Dragoje Lukić - Kozarsko detinjstvo Narodna knjiga, Beograd, 1973 70 str. meki povez stanje: vrlo dobro Učesnik NOR-a od 26. avgusta 1942, od dana kada su ga partizani oslobodili iz ustaškog logora za djecu u Jastrebarskom. Odrastao je u Petoj kozarskoj brigadi kao kurir, politički delegat voda, član Sreskog komiteta Skoja i Okružnog odbora Usaoja za Kozaru. U sedamnaestoj godini član KPJ; u sedamnaestoj godini ratni vojni invalid. Radio u Upravi državne bezbjednosti, odnosno Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove, i Muzeju revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije. U međuvremenu završio je školu Odeljenja zaštite naroda, maturirao u partizanskoj gimnaziji i diplomirao istoriju umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pisanjem se bavi od 1959. godine. Oblast njegovog interesovanja je NOR i socijalistička revolucija, posebno stradanje djece u fašističkim logorima i učešće u ratu najmlađih iz Bosanske krajine. Pored knjiga „Ranjeno djetinjstvo“ (Rad, Beograd, 1961), „Sred Kozare tvrde ploče“ (Rad, Beograd, 1962), „Kozarsko djetinjstvo“ (Nacionalni park „Kozara“, Prijedor, 1976), „Kozara — istorijske fotografije“ (Nacionalni park „Kozara“, Prijedor, 1978) i „Rat i djeca Kozare“ (Narodna knjiga, Beograd, 1979) objavio je i znatan broj priloga, feljtona, sjećanja i dokumentarnih zapisa u raznim listovima i časopisima. Na temu NOB i socijalističke revolucije realizovao je stalne izložbene postavke „Putevi pobjede“ (Bosanska Gradiška, 1979), „Borbeni put Pete kozarske brigade“ (Kasarna „Kozara“, Banja Luka, 1972), „Revolucionarna prošlost Podgradaca“ (Podgradci, 1976), „Dječji logor Jastrebarsko“ (Pionirski centar Jastrebarsko, 1982) i velike pokretne izložbe „Epopeja Kozare“ (Beograd, 1982) i „Jasenovac 1941-1945“ (Jasenovac, 1986). Dobitnik je nagrade „4. jul“ Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije za publicistiku 1980. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marin Drzic Frano Čale (Trebinje, 8. jul 1927 — 24. avgust 1993, Zagreb) italijanist, književni historičar i prevodilac, teatrolog. Redovni profesor talijanske književnosti Zagrebačkog sveučilišta. Otac Morane Čale i Lade Čale Feldman. Život i rad Studij romanistike završio u Zagrebu 1952. Doktorirao 1960. s temom Talijanski dramski teatar u Zagrebu 1860-1941. Od 1954. radio je na Odsjeku za talijanski jezik i književnost zagrebačkog Filozofskog fakulteta. Bavio se italijanistikom, komparatistikom, kroatistikom i teatrologijom. Izučavao je delo Držića, Dantea, Boccaccia, Petrarke, Machiavellija, Luigija Pirandella. Uza spomenute talijanske pisce, prevodio je i Goldonija, Leopardija, Foscola i dr. Bavio se talijansko-hrvatskim književnim vezama (osobito petrarkizmom), odnosom talijanske i hrvatske pozorišne književnosti. Sarađivao je s nekoliko pozorišta i reditelja (M. Fotez, B. Gavella) kao stručnjak za dubrovački govor. Dugogodišnje bavljenje Držićem Čale je okrunio kritičkim izdanjem Držićeva Djela (1979). Jugoslovenskoj italijanistici dao je golem doprinos objavljivanjem celokupnog Danteova i Boccacciova dela, a uredio je dvojezično uporedno izdanje Petrarkina Kanconijera. Priređivanje ovih izdanja okupilo je prvake jugoslovenske italijanistike i romanistike i urodilo do danas nenadmašenim prevodilačkim postignućem. Priredio je 1974. naučni skup posvećen Petrarki (zbornik objavljen 1978.), a 1980. naučni skup posvećen Danteu (zbornik objavljen 1984.). Primio je brojna domaća i međunarodna priznanja: 1973. zlatnu medalju grada Firence, 1974. nagradu Monselice za prevođenje, 1980. nagradu Zlatni Osimo u Rimu i viteško odličje Predsednika Republike Italije za zasluge italijanskoj kulturi u inostranstvu. Dobitnik je Nagrade «Marko Fotez» Odsjeka za teatrologiju Instituta za književnost i teatrologiju JAZU za četvorogodišnje razdoblje (1984—1987).

SAVEZNICI IZDAJU DRAŽU I SRPSKI NAROD - Voja Popović Arhiv 48 str čuveni nemački pisac i novinar J. Altmajer napisao je o suđenju Draži. Mihailović je pobeđen zato je stavljen na optuženičku klupu pored običnih zlikovaca, da bi sa njima u istom sekundu bio i osuđen. i postavljen pred iste cevi. Hristos i Barnabas .. ništa novo ispod sunca Istok i zapad istočna i zapadna orijentacija stali su jedan pored drugog u beogradskoj sudskoj sali. Ni o čemu drugom se nije radilo I zato je Mihailović morao da umre

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednjih nekoliko stranica malo uflekano (verovatno kafa), ostalo sve uredno. Zbog toga cena niza. Knjiga ima svoje izdanje na srpskom,engleskom i nemačkom jeziku.Ova kapitalna monografija akademika Medakovića je dosad najubedljivije svedočanstvo o ekonomskoj moći i kulturnim dometima Srbije u 18. i 19. veku, jer obuhvata vremenski raspon od kraja 17. veka pa sve do sloma Austro-ugarske monarhije 1918. godine. Delo je prvi, celovit prikaz o viševekovnom prisustvu Srba u ovom gradu. Obrađeni su svi bitniji, naučno provereni dokazi o Srbima u Beču, o njihovoj crkvenoj organizaciji stvorenoj u 18. veku.Beč je tada postao i glavno središte u kojem su štampane naše knjige, njih preko 300, tu je, posle vekovnog prekida proradila i prva srpska štamparija. Iako su Srbi u 18. veku u Beču prisutni prvenstveno kao nosioci balkanske trgovine, postoje brojni dokazi o njihovom kulturnom uzdizanju, u prvom redu preko školovanja u čuvenoj Bečkoj umetničkoj akademiji. U tom je gradu izvršena konačna evropeizacija našeg slikarstva, ovde deluju i borave mnogi naši kulturni i javni radnici, školuju se naučnici i vojnici. Sve to potvrđuje zaključak da je Beč presudno uticao na razvoj naše nacionalne ideologije u 19. veku. Delo akademika Medakovića ima nemerljiv značaj za našu kulturu i afirmaciju pred svetom, a Medakovićeva interpretacija mnogih činjenica i događaja, propraćena brojnim autentičnim dokumentima, fotosima i reprodukcijama ne samo da svedoči o kulturnim dometima, Srbije u prošlosti i njenom prisustvu u evropskim okvirima. Knjiga je dragocen prilog i austrijskoj kulturi i istoriji, a bogate ilustracije će zadiviti i Bečlije. Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sen Galenu u Švajcarskoj i kod franjevaca u Badiji na ostrvu Korčuli, dok je višu, klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937-41). Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971-73). Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU (1985), kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu. Dejan Medaković (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoiko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića. U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je i celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savinama (1978), Sent Andreji (1982) i dr. Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987). Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris - hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) za koje je dobio Oktobarsku nagradu Beograda za Efemeris, nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II i nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III. Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji.

U dobrom stanju Христо Ботев -Тодор Павлов Jezik: bugarski Tvrdi povez Godina: 1949 Strana: 291 Христо Ботев (буг. Христо Ботев; Калофер, 6. јануар 1848 — Вола, 1. јун 1876) је био бугарски песник, револуционар и публицист. Родио се у Калоферу у породици учитеља и књижевника Ботја Петкова. Од 1854. до 1858. године Христо Ботев се школовао у Карлову, где је његов отац предавао. Године 1863. уз подршку познатог бугарског књижевника Најдена Герова је отишао у Русију где се уписао у Другу Одеску гимназију. Тамо се упознао с руском књижевношћу и руским писцима и револуционарима Александар Херцен, Николај Чернишевски и Николај Доброљубов. У том периоду је Ботев почео писати поезију а прва његова објављена песма је Својој мајци (на бугарском: Майце си) коју је 1867. године П. Р. Славејков штампао у свом листу. Искључен из гимназије, враћа се у Бугарску, где кратко време ради као учитељ. Године 1867. Христо Ботев је емигрирао у Ђурђево у Румунији, где долази у додир са бугарско емиграцијом. Касније је живео у Букурешту, Браили, Галацу и радио као учитељ у Александрији и Измаилу. Дана 10. јуна 1871. године Ботев почиње издавати свој први лист Реч бугарских емиграната. У априлу исте године је ухапшен због револуционарне делатности, али је потом ослобођен захваљујући подршци Васила Левског и Љубена Каравелова код кога је ускоро почео радити као штампар. 1873. је објавио први број свог сатиричног листа Будилник, а крајем 1874. почиње штампати и новине Застава (на бугарском: Знаме). После устанка у Босни и Херцеговини 1875. године под руководством Ботева је Бугарски револуционарни централни комитет почео припремати устанак и у Бугарској. Због ранијег избијања устанак није успео, али је мајем 1876. избио Априлски устанак и тада са четом устаника Ботев прелази Дунав код Козлодуја. У тешком боју 1. јуна 1876. Ботев је погинуо близу Врачанског Балкана. По њему се зове Народно позориште „Христо Ботев” Димитровград.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetozar Radojčić (Sremski Karlovci, 14. maj 1909 — Beograd, 20. oktobar 1978) bio je srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor [a] i akademik. Njegovi najznačajniji radovi, vezani su za freskoslikarstvo i umetnost srednjovekovnih srpskih zemalja, a svoje kapitalno delo „Staro srpsko slikarstvo“ objavio je 1966. godine. Bio je sin Nikole Radojčića, srpskog istoričara i akademika. Biografija Rođen je 14.05. 1909. godine u Sremskim Karlovcima, gde je njegov otac Nikola radio kao profesor u Karlovačkoj gimnaziji i tu je završio osnovnu školu 1920. godine. Iste godine je upisao srednju školu u Ljubljani, pošto je njegov otac dobio mesto profesora na Ljubljanskom univerzitetu. Posle završene srednje škole, u istom gradu je od 1928. do 1932. godine završio studije arheologije. Tokom studija, Radojčić je školsku 1930/1931 proveo na zagrebačkom Sveučilištu, a za vreme leta je boravio u letnjoj školi bečkog Arheološkog instituta u koruškom gradiću Fajštricu (Bistrici) (1930. i 1931). Obrazovanje je sticao i u Beču i Pragu (Institut N. P. Kondakova i Univerzitet Karlov), a letnji period 1933. godine je proveo na arheološkim lokalitetima i muzejima u Veneciji, Akvileji i Gradežu. Doktorsku disertaciju na temu „Portreti srpskih vladara u srednjem veku“ je odbranio u Ljubljani 30. oktobra 1934. godine i ona je iste godine štampana u Skoplju u izdanju Muzeja Južne Srbije,[1] čiji je direktor tada bio Radoslav Grujić. Svetozar Radojčić je 27.05. 1952. godine postao dopisni član Odeljenja društvenih nauka, čiji redovni član postaje 5. decembra 1963. godine. Član Odeljenja istorijskih nauka postao je 11.03. 1971. godine, a bio je i predsednik Hilandarskog odbora SANU....

k4d Autor: Georgije Ostrogorski Ilustrovano Format: 22.5x16 Povez: tvrd Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom. Georgije Ostrogorski (rus. Георгий Александрович Острогорский; Sankt Peterburg, 19. januar 1902 — Beograd, 24. oktobar 1976) je bio dugogodišnji profesor vizantijske istorije na Beogradskom univerzitetu i osnivač Vizantinološkog instituta SANU, jedan od najvećih vizantologa dvadesetog veka i dobitnik mnogih domaćih i stranih naučnih priznanja Rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. Georgije Ostrogorski se 1933. godine, posle odbranjene doktorske disertacije 1927. i nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut[1] SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963 godine u Monaku→ [1].Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja, odnose sa slovenskim svetom.

U dobrom stanju! Autor: Georgije Ostrogorski Ilustrovano Format: 22.5x16 Povez: tvrd Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom. Georgije Ostrogorski (rus. Георгий Александрович Острогорский; Sankt Peterburg, 19. januar 1902 — Beograd, 24. oktobar 1976) je bio dugogodišnji profesor vizantijske istorije na Beogradskom univerzitetu i osnivač Vizantinološkog instituta SANU, jedan od najvećih vizantologa dvadesetog veka i dobitnik mnogih domaćih i stranih naučnih priznanja Rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. Georgije Ostrogorski se 1933. godine, posle odbranjene doktorske disertacije 1927. i nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut[1] SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963 godine u Monaku→ [1].Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja, odnose sa slovenskim svetom.

Жак Ле Гоф: СРЕДЊОВЕКОВНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1974.год. Тврди повез, заштитни омот, илустровано, латиница Очувано као на фотографијама. `Жак Ле Гоф, један од најзначајнијих светских познавалаца средњег века, одлучио је да постане историчар када му је било 12 година, пошто је прочитао роман `Ајванхо` Валтера Скота. Наследник школе `Анала` и један од оснивача `нове историје`, француске послератне историографске школе која се од великих историјских личности и догађаја окренула свакодневици обичних људи, њиховим обичајима и сновима, Ле Гоф је желео да промени представу о средњем веку као о `мрачном добу`. Епоха инквизиције али и трубадура и катедрала, Дантеа и Бокача васкрсла је у свом романескном богатству у његовим књигама на граници између литературе и историје. У реконструисању живота средњовековног човека прибегавао је друштвеним наукама, антропологији, етнологији, археологији и психологији, али и романима Монтења и Раблеа. Његов пријатељ, Умберто Еко, написао је да је његов дуг Ле Гофу огроман: `Његови радови су ми буквално отворили очи о култури и материјалном животу епохе која је грешком сматрана мрачном`. Италијански писац је 1964. године први пут писао о радовима Ле Гофа о цивилизацији на средњовековном западу, што је означило почетак међународне славе француског историчара. Председник париске Високе школе за друштвене науке од 1972. до 1977. године, иноватор у делима попут `Рођење чистилишта` (1981) и у у биографијама Светог Луја (1996. године) и Светог Фрање Асишког (1999. године) Ле Гоф, чија дела чине читаву библиотеку, познат је и као дугогодишњи водитељ радио емисије о историји и предавач који је формирао две генерације медиевиста из читавог света. За овог историчара, средњи век је основа модерног друштва, епоха у којој су постављени темељи уједињења коме данас теже Европљани...`

SV10 07308) ŠEVIĆA KAFANA , Borivoj Lj. Mijailović , Beograd 2001 , Predgovor : Autor ove knjige rođen je pod krovom Ševića kafane i najlepši deo života, prvih 36 godina, tu odrastao, živeo i radio. Od kada je izgrađena, 1882. godine, ova kafana je nešto više od obične i zabite seoske kafane, a kako je locirana na glavnom putu Šabac-Valjevo, vremenom postaje jedan od sinonima ovog kraja. Kada bi mogla da kazuje, tomovi knjiga ne bi bili dovoljni da ispriča samo neke od ljudskih sudbina koje su prodefilovale kroz ovu kafanu: putnika - namernika, vojski i paravojski, bežanije u ratovima, roditelja - starih ratnika u potrazi za svojim golobradim sinovima, tek mobilisanim i upućenim na front. A koliko li je samo mladalačkih, ljubavnih ukrštenih pogleda, krišom od roditelja, na igrankama ispred ove kafane, ona zadržala kao svoju i njihovu tajnu... Autor piše samo delić istorije o kafani i oko nje, u nekim događajima koji su opisani bio je živi svedok, beležio je i neposredna kazivanja sedih glava ratnika sa solunskog fronta, ili priče koje je čuo od drugih u kafani. Suština svih događaja u ovoj knjizi je istinita, mada je autor svestan činjenice da je svako, od koga je slušao i pažljivo beležio priču, uvek ponešto dodavao ili oduzimao kako bi i sam doprineo važnosti događaja koji kazuje. Ovo je jedan beleg ispisan o proteklom vremenu i životu ljudi ovoga kraja u XIX i HH veku, koji su bili izloženь najžešćoj balkanskoj vetrometini, o njihovim vrlinama i manama patnjama i radovanjima, verovanjima i običajima, koje zaslužuje da bude zabeleženo, zbog naših potomaka. Autor mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , potpis i posveta autora na predlistu , ilustrovano, ćirilica, tiraž 200 primeraka , 174 strane

U dobrom stanju! SOLUNSKI FRONT ZEJTINLIK , Petar Opačić , Dečje novine 1990 , istorijska studija i monografija o srpskom vojničkom groblju u Solunu sa spiskom sahranjenih , tvrd povez, format 21 x 24 cm , zaštitni omot,bogato ilustrovano Petar Opačić (Plavno, kod Knina, 20. april 1927 — Beograd, 25. novembar 2015) bio je srpski istoričar i pukovnik JNA. Bio je učesnik NOB-a od 1941. godine. U Sarajevu je završio Pešadijsku oficirsku školu. Služio je kao aktivni oficir JA i JNA. U Beogradu je završio gimnaziju i Filozofski fakultet. Doktorirao je sa disertacijom Saveznička Solunska ofanziva. Radio je u naučno-istraživačkom odeljenju Vojnoistorijskog instituta. Proučavao je vojnu prošlost Srbije od 1804. do 1918. godine a posebno borbe srpske vojske protiv Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Takođe je razmatrao uticaj dejstava srpske vojske na opštu ratnu situaciju. Napisao je veliki broj radova, članaka, referata. Učestvovao je na brojnim domaćim i međunarodnim naučnim skupovima. Solunski front u Prvom svetskom ratu je nastao kao pokušaj Saveznika da pomognu Kraljevini Srbiji u jesen 1915. protiv združenog napada Nemačkog carstva, Austrougarske i Kraljevine Bugarske. Ekspedicija je došla prekasno i u nedovoljnom broju da spreči pad Srbije, a ekspedicija je bila otežana unutrašnjom političkom krizom u Grčkoj (Nacionalna šizma). Na kraju je stvoren stabilan front, koji se prostirao od albanske obale do reke Strume, u kom su se međunarodne savezničke snage borile sa Centralnim silama. Solunski front je ostao prilično stabilan, uprkos lokalnim akcijama, sve do velike savezničke ofanzive 15. septembra 1918, koja je rezultovala kapitulacijom Bugarske i oslobođenjem Srbije. Poginuli vojnici na frontu su sahranjeni u sklopu srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku u Solunu i ostalim srpskim vojnim grobljima u Makedoniji....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskic malo ostecen (odlepila se malo `koza`) Sve ostalo uredno! Ivan Mužić (Solin, 14. rujna 1934. – Split, 22. ožujka 2021.[1]), bio je hrvatski pravnik, povjesničar, publicist i aktivan katolički laik. Glavna područja njegovog povjesničarskog rada bili su masonstvo (osmo dopunjeno izdanje monografije Masonostvo u Hrvata izašlo 2005.) i podrijetlo Hrvata. Bio je strasni polemičar sa stajališta hrvatskoga nacionalizma i katoličanstva. Životopis Ivan Ante Mužić rođen je u Solinu 1934. godine. Rođen je u obitelji Josipa i Vinke (rođ. Vučičić) Mužić.[2] Završio je splitsku Klasičnu gimaziju 1953. godine. Diplomirao je pravo na Sveučilištu u Zagrebu 1958. godine. Bio je član prvoga Pastoralnog vijeća Nadbiskupije Splitsko-makarske. Bio je delegat hrvatske Katoličke crkve na Svjetskom kongresu katoličkih laika 1967. godine u Rimu. Radio je kao odvjetnik od 1965. do 1972. godine, kada je suspendiran kao neprijatelj komunističkog režima.[3] Zatvaran je kao hrvatski nacionalist dva puta. Kao student 6. studenoga 1956. godine pritvoren je nakon povratka iz Rima i osumnjičen da je član tajne organizacije Hrvatski pokret otpora u domovini i za održavanje veza s ustaškom emigracijom, no krajem godine pušten je iz istražnog zatvora i uskoro oslobođen.[3] Od 1972. do 1975. godine protiv njega vodio se politički proces pred Okružnim sudom u Splitu, na kojemu je oslobođen, 1975. godine, a Vrhovni sud SRH u Zagrebu 28. rujna 1976. godine odbacio je žalbu tužiteljstva na oslobađajuću presudu Okružnog suda u Splitu.[3] Bio je dugogodišnji je član Matice hrvatske. Suautor je knjige Hrvatska povijest (2002., 2/2002.). Umro je u Splitu 2021. godine, a pokopan je na Novom groblju u Solinu,[3] 25. ožujka 2021. godine.

Autor: Petar Opačić Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Br. strana: 172 Format: 21x24 Štampano na kunstdruku, ilustrovano! SOLUNSKI FRONT ZEJTINLIK istorijska je studija i monografija o srpskom vojničkom groblju u Solunu sa spiskom sahranjenih. Petar Opačić (Plavno, kod Knina, 20. april 1927 — Beograd, 25. novembar 2015) bio je srpski istoričar i pukovnik JNA. Bio je učesnik NOB-a od 1941. godine. U Sarajevu je završio Pešadijsku oficirsku školu. Služio je kao aktivni oficir JA i JNA. U Beogradu je završio gimnaziju i Filozofski fakultet. Doktorirao je sa disertacijom Saveznička Solunska ofanziva. Radio je u naučno-istraživačkom odeljenju Vojnoistorijskog instituta. Proučavao je vojnu prošlost Srbije od 1804. do 1918. godine a posebno borbe srpske vojske protiv Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Takođe je razmatrao uticaj dejstava srpske vojske na opštu ratnu situaciju. Napisao je veliki broj radova, članaka, referata. Učestvovao je na brojnim domaćim i međunarodnim naučnim skupovima. Solunski front u Prvom svetskom ratu je nastao kao pokušaj Saveznika da pomognu Kraljevini Srbiji u jesen 1915. protiv združenog napada Nemačkog carstva, Austrougarske i Kraljevine Bugarske. Ekspedicija je došla prekasno i u nedovoljnom broju da spreči pad Srbije, a ekspedicija je bila otežana unutrašnjom političkom krizom u Grčkoj (Nacionalna šizma). Na kraju je stvoren stabilan front, koji se prostirao od albanske obale do reke Strume, u kom su se međunarodne savezničke snage borile sa Centralnim silama. Solunski front je ostao prilično stabilan, uprkos lokalnim akcijama, sve do velike savezničke ofanzive 15. septembra 1918, koja je rezultovala kapitulacijom Bugarske i oslobođenjem Srbije. Poginuli vojnici na frontu su sahranjeni u sklopu srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku u Solunu i ostalim srpskim vojnim grobljima u Makedoniji....

PLAMENI MAČ U SRBIJI I DRUGDE: Mejbel Sinkler Stobart Naslov Plameni mač u Srbiji i drugde / Mejbel Sinkler Stobart ; [preveo s engleskog Branko Momčilović] Jedinstveni naslov The flaming sword in Serbia and elsewhere. srpski jezik Ostali naslovi Plameni mač The flaming sword Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2016 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 336 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Momčilović, Branko, 1937- = Momčilović, Branko, 1937- Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-1150-2 (Prometej; karton) Napomene Prevod dela: The flaming sword in Serbia and elsewhere / St. Clair Stobart Autorkina slika Oba forzeca ilustr. Tiraž 1.000 Predgovor: str. 7-8 Str. 331-336: Zaboravljena heroina Velikog rata - g-đa Mejbel Sinkler Stobart / Branko Momčilović. Predmetne odredniceSrbija -- Prvi svetski rat 1914-1916 -- Memoari Knjiga je uzbudljivo svedočanstvo o Srbiji 1915. godine engleske autorke Mejbel Sinkler Stobart, učesnice dramatičnih zbivanja te godine. Bila je upravnica engleske bolnice u Kragujevcu od aprila 1915. do početka povlačenja. Izvanredan organizator, učinila je mnogo za zbrinjavanje ranjenika i lečenje civila. Organizovala je nekoliko dispanzera u Šumadiji za civile i spasila hiljade života, žena, staraca i dece. Posle obnove neprijateljstava povlačila se zajedno sa srpskom vojskom preko Crne Gore i Albanije sve do Skadra. O svojim doživljajima ostavila je uzbudljivo svedočanstvo, ratni dnevnik objavljen nekoliko meseci po povratku u Englesku, 1916. godine. Knjiga je i delo talentovane književnice, pisana sa smislom za dramatičnost i tragičnost događaja čiji je svedok autorka bila. Potpuno nova, nekorišćena knjiga. ss

Nekorišćena, nova Drago Hedl Glavaš - Kronika jedne destrukcije Kategorija ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA Autor Drago Hedl Izdavač SAMIZDAT Pismo Latinica Povez Broš Godina 2013 Strana 299 Knjiga dugogodišnjeg novinara “ Feral Tribunea” Drage Hedla “Glavaš - Kronika jedne destrukcije” kruna je višegodišnjeg istraživanja ratnih zločina koje su hrvatske snage počinile nad Srbima u Osijeku. Predstavlja dvodecenijski izuzetno naporan, i na momente po život opasan istraživački novinarski rad. Drago Hedl je veći deo svog profesionalnog rada posvetio otkrivanju ratnih zločina u Osijeku, a 18 godina posle prvih tekstova, glavni junak njegovih priča konačno je smešten iza rešetaka. Drugi junak, Tomislav Merčep, nalazi se u istražnom zatvoru zbog ubistva 43 civila, a Vladimira Šeksa, koji im je bio u zapovednom lancu, pominje Amnesty International. Pravi glavni junak ove knjige nije Branimir Glavaš nego njen autor, mada on taj status nikad ne bi prihvatio. Drago Hedl je samostanskom predanošću radio svoj posao i beležio svako zločinstvo, svaki relevantan podatak. Neustrašivo i strpljivo, slažući raskošni mozaik tog destruktivnog političkog opusa, ovaj tihi junak je, zanemarujući mač nad sopstvenom glavom, ispisao možda najveći spomenik hrvatskom angažovanom novinarstvu ikada. Drago Hedl opisuje zadnjih dvadeset godina u životu Branimira Glavaša. Iznosi kako je siromašni sin hercegovačkih doseljenika i društveni autsajder, u ratu postao gospodar života i smrti u Osijeku, gradu u kojem su mučeni i ubijani mirni građani srpske nacionalnosti, a Glavaš je bio glavni organizator terora pod državnim pokroviteljstvom. Hedl, koji je i sam dvadeset godina bio žrtva Glavaševih javnih uvreda i prijetnji, precizno i uvjerljivo secira psihološki profil strašljivog i gramzivog čovjeka nabijenog nevjerojatnom količinom destruktivne energije, čija moć u Osijeku ne splašnjava ni nakon što je definitivno, pravomoćnom presudom, utamničen na osam godina. hrvatska

Globalizacija, kao i ranije uspostave novih poredaka, favorizuju pojedine države i narode, pojedine regione, onako kako odgovara nosiocima krupnog kapitala. Na balkanskim prostorima srpski narod je u izuzetno velikim teškoćama. Po mnogo čemu prolazi prelomne godine svog trajanja na Balkanu. To je narod u savremenoj Evropi kome se u okvirima opštih razvojnih trendova drastično prekraja istorija i kroji budućnost. Privreda naše zemlje je nestala. Radnička klasa kao njen socijalni nosilac uništena. Inteligencija razbijena i korumpirana. Formiranje vladajuće elite je u tuđim rukama. U prvoj deceniji novog veka preovladala je negativna selekcija kadrova. Šta i kako raditi – pitanje je života? K212

Posveta na predlistu, omot iskrzan i repariran, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Naslov Sarajevski atentat : izvorne stenografske bilješke sa glavne rasprave protiv Gavrila Principa i drugova, održane u Sarajevu 1914. g. / kritička obrada, uvod i redakcija Vojislav Bogićević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Državni arhiv Narodne republike Bosne i Hercegovine, 1954 Fizički opis 455 str., [26] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Bogićević, Vojislav Zbirka Izvorna građa iz novije istorije Bosne i Hercegovine / Državni arhiv NR BiH ; 1 (Ppl. sa omotom) Napomene Napomene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Princip, Gavrilo, 1894-1918 Sarajevski atentat 1914. SADRŽAJ Uvod 1 I DIO GLAVNA RASPRAVA PROTIV GAVRILA PRINCIPA I NJEGOVA 24 DRUGA 12–24. OKTOBRA 1914 G. U SARAJEVU Senat 15 Uzimanje generalija optuženih 16 Saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 28 Saslušanje Gavrila Principa 58 Djelomično saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 72 Nastavak saslušanja Gavrila Principa 73 Suočenje Principa i Čabrinovića 84 Nastavak Principovog saslušanja 87 Saslušanje Trifuna (Trifka) Grabeža 88 Saslušanje Danila Ilića 109 Saslušanje Vase Čubrilovića 121 Saslušanje Cvjetka Popovića 132 Djelomično saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 138 Nastavak Glavne rasprave 14 X 1914: Djelomično saslušanje Čabrinovića, Grabeža i Ilića 139 Saslušanje Veljka Cubrilovića 143 Saslušanje Mihaila (Miška) Jovanovića 160 Nastavak saslušanja Miška Jovanovića i djelomično saslušanje Grabeža 171 Saslušanje Lazara Đukića 174 Saslušanje Ive Kranjčevića 182 Saslušanje Branka Zagorca 191 Saslušanje Marka Perina 195 Saslušanje Nikole Forkapića 198 Saslušanje Dragana Kalembera 200 Nastavak Glavne rasprave 15X1914: Djelomično saslušanje Miška Jovanovića i Dragana Kalembera 204 Saslušanje Miće Mičića 204 Saslušanje Jakova Milovića 211 Saslušanje Obrena Miloševića 217 Saslušanje Mitra Kerovića 223 Saslušanje Jove Kerovića 230 Saslušanje Blagoja Kerovića 232 Saslušanje Neđe Kerovića 238 Saslušanje Cvijana Stjepanovića 244  Saslušanje Ivana Momčinovića 249 Saslušanje Franje Sadila 250 Saslušanje Anđele Sadilo 254 V Dokazni postupak (saslušanje svjedoka i si.) 16–22. X 1914 257 C Riječ Državnog odvjetnika 22. X 1914 332 D Odbrana optuženih 22–23. X 1914: a) Govor bran. dra Feldbauera 344 b) Govor dra Premužića 351 c) Govor dra Perišića 356 d) Govor savjetnika Strupla 364 e) Govor dra Rudolfa Zistlera 367 f) Govor sud. tajnika Maleka 385 Riječ optuženih 397 Osuda 401 Summary 403 II DIO Prilozi Izvještaji Zemaljske vlade za B. i H. u Sarajevu sa suđenja Gavrilu Principu i drugovima slati Zaj. min. finansija u Beč 407 III DIO Slike i dokumenta Kratice 445 Indeks imena 447 Vojislav Bogićević (Prnjavor, 17. april 1896 — Sarajevo, 31. decembar 1981) bio je srpski istoričar. Biografija Još kao gimnazijalac prišao je nacionalno-revolucionarnoj organizaciji Mlada Bosna i bio njen odani član. Nakon okončanja rata i izlaska iz zatvora završio je učiteljsku školu a zatim Filozofski fakultet u Beogradu. Između dva rata najduže se zadržao na dužnosti upravnika đačkog doma u Tuzli. Bio je i član glavnog odbora Prosvjete i njen veliki aktivista.[1] Neumorno je radio na širenju knjige u narodu preko Prosvjetinih biblioteka i raznim konkretnim akcijama za opismenjavanje stanovništva. Kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske i kao Srbin bio je zarobljen i interniran u logor u Nemačku. Zbog ilegalnog rada u oficirskom logoru premešten je u koncentracioni logor iz koga se vratio posle oslobođenja zemlje. Neko vreme radio je kao profesor srednjih škola u Tuzli, a zatim je premešten u Sarajevo gde radi kao predavač na Višoj pedagoškoj školi. Kraće vreme bio je direktor Muzeja grada Sarajeva a zatim duže vreme upravnik Arhiva Narodne republike Bosne i Hercegovine. Upravo na položaju upravnika arhiva došle su do izražaja njegove velike istraživačke i stvaralačke sposobnosti. Pretežno se bavio istorijom Bosne i Hercegovine u XIX i XX veku. Posebno privlačna tema bio mu je Sarajevski atentat i period okupacione vlasti Austrougarske u Bosni i Hercegovini. Važniji radovi Kako je u Bosni ukinuta rabota i uvedena trećina 1848. godine, 1950. Stanje raje u Bosni i Hercegovini pred ustanak 1875–1878, 1950. Početak ustanka Luke Vukalovića (1852–1853), 1952. Atentat Bogdana Žerajića 1910, 1954. Sarajevski atentat – Stenogram Glavne rasprave protiv Gavrila principa i drugova, 1954. Afera Barut miriše 1908, 1966. MG34 (N)

NEDOSTAJE OMOT SA MAPAMA MANJE OŠTEĆENJE NA KORICI SA DRUGE STRANE UNUTRAŠNJOST U VRLO DOBROM STANJU Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara Ferdo Šišić Hrvatska povijest od najstarijih dana do potkraj 1918 godine svezak I (knjiga I-III) preko 280 slika plus 3 karte u boji .Izdano troškom naklade školskih knjiga Tisak zaklade tiskare Narodnih novina Zagreb 1925 Tvrd povez strana 739 veci format 26 x 19cm Фердо Шишић КАТЕГОРИЈЕ » САДРЖАЈ » ИСТОРИОГРАФИЈА » МОДЕРНА ИСТОРИОГРАФИЈА » МОДЕРНИ ИСТОРИЧАРИ » ХРВАТСКИ МОДЕРНИ ИСТОРИЧАРИ » Фердо Шишић 1 2 3 4 5 Фердо Шишић (9. март 1869, Ратковци, Винковци – 21. јануар 1940, Загреб) је био хрватски историчар. Шишић се сматра једним од најистакнутијих хрватских историчара 20. века. Садржај Рани живот и школовање Академска и политичка каријера Научни рад Литература Рани живот и школовање Преци су му, по његовим речима, били пореклом из Шишића у Грбљу (Бока Которска) а мајка му је пореклом Немица. Пуно име било му је Фердинанд Максимилијан али се увек потписивао као Фердинанд или Гердо. Отац му је био племић, па је од њега наследио титулу племенити. У Загребу је похађао основну и средњу школу, а историју и географију је студирао у Загребу, а потом у Бечу. У Загребу је имао прилику да слуша предавања Тадије Смичикласа и Натка Нодила. Академска и политичка каријера По завршетку студија радио је у Госпићу, Загребу и Осијеку. Докторирао је 1900. дисертацијом Задар и Венеција од 1159. до 1247. Хабилитирао је две године касније радом Miho Madijev de Barbezanis и том приликом је постао приватни доцент. За ванредног професора хрватске историје именовао га је 1906. године цар Франц Јозеф. Три године касније наследио је у звању редовног професора Тадију Смичикласа. На факултету је радио све до 1939. године када је пензионисан. Краће време Шишић је био активан и у политичком животу. Између 1908. и 1911. заступао је винковачки срез у Хрватском сабору. Као члан Хрватско-српске коалиције постао је заступник Хрватског сабора у заједничком парламенту у Будимпешти. Касније се приклонио бану Томашићу. Из политичког живота се повукао 1911. године. Научни рад Захваљујући свом плодном и свестраном научном раду Шишић је важио за водећег хрватског историчара између два светска рата. Изучавао је хрватску историју од досељавања Хрвата на Балканско полуострво до свога времена. Још као студент оглашавао се ситнијим прилозима али његов озбиљан стваралачки рад почиње од студије о бици на Крбавском пољу из 1893. године. Овим сукобом се бавио још једним радом четири деценије касније. Приредио је збирку докумената Руковети споменика о херцегу Иванишу Корвину и о борбама Хрвата са Турцима (1473—1496). Познавању историје средњовеквоне Босне допринео је исцрпном студијом Хрвоје Вукчић Хрватинић и његово доба (1902). Омиљена тема била му је такозвана Велика завера којоj се враћао неколико пута током своје научне каријере. Целовито је ову тему обрадио у раду Последњи Зрински и Франкопани на бранику домовине (1908). Писао је о Фрањи Тренку, бану Јелачићу, Јосипу Штросмајеру, Матији Гупцу, Еугену Кватернику. Поред тематски ограничених прилога Шишић је настојао да да целовити преглед хрватске прошлости: Hrvatska povijest I—III (1906, 1908, 1913) обухвата период од најстаријих времена до 1847. године. Затим је објавио сажетији преглед Pregled povijesti hrvatskog naroda od najstarijih dana do god. 1873. (1916). Уследило је његово најзначајније дело Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara (1925) а посмртно је објављена његова незавршена синтеза Povijest Hrvata za kraljeva iz doma Arpadovića. Активно се бавио и издавањем извора. Поред издавања Летописа попа Дукљанина издао је десетине томова разноврсне грађе сакупљене по хрватским и страним архивима. Писао је и о развитку хрватске историографије. Интересовао се и за историју Срба и других јужнословенских народа а у тој области се издвајају следећи његови радови: Битка код Никопоља (25. септембра 1396) (1896), Карађорђе, Јужни Словени и Наполеонова Илирија (1923), Србија 19. века спрам идеја нашег народног уједињења, Како је Милош убио султана Мурата (1926), Нов прилог о косовском боју (1927), Начертаније Илије Гарашанина (1929), Краљевина Србија и стварање Лондонског пакта (1933), Кнез Михаило и Бугари (1937), Југословенска мисао. Историја идеје југословенског народног уједињења и ослобођења (1938) и други.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Delo Radoslava Vesnića mlađeg je prva iscrpna i naučno utemeljena biografija dr Milenka Vesnića, vrsnog pravnika, političara i iznad svega sjajnog diplomate. Nastalo kao plod dugogodišnjeg istraživanja, ovo obimno delo zasniva se na ogromnoj arhivskoj građi i sekundarnoj literaturi, što je sve omogućilo autoru da sveobuhvatno predstavi i analizira celo jedno veoma važno razdoblje u istoriji Srbije. Radoslav Vesnić (Kraljevo, 11. septembar 1891 — Beograd 3. septembar 1980) bio je srpski pozorišni glumac i reditelj, profesor glume i dikcije, pisac, prevodilac i novinar. Biografija Još kao srednjoškolac igrao je u đačkom pozorištu Nada (koje je osnovao 1906), bežao u putujuće pozorište Andre Delinija, potom glumio u omladinskom pozorištu Otadžbina (u koje je pozorište Nada preraslo 1908). Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Kraljevu, a maturirao je u Beogradu 1910. godine. Po završetku gimnazije primljen je u Narodno pozorište za privremenog člana. Borio se u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Ranjen je u Dobrudži 1916. godine, kao član Prve srpske dobrovoljačke divizije. Glumu je učio kod Mage Magazinović i u Prvom studiju Hudožestvenog teatra u Moskvi kod Stanislavskog (gdeje boravio dok se oporavljao od rane zadobijene u Dobrudži). Od 1910. do 1912. sarađivao je u listu Tribun, čiji je direktor i glavni urednik bio Branislav Nušić. Završio je uporednu književnost i teoriju književnosti na Filosofskom fakultetu u Beogradu 1919. godine.[1] Posle rata vratio se u Narodno pozorište u Beogradu, ali ga je Hrvatsko narodno kazalište angažovalo za sezonu 1920/21. Od 1920. do 1923. godine radio je kao novinar i urednik beogradskog lista Novosti, koji je bio u vlasništvu njegovog brata Milenka. Sledeće dve godine bio je glumac, reditelj i upravnik drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, odakle odlazi u Osijek za upravnika Narodnog kazališta. Godine 1927. daje ostavku zbog odluke o ukidanju opere i operete i dolazi u Beograd. Osniva beogradsku operetu koja nastupa u bašti restorana Kleridž na Terazijama i u sali Luksora u Balkanskoj ulici. Od 1928. do 1930. godine bio je suplent kraljevačke gimnazije. Sezonu 1930/31. proveo je režirajući i glumeći u SNP-u. U periodu od 1931. do 1941. godine je reditelj i direktor drame u Narodnom pozorištu u Beogradu sa jednogodišnjom pauzom kada radi u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete i kao ataše za kulturu jugoslavenskog poslanstva u Sofiji.[1] Tokom Aprilskog rata 1941. godine komanduje protivvazdušnom baterijom braneći Beograd. Po kapitulaciji odbija položaj upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i predsednika opštine Kraljevo te ga hapse i odvode na Sajmište, Banjicu i najzad u logore u Nirnbergu, Hamelburgu i Hamerštajnu. U zarobljeništvu učestvuje u radu pozorišnih družina Boem i Zora.[1] Od 1945. do 1947. je direktor i profesor francuskog i srpskog jezika kraljevačke gimnazije i rukovodilac KUD-a Kosta Abrašević. Potom je direktor drame Vojvođanskog pozorišta u Novom Sadu i profesor u Glumačkoj školi. Od 1951. do 1954. godine je upravnik, direktor drame i reditelj u Narodnom pozorištu u Banjoj Luci. Ponovo se vraća u Novi Sad za reditelja u SNP i direktora i profesora Dramskog studija. Od sezone 1954/55. ponovo režira u Novom Sadu, u kom ostaje do odlaska u penziju 1958. godine. Kao penzioner režira u Narodnom pozorištu u Pirotu i u Banjoj Luci, u KUD Ivan Klarić u Novom Sadu, predaje u Glumačkoj školi u Prištini. Piše pozorišne kritike za novosadski Dnevnik i Našu scenu, daje osvrte na pozorišne premijere za Radio Beograd.[1] Osnovao je Savez udruženja ratnika oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1920. godine, bio njegov predsednik. Pokrenuo je i uređivao list 15. septembar. Nosilac je Albanske spomenice, Belog orla sa mačevima, Obilićeve medalje za hrabrost, francuske Legije časti, proglašen je za počasnog građanina Pariza.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beritić, Lukša, hrvatski konzervator (Sustjepan u Rijeci dubrovačkoj, 20. II. 1889 – Dubrovnik, 24. III. 1969). Od 1946–60. bio je povjerenik Konzervatorskoga zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Izveo mnogobrojne konzervatorske radove u Dubrovniku (gradske zidine, Knežev dvor, Revelin, Gvardija) i na ostalome području nekadašnje Dubrovačke Republike (Ston, Lopud). Proučavao povijest razvoja urbane strukture naselja, gradnju obrambenih sustava i oblike graditeljstva na području dubrovačke okolice. Osnovao Društvo prijatelja dubrovačke starine 1952. Djela: Utvrđenja grada Dubrovnika (1955), Stonske utvrde (1958). BERITIĆ, Lukša, konzervator (Sustjepan, Rijeka dubrovačka, 20. II 1889 — Dubrovnik, 24. III 1969). Nakon završene mornaričke strojarske škole u Puli, bio je strojarski časnik u Ratnoj mornarici; postigavši čin strojarskog majora, postao je upravitelj stroja na brodu »Dalmacija«. Umirovljen je 1940. kad je, privremeno zamjenjujući komandanta na brodu stacioniranom u Boki Kotorskoj odbio postupiti protiv podoficira i mornara optuženih zbog komunizma. Od tada živi i radi u Dubrovniku. Nakon umirovljenja isključivo se bavio dubrovačkom prošlošću. Poslije oslobođenja Dubrovnika u listopadu 1944. postaje referent za zaštitu spomenika u Gradskomu narodnom odboru i predsjednik Sabirnog centra pokretnih spomenika. Od 1946. do 1960. bio je povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Osnovao je Društvo prijatelja dubrovačke starine i bio njegov prvi predsjednik 1952; poslije je izabran za doživotnoga počasnog predsjednika. Konzervatorskim radom bavio se i poslije 1960, a 1961. izabran je za počasnog člana Društva konzervatora Jugoslavije. Proučavanjem dubrovačke prošlosti, navlastito utvrda i vojnog naoružanja, bavio se od mladosti te prve članke objavio za časničkih dana u dubrovačkoj Narodnoj svijesti (1936–1938) i Dubravi (1940) potpisujući ih L. B. Nastavio je istraživanjem dokumenata u dubrovačkom arhivu, rukopisa Knjižnice Male braće, a povremeno je radio u arhivima Zagreba i Beča. Istraživanja je proširio proučavanjem fortifikacija duž obale. Kao povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik pridonio je očuvanju i održavanju dubrovačkih zidina i povijesnih spomenika u gradu i na području nekadašnje Dubrovačke Republike. Njegovim nastojanjem, osim dubrovačkih zidina, obnovljena je Gradska straža i luža za zvona, gradska vrata s mostovima, popravljen je i pretvoren u muzej Knežev dvor te Divona u koju je zatim smješten Državni arhiv, uređeni su Lazareti i bivši samostan Sv. Klare, na Stradunu su postavljeni starinski ferali, a dućani su dobili vrata na koljeno. Osobito je zaslužan za proučavanje, čuvanje i restauriranje spomenika Stona, Kneževa dvora, predromaničke crkvice Sv. Mihajla i tvrđavskog kompleksa. Isposlovao je da Društvu prijatelja dubrovačke starine, kojemu je bio predsjednik, dubrovačka Općina preda na upravu gradske zidine. Pisao je o urbanističkom razvitku Dubrovnika, Stona, Cavtata i Konavala, o dubrovačkomu fortifikacijskom sustavu, gradskim objektima (luka, arsenal, vodovod, žitni magazini) i o vojnoj organizaciji, a te svoje radove objavljivao je u stručnim listovima, časopisima i zbornicima: Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji (1948, 1954–1959, 1962), Dubrovački festival (1950), Urbanizam i arhitektura (1950), Dubrovački vjesnik (1951), 1956, 1957), Dubrovačko pomorstvo (1952), Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku (1954, 1956–1959, 1960/1961 i 1970), Naše more (1954, 1955), Dubrovnik (1956, 1958/1961, 1962, 1963, 1965), Mornarički glasnik (1956, 1961), Zbornik zaštite spomenika kulture (1959, 1961, 1962), Pomorski zbornik (1962, 1964). Osim objavljenih knjiga važniji su mu radovi: O zaštiti spomenika u Dubrovniku kroz stoljeća (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1959, 10), Problemi zaštite i spasavanja urbanističkih cjelina i utvrda na području bivše Dubrovačke Republike (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1963, 14), Brodsko naoružanje kod nas od dolaska Slavena do konca XVIII stoljeća, Obalna utvrđenja na našoj obali, Urbanizam dubrovačkih luka (Pomorski zbornik, 1964, 1/2). — B. je »radio sa znanstvenom akribijom i dobrim poznavanjem predmeta i stručne literature, ispitivanjem zgrada i ruševina, ubiciranjem nestalih spomenika, točnom ocjenom i opreznim korištenjem arhivskih spisa. U svojim radovima pružio je neiscrpnu i pouzdanu građu budućim estetskim i sintetičkim prikazima i ocjenama dubrovačke kulture i umjetničke baštine« (C. Fisković). U povodu 70-godišnjice njegova života Društvo prijatelja dubrovačke starine izdalo je 1961. Beritićev zbornik u kojem je tiskana i bibliografija njegovih radova objavljenih 1948–1961.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 110 prazničnih dana s pratećim običajima • 16 vrsta obrednih povorki • 5 vrsta slava • na osnovu građe sakupljene sa svih prostora na kojima su Srbi živeli ili žive (Vojvodina, Mačva, Jasenica, Stari Vlah, Negotinska Krajina, Župa, Levač, Leskovačka Morava, Rudničko, Aleksinačko i Vranjsko Pomoravlje, Metohija..., Lika, Banija, Knin, Bosanska Krajina, Baranja, Semberija, Kuči, Vasojevići...). Miodrag „Mile“ Nedeljković (Krćevac, Opština Topola, 2. mart 1941 — Beograd, 30. maj 2009) bio je srpski novinar, etnolog i književnik (puno ime Miodrag, pseudonimi: Joakim Krćevački, Miodrag Buđevac, eN, -e-ć, Emil Dimanš, M. J. Voskresenski, Četvrti Šešir). Osnovnu školu završio u rodnom Krćevcu, nižu gimnaziju u Aranđelovcu, gimnaziju pohađao u Aranđelovcu a maturirao u Lazarevcu (1960). Apsolvirao na grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, diplomirao na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju (1978). Radni vek proveo u Beogradu radeći kao novinar ili urednik u više redakcija (Politika, Politika ekspres, Radio TV revija, Rad, Radnička štampa – izdavačka delatnost), kao stručni saradnik (Institut za novinarstvo), kao urednik u izdavačkoj delatnosti (Ministarstvo za informacije Srbije). Pri kraju radnog veka biva u grupi novinara koje nezakonito otpušta sa posla tadašnji direktor Politike Dragan Hadži-Antić. Po dobijanju sudskog spora o vraćanju na odgovarajuće radno mesto, opredeljuje se za odlazak u penziju (2001). Prvi novinarski prilog objavio kao gimnazijalac u Glasu Šumadije (1958), prvu pozorišnu kritiku u gimnazijskom listu Naše delo (1960). Bio umetnički rukovodilac Dramskog eksperimentalnog studija SKUD Žikica Jovanović Španac (1963–1965) i upravnik Univerzitetske eksperimentalne scene Maska (1968). Predavao u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo (1976–1991), bio mentor za praksu studenata književno-publicističkog smera Filološkog fakulteta u Beogradu (1984–1988) i koordinator nastave na smeru žurnalistike u departmanu Beograd novopazarskog Fakulteta humanističkih nauka (2004–2009). Podsticao stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti i kulture (pesnike, recitatore, igračke, pevačke i pozorišne amaterske družine) i bio predani saradnik Saveza amatera Srbije. Posle teže bolesti uz bezmalo neprekidan rad preminuo u Beogradu u porodičnoj kući, sahranjen na mesnom groblju u Krćevcu. Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike. Publicistički rad Članke, eseje, književne prikaze, pozorišne i filmske kritike i naučna saopštenja objavljivao u listovima, časopisima i stručnim publikacijama: Student (1962–1967), Vidici (1964, 1967), Leto (1964), 20 semestara Španca (1964), Letopis Beogradskog univerziteta (1965), Sociološke teme (1967–1968), Oktobar (1967), DMB (1967), Novi Beograd (1967–1971), Mladost (1967–1970, 1988), Politika (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983), Poljoindustrija (1968–1970), Pančevac (1968–1969), Front (1969), Glas Istre (1969), Krila Armije (1969), PTT vesnik (1969–1971), Susret (1970), NIN (1970), Zadruga (1970–1971), Prosvetni pregled (1970–1971), Naša krila (1970–1971), Jež (1971), Zavičaj (1971), Naše stvaranje (1971), Dom i škola (1972–1973), Književna reč (1972), Pesničke novine (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008), Ilustrovana politika, (1973), Treći program Radio-Beograda (1973–1974), Večernje novosti (1974), Jugoslovenski sindikati (1974–1980, 1987), Raskovnik (1975, 1987, 1988), Koraci (1975, 1980–1983, 1985, 1987), Rembas (1980–1983), Eho (1980), Zbornici XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1981, 1982, 1984, 1985, 1987), Etnološke sveske (1982, 1984, 1986, 1988), Novinarstvo (1982–1988), Zbornik radova 1. kongresa jugoslovenskih etnologov in folkloristov (1983), Etnološki pregled (1983), Sabor (1984, 1986), Novopazarski zbornik (1984, 2001, 2006), Naučni skup „Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića“ (1985), Zbornik radova sa naučnog skupa „Stanje i problemi naučnoistraživačkog rada u oblasti informisanja“, (1985), Zbornik Sjenice (1985–1986), Naša štampa (1985), Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1987), Sabor narodnog tvaralaštva Srbije (1986–1988), Delavska enotnost (1986), Svetlost (1996), Zadužbina(1990–2008), Srpsko nasleđe (1998—1999), Glas (2001), Šabački glasnik (2008).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova istorija Srba počinje srednjovekovnim kraljevima Srbije i bitkom izgubljenom pre šest vekova koja i danas duboko utiče na Srbe. Zatim opisuje ideju srpstva i ispituje slabu etničku ravnotežu koju je stvorio Tito i njeno drastično raspadanje nakon njegove smrti. Tim Judah (rođen 31. ožujka 1962.) britanski je pisac, izvjestitelj i politički analitičar za The Economist. Judah je napisao nekoliko knjiga o geopolitici Balkana, uglavnom se fokusirajući na Srbiju i Kosovo. Tim Judah rođen je u Londonu 1962. godine i odrastao je u obitelji židovskog podrijetla Baghdadi čija tradicija tvrdi da su prvi došli u Irak iz drevnog Kraljevstva Jude u vrijeme babilonskog egzila.[1] Njegovi preci uključuju Solomona Ma’tuka.[2] Obitelj Judah kasnije je osnovana u Calcutti kao dio židovske zajednice Bagdadi prije nego što je emigrirala u Britaniju.[3][4][5][6] Judah je pohađao školu Charterhouse, a zatim London School of Economics.[7] Također je studirao na Fletcher School of Law and Diplomacy na Sveučilištu Tufts.[8] Smješten u inozemstvu kao strani dopisnik, Judah je živio u Bukureštu od 1990. do 1991. gdje je pratio pad komunizma za The Times i The Economist.[9] Bio je smješten u Beogradu kako bi izvještavao o sukobima oko raspada bivše Jugoslavije.[10] Vratio se u London 1995., ali i dalje često putuje na Balkan.[11] Judah je oženjen spisateljicom i izdavačicom Rosie Whitehouse i ima petero djece, od kojih je jedno novinar Ben Judah.[12] Izvještavanje Tim Judah započeo je svoju karijeru u afričkoj službi BBC-jeve svjetske službe.[13] Izvještavao je s mnogih žarišta diljem svijeta, uključujući države bivše Jugoslavije, El Salvador, Irak, Iran, Afganistan, Niger, Darfur, Ugandu, Sjevernu Koreju, Gruziju, Armeniju, Haiti i Ukrajinu.[14][15] [16] Godine 1997., na temelju svog izvještavanja o jugoslavenskim ratovima, Judah je kritizirao `akademike prožete dvodimenzionalnim pogledom na svijet` poput Francisa Fukuyame zbog rasprave o revolucijama iz 1989. kao najavama kraja povijesti.[17] Novine The Guardian opisale su Judu kao `uglednog stranog dopisnika.` [18] [19] Kao pisac, njegov stil kombinira reportaže, intervjue i povijest, a njegov glavni fokus, kao novinara, bio je na sukobima u Africi i na istoku Europa, posebno Balkan.[20][21][22] Napisao je tri knjige o balkanskoj regiji, uključujući The Serbs: History, Myth and the Destruction of Yugoslavia koju je objavio Yale University Press 1997. i Kosovo: War And Revenge kod istog izdavača 2002. [23] Što se tiče kosovsko-srpskog pitanja, Judah piše u svojim Srbima: Povijest, mit i uništenje Jugoslavije u odjeljku `Kosovo: zemlja osvete` da je ponovno pripajanje Kosova Srbiji 1944. bilo `ekvivalent ponovnog pripajanja raka u srpsko političko tijelo`.[24] Bio je očevidac mnogih bitaka u jugoslavenskim ratovima, uključujući opsadu Dubrovnika i bitku za Vukovar.[25] Juda se smatra autoritetom balkanske politike.[26] Kao viši gostujući suradnik na Europskom institutu London School of Economics 2009. razvio je koncept jugosfere.[27][28] Jugosferu je opisao kao `način opisivanja obnove tisuća pokidanih veza diljem bivše države`, društveni i politički fenomen s određenom političkom primjenom.[29] Na samom Balkanu predsjednik je odbora Balkanske istraživačke mreže i član odbora Kosovske inicijative za stabilnost.[30] Drugdje u istočnoj Europi, Judah je izvještavao o revoluciji Euromaidana i ratu u Donbasu. Njegova posljednja knjiga In Wartime: Stories from Ukraine objavljena je u prosincu 2015. [31] Judin rad na Africi uključivao je dokumentarac BBC Radio 4 o Mouridizmu.[32] Njegov rad se također dotaknuo afričkih sportskih postignuća s njegovom knjigom Bikila: Ethiopia`s Barefoot Runner iz 2008. koja je ušla u uži izbor za najboljeg novog sportskog pisca u kategoriji British Sports Book Awards 2009. [33] [34] Judah je također radio 2013. kao stalni kolumnist za Bloomberg.[35] Slavio je židovski festival Pashe i u Bagdadu tijekom američke invazije 2003. i u Donjecku tijekom ruske invazije 2014...

IZLET U BANJA LUKU Slavko Podgorelec Knjižara `LITTERA, Banja Luka, 2008. 180 strana, tvrd povez, udžbenički format. Izvod iz recenzije knjige ‘Izlet u Banjaluku’ Slavka Podgoreleca Slavko Podgorelec odličan je kroničar Banje Luke. Takav da bi ga valjalo staviti pod zakonsku zaštitu, kao kakav spomenik kulture, kao antičku iskopinu ili kao neki važan manuskript iz srednjega vijeka. Slavka bi u Banjoj Luci trebali zaštititi onako kako nisu zaštitili džamiju Ferhadiju. On je jedan od posljednjih svjedoka da taj grad jednom nije bio provincija, da je bio jedan od najglavnijih među svim našim glavnim gradovima i da nije slučajno što se jedna od njegovih ulica tada nazvala Gospodskom. O svemu tome svjedoči Slavko, i daj Bože da netko još haje za to njegovo svjedočenje. Provincija, naime, nije zemljopisna odrednica, provincija je stanje duha i stvar vlastitoga izbora. Netko je u zla vremena odabrao da Banja Luka bude neka tužna provincija s ruba svijeta. Slavko Podgorelec ne radi ništa drugo, nego nastoji svjedočiti kako njegov grad, njegova Banja Luka, nije takav izbor zauvijek prihvatila. Neka je sva sreća pisaniji Slavka Podgorelca, i neka mu se dobri ljudi nađu pri ruci. A dobri su oni koji, nakon što pročitaju njegovu knjigu, shvate koliko je važno spašavati svoj grad. Miljenko Jergović Slavko Podgorelec, književnik, novinar i radio-voditelj, autor je i više knjiga koje afirmišu suživot ljudi u BiH te nosilac značajnih novinarskih nagrada, između ostalog, i `Zlatnog grba Banjaluke` s poveljom za ostvarenja u novinarstvu i publicistici. Rođen je u Zagrebu 1951. godine, a školovao se u Banjaluci, gdje je ostvario zapaženu profesionalnu karijeru. Istraživač istorije Ovaj publicista za sebe je govorio da je zaljubljenik u prošlost, te je više od 35 godina tragao o istoriji Banjaluke. Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ -------------------------------- M

Србија и Ватикан 1804–1918. др Љубомира Дурковића Јакшића је књига која открива потпуно непознату борбу младе српске државе против моћне и утицајне Римске курије. Први захтеви да се питање римокатоличког вероисповедања у Србији системски реши појавили су се са доласком радника из иностранства. Истовремено, Србија је однос са Ватиканом градила и кроз сарадњу са босанским фрањевцима. Почетак сукоба, пак, настао је због уплитања Аустрије у српску унутрашњу политику. Први покушаји уније у Србији ишли су преко самозваног кнеза Николе Васојевића који је покушао да на територији око данашњих Берана оснује независну кнежевину. Оно што је посебно интересантно јесте и да је на унији Србије и Ватикана, како показује аутор, радио и пољски емигрант и коаутор чувеног Начертанија, Фрања Зах. Ситуација се усложњава након револуције 1848, када се у унутрашња питања Србије умешао и чувени бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Најинтересантнији делови књиге управо су они који се тичу односа Штросмајера према Србији. Некада слављен као проповедник југословенства, Штросмајер се у светлу архивских података показује као доследан борац за римокатоличку веру, којој је југославизам био само оруђе. Ђаковачки прелат мешао се у унутрашњу политику Србије, испостављао захтеве одмах по признању независности Србије 1878. Аутор своју књигу оправдано завршава Првим светским ратом. У то време, најзаинтересованији за конкордат између Србије и Ватикана био је, због историјске титуле, барски надбискуп. Његова титула примаса Србије и даље је била пуноважна. Тек, меутим, 1914, усвајањем Закона о конкораду као плода дугих преговора, Србија је успела да своје римокатолике отргне испод аустријског утицаја. Међутим, дошао је рат, у коме је Ватикан имао веома негативну улогу. Између осталог, краљевски двор у Београду, његова престолна дворана, претворена је у римокатоличку цркву 1916. Тај чин показао је шта су Аустрија (посредно и Ватикан) намеравали да учине од Србије. Од половине 18. века па до распада Аустроугарске тај план остао је непромењен. (тврд кожни повез, сребротисак, 24 цм, 570 стр., илустровано)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Proširujući poreklo Zemlje do ishoda Prvog svetskog rata, ovo je briljantno ubedljiv prikaz evolucije života i razvoja ljudske rase. Usput, Vels razmatra tako različite teme kao što su neolitsko doba, uspon judaizma, zlatno doba Atine, Hristov život, uspon islama, otkriće Amerike i industrijska revolucija. Ova istorija koja oduzima dah u svom obimu i strastvena u svom intenzitetu ostaje jedna od najčitanijih te vrste. Herbert Džordž Vels (engl. Herbert George Wells; Bromli, 21. septembar 1866 — London, 13. avgust 1946) je bio engleski književnik najviše poznat po svojim delima naučne fantastike kao što su Vremenska mašina, Rat svetova, Nevidljivi čovek i dr. Rodio se u porodici radničke klase. Školovao se do 1879, kad roditelji više nisu bili u mogućnosti da ga finansiraju, pa je postao tapetarski pomoćnik. Taj posao mu se nije svideo, pa je bio srećan kada ga je majstor otpustio 1883. Radio je kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi, pa je sa osamnaest godina dobio stipendiju i počeo da studira biologiju. Na univerzitetu se ističe znanjem, ali i interesovanjem za reformu društva kroz ideje socijalizma i platonizma. Izgubio je stipendiju i posvetio se pedagoškom radu. Relativno kasno je počeo da piše. Bio je politički aktivan u socijalističkim krugovima, ali je vremenom postao marginalna politička ličnost. Zanimljivo je da se smatra začetnikom stonih ratnih društvenih igara. Ženio se dva puta, prvi put sa sestričnom Izabel Meri Vels, 1891. godine, a drugi put sa Ejmi Ketrin Robins, 1895. godine, sa kojom je imao dva sina. Poznate su njegove brojne vanbračne avanture kao i vanbračna deca. Njegov savremenik je bio Žil Vern. U Velsovim delima poenta je bila na posledici upotrebe pronalazaka, i to najčešće mračnim. Njegov roman prvenac bio je Vremeplov koji se bavi potpuno novom idejom putovanja kroz vreme i negativnom utopijomdaleke budućnosti.