Opis proizvoda Zaljubljeni Sokrat: Sokratova i Alkibijadova priča bavi se najsjajnijim periodom atinske istorije i kulture i dvema figurama koje se uzdižu iznad svih ostalih na kulturnom i političkom planu tadašnje Atine – Sokratom i Alkibijadom. Ovaj divljenja vredan rukopis rezultat je višegodišnjih interesovanja i istraživanja prof. dr Marijane Ricl o atinskom mudracu Sokratu, njegovom životu i njegovoj misli i načinima kako je ona predstavljena kod njegovih neposrednih učenika i potonjih poštovalaca i tumača. S obzirom na svu zanimljivost i značaj prezentiranog izvornog materijala i visok kvalitet njegove obrade i stručnog komantara, knjiga o Sokratu i Alkibijadu znatno doprinosi razrešenju nekih škakljivih i provokativnih pitanja kojima se naučnici i filozofi bave već vekovima, ali takođe i boljem razumevanju antičke grčke kulture i misli uopšte. Zato će, nema sumnje, biti korisna kako stručnjacima, tako i široj publici zainteresovanoj za staru istoriju i filozofiju. Ukratko, knjiga za 21. vek koja svedoči o jednom prijateljstvu skovanom, slavljenom i osuđivanom još u 5. veku pre naše ere!

Autor: Marijana RiclZaljubljeni Sokrat: Sokratova i Alkibijadova priča bavi se najsjajnijim periodom atinske istorije i kulture i dvema figurama koje se uzdižu iznad svih ostalih na kulturnom i političkom planu tadašnje Atine – Sokratom i Alkibijadom.Ovaj divljenja vredan rukopis rezultat je višegodišnjih interesovanja i istraživanja prof. dr Marijane Ricl o atinskom mudracu Sokratu, njegovom životu i njegovoj misli i načinima kako je ona predstavljena kod njegovih neposrednih učenika i potonjih poštovalaca i tumača.S obzirom na svu zanimljivost i značaj prezentiranog izvornog materijala i visok kvalitet njegove obrade i stručnog komantara, knjiga o Sokratu i Alkibijadu znatno doprinosi razrešenju nekih škakljivih i provokativnih pitanja kojima se naučnici i filozofi bave već vekovima, ali takođe i boljem razumevanju antičke grčke kulture i misli uopšte. Zato će, nema sumnje, biti korisna kako stručnjacima, tako i široj publici zainteresovanoj za staru istoriju i filozofiju. Ukratko, knjiga za 21. vek koja svedoči o jednom prijateljstvu skovanom, slavljenom i osuđivanom još u 5. veku pre naše ere!

NAPOMENA: Korice imaju blaga oštećenja od stajanja u magacinu dok je knjižni blok u savršenom stanju. knjiga I – ISTOČNE CIVILIZACIJE Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do našnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. Na ovoj knjizi dr Djurant radio je od 1927. do 1932. godine i knjiga predstavlja treću kompletno dopunjenu verziju. Knjiga se može porediti sa velikim delima francuskih enciklopedista osamnaestog veka jer predstavlja najsveobuhvatniji pokušaj našeg doba da se obuhvati ogromna panorama ljudske istorije i kulture. U njoj ćete naći sve o Sumeru kao kolevci prvih gradova i pisanih zakona, Egipćanima koji su usavršili monumentalnu arhitekturu, medicinu i mumifikaciju pre 3500 godina, Vaviloncima koji su razvili astronomiju i fiziku i posadili seme zapadne mitologije, Judejce, bičeve božje Bliskog istoka i njihovog kralja Asurbanipala, koji je na skulpturama prikazan kao pola čovek, pola čudovište, Judejce koji su odoleli svim pokušajima da ih zatru i zauvek sačuvali svoju kulturu u besmrtnom Starom zavetu. knjiga II – ŽIVOT GRČKE Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, u ovom tomu Vil Djurant se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Život Grčke, drugi tom Istorije civilizacije, velika je knjiga čiji stil podseća na zlatno doba pisanja o istoriji, pre nego što je usko stručno proučavanje istorije okupiralo tu oblast.Vil Djurant je u potpunosti sagledao životni put Grčke – isto onako kao što je i jedan kultivisan petovekovni Atinjanin, sa svojim željnim znanja, stalno tragajućim umom gledao u divnu panoramu Periklove Atine. Ovo delo Vil Djurant je pripremao punih 50 godina i dobio Pulicerovu nagradu. knjiga III – CEZAR I HRIST Cezar i Hrist, treći tom Vil Djurantovog monumentalnog prikaza istorije sveta predstavlja rezultat dvadeset pet godina priprema i pet godina pisanja. Kao i prethodni tomovi, Cezar i Hrist je nezavistan samostalan deo Istorije civilizacije, Djurantove proslavljene kulturne istorije. Cezar i Hrist sadrži puno paralela sa savremenom istorijom, a doktor Djurant ih prikazuje veoma stručno. On veruje da čitanje događaja iz prošlosti treba da rasvetli sadašnjost. U klasnim borbama i manevrisanju za vlast koje simbolišu rimsku istoriju od braće Grah do Cezara, on nalazi analogiju sa razvojem Evrope i Amerike od Francuske revolucije do danas. On nas podseća da su diktatori uvek koristili iste metode. Kazuje nam da se socijalna pomoć koristila više od jednog veka pre Hrista i da je prvi rimski sindikat ustanovljen oko 600 godina pre Hrista. Saznajemo za bankrotstva banaka, „svinjsku burad“ (dotacije iz federalne državne blagajne za javne radove u rejonu nekog kongresmena ili senatora), depresije, vladine projekte i propise, državni socijalizam, prioritetne planove u doba rata, izbornu korupciju, trgovačka udruženja i druge fenomene starog Rima koji bi lako mogli da se uklope u današnje naslove naslovnih strana. knjiga IV – DOBA VERE deo I i knjiga V – DOBA VERE deo II Istorija srednjovekovne civilizacije – hrišcanske, islamske i judejske – od Konstantina do Dantea: od 325. do 1300. godine naše ere. Doba vere sadrži prikaz srednjevekovnih dostignuća i govori o tome kakav značaj za naše doba imaju hrišćanski, islamski i judejski život i kultura Srednjeg veka. Kao drugi tomovi Istorije civilizacije, ovo je zasebno delo koje se istovremeno uklapa u opštu istoriju čovečanstva. Ono sadrži uzbudljive priče o svetom Avgustinu, Hipatiji, Justinijanu, Muhamedu, Harunu al-Rašidu, Karlu Velikom, Vilijamu Osvajaču, Eleonori od Akvitanije, Ričardu Lavljeg Srca, Saladinu, Majmonidu, svetom Franji, svetom Tomi Akvinskom, Rodžeru Bejkonu i mnogim drugim – i sve je to dato kroz perspektivu integralne istorije. Najčuvenije ljubavne priče u istoriji književnosti – o Eloizi i Abelaru, o Danteu i Beatriče – ovde su ispričane sa uzbudljivom erudicijom. U tom duhu, Doba vere obuhvata ekonomiju, politiku, pravo, vlast, religiju, moral, ponašanje, obrazovanje, književnost, nauku, filozofiju i umetnost Hrišćana, Muslimana i Jevreja u toku jedne epohe koja je bila svedok sudbinskih borbi između tri velike religije, kao i borbe između religioznog i svetovnog pogleda na ljudski život. Jedna fascinantna priča spaja romantiku, siromaštvo, sjaj, pobožnost i poročnost, feudalizam i monaštvo, jeresi i inkvizicije, katedrale i univerzitete, trubadure i minezingere jednog živopisnog milenijuma. knjiga VI – RENESANSA Istorija italijanske civilizacije 1304-1576.Ovaj tom sadrži portret jednog sveta na njegovom slavnom vrhuncu – portret fascinantne i raskošne Italije u doba renesanse, od Petrarkinog rodenja 1304. do Ticijanove smrti 1576. godine .Vil Djurant u Renesansi izlaže uvodnu studiju ekonomske podloge koja obuhvata razvoj industrije, rast bankarskih porodica kao što su Medičijevi, kao i sukobe rada i kapitala. Na taj nacin on objašnjava razloge zbog kojih je Italija bila prva država, a Firenca prvi grad u Italiji koji ce doživeti budenje modernog doba. On prati procvat kulture od Firence do Milana, Mantove, Ferare, Verone i Venecije Padove i Parme, Bolonje, Riminija, Urbina, Perude, Sijene i Napulja, a povest dovodi do vrhunca u Rimu, gradu velikih papa renesansne epohe.U svakom gradu Italije, svedoci smo blistave parade princeva, kraljica, vojvoda ili duždeva; pesnika, istoricara, naucnika i filozofa; slikara, vajara, gravera, iluminatora, grncara i arhitekata; prisustvujemo razvitku industrije, obrazovanja, ponašanja, morala, kriminala i mode; pred nama se redaju žene, ljubavi i vencanja; epidemije, gladi, zemljotresi i pogibije. Pred nama je covecanstvo koje se smelo krece od konacnog sveta ka svetu beskonacnosti.To je i povest o narodu pod vedrom jutarnjom svetlošcu renesanse, kada su bronzana vrata krstionice u Firenci postala simbol pravih rajskih dveri. U takvom ambijentu, sa Pikom dela Mirandolom saznajemo kako je covek razmišljao, sa Makijavelijem kako je vladao, sa Kastiljoneom kako je živeo, sa Savonarolom kako je umirao.Na gotovo svakom koraku, Vil Djurant crta žive vinjete – Petrarke, Bokaca, Kozima, Medicija, Fra Andelika, Donatela, Lorenca Velicanstvenog, Boticelija, Andreje del Sarta, Lodovika Mora, Beatrice i Izabele d `Este, Leonarda da Vincija, Bramantea, Pjera dela Franceske, Sinjorelija, Perudina, Mantenje, Ariosta, Đovanija Belinija, Đorodonea, Aldusa Manucijusa, Koreda, Aleksandra VI, ezara i Lukreciju Bordžije, Julija II, Lava X, Rafaela, Mikelandela, Klementa VII.Djurant dovodi pricu do dramaticnog vrhunca sa rumenilom sutona Firence i Venecije posle strašnog pustošenja Rima 1527, ali pokazuje kako je cak i opadanje renesanse (1527-1576) bilo plodno zahvaljujuci Ticijanu, Aretinu, Veronezeu, Celiniju, i, možemo reci, novom Mikelandelovom životu. Djurant pokazuje kako je renesansa, oživljavajuci klasicnu kulturu, okoncala hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha u Evropi. Na kraju nas priprema za Erazma, Bejkona i Dekarta, za Spinozu, Voltera, Gibona, Getea, kao i za titane našeg doba u kojima još živi duh renesanse: „Danas, u Evropi i Americi, svugde ima ljudi prefinjenog i snažnog duha – koji druguju u carstvu uma – koji svoju snagu crpe iz baštine duhovne slobode, estetskog senzibiliteta, prijateljskog i saosecajnog razumevanja; hrane se nasledem opraštanja životu za njegove tragedije, prihvatanja njegovih radosti cula, uma i duše; i hrane se time što u srcima, usred himni mržnje, uprkos grmljavini topova, uvek cuju carsku pesmu renesanse.“ knjiga VII – REFORMACIJA Istorija evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina: 1300-1564. U ovom tomu Istorije civilizacije, Vil Djurant se bavi izučavanjem ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. To je zasebna i nezavisna studija reformacije verovatno najznačajnijeg događaja moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada dr Djuranta. U ovom tomu, Vil Djurant oživljava i osvetljava snažnu dramu jedne epohe koju su, baš kao i našu, uznemiravale česte revolucije. On otkriva da socijalna revolucija prati versku revoluciju u gotovo svakoj fazi reformacije, i ova je knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Na početku autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. Knjiga VIII – POČETAK DOBA RAZUMA Istorija evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta: 1558-1648. Ovom knjigom nastavlja se rad na nečemu što se sada može zvati Djurantova porodica. Autori nam prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred tih vojnih i verskih sukoba. To je takođe bilo doba Keplera i Galileja, Bruna i Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, i barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um… knjiga IX – DOBA LUJA XIV Kralj Sunce predstavljen je u ovom tomu u svom najboljem, najgorem i najviše ljudskom izdanju. Engleska i Kromvel, Milton, Čarls I, Džonatan Svift, od genijalnosti do ludila… Švedska, Rusija u doba Petra Velikog… Knjiga se završava sumrakom Kralja Sunca. knjiga X – DOBA VOLTERA Doba Voltera – Istorija Civilizacije predstavlja doba Prosvećenosti a najveći zalagač za procvat umetnosti i nauke bio je, svakako, Volter. U ovoj knjizi se Vil Djurant fokusirao na istoriju i dešavanja Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj u periodu od 1715. pa do 1756. godine. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Prvo poglavlje se bavi vladavinom Luja XV, drugo poglavlje se bavi engleskom filozofskom misli u prvoj polovini XVIII veka, treće najviše govori o Volterovom radu i tadašnjem okruženju u kom su njegovi tekstovi nastajali. Četvrto poglavlje govori najviše o Johanu Sebastijanu Bahu, jednom od najvećih kompozitora kako baroka, tako muzičke umetnosti uopšte. Peto poglavlje nastavlja sa mislima i tezama Voltera, kao i enciklopediji Denija Didroa i filosofskoj klimi tadašnje Evrope. knjiga XI – RUSO I RENESANSA Ruso i revolucija – Istorija Civilizacije bazira se na dežavanjima u Francuskoj i u ostatku Evrope u periodu stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Ovaj tom enciklopedijskih izdanja Vila Djuranta Istorija Civilizacije dobio je i Pulicerovu nagradu 1968. godine. Prvo poglavlje nas upoznaje sa događajima iz Sedmogodišnjeg rata, dok se drugo poglavlje bazira na razlikama i sličnostima dvojice savremenika: Voltera i Rusoa. Treće poglavlje: Katolički jug govori o kulturnim i političkim dešavanjima u tadašnjoj Italiji, Španiji i Portugalu, ali i o austrijskom vunderkindu – Mocartu. Četvrto poglavlje se bavi Slovenskim narodima i prisutnosti Osmanlija u tom delu Evrope, kao i o vladavini Katarine Velike u Rusiji. Peto poglavlje je posvećeno protestanskom severu kao i Kantovom filozofskom radu. Džonsonova Engleska kao i krah francuskog feudalizma predstavljaju teme iz poslednja dva podnaslova knjige. knjiga XII – NAPOLEONOVO DOBA Napoleonovo doba – Istorija Civilizacije prati dešavanja iz perioda Francuske revolucije, kao i vladavinu Napoleona, njegova osvajanja i ratove. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Osim što je u samom fokusu Francuska i Bonapartin uspon, ovaj tom knjige prati i kulturno-umetnička dešavanja i razvoj tadašnje Evrope, poput muzičkog komponovanja Betovena i književnih dela takozvanih Jezerskih pesnika Engleske. Poslednje poglavlje obrađuje opsadu Moskve, Vaterlo bitku, potpun krah Napoleonove vojske i njegov egzil na ostrvo Sveta Jelena, kao i dešavanja neposredno posle toga. Ovo je poslednja knjiga u seriji enciklopedija Vila Djuranta.

Knjiga potpuno cista i savrseno kompaktna ,bez obelezavanja. ==================================== Istorija političkih i pravnih teorija I Od antike do početka XVII veka Radomir D. Lukić ====================================================================== 1. Prethodan pojam istorije političkih i pravnih teorija 2. O značenju izraza `teorija 3. Predmet politike 4. Politika kao nauka i kao veština 5. odnos istorije političkih i pravnih teorija prema drugim srodnim naukama 6. Metod izučavanja istorije političkih i pravnih teorija 7. Zavisnost teorija od ekonomske osnove društva 8. Specifičan razvoj teorija 9. Zavisnost političkih i pravnih teorija od klasnog sastava društva 10. Glavnija književnost za proučavanje istorije političkih i pravnih teorija Plan izlaganja DEO I POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE ROBOVLASNIČKOG DOBA ()()sek 1: Opšta karakteristika robovlasničkih političkih i pravnih teorija 1. Opšti pogled na robovlasničke političke i pravne teorije 2. Ekonomska podloga antičkih teorija 3. Klasna podloga antičkih teorija 4. Politička podloga antičkih teorija - grad-država 5. Razvoj antičkih političkih i pravnih teorija Odsek II: Političke i pravne teorije: antičke: Grčke Glava I Opšti POGLED NA POLITIČKE i PRAVNE TEORIJE ANTIČKE GRČKE 1, Istorijski razvoj i značaj grčkih političkih i pravnih teorija 2. Ekonomska podloga grčkih teorija 3. Klasna podloga grčkih teorija 4. Politička podloga grčkih teorija Glava II PLATON 1. Platonovi prethodnici 2. Platonovo doba 3. Platonov život 4. Opšta karakteristika Platonove misli 5. Platonova Država POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE FEUDALIZMA Glava I OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - 7. Opšta karakteristika feudalnih političkih i pravnih teorija 8. Problem nastanka hrišćanstva 9. Propast Rima i širenje hrišćanstva 10. Uloga hrišćanstva 11. Razvoj hrišćanstva 12. Privreda i klasna struktura feudalnog društva 13. Politička struktura feudalizma 8. Razvoj feudalne političke i pravne teorije AVGUSTIN 1. Avgustinovo doba 2. Avgustinov život 3. Avgustinovo učenje Glava III OD AVGUSTINA DO TOME AKVINSKOG 11. Političke i pravne ideje u germanskim državmaa u doba feudalizma 12. Spor crkve i države oko prevlasti 3. DŽon od Salzberija Glava IV TOMA AKVINSKI 5. Doba Tome Akvinskog 6. Život i dela Tome Akvinskog - 7. Političko učenje Tome Akvinskog 8. Učenje o pravu Glava V POLITIČKE TEORIJE XIV I XV VEKA 14. Društveno-političke prilike ovog doba 15. Dante Aligijeri (1265-1321) 3. Viljem Okem (1270-1347) 13. Marsilije Padovanski (1278-1343) 14. nikola Kuzanac (1401-1464) 15. Demokratske ideje potlačenih masa DEO 111 POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE NOVOG VEKA Odsek I: Opšte karakteristike političkih i pravnih teorija novo veka 9. Opšti pogled 10. Ekonomski uslovi 11. Klasni uslovi 12. Politički uslovi 13. Ideološki uslovi 14. Tri faze razvoja političkih i pravnih teorija novog veka Odsek II: Političke i pravne teorije apsolutizma OPŠTI POGLED NA RAZVOJ POLITIČKIH I PRAVNIH TEORIJA APSOLUTIZMA 5. Razvoj kapitalizma 6. Političke prilike doba apsolutizma 7. Razvoj političkih i pravnih apsolutizma MAKIJAVELI (1469-1527) 6. Makijavelijev život 7. Prilike u Italiji za vreme Makijavelija 8. Makijavelijeva dela 9. Razmatranja o prvih deset knjiza Tita Livija 5. Vladalac 6. Ocena Makijavelija 7. Stav prema Makijaveliju tokom istorije Glava V POLITIČKE TEORIJE REFORMACIJE 16. O reformaciji uopšte - 17. Reformacija u Nemačkoj 18. Martin Luter (1483-1546) 4. Toma Mincer (1490-1525) 5. Kalvin (1509-1564) Glava VI BODEN 16. Bodenovo doba 17. Bodenov život i dela 18. Republika 19. Bodenov značaj Glava VII TEORIJE O OGRANIČENJU VLADARSKE VLASTI 15. Opšti pogled na ove teorije 16. Teorije o ograničenju vladarske vlasti u Francuskoj 17. Teorija o ograničenju vladarske vlasti u Engleskoj i Škotskoj 18. Teorija narodne suverenosti u vezi s Holandskom revolucijom 19. Španske katoličke teorije o ograničenju vladarske vlasti 6. Toma Kampanela (1568-1639) Glava VIII PRIRODNO PRAVO 1. Hugo Grecijus (1583-1645) 2. Tomas Hobs (1588-1679) - 3. Blez Paskal (1623-1661) 4. Bosije (1627-1704) 5. Baruh de Spinoza (1632-1677) 6. DŽon Lok (1632-1704) 7. Gotfrid Lajbnic (1646-1716) 8. Fenelon (1651-1715) 8. Ruske teorije apsolutizma 9. Ivan Tihonovič Posoškov (1652-1726) 10. Teofan Prokopjevič (1681-1757) 11. Vasilije Tatiščev (1686-1750) 12. Šarl Monteskije (1689-1755) 14. Volter (1694-1788) ================================================= Istorija politickih teorija , politicke ideologije ,Aristotel,Platon,Antička misao o politici,Srednjovekovna misao ,Renesansa ,Makijaveli,Rimska politička misao ,Reformacija, Kalvinizam ,Nice i postmodernizam ,,Ciceron,Polibije,Avgustin,Akvinski ,Mor, Makijaveli, Renesansa i politicka misao ,Protestantizam,Kalvinizam ,Luter ,Vestfalski poredak ,Apsolutizam,Tiranija,Demokratija,Republikanizam ,Monarhija,Monteksje,Boden.Suverenost, Podela vlasti ,Reformacija,kalvin ,sekularizam,liberalizam,francuska revolucija,američka revolucija, Tokvil ,Dzon Stjuart Mil, Utilitarizam ,Edmund Berk ,Konzervativizam,Socijalizam,Industrijsko društvo,Hegel,Romantizyam,Kant,fihte,nemacki idealizam,Niče ,Nacizam , monteskje,Medjunarodni odnosi ,politicke ideologije , političke teorije,Maks Veber ,političke nauke ,pozitivizam,politička filozofija ,Sokrat ,Dzon Rols ,Teorija pravde ,Nozik ,Volzer,Sandel ,Carls Tejlor ,Komunitarizam ,istorija politickih i pravnih teorija, istorija politickih ideja, savremene politicke teorije ,ljudska prava ,legitimitet ,hajek ,Hjum ,Hajdeger,Kant korporativizam,fasizam,nacizam,neoliberalizam,nova desnica ,levica,socijaldemokratija, drzava blagosatanja,adams mit , sloboda ,Klasična i moderna ideja slobode, Prava čoveka, Granice državne vlasti, Sloboda versus vlasti, Plodnost konflikta, Antičke i moderne ideje demokratije, Liberalizam i demokratija, Individualizam i organicizam, Liberali i demokrati u XIX veku, Tiranija većine, Prestavnička demokratija Dzon Lok ,Ruso ,Tokvil ,Medison ,Aristotel, Polis ,Platon , Sumpeter , Dal Robert ,Dzon Stjuart Mil , Federalisticki spisi , Bentam,Utilitarizam ,Republikanizam ,makijaveli

Odlomak: PREDGOVOR Demokratija,kao jedan od načina političe organizacije, od starog veka do danas postoji kao pojam ili politička praksa i zbog različiog tumačenja nastajuteškoćedajojsedapravismisao. 1) Uprvobitnom,, originalnom značenju građaniinjihova tela imaju direktno pravo da donose političke odluke. Ovo je procedura je nazvana direktna demokratija i danas se u modernom svetu skoro i ne primenjuje. 2) U drugom značenju, to je oblik vladavine gde građani ostvaruju svoje pravo preko izabranih predstavnika koji su im odgovorni. To je poznato kao predstavnička demokratija. 3) U vladavini gde vlast većine, preko konstitutivnog ograničenja, garantuje manjini da može da uživa kolektivna i individualna prava, kao što je sloboda govora i versko opredeljenje; ovaj oblik je poznat kao liberalna ili konstitucionalna demokratija. Reč demokratija se često upotrebljava da karakteriše neki politički ili društveni sistem, bez obzira na to da li je to oblik demokratske vladavine u smislu jednog od prethodnih značenja i teži da umanji društvene i ekonomske razlike, posebno one koje proizilaze iz nejednake raspodele privatnog vlasništva. Antička Grčka je najočigledniji primer vladavine direktne demokratije. Ta demkratija je karakteristična za mnoga primitivna društva i moderni antropolozi je vezuju u glavnom za preistorijsko vreme. Platon i Aristotel su stvorili teoriju o političkoj demokratiji. Najbolju definiciju demokratije dao je Aristotel govoreći o državi. Po njemu demokratija je tamo gde su ljudi slobodni i siromašni i predstavljaju većinu u vlasti države. Ova definicija se u osnovi razlikuje od njene primene u modernom vremenu. Direktna demokratija, u kojoj svi građani učestvuju, bila je moguća zbog ograničene veličine tamošnjih država. U to vreme gradovi su bili mali i zajedno sa okruženjem nisu prelazili više od nekoliko hiljada stanovnika. Žene nisu imale pravo glasa kao ni brojni robovi. Ta demokratija je bila u saglasnosti sa poretkom gde su robovlasnici uživali sva prava. Ta se vlast nije kvalifikovala kao pravna i legislativna institucija. U antičkoj demokratiji svi građani učestvuju u zakonodavnoj skupštini i bili su da glasaju. Ovakvi sistemi nisu mogli da deluju u većim državama i njima se nije moglo rukovoditi na ispravan način. Ovaj tip demokratije je bio u staroj Grčkoj u petom veku pre naše ere. Politička istorija datog perioda odlikuje se borbom između dve države Atine i Sparte, jedna sa demokratskom a druga sa oligarhijskom organizacijom. Sukob se završio pobedom Sparte. Atinska demokatija se nikad nije povratila od ovog udara. Posle dugog perioda opadanja konačno je nestala sa nastankom Rima. Grčka demokratija je postojala u istoriji u kratkoj epizodi i nije imala većeg uticaja na moderne demokratske države. U poređenju sa grčkim gradom – državom, Rim je bio oligarhijska republika i postepeno je prerastao u autokratsku imperiju. Kasnije države su bile plemenske i feudalne, a u 16. i 17. veku bile su transformisane u apsolutne monarhije. Srednji vek uz to odlikuje postojanje više nezavisnih republika koje su bile oligarhijske i ne demokratske. To je bila situacija sve do Američke i Francuske revolucije. Današnje demokratske vlade su zakonodavne i sa legislativnim parlamentom. Njihova etička osnova počiva na tome da su svi ljudi jednaki a vlade postoje da sprovode prava i da zaštite svoje i interese građana. Do ovoga se došlo još u srednjem veku,kada su se nove osnovne demokratske premise pojavile i postepeno potvrđivale u vremenu. Jedna od najvažnijih novih ideja je moderna koncepcija konsititucije. Uopšte uzevši, starije generacije su gledale na zakon kao na oganičavanje u vršenju političke vlasti. Ali za naslednike kraljevstva kao i za mnoge primitivne narode, zakon je starodrevni običaj koji se teško menja. Kraljevi nisu propisivali zakone već su ih oni obavezivali isto kao i ostale subjekte. Ova ideja je osnažena konceptom prirodnih zakona koje su razvili stoici i hrišćanski mislioci krajem antike. Za hrišćanske teologe univerzum je kreacija svemoćnog Boga čija savršena i nepromenjena volja je obavezujuća za sva bića.. Moderan pogled o premoći konstitucionalnog zakona je nasleđen direktno iz srednjovekovbnog koncepta. Srednjovekovni politički poredak se dezintegrisao u 15. i 16. veku, pošto je vlast monarha porasla i omogućila ideju apsolutne suverenosti. Jedini značajan izuzetak bila je Engleska, gde je tradicija srednjoevekovnog parlamentarizma bila posebno snažna. Sredinom 17. veka izbio je sukob između religijskog i konstitucionalnog problema koji je vodio do otvorenog prekida između kralja i parlamenta; parlament je pobedio i umanjio upravni značaj kralja. Pobedonosnom revolucijom 1688. vlast engleske monarhije je konačno ograničena. Parlament je imao potpunu kontrolu u zakonodavstvu i finansijama. Najbolji način da se spreči zloupotreba vlade. je da se vlast podeli na legislativnu i izvršnu i da ona ne bude u istim rukama. Uticaj Džona Loka i njegove rasprave O Civilnoj vladi (1690) su bile prilagođene engleskom revolucionarnom pokretu, ali je to moglo da ima mnogo šire značenje. Lokova teorija o razdvajanju vlasti je postala popularna i na evropskom kontinentu. Monteskje je dvema vlastima, koje treba da su odvojene dodao i sudsku. Ta doktrina je bila prihvaćena od britanskih severnoameričkih kolonija i od američkog sistema vlasti. Ove teorije u praksi i primeni u 17. veku imale su veliki značaj u razvitku konstitucionalne demokratije. Balans vlasti u Engleskoj se pomerio od kralja ka parlamentu koji je ostao oligarhijski i kao takav bio nedemokrstski. Odsustvo neke značajnije promene nije dovelo do bitnije modifikacije sve do reformskog akta iz 1832. Pre Američke I Francuske revolucije, Žan Žak Ruso je bio na striktno demokratskoj poziciji. Sa tim stanovištem se predstavio u Društvenom ugovoru (1762). Zalagao se za direktnu demokratiju mada taj izraz nije nikad upotrebio. Konstitucionalno demokratija je bila uvedena kao posledica Američke revolucije. Ono što su Amerikanci želeli bila je ne samo konstitucionalna nego i demokratska vladavina kao krajnji cilj. Takođe, veliki značaj u istoriji moderne demokratije imala je Francuska revolucije. Još od 16. veka Francuska je bila apsolutna monarhija, izuzev nekoliko malih podrčja koja su zadržala provincijski status države I bilo je malo revolucinara koji su imali interes da to ožive. Njihova inspiracija je dolazila od filozofije prosvećenosi sa radikalnom novom koncecijom o pravima čoveka. Francuska revolucija je imala veliki i neobičan efekat na razvitak moderne demokratije. Bila je uspešna u podrivanju starog režima i pozitivno je delovala na ideal slobode, bratstva i jednakosti. Taj ideal je bio ovaploćen u nizu osnovnih reformi od Dekleracije o pravima čoveka do Napoleonovog zakonika koji je promenio lice Evrope. Većina revolucionara verovala je da su legalna i socijalna jednakost cilj koji je opravdavao upotrebu bilo kog političčkog sredstva. Ta ideja je bila jedna od najmoćnijih snaga Francuske revolucije. Glavni podstrek demokatiji u Evropi došao je od njenih ideja i raznih nacionalnih pokreta koji su se pojavili posle tog istorijskog događaja. Kada su oštrice revolucije otupele, išlo se za tim da se tradicija prilagodi sopstvenim potrebama. Britanske institucije su služile kao primer razvoja demokratije. Sve do Prvog svetskog rata monarhije su bile normalni oblik vladavine u većini država zapadne Evrope. Britanija je mogla da posluži kao primer da monarhija može da bude konstitucionalna i demokratska. Kad se Luj XVIII vratio u Francusku, prihvatio je ustav posle Napoleonovog pada. Taj dokument je bio izraz ličnog autoriteta i principa narodnog suvereniteta, što je bilo nešto više nego legalna funkcija. Glavna posledica je pretvaranje Francuske u konstitucionalnu monarhiju sa institucijama dosta sličnim savremenoj Britaniji. Takve osobine su imale i najveći broj drugih obnovljenih monarhija. Mada je razlika od zemlje do zemlje bila prisutna, njihovi sistemi su u osnovi bili slični britanskom i vodili su porastu demokratiije u Evropi. Apsolutna monarhija je postepeno zamenjena principom da je narod izvor ustavnog autoriteta. Pored toga, postojala je težnja ka opštem pravu glasa i da težište zakonske egzekucije dođe u ruke kabineta odgovornog kao narodno izvršno telo. Razvitak demokratije u pojedinim zemljama Evrope bio je nejednak u obliku i tempu. Postojeći osnovni zakon u Francuskoj je pred kraj devetnaestog veka ustanovio Treću republiku i konačno je u Francuskoj parlamentarna odgovornost bila uspostavljena u punoj meri kao i u nekim drugim zemljama (npr. Nemačka i Danska).. Dvadesetih godina dvadesetog veka ova nejednakost u razvitku se uveliko izgubila. Konstitucionalne države zapadne Evrope bile su sve demokratske, bilo da su monarhije ili republike i bile su uporedive sa sistemom u Velikoj Britaniji. Pisani su ustavi koji su do izvesne mere ograničavali vlast parlamentarnih većina. Sa druge strane, demokratski karakter parlamenta je bio garantovan periodičnim opštim izborima u kojima su svi odrasli građani, obično imali pravo glasa. To je bio standardni oblik moderne demokratije, koji je često uključivao žene u izboni proces. Uprkos sličnosti struktura vlada na kontinentu, u praksi je sistem bio različit od engleskog. Pre svega, drugačiji je bio sistem organizacije političkih partija. U Velikoj Britaniji postojao je dvopartijski sistem, a u Evropi rivalstvo je obično bilo između više od dve partije. Iskustvo u više evropskih zemalja je pokazivalo da su se teškoće višepartijskog sistema jedva premošćavale. U mnogome to je zavisilo od partijskh lidera i pristalica spremnih za saradnju. Kad je bilo moguće, dolazilo je do stabilne vlasti sa osiguranim demokratskim vođstvom. Za primer se mogu uzeti ustavne monarhije u Holandiji i skandinavskim zemljama u kojima su uspešno delovali multipartijski sistemi i postignuta je stabilnost demokratske vladavine. Demokratija je u drugoj polovini devetnaestog veka bila velika snaga u Evropi pod uticajem duha Francuske revolucije, karakterističnog po snažnim idejama i relativno slabim institucijama, To je odlikovalo mnoge partije u većini evropskih država. Kada glasači, nakon višepratijskih izbora, nisu bili zadovoljni rezultatima, okrenuli su se na drugu stranu tražeći zadovoljavajuće političko rešenje. Druga polovina devetnaestog i rani dvadeseti vek bili su vezani za konstitucionalizam. Tom idejom je bio zadojen i predsednik Sjedinjenih Američkih Država tvrdeći da je cilj stvaranje sveta sposobnog za demokratiju. U ime tog načela Amerika je učestvovala u Prvom svetskom ratu. Jedna od glavnih posledica toga rata je uspostavljanje komunističkog režima u Rusiji. Taj režim nije pretendovao da stvori liberalno društvo i stvarao je demokratiju sumnjivog karaktera. Nakon Drugog svetskog rata satelitske države Sovjetskog Saveza su nazvane “narodnim demokratijama.To su u stvari bile strogo regulisane države, ali se u prvo vreme gledalo na njih sa blagonaklonošću. Teorijska osnova ovakvog shvatanja demokratije imala je poreklo još u Francuskoj revoluciji, a ekonomska demokratija se pojavila kao sastavni deo revolucionarnog pokreta. Mada je glavna politička ideja bila legalnost jednakosti, manjina je smatrala da je i ekonomska jednakost takođe osnovno pravo čoveka. To nije bilo prevaziđeno ni u socijalizmu. Mnogi autori su podržavali ovakav stav što je odigralo značajnu ulogu i u revolucijama 1848. Ovo shvatanje imalo je velikog uticaja na Karla Marksa. Po ugledu na francuske revolucionarne tradicije razvio je socijalnu i ekonomsku teoriju. Verovao je da njegovo učenje treba da bude presudno za život nepovlašćenog stanovništva predstavljenog radničkom klasom. Sve dok postoji ekonomska nejednakost u vlasništvu, ne može se ostvariti besklasno društvo jer su sredstva proizvodnje u rukama kapitalista. Istorijski funkcija proletarijata je da zbaci građansku klasu i njenu državu. U najvećoj meri Marks je bio koncentrisan na novo društvo i nije imao interes da shvati probleme demokratije. U Zapadnoj Evropi, krajem devetnaestog i u dvadestom veku, veliki broj marksista se postepeno prilagođavao događajima da se u novom društvu ostvari demokratija putem parlamenta izabranog od naroda. Takvo shvatanje je prihvatila i većina radničke klase u industrijski razvijenim zemljama. Vreme je potvrđivalo i praktično opravdavalo poglede socijal-demokratskih partija u razvijenim državama Zapadne Evrope da se do socijalističkog poretka može doći i evolucijom. U Rusiji je revolucionarni marksizam tumačen na način da i manjina u datim okolnostima nedovoljno razvijenog proletarijata može da osvoji vlast. Tako je pod vođstvom Lenjina komunistička partija zagospodarila velikim delom ruske imperije. To je bila nova vrsta političkog sistema koji su njegovi zagovornici smatrali totalnom demokratijom. Jedna od najupadljivijih karakteristika 20. veka u Zapadnoj Evropi bio je nagli porast demokratije. Totalitarizam i konstitucionalizam su se u potpunosti razlikovali, ali već polovinom veka nije bilo vlade koja nije sebe smatrala demokratskom. Posle poraza totalitarizma i nacionalizma u zapadnoj hemisferi u Drugom svetskom ratu novo razdoblje se otvorilo u drugoj polovini dvadesetog veka. Pokret za nezavisnost u bivšim kolonijama u Africi i Aziji bio je nezaustavljiv i predstavljao novi period u razvitku sveta. Propast komunizma u Sovjetskom Savezu i satelitskim državama istočne Evrope bio je veliki preokret u istoriji ljudskog društva. Taj period je bio pun događaja u kojima se demokratija razvijala i postepeno postajala vladajuća ideja u svetskim razmerama. Autor

Naziv: Athens-Attica Autor: Irini Frangiadaki Godina izdanje: 2004 Izdavač: Grčka nacionalna turistička organizacija Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Sadržaj videti na slikama. Pun kolor. Opis: Atina je istorijska prestonica Evrope. Atina ima dugu istoriju, koja datira od prvog naseljavanja u neolitskom dobu. U 5. veku pre nove ere („Zlatno Periklovo doba“) – vrhunac duge, fascinantne istorije Atine – vrednosti i civilizacija grada stekle su univerzalni značaj. Politička misao, pozorište, umetnost, filozofija, nauka, arhitektura, između ostalih oblika intelektualne misli, dostigli su epski zenit, u periodu intelektualnog dovršetka jedinstvenog u svetskoj istoriji. Atina je bila maternica zapadne civilizacije. Mnoštvo grčkih reči i ideja, kao što su demokratija, harmonija, muzika, matematika, umetnost, gastronomija, arhitektura, logika, eros, euforija, između ostalog, obogatile su mnoštvo jezika i inspirisale civilizacije. Tokom godina, mnoštvo osvajača okupiralo je Atinu i podiglo jedinstvene, sjajne spomenike - retki istorijski palimpsest. 1834. Atina je postala prestonica moderne grčke države. Izbor je bio zasnovan na simboličkom značaju klasične istorije Atine. Za dva veka otkako je Atina postala atraktivna moderna metropola sa šarmom bez premca. Atina nudi posetiocima jedinstveno iskustvo. „Putovanje“ u njegovoj 6.000-godišnjoj istoriji, uključujući priliku da se vide renomirani spomenici i remek-dela umetnosti antike i srednjeg veka, kao i arhitektonsko nasleđe 19. i 20. veka. Dobijate uzbudljiv osećaj udobnosti u blistavoj svetlosti potkrovlja, posmatrajući šarmantni pejzaž u okolini grada (razvedena obala, plaže i planine), i uživajući u modernoj infrastrukturi grada i jedinstvenom poletu Atinjana . Posetioci tokom cele godine su fascinirani atrakcijama Atine.

Od dobitnice Vitalove nagrade. Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno.

Od dobitnice Vitalove nagrade. Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! U želji da našim čitaocima predstavimo širi izbor tekstova iz Plinijevog dela Historiae Naturalis, opredelili smo se da za osnovu ove knjige uzmemo „Pingvinovo” izdanje Pliny the Elder – Natural History: A Selection, objavljeno u poznatoj biblioteci „Penguin Classics“, koje potpisuje prof. Džon Hili (John Healy). Pored obilja fusnota prof. Hilija, dodali smo bar još toliko napomena i komentara naše redakcije, pa se tako broj intervencija penje do ukupno oko hiljadu objašnjenja, komentara i dopuna. Takođe, iz drugih prevoda Plinija, na pojedinim mestima smo dodali još neke delove, prevedene, šta s latinskog, šta s engleskog jezika, koji se nisu nalazili u Hilijevom izboru. Ovo izdanje je namenjeno kako stručnjacima iz oblasti istorije prirodnih nauka, istorije društva, antropolozima, arheolozima, sociolozima, tako i ostalim radoznalim ljudima – a radoznalost, kao preduslov za razumevanje sveta oko nas, jeste osobina koja možda najpreciznije definiše i samog autora. Broj strana 516 Format 16x24 Gaj Plinije Sekund Stariji, poznatiji kao Plinije Stariji (lat. Gaius Plinius Secundus Maior, 23.–79. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik - prirodnjak koji je napisao delo Poznavanje prirode (Naturalis historia). Plinije Stariji je poreklom pripadao viteškom staležu, rođen u gradiću Komum (današnji Komo) u severnoj Italiji, dok je obrazovanje verovatno stekao u gradu Rimu. Biografija Pre 35. godine (Naturalis historia. XXXVII, 81) Plinija je otac odveo u Rim gde se školovao pod nadzorom očevog prijatelja, pesnika i vojnog zapovednika Pomponija Sekunda, koji mu je usadio ljubav prema učenju i nauci. Dva veka nakon smrti braće Tiberija i Gaja Graha, Plinije je video neke od njihovih rukopisa u knjižari svoga učitelja (XIII, 83), te je nakon toga napisao učiteljevu životopis. Plinije spominje gramatičare i govornike, od kojih su Remije Palemon i Arelije Fusk (XIV, 4; XXXIII, 152) mogli biti njegovi učitelji. U Rimu je studirao botaniku u topiariju (vrtu) vremešnog Antonija Kastora (XXV, 9), te je u tlu video naročito stara stabla lotusa koja su nekoć pripadala Marku Krasu (XVII, 5). Takođe je video i ogromnu građevinu koju je podigao Kaligula (XXXVI, III) i verovatno je svedočio Klaudijevoj pobedi nad Britanijom 44. godine (III, 119). Pod uticajem Seneke Mlađeg postao je strastven student filozofije i retorike, pa se počeo uvežbati za advokata. Vojnu službu je služio pod rimskim vojskovođom Gnejem Domicijem Korbulonom u Donjoj Germaniji 47. godine, učestvujući u rimskom osvajanju germanskih plemena i gradnji kanala između reka Rajne i Mas (XVI, 2 i 5). Kao mladi zapovednik konjice (praefectus alae) napisao je u svom zimskom boravištu delo o upotrebi koplja na konju (de iaculatione equestri) u kojima razmatra i osobine dobrog konja (VIII, 162). U Galiji i Hispaniji je naučio značenja mnogih keltskih reči (XXX, 40). Zabeležio je mesta povezana s rimskom invazijom Germanije, a usred scena Druzovih pobeda sanjao je san u kojem ga pobednik podstiče da prenese njegove poduhvate potomcima (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 4). San je podstaknuo Plinija da napiše povest svih ratova između Rimljana i Germana. Plinije je verovatno pratio očevog prijatelja Pomponija na vojnom pohodu protiv germanskog plemena Hata (50. n. e.), te je posetio Germaniju po treći put (50-ih godina) kao prijatelj budućeg cara Tita Flavija Vespazijana (Praef. 3). Za vreme Nerona je uglavnom živeo u Rimu, kada i spominje kartu Jermenije i kraja uz Kaspijsko jezero, koju je u Rim poslao Korbulonov štab 58. godine (VI, 40). Nakon velikog požara u Rimu 64. godine video je izgradnju Neronove „zlatne kuće“ (domus aurea, XXXVI, 111). U međuvremenu je dovršavao dvadeset knjiga svoje Istorije germanskih ratova, jedini istorijski izvor koji se citira u prvih šest knjiga Tacitovih „Anala“ (I, 69), a verovatno i jedan od najvažnijih izvora kojima se Tacit služio prilikom sastavljanja svoje Germanije. Nju su potisnuli Tacitovi zapisi, a Simah je u ranom 5. veku bezuspešno tragao za primerkom Plinijevog spisa (Epistulae, XIV, 8). Plinije je takođe posvetio mnogo vremena sastavljanju spisa iz oblasti gramatike i retorike. Detaljnome delu o retorici, naslovljenom Studiosus, sledilo je osam knjiga Dubii sermonis, napisanih 67. godine. Pod svojim prijateljem Vespazijanom, Plinije se vratio u državnu službu služivši kao prokurator u provinciji Narbonskoj Galiji (70) i Tarakonskoj Hispaniji (73), a takođe je posetio i Belgijsku Galiju (74.). Tokom svojega boravka u Hispaniji upoznao se s poljoprivredom i rudnicima u zemlji, a osim toga posetio je i Afriku (VII, 37). Na svoj povratku u Italiju prihvatio je službu pod Vespazijanom. Njega je posećivao pre svitanja radi uputa pre nastavljanja svojih službenih dužnosti, a nakon kojih je ostatak svoga vremena posvetio učenju (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 9). Dovršio je u trideset i jednoj knjizi Povest svojega vremena, verovatno obuhvatajući razdoblje od Neronove do Vespazijanove vladavine. Plinije ju je razborito sačuvao za objavljivanje nakon svoje smrti (Naturalis historia, Praef. 20). Nju navodi Tacit (Annales, XIII, 20; XV, 53; Historiae, III, 29), a jedan je od izvora koji su koristili Svetonije i Plutarh. Plinije je praktično završio i svoje veliko delo, Naturalis historia, enciklopediju u kojoj je sakupio većinu znanja svog vremena. Delo je planirano pod Neronovom vladavinom, a materijali skupljeni u tu svrhu ispunili su nešto manje od 160 svesaka. To je delo 23. godine Larcije Licini, pretorijanski legat Tarakonske Hispanije, bezuspešno pokušao otkupiti za cenu koja je i za današnje prilike ogromna. Svoje delo posvetio je Vespazijanu 77. godine. Vezuv Erupcija Vezuva 79. godine Ubrzo nakon toga Vespazijana ga je imenovao prefektom rimske mornarice u Mizenu. U Mizenu je Plinije bio stacioniran u vreme velike erupcije vulkana Vezuva (24. avgusta 79), koja je uništila Pompeje i Herkulaneum. Želja za direktnim posmatranjem pojave, a ujedno i za spašavanjem nekih svojih prijatelja iz pogibeljnog položaja na obali Napuljskoga zaliva, podstakla ga je da pokrene svoje galije i pređe zaliv do Stabije. Iako je verovao da će Stabiji biti na sigurnoj udaljenosti od erupcije, nije uzeo u obzir mogućnost da vulkan ispusti otrovne gasove. Posledica toga bila je da se Plinije ugušio zbog nedostatka kiseonika. Plinije je još uvek poznat u vulkanologiji u kojoj se termin plinijski (ili plinijev) odnosi na vrlo silovitu erupciju vulkana koji je dugo vremena bio uspavan. Termin ultraplinijski je namenjen najsilovitijim plinijskim erupcijama kao što je uništenje Krakataua 1883. godine. Priča o Plinijevim poslednjim satima života opisana je u zanimljivom pismu koje je dvadeset sedam godina nakon samog događaja Plinije Mlađi, nećak Plinija Starijeg i njegov naslednik, uputio Tacitu (Plinije Mlađi, Epistulae, VI, 16). Plinije Mlađi takođe šalje drugom dopisniku izveštaj o rukopisima svojega ujaka i njegovim životnim navikama (III, 5): `Započeo bi s radom vrlo rano pre zore... Ništa ne bi pročitao a da ne napravi zabeleške; običavao je čak govoriti da ne postoji knjiga koja je toliko loša da ne sadrži nešto vredno. Za boravka na selu jedino vreme koje je bilo oslobođeno od učenja bilo je u stvari kada se kupao. Dok je putovao, oslobođen od svih drugih briga, posvetio bi se učenju u osami. Ukratko, smatrao je sve vreme u kojem se nije bavio učenjem uzaludno potrošenim.` Njegov jedini rukopis koji je sačuvan do današnjih vremena jeste Naturalis historia. Kroz sledeća veka veliki broj naučnika ju je koristio za izvor svojega rada. Filozofski pogledi Plinije je bio sledbenik stoičke filozofije kao i mnoge druge poznate ličnosti za vreme ranog carstva. On je bio upoznat s njihovim najvećim predstavnikom, Trazejom Petom, a takođe je bio i pod uticajem Seneke Mlađega. Stoici su bili odani proučavanju prirode, ali njihovo je moralno učenje bilo saglasno s onime koji je u svojem literarnom radu bio nesebično nestrpljiv u potpomaganju i podučavanju svojih savremenika (Praef. 16, XXVIII, 2; XXIX, I). Plinije je bio i pod uticajem epikurejske filozofije, platonovske Akademije i oživljenih pitagorejskih škola. Njegov pogled prema prirodi i bogu bili su u biti stiočki. Plinije izjavljuje da je jedina slabost čovečanstva to što je utjelovila božje biće u mnogim ljudskim oblicima koja su posedovala ljudske mane i nedostatke (II, 148). Bog je uistinu bio jedan; bio je duša večnog sveta, pokazujući svoje dobročinstvo na zemlji, kao i na suncu i na zvezdama (II, 12 seq., 154 seq.). Postojanje božanske providnosti je nesigurno (II, 19), ali vera u njeno postojanje i u kaznu zbog greha je korisno (II, 26). Nagrada kreposti sastojala se u uzdizanju prema božjoj naravi onih koji su sličili bogu u činjenju dobroga prema čoveku (II, 18, Deus est mortali iuvare mortalem, et haec ad aeternam gloriam via ). Ispitivanje budućnosti smatrao je krivim kao i nasilno delovanje prema prirodi uz upotrebu magije (II, 114; XXX, 3) Ipak nije poricao značenje čuda i predosećaja (II, 92, 199, 232). Plinijev pogled na život je sumoran. On smatra da čovečanstvo ide ka propasti i bedi (II, 24; VII, 130). Preteranu rakoš i moralnu iskvarenost napada u mnogim deklamacijama, koje su toliko česte (kao i kod Seneke) da na kraju gube privlačnost i počinju zamarati �. Njegovi retorički izrazi protiv praktično korisnih otkrića (kao što je umeće navigacije) takođe oskudevaju u zdravom razumu i dobrom ukusu (XIX, 6). S ponosnim rimskim nacionalnim duhom on sjedinjuje divljenje vrlinama po kojima je republika postigla svoju veličinu (XVI, 14, XXVII, 3, XXXVII, 201). On ne skriva istorijske činjenice nepovoljne po Rim (XXXIV, 139), a dok slavi ugledne članove slavnih rimskih rodova, slobodan je od Livijeve prekomerne pristranosti prema aristokratiji. Plinije smatra da su poljoprivredni slojevi i stari zemljoposednici iz viteškog staleža (Cincinat, Kurije Dentat, i Katon Stariji) stupovi države. On ogorčeno žali zbog propadanja poljoprivede u Italiji (XVIII, 21 i 35, latifundia perdidere Italiam = `latifundije upropastiše Italiju`). U skladu s time, za najraniju povest Rima on daje prednost onima koji slede pisce iz razdoblja pre Oktavijana Avgusta, ali ipak gleda na carsku moć kao nužnu (štaviše, preko potrebnu) u državi, te pozdravlja „spasonosnu pojavu Vespazijana“ (salutaris exortus Vespasian, XXXIII, 51). Naturalis historia Jedino Plinijevo delo koje je sačuvano jeste Poznavanje prirode (Naturalis historia), u 37 knjiga, posvećeno caru Titu 77. godine, a objavljeno posthumno. U uvodu (Praefatio) Plinije kaže da se delo sastoji od 20.000 važnih podataka prikupljenih od stotinu autora, ali su ti brojevi u stvari mnogo viši. Knjiga 1 daje sadržaj celog dela i popis svih pisaca kojima se autor služio; knjiga 2 je o fizici univerzuma i delovima od kojih se sastoji; knjige 3–6 obrađuju etnografiju Evrope, Azije i Afrike; knjiga 7 je o fiziologiji ljudi; knjige 8–11 bave se zoologijom (kopnenim i morskim životinjama, pticama, insektima); knjige 12–19 obrađuju botaniku; knjige 20–27 su o lekovitom dejstvu različitih biljaka; knjige 28–32 su o lekovima koji podstiču od životinja; knjige 33–37 obrađuju metale i stenje, uključujući upotrebu minerala u medicini, umetnosti i arhitekturi, s ekskursom o istorije umetnosti. Na završetku svojih književnih radova, kao jedini Rimljanin koji je, pored Lukrecija, ikada uzeo za temu celo područje prirode, moli se za blagoslov sveopće majke svojem završenome delu. U književnosti pridaje najviše mesto Homeru, Ciceronu (XVII, 37 seq.) i Vergiliju. Na njega su uticala dela numidskog kralja Jube II kojega naziva „moj učitelj“. Strastveno se zanima za prirodu i prirodne nauci učeći ih na način koji je bio nov u Rimu. Ipak, slabo poštovanje nauci te vrste u Rimu ne odvraća ga od nastojanja da bude od kosristi svojim zemljacima (XXII, 15). Veliki rad koji je sebi zavrtao bio je ogroman i opsežan, jer predstavlja pravu enciklopediju nauci i umetnosti koji su na bilo koji način povezani s prirodom ili prirodnim materijalima. Pripremajući se za ovaj poduhvat, Plinije je izučavao mnoge autore koji su pisali o svakom predmetu koji on obrađuje u svojoj enciklopediji, te je bio marljiv u pravljenju izvadaka iz njihovih stranica. Njegovi indeksi autora (indices auctorum) u nekim su slučajevima autori koje je on u stvari koristio kao izvore za svoje delo, a u drugim slučajevima oni predstavljaju izvorne autore koji su o nekom predmetu pisali, a koje je sam Plinije koristio iz druge ruke, tj. preko citata drugih autora. Plinije otvoreno daje priznanje svim svojim prethodnicima govoreći da se „treba osetiti sramotnim pred onima (autorima) koje se upotrebio“ (plenum ingeni pudoris fateri per quos profeceris, Praef. 21,). Plinije nije imao ni temperament za neko novo i jedinstveno istraživanje niti slobodnog vremena koje bi to iziskivalo. Očigledno je da onaj koji je potrošio sve svoje vreme na čitanje, pisanje i na pravljenje izvadaka iz dela svojih prethodnika nije imao vremena za zrelo i nezavisno promišljenje ili za strpljivo eksperimentalno posmatranje prirodnih pojava. Ipak se ne sme zaboraviti da je upravo njegova izvorna naučna znatiželja prema pojavi erupcije Vezuva bila ono što je njegov život neumornog učenja dovelo preranom kraju, te da je ikakvo kritikovanje njegovih pogrešaka u Poznavanju prirode ublaženo iskrenošću u priznanju koje daje u predgovoru: „I ne sumnjam da sam i ja mnogo toga propustio: ipak sam čovek i to zaposlen državnim obavezama“ (nec dubitamus multa esse quae et nos praeterierint; homines enim sumus et occupati officiis). Uprkos mnogim pogreškama, nebrižljivosti, lakovernosti, površnosti, nenaučnom rasporedu građe i dosadi koju izazva suhoparna kataloška nabrajanja, Poznavanje prirode predstavlja izvanredno delo zbog ogromnog truda koji je u njega uložen te zbog neiznjerne radoznalosti autora čiji je delo produkt. Delo sadrži mnogo i zanimljiih i zabavnih podataka iz umetnosti, nauci i civilizacije autorovog doba. Ono je puno priča, kao što je ona o kosturu čudovišta koje je mučilo |Andromedu a koji je donet iz Jafe i izložen u Rimu (IX, 11; Jafa je takođe zarađivala na toj legendi, jer su istovremeno tamo bili izloženi lanci kojima je Andromeda bila svezana, V, 69); priča o trikovima kojima su učili slonove (VIII, 4–8); anegdota o Lisandru koji je dozvolio Sofoklov pogreb (VII, 109); opasnosti s kojima se susreću oni koji vade sunđer iz mora (IX, 151–153); pojava prvih berberina u Italiji (VII, 211). Rimski život prikazuju takvi odlomci kao što su oni o raznim vrstama odeće koja se koristi (VIII, 190-193); ceni kuvara (IX, 67); nakitu neke otmene Rimljanke (IX, 117-118). Naročito su zanimljivi odlomci o istorije slikarstva u 35. knjizi i vajarstva u 36. knjizi, gde saznajemo mnogo toga o grčkim slikarima Zeuksisu, Paraziju i Apelu, te o vajarima Fidiji, Praksitelu i Skopasu. Plinijev stil odaje Senekin uticaj. On cilja manje na jasnoću i živopisnost koliko na epigramatsku misao. Njegov stil ne obiluje samo antitezama, nego i pitanjima i usklicima, tropima i metaforama, te ostalim osobitostima razdoblja novog stila. Ritmični i umetnički oblik rečenica je žrtvovan zarad strasti ka naglašavanju pojedinih reči koja oduševljuje u odgađanju poante misli do samog kraja rečenice. Struktura rečenice je takođe pomalo slobodna i razvučena. Primećuje se veoma česta upotreba apsolutnog ablativa, koji je često vrlo nejasno vezan za ostatak rečenice (npr. XXXV, 80). Uticaj Plinijevog dela Oko sredine 3. veka Solinije je napravio izvadak iz geografskih delova Plinijevog rada, a u ranom 4. veku medicinski odlomci su skupljeni u Medicina Plinii. U ranom 8. veku saznajemo da Beda poseduje izvrstan rukopis celoga dela. U 9. veku Alkuin šalje Karlu Velikom prepis ranijih knjiga (Alkuin, Epistulae, 103, Jaffé), dok Dikuil sakuplja izvatke iz Plinijevih stranica za svoje vlastito delo „Veličina sveta“ (Mensura orbis terrae, (oko 825). Plinijev rad je visoko poštovan u srednjem veku. Broj postojećih rukopisa danas iznosi oko 200, međutim najbolji od mnogih antičkih rukopisa je onaj u Bambergu koji sadrži samo knjige XXXII-XXXVII. Robert od Kriklejda, prior manastira Svete Fridesvede u Oksfordu, posvetio je Henriju II delo Defloratio, koje se sastoji od devet knjiga odabira uzetog iz jednog od rukopisa tog sloja, koji je donedavno bio jedini koji nam je pružao ponekad jedini dokaz vernoga teksta. Među kasnijim rukopisima najznačajniji je codex Vesontinus, koji se nekada nalazio u Besansonu (11. vek), a danas je podeljen u tri dela od kojih je jedan u Rimu, drugi u Parizu, a treći u Lajdenu, gde se nalazi i prepis celoga rukopisa. Posebna važnost pridaje se Plinijevom opisu proizvodnje papirusa (XIII, 68-38), te različitim vrstama grimizne boje (IX, 130).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marko Tulije Ciceron (lat. Marcus Tullius Cicero; 3. januar 106 — 7. decembar 43. p. n. e.) bio je rimski filozof, državnik, književnik, pravnik, politički teoretičar i besednik.[1][2] Ciceron se smatra za jednog od najsvestranijih umova antičkog Rima. Upoznao je Rimljane sa najvažnijim grčkim filozofskim učenjima, stvorio je latinski filozofski rečnik (u koji je uložio poseban napor kako bi pronašao odgovarajuće izraze u latinskom jeziku za sve specifične termine iz grčkog filozofskog vokabulara[3]) i istakao se kao lingvista, prevodilac i filozof. Bio je i uspešan pravnik a naročito je bila impresivna njegova govornička veština. Ipak, Ciceron je verovatno smatrao da mu je politička karijera bila najvažnije postignuće. U savremeno doba, Ciceron je prvenstveno cenjen zbog svog humanizma te radova sa filozofskim i političkim temama. Razmenio je i obimnu korespondenciju, posebno pisma (Epistulae, sačuvano ih je oko 900) koja je upućivao svojoj porodici i prijateljima, naročito prijatelju Atikusu (Titus Pomponius Atticus).[4] Ova korespondecija, odnosno, Ciceronova veština rafiniranog pisanja pisama, kasnije će imati veliki uticaj i široku primenu u Evropi. Kornelije Nepos (Cornelius Nepos)[5] navodi da su Ciceronova pisma sadržavala izuzetno bogatstvo detalja o sklonostima vodećih ljudi, manama generala i revolucijama u vlasti da njihovom čitaocu nije bilo potrebno izučavanje istorije kako bi se upoznali s datim vremenima[6]. Ciceron je, bez sumnje, bio jedna od najvažnijih ličnosti iz celog perioda antičkog Rima. Osim spomenutih radova i veština, zaslužan je i za neprocenjivo vredan opis rimskog društva iz burnih vremena poslednjih dana Rimske republike te je bio i toliko važan uzor svim autorima iz I veka p. n. e. da se može smatrati prototipom klasične latinske literature. Ciceron je dugo godina imao važnu ulogu u politici; nakon što je spasao Republiku od podrivanja Lucija Sergija Katilina[7] prozvan je pater patriae (otac domovine, patrije) a za vreme rimskih građanskih ratova do kraja je branio republiku koja je tada bila na izdahu i neumitno se transformirala u principat (principatus) pod Avgustom. Rodio se van Rima, na zemljištu Volska, u Arpinu (Arpinum), gde i popular Marije. Njegovo prezime, Tullius, nije latinsko nego etrursko. Ciceron je bio čovek iz „viteškog reda“ (ordo equestris). U rodnom Arpinu njegova porodica, Tullii, bila je povezana sa drugim uglednim porodicama ove niže aristokratije kojoj su pripadali i Marii. Kada se rodio Ciceron vlast njegova dede, koji je upravljao celim imanjem i porodicom, još je bila neokrnjena. Veliki unuk opisao je ovog starca, pa znamo da je ovaj domaćin (pater familias), slično Katonu Starijem, pružao otpor tuđinskom, grčkom uticaju. Prema rečima Ciceronovog dede, za italske domoroce vredi isto što i za sirijske robove koji se kupuju po pijacama — što bolje znaju grčki, to manje i valjaju. Kao što će nekoliko decenija docnije Horacijev otac voditi brigu o školovanju i napredovanju svoga sina, tako i Ciceronov otac dečacima Marku i Kvintu obezbeđuje najbolje obrazovanje. Preselio se sa njima u Rim. Znao je da plaćeni vaspitači — robovi ili oslobođenici — nisu više dovoljni učitelji. Sinove uvodi u kuće uglednih aristokrata rimskih, u ekskluzivne „salone“ gde dišu vazduh visoke kulture i visoke rimske politike. Brine se o Ciceronovu obrazovanju Lucije Licinije Kras , poznati političar i besednik (konzul 95. p. n. e.). Najznačajniji je za Ciceronovo obrazovanje bio Mucije Scevola (Mucius Scaevola, konzul 117. p. n. e.), poznati pravni stručnjak. Ciceron se sprijateljio ca Titom Pomponijem, kasnije zvanim Atik, koji će celoga života ostati njegov najbliži prijatelj. Atik je Cicerona druga vodio na predavanja filozofa Fedra, glavara epikurovske škole u Rimu. Ali je Ciceron više cenio predavanja akademičara Filona iz Larise, a od 87. p. n. e. u kući Ciceronova oca boravi i stoičar Diodot koji je umro oko 60. p. n. e., pošto je Cicerona odredio za svoga naslednika. Kao dečak slušao je Ciceron i velike rimske besednike Marka Antonija i Lucija Krasa, a u devetnaestoj godini sluša u Rimu i predavanja Apolonija Molona, poznatog grčkog profesora retorike koji je imao uglednu besedničku školu na ostrvu Rodosu. U rimskom društvu bio je skorojević (homo novus) koji je svojim trudom izbio u prve redove rimskih državnika poslednjih dana Republike. Dobio je počasnu titulu „otac otadžbine“ (pater patriae) kada je godine 63. p. n. e. suzbio Katilinin pokret. Činovničku karijeru (cursus honorum) pretrčao je uvek suo anno — svaku je službu dobijao sa najmanjim brojem propisanih godina. To dokazuje ne samo njegovu umešnost nego i njegovu upornost. Ova druga osobina odlikuje ga i kao književnog radnika. Nije ga napuštala ni u poslednjim godinama života kada je svojim Filipikama ustao protiv svemoćnog Marka Antonija. Bio častoljubiv i veoma ponosan na svoje uspehe, ali je za to imao dovoljno razloga. Njegov lični protivnik Salustije, i sam odličan stilista, nije ga priznavao za najrečitijeg Rimljanina. Tu je ocenu istoričar Salustije, dao Katonu Starijem ali je Ciceronova besednička slava daleko nadmašila Katonovu, a Ciceronova proza ostala je kroz vekove najuticajniji uzor za evropske književnike. Imao je već dvadeset i pet godina kada je 81. p. n. e., pošto su aristokrati sa Sulom pobedili, počeo svoju advokatsku karijeru. Počeo je tu karijeru uspešno, ali se posle dve godine već morao povući „iz zdravstvenih razloga“, a možda više stoga što se svojom odbranom Seksta Roskija (80. p. n. e.) zamerio Suli. Opet se dugo i temeljno Ciceronovo obrazovanje nastavlja. Putuje na grčki Istok. U Atini Ciceron, koji je već 88. p. n. e. slušao u Rimu akademičara Filona iz Larise, odlazi sada na predavanja akademičara Antioha iz Askalona. Iz filozofske škole prelazi u retorsku, iz Atine na Rodos gde sluša slavnog profesora besedništva Molona. Vraća u Rim i započinje stvarno svoju karijeru, sa dvadeset i devet godina — veoma kasno za rimske prilike, ali još uvek na vreme da svaki javni položaj stekne suo anno, u najnižoj određenoj godini života. Ciceron prevazilazi obrazovanjem rimske političare i aristokrate prvog reda. Ali pored sveg zanimanja za teorijska pitanja i naučnu problematiku, Ciceron je Rimljanin, stran dubokoj i upornoj potrazi za istinom i saznanjima koja odlikuje stare grčke filozofe, dajući pravac i sadržinu celom njihovom životu. Bio je takmac uglednih Rimljana za koje je besedništvo bilo oruđe političke borbe, a filozofija i književnost ukras i razonoda kultivisanog domaćeg života. Godine 47. p. n. e. razvodi se od svoje žene Terencije c kojom je decenije proveo u braku, ali se nije najbolje sa njom slagao već nekih desetak godina. Najteži udarac bila je za Cicerona 45. godine smrt njegove kćeri Tulije, kojoj je u tim godinama sve veće osame bio veoma blizak. Sada, šezdesetogodišnjak upućen na mali broj prijatelja, traži kao čovek utehu u filozofiji. Sastavlja na brzinu filozofske spise — upola kompilacije — o ljudskoj sreći i sudbini, o prijateljstvu i starosti, o moralnim obavezama i teološkim pitanjima. Ne zaboravlja na svoje političke ideale. Iz ovog je perioda i pohvala republikanca Katona Utičkog, koji je 46. p. n. e. izvršio samoubistvo, spis Katon (Cato) na koji je Cezar odgovorio svojim Anti-Katonom vrlo obzirno prema Ciceronu, ali tim manje prema Katonu. Ubijen 7. decembra 43. godine p. n. e. Pravnička i državnička karijera Ciceron je godine 75. p. n. e. kvestor, 69. edil, 66. pretor i 63. konzul. Tada, na vrhuncu, savladava Katilinin pokret i dobija najviša priznanja i počasti. Uspeh je bio vanredan, a Ciceron, skorojević među senatorima, političar relativno kratkog staža, prirodno je sklon da sva svoja dela vidi u još većem sjaju no što su ga ona već imala. Dosađuje svetu svojim hvalisanjem. Traži od grčkog pesnika Likinija Arhije, koji je u pesmama proslavljao po porudžbini ugledne rimske porodice, da opeva i njegov konzulat. Kako Arhija, punih ruku posla, ne može da se odmah prihvati toga zadatka, Ciceron sedne i sam sastavlja spev O svome konzulatu (De consulatu suo, 3. knj.) koji je izgubljen. Godine u javnoj službi, godine uspona, nisu ostavljale Ciceronu vremena za književni rad, sem besedničkog. Već pre no što je krenuo na Istok počeo je, da se takmiči sa najuglednijim i najslavnijim besednikom tadašnjih rimskih sudnica, sa azijancem Kvintom Hortensijem Hortalom. Ciceron i nešto stariji Hortensije merili su svoje snage u nekoliko velikih procesa zastupajući protivničke strane, a ponekad i sarađujući. Malo pomalo Ciceron je za nekih deset godina uspeo da nadmaši slavu svoga suparnika i da postane prvi rimski besednik. Razlog svakako treba tražiti ne samo u talentu, kojim je nesumnjivo raspolagao i Hortensije, već pre svega u širokom obrazovanju Ciceronovom koje mu je otvaralo nove mogućnosti u izlaganju, kako i sam kazuje. Brzo se uspeo skorojević Ciceron do konzulata i slave. Ali uskoro počinje u Ciceronovu životu pad. Političke prilike se menjaju a Ciceron, koji se nije odlikovao nekim uvek doslednim stavom ili političkim idealizmom, nalazi se mahom na onoj strani koja je osuđena na propast. Ciceron je 5. decembra 63. godine pogubio pristalice Katilinine. Godine 59. p. n. e. povukao se iz javnog života i bio je uskoro žrtva izmenjene političke situacije. Početkom 58. p. n. e. donet je zakon po kome je morao da ode u progonstvo u Solun i Drač (Dyrrachium) ali, već mu je 57. godine dozvoljeno da se vrati u Rim. Ciceronovo mračno i potišteno raspoloženje pretvorilo se u oduševljeno trijumfovanje. Njegovog brata Kvinta poslao je Pompej kao svoga legata na Sardiniju, a sam se Ciceron prihvatio advokatskog posla. Pokušavao je da nanovo stekne svoj politički ugled i ulogu. Sarađivao je sa senatskim opozicionarima protiv agrarnog zakona koji je proturio Cezar. Ali Cezar je smesta intervenisao i Ciceronu je stavljeno do znanja gde mu je pravo mesto i da ima da se povinuje. Sada je Ciceron najzad shvatio svoj položaj. Hvali Cezara u govorima i povlači se iz redova političkih boraca. Započinje velika književna dela, pažljivo rađena nekih pet godina, od 55—52. p. n. e., dela O besedniku, O državi i O zakonima. Sva su ona vezana za politiku i filozofiju, izvan su političke borbe i u području teorije, pa opet izraz političkog mislioca Cicerona. Kao prokonzul odlazi u maloazijsku provinciju Kilikiju gde boravi od leta 51. do leta 50. godine stare ere. U Rimu je nastala nova promena — izbio je sukob između Cezara i Pompeja, vođe senatske stranke. Ciceron, koji se već jednom opekao, dugo se koleba na koju bi se stranu okrenuo. Godine 49. najzad odlazi u Pompejev tabor u Drač. Tako se priključio formalno Pompeju, ali za njegovu stranku nije činio ništa. Posle poraza Pompeja kod Farsala, Ciceron je otputovao u Brundisij, na teritoriju Cezarovu. Cezar je posle pobede kod Farsala nastavio rat u Egiptu i Maloj Aziji. U teškoj neizvesnosti Ciceron je očekivao njegov povratak punih godinu dana. Ali i ovo vreme neaktivnosti, ne samo političke nego i besedničke, koristio je književnik Ciceron. Kada se Cezar vratio sa Istoka, Ciceron mu je pošao u susret, da ga pozdravi, ali sa zebnjom. Cezar ga je primio c puno pažnje. Bio je to jedan izraz Cezarove programske blagosti (clementia Caesaris) prema bezopasnim političkim neprijateljima. Otada Ciceron živi mirno i prilično povučeno u Rimu. Retko dolazi u Senat, a još ređe drži besede — njih nekoliko pred Cezarom. To doba političke neaktivnosti od 47—45. p. n. e., kada se mnogo druži sa Varonom i, naročito, sa Brutom, opet je vreme književne produktivnosti kao i ono od 55—52. g. I još će jednom, sada doista poslednji put, Ciceron učestvovati u političkoj borbi. Posle pogibije Cezarove ponovo stupa na političku pozornicu kao protivnik Antonijev i sastavlja svoje Filipike. Imao je šezdeset i dve godine kada je sa velikom žestinom, ali podjednako kolebljivo kao i ranije, zaigrao igru u kojoj je već jednom izgubio. Između Oktavijana i Antonija, kao nekada između Pompeja i Cezara, Ciceron će opet izgubiti kada se protivnici udruže. Borba je bila kratka. Oktavijan i Antonije stvaraju sa Lepidom drugi trijumvirat. Cicerona proskribuju. On napušta Rim, koleba se neodlučan, bi li pobegao u Grčku. 7. decembra 43. godine p. n. e. uhvatili su ga i ubili. Književni rad Opera omnia, 1566 Već u ranoj mladosti Ciceron započinje svoj književni rad. Sastavljao je pesme i preveo je u metru originala astronomski spev Aratov Nebeske pojave. Tada je preveo i Ksenofontov spis O ekonomiji. Tako Ciceron, čije odlike nisu bile ratničke prirode, dolazi do obrazovne osnove koja će ga osposobiti za advokatsku i političku službu. Istovremeno u njemu izranjaju mislilačke i teoretske sklonosti, koje svakako u znatnoj meri duguje helenskom uticaju. Ta sklonost očigledna je već u nedovršenom delu o retorici poznatom pod imenom O iznalaženju tema, delu koje je sastavio kao dvadesetogodišnjak. Ciceron se naročito zanima teorijom i naučnom problematikom. Već u tom ranom delu Ciceron gleda da savlada i sredi materijal koji obrađuje, povodeći se pritom za grčkim teoretičarem Hermagorom. To je prvi izraz one potrebe Cicerona za helenskim uzorima, školovanog duha za definitivnim uobličavanjem i racionalnim rasporedom, koja će biti celog života osnova njegovog umetničkog dara. Ta potreba i sposobnost našla je izraz i u Ciceronovoj klasičnoj prozi i u kompoziciji njegovih govora i dijaloga, u kojima su veliki odseci i snažne mase tako raspoređeni i raščlanjeni da nisu samo jasni i transparentni, već da postaju i snažni nosioci nekog širokog pokreta i poleta koji sa sobom nosi misao besednika i slušaoca.

Autor - osoba Elleinstein, Jean, 1927-2002 = Elenstajn, Žan, 1927-2002 Naslov Marx : život i djelo / Jean Elleinstein ; [preveo Krešimir Čvrljak] Jedinstveni naslov Marx sa vie, son oeuvre. hrv Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1986 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 285 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Čvrljak, Krešimir Mikecin, Vjekoslav Zbirka Plava biblioteka (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Marx sa vie, son oeuvre Tiraž 3.000 Str. 5-8: Predgovor / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske referene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Marks, Karl, 1818-1883 MG140 Elleinsteinova biografija Karla Magha obiluje mnoštvom manje poznatih činjenica i podataka i brojnim izazovnim pitanjima i komentarima. Iz nje iskrsava doista gorostasna, no u isti mah sasvim ljudska figura Karla Magha. Bio je to enciklopedijski um, istodobno revolucionar i znanstvenik, „čovjek renesanse više od bilo kojeg istraživača 19. stoljeća“, koji je griješio u nizu stavova i ocjena, ali koji je kao nitko prije njega zadužio čovječanstvo nezaobilaznim spoznajama o svijetu u kojem živimo i putovima za njegovo mijenjanje da bi postao svijet po ljudskoj mjeri. Ova monografija potiče na kritičko mišljenje. Ona ne robuje nikakvim dogmatskim predrasudama, apologetici autoriteta, nikakvim kanonizacijama. Ona je u tom pogledu pisana doista u marksovskom duhu: ona savjetuje – upravo protiv svake dogmatske kanonizacije - medice cura te ipsum. Jean Eileinstein, do prije nekoliko godina istaknuti član rukovodstva Komunističke partije Francuske i poznati povjesničar, autor je niza značajnih historiografskih djela kojima se predstavio kao izuzetno oštrouman analitičar i istraživač marksističke orijentacije. Glavna su mu djela Historija SSSR-a, Historijat staljinskog fenomena, Svjetska historija socijalizma, Stanovita ideja komunizma te monografije Staljin i Marx. Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 – London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851–62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Detinjstvo Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj, kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804. Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih. Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna. Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore. Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija. Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici. Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu. U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino. U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost. U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičen da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. februara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapisao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841–1843. Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub „Freien“ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843–1845. Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka: Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao: Religija je uzdah potlačenog stvorenja... Ona je opijum naroda... Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je: Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u „Vorwarts“-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845–1847. Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista „Northern Star“ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi: Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa „Fraternal Democrats“ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad – program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest. Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti. Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma. Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike. Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak. Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan. Keln 1848–1849, Marks revolucionar u vreme revolucije U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj, u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju. Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja. Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu. Život i rad u Londonu Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891) MG140

Beograd 2009. Tvrd povez, ćirilica, 310 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. V6 Ova knjiga dokumentuje najvažniji deo autorovog rada u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu tokom poslednjih dvanaest godina [1985—1997]. Pogotovo onaj deo koji se tiče brige oko istraživačkih planova i projekata Instituta i koji je ostavio pisanog traga u zapisnicima sa sastanaka kolegijuma Instituta prilikom primanja završenih radova. Knjiga je sastavljena od većeg broja autorovih tekstova napisanih u razmaku od punih deset godina, a različitih kako po karakteru tako i po nameni. Zajedničko im je jedino to što svi oni pozivaju na otvoreno kritičko raspravljanje i što su upadljivo didaktičko-pedagoški obojeni. Naravno, pored toga što su svi oni uglavnom objavljeni u Filozofskom godišnjaku, ili su u njemu bar delimično prikazani njihovi najvažniji rezultati. Knjiga sadrži tri vrste autorovih radova, raspoređenih u tri relativno samostalne celine. Tu je najpre jedna duža rasprava o Petronijevićevim Načelima metafizike, koja je rađena u okviru potprojekta „Filozofija kod Srba“ i koja je prvi put objavljena 1989. godine u Novom Sadu. Zatim su tu autorove recenzije nekih važnijih radova koje su između 1986. i 1996. godine uspešno priveli kraju razni mlađi saradnici Instituta. Najzad, u knjigu su uvršteni i delovi jednog autorovog još nezavršenog rada pod naslovom „Filozofija u krizi našeg vremena“ (u okviru potprojekta „Filozofija duha“), kao i delovi jednog odavno završenog rada pod naslovom Putevi ka Ničeu (u okviru projekta „Savremena filozofija”), koji nisu ušli u konačnu verziju objavljene knjige. Na čelo ove treće grupe stavljen je kratak kritički prikaz rada Miloša N. Đurića na proučavanju istorije antičke filozofije (zajedno s autorovim prigodnim govorom u spomen na preminulog helenistu), kako bi se bar još jedan predstavnik starije generacije srpskih filozofa našao ovde pored Petronijevića, nasuprot brojnim predstavnicima najmlađe generacije. Sadržaj: Napomena uz desetu knjigu FILOZOFIJA U DIJASPORI:PETRONIJEVIĆEVA NAČELA METAFIZIKE Predgovor iz 1989. godine . 1. Pristup delu 2. Nedoumice oko pojma filozofije 3. Školsko shvatanje metafizike 4. Polazna tačka saznanja 5. Biće i ništa 6. Problem kretanja i promene 7. Matematičko utemeljenje metafizike 8. Neprikladnost „diskretne geometrije“ 9. Hipermetafizičko stanovište 10. Kasniji sažeci dela RECENZIJE IZ FILOZOFSKOG GODIŠNjAKA Vladan Perišić, „Platonizam i teologija“ Slobodan Žunjić, „Pojam jednog u Aristotelovoj metafizici” Miloš Arsenijević, „Prostor, vreme, Zenon“ Bogoljub Šijaković, „Mythos, Physis, Psyche“ Miroslav Milović, „Etika i diskurs“ Zoran Kinđić, „Hajdegerova kritika antropocentrizma“ . Dragan Lakićević, „Filozofski izvori modernih totalitarnih sistema“ Mladen Kozomara, „Subjektivnost i moć - o nekim aspektima Fukoove arheologije i genealogije znanja i moći“ Vladimir Milisavljević, „Dekonstrukcija i lingvistika“. RADOVI NA PROJEKTIMA INSTITUTA Miloš N. Đurić kao istoričar grčke filozofije Dodatak: Reč na komemoraciji Milošu N. Đuriću održanoj 19. 2. 1968. u Srpskoj književnoj zadruzi Dva Ničeova pozna spisa Mesto pisama u celini Ničeovog dela Ničeova pozna zaostavština Hajdegerovo „prebolevanje` filozofije Sećanje na Evropu Podaci o ranijem objavljivanju priloga u drugom i trećem delu ove knjige Popis imena

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica malo ostecena, sve ostalo uredno! Istorija Anadolije (koja se u istorijskim izvorima često pominje kao Mala Azija) može se grubo podeliti na: praistoriju Anadolije (do kraja 3. milenijuma pre nove ere), drevnu Anadoliju (uključujući hatijske, hetitske i posthetitske periode), Klasična Anadolija (uključujući ahemenidski, helenistički i rimski period), vizantijska Anadolija (kasnije se preklapaju, od 11. veka, sa postepenim seldžučkim i osmanskim osvajanjem), otomanska Anadolija (14.–20. vek) i moderna Anadolija, od stvaranja Republike Turske. Praistorija Pećina Karain je paleolitsko arheološko nalazište koje se nalazi 27 km severozapadno od grada Antalije u mediteranskom regionu Turske Gobekli Tepe Zidno slikarstvo - bik, jelen i čovek; 6. milenijum pre nove ere; rekonstrukcija u prvobitnim položajima glave bika i ljudske reljefne figure; Muzej anatolskih civilizacija, Ankara. Praistorija Anadolije obuhvata ceo praistorijski period, od najranijih arheoloških zapisa o ljudskom prisustvu u Anadoliji, do nastupanja istorijske ere, obeležene pojavom pismenosti i istorijskih izvora vezanih za teritoriju Anadolije (oko 2000. godine p. n. e.). Godine 2014. u reci Gediz je pronađeno kameno oruđe koje je sa sigurnošću datovano pre 1,2 miliona godina, 27.000 godina stari otisci stopala homo sapiensa u mestu Kula i Karain pećine su uzorci ljudskog postojanja u Anadoliji, u ovom periodu. [1][2]Zbog svog strateškog položaja na raskrsnici Azije i Evrope, Anadolija je bila centar nekoliko civilizacija od praistorije. Neolitska naselja uključuju Čatal Hojuk, Čajonu, Nevali Čori, Hadžilar, Gobekli Tepe i Jumuktepe. Drevna Anadolija Obrađivanje bronze se proširila u Anadoliju iz transkavkaske kulture Kura-Arakes u kasnom 4. milenijumu pre nove ere, označavajući početak bronzanog doba u regionu. Anadolija je ostala u praistorijskom periodu sve dok nije ušla u sferu uticaja Akadskog carstva u 24. veku pre nove ere pod Sargonom I. Najstariji zabeleženi naziv za bilo koji region unutar Anadolije je povezan sa njenim centralnim oblastima, poznatim kao „Zemlja Hatija“ . Ta oznaka koja je u početku korišćena za zemlju starih Hatija, a kasnije je postala najčešći naziv za celu teritoriju pod vlašću starih Hetita.[3] Interes Akada u regionu, koliko je poznato, bio je za izvoz raznih materijala za proizvodnju. Iako je Anadolija bila dobro obdarena rudama bakra, još uvek nema traga o značajnim obradama kalaja potrebnog za pravljenje bronze u Anadoliji bronzanog doba. Akad je pretrpeo problematične klimatske promene u Mesopotamiji, kao i smanjenje raspoložive radne snage što je uticalo na trgovinu. To je dovelo do pada Akađana oko 2150. godine pre nove ere od ruku Gutijana.[4] Staro Asirsko carstvo je preuzelo resurse za sebe nakon što su Guti poraženi, posebno srebro. Jedan od brojnih asirskih klinastih zapisa pronađenih u Anadoliji u Kanešu koristi napredni sistem trgovačkih računanja i kreditnih linija. Hetitsko Staro kraljevstvo se pojavljuje pred kraj srednjeg bronzanog doba, osvajajući Hatušu pod Hatušilijem I (17. vek pre nove ere). Anadolsko srednje bronzano doba uticalo je na minojsku kulturu na Kritu o čemu svedoči arheološki oporavak u Knososu.[5] Kapija Sfinksa) Hetitsko carstvo je bilo na vrhuncu u 14. veku pre nove ere, obuhvatajući centralnu Anadoliju, severozapadnu Siriju do Ugarita i gornju Mesopotamiju. Kizzuvatna u južnoj Anadoliji kontrolisala je region koji je odvajao Hatije od Sirije, čime je u velikoj meri uticao na trgovinske puteve. Mir se održavao u skladu sa oba carstva kroz ugovore koji su uspostavljali granice kontrole. Tek za vreme vladavine hetitskog kralja Šupilulijuma I, Kisvadna je potpuno preuzeta, iako su Hetiti još uvek sačuvali svoja kulturna dostignuća u Kumaniju (danas Šar, Turska) i Lazavantiji, severno od Kilikije.[6] Posle 1180-ih godina pre nove ere, usred opštih previranja na Levantu povezanih sa iznenadnim dolaskom naroda mora, carstvo se raspalo na nekoliko nezavisnih „neo-hetitskih“ gradova-država, od kojih su neke opstale sve do 8. veka pre nove ere. Istorija hetitske civilizacije poznata je uglavnom iz klinastih tekstova pronađenih na području njihovog carstva, kao i iz diplomatske i trgovačke prepiske pronađene u raznim arhivima u Egiptu i na Bliskom istoku. Počevši od kolapsa bronzanog doba krajem 2. milenijuma pre nove ere, zapadnu obalu Anadolije su naselili jonski Grci, uzurpirajući srodne, ali ranije mikenske Grke. Tokom nekoliko vekova, na obalama Anadolije osnovani su brojni drevni grčki gradovi-države. Grci su započeli zapadnu filozofiju na zapadnoj obali Anadolije (predsokratska filozofija). Frigija na vrhuncu svoje moći, 9-7. vek p. n. e. Frigijsko kraljevstvo je u suštini nastalo nakon rasparčavanja Hetitskog carstva tokom 12. veka pre nove ere, i postojalo je nezavisno do 7. veka pre nove ere. Verovatno iz oblasti Trakije, Frigijci su na kraju osnovali svoju prestonicu Gordijum. Asirci poznati kao frigijski narod nije imao centralnu kontrolu u svom stilu vladavine, a ipak je uspostavio široku mrežu puteva. Takođe su se čvrsto držali mnogih hetitskih aspekata kulture i vremenom ih prilagođavali. Zavijen u mitove i legende koje su objavili drevni grčki i rimski pisci je kralj Mida, poslednji kralj Frigijskog kraljevstva. Mida je, u grčkoj mitologiji, bio bogati frigijski kralj kome su, za kaznu što je zamerao sudiji Tmolu što je u muzičkom takmičenju između Apolona i Pana dosudio pobedu Apolonovoj liri, izrasle magareće uši, jer mu je više godila Panova svirka. Ista priča o njegovim ušima, nalazi se u priči „U cara Trojana kozje uši“. Istorijski zapisi o Midi pokazuju da je živeo otprilike između 740. i 696. pre nove ere i da je predstavljao Frigiju kao veliki kralj. Većina istoričara sada ga smatra kraljem Mita od Muškija, kao što je navedeno u asirskim izveštajima. Asirci su o Midi mislili kao o opasnom neprijatelju, jer je Sargon II, njihov tadašnji vladar, bio prilično srećan što je pregovarao o mirovnom sporazumu 709. pre nove ere. Ovaj ugovor nije imao nikakvog uticaja na napredujuće Kimerijce, koji su ušli u Frigiju i doveli do pada i samoubistva kralja Mide 696. p. n. e...

Od dobitnice Vitalove nagrade. Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno. „Ljubavno-pustolovni dijaloški putopis Svetlane Slapšak čitateljke i čitaoce poziva na uzbudljivu ekskurziju koja će ih lagodno i udobno provesti kroz politiku i egzotiku, uključiti obilazak istorije civilizacija sa bogatom geografijom Erosa, i ponuditi kritiku društva garniranu ljubavnom idilom.“ Vladislava Gordić Petković

Škola za delikatne ljubavnike Od dobitnice Vitalove nagrade. Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno. „Ljubavno-pustolovni dijaloški putopis Svetlane Slapšak čitateljke i čitaoce poziva na uzbudljivu ekskurziju koja će ih lagodno i udobno provesti kroz politiku i egzotiku, uključiti obilazak istorije civilizacija sa bogatom geografijom Erosa, i ponuditi kritiku društva garniranu ljubavnom idilom.“ Vladislava Gordić Petković

Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno. „Ljubavno-pustolovni dijaloški putopis Svetlane Slapšak čitateljke i čitaoce poziva na uzbudljivu ekskurziju koja će ih lagodno i udobno provesti kroz politiku i egzotiku, uključiti obilazak istorije civilizacija sa bogatom geografijom Erosa, i ponuditi kritiku društva garniranu ljubavnom idilom.“ Vladislava Gordić Petković

Od dobitnice Vitalove nagrade. Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno. „Ljubavno-pustolovni dijaloški putopis Svetlane Slapšak čitateljke i čitaoce poziva na uzbudljivu ekskurziju koja će ih lagodno i udobno provesti kroz politiku i egzotiku, uključiti obilazak istorije civilizacija sa bogatom geografijom Erosa, i ponuditi kritiku društva garniranu ljubavnom idilom.“ Vladislava Gordić Petković Čitaj dalje

Od dobitnice Vitalove nagrade. Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno. „Ljubavno-pustolovni dijaloški putopis Svetlane Slapšak čitateljke i čitaoce poziva na uzbudljivu ekskurziju koja će ih lagodno i udobno provesti kroz politiku i egzotiku, uključiti obilazak istorije civilizacija sa bogatom geografijom Erosa, i ponuditi kritiku društva garniranu ljubavnom idilom.“ Vladislava Gordić Petković

Od dobitnice Vitalove nagrade. Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno. „Ljubavno-pustolovni dijaloški putopis Svetlane Slapšak čitateljke i čitaoce poziva na uzbudljivu ekskurziju koja će ih lagodno i udobno provesti kroz politiku i egzotiku, uključiti obilazak istorije civilizacija sa bogatom geografijom Erosa, i ponuditi kritiku društva garniranu ljubavnom idilom.“ Vladislava Gordić Petković

Autor: Svetlana SlapšakZa antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa.Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno. „Ljubavno-pustolovni dijaloški putopis Svetlane Slapšak čitateljke i čitaoce poziva na uzbudljivu ekskurziju koja će ih lagodno i udobno provesti kroz politiku i egzotiku, uključiti obilazak istorije civilizacija sa bogatom geografijom Erosa, i ponuditi kritiku društva garniranu ljubavnom idilom.“ Vladislava Gordić Petković

Škola za delikatne ljubavnike Od dobitnice Vitalove nagrade. Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno. „Ljubavno-pustolovni dijaloški putopis Svetlane Slapšak čitateljke i čitaoce poziva na uzbudljivu ekskurziju koja će ih lagodno i udobno provesti kroz politiku i egzotiku, uključiti obilazak istorije civilizacija sa bogatom geografijom Erosa, i ponuditi kritiku društva garniranu ljubavnom idilom.“ Vladislava Gordić Petković

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Dečak i njegov otac putuju iz Norveške u Grčku, u potrazi za dečakovom majkom; patuljak koji dečaku daje uveličavajuće staklo, i pekar koji mu daje kolačić; minijaturna knjiga koja pripoveda o mornaru nasukanom na pustom ostrvu godine 1790; špil karata, koji živi vlastitim životom; Džoker, koji vidi preduboko i previše. To su sastojci fascinantne priče u priči, u kojoj se briljantno mešaju fantazija i stvarnost, prošlost i sadašnjost. Justejn Gorder je rođen 1952. godine u Norveškoj. Njegovo najpoznatije delo, roman o istoriji filozofije Sofijin svet, prevedeno je na preko četrdeset jezika, a štampano je preko 30 miliona primeraka širom sveta. Sa suprugom Siri Danevig ustanovio je Nagradu Sofija, koja se od 1997. godinama dodeljivala insitucijama ili pojedincima koji daju značajan doprinos očuvanju životne sredine i održivog razvoja i ulažu napore u podizanje svesti i ostvarivanje alternativa savremenom razvoju ljudskog društva. Živi u Oslu. Do sada je objavio: Dijagnoza i druge novele (1986), Deca iz Sukharatija (1987), Žablji zamak (1988), Misterija pasijansa (1990), Sofijin svet, Roman o istoriji filozofije (1991), Božićna misterija (1992), U jednom ogledalu, u jednoj zagoneci (1993), Magična biblioteka Bibi Boken (Zajedno sa Klausom Hagerupom, 1993), Halo?-Ima li koga ovde? (1996), Vita brevis (1996), Maja (1999), Kći direktora cirkusa (2002), Devojka sa pomorandžama (2004), Šah-mat (2006), Žuti patuljci (2006), Zamak u Pirinejima (2008), Lutkar (2016), Baš kako treba (2018).

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Zaljubljeni Sokrat - Marijana Ricl Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Godina izdanja: 2021 Broj strana: 590 Format: 24 cm Povez: Broširani Zaljubljeni Sokrat: Sokratova i Alkibijadova priča bavi se najsjajnijim periodom atinske istorije i kulture i dvema figurama koje se uzdižu iznad svih ostalih na kulturnom i političkom planu tadašnje Atine – Sokratom i Alkibijadom. Ovaj divljenja vredan rukopis rezultat je višegodišnjih interesovanja i istraživanja prof. dr Marijane Ricl o atinskom mudracu Sokratu, njegovom životu i njegovoj misli i načinima kako je ona predstavljena kod njegovih neposrednih učenika i potonjih poštovalaca i tumača. S obzirom na svu zanimljivost i značaj prezentiranog izvornog materijala i visok kvalitet njegove obrade i stručnog komantara, knjiga o Sokratu i Alkibijadu znatno doprinosi razrešenju nekih škakljivih i provokativnih pitanja kojima se naučnici i filozofi bave već vekovima, ali takođe i boljem razumevanju antičke grčke kulture i misli uopšte. Zato će, nema sumnje, biti korisna kako stručnjacima, tako i široj publici zainteresovanoj za staru istoriju i filozofiju. Ukratko, knjiga za 21. vek koja svedoči o jednom prijateljstvu skovanom, slavljenom i osuđivanom još u 5. veku pre naše ere!

Iako nas od grčke i rimske prošlosti razdvajaju epohe i vekovi, antika je i danas na više načina prisutna. Knjiga „Antika i mi(t)“ bavi se susretima sa antičkom kulturom, mitovima i odgovarajućim narativima koji se tematizuju u različitim životnim sferama – na tržištu, u svakodnevici, oglašavanju, sportu, književnosti, stripu, teoriji i filozofiji. Istraživačka perspektiva kombinacija je studija recepcije antike i antropologije antičkih svetova. Ova knjiga predstavlja jedno od mogućih putovanja kroz lavirint brojnih primera recepcije antike, otkrivajući nam da su savremena i popularna viđenja antike češće posledica predstava o ovoj epohi, nego što uistinu odražavaju antičke vrednosti. Slično je bilo i u prošlosti, naročito počev od renesanse, kada se antika koristila, a katkada i zloupotrebljavala, u skladu sa potrebama onih koji su se njom inspirisali i preoblikovali je – u umetnosti često kreativnije i inventivnije, u ideologijama s više krutosti i funkcionalnosti. Kakvi su savremeni susreti sa antikom? Na čemu počiva autoritet ove epohe? Šta je kolonizacija prošlosti? Studija nas upoznaje sa dominantnim tokovima recepcije antike i sa idejama o ovoj epohi koje su bile postojane i snažne, preispitujući ih ne samo istraživačkim argumentima, već i kroz novije primere recepcije. Poslednje poglavlje nudi preokrenutu perspektivu i iz antropološke vizure pruža primer kontinuiteta fenomena koji sa antikom većina ljudi ne bi povezala, a to je crni humor. Lada Stevanović je rođena u Zagrebu 1974. godine. Odrasla je i školovala se u Beogradu gde je diplomirala na grupi za klasične nauke (Filozofski fakultet), a doktorirala je u Ljubljani na smeru za antropologiju antičkih svetova (Institutum Studiorum Humanitatis). Zaposlena je kao viša naučna saradnica u Etnografskom institutu SANU. U toku 2009. godine boravila je na Univerzitetu u Edinburgu gde je u Institutu za napredne studije u humanistici (Institute for Advanced Studies in the Humanities) radila postdoktorski projekat „Ancient Drama in Contemporary Film, Theatre and Literature“. Bavi se recepcijom antike, antropološkim istraživanjima iz istorijske perspektive, ali i savremenim temama. Posebno je zanima položaj žena kao i prostori ženskog delovanja kroz istoriju patrijarhata na Balkanu. Objavila je knjigu „Laughing at the Funeral: Gender and Anthropology in the Greek Funerary rites.“ Naslov: Antika i mi(t) : preispitivanje dominantnih tokova recepcije antike Izdavač: Karpos Strana: 152 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2020 ISBN: 978-86-6435-141-6

Ovo je prvi put da je ovo delo dostupno na srpskom jeziku, pružajući čitaocima dubok uvid u koncept ironije kroz istoriju filozofije, s posebnim osvrtom na Sokrata. Kroz analizu Aristofanovog, Ksenofanovog i Platonovog “izveštaja”, Kjerkegor istražuje autentičnog Sokrata i uzima ga za primer filozofske ironije. Ova knjiga nije samo akademski rad, već je ispunjena strašću i literarnim sredstvima koja čine čitanje zavodljivim i angažujućim. Kroz Sokratovu filozofsku poziciju, Kjerkegor zapravo pruža izraz svog vlastitog odnosa prema životu, stvarajući paradoksalne situacije i sve snažniju identifikaciju sa velikim grčkim filozofom. “O pojmu ironije: sa stalnim osvrtom na Sokrata” je ne samo analiza filozofskog pojma, već i intimno putovanje kroz život i misli jednog od najznačajnijih filozofa 19. veka. Ova knjiga će biti inspiracija za sve one koji se bave filozofijom, književnošću i duhovnošću, pružajući dubok uvid u složenost ljudskog uma i njegove paradokse.