PORTRETI PREMA ŽIVIM MODELIMA MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ MATICA SRPSKA Novi Sad 1 9 9 8 MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ (1888-1966) Ataše za štampu pri poslanstvu JugoSlavije u Berlinu (1929). U Skoplju izDavao list `Vardar` (1932-1935). Radio u Centralnom presBirou (1935-1937). Načelnik političkog odeljenja Ministarskog saveta JugoSlavije (1940). DiRektor državnog arhiva u BeoGradu (1941-1944) i glavni uRednik `Obnove` (1941). Posle rata o/Suđen na 15 godina robije, pušten posle polovine izDržane kazne... DOKUMENT I Ksenija Atanasijević Nikolaj Velimirović Branislav Petronijević Ljubomir Stojanović Aleksandar Belić Miloš Đurić Slobodan Jovanović Jovan Cvijić II Rista J. Odavić Jovan Dučuć Milan Rakić Radovan Tunguz Perović Nevesinjski Gligorije Božović Sima Pandurović Veljko Petrović Sibe Miličić Ivo Andrić Miloš Crnjanski Rastko Petrović Rade Drainac III Bogdan i Pavle Popović Milan Bogdanović Brana Cvetković Geca Kon Na klapni slika i biografija autora, Broš, Ćirilica, 280 str, NEKORIŠĆENO Izvrsno za POKLON !!!!!!!!

Opis Ekološka paradigma – prilozi zasnivanju političke ekologije Svaki od ogleda usmeren je na rušenje zabluda o odnosu modernog čoveka prema prirodi. Ekologija kao kritika modernosti. Ljubisa Despotovic je rodjen 1962. godine u Temerinu. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1986. godine. Clan redakcije casopisa `Polja` od 1988. do 1993. godine. Uredio je zbornik `Ekologija i kriza` 1989. godine. Autor je knjiga `Ekologija kao kritika modernosti` 1993. i `Sociologija demokratije – Slobodan Jovanovic kao afirmator politicke sociologije` 1996. godine. Sa mr Smiljanom Jovovic koautor je knjige `Odrastanje u kosmarima tranzicije` 1998. godine. Priredio je hrestomatiju `Polja politike` 1999. godine. Magistrirao je na Fakultetu politickih nauka u Beogradu 1995. godine.

Ekološka paradigma - Ljubiša Despotović Ekologija kao kritika modernosti. Svaki od ogleda u knjizi usmeren je na rušenje zabluda o odnosu modernog čoveka prema prirodi. Ljubiša Despotović rođen je 1962. godine u Temerinu. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1986. godine. Član redakcije časopisa `Polja` od 1988. do 1993. godine. Uredio je zbornik `Ekologija i kriza` 1989. godine. Autor je knjiga `Ekologija kao kritika modernosti` 1993. i `Sociologija demokratije – Slobodan Jovanović kao afirmator političke sociologije` 1996. godine. Sa mr Smiljanom Jovović koautor je knjige `Odrastanje u košmarima tranzicije` 1998. godine. Priredio je hrestomatiju `Polja politike` 1999. godine. Magistrirao je na Fakultetu politickih nauka u Beogradu 1995. godine. Povez: broš Str: 152

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Sejdinović, Nedim, 1972- = Сејдиновић, Недим, 1972- Tišma, Slobodan, 1946- = Тишма, Слободан, 1946- Bakić, Ilija, 1960- = Бакић, Илија, 1960- Наслов Nova srpska OFF i SF priča / priredili Igor Marojević, Aleksandar B. Nedeljković Врста грађе зборник Језик српски Година 1999 Издање [1. izd.] Издавање и производња Beograd : Alexandria press, 1999 (Beograd : "Zuhra") Физички опис 94 str. ; 17 cm Други аутори - особа Marojević, Igor, 1968- = Маројевић, Игор, 1968- Nedeljković, Aleksandar, 1950- = Недељковић, Александар, 1950- Збирка Biblioteka Alexandria. Specijalno izdanje ; knj. 1 ISBN 86-81741-14-4 (Broš.) Напомене Tiraž 500. Iz nove srpske off-priče / Igor Marojević: str. 9-10. Sedam pogleda kroz vreme / Aleksandar B. Nedeljković: str. 61. Beleške o autorima: str. 92-93. УДК 821.163.41-32(082) SADRŽAJ: OFF IGOR MAROJEVIĆ - Iz nove srpske off priče ALEKSANDAR BLAŽEVIĆ - Sekta lenjih ZORAN ĆIRIĆ - Kako sam postao Madi Voters VLADIMIR ĐURIĆ ĐURA - Turbo folk bum bum show NENAD JOVANOVIĆ - Mangupi SAŠA MARKUS - Marselin susret MARIJA MIDŽOVIĆ - Lako je Rušdiju NEDIM SEJDINOVIĆ - Serapion Petrovaradinski SLOBODAN TIŠMA - Kralj šume ili Pokušaj prljanja SF ALEKSANDAR B. NEDELJKOVIĆ - Sedam pogleda kroz vreme ĐORĐE MIJUŠKOVIĆ - Frka in the North TAMARA LUJAK - Poreklo BILJANA MILOŠEVIĆ - Hilandarska maja ILIJA BAKIĆ - Poseta KONSTANTIN TEZEUS - Flota IGOR DRAGIŠIĆ - Pobednici IVAN CVETKOVIĆ - Sahrana čoveka Beleške o autorima

Autori: Vladislav Jovanović, Slobodan Petković, Slobodan ČikarićThe book identifies in a documented way hundreds of locations across Serbian land that were struck by projectiles containing lethal radioactive substances. In more than 60% of cases the targets were civilian and even 44% of all the impacts were effected in the final 10 days of war, after the agreement on ending the aggression had been reached.The study Crime in War – Genocide in Peace raises our awareness of the criminal nature and the genocidal effects of the air campaign which NATO conducted against the Federal Republic of Yugoslavia in 1999, in violation of the United Nations Charter and its own Statute, without the authorization of the UN Security Council.

Prvo izdanje! Nekorišćeno! NIN-ova nagrada 2012. Autor - osoba Tišma, Slobodan, 1946- = Tišma, Slobodan, 1946- Naslov Bernardijeva soba : za glas (kontratenor) i orkestar / Slobodan Tišma Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2011 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2011 (Petrovaradin : Futura) Fizički opis 135 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Solar, Maja Zbirka Edicija Džepni anagram (broš.) Napomene Tiraž 500 Str. 125-131: Soba na dnu okeana / Maja Solar Beleška o autoru: str. 133. Predmetne odrednice Tišma, Slobodan, 1946- -- `Bernardijeva soba` Bernardijeva soba je roman iz 2011. godine u izdanju Kulturnog centra Novog Sada srpskog književnika Slobodana Tišme. Dobitnik je NIN-ove nagrade za najbolji roman godine. Bernardijeva soba je kratak roman koji je sačinjen od petnaest poglavlja. Na prvoj stranici romana, u podnaslovu, stoji: za glas (kontratenor) i orkestar, i tako autor ovo prozno delo proglašava „muzičkom kompozicijom“. Čitaoca već pri prvom kontaktu sa tekstom asocira na „muzičku“ pozadinu romana. Glavni junak i pripovedač romana je Pišta Petrović, a srž ovog romana čine refleksije, asocijacije, disocijacije, poetske slike, celokupna poetska struktura koju je sposoban da mobiliše i pripovedno oživi. Čini se da je jedina realnost koju čitaocima nudi pripovedač romana u stvari realnost onog unutra, realnost zamišljenog, mogućeg i neostvarenog. Pišta Petrović je glas koji dolazi sa same margine društva, on istuda iz društva i sam sebe stavlja na marginu jer jedino u izdvojenosti i otuđenosti vidi autentičan puls egzistencije. Piština otuđenost proizilazi iz urušenih prosvetiteljskih sistema vrednosti koje donosi postmoderno mišljenje i dvadeset prvi vek. Ne postoji sfera života koja nije zagađena dahom politike, trgovine, manipulacije i mešetarenja, pa čak i književnost. Jedina oaza u koju Petrović veruje jeste oaza ličnog, imaginativnog doživljaja sveta, a ljuštura je motiv koji s javlja kroz čitav roman u varijacijama. Glavni junak romana ima problem s prostorom. Pokušava da pronađe tačku na kojoj bi se presekle koordinate vremena i mesta. Pišta Petrović ne zna da li bi bilo bolje da beži, ili da još dublje prodre u prostor, ne bi li pronašao svoje mesto, smisao i identitet. Soba u kojoj živi nije njegova već Bernardijeva, ili on makar veruje da je Bernardijeva. Napušta stan i zavlači se u olupinu automobila ostavljenog na parkingu. U školjci zaboravljenog mercedesa, Pišta Petrović zamišlja da je na velikom talasu ledenog Okeana. Ispružen u školjci mercedesa, iako fizički ne mrda s mesta, Pišta Petrović traga za pravim mestom na kome bi se skrasio, sve dok ga, na kraju romana, ne razapnu na krst. U toj priči o lutanju po beskonačnom Okeanu, uspomenama, smislu, odrastanju, identitetu... Tišma pronalazi izlaz za svog junaka tek na tom mestu. Bernardijeva soba je svačija vlastita soba, mesto subjekta koje je titranje praznine između talasa Okeana, soba koja nas prazni od nas samih. Poglavlja u romanu Roman čine petnaest poglavlja: U ljusci Stan Moja ideja Pol i politika Soba, stolac Berlinič&Co Kese Deložacija Poziv Pesma Magična beležnica Svedoci Farma Naramenica Bagatele (samo za veoma nestrpljive) Slobodan Tišma (Stara Pazova, 14. maj 1946) srpski je književnik i muzičar. Osnivač je novotalasnih bendova Luna i La strada. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2011. godinu, za roman Bernardijeva soba. Slobodan Tišma je počeo da se bavi muzikom ranih 1960-ih osnovavši par bendova koji nisu imali većeg uspeha. Povukao se iz muzike i posvetio pisanju i objavljivanju poezije u literarnim časopisima i studentskim novinama. Pošto je na njega uticala poezija Artura Remboa, često je koristio pseudonim Artur. Sa pojavom panka i novog talasa 1979. godine je osnovao sastav La strada, u kome su bili i basista Borislav Oslovčan, bubnjar Ivan Fece Firči i gitaristi Dragan Nastasić i Siniša Ilić. Studentski snimci „On“ i „Sat“ objavljeni su na kaseti „Hokej klub Virginitas“ (Ding Dong, 1980). 1980. godine La strada je prerasla u Lunu koji su sem Tišme činili i Zoran Bulatović Bale, Ivan Fece Firči, Jasmina Mitrušić i Marko Vukomanović Mare. Grupa Luna je izdala jedan album, i to pošto se već raspala 1984. godine, pod imenom „Nestvarne stvari“. Tekstove pesama na ovom albumu pisao je Tišma. Iste godine taj album u Zagrebu je dobio priznanje `7 sekretara SKOJ-a“. Posle raspada Lune Tišma je sa Jasminom Mitrušić obnovio La stradu, kojoj su se pridružili još i Robert Radić, Žolt Horvat i Danijel Stari. Njihova jedina ploča „La strada“, snimljena je za jedan dan, a objavljena je 1987. godine u izdanju M produkcije Radio Novog Sada. Godine 1989. La strada se rasformirala i Tišma se povukao iz muzičkog sveta. Vratio se literaturi i objavio knjige poezije „Marinizmi“ (Ruža lutanja, 1995) i „Vrt kao to“ (Ruža lutanja, 1997) i „Urvidek“ (2005), za koju je dobio Nagradu „Stevan Sremac“. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom „Bluz dajari“ (Blues diary). Godine 2009. za izdavačku kuću Laguna objavljuje roman „Quattro stagioni“. za koju 2010. dobija nagradu „Biljana Jovanović“. U izdanju Kulturnog centra Novog Sada 2011. godine objavljen mu je roman „Bernardijeva soba“, za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Godine 2022. objavio je autobiografsku knjigu Astal tiš riba friš – Život pesnika political nigredo (Nojzac, Novi Sad,2022). Knjiga je bila u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Priznanja Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za pesmu bez naslova, 1968. Nagrada „Stevan Sremac”, za knjigu priča Urvidek, 2006. Nagrada „Biljana Jovanović”, za roman Quatro stagioni, 2009. NIN-ova nagrada, za roman Bernardijeva soba, 2011. Nagrada „Milovan Vidaković”, 2012. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman „Bernardijeva soba“, 2013. Medalja kulture za životno delo, 2015. MG136

Detalji predmeta Stanje Polovno ... Аутор - особа Петефи, Шандор Наслов Песме / Шандор Петефи ; [превод Ј.Ј.Змај, Данило Киш, Иван В. Лалић, Вељко Петровић] Врста грађе поезија Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 1973 Издавање и производња Београд : Нолит ; Нови Сад : Матица српска, 1973 (Београд : "Слободан Јовић") Физички опис 196 стр. ; 24 cm : ауторова слика Други аутори - особа Јовановић-Змај, Јован Бањаи, Јанош Богдановић, Десанка Киш, Данило, 1935-1989 = Kiš, Danilo, 1935-1989 Лалић, Иван В. Петровић, Вељко ISBN (Plast.) Напомене Стр. 7-9: О овој књизи / Младен Лесковац Стр. 113-124: Петефијев живот / Јанош Бањаи Стр. 125-196: Библиографија Петефијевих песама преведених на српскохрватски језик / саставила Десанка Богдановић. УДК 821.511.141-1 COBISS.SR-ID 1027003589

БИОЛОГИЈА за осми разред основне школе 4. прештампано издање – 2018. год. Аутори: Дмитар Лакушић Слободан Јовановић Атрактивност садржаја - екологија и одрживи развој, екосистеми и угрожавање и заштита екосистема. Глобалне последице загађивања животне средине и одрживи развој, одржавају смисао реформисаног програма наставне биологије у 8. разреду. У настави билогије очигледност је основни постулат. Аутори су максимално користили фотографије, мање цртеже и дијаграме и тиме допринели да оно што текст каже - слика покаже. Наслов: БИОЛОГИЈА за 8. разред основне школе Издавач: Завод за уџбенике Страна: 215 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-17-19756-6

Naslov Teorija i poetika prevođenja / priredio Ljubiša Rajić Vrsta građe zbornik URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1981 (Beograd : Novi dani) Fizički opis 283 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Rajić, Ljubiša, 1947-2012 = Rajić, Ljubiša, 1947-2012 Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek ; 51 (Broš.) Napomene Beleške o piscima: str. 279-283 Bibliografija uz pojedine radove. Predmetne odrednice Književnost -- Prevođenje – Zbornici Autori: - Ranko Bugarski - Miodrag Srbinović - Mila Stojnić - Mladen Jovanović - Ljubomir Mihailović - Nikola Kremzer - Radivoje Konstantinović - Jovan Janićević - Nikola Bertolino - Slobodan Grubačić - Ljubiša Rajić - Dragoslav Andrić - Milovan Danojlić - Branimir Živojinović MG88 (L)

LONDONSKA EMIGRACIJA I BORBA NAŠIH NARODA Autor: Mihailo S. Petrović Izdavač: JNOF-a `Politike`, Beograd Godina izdanja: 1945. Broj strana: 39 Povez: mek Format: 20cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice i listovi požuteli od starosti, ima potpis na prvom listu, izuzev toga u dobrom stanju. SLOBODAN JOVANOVIĆ KOD VRAČARE KRIZA EMIGRANTSKE VLADE PROROK MILAN GAVRILOVIĆ NAOPAKA POLITIKA EMIGRANTSKE YU VLADE JUGOSLOVENI U INOSTRANSTVU I NOP PETAR ŽIVKOVIĆ - VOJSKOVOĐA BEZ NARODA LONDONSKA OPOZICIJA VLADI BOŠKO JEVTIĆ - ČUVAJTE MI JUGOSLAVIJU (izmišljennj reči kralja Aleksandra!) LONDONSKA VLADA RADI PROTIV JUGOSLAVIJE RASKRINKAVANjE DRAŽE MIHAILOVIĆA DOLAZAK PARTIZANA U LONDON PRVI PARTIZANSKI ZBOR U LONDONU ISTINA PRODIRE U SVETSKU JAVNOST POPULARNOST MARŠALA TITA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine.

Monografija predstavlja kompletno stvaralaštvo Boba Živkovića: knjige koje je uradio za „Kreativni centar“, karikature, ilustracije za izdanja naučne fantastike, plakate, marketinške materijale i mnogo toga drugog. Sadrži preko 500 ilustracija iz svih perioda njegovog rada, a radovi su praćeni instruktivnim tekstovima Bobovih saradnika i prijatelja. Monografija je objavljena povodom retrospektivne izložbe Boba Živkovića u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, održane u oktobru 2019. godine. Autori tekstova su Vojislav Žanetić, Smiljka Blažin, Slobodan Jovanović, Ana Pešikan, Dobrosav Bob Živković, Jasminka Petrović, Ljiljana Marinković! Čitaj dalje

Teorija i poetika prevođenja,sa tragovima pisanja i podvlačenja. Autori: - Ranko Bugarski - Miodrag Srbinović - Mila Stojnić - Mladen Jovanović - Ljubomir Mihailović - Nikola Kremzer - Radivoje Konstantinović - Jovan Janićević - Nikola Bertolino - Slobodan Grubačić - Ljubiša Rajić - Dragoslav Andrić - Milovan Danojlić - Branimir Živojinović Izdavač:Prosveta,Beograd 1981. Format:17cm x 12cm. Broj Strana:283 strane,mek povez,latinica. Izuzetan zbornik radova na temu prevođenja naših vrhunskih lingvista i prevodilaca. Knjiga izuzetno dragocena sa sve koji se prevođenjem bave ili nameravaju, ali i za sve koji imaju želju da razumeju `tajnu` prevodilačkog zanata.

Spomenica šezdesetogodišnjice i osvećenja spomenika oslobođenja niša 1877-1937 (odbor za podizanje spomenika, niš, 1937, tvrd povez, 80 str. + xiii tabli sa ilustracijama [prvi deo] + 160 str., ilustrovano [drugi deo]) autori tekstova: vladimir ćorović, st. Stanojević, todor p. Stanković, slobodan jovanović, v. Karić, jer. Živanović, nikola aranđelović, st. Stojiljković i milovan ristić prvi deo spomenice (zbornik radova) i drugi deo (istorija grada niša, koju je napisao milovan ristić) imaju zasebnu numeraciju stranica. Na korici su primetni tragovi vremena i korišćenjcaron; iznutra je knjiga u dobrom stanju.

Autor: grupa autoraKomplet sadrži četiri knjige:1. Prestupnica – Irena Jovanović2. Silikoni & Neoni – Dejan Katalina3. Slobodan krevet u ženskoj sobi – Vojka Pajkić4. Svi smo nosili zvezde – Teo Koster Trojac naših poznatih novinara (Vojka Pajkić, Irena Jovanović i Dejan Katalina) autorizujući knjige koje čine deo ovog kopleta, postali su hroničari nekih čudnih vremena koja su na ovaj način ostala zabeležena za neka nova pokolenja. Trag vodi od devedesetih i zapisa iz medijskog podzemlja neuspele tranzicije, preko onoga šta je sve preživela jedna novinarska ekipa za vreme NATO agresije, pa sve do kratkih dnevničkih zapisa o jednoj od prestupnih godina koju smo sa setom ispratili.Ovom novinarskom trilingu pridodata je knjiga “Svi smo nosili zvezde” koja nas na poseban način vraća na II svetski rat, holokaust i Anu Frank. Autor knjige i drugi školski drugovi Ane Frank sa setom se sećaju nje i svega što su doživljavali u vreme odrastanja, kada još uvek nisu bili svesni kakvo se zlo nadvija nad svetom.

БИОЛОГИЈА за осми разред основне школе 5. прештампано издање – 2020. год. Аутори: Дмитар Лакушић Слободан Јовановић Атрактивност садржаја - екологија и одрживи развој, екосистеми и угрожавање и заштита екосистема. Глобалне последице загађивања животне средине и одрживи развој, одржавају смисао реформисаног програма наставне биологије у 8. разреду. У настави билогије очигледност је основни постулат. Аутори су максимално користили фотографије, мање цртеже и дијаграме и тиме допринели да оно што текст каже - слика покаже. Наслов: Биологија: за 8. разред основне школе Издавач: Завод за уџбенике Страна: 215 (cb) Страна у боји: 186 Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 17 cm Година издања: 2020 ИСБН: 978-86-17-20262-8

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine SKZ 229 - IZ NAŠE ISTORIJE I KNJIŽEVNOSTI autor: Slobodan Jovanović Izdavač: SKZ Beograd godina izdanja: 1931 povez: tvrdokoričeni pismo: ćirilica broj stranica: 184 dimenzije: 18,9 x 13 cm datum postavljanja aukcije: 23.04.2024 Smeštaj: SKZ-1/3 TROŠKOVI SLANJA: preporučena tiskovina do 0,5 kg (169 dinara) + deo troškova pakovanja (5 dinara) = 174 dinara Opšte stanje : vidljivi manji tragovi upotrebe, čvrsta i kompaktna knjiga, bez podvlačenja, bez pečata povez odličan, hrbat ravan NEDOSTACI: minimalna oštećenja plastifikacije na vrhu i dnu hrbata knjige i na uglovima obe korice, svetla flekica uz donju ivicu prednje korice, otisak prsta na desnoj strani prva tri lista knjige,

JUGOSLAV VLAHOVIĆ RETROSPEKTIVNA IZLOŽBA JUGOSLAVA VLAHOVIĆA - knjige otisaka - katalog izložbe Predgovor - Slobodan Jovanović Izdavač - Muzej primenjene umetnosti, Beograd Godina - 2014 255 strana 26 cm ISBN - 978-86-7415-172-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: SLOBODAN JOVANOVIĆ - Homo universalisMILOŠ VASIĆ - Jugoslav Vlahović: ćutljivi crtačPECA POPOVIĆ - Životu kao karikaturi dati svoju likovnostRADOMIR VUKOVIĆ - Višeglasno sazvučje jednog autora AUTORSKE KNJIGEVeni, vidi, vicRasvetljen slučajJugoslavDenzkettel i KonsekvenceArt geleriVelika mala knjigaČekajući godoveMondiseja 2001-2009Crna i Katze BlackieInventar u foto-šopu Knjige, kalendari, plakatiČasopisi, novineOmoti diskografskih izdanjaEkipa A3, Svetksa kravaKatalogOdabrana bibliografijaBiografija "Na retrospektivnoj izložbi „ Knjige otisaka” predstavljeno je skoro pola veka stvaralaštva ilustratora-karikaturiste i grafičkog dizajnera Jugoslava Vlahovića (rođen 1949. godine), profesora na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Izložba je koncipirana kao pregled njegovih najznačajnijih radova, predstavljenih u dvanaest autorskih knjiga koje je grafički oblikovao i objavio (osim poslednjeg projekta), sam ili u saradnji sa nekim izdavačem, počev od diplomskog rada VENI, VIDI, VIC na Fakultetu primenjenih umetnosti iz 1974. godine, do poslednjeg – neobjavljenog projekta Inventar u foto-šopu. Pored radova koji su predstavljeni u autorskim knjigama, Vlahović je objavio nekoliko hiljada karikatura i ilustracija u stranim i domaćim časopisima, koje su na izložbi zasebno predstavljene. Ilustrovao je i grafički opremio knjige drugih autora, omote ploča pop i rok-bendova, kalendare, plakate za razne umetničke događaje, poštanske marke i razni grafički materijal, takođe predstavljen na izložbi u Muzeju primenjene umetnosti. "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Raška baština 1 grupa autora Izdavac: Zavod za zaštitu spomenika kulture, Kraljevo 1975, ćirilica, ilustrovano, veliki format (29 cm),strana 336. Sadržaj: KNJIGA I Predgovor ČLANCI I RASPRAVE Đurđe Bošković: Osvrt na neke karakteristike regionalnog prostornog planiranja spomenika na teritoriji srednjovekovne Raške Vojislav J. Đurić: Mileševa i drinski tip crkve Svetozar Radojčić: Odjek Pesme nad pesmama u srpskoj umetnosti XIII veka Vojislav Korać: Mesto Pridvorice u raškoj arhitekturi Gordana Babić: Ciklus Hristovog detinjstva u predelu s humkama na fresci u Gracu Vladislav Ristić: O živopisu crkve sv. Stefana u Kruševcu Milorad Mihailović: Zidna dekoracija novopavličke crkve Milka Čanak-Medić: Manastir Trojica pod Ovčarom Radomir Stanić: Zidno slikarstvo crkve manastira Crne Reke Zdravko Kajmaković: Georgije Mitrofanović i kir Georgije Slobodan Đorđević: Hamam u Novom Pazaru Obrenija Vukadin: Arheološka istraživanja u Staroj Pavlici Jovan Nešković: Đurđevi Stupovi u Rasu Antica Pavlović: Javni spomenici posvećeni narodnooslobodilačkoj borbi PRILOZI, GRABA I IZVEŠTAJI Radoslav Prokić: Rimske terme u Čačku Mihailo Zotović: Antički spomenici i predmeti sa lokaliteta Kolovrata kod Prijepolja Dušica Minić, Obrenija Vukadin i Slobodan Đorđević: Srednjovekovni grad Stalać Dobroslav Pavlović: Prilog proučavanju slikanih dekoracija fasada srpskih srednjovekovnih crkava sa područja Zapadne Morave Branka Pavić-Basta: Crkva sv. Nikole u Paležu Slobodan Nenadović: Seoska arhitektura koja nestaje. Zabeleške iz sela Graca Mirjana Šakota: Hadži Ruvim u Studenici Dobrila Gaj-Popović: Ostava novca u Kumanici Miodrag Jovanović: Crteži srpskih romantičara Nadežda Pešić-Maksimović: Pojedinci, pokretači stvaranja središta u selima Užičke Crne Gore Branko Vujović: Carske dveri Vojvode Molera Mirko Kovačević: Konzervatorsko-restauratorski radovi na crkvi manastira Lepenca u Rasini Marija Domazet: Čardak kneza Miloša u Gornjoj Dobrinji Radmila Pavićević-Popović: Natpisi na seoskim kućama u okolini Čačka i Gornjeg Milanovca Branislav Živković: Konzervatorski radovi na živopisu manastira Žiče Vladimir Brguljan: Prvi opšti pravni akti iz oblasti zaštite spomenika kulture u socijalističkoj Jugoslaviji Ivan Zdravković: Prvi pokušaji stvaranja konzervatorske službe u Srbiji Radomir Stanić: Delatnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu od 1965. do 1975. godine Stanje Vrlo dobro, potpis na predlistu.

cena:prodato Raška baština 1 grupa autora Izdavac: Zavod za zaštitu spomenika kulture, Kraljevo 1975, ćirilica, ilustrovano, veliki format (29 cm),strana 336. Sadržaj: KNJIGA I Predgovor ČLANCI I RASPRAVE Đurđe Bošković: Osvrt na neke karakteristike regionalnog prostornog planiranja spomenika na teritoriji srednjovekovne Raške Vojislav J. Đurić: Mileševa i drinski tip crkve Svetozar Radojčić: Odjek Pesme nad pesmama u srpskoj umetnosti XIII veka Vojislav Korać: Mesto Pridvorice u raškoj arhitekturi Gordana Babić: Ciklus Hristovog detinjstva u predelu s humkama na fresci u Gracu Vladislav Ristić: O živopisu crkve sv. Stefana u Kruševcu Milorad Mihailović: Zidna dekoracija novopavličke crkve Milka Čanak-Medić: Manastir Trojica pod Ovčarom Radomir Stanić: Zidno slikarstvo crkve manastira Crne Reke Zdravko Kajmaković: Georgije Mitrofanović i kir Georgije Slobodan Đorđević: Hamam u Novom Pazaru Obrenija Vukadin: Arheološka istraživanja u Staroj Pavlici Jovan Nešković: Đurđevi Stupovi u Rasu Antica Pavlović: Javni spomenici posvećeni narodnooslobodilačkoj borbi PRILOZI, GRABA I IZVEŠTAJI Radoslav Prokić: Rimske terme u Čačku Mihailo Zotović: Antički spomenici i predmeti sa lokaliteta Kolovrata kod Prijepolja Dušica Minić, Obrenija Vukadin i Slobodan Đorđević: Srednjovekovni grad Stalać Dobroslav Pavlović: Prilog proučavanju slikanih dekoracija fasada srpskih srednjovekovnih crkava sa područja Zapadne Morave Branka Pavić-Basta: Crkva sv. Nikole u Paležu Slobodan Nenadović: Seoska arhitektura koja nestaje. Zabeleške iz sela Graca Mirjana Šakota: Hadži Ruvim u Studenici Dobrila Gaj-Popović: Ostava novca u Kumanici Miodrag Jovanović: Crteži srpskih romantičara Nadežda Pešić-Maksimović: Pojedinci, pokretači stvaranja središta u selima Užičke Crne Gore Branko Vujović: Carske dveri Vojvode Molera Mirko Kovačević: Konzervatorsko-restauratorski radovi na crkvi manastira Lepenca u Rasini Marija Domazet: Čardak kneza Miloša u Gornjoj Dobrinji Radmila Pavićević-Popović: Natpisi na seoskim kućama u okolini Čačka i Gornjeg Milanovca Branislav Živković: Konzervatorski radovi na živopisu manastira Žiče Vladimir Brguljan: Prvi opšti pravni akti iz oblasti zaštite spomenika kulture u socijalističkoj Jugoslaviji Ivan Zdravković: Prvi pokušaji stvaranja konzervatorske službe u Srbiji Radomir Stanić: Delatnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu od 1965. do 1975. godine Stanje Vrlo dobro, potpis na predlistu. Budite u toku sa najnovijim objavama

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Hronika čudnih vremena - komplet - Više Autora Godina izdanja: 2020 Povez: Mek Trojac naših poznatih novinara (Vojka Pajkić, Irena Jovanović i Dejan Katalina) autorizujući knjige koje čine deo ovog kompleta, postali su hroničari nekih ćudnih vremena koja su na ovaj način ostala zabeležena za neka nova pokolenja. Trag vodi od devedesetih i zapisa iz medijskog podzemlja neuspele tranzicije, preko onoga šta je sve proživela jedna novinarska ekipa za vreme NATO agresije, pa sve do kratkih dnevničkih zapisa o jednoj od prestupnih godina koju smo sa setom ispratili.Ovom novinarskom trilingu pridodata je knjiga Svi smo nosili zvezde koja nas na poseban način vraća na II svetski rat, holokaust i Anu Frank. Autor knjige i drugi školski drugovi Ane Frank sa setom se sećaju nje i svega što su doživljavali u vreme odrastanja, kada još uvek nisu bili svesni kakvo se zlo nadvija nad svetom.1. Prestupnica – Irena Jovanović2. Silikoni & neoni – Dejan Katalina3. Slobodan krevet u ženskoj sobi – Vojka Pajkić4. Svi smo nosili zvezde – Teo Koster

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Муњић, Стана, 1953- = Munjić, Stana, 1953- Наслов Приче из Рабаџијског шора / Стана Муњић Врста грађе књига Језик српски Година 2016 Издање 1. изд. Издавање и производња Шабац : Међуопштински историјски архив "Шабац", 2016 (Шабац : Чивија принт) slavko bogojević Физички опис 224 стр. : илустр., факс. ; 24 cm Садржај Рабаџијски шор кроз архивску грађу / [приредио] Славко Богојевић. ISBN 978-86-80568-00-3 (брош.) Напомене Тираж 500 Белешка о писцу: стр. 177 Библиографија: стр. 172-176 Предметне одреднице Знамените личности -- Шабац УДК 929(497.11) 930.25(497.11) PRIČE IZ RABADŽIJSKOG ŠORA , Stana Munjić / Slavko Bogojević , Šabac 2016 , Priče o znamenitim ljudima i događajima iz današnje ulice Vlade Jovanovića, nekada rabadžiluk, u Šapcu. (Šabac) - Vladimir I. Jovanović, književnik, publicista i prevodilac, rođen u Šapcu 1833. god. - Slobodan V. Jovanović, pravnik, istoričar, književnik i političar, profesor... predsdnik vlade Kraljevine Jugoslavije u egzilu (Londonu) (1869-1958) - Stanislav Vinaver, erudita, književnik i prevodilac, rođen 1891. god. u Šapcu Detaljna o priča o avionu koji se srušio u Šapcu 1928. god. Fotografije onih koji su živeli u toj ulici, stare kuće, razne svetkovine... NOVO , mek povez, format 16,5 x 23,5 cm , ilustrovano, ćiirlica, 224 strane

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Petrović, Mihailo S. Наслов Лондонска емиграција и борба наших народа / Мих. С. Петровић Врста грађе књига i borba naših naroda Језик српски Година [1945] Издавање и производња Београд : Политика, [1945] ([б. м. : б. и.]) Физички опис 39 стр. : илустр. ; 20 cm. Предметне одреднице Политичке емиграције, југословенске -- Енглеска Југославија -- Емигрантска влада УДК 325.254.4(410=861) СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ КОД ВРАЧАРЕ КРИЗА ЕМИГРАНТСКЕ ВЛАДЕ ПРОРОК МИЛАН ГАВРИЛОВИЋ НАОПАКА ПОЛИТИКА ЕМИГРАНТСКЕ YU ВЛАДЕ ЈУГОСЛОВЕНИ У ИНОСТРАНСТВУ И НОП ПЕТАР ЖИВКОВИЋ - ВОЈСКОВОЂА БЕЗ НАРОДА ЛОНДОНСКА ОПОЗИЦИЈА ВЛАДИ БОШКО ЈЕВТИЋ - ЧУВАЈТЕ МИ ЈУГОСЛАВИЈУ (измишљенњ речи краља Александра!) ЛОНДОНСКА ВЛАДА РАДИ ПРОТИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ РАСКРИНКАВАЊЕ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА ДОЛАЗАК ПАРТИЗАНА У ЛОНДОН ПРВИ ПАРТИЗАНСКИ ЗБОР У ЛОНДОНУ ИСТИНА ПРОДИРЕ У СВЕТСКУ ЈАВНОСТ ПОПУЛАРНОСТ МАРШАЛА ТИТА 342.395.3(410=861) COBISS.SR-ID 44186375

Autor - osoba Ibrahimbekov, Maksud, 1935-2016 Naslov I nije bilo boljeg brata / Maksud Ibrahimbekov ; prevela s ruskog Ljiljana Mojsova Jedinstveni naslov И не было лучше брата. srpski jezik Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1981 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 129 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mojsova, Ljiljana Jovanović, Milivoje, 1930-2007 = Jovanović, Milivoje, 1930-2007 Zbirka ǂBiblioteka ǂNolit. Proza (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: И не было лучше брата / Максуд Ибрахимбеков Predgovor: Osvrt na delo Maksuda Ibrahimbekova / Milivoje Jovanović: str. 7-19 Tiraž 4.000. Predmetne odrednice Ibrahimbekov, Maksud, 1935-2016 Stanje: omot iskrzan, repariran, unutra dobro očuvano I NIJE BILO BOLJEG BRATA Kratki roman sovjetskog pisca Maksuda Ibrahimbekova „I nije bilo boljeg brata“ je priča o čoveku čija je dobronamernost u tragičnoj protivrečnosti s njegovom uskogrudom autoritativnošću i sa njegovim krutim i skučenim principima. To je jednostavna, na izgled obična priča o svima poznatoj i raširenoj ljudskoj nesposobnosti da se svet i život prihvate ako su drukčiji od sopstvenin predstava o njima i ako ne odgovaraju vlastitim shvatanjima i iskustvima. Lik Džalil-mualima budi i dublje društveno-istorijske asocijacije o „usrećiteljima”, ljudima koji misle da su njihova iskustva zakon za druge i koji hoće po svaku cenu – i prema sopstvenim kriterijumima – da drugima pruže dobro i pravdu, kako bi, u stvari, na taj način pobegli od istinâ o samima sebi. MG109 (N)