Drugo prošireno i dopunjeno izdanje. U prvom delu knjige nalazi se kratki vodič kroz praistoriju Srba. Srpska pravoslavna crkva praktično je jedina evropska crkva koja čuva narodnu prethrišćansku baštinu. Ona to čini upravo kroz sistem narodnih običaja i narodni kalendar. Međutim, sve više se kao problem javlja prevaga i uticaj grčkih đaka, sveštenika, teologa (Srba koji završavaju teološke škole u Grčkoj). Njihov cilj je čišćenje pravoslavne crkve od narodnih običaja. Naše istraživanje pokazuje da srpski narodni običaji i Hristova reč čine jednu organsku celinu. Hristova reč i propoved izrastaju upravo iz etike i društvenog uređenja formiranog u neolitu Balkana. Otkidanje Hristove reči i Hristovog dela od narodnih običaja i narodnog kalendara, bio bi čin anticivilizacijske destrukcije. Zato SPC ne treba da naseda na tu propagandu o „čistoti vere“. Cilj takve propagande je ukidanje sećanja na daleku prošlost, na detinjstvo čovečanstva, na njegovu mladost i na neprolazne etičke vrednosti koje u njima uspavane leže. Zato je važno, bez straha od optužbi za nekakvo neznaboštvo ili paganstvo, pokrenuti reverzibilan proces: zaštitu i obnovu narodnih običaja. Ovi običaji su nacionalno, narodno i crkveno dobro. Kroz proces zaštite i obnove naših starih običaja, videće se da je srpska veza sa Hristovom reči, kao i Njegova veza sa našom praistorijom, veoma duboka. Hrišćanstvo je baštinilo dogmatiku stare srpske, staroevropske religije. Staroevropski, starosrpski pogled na svet ima svoj odsjaj u vedskoj hinduističkoj religiji, pa čak i u religiji starog Egipta. Hristova reč dolazi nam kao otkrovenje jer se odnosi na zabranu ljudskih žrtava, što je poruka sa dalekosežnom posledicom. Hristos poziva da se jede njegova krv i njegovo telo, koji su žrtvovani za celo čovečanstvo - a to suštinski znači zabranu ubijanja. Značaj Hristove poruke se ne može ukinuti istraživanjem prethrišćanskog porekla hrišćanskog kalendara. Hristova propoved je priča o bratstvu i jednakosti među ljudima. Tu nije reč o veštačkoj, takozvanoj komunističkoj jednakosti, gde se nekom oduzima da bi se dalo nekom drugom, već o jednom sistemu budnosti i odgovornosti gde ljudi nemaju želju da poseduju više od onoga što im je neophodno. Zato možemo reći da Hristova reč predstavlja povratak na neolitske vrednosti. Neolit, pogotovo njegova početna faza, pre ubrzanog razvoja topljenja bakra i uopšte obrade metala, smatra se zlatnim dobom čovečanstva. Ono, prema različitim izvorima, traje od 500 do 2000 godina. U neolitu žive „poslednji dobri ljudi“, kako ih naziva Svetozar Nani Stanković, legendarni srpski arheolog, istražujući nalazište u Blagotinu. Zato se istorijski koren Hristove reči mora sagledavati upravo u tom ključu, kao povratak izvornim neolitskim vrednostima, kao povratak vrednostima koje smo nekada imali. Isus Hrist nije bio meteorolog, niti se bavio izradom kalendara. Ako se pogleda Novi zavet i događaji opisani u njemu, apsolutno nema nikakvog traga koji bi upućivao na to da se Isus, na bilo koji način, interesovao za kalendarske pojave. Život po kalendaru bio je mnogo više od bilo kakve konfesionalne pripadnosti. Život po kalendaru bio je pogled na svet i način života. Iz njega su proistekli životni rituali, običaji toliko snažni i jaki da se nisu promenili do današnjeg dana. LJudi koji su činili crkvenu administraciju, u pradavnoj prošlosti, shvatili su da Hristovu reč i poruku treba inkorporirati u narodni kalendar. Ovime nije izvršena prevara čovečanstva, a jedina loša stvar, u ovoj simbiozi, jeste upravo prikrivanje simbioze, odnosno pravog porekla kalendarskih običaja. Našom analizom i proučavanjem prave suštine pojedinih „bogova“ stare srpske religije, nije izvršena njihova dekonstrukcija. Perun, Jarilo, Svarožić, odraz su prirodne teologije našh predaka. Ovi likovi nisu Bog stvoritelj, već predstavljaju poetsko prenošenje znanja o tajnama prirode, kao i o prepletu prirodnog i natprirodnog. U poetskim slikama Jarila i Peruna, sadržan je narodni uvid u božansku ideju, odnosno u principe božanske inteligencije koja je utkana u prirodu. Priro^ sama po sebi, ne može biti inteligentna ukoliko ne postoji lično inteligentnog Tvorca, Um koji je tu inteligenciju preneo nj materiju. S druge strane, verovanje u sveprisutnu ulogu preda porodičnih i rodovskih vaspitača, verovanje u prožimanje sg mrtvih i sveta živih, takođe je ključan sloj narodne teologije. Nag istraživanje je to dokazalo. Činjenica da Srbi žive na lepenskim i vinčanskim ognjištima, daje nam nešto više šansi da budemo direktni baštinici praevropskog jezika i običaja. Zato, treba da budemo ponosni na privilegiju koja nam je rođenjem data. U eri globalizma i zatiranja sećanja, Srbi, svojim običajima, kalendarom i jezikom, čuvaju posebnost i originalnost. Istraživanjem se ispostavljada da originalnost zapravo predstavlja sećanje na detinjstvo čovečanstva.1 Uz sve nevolje i prepreke, Srpska pravoslavna crkva, do dana današnjeg, čuva krsnu slavu sa svim elementima iz stare narodne vere, čuva Badnji dan (badnjak), Božić, položajnika, kao i pregršt drugih običaja mezolitske i neolitske Evrope. Ovo treba da shvatimo! kao bogatstvo i prednost, a ne kao hendikep paganstva, kako nam se predstavlja.