Džepni Crkveni kalendar za 2013/16/17/19/20/21/22 Cena se odnosi na 1 kalendar po izboru 1. Crkveni kalendar za prostu godinu 2013. 2. - II - 2016. 3. - II - 2017. 4. - II - 2019. 5. - II - 2020. 6. - II - 2021. × 2 7. - II - 2022. Izdanje: SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE Sa žigom

Detalji predmeta Stanje Polovno CENA se odnosi na 1 kalendar po IZBORU 1. Crkveni kalendar za prostu godinu 2013. 2. - II - 2016. 3. - II - 2017. 4. - II - 2019. 5. - II - 2020. 6. - II - 2021. × 2 7. - II - 2022. Izdanje: SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE Sa žigom Ukoliko još uvek niste Član Limunda, a želite da kupite ovaj predmet, kliknite na link ispod i registrujte se brzo i lako: < a class=links-orange href=" http://www.limundo.com/ref/xenia16" target="_blank"> http://www.limundo.com/ref/xenia16< /a> Lično preuzimanje - Zemun / adresa sa Sajta /. Poštarina po važećem cenovniku. Uplata je na tekući račun kod NLB banke. U slučaju bilo kakvog nesporazuma, moguć je dogovor oko rešavanja istog. Hvala...

Detalji predmeta Stanje Polovno U odlicnom stanju, listovi kao novi SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA PATRIJARSIJA - GODISNJI KALENDAR ZA PROSTU 2018. GODINU Crkveni kalendar , praznici , mnogo zanimljivih tekstova iz oblasti crkvenog zivota i manastira skladiste: knjige 35

U ovom najboljem, najnovijem i najobimnijem izdanju večitog kalendara pronaćićete sanovnik - horoskop života - planetar - ljubavni susreti - roždanik - trepetnik - gledanje u šolju - bacanje karata - gatanja - o sudbini iz dlana, plećke, kobilice, slezine, pasulja, sveće, arapskog kruga - srećni brojevi i dani - predskazivanje događaja - znameniti istorijski događaji - predskazivanje vremena - kalendarske tablice, UVODNA REC Dragi čitaoci, Dajemo Vam u ruke ovaj DOMAĆIZABAVNIK sa njegovim tajanstvenim, a nadamo se, i zanimljivim poglavljima. Na početku svakog poglavlja ako je bilo potrebno izneli smo nedvosmisleno, jasno i glasno, svoje mišljenje o materiji koju to poglavlje obrađuje. Kakvo je to mišljenje, saznačete kada ovu knjigu pročitate. No, da bismo koliko-toliko zadovoljili Vašu radoznalost, reči čemo Vam da je jošpre 150 godina na korici jedne slične knjige pisalo: ROŽDANK (HOROSKOP) ILI ČUDNOVATI VTTAO (TOČAK) SREĆE ČREZ (KROZ) KOISE PO ASTRONOMIČESKOMU NAČINU NA RAZLIČNE VOPROSE (PITANJA) KOISU PO DVANAJST ZNAMENJA NEBESNIMA ODELJENI. ODGOVOR NAĆI MOŽE, ŠTA ĆE SE KOMU DOBROGILINEUGODNOG SLUČm (DESITI), NE ZAISTINU, NO ZA ZABAVU SOČINSJENO (SASTATVLJENO). Prema tome, drage čitateljke i čitaoci, ovaj DOMAĆI ZABAVNIK namenili smo Vašoj razonodi: Za sve ono što Vas „živo interesuje“ i za sve sudbinski vezano za Vas ili Vaše bližnje, potražite odgovor u ovoj knjizi. Ako Vam je odgovor po volji, ako Vam je prijatan, ako Vas je obradovao iprorekao Vam ružičastu sutrašnjicu Viga prihvati te i verujte u to što Vam knjiga kaže. U protivnom, sve ono što Vam je u knjizi ,,cmo zapisano“, ono što bi Vas ražalostilo, rastužilo, zabrinulo ili pokvarilo Vaše raspoloženje, sve to odbacite kao besmislicu, jer ovaj DOMAĆIZABAVNIK sačinili smo NE ZA ISTINU, NO ZA ZABAVU! VEČITI KALENDAR NEKAD I SAD Naši prvi Večiti kalendari pisani su pre 200 godina i imali su više crkveni a manje zabavni i praktični karakter. No, vremenom sastavljači ovih kalendara, osećajući potrebe čoveka, sve više su smanjivali crkveni a povećavali praktični i zabavni deo. Sadržaj Večitog kalendara stalno se menjao i dopunjavao, jer svako vreme i svaka generacija imali su svoje specifične zahteve, želje i potrebe. Ipak, sve te promene i evolucije Večitih kalendara u suštini nisu bile bitne: menjao se samo jezik, ubačen poneki nov izraz, pojam, reč ili igra i ništa više! Gotovo svi Večiti kalendari naših starih imali su približno ovakav sadržaj: Crkveni deo kalendara, zatim podatke o postovima, mesojeđama, pokladama, pokretnim i nepokretnim crkvenim praznicima, o iznalaženju nedeljnih dana i dana Uskrsa, o pashalnim i nedeljnim slovima, itd. Zabavni i praktični deo kalendara bio je već malo raznovrsniji: Sadržavao je Sanovnik, Roždanik, Trepetnik, Gatanje vremena, Gledanje sudbine iz šolje i dlana, Proricanje sudbine po planetama i nebeskim znacima, Planete vladarice, izlazak i zalazak sunca tokom godine, o mesečevim menama, o srećnim i nesrećnim danima, o poljskim radovima, o lečenju bolesti domaćim lekovima, itd. Danas bi ovakav Večiti kalendar predstavljao anahronizam svoje vrste: zastareo, prevaziđen, nerazumljiv, neinteresantan i nepraktičan! No poneka poglavlja iz tih starih Večitih kalendara mi smo ipak uneli u ovu našu knjigu, jer smo uvereni da će u tim poglavljima, iako su ona iz starih vremena, mnog čitaoci naći dosta zanimljivosti i razonode Ta novouneta poglavlja pokazuju nam i slikaju neke detalje iz vremena Srbije XIX veka, pa će na taj način neko moći da ih koristi ne samo kao zabavu, već i u druge svrhe. Dakle, sve u svemu, umesto nekadašnjeg Starinskog večitog kalendara, preživelog i vremenom prevaziđenog, pružamo Vam ovaj naš, starim materijalom dopunjeni, DOMAĆI ZABAVNIK i prijatna Vam zabava!

Pravoslavni podsetnik za prostu 2013.godinu.Potpuno ocuvan I neostecen. Na pocetku je kalendar a posle toga neki crkveni tekstovi dok je na samom kraju srpski imenoslov.

Pravoslavni podsetnik za prostu 2011.godinu. Potpuno ocuvan I neostecen. Na pocetku je kalendar a posle toga neki crkveni tekstovi dok je na samom kraju srpski imenoslov.

Podstaknuta lepotom crkvenih napeva kompozitorka Vera Milanković napisala je Srpski duhovni kalendar, zbirku tropara za soliste i različite horske sastave. Odabrani himnografski tekstovi iskazani su kroz tradicionalne napeve srpskog pojanja i uobličeni u tri celine: u tropare posvećene Gospodnjim praznicima, zatim Presvetoj Bogorodici, dok najobimniji, treći deo sadrži tropare svetiteljima od kojih se mnogi praznuju kao krsne slave u srpskim porodicama. Osnovna namera autorke jeste da u nešto drugačijem obliku u odnosu na kanonizovanu crkvenu praksu približi srpsko crkveno pojanje onima koji su nedovoljno upućeni.

Preko četiri stotine godina na srpskom jeziku se štampaju kalendari. Kalendari spadaju u najpopularnije knjige. Srpski narodni kalendar koji je prvi put objavljen 1988. godine, i otad se povremeno pojavljuje pred čitaocima više od dve decenije. U njemu su znalački, povremeno i duhovito, zabeležena i opisana narodna verovanja, znanja i običaji koje su Srbi čuvali kroz vaskoliku istoriju. Srpska istorija nije bila laka, a ni kratka. Traje preko sedam hiljada i pet stotina godina. Kalendar kojim su se Srbi nekad služili a koji nisu zaboravili je najstariji na svetu. Računajući vreme po njemu 2015, godina je 7.523. Srbi nemaju nikakvog razloga niti smeju da odbace preko pet i po hiljada godina svoje istorije, jer u istoriji su sadržana mnoge mudrosti, koje nam i danas mogu biti od koristi. Ponešto iz davne istorije objavljeno je u Srpskom narodnom kalendaru. Opisana su verovanja o Mesecu, Suncu i zvezdama. Sačuvana su verovanja o mnogim prirodnim pojavama i kako se prema njima valja odnositi. Svaka Krsna slava u Srba je zabeležena i jednostavnim rečima opisan život svetitelja čije se ime slavi. Veliki pravoslavni i narodni praznici: Vaskrs, Božić, Trojice, Preobraženje, Praznici Presvete Bogorodice i svi drugi su pažljivo zabeleženi. Objašnjeni su i narodni praznici kojih nema u crkvenim kalendarima: Nekršteni dani, Pasji dani, Gorešnjaci, Deveti utorak, Međudnevice i drugi koji su se sačuvali hiljadama godina u narodnom verovanju i običajnoj ritualnoj praksi. U Srpskom narodnom kalendaru zabeležen je značaj svakog dana. Šta valja kog dana uraditi, a šta ne valja. Koji su dani obični, bez obrednih radnji, a kojim danima bi trebalo uraditi određene radnje. Sve je zasnovano na milenijmuskom iskustvu i praksi sačuvanoj u narodnom pamćenju Srba bez izmišljanja. Danas je savremena nauka dokazala da mnoge činjenice koje zapisane u narodnom verovanju su tačne. Arheolozi su otkrili kod Smederevske Palanke najstariji kalendar na svetu. Star oko osam hiljada godina. Naučnici u Americi su otkrili da rečne i jezerske vode sredinom avgusta menjaju stanje i od alkalnih postaju kisele. U Srba je sačuvano verovanje da posle Preobraženja, 19. avgusta, ne valja se kupati u rekama. NASA je objavila da postoje samo dva godišnja doba. Da li su to možda Đurđevdan i Mitrovdan? Mnogo je sličnosti između „otkrića" savremene nauke i narodnih verovanja. Uverite se sami čitajući Srpski narodni kalendar. (Autor)

Detalji predmeta Stanje Polovno mali format VEKOVNIK pravoslavni večni kalendar, sa uputstvom za upotrebu - 14 kalendarijuma za naredna dva veka - mala enciklopedija svetitelja koji su upisani u kalendar srpske crkve - način računanja pkretnih praznika - prilog kalendaru su date manastirske slave i sabori kod našoh manastira u otadžini i diaspori Ljubomir Ranković izdanje BIGZ 1996 GOD 127 STR TVRD POVEZ MALI FORMAT!!!!!!!! Crkvena knjiga Hrišćanstvo - pravoslavlje Moguće je lično preuzimanje sredom, četvrtkom i petkom u 16h i 30 min, u podzemnoj garaži Delta Citija, ili za dalje destinacije šaljem poštom kao preporučenu tiskovinu a1

SRPSKE SLAVE I PRAZNICI U ovom pravom leksikonskom delu, nalaze se svi praznici koje srpski narod, njegova sela, gradovi i crkva slave, proslavljaju ili praznuju određenog dana u godini kao svoju krsnu slavu, zavetinu, crkvenu slavu, porodični praznik, slavu zanimanja… Ovaj azbučnik od 790 odrednica i 428 uputnica je do sada najpotpuniji spisak slava i praznika koji se uz slavu vezuju ili samostalno praznuju, i namenjen je kao priručnik studentima i učenicima bogoslovije i veronauke, ali i čitaocima koji žele da upoznaju deo tradicije srpskog naroda. Leksikon je opremljen je sa 244 fotografije. U prilogu sadrži i Kalendar srpskih slava i praznika, vašara, panađura i sajmova. Dodatne informacije ISBN 978-86-17-16305-9 Povez Broširan Godina izdanja 2009 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 352 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

SRPSKE SLAVE I PRAZNICI U ovom pravom leksikonskom delu, nalaze se svi praznici koje srpski narod, njegova sela, gradovi i crkva slave, proslavljaju ili praznuju određenog dana u godini kao svoju krsnu slavu, zavetinu, crkvenu slavu, porodični praznik, slavu zanimanja… Ovaj azbučnik od 790 odrednica i 428 uputnica je do sada najpotpuniji spisak slava i praznika koji se uz slavu vezuju ili samostalno praznuju, i namenjen je kao priručnik studentima i učenicima bogoslovije i veronauke, ali i čitaocima koji žele da upoznaju deo tradicije srpskog naroda. Leksikon je opremljen je sa 244 fotografije. U prilogu sadrži i Kalendar srpskih slava i praznika, vašara, panađura i sajmova. Dodatne informacije ISBN 978-86-17-16305-9 Povez Broširan Godina izdanja 2009 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 352 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

SRPSKE SLAVE I PRAZNICI U ovom pravom leksikonskom delu, nalaze se svi praznici koje srpski narod, njegova sela, gradovi i crkva slave, proslavljaju ili praznuju određenog dana u godini kao svoju krsnu slavu, zavetinu, crkvenu slavu, porodični praznik, slavu zanimanja… Ovaj azbučnik od 790 odrednica i 428 uputnica je do sada najpotpuniji spisak slava i praznika koji se uz slavu vezuju ili samostalno praznuju, i namenjen je kao priručnik studentima i učenicima bogoslovije i veronauke, ali i čitaocima koji žele da upoznaju deo tradicije srpskog naroda. Leksikon je opremljen je sa 244 fotografije. U prilogu sadrži i Kalendar srpskih slava i praznika, vašara, panađura i sajmova. Dodatne informacije ISBN 978-86-17-16305-9 Povez Broširan Godina izdanja 2009 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 352 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

SRPSKE SLAVE I PRAZNICI U ovom pravom leksikonskom delu, nalaze se svi praznici koje srpski narod, njegova sela, gradovi i crkva slave, proslavljaju ili praznuju određenog dana u godini kao svoju krsnu slavu, zavetinu, crkvenu slavu, porodični praznik, slavu zanimanja… Ovaj azbučnik od 790 odrednica i 428 uputnica je do sada najpotpuniji spisak slava i praznika koji se uz slavu vezuju ili samostalno praznuju, i namenjen je kao priručnik studentima i učenicima bogoslovije i veronauke, ali i čitaocima koji žele da upoznaju deo tradicije srpskog naroda. Leksikon je opremljen je sa 244 fotografije. U prilogu sadrži i Kalendar srpskih slava i praznika, vašara, panađura i sajmova. Dodatne informacije ISBN 978-86-17-16305-9 Povez Broširan Godina izdanja 2009 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 352 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Dobro poznato i hvaljeno delo dr Džozefa Lampkina prošireno je tako da uključuje nova istraživanja o Enohovim knjigama, palim anđelima, čuvarima i nefilima. Nakon što predstavlja opsežnu istorijsku pozadinu Prve, Druge i Treće knjige Enohove, Lampkin sastavlja istorijsku priču o palim anđelima, čuvarima i nefilima, koristeći svoje opsežno poznavanje drevnih tekstova. Istorija palih anđela čvrsto je povezana uz pomoć drevnih knjiga kao što su Enoh, Jašer, Jubileji, Knjiga divova, Ratni svici i mnoge druge. Priča će vas zaprepastiti. Nove informacije o Prvoj knjizi Enohovoj su znatno proširene. Lampkin opisuje Enohov kalendar i njegovo ključno mesto u Danilovom proročanstvu. On rastavlja Prvu Enohovu, deo po deo, da bi opisao njenu istoriju, vremenski okvir autorstva i njen sadržaj. U celom tekstu je obilje korisnih beleški. Ovaj tom sadrži Prvu Enohovu knjigu (Etiopsku Enohovu knjigu), Drugu Enohovu knjigu (Slovenske tajne Enoha), Treću Enohovu knjigu (Hebrejsku knjigu o Enohu) i Knjigu o Palim anđelima, čuvarima i poreklu zla. Proširen komentar uključen je za tri Enohove knjige, kao i za odeljke o anđelima, proročanstvima i enohijanskom kalendaru. Dr Džozef Lampkin je autor preko dvadeset knjiga. Redovno se pojavljuje kao stručni gost o temama religije, teologije i crkvene istorije. Obim: 367 str, format: A5, bros povez, NOVA KNJIGA

MEMOARI-Tomislav Karađorđević, posveta Autora Autor: Tomislav Karađorđević Izdavač: Zdužbina kralja Petra I, Topola-Oplenac Godina izdanja: 1999. Broj strana: 799 Pismo: ćirilica Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Format: 25x16 Bogato ilustrovano. Stanje kao na slici, Odlično očuvana. Prvo izdanje izuzetnih memoara princa Tomislava koji spadaju u prvorazredne istorijske izvore i mogu se nazvati životopisom Karađorđevića. Bogato ilustrovano crno-belim fotografijama, odlično izdanje za ljubitelje istorije srbije i kolekcionare. Iz sadržaja: 1. PONOVO NA OPLENCU 2. DETINJSTVO 3. ŠKOLOVANJE U ENGLESKOJ 4. GODINE RATA 5. ZBRINJAVANJE PORDCE 6. GODINE PUTOVANJA 7. CRKVENI RASKOL 8. JUGOSLOVENSKI POLITIČARI 9. ODBRANA ISTINE O SRBIMA 1O. KA JEDINSTVU I SLOBODI 11. NA OGNJIŠTU PREDAKA 12. OBIČAJI - ZNAK NARODNOSTI 13. PRAVOSLAVLJE I SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA 14. OBNOVA HILANDARA 15. MANASTIRI 16. S PUTA PO OTADŽBINI 17. STVARALAŠTVO I SPORT 18. PO RATIŠTIMA U ZEMLJI 19. DOM KARAĐORĐEVIĆA 2O. NAŠE LJUBAVI 21. IMOVINA KARAĐORĐEVIĆA 22. ZAVRŠAVAJUĆI MEMOARE BIOGRAFIJA: Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) je bio jugoslovenski princ, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Rođen je 19. januara, 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovena

Drugo prošireno i dopunjeno izdanje. U prvom delu knjige nalazi se kratki vodič kroz praistoriju Srba. Srpska pravoslavna crkva praktično je jedina evropska crkva koja čuva narodnu prethrišćansku baštinu. Ona to čini upravo kroz sistem narodnih običaja i narodni kalendar. Međutim, sve više se kao problem javlja prevaga i uticaj grčkih đaka, sveštenika, teologa (Srba koji završavaju teološke škole u Grčkoj). Njihov cilj je čišćenje pravoslavne crkve od narodnih običaja. Naše istraživanje pokazuje da srpski narodni običaji i Hristova reč čine jednu organsku celinu. Hristova reč i propoved izrastaju upravo iz etike i društvenog uređenja formiranog u neolitu Balkana. Otkidanje Hristove reči i Hristovog dela od narodnih običaja i narodnog kalendara, bio bi čin anticivilizacijske destrukcije. Zato SPC ne treba da naseda na tu propagandu o „čistoti vere“. Cilj takve propagande je ukidanje sećanja na daleku prošlost, na detinjstvo čovečanstva, na njegovu mladost i na neprolazne etičke vrednosti koje u njima uspavane leže. Zato je važno, bez straha od optužbi za nekakvo neznaboštvo ili paganstvo, pokrenuti reverzibilan proces: zaštitu i obnovu narodnih običaja. Ovi običaji su nacionalno, narodno i crkveno dobro. Kroz proces zaštite i obnove naših starih običaja, videće se da je srpska veza sa Hristovom reči, kao i Njegova veza sa našom praistorijom, veoma duboka. Hrišćanstvo je baštinilo dogmatiku stare srpske, staroevropske religije. Staroevropski, starosrpski pogled na svet ima svoj odsjaj u vedskoj hinduističkoj religiji, pa čak i u religiji starog Egipta. Hristova reč dolazi nam kao otkrovenje jer se odnosi na zabranu ljudskih žrtava, što je poruka sa dalekosežnom posledicom. Hristos poziva da se jede njegova krv i njegovo telo, koji su žrtvovani za celo čovečanstvo - a to suštinski znači zabranu ubijanja. Značaj Hristove poruke se ne može ukinuti istraživanjem prethrišćanskog porekla hrišćanskog kalendara. Hristova propoved je priča o bratstvu i jednakosti među ljudima. Tu nije reč o veštačkoj, takozvanoj komunističkoj jednakosti, gde se nekom oduzima da bi se dalo nekom drugom, već o jednom sistemu budnosti i odgovornosti gde ljudi nemaju želju da poseduju više od onoga što im je neophodno. Zato možemo reći da Hristova reč predstavlja povratak na neolitske vrednosti. Neolit, pogotovo njegova početna faza, pre ubrzanog razvoja topljenja bakra i uopšte obrade metala, smatra se zlatnim dobom čovečanstva. Ono, prema različitim izvorima, traje od 500 do 2000 godina. U neolitu žive „poslednji dobri ljudi“, kako ih naziva Svetozar Nani Stanković, legendarni srpski arheolog, istražujući nalazište u Blagotinu. Zato se istorijski koren Hristove reči mora sagledavati upravo u tom ključu, kao povratak izvornim neolitskim vrednostima, kao povratak vrednostima koje smo nekada imali. Isus Hrist nije bio meteorolog, niti se bavio izradom kalendara. Ako se pogleda Novi zavet i događaji opisani u njemu, apsolutno nema nikakvog traga koji bi upućivao na to da se Isus, na bilo koji način, interesovao za kalendarske pojave. Život po kalendaru bio je mnogo više od bilo kakve konfesionalne pripadnosti. Život po kalendaru bio je pogled na svet i način života. Iz njega su proistekli životni rituali, običaji toliko snažni i jaki da se nisu promenili do današnjeg dana. LJudi koji su činili crkvenu administraciju, u pradavnoj prošlosti, shvatili su da Hristovu reč i poruku treba inkorporirati u narodni kalendar. Ovime nije izvršena prevara čovečanstva, a jedina loša stvar, u ovoj simbiozi, jeste upravo prikrivanje simbioze, odnosno pravog porekla kalendarskih običaja. Našom analizom i proučavanjem prave suštine pojedinih „bogova“ stare srpske religije, nije izvršena njihova dekonstrukcija. Perun, Jarilo, Svarožić, odraz su prirodne teologije našh predaka. Ovi likovi nisu Bog stvoritelj, već predstavljaju poetsko prenošenje znanja o tajnama prirode, kao i o prepletu prirodnog i natprirodnog. U poetskim slikama Jarila i Peruna, sadržan je narodni uvid u božansku ideju, odnosno u principe božanske inteligencije koja je utkana u prirodu. Priro^ sama po sebi, ne može biti inteligentna ukoliko ne postoji lično inteligentnog Tvorca, Um koji je tu inteligenciju preneo nj materiju. S druge strane, verovanje u sveprisutnu ulogu preda porodičnih i rodovskih vaspitača, verovanje u prožimanje sg mrtvih i sveta živih, takođe je ključan sloj narodne teologije. Nag istraživanje je to dokazalo. Činjenica da Srbi žive na lepenskim i vinčanskim ognjištima, daje nam nešto više šansi da budemo direktni baštinici praevropskog jezika i običaja. Zato, treba da budemo ponosni na privilegiju koja nam je rođenjem data. U eri globalizma i zatiranja sećanja, Srbi, svojim običajima, kalendarom i jezikom, čuvaju posebnost i originalnost. Istraživanjem se ispostavljada da originalnost zapravo predstavlja sećanje na detinjstvo čovečanstva.1 Uz sve nevolje i prepreke, Srpska pravoslavna crkva, do dana današnjeg, čuva krsnu slavu sa svim elementima iz stare narodne vere, čuva Badnji dan (badnjak), Božić, položajnika, kao i pregršt drugih običaja mezolitske i neolitske Evrope. Ovo treba da shvatimo! kao bogatstvo i prednost, a ne kao hendikep paganstva, kako nam se predstavlja.

Iz recenzije: „Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti. O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga ’’Crvene reke’’ proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti. Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom ’’Crvene reke’’ Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik ’’Crna zvezda Srba’’: ’’Hercegovačka rapsodija’’, ’’Princip’’, ’’Ne ubijajte glasnika’’, ’’Hristova knjiga kosovska’’, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda. Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu ’’Crvene reke’’, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent. Anđelko Anušić

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Grgec, Petar Наслов Blaženi Augustin Kažotić i njegovo doba / Petar Grgec Врста грађе књига Језик хрватски Година 1963 Издавање и производња Zagreb : Hrvatsko književno društvo sv. Ćirila i Metoda, 1963 (Dubrovnik : "Ivo Čubelić") Физички опис 216 str. ; 20 cm Други аутори - особа Andrić, Josip Напомене O piscu ove knjige / Josip Andrić: str. 211-215. Предметне одреднице Кажотић, Августин, блажени, око 1260-1323 УДК 262.12(497.13):929 Кажотић А. Augustin Kažotić С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Augustin Kažotić Blazeni Augustin Kazotic Rijeka 0308.jpg Blaženi Augustin Kažotić, vitraj u crkvi Gospe Lurdske u Rijeci Место рођења Трогир Датум смрти 1323. Место смрти Lucera Augustin Casotti (Kažotić) (*1260. u Trogiru -† 1323. u Lučeri, Italija), je blaženik, redovnik dominikanac, zagrebački biskup, začetnik humanizma u severnoj Hrvatskoj, govornik i naučnik.[1] Biografija Spomenik Augustin je rođen oko godine 1260. u Trogiru, u italijanskoj porodica poreklom iz Venecije. Zaredio se u Splitu. Kao dominikanac studirao je u Parizu. 1303. godine imenovan je za zagrebačkog biskupa. U Zagrebu je utemeljio katedralnu školu i biblioteku. Mnogi su ga plemići zbog njegova značaja i kreposti uzimali kao sudiju u svojim medusobnim sporovima. Zbog svoje svetosti života, velike kulture, snažne rečitosti medu svim ugarsko-hrvatskim biskupima imao je velik ugled. Nakon poseta papi u Avinjonu 1318, nije više smeo da se vrati u Zagreb, jer se zamerio tadašnjim političarima. Tako je imenovan biskupom u južnom italijanskom gradu Svete Marije, Lučeri, gde je i umro 1323. godine. Tamo je i pokopan. Karlo Sisto piše da su »Hrvati uzalud pokušavali kradom da otmu blaženikovo telo«. Narod ga je radi brojnih čudesa što su izvodile njegove relikvije (medu ostalim ozdravljenje nemih i opsednutih) brzo počeo da štuje. To je štovanje 1702. službeno potvrdio papa Klement XI, proglasivši ga blaženim. U Hrvatskoj se štuje kao zaštitnik Hrvatskog društva crkvenih muzičara. Prvi je poznati organizator crkvenog pevanja u Hrvatskoj i tvorac tzv. zagrebačkog obreda. Pape Benedikt XI i Jovan XXII, napuljski kralj Robert I Anžuvinac i kalabrijski vojvoda Karlo, slikar Tomaso da Modena, historičari Opicinus de Canistris, Galvano Fjama, Bernard Gui i Miho Madijev, Augustinovi savremenici, predstavljaju ga kao vrsna propovedača i učenjaka sa naglašenom erudicijom, dobrotom, izvanrednim smislom za saosećanje sa siromasima i obespravljenima i drugim ljudskim vrlinama. U Riznici zagrebačke katedrale nalazi se relikvijar-moćnik s humeralom-naramenikom blaženog Augustina Kažotića. Humural je 1692. darovao beneventski nadbiskup, kardinal Vincencije Marija Orsini, kasniji papa Benedikt XIII (1724 — 1730). Biskup A. I. Mikulić je humeral iz Kaloče doneo lično u Zagreb i za njega je dao da se izradi škrinjica obloženu srebrom, sa poprsjem Augustina Kažotića i natpisom: “SACRUM HUMERALE BEATI AUGUSTINI EPISCOPI ZAGRABIENSIS”. Augustin se posebno brinuo za siromašne. Tako je kanoniku upravitelju katedralne škole osigurao redovna materijalna primanja, ali mu je zabranio da od siromašnih učenika traži pare, ili bilo koje usluge. Od svojih biskupskih prihoda redovno je veći deo delio siromašnima. Osobitu pažnju je posvećivao zdravstvu i higijeni naroda. Iz Bamberga je naručio priručnik o zdravlju, a po selima je dao da se kopaju bunari i sadi lekovito bilje. Istoričar Baltazar Krčelić, kanonik, piše da je 1312. god. u doba gradnje katedrale bila velika suša i da je po zagovoru biskupa na današnjem Trgu bana Jelačića u Zagrebu provreo izvor vode, koji je u poslednje vreme veoma lepo uređen. Danas je poznat kao "Manduševac". U Katoličkoj crkvi pomendan mu je 3. avgusta. Augustin Kažotić Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretraživanje Augustin Kažotić Augustin Kažotić Rođen 1260. Trogir Preminuo 1323. Lucera Beatificiran 1702. Slavi se u Rimokatolička Crkva Spomendan 3. kolovoza Christianity Symbol.png Portal o kršćanstvu Blaženi Augustin Kažotić (Trogir, 1260. - Lucera, Italija, 1323.), najuglednija hrvatska osoba 14. stoljeća, blaženik, redovnik dominikanac, zagrebački biskup, začetnik humanizma u sjevernoj Hrvatskoj, govornik i znanstvenik. Životopis Bl. Augustin rođen je oko godine 1260. u Trogiru. Zaredio se u Splitu. Kao dominikanac studirao je u Parizu, na Sorbonni 1287. Godine 1303. imenovan je zagrebačkim biskupom. U Zagrebu je bio vrlo djelatan. Utemeljio je katedralnu školu i knjižnicu. Mnogi su ga plemići zbog njegova značaja i kreposti uzimali kao suca u svojim medusobnim sporovima. Zbog svoje svetosti života, velike kulture, snažne rječitosti medu svim ugarsko-hrvatskim biskupima uživao je velik ugled. Nakon posjeta papi u Avignonu 1318., nije se više smio vratiti u Zagreb, jer se zamjerio ugarsko-hrvatskom kralju Karlu I. Robertu. Tako je imenovan biskupom u južnotalijanskom gradu Svete Marije, Luceri, gdje je umro godine 1323., na glasu svetosti. Pokopan je u Luceri. Carlo Sisto piše da su "Hrvati uzalud pokušavali kradom oteti blaženikovo tijelo". Narod ga je poradi brojnih čuda što ih izvedoše njegove relikvije, medu ostalim ozdravljenje nijemih i opsjednutih, brzo počeo štovati. To je štovanje 1702. službeno potvrdio papa Klement XI., proglasivši ga blaženim. U novije vrijeme opet je sve ispitano pa ima nade da se proglasi svetim. Zaštitnik je Hrvatskog društva crkvenih glazbenika. Prvi je poznati organizator crkvenog pjevanja u Hrvatskoj i tvorac tzv. zagrebačkog obreda. Za proučavanje tog obreda koristan je priručnik napjeva Cantuale processionum, koji mu je posvetila zagrebačka Crkva 1751. godine, "njihovu učitelju i auktoru".[1] Kažotićev je obred nastao kad je svestrano obnavljao biskupiju, uveo crkveno pjevanje te prepravio i bogoslužje. Neki smatraju da je misni obrazac preuzet iz dominikanske liturgije.[2] Pape Benedikt XI. i Ivan XXII., napuljski kralj Karlo I. Robert Anžuvinac i kalabrijski vojvoda Karlo, slikar Tomaso da Modena, povjesničari Opicinus de Canistris, Galvano Fiamma, Bernard Gui i Miho Madijev, Augustinovi suvremenici, predstavljaju ga kao vrsna propovjednika i učenjaka s naglašenom erudicijom, dobrotom, izvanrednim smislom za suosjećanje sa siromasima i obespravljenima i drugim ljudskim vrlinama. U Riznici zagrebačke katedrale nalazi se relikvijar (moćnik) s humeralom (naramenikom) bl. Augustina Kažotića. Humeral je 1692. darovao beneventski nadbiskup, kardinal Vincencije Marija Orsini, kasniji papa Benedikt XIII. (1724.-1730.). Biskup A. I. Mikulić je humeral iz Kaloče donio osobno u Zagreb i za njega je dao izraditi moćnik, škrinjicu obloženu srebrom, s poprsjem bl. Augustina Kažotića te natpisom: "SACRUM HUMERALE BEATI AUGUSTINI EPISCOPI ZAGRABIENSIS". Augustin se posebno brinuo za siromahe. Tako je kanoniku upravitelju katedralne škole osigurao redovita materijalna primanja, ali mu je zabranio da od siromašnih učenika traži novac, ili bilo koje usluge. Od svojih biskupskih prihoda redovito je veći dio dijelio siromasima. Osobitu pažnju je posvećivao zdravstvu i higijeni naroda. Iz Bamberga je naručio priručnik o zdravlju, a po selima je dao kopati bunare i saditi ljekovito bilje (npr. u Vugrovcu). Povjesničar Baltazar Krčelić, kanonik, piše da je 1312. g. u doba gradnje katedrale bila velika suša i da je po zagovoru bl. biskupa na današnjem Trgu bana Jelačića provreo izvor vode, koji je u posljednje vrijeme vrlo lijepo uređen. To je poznati "Manduševac". Poznat je i izvan Hrvatske, gdje se često spominje kao Augustine Gazotich, Agostino Kazotic i Agostino Casotti. Spomendan mu je 3. kolovoza. Radovi o Kažotiću 2000-ih je hrvatski producent Dominik Galić producirao dokumentarni film o blaženom Augustinu Kažotiću, a režirao ga je Eduard Galić. [3] Izvori Hrvatski biografski leksikon Franjo Šanjek (2009): KAŽOTIĆ, Augustin (Gazotti, Gazotus, Hazotti, Hungarus; Augustinus) (pristupljeno 10. kolovoza 2016.) Templari Bl. Augustin Kažotić (1260./65.-1323.) zaštitnik i čuvar posljednjih vitezova templara na našim prostorima (pristupljeno 10. kolovoza 2016.) Heroji Vukovara Biografije autora: Dominik Galić [otkrij] v • r • u Hrvatski svetci Kategorije: BlaženiciHrvatski biskupiDominikanciŽivotopisi, Trogir GRGEC, Petar, pisac i prevoditelj (Kalinovac, 15. II. 1890 — Zagreb, 22. VIII. 1962). U Travniku završio isusovačku Klasičnu gimnaziju 1909. Filozofiju i klasičnu filologiju diplomirao 1927. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Kao student 1912–13. uređivao reviju Luč te Hrvatsku prosvjetu 1914. Za I. svjetskog rata kao austro-ugarski časnik borio se na Soči i dospio u talijansko zarobljeništvo. Profesor Nadbiskupske klasične gimnazije u Zagrebu 1925–41, ravnatelj I. realne gimnazije 1941–45. Na robiji u Lepoglavi 1945–51. Bio je ugledan katolički laik, pisac katoličkoga nadahnuća, pjesnik, esejist, folklorist, biograf, kritičar, memoarist i prevoditelj. God. 1907. javlja se satirom Veleum u travničkom Smilju pod pseudonimom Hridoslav Ratarević. Napisao je stotinjak rasprava, ocjena i prikaza o recentnoj hrvatskoj književnosti s posebnim osvrtom na pisce katoličkoga duhovnog ozračja i objavio ih u zbornicima, časopisima, kalendarima i novinama Travnička spomenica (1908), Luč (1909–13, 1916–17, 1921–22, 1924–35), Hrvatska (Zagreb 1912), Prosvjeta (Zagreb 1912), Hrvatska prosvjeta (Zagreb 1914, 1916, 1919–21, 1923, 1925, 1928, 1934–36), Novine (Zagreb 1914–16), Narodna politika (1919–28), Seljačke novine (1919, 1926, 1928–31), Krijes (1920–21), Seljački kalendar (1920–23, 1925, 1927–29), Zora–Luč (Beč—Ljubljana 1920–21), Čas (Ljubljana 1921), Narodna straža (1922), Nova revija (Makarska 1922, 1924–25, 1929–31), Danica, koledar (1923, 1928–29, 1934, 1936–38, 1940), Katolički list (1924, 1927–28, 1930, 1935–38, 1943), Pučki prijatelj (Krk—Pazin—Trst 1924), Glasnik sv. Ćirila i Metoda (1925), Mladost (Zagreb 1925–27), Narodna sloboda (Mostar 1925, 1930), Socialna misel (Ljubljana 1925), Zadruga, koledar (1925–27, 1930, 1932), Hrvatski zadrugar (1926, 1933, 1937–38

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Majstorović, Srećko Наслов Sluga Božji o. Vendelin Vošnjak, franjevac : (1861-1933) / Srećko Majstorović Врста грађе књига Језик хрватски Година 1967 Издање 2. izd. Издавање и производња Zagreb : K. Đurman, 1967 (Slavonski Brod : Plamen) Физички опис 332 str. : ilustr. ; 20 cm Напомене Bolješke: str. 287-328. Предметне одреднице Венделин Вошњак, отац, 1861-1933 УДК 271.3(497.13):929 Венделин COBISS.SR-ID 100230663 franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije Sv.Ćirila i Metoda Kalendar datum: 18 Ožujak U katalog hrvatskih Božjih ugodnika ubraja se i otac Vendelin Vošnjak, franjevac, član Hrvatske franjevačke provincije sa sjedištem u Zagrebu i njezin prvi provincijal te organizator. Po rodu je bio Slovenac, no njegovi su davni pređi došli u Sloveniju iz Bosne, o čemu svjedoči i njegovo slovenizirano prezime Vošnjak, što dolazi od Bošnjak. Kako je gotovo čitav redovnički život proveo u Hrvatskoj, naši ga franjevci s pravom smatraju svojim. O. Vendelin se rodio 13. XI. 1861. u Konovu, u mariborskoj biskupiji. Bio je čovjek izvanrednih sposobnosti, a još više kreposna života. Više je puta obnašao službu provincijala, vizitatora, gvardijana. Mnogo je pridonio u prijelomno doba franjevačkoga reda razvoju svoje provincije, a uživao je i veliko povjerenje uprave u Rimu. Revnovao je za opsluživanje pravila svoga reda u duhu odredaba pape Leona XIII. Umro je u Zagrebu na današnji dan uoči Josipova godine 1933. Tijelo mu bî pokopano najprije u franjevačkoj grobnici na Mirogoju, a zatim 18. III. 1970. ekshumirano te preneseno u samostansku kapelu na Kaptolu. I tako središte staroga Zagreba s tri svoje crkve: katedralom, župnom crkvom Sv. Marije i samostanskom Sv. Franje čuva posmrtne ostatke tri duhovna velikana koja su zabljesnula u našoj novijoj crkvenoj povijesti. To su: kardinal Stepinac, biskup Lang i otac Vendelin Vošnjak. Za dvojicu od njih pokrenut je i informativni biskupijski postupak za proglašenje blaženima, a njihovi su grobovi mjesta kamo dolaze pobožni vjernici na molitvu i razmišljanje. Njihov život, doista, nadahnjuje, jer sva su se trojica ozbiljno trudila i nastojala oko ostvarivanja kršćanske svetosti. Oni svjedoče da je i na našem tlu svetost moguća. Ona nije nikakva povlastica samo jednog naroda, već je opća kao i Crkva. Vendelin Vošnjak Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretraživanje Kapelica u Šenbricu, gdje je rođen sluga Božji Vendelin Vošnjak; kod kapelice njegova rodbina i domaći kapelan. Spomen ploča Vendelinu Vošnjaku u Franjevačkom samostanu i crkvi na Kaptolu Vendelin Vošnjak (Šenbric kod Velenja, Slovenija, 13. rujna 1861. – Zagreb, 18. ožujka 1933.), slovenski svećenik hrvatskog podrijetla, franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, generalni vizitator, član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu, sluga Božji, kandidat za sveca. Životopis Rodio se 1861. u Šenbricu kod Velenja (prije se zvao Konovo). Na krštenju, dobio je ime Mihael. Njegovi su preci Hrvati iz Bosne, koji su se doselili u Sloveniju. Prezime Vošnjak je slovenska verzija riječi Bošnjak. Rano je ostao bez majke. Otac mu je bio revni kršćanin. Odrastao je uz osmero braće i sestara. Za njegovo školovanje i vjerski život brinuo se rođak, koji je bio nadžupnik u Ptuju. Završio je osnovnu školu i klasičnu gimnaziju u Ptuju. U rujnu 1878. primljen je u novincijat Franjevačkog samostana u Zagrebu i dobio redovničko ime Vendelin. Filozofske i teološke studije polazio je u Pečuhu i Varaždinu. Svečane redovničke zavjete položio je u Varaždinu 1882., a za svećenika je zaređen u Grazu 1884. Sljedeće dvije godine studirao je teologiju na Isusovačkom sveučilištu u Innsbrucku. U Zagrebu je od 1886. do 1889. magister klerika i lektor filozofije u filozofskom učiištu, a od 1889. do 1895. Istu dužnost ima u Varaždinu. U franjevačkoj provinciji sv. Ladislava bio je definitor, zagrebački gvardijan, vizitator Franjevačkog svjetovnog reda, komisar samostana i provincijal. Odlukom iz Rima, 3. lipnja 1900. osnovana je nova Hrvatska franjevačka provincija sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu, a Vendelin Vošnjak je izabran za provincijala. Do tada su franjevački samostani u Hrvatskoj pripadali pod jednu slovensku i dvije mađarske franjevačke provincije. Vendelin Vošnjak bio je provincijal od 1900. do 1908. i od 1924. do 1927. Petnaest puta bio je generalni vizitator svih franjevačkih provincija u Kraljevini Jugoslaviji te nekih provincija u Austriji, Njemačkoj i Češkoj. Šest godina bio je član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu. Imao je izvanredne sposobnosti i krjepostan život. Umro je u Franjevačkom samostanu na Kaptolu u Zagrebu 1933. Godine 1963. pokrenut je postupak da se proglasi blaženim. Peritusi u njegovoj kauzi su bili o. Ante Stantić[1] i o. Aleksa Benigar [2] Izvori IKA Šezdeset godina svećeništva o. Ante Stantića, 6. srpnja 2003. Sluga Božji o. Aleksa Benigar. Ratko Radišić. (25. svibanj 2018) Pristupljeno 2. lipanj 2020 Vanjske poveznice Web stranica o Vendelinu Vošnjaku Katolici na internetu: Sluga Božji Vendelin Vošnjak P. Josip Antolović – Duhovni velikani – Župa svetog Križa - Trnsko otac Vendelin Vošnjak, sluga Božji Franjevci (OFM Hrvatska provincija Sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu) Znameniti franjevci: Vendelin Vošnjak, Rafael Rodić Hodočašće velenjskih župa na grob fra Vendelina Vošnjaka 25. lipnja 2011 Glas koncila: Obilježen spomendan sluge Božjega o. Vendelina Vošnjaka Wikiquote-logo.svg Na stranicama Wikicitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Vendelin Vošnjak [otkrij] v • r • u Hrvatski svetci Kategorije: Hrvatski katolički svećeniciSlovenski katolički svećeniciFranjevci (biografije)

Detalji predmeta Stanje Polovno Библиографски подаци QR code for Život i rad o. Vendelina Vošnjaka Наслов Život i rad o. Vendelina Vošnjaka: osnivača hrvatske franjevačke provincije sv.Ćirila i Metoda : 1861 - 1933 Аутор Srečko Majstorović Издавач Franjevački provincijalat, 1952 Дужина 143 страница Vendelin Vošnjak Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretraživanje Kapelica u Šenbricu, gdje je rođen sluga Božji Vendelin Vošnjak; kod kapelice njegova rodbina i domaći kapelan. Spomen ploča Vendelinu Vošnjaku u Franjevačkom samostanu i crkvi na Kaptolu Vendelin Vošnjak (Šenbric kod Velenja, Slovenija, 13. rujna 1861. – Zagreb, 18. ožujka 1933.), slovenski svećenik hrvatskog podrijetla, franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, generalni vizitator, član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu, sluga Božji, kandidat za sveca. Životopis Rodio se 1861. u Šenbricu kod Velenja (prije se zvao Konovo). Na krštenju, dobio je ime Mihael. Njegovi su preci Hrvati iz Bosne, koji su se doselili u Sloveniju. Prezime Vošnjak je slovenska verzija riječi Bošnjak. Rano je ostao bez majke. Otac mu je bio revni kršćanin. Odrastao je uz osmero braće i sestara. Za njegovo školovanje i vjerski život brinuo se rođak, koji je bio nadžupnik u Ptuju. Završio je osnovnu školu i klasičnu gimnaziju u Ptuju. U rujnu 1878. primljen je u novincijat Franjevačkog samostana u Zagrebu i dobio redovničko ime Vendelin. Filozofske i teološke studije polazio je u Pečuhu i Varaždinu. Svečane redovničke zavjete položio je u Varaždinu 1882., a za svećenika je zaređen u Grazu 1884. Sljedeće dvije godine studirao je teologiju na Isusovačkom sveučilištu u Innsbrucku. U Zagrebu je od 1886. do 1889. magister klerika i lektor filozofije u filozofskom učiištu, a od 1889. do 1895. Istu dužnost ima u Varaždinu. U franjevačkoj provinciji sv. Ladislava bio je definitor, zagrebački gvardijan, vizitator Franjevačkog svjetovnog reda, komisar samostana i provincijal. Odlukom iz Rima, 3. lipnja 1900. osnovana je nova Hrvatska franjevačka provincija sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu, a Vendelin Vošnjak je izabran za provincijala. Do tada su franjevački samostani u Hrvatskoj pripadali pod jednu slovensku i dvije mađarske franjevačke provincije. Vendelin Vošnjak bio je provincijal od 1900. do 1908. i od 1924. do 1927. Petnaest puta bio je generalni vizitator svih franjevačkih provincija u Kraljevini Jugoslaviji te nekih provincija u Austriji, Njemačkoj i Češkoj. Šest godina bio je član vrhovne uprave Franjevačkog reda u Rimu. Imao je izvanredne sposobnosti i krjepostan život. Umro je u Franjevačkom samostanu na Kaptolu u Zagrebu 1933. Godine 1963. pokrenut je postupak da se proglasi blaženim. Peritusi u njegovoj kauzi su bili o. Ante Stantić[1] i o. Aleksa Benigar [2] Izvori IKA Šezdeset godina svećeništva o. Ante Stantića, 6. srpnja 2003. Sluga Božji o. Aleksa Benigar. Ratko Radišić. (25. svibanj 2018) Pristupljeno 2. lipanj 2020 Vanjske poveznice Web stranica o Vendelinu Vošnjaku Katolici na internetu: Sluga Božji Vendelin Vošnjak P. Josip Antolović – Duhovni velikani – Župa svetog Križa - Trnsko otac Vendelin Vošnjak, sluga Božji Franjevci (OFM Hrvatska provincija Sv. Ćirila i Metoda sa sjedištem u Zagrebu) Znameniti franjevci: Vendelin Vošnjak, Rafael Rodić Hodočašće velenjskih župa na grob fra Vendelina Vošnjaka 25. lipnja 2011 Glas koncila: Obilježen spomendan sluge Božjega o. Vendelina Vošnjaka Wikiquote-logo.svg Na stranicama Wikicitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Vendelin Vošnjak [otkrij] v • r • u Hrvatski svetci Kategorije: Hrvatski katolički svećeniciSlovenski katolički svećeniciFranjevci (biografije) franjevac, prvi provincijal Hrvatske franjevačke provincije Sv.Ćirila i Metoda Kalendar datum: 18 Ožujak U katalog hrvatskih Božjih ugodnika ubraja se i otac Vendelin Vošnjak, franjevac, član Hrvatske franjevačke provincije sa sjedištem u Zagrebu i njezin prvi provincijal te organizator. Po rodu je bio Slovenac, no njegovi su davni pređi došli u Sloveniju iz Bosne, o čemu svjedoči i njegovo slovenizirano prezime Vošnjak, što dolazi od Bošnjak. Kako je gotovo čitav redovnički život proveo u Hrvatskoj, naši ga franjevci s pravom smatraju svojim. O. Vendelin se rodio 13. XI. 1861. u Konovu, u mariborskoj biskupiji. Bio je čovjek izvanrednih sposobnosti, a još više kreposna života. Više je puta obnašao službu provincijala, vizitatora, gvardijana. Mnogo je pridonio u prijelomno doba franjevačkoga reda razvoju svoje provincije, a uživao je i veliko povjerenje uprave u Rimu. Revnovao je za opsluživanje pravila svoga reda u duhu odredaba pape Leona XIII. Umro je u Zagrebu na današnji dan uoči Josipova godine 1933. Tijelo mu bî pokopano najprije u franjevačkoj grobnici na Mirogoju, a zatim 18. III. 1970. ekshumirano te preneseno u samostansku kapelu na Kaptolu. I tako središte staroga Zagreba s tri svoje crkve: katedralom, župnom crkvom Sv. Marije i samostanskom Sv. Franje čuva posmrtne ostatke tri duhovna velikana koja su zabljesnula u našoj novijoj crkvenoj povijesti. To su: kardinal Stepinac, biskup Lang i otac Vendelin Vošnjak. Za dvojicu od njih pokrenut je i informativni biskupijski postupak za proglašenje blaženima, a njihovi su grobovi mjesta kamo dolaze pobožni vjernici na molitvu i razmišljanje. Njihov život, doista, nadahnjuje, jer sva su se trojica ozbiljno trudila i nastojala oko ostvarivanja kršćanske svetosti. Oni svjedoče da je i na našem tlu svetost moguća. Ona nije nikakva povlastica samo jednog naroda, već je opća kao i Crkva.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak POGLEDAJTE I MOJE OSTALE KNJIGE NA RASPRODAJI https://www.limundo.com/Clan/LUKA.LABAN?type=list&sSort=aktuelno&sSmer=ASC&JeKOFP=0&fa=&fv=&Okrug=0&Opstina=0&NapPretKategorijaLimundo=6&IDPodGrupa=0&SamoKreditneKartice=&naciniSlanja=&txtCenaOd=&txtCenaDo=&txtProdavac=LUKA.LABAN&txtPretraga= MEMOARI sa potpisom PRINCA TOMISLAV KARAĐORĐEVIĆ ZADUŽBINA KRALJA PETRA ITOPOLA OPLENAC 1999 godine TVRDI POVEZ ZAŠTITNI OMOT 799 STRANA NA KVALITETNOM PAPIRU KNJIGA JE NEKORIŠĆENA Novovekovna istorija Srba neraskidivo je vezana sa najslavnijom nasom porodicom - Karadjordjevicima. To u najboljoj meri potvrdjuju i Memoari kraljevica Tomislava Karadjordjevica. Princ Tomislav Karadjordjevic kaze da su ga na pisanje memoara podstakle tri zelje: Prvo, da najuza porodica, njegovo potomstvo stekne sliku o onome sta je bilo pre nego sto su se rodili, a i da upoznaju njega kao svog pretka. Drugo, da se clanovi dinastije Karadjordjevic upoznaju i sa njegovim svedocenjem o vezama naroda i dinastije, kako u iseljenistvu i emigraciji tako i u otadzbini. I, trece, mozda najvaznije, da srpski narod dobije jasniju predstavu o vrlo tegobnom vremenu i njegovim znanim i neznanim licnostima i sudbinama. Prvo izdanje izuzetnih memoara princa Tomislava koji spadaju u prvorazredne istorijske izvore i mogu se nazvati životopisom Karađorđevića. Bogato ilustrovano crno-belim fotografijama, odlično izdanje za ljubitelje istorije srbije i kolekcionare. Iz sadržaja: 1. PONOVO NA OPLENCU 2. DETINJSTVO 3. ŠKOLOVANJE U ENGLESKOJ 4. GODINE RATA 5. ZBRINJAVANJE PORDCE 6. GODINE PUTOVANJA 7. CRKVENI RASKOL 8. JUGOSLOVENSKI POLITIČARI 9. ODBRANA ISTINE O SRBIMA 1O. KA JEDINSTVU I SLOBODI 11. NA OGNJIŠTU PREDAKA 12. OBIČAJI – ZNAK NARODNOSTI 13. PRAVOSLAVLJE I SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA 14. OBNOVA HILANDARA 15. MANASTIRI 16. S PUTA PO OTADŽBINI 17. STVARALAŠTVO I SPORT 18. PO RATIŠTIMA U ZEMLJI 19. DOM KARAĐORĐEVIĆA 2O. NAŠE LJUBAVI 21. IMOVINA KARAĐORĐEVIĆA 22. ZAVRŠAVAJUĆI MEMOARE BIOGRAFIJA: Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) je bio jugoslovenski princ, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Rođen je 19. januara, 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju pristvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Godine 1990. odbio je ponudu Demokratske stranke iz Beograda, da bude njen predsednički kandidat na prvim posleratnim izborima u decembru te godine. Prvi je član kraljevske porodice koji se trajno vratio u Srbiju, početkom 1992. godine, kada se nastanio u Zadužbini kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu, koji je ubrzo postao Meka za sve one koji su hteli da lično sretnu poslednjeg živog sina kralja Aleksandra I. #22

Detalji predmeta Stanje Polovno Treći deo Ovde možete preuzeti treći deo TV serije Zašto se u crkvi šapuće autorki Svetlane Lukić i Svetlane Vuković. Serija Zašto se u crkvi šapuće snimljena je 2005. godine u saradnji sa ANEM-om i sastoji se od tri dela. Učesnici trećeg dela serije: istoričari Slobodan G. Marković, Nikola Samardžić, Radmila Radić, Srđa Trifković, publicisti Pavle Rak, Desimir Tošić, Mirko Đorđević, sociolozi religije Milan Vukomanović i Dragoljub Đorđević, socijalni psiholog Jovan Bajford, vladika Atanasije, Vidan Hadži-Vidanović i Marko Milanović iz Beogradskog centra za ljudska prava, studenti sociologije – grupa Stalkeri Milica Rodić i Ivan Kuzminović, Vladimir Dobrosavljević iz DSS-a, apsolvent prava Vladimir Đukanović. Zašto se u crkvi šapuće, III deo Svetlana Lukić i Svetlana Vuković Slobodan G. Marković: Kada se sastao Svepravoslavni sabor u Carigradu i okupio gotovo sve pomesne pravoslavne crkve, to je bilo u maju 1923. onda je Srpsku pravoslavnu crkvu na tom Saboru predvodio potonji patrijarh srpski Gavrilo Dožić, a isto tako je bio jedan svetovnjak u delegaciji, veliki astronom, veliki naučnik Milutin Milanković. I upravo je njegova shema reforme Julijanskog kalendara usvojena i faktički od tada je trebalo da nepokretni praznici padaju u iste datume i u pravoslavnoj i u zapadnim crkvama. I ono, dakle, što je u svemu tome paradoks, to je da ta reforma, kada je trebalo da se usvoji, koja je ustvari bila srpski predlog, nije zapravo sprovedena nikad u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Slavljenje po jednom ili po drugom kalendaru ulazi u pitanje identiteta. To je ono što čini razliku između jedne i druge crkve. Vi imate niz stvari koje nisu kanonima regulisane nego su postale deo tradicije. Na primer nigde nije kanonima posebno propisano da recimo pravoslavni episkop mora da ima bradu, a da recimo katolički biskup ne sme da ima bradu i bilo je i rimskih papa koji su imali brade, a isto tako bilo je pravoslavnih episkopa koji nisu imali bradu. Recimo znameniti episkop Gorazd iz Čehoslovačke pravoslavne crkve koja je bila pod našom jurisdikcijom između dva svetska rata, on nije imao bradu. I neki srpski episkopi u XIX veku takođe nisu imali bradu. Znači, postoji niz elemenata koji nisu toliko kanonski, nego su više deo tradicije, ali upravo kao deo tradicije oni predstavljaju deo identiteta. Nikola Samardžić: Poslednjih godina je primetno da odnos Srpske pravoslavne crkve prema ostatku hrišćanskog sveta postaje sve više sektaški, što će reći da izolacionizam i crkvene i državne politike vodi ka jednom samozatvaranju, samozavaravanju i traganju za nekim korenima, za tradicijom i oživljavanjem istorije koji su ponekad i potpuno lažni i veštački. To je očigledno u novim ritualima i u bogosluženju i u svemu onome što je vezano za crkvene praznike, mislim na proskinezu, na padanje ničice, na zabrađivanje žena, jedno smerno, pokorno držanje koje ne odgovara savremenim idejama o jednakosti i toleranciji. Mislim na oživljavanje paganskih rituala prilikom različitih svetkovina, i prilikom krštenja, venčanja, sahrana, ali verovatno i tokom bogosluženja. To jedno obožavanje ikona koje takođe podseća na jedno azijsko poreklo tih rituala, takođe predmoderno ili antimoderno, možda i antihrišćansko. Sve to ukazuje na nespremnost Srpske pravoslavne crkve da otvoreno saobraća sa sebi bliskim verskim zajednicama. Desimir Tošić: Kad govore o katolicima svi naši, ne samo episkopi, čak i vernici, oni gledaju katoličku crkvu kroz Nezavisnu državu Hrvatsku, Pavelića, pokolje, Jasenovac. Nemam nikakve primedbe u tom pogledu, međutim, katoličanstvo je najmnogoljudnija hrišćanska crkva, preko milijardu vernika ima danas. Tačka 1, tačka 2 – veliki broj crkava čak u okupiranoj Evropi je vodio borbu, davao otpor nacističkom režimu, jer kao što znate Hitler nije bio nikakav vernik. Ja mislim da Hitler nije nikada ušao ni u jednu crkvu, u to sam duboko uveren, iako naravno naš episkop Nikolaj izgleda to nije znao kad je hvalio Hitlera. Tako da vi imate poljsku crkvu katoličku koja je bila heroj, onda imate slovenačku katoličku crkvu. U Francuskoj je pokret otpora, u Italiji dobrim delom učestvuju katolički sveštenici. Dakle, ne možemo mi katoličku crkvu posmatrati samo kroz Zagreb. Kod nas postoji neko provincijsko pravoslavlje, palanačko posmatranje religije, tako da to isto smeta, smeta u pogledu ekumenije. Naši episkopi svi daju izjave da su oni za ekumenski pokret, to je približavanje, udruživanje hrišćanskih crkava, ali kad ih vidite u akciji, vidite odmah da oni stopiraju, oni ne žele ustvari ekumeniju, oni ustvari govore ono što ne misle. Međutim, to je sve razlog što je i posmatranje katoličke crkve vrlo jednostavno, površno i neznalačko.“ Vladika Irinej /na pitanje kada će papa posetiti Srbiju/:Molim vas, nemojte insistirati. Kako ne osećate, vi ste novinari, morate imati moral novinarski, ne možete sad pitati o bilo čemu, samo u vezi sa ovom konferencijom. Nemojte me prisiljavati da budem grub. Dakle, samo u vezi sa konferencijom, zašto insistirate bez potrebe. Pavle Rak: Primiti u posetu papu koji će reći recimo ono što je rekao kad je dolazio u Grčku, da moli za oproštaj zbog krstaških pohoda koji su usput zakačili i Vizantiju i na taj način u katoličkom svetu su oni to pitanje manje-više skinuli s dnevnog reda. E, sve dok se osećamo kao neko ko je u ratu protiv toga sveta, mi Srbi ne možemo iz taktičkih razloga da dozvolimo da oni to skinu sa dnevnog reda – za njih. To je jedan čisto dnevno politički momenat. Drugi je nešto malo dublji ali je slične prirode, a to je da se ovaj narod i zbog petovekovnog takozvanog ropstva pod Turcima i zbog toga što mu se dešavalo pod komunizmom, koji se doživljava kao ne autohton, nego kao uvezen sa strane i tako dalje, oseća kao večita žrtva. Žrtva ne može tek tako lako da se pomiri s tim da taj status žrtve prosto ode nekako u pozadinu, jer smo sad krenuli da se dogovaramo o tome šta da radimo dalje. /panel u knjižari Mamut/: Vladimir Đukanović: Jednostavno nisam glasao za Miloševića, nisam glasao ni za DOS tada, odnosno za Koštunicu nisam glasao, jer prosto smatrao sam, s obzirom koji su ljudi činili tu opciju da je to mnogo gora opcija nego Slobodan Milošević. Off:To je ono ustvari kad kažeš da ti je bilo gore pod Đinđićem nego pod Slobom. Vladimir Đukanović: Da, bilo mi je gore pod Đinđićem nego pod Miloševićem, ja to mogu otvoreno da kažem, deset puta mi je bilo gore. Marko Milanović: Šta je tebi Đinđić uradio kao premijer? Vladimir Đukanović:Ništa, u tome je problem. Marko Milanović: Pa, čak da nije ništa uradio, Milošević je radio grozne stvari, a ovaj da nije uradio ništa… Vladimir Đukanović: A šta je Koštunica uradio za godinu dana… Marko Milanović: OK, pusti Koštunicu, nego razlika između ’99. godine, znači ja sedim u mojoj kući na Slaviji i slušam bombe kako mi lete iznad glave i 2001. godine kad ja vadim kreditnu karticu u banci, putujem u Evropu. Jel’ ti shvataš da postoji ta razlika? Vladimir Đukanović:Drugačije sam vaspitan možda nego vi, meni nije prioritet da u državi, ne znam, imam mogućnost tako da putujem po Evropi. Iskreno, drugačije sam vaspitan i ovo što se dešavalo u vreme Vlade Zorana Đinđića ja danas nazivam jednom vrstom tihe okupacije, mi nemamo više državu danas. Ako vama dođe britanski oficir i sedi najnormalnije u Generalštabu vojske Srbije i Crne Gore, može da uđe u bilo koju jedinicu, da radi šta hoće, pa mi smo jedna banana država. Mnogo mi je to gore nego čak i onda kad smo se branili od NATO pakta. Belorusija je u ovom momentu jedina država koja zaista se ponaša patriotski. Marko Milanović: I Severna Koreja. Vidan Hadži-Vidanović:Čekaj, ko se onda tebi sviđa? Vladimir Đukanović: Moja stvar opredeljenja, ne moram da kažem. Marko Milanović: Ne moraš, bože moj. /kraj panela u knjižari Mamut/ Mirko Đorđević: Nego, da vidimo šta mu je to ekumenizam, i tu ima zabune. To je relativno mlad pojam tako formulisan, međutim ekumenizam izvire iz Hristove zapovedi da ljudi svi jedno budu u veri. Ne da budu svi jedno po boji kože, političkih shvatanja, državnih uređenja. I prema tome, ekumenizam je jedini put koji nešto znači u današnjoj Evropi. U našoj crkvi ekumenizam se objašnjava tako što se citira Nikolaj i Justin, a njihova definicija glasi – ekumenizam je podvala, prevara koju nam sprema papa i ne obična jeres nego svejeres, svejeres kao jedna reč.“ /glas Justina Popovića/Srbi neće u monahe. Srbi krenuli za Evropom, žene trče za pariskom modom, pozorišta iznad svega, bioskopi posle svega, Srbi krenuli za kulturom, za civilizacijom evropskom. O, leševi srpski. Radmila Radić: Veliki protivnici ekumenskog Saveta crkava bili su recimo Justin Popović, koji je 1974. godine u Grčkoj objavio jednu knjigu protiv ekumenizma, a onda je početkom ’70-ih i Atanasije Jeftić na jednoj međureligijskoj konferenciji izrazio svoje protivljenje međureligijskim molitvama, rekavši da je to protivno kanonima u pravoslavlju. ’80-ih godina kao veliki protivnici ekumenizma u Srpskoj pravoslavnoj crkvi javljaju se episkop Artemije raško-prizrenski, koji piše redovno protiv ekumenističkih tendencija, protiv ekumenskog Saveta crkava, takođe jedan od njegovih sledbenika i monaha u Raško-prizrenskoj eparhiji Sava Janjić. Episkopu Artemiju je čak zbog njegovih kritika Vaseljenskog patrijarha, a opet vezanih za ekumenska pitanja, jedno vreme bio zabranjen pristup na Svetu goru, koja je pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije. Mirko Đorđević: Odnos između naše crkve i Vaseljenske patrijaršije od koje smo dobili autokefalnost je vrlo neobičan. Mi smo u takvom sukobu da ga, obratite pažnju na to, u jekteniji na liturgiji nedeljom i praznikom mi odavno i ne pominjemo, što smo dužni. Smatra se da je on vođa svejeresi, jer je on veliki ekumenista. On svake godine najmanje tri puta zajedno služi sa papom rimskim u Kolizeumu u Rimu i zagovornik je ovih modernih otvaranja pravoslavlja. Ima veliki broj pristalica u čitavom pravoslavnom sv

Detalji predmeta Stanje Polovno Redovnik među vukovima, Wilhelm HunermannАутор - особа Hinerman, Vilhelm Наслов Redovnik među vukovima : Ivan Kapistran - velikan Evrope pobjednik nad Turcima kod Beograda / Vilhelm Hünermann ; [s njemačkog preveo Damjan Damjanović] Врста грађе књига Језик хрватски Година 1982 Издавање и производња Đakovo : Biskupski ordinarijat, 1982 Физички опис 224 str. ; 21 cm. Други аутори - особа Damjanović, Damjan Напомене Prevod dela: Ein Mönch unter der Wölfen Registri. Предметне одреднице Иван Капистран, свети УДК 235.3 COBISS.SR-ID 2107907 Vilhelm Hünermann – Redovnik među vukovima : Ivan Kapistran – Velikan Europe, pobjednik nad Turcima kod Beograda Ivan Kapistran Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Ivan Kapistran Lotz John of Capistrano.jpg Karl Lotz (1833-1904) Sveti Ivan Kapistran (slika u Panonhalmi) franjevac priznavalac Rođen/a 24. jun 1386. , Capestrano (L'Aquila Abruci Napuljsko Kraljevstvo danas: Italija) Umro/la 23. oktobar 1456. (dob: 70), Ilok, Ugarska danas: Hrvatska Štuje se u Katolička crkva Pravoslavna crkva Beatificiran/a 1690, Rim Kanoniziran/a 4. jun 1724., Papa Benedikt XIII. Glavno svetište crkva u Iloku, Hrvatska Kalendar svetaca 23.10. Zaštitništvo pravnici, vojnici, Beogradska nadbiskupija, Beograd, Mađarska, Hrvatska, Srbija bivša Jugoslavija, bivša Austro-Ugarska Sveti Ivan Kapistran (rođen kao tal.: Giovanni da Capistrano odnosno njemački: Johannes Kapistran; 24. lipnja 1386 Capestrano (Abruci, Napuljsko Kraljevstvo danas: Italija – Ilok, 23. listopada 1456.), franjevački propovjednik, svetac Katoličke Crkve. Jedan je od najglasovitijih propovjednika svih vremena. Sadržaj/Садржај 1 Životopis 1.1 Djela 2 Smrt i štovanje 2.1 Uspomena 3 Izvori 4 Literatura Životopis Bitka kod Beograda. Bio je sin njemačkog plemića. Pohađao je univerzitet u Perugi študirajući građansko i crkveno pravo. Bio je učenik Bernardina Sijenskoga, kojemu pomaže u reformi reda. Bio je inkvizitor protiv franjevaca-buntovnika (fraticelli). Kasnije je bio apostolski legat u raznim zemljama te gorljiv protuhusitski propovjednik, koji obilazi cijelu srednju Europu i propovijeda križarski rat protiv Turaka. Bio je pravnik u Napulju. Po nalogu kralja Ladislava, postao je sudac u Perugi. Zaručio se kćerkom najbogatijeg čovjeka u gradu. Za vrijeme građanskog rata, završio je nepravedno u zatvoru, a žena mu je umrla. Budući da se oženio neposredno prije rata, nije stigao konzumirati brak. Zbog oduzete imovine, narušena društvenog položaja, razočaranja nad zemaljskim dobrima i smrti supruge, odlučio se povući iz svjetovnog života i postao je franjevac. Kao glasovit propovjednik putovao je širom Europe, a ljudi su dolazili u velikom broju da ga čuju. Zabilježena su čudesna ozdravljenja, kada je polagao križ na bolesnike. U Češkoj je pridobio za katoličku vjeru mnoge husite. Nagovarao je despota Đurađa Brankovića neka prihvati sa svojim narodom uniju, koju su 1439 podpisali najviši predstavnici Pravoslavnih crkava na Firentinskom koncilu; tako bi se moglo ujedinjeno kršćanstvo lakše oduprijeti prodirajućim muslimanima. Kad su u lipnju 1456 Turci pod Mehmedom II. udarili na Beograd i počeli ga opsjedati, Kapistran je skupio četu križara, sastavljenu od franjevaca, seljaka, građana i profesionalnih vojnika, te je 22. srpnja uz Janoša Hunjadija nanio Turcima težak poraz te ih potjerao od utvrde. Sam križarski rat je organizirao papa Kalist III., koji je imao kao Španjolac iskustva iz borbi protiv Maora kroz rekonkvistu, a želio je pridobiti natrag i Carigrad. Nehaj europskih vladara ga je u tome spriječio, ali je ipak osvojio nekoliko otoka u Egejskome moru. Tom pobjedom su kršćani iskusili, da je takvu velesilu, kakva je u ono vrijeme bila Turska, ipak moguće pobjediti. Djela Napisao je više moralističkih, apologetskih i crkvenopravnih djela, te rasprava i pisama. Bio je prvi gvardijan samostana franjevaca opservanata na otoku Svetog Andrije kod Rovinja, a spominje se u pismu pape Nikole V. od 17. prosinca 1453.[1] Smrt i štovanje Podlegao je kugi, koja je harala kršćanskim taborom, 23. listopada 1456. u Iloku, gdje je i pokopan, kako je zatražio u svojoj oporuci. Želja mu je bila da u Iloku trajno borave franjevci, što mu se i ostvarilo, premda je grad bio u turskim rukama oko 160 godina. U Iloku se nalazi crkva sv. Ivana Kapistrana i njegova slika iznad oltara. Za njegovim srebrenim sarkofagom izgubio se trag. Papa Lav X. je dozvolio odmah njegovo štovanje u Kapistranu. Papa Aleksandar VIII. ga je pribrojio blaženima, a papa Benedikt XIII. je 4. lipnja 1724 objavio bulu o njegovim proglašenjem svetim. [2] Uspomena Kršćanska pobjeda nad muslimanima 1456 kod Beograda je bila uvelike zasluga Ivana Kapistrana Svetac – zaštitnik naše nadbiskupije je sveti Ivan Kapistran, franjevac, pravnik, teolog i branitelj Beograda u slavnim danima naše historije. Božji put vodio je sveca iz rodne Italije širom Evrope sve do ovih naših prostora gdje je te davne 1456. godine, nakon što su Turci posle osvajanja Carigrada krenuli i na kapiju Evrope, na slavni limes Singidunum – Beograd. Među braniteljima grada, pored Janoša Hunjadija i mnogih kršćanskih vitezova, bio je i sveti Ivan Kapistran. Iako u svojoj sedamdesetoj godini, hrabrio je branitelje grada molitvom, ali je i mačem branio grad. Nasa nadbiskupija proslavila je praznik svog sveca-zaštitnika molitvama i svečanim svetim misama te dvodnevnicom, koju je vodio uz nadbiskupa-metopolita Stanislava Hočevara i mostarski biskup Ratko Perić. [3] Izvori Crveni otok Tekst: R. Matijašić O. Bitschnau. Das Leben der Heiligen Gottes. str. 787-791. M. A. Kanelić. Proslava Svetog Ivana Kapistrana (Blagovest 2015 br. 11, Beograd). str. 13s. Јован Капистран С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Јован Капистран Lotz John of Capistrano.jpg Датум рођења 24. јун 1386. Место рођења Капестрано Датум смрти 23. октобар 1456. (70 год.) Место смрти Илок Јован Капистран (лат. Ioannes Capistranus, итал. Giovanni da Capestrano, рођ. 24. јуна 1386, умро 23. октобра 1456) био је фрањевачки калуђер, теолог, инквизитор и проповедник крсташког рата против Турака Османлија. Учествовао је у одбрани угарског Београда од напада Мехмеда II Освајача 1456. године заједно са Јаношем Хуњадијем, али је након повлачења османске војске преминуо од куге. Католичка црква га је 1690. године по налогу папе Александра VIII канонизовала и од тада се сматра за свеца заштитника Београда. Јован Капистран проповеда покајање, слика на дрвету из 1470/80, данас у Историјском музеју у Бамбергу у Немачкој. Представа Капистрана је једна најранијих сачуваних и уједно подвалачи његов успех проповедника у немачким земљама. Јован је рођен 24. јуна 1386. године у селу Капестрано у католичкој дијецези Сулмона у покрајини Абруцо у средњој Италији. Отац му је био родом из Француске и у Италију је стигао са двором напуљског краља Луја I, сина француског краља Жана II Доброг. Сам Капистран је у младости водио у потпуности живот лаика, студирао је право на универзитету у Перуђи, оженио се и започео успешну каријеру правника. Најпосле, напуљски краљ Ладислав му је поверио управу над Перуђом коју је краљ држао као папски заштитник. Од новог намесника очекивало се да заведе ред у Перуђи. Међутим, Сигисмондо Малатеста, господар Риминија, је 1414. објавио рат Перуђи. Капистран је као емисар отишао Малатести како би склопио мир али га је господар Риминија бацио у тамницу. Током тамновања Капистран је решио да остави световни живот и растао се од своје жене под изговором да никада нису водили интиман живот. По изласку из заробљеништва посветио се теолошким студијама које је похађао заједно са Јаковом из Марке и Бернадином из Сијене. Фрањевачком реду је приступио 4. октобра 1416. године у Перуђи. Готово истовремено се окренуо најригорознијем аскетизму бранећи идеал стриктне покорности и најужег тумачења правоверности. Затим је у пратњи проповедника Бернадина из Сијене путовао по Апенинском полуострву, а од 1420. је и сам почео да проповеда са великим успехом по разним градовима. За разлику од већине италијанских проповедника 15. века, који су захтевали покајање, Капистран је нарочит успех постигао у средњој Европи где је проповедао по немачким земљама, Угарској, Чешкој и Пољској. По традицији, ни најпространије цркве нису могле да приме масе слушалаца, тако да је Капистан морао да проповеда по градским трговима. У Бреши га је наводно слушало 126 000 људи. У слободно време писао је трактате уперене против јереси што су доцније детаљно описали његови први биографи Никола из Фара, Кристифор из Варезеа и Јероним из Удина. Такође, активно је помагао Бернадину у раду на реформи фрањевачког реда, нарочито на пољу пооштравања дисциплине. Бернадино и Капистран су нарочито проповедали култ Пресветог имена Исусовог, односно носили су са собом икону Христовог монограма која је, по ондашњем веровању, имала благотворну моћ да лечи болеснике и чини друга чуда. Због ширења овог, још увек новог култа и необичне праксе, фратри су позвани у Рим од стране папе Мартина V да би се одбранили од опзужби за јерес. Капистран је толико речито бранио своје саборце пред трибуналом кардинала да је и врх Католичке цркве прихватио култ Пресветог имена Христовог. Након овог успеха, Капистран је често путовао као посланик папе Еугена IV и његовог наследника Николе V. Током ових мисија његово име је често довођено у везу са избијањем насиља. Тако је 1439. путовао у Милано и у Бургундију како би се супротставио претензијама антипапе Феликса V, а 1446. је послат француском краљу Шарлу VII. Затим је 1451. послат у Аустрију цару Светог римског царства као званични папски нунције. Током овог периода посетио је све делове Царства, али и Пољску на захтев Казимира IV. Радио је и као посланик и као инквизитор тако да је ислеђивао последње фратичеле у Ферари, језуате у Венецији, Јевреје на Сицилији, у Молдавији и Пољској, и пре свега, хусите у Чешкој, Немачкој и Угарској. У погледу хусита, његов главни циљ био је да не дозволи