kamiovim „praktičnim” idejama. Ipak, njegovo lično švaćanje sveta (Stranać`), i svaka vizija koju je imao o njegovom napretku (Pobunjeni čovek), odvaja ga od egzistencijalizma. Tokom 1950-ih, Kami je velik deo svog rada i aktivizma posvetio ljudskim pravima. Godine 1952. odbija saradnju s Uneskom i javno protestuje zbog primanja Španije, kojom je tada vladao Fransisko Franko, u tu organizaciju.[7] Godine 1953. javno protestuje protiv komunističke represije Sovjetskog Saveza pri gušenju ustanka u Istočnoj Nemačkoj 1953. godine.[7] Već tri godine nakon ovoga, ponovo protestuje, ovaj put protiv gušenja protesta u Poznanju 1956. te nasilnom gušenju mađarske antikomunističke revolucije iz 1956. godine.[7] I nakon ovoga ostaje ustrajan u svom pacifizmu i protivljenju smrtnoj kazni. Njegov najznačajniji doprinos u borbi protiv smrtne kazne je esej koji je zajedno s njim napisao književnik Artur Kostler, osnivač Lige protiv smrtne kazne. Kada je 1954. godine izbio Alžirski rat za nezavisnost, Kami se našao u moralnoj dilemi. Podržao je frankoalžirce, ali branio je i francusku vladu jer je smatrao da je alžirski ustanak samo integralni deo `novog arapskog imperijalizma` kojeg predvodi Egipat, te „anti-zapadna” ofanziva koju predvodi SSSR kako bi „okružio Europu” i „izolovao Sjedinjene Države”.[8] Iako je želio da Alžir dobije veću autonomiju ili čak federalne uslove, iako ne potpunu samostalnost, verovao je da frankoalžirci i Arapi mogu da žive zajedno. Tokom rata, zalagao se za građansko primirje koje bi spasilo civile, ali su obe sukobljene strane to odbile i proglasile budalastim. Iza kulisa, Kami je nastavio da radi za alžirske zarobljenike koji su čekali smrtnu kaznu. Od 1955. do 1956. godine pisao je za časopis L`Express. Godine 1957. Švedska akademija dodelila mu je Nobelovu nagradu za književnost zbog njegove važne literarne produkcije, koja s jasnom ozbiljnošću osvetljava probleme ljudske savesti naših vremena. Nagrada mu nije službeno uručena zbog romana Pad, nego, kako on sam kaže, zbog njegovih eseja Razmišljanja o giljotini. Kada je držao govor studentima na Stokholmskom univerzitetu jasno je branio svoju prividnu neaktivnost po pitanju rata u Alžiru i rekao je kako se bojao što bi se moglo dogoditi njegovoj majci koja je tada još uvek živela u Alžiru. Ovaj govor doveo je do još jačeg ostracizma od strane francuskih levičarskih intelektualaca. Pokret Revolucionarne unije i Evropska unija Godine 1949., Kami je osnovao Skupinu za međunarodne veze unutar Pokreta Revolucionarne unije.[9] Zajedno sa Orvelom, Kami se protivio totalitarnim režimima na Istoku i Zapadu. Kao što je napisao u Pobunjenom čoveku, bio je pobornik tradicije antičke Grčke (la pensée solaire). On nije bio samo vođa ogranka Francuskog pokreta otpora znanog „Combat”, već je 1947./1948. pomogao u osnivanju Pokreta Revolucionarne unije, koji je uspostavljen 1949. godine PRU se može opisati kao pokret trgovačkog društva u kontekstu revolucionarnog sindikalizma. Njegovi glavni saradnici su bili Nikolas Lazarevič, Luj Mersje, Rože Lapeje, Paul Šove, Ogust Largentje i Žan de Bo. U ovom razdoblju, jedan od Kamiovih glavnih ciljeva bilo je isticanje pozitivnih strana nadrealizma i egzistencijalizma, te time, automatski, negiranje pesimizma Andre Breton i Žan Pol Sartra. Godine 1944., Kami osniva Francuski komitet za Evropsku federaciju (Comité Français pour la Féderation Européene) i izjavljuje: Evropa se može razvijati samo putem ekonomskog napretka, demokratije i mira ako države postanu federacija. Od 1943., Kami je u stalnom dopisništvu s Altijero Spinelijem, osnivačem Evropskog pokreta federalista. Na insistiranje Kamia i Orvela, organizovana je prva konferencija EPF-a u Parizu, koja je trajala od 22. do 25. marta 1945. godine. Ovaj, specifični, ogranak EPF-a nestao je 1957. kada je svetom počela da dominira Čerčilova ideja o evropskim integracijama. Kami i Orvel Albert Kami Džordž Orvel Tri eseja dr. Mihe Takašime s Međunarodnog žurnala humanističkih nauka istražuju vezu između stvaralaštva Alberta Kamia i engleskog pisca Džordža Orvela. Takašima sugerše da je Orvel, možda namerno kako bi upozorio intelektualnu elitu, napravio kompromis prema Velikom bratu, dok je Kami konfrontirao Kugu. Ovo je vidljivo ne samo u poređenju 1984. i romana Pobunjeni čovek, nego i u Kamiovoj drami Opsadno stanje.[10] Ova drama napisana je zajedno s romanom Kuga i esejom Pobunjeni čovek. U drami glavni lik, Dijego, suprotstavlja se diktatoru zvanom Kuga i umire kako bi jedan španski grad oslobodio od inkvizicije. Drama je napisana kao antitotalitarističko delo i u isto vreme kao i 1984. Drama takođe sadrži alegorijsku referencu na kraj Orvelovog dela. U prvom francuskom izdanju drame, Kami je dodao i raspravu „Zašto Španija?”. U ovoj raspravi on odgovara svom katoličkom prijatelju Gabrielu Marcelu kojemu je zasmetalo što je radnja smeštena u Španiji. Tu Kami izražava protivljenje totalitarnim režimima Zapada i ponašanju Vatikana i Pape tokom Drugog svetskog rata. Po mnogima, najznačajnija rečenica iz eseja je: Zašto Gernika, Gabriel Marsel? Prozni stil U svojim delima — bilo da su romani, drame ili eseji - Alber Kami se bavi čovekom i ljudskom egzistencijom; traga za smislom čovekovog trajanja i uprkos radostima koje život pruža on u njemu otkriva apsurd, mnogo šta što ga čini besmislenim, odakle i čovekovo trajno nezadovoljstvo u ovome svetu i stalni sukob pojedinca i sveta, i osećaj čoveka da je stranac u ovome svetu. Na temu te filozofije nastaće njegov roman Stranac, koji i jeste slika o apsurnodsti trajanja, koji će svoje objašnjenje dobiti u eseju Mit o Sizifu.[11] Eseji Mit o Sizifu (1948) Romani Srećna smrt (napisano između 1936. i 1938. posthumno objavljen 1971) Stranac (1942) Kuga (1947) Pad (1956) Prvi čovek (nedovršeni roman, posthumno objavljen 1995) Drame Nesporazum (1944) Kaligula (1944) Opsadno stanje (1948)

Autor: Tukidid Žanr: Filozofija Pismo: Latinica Broj strana: 300 Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2021. Zašto nacije idu u rat? Za šta je narod spreman da gine? Šta opravdava invazija spolja? I da li jača sila uvek odnosi pobedu? Gotovo 2.500 godina studenti, političari, politički teoretičari i vojne vođe iščitavaju rečite i oštroumne besede u Tukididovoj Istoriji Peloponeskog rata, zbog dubokoumnih uvida u vojni sukob, diplomatiju i ponašanje ljudi i zemalja u krizna vremena. Kako razmišljati o ratu predstavlja najuticajnije i najpoletnije od ovih govora u elegantnom i novom prevodu Džoane Hanink, praćene prosvetljujućim uvodom, korisnim beleškama i originalnim grčkim tekstom.

„Majmonides ne pripada samo Jevrejima nego se smatra velikim filozofom uopšte. To se pripisuje i zemlji u kojoj je rođen i učenoj porodici, mada je osim što se rodio u Španiji najveći deo života proveo u lutanju u traženju sigurnosti, što ga nije omelo da ostavi najznačajnija dela iz filozofije i medicine do dana današnjeg.“ Ovo su reči iz predgovora Mirjane Belić-Koročkin-Davidović i Radivoja Davidovića koje na sažet način u predgovoru objašnjavaju zašto se bave životom i delom ovog filozofa, naučnika i mislioca koji je obeležio ne samo vreme u kojem je živeo nego i vreme posle njegove smrti. Majmonidesovo veliko i značajno delo podjednako je okrenuto tradiciji ali i novom tumačenju tradicije, razmišljanjima o odnosu verskog i intelektualnog a postalo je predmet različitih polemika još u njegovo vreme i nastavilo se u vekovima koji su sledili. Majmonidesov život je sam po sebi bio avantura, fizička i duhovna. I oni koji se nisu sa njim slagali, poštovali su ga, priman je sa uvažavanjem i divljenjem svuda gde je boravio. Pokušavao je da razreši tenzije između racionalizma i antiracionalnosti poštujući suštinu verskog ali istovremeno dajući verskom nova tumačenja, uspostavljajući dublje veze između jevrejske istorije i duhovnosti sa narodima u okruženju. Bio je podjednako obrazovan i poznavalac astronomije, medicine, matematike i filozofije, poštovalac grčkih filozofa Aristotela i Platona. I svakako jedan od najboljih poznavalaca i tumača Tore i Talmuda. Čitaoci ove knjige o Majmonidesu dobiće detaljan uvid u život i delo Mojsija Majmonidesa zahvaljujući značajnom i vrednom doprinosu uvaženih istraživača i publicista Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića. Naslov: Мajmonides: sećanje na njega trajaće zauvek Izdavač: Čigoja štampa Strana: 119 (cb) Strana u boji: 119 Povez: meki Pismo: latinica Format: 24 cm Godina izdanja: 2018 ISBN: 978-86-531-0374-3

Autor - osoba Devereux, Georges Naslov Bauba : mitska vulva / Georges Devereux ; [prijevod Radmila Zdjelar] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : `August Cesarec`, 1990 Fizički opis 217 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Zdjelar, Radmila Zbirka ǂBibliotekaǂ Mixta (broš.) Napomene Prevod dela: Baubo Predmetne odrednice Žena -- Seksualnost Psihoanaliza Srž ove knjige čini analiza grčkog mita o Baubi( Jambi ) koja je personifikacija ženskog spola-kao što je Falos personifikacija uda. Baumba označuje Vulvu, dok Baubon (olisbos ) namenjen da opslužuje vaginu. Georges Devereux (francuski: Georges Devereuk, rođen kao Giorgi Dobor, mađarski: Dobo Giorgi) je američki etnopsiholog jevrejskog porekla, jedan od pionira etnopsihoanalize. Rođen je 13. septembra 1908. u Lugoju, Austrougarska (danas Rumunija). Po završetku Etnološkog instituta u Parizu, Devreau je krenuo da „istražuje“ plemena Hopi i Mojave (Severna Amerika), Roros (Melanezija), pigmeji Karaumas (Nova Gvineja) i Mois sedang (Južni Vijetnam). Po povratku u Sjedinjene Države stekao je doktorat iz filozofije (1936) i kasnije stekao zvanje psihoanalitičara (1952) i psihologa (1959). 1963. godine nastanio se u Francuskoj, gde je postao naučni direktor Škole društvenih nauka. Zajedno sa H. Ellenberg, Devreuk je bio jedan od osnivača etnopsihijatrije. Njegova najvažnija dela su „Eseji o opštoj etnopsihijatriji“ (1970), „Psihoterapija Indijanca iz ravnice“ (1982), „Istorija i psihoanaliza“ (1985). MG118 (N)

Izbor Miloša N. Đurića iz "uporednih životopisa" jednog od najvećih istoričara starog sveta Plutarha. Odabarani su oni najvažniji; Solon, Alkibijad, Katon, Marko Tulije Ciceron, Temistokle, Perikle, Aleksandar Makedonski, Gaj Julije Cezar. Otprilike 46-120, iz Heroneje u Beotiji, biograf i akademski filozof, poslednji značajni grčki pisac. Posle studija u Atini i velikih putovanja (bio je u Rimu, gde je naišao na naklonost careva Trajana i Hadrijana), živeo je u svom zavičaju, u krugu porodice i prijatelja, i radio u komunalnoj sluđbi. Od njegovog obimnog literarnog dela sačuvana je otprilike jedna trećina; 1- Biografije vojskovođa i državnika, poređanih u parove, po jedan grk i po jedan rimljanin, sa paralelnim i uporenim razmatranjem na kraju, uz to još 24 pojedinačne biografije; biografije su sastavljene prema peripatetičnoj shemi i upravljene prema moralnom principu, a korišćeni su isključivo samo grčki izvori. Njegova velika slava kod potomaka zasniva se uglavnom na ovom spisu. 2- Mešovi ti spisi, (pod nazivom Moralia), u kojima raspravlja, delimično u obliku dijaloga, o različitim temama iz oblasti etike, religije, fizike, politike, književnosti, pedagogije; u tim spisima je sačuvano mnoštvo dragocenih materijala, naročito za istoriju filozofije. Plutarh jedva da iznosi osnovne sopstvene misli. Njegov stil je dopadljiv i pokazuje sklonost za glomazan rečenički sklop. Jezik je umereno uzdržljiv u poređenju sa arhaizujućim aticizmom, s jedne strane i helenističkih zahjedničkim jezikom sa druge strane.

„Hrišćanstvo“ – govorio je Niče – „ne zna za radost“. Vizantijsko društvo, uprkos jakom uticaju hrišćanstva, poznavalo je i cenilo radost, pa i onu čulnu, koju je crkva najviše osuđivala. Hans-Georg Bek otkriva kako je erotofobija zvanične crkve često ignorisana u vizantijskoj svakodnevici, umetnosti, književnosti, čak i u manastirima. Tekstovi pojedinih antičkih ljubavnih romana došli su nam i u formi molitvenika, u koje su bili prerušeni kako bi se prekratili dugi sati manastirskih bogosluženja. „Vizantijski erotikon“ govori o toj manje poznatoj strani vizantijskog društva. Hans-Georg Bek, VIZANTIJSKI EROTIKON, “Karpos”, Loznica 2009. U svojoj dobro osmišljenoj ediciji “Panelinion”, izdavačka kuća “Karpos” je nedavno objavila zanimljivu naučnu studiju Hansa-Georga Beka “Vizantijski erotikon” (Loznica, 2009). Namera poznatog nemačkog vizantologa je bila da čitaocima pokaže na koji je način jedno prilično homogeno i konzervativno društvo, izlazilo na kraj sa svojim teolozima i strogim diktatom crkve, pre svega kada je reč o erotici i seksualnosti. Autor pojam erotskog ne istražuje u njegovom najočiglednijem smislu, već govori o stavovima koji su vladali u odnosu na brak, ljubav, telo, devičanstvo, devijacije, ali i shvatanja morala kod različitih društvenih slojeva. Budući da oficijalni izvori imaju svoje specifičnosti, Bek najviše podataka nalazi iščitavajući u prvom redu dela iz vizantijske književnosti. O ponašanju i svakodnevnom životu Vizantinaca zna se veoma malo, samim tim zalaženje u domen intimnog za istraživača predstavlja izazov s obzirom da svoju pažnju usmerava na čitav korpus vizantijske literature – epigrame, poeziju, satiru, moralizatorske i teološke rasprave, hagiografije, romane. Osim toga, u proučavanju erotskog naučnik mora imati u vidu i različite karakteristike podneblja jednog prostranog carstva. Osim dela koja ne izlaze iz mitoloških okvira, erotika je u velikoj meri bila zastupljena u formi epigrama. Kada obrazlaže epigramatiku prožetu erotikom i seksualnim osvajanjem, Bek naglašava da je tu u pitanju “čisto filološko i antikvarno zadovoljstvo”, gde autori vešto reprodukuju i podražavaju klasične erotske uzore čijim variranjem žele da pokažu sopstveno znanje i umeće. Dva veka kasnije, pesnicima nije bilo potrebno da za svoje opise miljea posežu za antičkim uzorima, kada su se na ulicama većih vizantijskih gradova (Carigrad, Solun, Aleksandrija) mogli sresti sa prostitucijom i kupovinom ljubavi. Posebno u periodu srednjevizantijskog doba, autor uočava novi uzlet na polju erotike odnosno erotske književnosti. Ovoga puta na meti su seksualne aktivnosti viših slojeva društva, a autori ovih dela izražavaju vidno zadovoljstvo što mogu da izađu u susret čitaocima željnim skandala. Pored istoriografskih spisa i novela, ovo je bez sumnje epoha procvata ljubavnog romana. Bek navodi podatak da su lekari u Vizantiji za smetnje u muškoj potenciji pored lekova, preporučivali i čitanje ljubavnih romana. Hans-Georg Bek (1910-1999) je nastojao da jednom temeljnom studijom pokaže u kojoj meri je vizantijska kultura, uprkos osudama i zabranama crkve, bila prožeta erotikom. Sam autor u predgovoru napominje, da mu nije namera da čitaocu ponudi nešto poput “istorije morala” u Vizantiji. Njegova ideja je bila da hronološki prati prisustvo erotskih tema u vizantijskoj književnosti, ali i stavove koje su o ovoj temi saopštavali teološki spisi i državno zakonodavstvo. Siniša Kovačević Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterburga iz XIX veka:“Naša vera ne poznaje razvoj“ Hans Georg Bek, jedan od najboljih poznavalaca vizantijske književnosti i civilizacije u svetu, uzima na sebe jedan delikatan zadatak da odredi mesto erotike u pravoslavnom hrišćanstvu. Studija počinje prikazivanjem mesta erotizma u verovanjima prvobitnog čoveka, koja antropolozi često podvode pod zajedničko ime prirodne religije, opisane u brojnim mitologijama i kosmogonijama mnogih naroda i kultura. U tim verovanjima svet se sastojao iz polarnih suprotnosti kao što su svetlo i tama, zemlja i nebo, muško i žensko. Polovi su imali sopstvenu samostalnost i nisu smeli biti pomešani. Svako mešanje je bilo kvarenje prvobitnog, devičanskog poretka koji je bio shvatan kao sveto, čije skrnavljenje je značilo rizičnu profanizaciju. Oskrnavljena Devica Za čoveka, sveto je bilo opasno i zastrašujuće, ali je isto tako pokazivalo i naklonost, mamilo i pozivalo da se u njemu učestvuje. Erotizam je, kao deo svetog, pripadao spajanju muškog i ženskog principa i bio zaštićen strogim seksualnim tabuima. Ali, da bi nastao novi život, da bi se obezbedili plodnost i rađanje, Devica je, iako tabuisana, morala biti oskrnavljena. Opasno skrnavljenje, koje je za muškarca značilo rasipanje životne snage i naslućivanje bliske smrti, neutralizovano je ritualnim radnjama, a novi život deteta, takođe devičanski, obnavljao je poredak univerzuma i uspostavljao večni i nepromenljivi tok prirodnih ciklusa. Dolaskom hrišćanstva označen je kraj prirodnog, cikličnog poretka i uvedeno je pravolinijsko vreme koje je odredilo sudbinu čoveka u nepovratnom toku istorije od stvaranja do strašnog suda. To je značilo kraj prirodne religije i pojavu novog boga koji dolazi na mesto ambivalentnog svetog, koji je dobar u smislu etike jevanđelja i samim tim moralizovan. I, kako navodi autor, poredak univerzuma se narušava, gube se polarnosti, nestaje leva, ženska sakralnost, tako da je hrišćanstvo u opasnom sukobu s erotikom. Kada govori o moralizaciji svetog u hrišćanstvu, autor misli najpre na pravoslavlje koje je, za njega, povezano s „ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja“, jer je vladala „manija teologa da se misterije božanstva svedu na filozofske formule“. A teolozi su „svoje ideje o krajnjem smislu života nametali ne samo monasima, nego i svetovnom stanovništvu“. Ispoljavali su neograničen rigorizam koji se vidi iz spisa o monaškom načinu života Vasilija Velikog i propovedi Jovana Zlatoustog, gde se monasi savetuju da ne razgovaraju sa roditeljima, da ne gledaju žene, da na svaki greh, najsitniji i najveći, gledaju jednako. Tu se žena prikazuje kao zloba i brbljivost, sa sujetom i manijom ulepšavanja i nadugačko se govori o ropskoj odori braka. Nakon toga sledi najveći i najbolji deo ove, po obimu nevelike knjige, gde je autor u potpunosti na svom terenu – a to je deo gde se opisuje erotizam u životu i književnosti Vizantije. Tu se govori o problemima sa seksom u mešovitim manastirima, o lutajućem kaluđeru koga srećemo na svim prometnim mestima u gradu, u krčmi kao i u privatnim kućama gde ga rado primaju žene, prostitutkama na svakoj ulici i trgu u Carigradu, Aleksandriji, Antiohiji i drugim velikim gradovima carstva, o pikanterijama i kuloarskim radovima na dvoru gde su žene carice i njihove ekipe evnuha vodile glavnu reč. Pravoslavno-vizantijski erotizam Teofana, koja je do carskog trona stigla pravo iz krčme, Evdokija koja je proterala Zlatoustog iz Carigrada na Kavkaz, Irina koja je došla glave ikonoklastima, da ne govorimo o Teodori koja je, zajedno sa svojim mužem Justinijanom, upravljala carstvom na vrhuncu moći i bila u mnogim stvarima energičnija i pametnija od njega. Čitati autora kao što je H. G. Bek, čije poznavanje vizantijske književnosti je, najblaže rečeno, impresivno, zaista je veliko je zadovoljstvo. Opisujući erotske sadržaje u književnosti, on prolazi kroz rodove i vrste gde su obuhvaćene hronike i hagiografije, epigrami, pesme i romani – tu vidimo da postoji zastupljenost erotskih motiva ne samo u žanrovima nasleđenim iz antike, već i u delu religiozne književnosti – hagiografije su za to najbolji primer. Ne treba ni pominjati da nije postojala nikakva cenzura ovakve literature, jer su erotske sadržaje u svim navedenim žanrovima voleli svi obrazovani ljudi uključujući visoki kler – na indeks zabranjenih knjiga su dolazile samo one sa jeretičkim sadržajem. Po erotici, u vizantijskoj književnosti najpoznatiji su epigrami, a njihovi najviše čitani autori, kao Agatija i Pavle Silentijarije, nisu se baš isticali u uzdržanosti – u njihovim epigramima opisuju se primamljiva mlada bludnica, devojka od koje se uvek očekuje da udovolji žudnjama muškaraca, udovica koja se razlikuje od bludnice po skrušenom ponašanju u početku, samo da bi se potom upustila u igru, brak kao apsurdna stvar, a jedino što se ne sme, to je ljubav prema dečacima. U podražavanju klasičnih književnih uzora Vizantinci su najviše voleli poznoantički mit koji je bio najbolje i najprihvatljivije pakovanje erotike. Njegova inscenacija sa bogovima, herojima, nimfama i drijadama bila je najpogodniji ambijent za vođenje ljubavne igre. To je posebno dolazilo do izražaja kada su romani u pitanju. Roman Leukipa i Klitofon Ahila Tatija obrazac je lascivne erotike i, kako sam autor u uvodu kaže, >ljubavna priča kao dobar podsticaj požude Seksualnost jača od pravoslavnog rigorizma Na kraju knjige autor zaključuje da je erotski život u Vizantiji, kao i prisustvo erotske tematike u književnosti, sasvim u neskladu s osnovnom orijentacijom pravoslavlja prema erotizmu koji je formulisan u tvrdim, rigoroznim stavovima Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog. Rigorizam je, po njemu, ostao bez efekta, jer nije vodio računa o svetu i prirodnim potrebama svetovnog Vizantinca. A kako i sam autor primećuje, nije bilo značajnijeg ispoljavanja rigorizma, nikakve represije, progona ili cenzure. I postavlja pitanje kako je, s obzirom na privrženost veri i crkvi, na jednoj strani, i želji da udovolji svojim malim ovozemaljskim radostima kao što je seks, na drugoj, vizantijski čovek uspevao da pomiri te dve suprotne težnje. Odgovor koji nam autor nudi je da je običan čovek morao da vodi dvostruki život, morao je da ima lošu savest, duplicitet, tj. svest koja je bila raspolućena – na jednoj polovini su bile estetičke vrednosti primljene putem nasleđa antike koja je živela od mita i bliskosti sa prirodom, a na drugoj duhovnost koja je dolazila od diktata rigoroznog pravoslavlja. O čemu su Vizantinci raspravljali Posle čitanja knjige ostaje težak utisak potpunog nesporazuma. A utisak je još teži jer se radi o piscu koji je jedan od najvećih poznavalaca Vizantije XX veka. Kada se kaže da je pravoslavlje pre svega u vezi s „ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja“ i da su postojale „manije teologa da misterije božanstva svedu na filozofske formule“, na osnovu toga čitalac može da pomisli da je najvažnija stvar u Vizantiji bila nadmetanje zagriženih crkvenih autoriteta oko verskih pitanja. Strasnih raspravljanja oko ispravnosti vere i te kako je bilo, ne samo među teolozima, već su se i obični ljudi na pijaci i ribarnici sukobljavali oko Hristove dve prirode, a u javnim kupatilima se raspravljalo o ishođenju svetog duha i bezgrešnom začeću. Ali to je trajalo samo do kraja VIII veka, do okončanja poslednjeg vaseljenskog sabora – i onda je sve utihnulo. Tada je Vizantija rekla sve što je imala o verskim istinama, tj da su one večne, tako da je svaka rasprava o njima postala izlišna. Mora se reći da te rasprave oko vere nisu bile nikakvo filozofsko istraživanje istine – one su pripadale okviru negativne, apofatične teologije i služile su da pokažu, pre svega, šta vera nije, tj. da je bog nesaznatljiv, da je nepristupačan bilo kakvom znanju i da je vera stvar mističnog iskustva. Takav odnos prema znanju i razumu u Vizantiji vidljiv je u trajnom otklonu od grčke filozofije. U prilog tome dovoljno je pomenuti Justinijanovo zatvaranje atinske akademije 529. i crkvenu osudu Jovana Itala u XI veku u kojoj se Aristotel i Platon nazivaju „luckastim filozofima“. Jer, za razliku od filozofije koja nije bila omiljena, retorika je bila oberučke prihvaćena. Još u vreme kasne antike retori su imali katedre u svim glavnim gradovima, bili su poznati i omiljeni u najudaljenijim delovima carstva, priređivali su javne predstave govorništva pred širokom publikom i podizani su im spomenici. Obrazovanje je u Vizantiji bilo aristokratsko – bilo je sasvim netehničko, učile su se retorika, gramatika, matematika i muzika, i dečaci su deklamovali napamet stihove Homera i Hesioda na klasičnom grčkom. Filologija, ljubav prema antičkom književnom nasleđu i negovanje klasičnog jezika, bila je ispred svakog interesovanja za filozofiju i etička pitanja. Odoleti diktatu rigorista U vezi sa rigorizmom teologa H. G. Bek kaže, između ostalog, da su oni imali „nadzorni zadatak da naprave manastir od sveta“ i da je Vizantinac tražio načine da odoli diktatu rigoroznog pravoslavlja. „Rigoristi“ su, po njemu, negativni i suprotstavljeni običnim ljudima koji hoće na prirodan i neposredan način da zadovolje svoje ovozemaljske strasti. A znamo da pravoslavci „rigoriste“ nazivaju svetim ocima, za njih su oni krajnje pozitivni i smatraju ih najzaslužnijim za očuvanje vere koja je zajednička i najviša vrednost. Ali isto tako je poznato da poštovanje prema njima nikako ne podrazumeva uticaj na to šta će svaki pojedinac da radi sa svojim sopstvenim životom. I tu se Vizantija u potpunosti razlikuje od zapada i stoga je preslikavanje društvenih ili psiholoških problema represije seksualnosti na pravoslavni svet potpuno van konteksta. Sloboda pojedinca u Vizantiji nije bila društvena, zasnivala se na samostalnom i slobodnom izboru pojedinca između boga i sveta i odgovornosti u odnosu na to. Taj obrazac je aristokratski, nije etički i demokratski, a oni koji u tom izboru pogreše sami su odgovorni jer su sopstvenom slobodnom voljom odredili svoju sudbinu. Između čoveka i boga ne ubacuje se nikakav zemaljski autoritet, pa čak ni svetac. U Vizantiji se smatralo da čovek već svojim krštenjem postaje pripadnik carstva nebeskog i samim tim je već savršen, pa prema tome njegovo zemaljsko usavršavanje jedva da ima ikakav značaj. I na kraju knjige, u zaključku, pisac kaže da su postojale „rascepljenost i duplicitet svesti“ Vizantinca kao jedini način da se izbegne pritisak rigorista da bi se slobodno uživalo u radostima svakodnevnog života. Tu se najjasnije vidi neuspeh preslikavanja jednog vrednosnog obrasca na drugi. Taj obrazac je neoplatonski, koji je pravoslavno hrišćanstvo odbacilo već na samom početku. Tada, u prvim vekovima hrišćanstva, kad se neoplatonizam nudio Evropi, zapad nije mogao da odoli toj ponudi. Pobožnost je shvatio kao delatnost uma koji u raspršenosti mnoštva ideja otpalih od jedinstva i celovitosti Jednog, nostalgično čezne za povratkom u taj bezlični i savršeni svet. Taj neoplatonski model povratka i jedinstva grčki prirodni um je predao evropskoj filozofiji, koja se odvaja od religije da bi postala autonomno mišljenje. Prirodni um čija formula je A=A polazi od jedinstva i celovitosti neoplatonskog Jednog i zato se svaka podela svesti, svaka dvosmislenost i ambivalencija tretiraju kao nemoć i slabost, nesavršenstvo i rasipanje. Napredovanje i razvoj ovog obogotvorenog uma, kojim upravljaju univerzalni, nepromenljivi zakoni, opštost i nužnost – nužnost u kojoj nema slobode, jer je sloboda spoznata nužnost – postaju vladajući obrazac zapadne kulture sve do kraja XIX veka. Tačnije, sve do smrti boga, kada se uviđa da je prisilni, moralni poredak prirodnog uma nešto što je suprotno ne samo hrišćanstvu već i životu samom. Ali, treba imati u vidu da je još Luter pominjao malleus Dei, malj božji, kojim treba smrviti lažnog boga antičke filozofije, kao i to da je moralizovani bog u XIX veku dobio ime „hladno čudovište“. Pokoravanje nadstvarnom Pravoslavlje se, nasuprot prirodnom poretku uma, prema kojem traži vernost antička etika, saobražava božanskom obrascu. Odbacivanje prirodnog sveta i pokoravanje nadstvarnom, za svakog pojedinca znači etički čin, jer je donesen odlukom slobodne volje. Tako da pravoslavlje pripada području vere i ljubavi koje ima formulu A= neA i suprotno je razumu i znanju. To područje ljubavi i vere suprotno je društvu, razumu i etici. Ljubav, to je zatvoreni svet između dvoje koji ne zasniva društvo već ga poriče. Zatvoreno društvo to je par. Treći, koji ostaje izvan ljubavi, koji je u prostoru dijaloga, odnosno društva, izručen je poretku zemaljskog morala koji ide teško prohodnim i zaobilaznim putem pravednosti. Problem tradicionalnih religija je u tome što ljubav, koja je smatrana za suštinsku situaciju religioznog čoveka, ne sadrži društvenu stvarnost. U intimnoj suštini ljubavi koja isključuje trećeg nema nikakvog društva, nikakvog razvoja i napredovanja. Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterburga iz XIX veka: „Naša vera ne poznaje razvoj“. Pravoslavna vera je mistična, vezana je za iskustvo i doživljaj. Mistični karakter erotizma, koji je prvobitna religija pridavala plodnosti i nastanku novog života kao spajanju suprotnih, muških i ženskih polova, u pravoslavlju nije bio profanisan. Profanaciju je obavio zapad kroz umsku, moralnu religiju i znanje koje sve razotkriva. O tome svedoči i knjiga Istorija seksualnosti Mišela Fukoa, koja ima podnaslov Volja za znanjem, i u čijem sadržaju nema ni traga od seksa. Ta knjiga je kritička analiza raznovrsnih diskursa koji su se u volji za znanjem i razotkrivanjem, od polovine XVIII veka na zapadu, vezivali za seksualnost. A diskursi, kao tipičan proizvod modernosti, spadaju u domen ljudskog znanja i usavršavanja. Oni ne dotiču područje svetog u kojem se nalazi Devica, zaogrnuta tajnom. To područje ljubavi ostaje nerazotkriveno, jer je erotizam oduvek bio izvorno dvosmislena pojava i nepodložna profanaciji. Dragan Mišković Republika br. 496-497, 1-31. mart 2011. Naslov: Vizantijski erotikon, 2. izdanje Izdavač: Karpos Strana: 208 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-6435-073-0

Stanje: Kao novo Naslovi: Sabrani Spisi Mihaila Đurića: 1. O potrebi filozofije danas 2. Sociologija Maksa Vebera 3. Utopija izmene sveta 4. Problemi sociološkog metoda 5. Niče i metafizika 6. Putevi ka Ničeu 7. Izazov nihilizma 8. Stihija savremenosti 9. Savremena srpska filozofija 10. Humanizam kao politički ideal 11. Iz istorije antičke filozofije 12. Krhko ljudsko dobro Autor: Mihailo Đurić Izdavač: Službeni Glasnik, Pismo: Ćirilica, Povez: Tvrd. Mihailo Đurić (Šabac, 22. avgust 1925 — Beograd, 25. novembar 2011) je bio jedan od najvećih srpskih filozofa i sociologa, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i član SANU. Istakao se knjigama i člancima na srpskom i nemačkom jeziku pisanim takozvanim „beogradskim stilom“. Posebno je poznat po radovima o Ničeu i Hajdegeru. Predavao je na mnogim fakultetima, naučnim skupovima i seminarima u Srbiji i u svetu. Studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju u Beogradu. Doktorirao je 1954. na Pravnom fakultetu s tezom Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista. Iste godine je izabran za asistenta na Pravnom fakultetu, na kome je prošao kroz sva univerzitetska zvanja (docent 1957, vanredni profesor 1964, redovni profesor 1969). Predavao je Istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i Metodologiju društvenih nauka. Mihailo Đurić je udaljen sa Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine strogog zatvora (odležao 9 meseci) 1973. godine zbog govora održanog 18. marta 1971. u vezi sa ustavnim amandmanima (kasnije objavljenom u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu pod naslovom „Smišljene smutnje“) i članka „Kamen razdora“ objavljenom u časopisu Umetnost 27-28 za 1971. godinu. Mihailo Đurić je učestvovao na mnogim filozofskim skupovima u zemlji i inostranstvu. Pored mnogih rasprava i članaka objavljenih u raznim domaćim i stranim časopisima i zbornicima, objavio je 12 knjiga i priredio 7 zbornika. Pokretač je i glavni urednik časopisa Filozofski godišnjak, koji od 1988. izlazi kao glasnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu. Izdavačko preduzeće Službeni glasnik iz Beograda izdalo je Izabrana dela Mihaila Đurića u dvanaest knjiga.

Do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, činilo se da žene u antici, kada su nauka i publicistika u pitanju, – nisu postojale. Sa sve češćim postavljanjem novih pitanja istoriji i okretanjem ka do tada zanemarenim temama (privatno, svakodnevno) i marginalnim društvenim i političkim grupama (seljaci, radnici, jeretici itd.), žene i njihov istorijski položaj postaju sve češće predmet ozbiljnog naučnog istraživanja i interesovanja šire obrazovane javnosti. Tome je svakako doprinelo i jačanje ženskog pokreta, ali i sve veći broj devojaka koje se upisuju na fakultete. Otuda ne čudi što surodne studije poslednjih decenija, naročito u Americi, doživele procvat, osvežile naučna istraživanja u širokom spektru humanističkih nauka i znatno obogatila naša saznanja. Zbornik Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrišćanstvu nema ambiciju da prikaže celokupnu sliku pravnog, ekonomskog i društvenog položaja žena u patrijarhalnom poretku klasične i pozne antike, niti da ponudi celokupan pregled najvažnijih istraživanja u ovoj oblasti. To ne bi pošlo za rukom nijednom monografskom izdanju. Trudili smo se, međutim, da ipak čitaoce ne uskratimo za opštu sliku, koliko je to moguće, i neki od ukupno trinaest prevedenih članaka izabrani su upravo stoga što daju opis i pregled određenih tema bez mnogo upuštanja u detalje. S druge strane, pak, u zborniku postoje i članci koji fasciniraju brižljivom i inteligentnom analizom, fokusiraju se na naizgled nevažne detalje i preko njih dolaze do iznenađujućih uvida koji intelektualno razgaljuju i stimulišu. Budući da je savremena istraživanja obeležio snažan uticaj teorije (filozofije, sociologije, psihonalize), zborniku smo dodali i dva često citirana i preštampavana teorijska članka koji tematizuju problem rodnih i seksualnih kategorija. Posebnu vrednost ovog zbornika čini i bibliografija radova o ženama u antici; u slučaju zbornika, nisu navedena samo njihova imena, imena priređivača itd., nego su dodavani i naslovi članaka u njima, što, koliko nam je poznato, nema na drugim mestima.

Odlomak: Do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, činilo se da žene u antici, kada su nauka i publicistika u pitanju, – nisu postojale. Sa sve češćim postavljanjem novih pitanja istoriji i okretanjem ka do tada zanemarenim temama (privatno, svakodnevno) i marginalnim društvenim i političkim grupama (seljaci, radnici, jeretici itd.), žene i njihov istorijski položaj postaju sve češće predmet ozbiljnog naučnog istraživanja i interesovanja šire obrazovane javnosti. Tome je svakako doprinelo i jačanje ženskog pokreta, ali i sve veći broj devojaka koje se upisuju na fakultete. Otuda ne čudi što su rodne studije poslednjih decenija, naročito u Americi, doživele procvat, osvežile naučna istraživanja u širokom spektru humanističkih nauka i znatno obogatila naša saznanja. Zbornik ’’Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrišćanstvu’’ nema ambiciju da prikaže celokupnu sliku pravnog, ekonomskog i društvenog položaja žena u patrijarhalnom poretku klasične i pozne antike, niti da ponudi celokupan pregled najvažnijih istraživanja u ovoj oblasti. To ne bi pošlo za rukom nijednom monografskom izdanju. Trudili smo se, međutim, da ipak čitaoce ne uskratimo za opštu sliku, koliko je to moguće, i neki od ukupno trinaest prevedenih članaka izabrani su upravo stoga što daju opis i pregled određenih tema bez mnogo upuštanja u detalje. S druge strane, pak, u zborniku postoje i članci koji fasciniraju brižljivom i inteligentnom analizom, fokusiraju se na naizgled nevažne detalje i preko njih dolaze do iznenađujućih uvida koji intelektualno razgaljuju i stimulišu. Budući da je savremena istraživanja obeležio snažan uticaj teorije (filozofije, sociologije, psihonalize), zborniku smo dodali i dva često citirana i preštampavana teorijska članka koji tematizuju problem rodnih i seksualnih kategorija. Posebnu vrednost ovog zbornika čini i bibliografija radova o ženama u antici; u slučaju zbornika, nisu navedena samo njihova imena, imena priređivača itd., nego su dodavani i naslovi članaka u njima, što, koliko nam je poznato, nema na drugim mestima.

Do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, činilo se da žene u antici, kada su nauka i publicistika u pitanju, – nisu postojale. Sa sve češćim postavljanjem novih pitanja istoriji i okretanjem ka do tada zanemarenim temama (privatno, svakodnevno) i marginalnim društvenim i političkim grupama (seljaci, radnici, jeretici itd.), žene i njihov istorijski položaj postaju sve češće predmet ozbiljnog naučnog istraživanja i interesovanja šire obrazovane javnosti. Tome je svakako doprinelo i jačanje ženskog pokreta, ali i sve veći broj devojaka koje se upisuju na fakultete. Otuda ne čudi što su rodne studije poslednjih decenija, naročito u Americi, doživele procvat, osvežile naučna istraživanja u širokom spektru humanističkih nauka i znatno obogatila naša saznanja. Zbornik Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrišćanstvu nema ambiciju da prikaže celokupnu sliku pravnog, ekonomskog i društvenog položaja žena u patrijarhalnom poretku klasične i pozne antike, niti da ponudi celokupan pregled najvažnijih istraživanja u ovoj oblasti. To ne bi pošlo za rukom nijednom monografskom izdanju. Trudili smo se, međutim, da ipak čitaoce ne uskratimo za opštu sliku, koliko je to moguće, i neki od ukupno trinaest prevedenih članaka izabrani su upravo stoga što daju opis i pregled određenih tema bez mnogo upuštanja u detalje. S druge strane, pak, u zborniku postoje i članci koji fasciniraju brižljivom i inteligentnom analizom, fokusiraju se na naizgled nevažne detalje i preko njih dolaze do iznenađujućih uvida koji intelektualno razgaljuju i stimulišu. Budući da je savremena istraživanja obeležio snažan uticaj teorije (filozofije, sociologije, psihonalize), zborniku smo dodali i dva često citirana i preštampavana teorijska članka koji tematizuju problem rodnih i seksualnih kategorija. Posebnu vrednost ovog zbornika čini i bibliografija radova o ženama u antici; u slučaju zbornika, nisu navedena samo njihova imena, imena priređivača itd, nego su dodavani i naslovi članaka u njima, što, koliko nam je poznato, nema na drugim mestima.