U dobrom stanju Druga vremena / Živko Milićević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1953 Srpska književna zadruga, 1953 (Beograd : Kultura) Fizički opis 190 str. ; 20 cm Savremenik Srpske književne zadruge. kolo 11 ; Br. 42, knj. 2 Milićević, Živko, 1896-1975 Rodjen je u Koraćici 1896. u porodici oca Nikole Milićevića, koraćičkog ćurčije, i majke Ružice. Bio je učenik osnovne škole u Koraćici od 1903-1907. Kuća Živkovih roditelja nalazila se u centru Koraćice, odmah ispod stare velike kafane, do koje je nekad postojao konak „na dva boja“ koraćičkog kneza i oberkneza Gročanske nahije Vićentija Petrovića. Živko je posle osnovne škole otišao sa ocem u Beograd na prijemni ispit u Treću beogradsku gimnaziju u narodnoj nošnji – šajkani gunjić, čerma i pantalone, bela košulja, na nogama vezene čarape i novi opanci sa kaiševima. Sa njima su bili i dečaci sa očevima iz drugih kosmajskih sela: Amerića, Rogače, Pružatovca i Nemenikuća. Sa beogradske železničke stanice Kosmajci su prvo otišli pravo na Terazije u Šiškovu kafanu gde je Kosmajcima bilo po tradiciji zborno mesto. Zgrada Treće beogradske gimnazije nalazi se na Cvetnom trgu u Njegoševoj ulici. Beogradski školarci dočekali su ih već na ulazu sa : „Pazi, pazi, male gegule“… Je li, gejaci, zar ćete i vi u ovu skolu!?“. Medjutim, ispitivači iz srpskog jezika, računice, geometrije i istorije bili su oduševljeni znanjem malog Kosmajaca Živka Milićevića. Živko se školovao u Beogradu stanujući i služeći po tudjim kućama, što je podrazumevalo loženje vatre izjutra, čišćenje soba, odlazak do pijace, bakalina i pekara, cepanje drva, trešenje ćilima, postavljanje stola za obed itd. Septembra 1911. Živko je pošao u peti razred kada je na konkurs omladinskog lista poslao pod pseudonimom desetak peasama. Sa Trifunom Djukićem (ocem Radivoje Lole Djukića) podelio je prvu nagradu i dobio 20 dinara u srebru. To mu je bio kako je jednom zapisao: „najlepši književni honorar u životu“. U Prvom sv. ratu još neregrutovani Živko pripadao je Poslednjoj odbrani. Povlačeći se iz Srbije prešao je vrletnu Albaniju i posle kratkog oporavka na Krfu, sa mnogim đacima je prebačen u prijateljsku Francusku, gde je završio osmi razred i položio maturu. Po povratku u oslobodjenu zemlju studirao je jugoslovensku i uporednu književnost u Beogradu. Godine 1919. „Politika je primila Živka Milićevića (i Dobricu Kuzmića iz Koraćice) i on za vrlo kratko vreme prelazi put od korektora i saradnika do uglednog i uticajnog urednika – redaktora. Zivko je i stanovao u zgradi „Politike“ u Poenkarevoj ulici. Bio je vrstan poznavalac jezika i majstor stila. Direktori lista dr Slobodan Ribnikar i njegov sin Vladislav Ribnikar (od 1924) imali su puno poverenje u mladog Koraćičana. Živko je mnogo pomogao Stevanu Jakovljeviću oko pisanja Srpske trilogije, a bio je pozorisni kriticar „Politike“ i pesnik pod pseudonimom Tugomir Smrtni. Živko je tridesetih godina prošlog veka bio pokretač podlistka „Politika za decu“ koji i danas izlazi. Takodje je jedan od tvoraca naše savremene novinske priče izmedju dva rata. I danas se objavljuje „Priča Politike“. Time su bili podsticani talentovani mladi pisci da se vezuju za list. Piscima komunistima izmedju dva rata štampao je priče pod pseudonimom (Milovan Đilas). Posle II svetskog rata nastavio je rad u Politici, a bio je i urednik Radio-Beograda i subotičke izdavačke kuće „Minerva“. Živko je za sobom ostavio desetak knjiga. Pisao je pesme, pozorišne hronike, putopise, romansirana sećanja i književne kritike („Druga vremena“, 1953, priče iz osnovne škole u Koraćici). MEŠA SELIMOVIĆ: Ispisаo sаm mnoge sveske, а nа drugoj godini studijа poslаo sаm neke od tih zаpisа Živku Milićeviću, uredniku „Politike“. On mi je sve to vrаtio, s objаšnjenjem dа to nije zа „Politiku“. Milićević je sigurno bio u prаvu, jer su ti zаpisi, ili priče, verovаtno bili slаbi i neupotrebljivi. Ali je to odbijаnje zа mene bilo presudno, porаžаvаjuće, ne zаto što mi rаdovi nisu objаvljeni, već što sаm izgubio sigurnost i veru – i u sebe, i u svoj smisаo zа pisаnje, i u prihvаtljivost teme kojа me je interesovаlа iznаd svegа.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Napisan 1955. godine od strane tadašnjeg mlađeg senatora iz države Masačusets, Profili hrabrosti Džona F. Kenedija služe kao informativni poziv svakom Amerikancu. U ovoj knjizi Kenedi je odabrao osmoricu svojih istorijskih kolega za profilisanje zbog njihovih dela zapanjujućeg integriteta suočenih sa ogromnom opozicijom. Ovi heroji, koji dolaze iz različitih trenutaka u istoriji naše nacije, uključuju Džona Kvinsija Adamsa, Danijela Vebstera, Tomasa Harta Bentona i Roberta A. Tafta. Sada, pola veka kasnije, knjiga ostaje dirljivo, snažno i relevantno svedočanstvo o nesalomivom nacionalnom duhu i besprimerno slavljenje te najplemenitije ljudske vrline. Odjekuje bezvremenskim poukama o najdražim vrlinama i snažan je podsetnik na snagu ljudskog duha. Profili u hrabrosti su kako Robert Kenedi kaže u predgovoru: „ne samo priče o prošlosti, već knjiga nade i poverenja za budućnost. Šta će se desiti sa zemljom, sa svetom, zavisi od toga šta radimo sa onim što su nam drugi ostavili“. Zajedno sa starinskim fotografijama i opsežnom biografijom autora, ova knjiga sadrži Kenedijevu prepisku o projektu pisanja, savremene kritike, pismo Ernesta Hemingveja i dva uzbudljiva govora dobitnika nagrade Profil in Courage. Uvod ćerka Džona F. Kenedija Kerolajn Kenedi, proslednik brata Džona F. Kenedija Roberta F. Kenedija. Džon Ficdžerald „Džek“ Kenedi (engl. John Fitzgerald `Jack` Kennedy; Bruklajn, 29. maj 1917 — Dalas, 22. novembar 1963) je bio 35. predsednik Sjedinjenih Američkih Država od 1961. do 1963. godine kao član Demokratske stranke. Kenedi je bio najmlađi predsednik i prvi rimokatolik na tom mestu.[1][2] Atentat na njega, 22. novembra 1963. godine se često smatra ključnim momentom američke istorije 1960-ih. Zvanična verzija je da ga je ubio bivši marinac Li Harvi Osvald u Dalasu, prilikom zvanične političke posete Teksasu, mada postoje sumnje da se radi o zaveri.[3] Detinjstvo i mladost Džon Ficdžerald Kenedi rođen je u Bils ulici 83 u Bruklajnu, država Masačusets 29. maja 1917. u tri sata ujutru. Bio je drugi sin Džozefa P. Kenedija i Rouz Ficdžerald. Kenedi je živeo u Bruklinu deset godina i pohađao školu Edvard Devotion, Nobl i Grinaut, nižu školu i školu Dekster, do 4. razreda. Godine 1927. porodica se preselila Aveniju Nezavisnosti broj 5040 u Ravendalu u Bronksu, država Njujork, a dve godine kasnije preselili su se u ulicu Ponfild broj 234. (Bronkvil, Njujork), gde je Kenedi bio član Izviđača Trupa 2 (on je bio prvi izviđač koji je postao predsednik). Kenedi je provodio leta sa svojom porodicom u njihovoj kući u Hijanisportu u Masačusetsu. Božić i Uskrs provodio je sa porodicom u njihovoj zimskoj kući u Palm Biču na Floridi. Od 3. do 7. razreda išao je u školu Rivendejl Kančri, privatnu školu za dečake. U 8. razredu u septembru 1930. trinaestogodišnji Kenedi prešao je u školu Kenterberi u Nju Milfoldu. Krajem aprila 1931. imao je zapaljenje creva, posle čega se ispisao iz Kenterberija i oporavio kod kuće.[4] Od septembra 1931. godine, Kenedi je pohađao od 8. do 12. razreda The Choate School u Valingfortu. Njegov stariji brat Džou Mlađi je pohađao ovu školu već dve godine i bio je fudbalska zvezda i vodeći učenik u školi. Džon je prvu godinu proveo u senci svog brata, buntovno se ponašao i time privukao pažnju određenih ljudi sa istim interesovanjima. Njihov najpoznatiji nestašluk bio je da su petardama razneli toalet dasku. Na narednom okupljanju, strogi direktor škole, mahao je toalet daskom i govorio o izvesnim „facama“ koji će „biti bačeni u more“. Prkosni Džek Kenedi je u inat svom bratu osnovao grupu koju je nazvao The Muckers Club, групу је осим њега чини његов пријатељ и цимер Кирк Лемојн „Лем“ Бајлингс. Док је био у школи, Кенеди је имао здравствене проблеме, што је кулминирало 1934. када је хитно хоспитализован у болници Јејл - у Њу Хејвен. У јуну 1934, дијагностикован му је да болује од колитиса. Кенеди је дипломирао у јуну 1935. За школски годишњак, чији је био бизнис менаџер, Кенеди је изабран гласовима за најуспешнијег студента.[5] Септембра 1935. први пут је отпутовао у иностранство, са родитељима и сестром Кетлин у Лондон, са намером да студира у Лондонској школи економије као и његов старији брат Џо. Постоји неизвесност о томе шта је радио на ЛСЕ пре повратка у Америку када је у октобру 1935. касно уписао и провео шест недеља на Универзитету Принстон. Потом је био у болници два месеца на посматрањима због могућности обољевања од леукемије. Опорављао се у Кенедијевој викендици на Палм бичу, где је провео пролеће 1936. радећи на ранчу за узгој стоке од око 40.000 хектара (160 km²) недалеко од Бенсона (Аризона).

Omot malo iskrzan i repariran, unutra odlično očuvano. Naslovnu stranu dizajnirao Milan Vulpe. Autor - osoba Gincburg, Natalija, 1916-1991 Naslov Dani jedne obitelji / Natalia Ginzburg ; [prevela Dušanka Orlandi] Jedinstveni naslov ǂIl ǂLessico famigliare. hrvatski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1965 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 178 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Orlandi, Dušanka Zbirka ǂBiblioteka ǂSirius Napomene Prevod djela: Il lessico famigliare Str. 177-178: Bilješka o piscu. Djelo Natalije Ginzburg „Dani jedne obitelji“ nije roman, to je neka vrst dnevnika, odnosno kronike. Autorica uopće ne piše o sebi. Crtajući atmosferu jedne nesvakidašnje obitelji ona je usput uspjela dati i cijelu galeriju poznatih ličnosti kao što su Filippo Turatti, Cesare Pavese i bezbroj drugih. Natalia Ginzburg je u ovom djelu nastojala izbjeći bilo kakvo miješanje mašte i stvarnosti, sve su ličnosti prikazane pravim imenom i prezimenom, a među njima su i mnoga značajna imena u političkom, socijalnom, ekonomskom i kulturnom životu Italije. Tako je to djelo i neka vrst kronike antifašizma, gledanog očima jedne djevojčice. Ali ono ujedno odiše takvim humanizmom, vedrinom i nadom u bolju budućnost kao sigurno malo koja knjiga pisana na tu temu. Natalija Ginzburg (1916–1991) bila je italijanska autorka čiji je rad istraživao porodične odnose, politiku tokom i nakon Drugog svetskog rata, fašizam i filozofiju. Kao aktivistkinja, 1930-ih je pripadala Komunističkoj partiji Italije. Godine 1983. izabrana je u parlament u Rimu kao nezavisna političarka. Rođena Sicilijanka, veći deo mladosti provela je u Torinu, gde je njen otac, poznati histolog Đuzepe Levi imao poziciju na Univerzitetu u Torinu. Roditelji su nju, njenu sestru i braću odgajali sekularno, kao ateiste, a njihov dom bio je centar kulturnog života, gde su često pozivani intelektualci, aktivisti i industrijalci. Njen prvi roman objavljen je pod pseudonimom `Alesandra Tornimparte` 1942. godine, tokom najantisemitskog perioda fašističke Italije, kada je Jevrejima bilo zabranjeno objavljivanje. Veći deo 1940-ih radila je za izdavača Einaudi u Torinu pored sopstvenog pisanja. Iskustva koja su ona i njen muž imali tokom rata promenila su njenu percepciju njene identifikacije kao Jevrejke. Duboko je razmišljala o pitanjima koja su izazvali rat i Holokaust, baveći se njima u fikciji i esejima. Postala je podrška katoličanstvu, izazivajući kontroverzu u svom krugu, jer je verovala da je Hristos bio progonjeni Jevrejin. Protivila se uklanjanju raspeća u javnim zgradama, ali njen navodni prelazak u katoličanstvo je kontroverzan i većina izvora je još uvek smatra „ateističkom Jevrejkom“. Počev od 1950. godine, kada se Ginzburg ponovo udala i preselila u Rim, ušla je u najplodniji period svoje književne karijere. Tokom narednih 20 godina objavila je većinu dela po kojima je najpoznatija. Pisala je romane, pripovetke i eseje, za koje je dobila nagradu Strega i nagradu Baguta. Milan Vulpe rođen je 1918. godine u Dubrovniku, a na zagrebačkoj Akademiji likovnih umjetnosti završio je slikarstvo u klasi profesora Vladimira Becića. Nakon završetka studija zapošljava se u propagandnom odjelu Jadran filma u Zagrebu, dok nešto kasnije u statusu slobodnog suradnika surađuje s OZEHA-om, OZEBIH-om te Interpublicom. Premda je bio akademski slikar, slikarstvom se kao takvim nikada nije bavio već se vrlo rano odlučuje posvetiti grafičkom dizajnu, polju u kojem će provesti ostatak svog radnog vijeka. Iako bez formalne dizajnerske naobrazbe, eksperimentirajući u praksi formira vlastiti izraz. U ranijoj fazi on počiva na korištenju i kombiniranju apstraktnih oblika od kojih tvori složenije, stilizirane kompozicije razigranog kolorita. S vremenom sve veću ulogu u njegovoj praksi preuzimaju fotografija i kolaž. Od 1953. do 1959. radi cjelokupnu grafičku opremu i vizualni identitet tvornice Chromos. U sklopu toga projekta oblikuje jednu od svojih najprepoznatljivijih figura – malog ličioca, logo tvrtke, koji se kao centralni lik javlja i u većini kasnijih reklamnih materijala. Od 1956. počinje raditi za Plivu, a ta suradnje potrajala je čak 21 godinu. Sudjelovao je i kod izrade mnogih projekata i cjelokupne likovne opreme jugoslavenskih paviljona za međunarodne izložbe u inozemstvu. Nagrada za životno djelo na području likovne umjetnosti „Vladimir Nazor“ dodijeljena mu je 1980. godine. Milan Vulpe preminuo je 1990. godine u Zagrebu. MG101 (N)

Omot malo iskrzan i repariran, stanje kao na slikama. Autor - osoba Cvajg, Štefan, 1881-1942 = Zweig, Stefan, 1881-1942 Naslov Jučerašnji svet : sećanja jednog evropejca / Štefan Cvajg ; [s nemačkog preveo Aleksandar Tišma] Vrsta građe dr.knjiž.oblici Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1962 Izdavanje i proizvodnja [Novi Sad] : Matica srpska, 1962 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 418 str., [12] listova s tablama fotogr. ; 21 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Tišma, Aleksandar, 1924-2003 = Tišma, Aleksandar, 1924-2003 Zbirka ǂBiblioteka ǂKorist i razonoda (Karton s omotom) Napomene Registar. Bečki Jevrejin, romanopisac, biograf i novinar Štefan Cvajg, pobegao je iz domovine 1934. nakon Hitlerovog dolaska na vlast i živeo u Londonu, Batu, Njujorku i na kraju Petropolisu, planinskom gradu nekih 65 km severno od Rio de Žaneira, koloniji nemačkih izbeglica. U toj kući je 23. februara 1942. baštovan i kućepazitelj pronašao 60-godišnjeg Štefana i njegovu 33 godine mlađu drugu suprugu Lote zagrljene na krevetu, mrtve, usled trovanja barbituratima. U tom trenutku bilo je teško razumeti zašto su se ubili. Cvajg je upravo bio napisao knjigu `Brazil: Zemlja budućnosti`. U jednoj sceni Lote kaže lokalnom vodiču kroz plantažu šećerne trske: `Razne rase žive ovde žive tako prirodno zajedno da je to za nas pravo čudo`. Na kraju krajeva, sve je delovalo sasvim drugačije od Evrope iz koje su pobegli i gde su Jevreji bili istrebljivani. U drugoj sceni, Cvajg i njegov sunarodnik izbeglica stoje na terasi i gledaju papagaje kako nadleću božanstven tropski pejzaž. - Retko sam bio tako rasterećen kao poslednja tri meseca. Samo sam radio, šetao i čitao, nemam razloga da se žalim – kazao je Cvajg. Ali potom, maska zadovoljstva spada s njegovog lica i Cvajg, do tada uglađeni šarmer u izvedbi Jozefa Hadera, kroz suze kaže: `Kako neko može da podnese ovo?` Kao da život u raju čini gubitak njegove voljene Evrope još težim. To može bit jedno od objašnjenja. Šraderova je u pravu kada kaže da svako samoubistvo krije tajne i zato je odlučila da i u svom filmu piščevu smrt ostavi misterioznom. U vreme smrti Cvajg je bio jedan od najpopularnijih i najuglednijih romanopisaca. Novosti o njegovom odlasku bile su na naslovnim stranama američkih listova. - Njegovo samoubistvo je šokiralo svet – kaže Šraderova, koja veruje da Cvajgova tragedija i dalje ima odjeka. - Zaintrigirala su me pitanja koja pokreće jedna takva uznemirujuća odluka. Kako možete da se nosite sa svetom koji se pretvara u radikalizam? Ima li nečeg što je vrednije od fizičke sigurnosti i lične sreće? Tokom godina istraživanja i rada na filmu nisam imala pojma da će ta pitanja biti relevantna danas, samo što sada izbeglice utočište traže u Evropi - navodi Šraderova. Zašto je Cvajgova tragedija danas važna? Jedan od razloga je da istoriju pišu pobednici a priče o egzilu oni koji su uspeli kao stranci u tuđoj zemlji ili, u najmanju ruku, koji nisu bili skrhani gubitkom. Štefanvo samoubistvo u filmu služi kao korektiv. U Cvajgovoj oproštajnoj poruci, između ostalog, pisalo je: `... Početi sve ispočetka posle 60. godine zahteva posebne moći a moje moći su istrošene nakon godina beskućništva i lutanja. Zato ću radije okončati svoj život u pravom trenutku, dok sam još uspravan, kao čovek kome je kulturni rad uvek pričinjavao najčistiju sreću i ličnu slobodu – najdragoceniji imetak na zemlji`. Za razliku od mnogih svojih sunarodnika-izbeglica, Cvajg nije mogao da se regeneriše u novom svetu, niti da se pretvara da je sve u redu. Dan pre nego što se ubio poslao je svom izdavaču rukopis `Jučerašnji svet: Uspomene jednog Evropljanina`. To je knjiga koja pokazuje kako je Cvajg patio od Sindroma Lotove žene, kako to naziva njegov biograf Džordž Pročnik: neodoljive želje da se gleda preko ramena u svet koji nestaje. Čak i pre nego što je napustio Beč, Štefan je bio sklon tome. Sakupljao je kolekciju evropske kulturne memorabilije uključujući Geteovo penkalo, Betovenov sto, Mocartove i Balzakove rukopise... sve je to morao da ostavi na drugoj strani Atlantika kada je napustio Evropu. Čim je otišao, izbrisan je u zemljama nemačkog govornog područja. Nacisti su mu spaljivali knjige, opera `Ćutljiva žena` za koju je napisao libreto na muziku Riharda Štrausa zabranjena je 1935. Međutim, njegove knjige su i danas popularne. Film Šraderove ne bavi se Cvajgovim književnim zaslugama niti ga osuđuje kao ljudsko biće. U jednoj sceni u filmu Cvajga kritikuju što ne želi da se izjasni o Hitleru i osudi njegove akcije. `On je kukavica, misli samo na sebe`, kaže jedan novinar. `Nema više ostrva. Njegovo ostrvo je odavno potonulo i jednoga dana će morati da zapliva na ovu ili onu stranu`, dodaje. Ne baš: Cvajg nije odabrao da pliva već da potone. Šta kaže rediteljka na Cvajgovo odbijanje da osudi Hitlera? - Diskutabilno je, ali ne mislim da je bio apolitičan ili kukavica. On je samo odlučio da se suzdrži od svoga mišljenja dok su ostali davali svoje. Za mene je to inspirativno, naročito danas kada svi komentarišu i lajkuju i imaju mišljenje o svemu; postalo je toliko jednostavno izjasniti se da je već besmisleno. Trebaju nam ljudi koji se opiru porivu da progovore. Ljudi su znali Štefanov stav ali on je odbijao da napada i bio je majstor nijansiranja. Njegov rad je bio vrlo kritičan i imao je veći uticaj nego da je bilo šta rekao mimo toga - zaključila je Marija Šrader. Štefan Cvajg (nem. Stefan Zweig; Beč, 28. novembar 1881 – Petropolis, 22. februar 1942) bio je austrijski pisac, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu. Štefan Cvajg rođen je u Beču 1881. Bio je sin Morica Cvajga, imućnog jevrejskog proizvođača tekstila. Majka, Ida Bretauer Cvajg, poticala je iz jevrejske bankarske porodice. Njen otac, Jozef Bretauer, dvadeset godina je radio u Ankoni, gde je Ida rođena i odrasla. Cvajg je studirao filozofiju na Bečkom univerzitetu, gde je 1904. doktorirao sa temom Filozofija Ipolita Tena. Religija nije igrala važnu ulogu u njegovom obrazovanju. „Otac i majka bili su Jevreji samo slučajnošću rođenja”, rekao je kasnije u jednom intervjuu. Ipak, nikad nije odricao pripadnost jevrejskoj zajednici i često je pisao o Jevrejima i jevrejskim pitanjima, kao na primer u priči Mendel knjigoljubac. Bio je blizak sa Teodorom Herclom, osnivačem cionizma, koga je upoznao još kada je Hercl bio književni urednik u vodećem bečkom listu Nove slobodne novine gde je objavio neke od Cvajgovih ranih radova. Cvajg je verovao u internacionalizam i u evropeizam, pa mu Herclov jevrejski nacionalizam nije mogao biti naročito privlačan, što i sam potvrđuje u svojoj autobiografiji Jučerašnji svet. Nove slobodne novine nisu objavile recenziju Herclove knjige Jevrejska država, a sam Cvajg ju je nazvao „glupom i besmislenom”. Štefan Cvajg je bio u srodstvu sa češkim piscem Egonom Hostovskim. Neki izvori beleže da su bili rođaci, a sam Hostovski rekao je za Cvajga da mu je „veoma daleki rođak”. Početkom Prvog svetskog rata rasprostranjeno patriotsko osećanje zahvatilo je i nemačke i austrijske Jevreje: zajedno sa Martinom Buberom i Hermanom Koenom, i Cvajg mu je dao podršku. Premda je bio patriota, Cvajg je odbio da u ruke uzme oružje - služio je u Arhivu Ministarstva vojnog, zauzevši ubrzo pacifistički stav, poput svog prijatelja Romena Rolana, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1915. godine. Preselio se u Švajcarsku, gde je ostao do kraja rata. Cvajg je do kraja života ostao pacifist koji se zalagao za ujedinjenje Evrope. Poput Rolana, napisao je mnogo biografija. U Jučerašnjem svetu svoju biografiju Erazma Roterdamskog nazvao je „prikrivenim autoportretom”. Cvajg se 1920. oženio Friderikom Marijom fon Vinternic (rođ. Burger), a 1938. od nje se razveo. Pod imenom Friderike Cvajg ona je objavila knjigu o svom bivšem mužu nakon njegove smrti. Kasnije je objavila i jednu ilustrovanu knjigu o Cvajgu. Cvajg se 1939. oženio svojom sekretaricom Lotom Altman. Cvajg je napustio Austriju 1934, nakon Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Nakon toga živeo je u Engleskoj (prvo u Londonu, a od 1939. u Batu). Usled brzog napredovanja Hitlerovih trupa u Francuskoj i u čitavoj Zapadnoj Evropi, Cvajg je sa suprugom prešao Atlantik i otputovao u SAD, gde su se 1940. skrasili u Njujorku nastavivši često da putuju. Dana 22. avgusta 1940. su se ponovo odselili – ovoga puta u Petropolis, grad u konurbaciji Rio de Žaneiro. Postajao je sve depresivniji zbog porasta netolerancije i uspona autoritarnosti i nacizma. Izgubivši nadu u budućnost čovečanstva, Cvajg je napisao belešku o tom beznađu. Dana 23. februara 1942. Cvajg i njegova supruga izvršili su samoubistvo uzevši veliku dozu barbiturata. Pronađeni su u svojoj kući u Petropolisu, s rukom u ruci.[11][12] Cvajg je bio očajan zbog budućnosti Evrope i njene kulture. „Smatram da je bolje u pravo vreme i dostojanstveno okončati život u kojem je intelektualni napor predstavljao vrhunsko zadovoljstvo, a sloboda pojedinca najviše zemaljsko dobro”, napisao je. Cvajgova kuća u Brazilu je kasnije pretvorena u muzej, danas poznat kao „Kuća Štefan Cvajg”. Dela Cvajg je vio veoma ugledan pisac u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. Bio je prijatelj sa Arturom Šniclerom i Sigmundom Frojdom. Veliku popularnost uživao je u SAD, Južnoj Americi i Evropi, dok je u Britaniji uglavnom bio nepoznat. U kontinentalnoj Evropi i danas je aktuelan, ali mu je popularnost u SAD znatno opala. Od devedesetih godina nekoliko izdavačkih kuća (pre svih Puškin pres i Njujorški književni pregled) oživelo je Cvajgova dela na engleskom. Isto tako, Planket lejk pres e-knjige počeo je sa objavljivanjem elektronskih verzija Cvajgovih nefikcionalnih dela. Cvajgovi kritičari iz engleskog govornog područja oštro su podeljeni na one koji preziru njegov stil kao slab, lagan i površan i na one privrženije evropskoj tradiciji što uzdižu Cvajgov humanizam i jednostavan i efektan stil. Cvajg je najpoznatiji po svojim novelama (Kraljevska igra, Amok, Pismo nepoznate žene – prema kojoj je Maks Ofuls 1920. snimio istoimeni film), romanima (Nestrpljivo srce, Pomešana osećanja, Devojka iz pošte – posthumno objavljen) i biografijama (Erazmo Roterdamski, Magelan, Meri Stjuart, Balzak). Dela su mu bila štampana na engleskom bez njegovog pristanka pod pseudonimom Stiven Brenč (prevod njegovog imena na engleski), u vreme kada je antinacističko raspoloženje bilo rasprostranjeno. Prema Cvajgovoj biografiji kraljice Marije Antoanete kasnije je snimljen holivudski film sa Normom Širer u naslovnoj ulozi. Cvajg je bio blizak sa Rihardom Štrausom i napisao je libreto za Ćutljivu ženu. Štraus se suprotstavio nacističkom režimu odbivši da odobri uklanjanje Cvajgovog imena iz programa na premijeri, 24. juna 1935. u Drezdenu.[18] Zbog toga je Gebels otkazao najavljeni dolazak, a opera je bila zabranjena nakon trećeg izvođenja. Cvajg je 1937, u saradnji sa Jozefom Gregorom, napisao libreto za Štrausovu operu Dafne. Bar još jedno Cvajgovo delo imalo je muzičko izvođenje. Njegovo eklektičko delo sastoji se iz nekoliko zbirki poezije, nekoliko pozorišnih komada (Terzit 1907, Volpona 1927), ali Cvajg je pre svega čuven po svojim novelama (Amok 1922, Pomešana osećanja 1926, Dvadeset četiri sata iz života jedne žene 1934), pričama o intenzivnim strastima koje ponekad prelaze u morbidnost ili šalu. Njegova Šahovska novela (Schachnovelle) objavljena je posthumno. Pisao je i brojne biografije istorijskih ličnosti (Meri Stjuart, Magelan, Marija Antoaneta) koristeći preciznu psihološku analizu. Preko 20 godina je radio na zbirki priča Zvezdani časovi čovečanstva (Sternstunden der Menschheit) u kojoj je opisao četrnaest najznačajnijih događaja u istoriji sveta po svom izboru. Bibliografija Amok (1922) Fikcija Zaboravljeni snovi; Vergessene Träume (1900) Proleće u Prateru; Praterfrühling (1900) Gubitnik; Ein Verbummelter (1901) U snegu; Im Schnee (1901) Usamljene duše; Zwei Einsame (1901) Čuda života; Die Wunder des Lebens (1903) Ljubav Erike Evald; Die Liebe der Erika Ewald (1904) Zvezda iznad šume; Der Stern über dem Walde (1904) Lovčeva zamka; Sommernovellette (1906) Gospodarica; Die Governante (1907) Šarlah; Scharlach (1908) Sumrak; Geschichte eines Unterganges (1910) Priča ispričana u sumraku; Geschichte in der Dämmerung (1911) Goruća priča; Brennendes Geheimnis (1913) Strah; Angst (1920) Prinuda; Der Zwang (1920) Oči mog brata; Die Augen des ewigen Bruders (1922) Fantastična noć; Phantastische Nacht (1922) Pismo nepoznate žene; Brief einer Unbekannten (1922) Aleja mesečevog zraka; Die Mondscheingasse (1922) Amok; Amok (1922) Nevidljiva kolekcija; Die unsichtbare Sammlung (1925) Propast srca; Untergang eines Herzens (1927) Izbeglica; Der Flüchtling. Episode vom Genfer See (1927) Pomešana osećanja; Verwirrung der Gefühle (1927) Dvadeset četiri sata iz života jedne žene; Vierundzwanzig Stunden aus dem Leben einer Frau (1927) Mendel knjigoljubac; Buchmendel (1929) Kratke priče; Kleine Chronik. Vier Erzählungen (1930) Je l’ on to uradio?; War er es? (1935–1940) Leporella (1935) Sabrane priče; Gesammelte Erzählungen (1936) Lanci; Die Kette Kaleidoskop; Kaleidoskop Nesreća na Ženevskom jezeru; Episode an Genfer See. Revidirana verzija dela Der Flüchtung. Episode vom Genfer See (1936) Sahranjeni svećnjak Nestrpljivo srce; Ungeduld des Herzens (1939) Šahovska novela/Kraljevska igra; Schachnovelle (1942) Put u prošlost; Widerstand der Wirklichkeit (1976) Klarisa; Clarissa (1981) Die spät bezahlte Schuld (1982) Rausch der Verwandlung. Roman aus dem Nachlaß (1982) Biografije i istorijska dela Emil Verharen; Emile Verhaeren (1910) Tri majstora. Balzak – Dikens – Dostojevski; Drei Meister. Balzac – Dickens – Dostojewski (1920) Romen Rolan. Čovek i njegova dela; Romain Rolland. Der Mann und das Werk (1921) Niče; Der Kampf mit dem Dämon. Hölderlin – Kleist – Nietzsche (1925) Odlučujući trenuci u istoriji; Sternstunden der Menschheit (1927) Tri pesnika i njihovi životi. Kazanova – Stendal – Tolstoj; Drei Dichter ihres Lebens. Casanova – Stendhal – Tolstoi (1928) Žozef Fuše; Joseph Fouché. Bildnis eines politischen Menschen (1929) Mentalni iscelitelji. Mezmer, Meri Bejker Edi, Frojd; Die Heilung durch den Geist. Mesmer, Mary Baker-Eddy, Freud (1932) Marija Antoaneta: Portret prosečne žene; Marie Antoinette. Bildnis eines mittleren Charakters (1932) Erazmo Roterdamski; Triumph und Tragik des Erasmus von Rotterdam (1934) Meri Stjuart; Maria Stuart Pravo na jeres: Kasteljo protiv Kalvina; Castellio gegen Calvin oder Ein Gewissen gegen die Gewalt (1936) Osvajač mora: Priča o Magelanu; Magellan. Der Mann und seine Tat (1938) Amerigo; Amerigo. Geschichte eines historischen Irrtums (1942) Balzak, Balzac (1946) Komadi Terzites; Tersites (1907) Das Haus am Meer (1912) Jeremija; Jeremias (1917) Ostalo Jučerašnji svet; Die Welt von Gestern (1942) Brazil, zemlja budućnosti; Brasilien. Ein Land der Zukunft; Bermann-Fischer (1941) Putovanja; Auf Reisen (1976) MG98 (N)

dobro očuvano Published: 1951 Publisher: Matica hrvatska, Zagreb Translated by: Tin Ujević Autobiografija slavnog talijanskog kipara i zlatara - posljednjeg univerzalnog genija talijanske renesanse - koji je svoj buran, pustolovni život opisao živopisnim govorom rodne Firence, neposrednim pripovjedačkim stilom kao odrazom egocentrične i silovite naravi: od opisa mladosti u Firenci i putovanja, do počinjenih ubojstava, boravka u tamnici, bijega, ratničkih podviga i umjetničkog stvaralaštva koje doseže vrhunac u izradi čuvenog Perzejeva kipa. Zanimljiva su obilježja te reprezentativne autobiografije iskrenost i hvalisavost, praznovjerje i slobodoumnost, objektivnost i bujna mašta. Romantičari su u njoj vidjeli primjer umjetničke slobode i spontana stvaranja, a naše vrijeme sugestivno i potpuno svjedočanstvo o čovjeku renesanse. Benvenuto Čelini (ital. Benvenuto Cellini; Firenca, 1. novembar 1500 — Firenca, 13. februar 1571) bio je italijanski vajar, zlatar, pisac renesanse, muzičar i vojnik. Imao je veoma težak i buran život, koji je opisao u svojoj autobiografiji Moj život koja se smatra jednom od najvažnijih autobiografija renesanse. U Pariz se odselio 1538. godine gde je počeo da radi kod kralja. Bio je majstor svoga vremena za sitne zlatarske predmete za kraljevske i plemićke kuće. Radio je skulpture i reljefe velikih formata: „Persej sa glavom meduze“, „Kozimo Mediči“, „Nimfe iz Fotenbloa“, a napisao je još i „Traktat o zlatarstvu“ i „Traktat o vajarstvu“. Izradio je takođe i slanik „Salijera“, delo iz XVI veka koje je pronađeno u drvenom sanduku u šumi nedaleko od Firence. Zainteresovao se i za okultizam, posebno za evokativnu magiju i prizivanje duhova i demona. U svojoj autobiografiji „Moj život“ opisuje neka od iskustava sa magijom i evokacijama. Takođe je bio i dvorski zlatar porodice Mediči, rimskih papa i francuskog kralja Fransoa I. Mladost[uredi | uredi izvor] Benvenuto Čelini rođen je u Firenci, današnjoj Italiji. Roditelji su mu bili Đovani Čelini i Marija Izabela Granači. U braku su bili osamnaest godina pre nego što su dobili svoje prvo dete. Benvenuto je bio drugo dete u porodici. Sin muzičara i izrađivača muzičkih instrumenata, Čelini je usmeravan ka muzici, ali kada je napunio petnaest godina, otac nevoljno pristaje da ga pošalje kao šegrta, zlataru Antoniju di Sandru, zvanom Markone. Sa šesnaest godina, Benvenuto je skrenuo pažnju na sebe zbog tuče na javnom mestu zbog koje je na šest meseci proteran. Taj period provodi u Sijeni radeći za zlatara zvanog Frakastoro. Nakon Sijene odlazi u Bolonju gde usavršava zlatarski zanat i sviranje flaute. Nakon posete Pizi i dva perioda boravka u Firenci, sa devetnaest godina odlazi u Rim.[1] Rad u Rimu[uredi | uredi izvor] Persej sa glavom meduze Prvi radovi u Rimu su mu bili srebrni sanduk, srebrni svećnjak i vaza za biskupa od Salamanke, koji su mu osvojili odobrenje od pape Klimenta Sedmog. Još jedan proslavljeni rad je zlatni medaljon `Leda i labud` koji se danas nalazi u Nacionalnom muzeju Barđelo u Firenci.[2] Nastavio je da svira flautu i imenovan je za jednog od papinih dvorskih muzičara. U napadnu na Rim od strane Šarla III, vojvode od Burbona, Čelinijeva hrabrost je ukazala na njegovu službu Pontifu. Ako je verovati njegovim rečima, on lično je upucao i ranio Filiberta od Šalona, princa Oranskog.[3] (Navodno je Čelini ubio i Šarla III tokom pljačke i pustošenja Rima 1527 godine). Zahvaljujući svojim hrabrim delima, došlo je do pomirenja sa firentinskim sudijama za prekršaje,[4] i nedugo zatim se vratio u svoj rodni grad - Firencu. Posvetio se izradi medalja, od kojih je najpoznatija `Herkules i nemejski lav` izrađena u zlatu, `Atlas pridržava Sferu`, jureći zlato, na kraju pada u posed Fransoe I. Iz Firence odlazi na dvor vojvode od Mantove, a zatim nazad u Firencu. Tokom povratka u Rim, bio je angažovan u izradi nakita, privatnih medalja i papskih kovanica. Tokom 1529 godine, njegov brat ubija desetara rimske straže i biva ranjen od strane arkebuza strelca, od čijih povreda kasnije umire. Ubrzo nakon njegove smrti, Čelini ubija ubicu svoga brata zbog krvne osvete ali ne i zbog pravde jer je njegov brat priznao da je strelac pucao iz samoodbrane.[5] Čelini beži u Napulj kako bi se sakrio od posledica tuče sa javnim beležnikom, koga je ranio. Zahvaljujući uticaju nekoliko kardinala, Čelini je pomilovan. Dobio je naklonost novog pape, Pavla III, uprkos svežem ubistvu tokom trajanja međuvlade, tri dana nakon smrti pape Klimenta VII u septembru 1534 godine. Četvrta žrtva je bio konkurentski zlatar, Pompeo iz Milana.[6] Ferara i Francuska[uredi | uredi izvor] Zavera od strane Pjer Luiđija Farneza je dovela do Čelinijevog povlačenja iz Rima u Firencu i Veneciju, gde je za razliku od ranijih godina, sada dočekan sa mnogo većim počastima. Sa 37 godina, po povratku sa francuskog dvora, biva zatvoren po tužbi (očigledno lažnoj) da je proneverio dragulje sa papine krune tokom rata. Poslat je na izdržavanje kazne u zamak Svetog Anđela u Rimu, iz koga je pobegao ali je ponovo uhvaćen i ovaj put se suočio sa mnogo težom kaznom. Bio je u iščekivanju svakodnevne smrti ali je Pjer Luiđijeva žena posredovala, a naročito kardinal D`Este iz Sijene, i omogućeno mu je oslobađanje. U znak zahvalnosti Čelini je porodicu D`Este darovao izvrsnim peharom.[7] Nakon toga je radio na dvoru Fransoe Prvog u Fontenblou u Parizu. Međutim, smatrao je da se Vojvotkinja od Etana okrenula protiv njega i odbija da se pomiri sa kraljevom miljenicom. Svoje neprijatelje ovaj put nije bio u mogućnosti da ućutka mačem jer je to već ranije radio u Rimu. Kao rezultat, nakon pet godina uloženog rada ali i konstantne ljubomore i nasilja, Čelini se vraća u Firencu, gde nastavlja kao zlatar i postaje glavni rival Bartolomeu Bandineliju[8] koji umire nekoliko godina kasnije (1560 godina). Smrt u Firenci[uredi | uredi izvor] Tokom rata sa Sijenom, Čelini je bio zadužen da ojača zidine svog rodnog grada koje su bile dosta zapuštene od strane vladajućih vojvoda. Tokom rada je pridobio divljenje mnogih sugrađana za svoja dela. Takođe je postao član prestižne `Akademije umetnosti crtanja` u Firenci, osnovane od strane Kozima Medičija, trinaestog januara 1563 godine, pod uticajem arhitekte Đorđa Vazarija. Umro je u Firenci 13. februara 1571. godine i sa velikom pompom je sahranjen u crkvi Presvete Blagovesti. U Firenci je pomagao sestru koja je ostala udovica i njenih šest ćerki. Lični odnosi[uredi | uredi izvor] Statua Čelinija, Zgrada galerije Ufici, Firenca Za Čelinija je poznato da su mu neke od ženskih modela bile ljubavnice, i da je 1544 godine sa jednom od njih dobio vanbračnu ćerku dok je boravio u Firenci. Nazvana je Konstanca.[9] Nakon kratkog pokušaja da postane sveštenik, 1562 godine oženio se služavkom, Pjerom Pariđi, sa kojom tvrdi da je imao petoro dece od kojih su ga samo sin i dve ćerke nadživele. Pored svog braka, Čelini je zvanično bio optuživan za zločin sodomije jednom sa ženom i najmanje tri puta sa muškarcem, iskazujući svoju biseksualnost:[10][11] 14. januara 1523 je bio osuđen da plati 12 džakova brašna zbog veze sa dečakom koji se zvao Domeniko di ser Đulijano da Ripa.[12] Tokom boravka u Parizu, bivši model i ljubavnica ga je optužila da je koristio za sodomiju.[12] U Firenci, tokom 1548 godine, Čelini je optužen od strane Margerite zbog uspostavljanja prisnog odnosa sa njenim sinom, Vićencom.[13] 26. februara 1556 godine, šegrt Fernando di Đovani di Montepulkijano ga je optužio da ga je sodomizovao nebrojano puta.[14] Ovoga puta je kazna bila teška 50 zlatnih novčića, kao i 4 godine zatvora koje su preinačene u 4 godine kućnog pritvora zahvaljujući porodici Mediči.[12] Pred kraj svog života, tokom javne prepirke pred Vojvodom Kozimom, Bandineli mu je dobacio: Sta cheto, soddomitaccio! (Ućuti, ti prljavi sodomisto!) - Čelini je to opisao kao `užasnu uvredu`.[15] Umetnička dela[uredi | uredi izvor] Statue[uredi | uredi izvor] Pored radova u zlatu i srebru, Čelini je izrađivao skulpture (vajarstvo) grandioznih veličina. Jedan od glavnih projekata tokom boravka u Francuskoj je verovatno Zlatna Kapija za palatu Fontenblou. Samo bronzani timpanum njegovog nedovršenog rada, koji predstavlja Nimfu od Fontenbla (Pariz, Luvr), još uvek postoji, ali se ceo projekat može utvrditi pregledom arhive, pripremnih crteža i umanjenih gipsanih odlivaka.[16] Njegova najznačajnija skulptura je urađena u bronzi Persej sa glavom meduze, delo (predloženo od strane Vojvode Kozima I Medičija) koje se nalazi u Loggia dei Lanzi u Firenci, je njegov pokušaj da nadmaši Mikelanđelovog Davida i Donatelovog Judita i Holoferna. Livenje ovog dela je uzrokovalo Čeliniju dosta muka i strepnje, ali je odmah po završetku proglašeno remek delom. Originalni reljef iz podnožja postolja — Persej i Andromeda — nalazi se u Nacionalnom muzeju Barđelo, i zamenjen je gipsom. Do 1996 godine, vekovna izloženost zagađenjima životne sredine je prekrila i isprljala statuu. U decembru 1996 godine je statua odneta u muzej Ufici na čišćenje i restauraciju. Bio je to spor, dugogodišnji proces, sve dok statua u junu 2000 godine nije vraćena u svoj dom. Dekorativna umetnost i portretisanje[uredi | uredi izvor] Među njegovim umetničkim delima, od kojih su mnoga stradala, bio je kolosalni Mars za fontanu u Fontenblou, kao i bronze na vratima; kovanice za papsku i firentinsku državu; u prirodnoj veličini i izrađen od srebra Jupiter; i bronzana bista Bindo Altovitija. Radovi dekorativne umetnosti su rumenog stila. Salijera, procenjuje se da vredi 60 miliona dolara[17] Pored bronzane statue Perseja i medaljona koji su prethodno navedeni, jedno od umetničkih dela koje i dan danas postoji je medaljon sa likom Klimenta Sedmog, koji obeležava sklapanje mira među hrišćanskim prinčevima, 1530 godine. Sa jedne strane medaljona je izgraviran lik pape Klimenta VII, dok je sa druge strane figura Mira kako ispred hrama Janusa pali vatru nad gomilom oružja. Zatim medalja sa portretom Fransoe Prvog, medalja sa kardinalom Pjetrom Bembom, i čuvena Salijera - slanik izrađen od zlata, emajla i slonovače koji je bio namenjen Fransisu Prvom od francuske. Danas se nalazi u Umetničko-istorijskom muzeju u Beču. Slanik je napravljen između 1540-1543. godine, i čine ga nage figure muškarca i žene koji sede jedno preko puta drugog sa upletenim nogama, što simbolično predstavlja planetu Zemlju. Muškarac predstavlja Neptuna (Bog mora), a žena Cereru (Boginja žita). Za vreme rekonstrukcije muzeja, Salijera je ukradena 11. maja 2003. godine. Lopov se popeo preko skele, razbio prozor i ušao u muzej. Aktivirao se alarm ali na njega niko nije obratio pažnju misleći da je lažan usled rekonstrukcije koja je bila u toku. Tek je kasnije primećeno da je slanik nestao. Nakon tri godine, 21. januara 2006. godine, Salijeru je pronašla austrijska policija i vratila je nazad u muzej.[18][17] Jedno od najvažnijih dela iz Čelinijevog poznog stvaralaštva je `Raspeće` isklesano u mermeru u prirodnoj veličini. Prvobitno je planirano da Raspeće bude postavnjeno iznad njegove grobnice, ali je na kraju prodato porodici Mediči koja ga je dala Španiji. Danas se Raspeće nalazi u manastiru Eskorijal u blizini Madrida, gde je uglavnom izložen u izmenjenom obliku — manastir je dodao tkaninu preko udova i Trnovit venac na glavu. Čelini je bio angažovan u izradi papskih kovanica u Rimu za vreme vladavine Klimenta Sedmog i kasnije Pavla Trećeg. Bio je i u službi Aleksandra Medičija, prvog Vojvode od Firence, kome je 1535. godine izradio kovanicu od 40 soldi na kojoj se sa jedne strane nalazi lik vojvode Aleksandra a na drugoj likovi Svetih Kozima i Damijana. Neki poznavaoci mu pripisuju da je takođe izradio: `Jupiter drobi Divove`, `Borba Perseja i Fineja`, itd. Drugi radovi, poput pojedinih izgraviranih bisti se ne pripisuju lično njemu, već njegovoj radionici. Izgubljena dela[uredi | uredi izvor] Raspeće, Manastir Eskorijal Važna dela koja su izgubnjena poput nezavršenog pehara namenjenog papi Kliment VII, zlatni omot za molitvenu knjigu koji je bio poklon pape Pavla III za Karla Petog, cara Svetog rimskog carstva, opisana su u njegovoj autobiografiji; velike srebrne statue Jupitera, Vulkana i Marsa kovane za Fransou Prvog za vreme njegovog boravka u Parizu; bista Julija Cezara; i srebrni pehar za kardinala Ferare. Veličanstvena zlatna kopča, napravljena za plašt pape Kliment VII, koja je grafički opisana u njegovoj autobiografiji, izgleda da je žrtvovana od strane pape Pija Šestog, zajedno sa mnogim drugim vrednim primercima izrađenim od zlata, kako bi se prikupilo 30 miliona franaka koje je 1797. godine zahtevao Napoleon Prvi po okončanju vojne kampanje protiv papskih država. Sudeći po odredbama ugovora, papi je bilo dozvoljeno da 1/3 plati u nakitu. Autobiografija i ostala dela[uredi | uredi izvor] Autobiografiju je Benvenuto Čelini počeo da piše 1558. godine sa svojih 58 godina i naglo završio pred svoj poslednji odlazak u Pizu oko 1563. godine kada je imao oko 63 godine. Memoari detaljno opisuju njegovu karijeru kao samca, ali i njegove ljubavi, mržnje, strasti, zadovoljstva, pisana živahnim, direktnim i seksualno uzbuđenim stilom. Čak je pisao sa velikim zadovoljstvom kako je planirao svoja ubistva pred njihovu realizaciju. Ovo je napisao dok je boravio u Parizu: When certain decisions of the court were sent me by those lawyers, and I perceived that my cause had been unjustly lost, I had recourse for my defense to a great dagger I carried; for I have always taken pleasure in keeping fine weapons. The first man I attacked was a plaintiff who had sued me; and one evening I wounded him in the legs and arms so severely, taking care, however, not to kill him, that I deprived him of the use of both his legs. Then I sought out the other fellow who had brought the suit, and used him also such wise that he dropped it. – The Autobiography of Benvenuto Cellini, Ch. XXVIII, prevedeno od strane John Addington Symonds, Dolphin Books edition, 1961 Delovi njegove priče obuhvataju neke neobične događaje i pojave; kao što su priče o prizivanju legija đavola u Koloseumu, nakon što je jedna od njegovih ljubavnica udanjena od njega od strane njene majke; na prekrasnom oreolu svetlosti koji je primećivao da mu okružuje glavu tokom zore i sumraka a pojavio se nakon njegovog robijanja u Rimu, na svojim natprirodnim vizijama i anđeosku zaštitu koju je imao za vreme nedaća; i kako ga truju u dva navrata. Čelini je takođe napisao: „Traktat o zlatarstvu“, „Traktat o vajarstvu“ i „Traktat o dizajnu“. Benvenuto Čelini

Autor - osoba Mandić, Miroslav, 1949- Naslov Ne, ne verujem da se ova rečenica ne čuje / Miroslav Mandić Vrsta građe kratka proza odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1987 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 150 str. ; 19 cm Zbirka Edicija Novi Sad ; knj. 113 Kolekcija Semafor ; 6 (Broš.) Napomene Tiraž 1.000. U istoriji vojvođanskog portreta delo Miroslava Mandića „Pesma o filmu“ bitan je izuzetak koji nudi konceptualnu verziju političkog portreta ili, tačnije, antiportreta maršala Josipa Broza Tita, na način koji je imao subverzivne konsekvence i provokaciju političkog sistema; zbog tog teksta-portreta Mandić je bio osuđen po krivičnom zakonu. Miroslav Mandić je nakon konceptualne umetnosti i, zatim, odsluženja zatvorske kazne, imao jedan dugogodišnji prekid u javnom izlaganju i nastupanju, da bi u osami počeo da gradi i izvodi „lik“ harizmatske figure na drugoj sceni vojvođanske, srpske i jugoslovenske umetnosti. O „boravku“ u zatvoru napisao je paradnevničke poetske zapise „Zatvor“ koji su objavljeni u knjizi „Ne, ne verujem da se ova rečenica ne čuje“ iz 1987, a to znači petnaest godina nakon odsluženja zatvorske kazne. Posvetio se lutanju, svakodnevici, fizičkom radu, meditativnim crtežima i slikama, ritualima svakodnevice, misticizmu, dokumentovanju svakodnevnog života itd. Sve se to odigravalo u privatnim prostorima na marginama poznosocijalističkog društva. Započeo je doživotni projekat nazvan Čovek, koji se zasniva na fotografskom snimanju sopstvenog lica jednom mesečno tokom celog života. Radio je na desetogodišnjem projektu crtanja Lišće - Drvo života (1975–1985), pri čemu je nastalo 3.650 crteža koji zajedno pokrivaju površinu od 2,7 x 20 kvadratnih metara. Vraća se javnom umetničkom delovanju 1981. godine. Objavljuje poeziju. Počinje da radi umetničke radove sa hodanjem i interakcijama sa ambijentalnim i ljudskim situacijama. Teži ka umetnosti kao herojskom poduhvatu. Kopirao je dvadeset romana između 1985. i 1987. Desetogodišnji projekat »Ruža lutanja« realizovao je između 1991. i 2001. Ova njegova dela nastaju u duhu postmodernog nomadizma, eklekticizma i individualnih mitologija. Umetnik je taj koji započinje svoj hod ka večnosti u međuprostorima mitskog i doslovno egzistencijalnog. „...bog miroslav mandić bog kad se podam rečenici ne ne verujem da se ova rečenica ne čuje koju sam napisao na jednom papiriću u zatvoru i koja me je spasila i postala naslov moje treće knjige ne, ne verujem da se ova rečenica ne čuje...“ Miroslav Mandić je u svoj zatvorski dnevnik, u jesen sedamdeset i druge godine, uneo sledeće rečenice, koje se i dandanas čuju: „Kriv sam bio i ostao. Ali, ja sam mnogo više kriv nego što sam bio osuđen.“ I Slobodan Tišma će se u knjizi priča, Urvidek (2005) podsetiti tog Levijatanovog napada na Index, Polja, Új Simposion, beogradski Student; raspuštanja rukovodstva novosadske Tribine mladih (Judita Šalgo i Darko Hohnjec), zabrane delovanja grupe KÔD i odlaska u zatvor Miroslava Mandića i Slavka Bogdanovića. Kako Tišma svedoči o ovom davnom slučaju sistemske represije, na pomenuta dešavanja odreagovao je i „Dobriša Ćosarić“: „Početkom sedamdesetih godina pripadao sam grupi mladih umetnika koja je imala ozbiljnih problema sa Titom, tj. sa ’njima’, a sve zbog toga što su Titov lik i delo bili predmet umetničkih radova nekih članova te grupe, koji su kasnije zbog toga optuženi i osuđeni na ozbiljne zatvorske kazne, koje su i izdržali u sremskomitrovačkom zatvoru. U svojoj knjizi o disidentstvu u Jugoslaviji, iako mi nismo bili nikakvi disidenti, pre bi se moglo reći da smo bili ’domaći izdajnici’, veliki jugoslovenski pisac Dobriša Ćosarić, spominjući te moje prijatelje koji su dospeli u zatvor zato što su uvredili predsednika države, a što im uopšte nije bio cilj – daleko bilo, nije uspeo čak ni da se seti njihovih imena. Oslovljavao ih je u množini, kao ’ti mladići’ ili što bi rekli njegovi gorštaci: ’nijeme stvari’, pritom braneći ih na jedan sasvim pogrešan način, pokazavši da uopšte ne razume njihove postupke i njihove činove. Njegova odbrana je bila molba za milost. Kao, pogrešili su, mladi su, treba im oprostiti, iz radničkih su porodica i slično. Zbilja, bedno. Braneći načelo umetničke slobode, Ćosarić je zaboravio da je suština odbrane umetnosti i umetnika u razumevanju i tumačenju te umetnosti bez obzira na posledice. Najcelishodnija odbrana je bila, otići sa „tim mladićima“ u zatvor. (…) No, očigledno, on te naše radove nije smatrao za umetnost. Umetnost je za njega bila nešto jako ozbiljno, uzvišeno, nešto što nije za svakog“. tags: avangarda, konceptuala, konceptualna umetnost, miroslav mandic, grupa KOD, ruža lutanja, gorgona, julije knifer, grupa oho, mangelos, slavko matkovic... KC (K)

SIBIRSKI PEČAT Autor: Vlado Oreški, Milan Nikolić Izdavač: Liber, Zagreb Godina izdanja: 1983 Broj strana: 258 Pismo: latinica Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Format: 21x13 Stanje kao na slici. Dobro očuvana. Agata Oreški Jaga (1906-1991) je bila hrvatska komunistkinja i revolucionarka poznata kao `jedina žena iz Jugoslavije koja je preživela golgotu Staljinovih koncentracionih logora`. Bila je žena ubijenog sekretara SKOJ-a Mija Oreškog. Biografija Agata Oreški rođena 31. V 1906. u mestu Vuglovec, općina i srez Ivanec. U Zagrebu je bila fabrička radnica i aktivistkinja radničkog pokreta. Odmah po zavođenju šestojanuarske diktature 1929. godine i otežanog ilegalnog rada u Zagrebu, zajedno sa svojim mužem Mijom Oreškim, sekretarom ilegalnog SKOJ-a, prelazi u Samobor, gde postaje centar njihovog delovanja. Kada je policija, 27. jula 1929. godine opkolila kuću u Samoboru u kojoj su Agata i Skojevci tajno boravili, njen muž i drugovi su pružili otpor i u sukobu s policijom poginuli. Dok je trajala pucnjava, Agata je pritrčala arhivu u zapalila ga u peći. U pucnjavi je i ona ranjena, nakon čega je uhapšena. U zatvoru je bila do 1931. godine, nakon čega nastavlja sa aktivizmom. Zbog stalne opasnosti od policije i progona, na inicijativu Josipa Broza, CK KPJ poslao je 1935. godine Agatu Oreški s njezinim 8-godišnjim sinom Vladimirom u Sovjetski Savez. Radila je u fabrici u Ordžonikidzeu. 1938. godine je za vreme Staljinovih `čistki` uhapšena i odvedena u Sibir, gde je provela osam godina. Bila je zatvorena je u zatvoru u Brjansku, u sabirnom logoru Arhangelsk, u logoru smrti Papinka i logoru Talaga. Njen sin Vladimir Oreški je u odsustvu majke živeo po raznim dečijim domovima, a 1944. godine (kao petnaestogodišnjak) stupio je u jugoslovensku tenkovsku brigadu, formiranu u SSSR, i sa njom došao u Jugoslaviju. Agata Oreški je puštena na slobodu 1947. godine, nakon čega se vratila u Jugoslaviju. Po povratku u zemlju Agata Oreški nije primljena s dobrodošlicom, naišla je na sumnje i podozrenja, nije zatvarana ni proganjana, ali joj nije ukazivana nikakva pažnja; izbegavali su je, prepuštali je samoj sebi. Dugo godina nije htela javno progovoriti o svojoj tragičnoj sudbini. Naposled je popustila i progovorila sinu, koji je zabeležio njene uspomene i objavio ih posle njene smrti. Umrla je 1991. godine. Sahranjena je na groblju Mirogoj u Zagrebu.

Autor - osoba Simić, Charles, 1938-2023 = Simić, Čarls, 1938-2023 Naslov Zastrašujući raj : sećanja / Čarls Simić ; [prevela sa engleskog i priredila Vesna Roganović] Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga - Alfa, 2006 (Beograd : Alfa) Fizički opis 304 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Roganović, Vesna Zbirka Dela Čarlsa Simića ; ǂknj. ǂ1 ISBN 86-331-3002-5 (karton) Napomene Tiraž 1.000 Str. 303-304: Beleška o piscu / Vesna Roganović. Već šezdeset godina ležim u tami, preznojavajući se zbog svega i svačega, od sopstvenog života do svetskih zala i gluposti. Metafizičar u tri sata izjutra, to sam ja. Ujutro nabacujem hrabar izraz lica, idem na posao i radim ono što se od mene očekuje razdragano. Uoči odlaska u vojsku, prijatelji su me vodili na terevenke. Mlade žene koje mi obično ne bi poklanjale pažnju sada su me ljubile u obraz i mazile po glavi. Po vasceli dan bio sam „siroti Čarli“ koji odlazi u nepoznato, gde ga očekuju nove nedaće. Moja zla sreća iznenada me je učinila privlačnim. Čarls Simić (Beograd, 1938 – Njujork, 2023), američki pesnik i esejista srpskog porekla. Jedan je od najznačajnijih savremenih svetskih pesnika i esejista. Najvažnije knjige pesama: Raščinjavajući tišinu (1971), Povratak mestu osvetljenom čašom mleka (1974), Haronova kosmologija (1977), Klasične igre iz balske dvorane (1980), Oštrine (1982), Beskrajna tuga (1986), Svet se ne završava (1989), Knjiga bogova i đavola (1990), Hotel Nesanica (1992), Venčanje u paklu (1994), Šetnja sa crnom mačkom (1996), Jackstraws (1999), Noćni izlet (2001), Moja nema pratnja (2005), Ta sitnica (2008), Majstor prerušavanja (2010). Najznačajnije knjige eseja: Alhemija sitničarnice (1993, 2008), Nezaposleni vidovnjak (1999), Metafizičar u mraku (2003). Najvažnije nagrade: Nagrada Makarturove fondacije, Pulicerova nagrada, Nagrada “Edgar Alan Po”, Nagrada Američke akademije, Međunarodna Grifinova nagrada za poeziju, Nagrada “Valas Stivens”, Nagrada Poeta Laureatus Kongresne biblioteke u Vašingtonu, Nagrada Srpskog PEN centra za prevođenje srpske književnosti, Medalja “Robert Frost” za životno delo u poeziji, Nagrada Vilček za umetnost i humanistiku. Na engleski jezik preveo je knjige pesama Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića, Milorada Pavića, Branka Miljkovića, Novice Tadića, Radmile Lazić, kao i tri antologije moderne srpske poezije. Stalni je kritičar New York Review of books. Predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir. U izdanju „Arhipelaga“ objavljene su knjiga eseja Čarlsa Simića Alhemija sitničarnice (2008) i knjiga izabranih i novih pesama Iščekujući presudu (2010). MG28 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hipokrat (Vladan) Đorđević (Beograd, 21. novembar/3. decembar 1844 — Baden, 31. avgust 1930) bio je srpski političar, lekar, oficir i književnik. Đorđević je bio predsednik ministarskog saveta Kraljevine Srbije, sanitetski pukovnik i osnivač Crvenog krsta Srbije[1] i Srpskog lekarskog društva.[2] Biografija Hipokrat (Vladan) Đorđević je rođen 21. novembra/3. decembra 1844. u Beogradu od oca Đorđa Đorđevića i majke Marije Đorđević, rođene Leko. Otac Đorđe, sanitetski potporučnik, poreklom Srbin, poticao je iz severne Grčke. Majka Marija rođena je u poznatoj beogradskoj porodici cincarskog porekla kao kćerka Marka Leka i praunuka Marka Leka iz Vlahoklisure. Porodica Leko, kao i druge cincarske porodice, iselila se iz današnje Severne Grčke u Austriju, tj. Vojvodinu, u Belu Crkvu, zbog turskih odmazda nad pravoslavnim stanovništvom. Iz Bele Crkve doselila se porodica Leko u Beograd tridesetih godina 19. veka.[2] U duhu grčko-cincarske kulture majčine porodice Vladan je kršten kao Hipokrat, sa željom roditelja da bude lekar. To ime je Đorđević nosio sve do mature, kada na predlog Đure Daničića počeo da koristi „narodnije“ ime Vladan, kao prevod drugog dela svog imena (kratija, gr. - vladavina).[2] Gimnaziju je završio u Beogradu, a kao đak je bio jedan od pokretača Ujedinjene omladine srpske i bio njen sekretar. U maju 1867. godine kada se u Moskvi održavala etnografska izložba i Sveslovenski sastanak (Drugi sveslovenski kongres), Ujedinjena omladina srpska je za svog predstavnika izabrala Vladana Đorđevića.[3] Iz Moskve je slao izveštaje listovima `Zastavi` u Novom Sadu i `Srbiji` u Beogradu. Iz izveštaja se vidi da je bio oduševljen celokupnom manifestacijom. Pod uticajem Josifa Pančića, opredelio se za studije medicine u Beču gde je i doktorirao 1869. Specijalizaciju iz hirurgije završio je u Beču (1869—1871) kod čuvenog profesora Bilrota i bio je prvi školovani hirurg u Srbiji. Da bi usavršio svoje hirurško znanje, uz dopuštenje srpske vlade, odlazi u Francusko-pruski rat i uključuje se u rad pruskog saniteta. U ovom ratu u blizini Frankfurta Đorđević je organizovao ratnu bolnicu, što mu je donelo vojni čin i pohvale hirurga Langebeka.[2] Na opelu Vuka Karadžića u Beču „Na pogrebu Vukovom, piše jedan savremenik, bila je - razume se - sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja .Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević.” [4] Povratak i karijera u Srbiji do Majskog prevrata Nakon povratka u Srbiju jedno vreme radio je kao privatni lekar, a zatim je primljen u srpsku vojsku u kojoj postaje prvi sanitetski pukovnik. [a] Vojni je lekar i šef hirurškog odeljenja vojne bolnice od 1871.[5] Jedan od osnivača Srpsko lekarsko društvo (1872) i pokretač časopisa Srpski arhiv za celokupno lekarstvo (1874). Od 1873. obavljao je dužnost ličnog lekara kneza Milana. Jedan je od glavnih osnivača Crvenog krsta u Srbiji (1876). U prvom srpsko-turskom ratu (1876) je bio načelnik sanitetske službe moravsko-timočke vojske, a u drugom (1877—1878) načelnik sanitetske službe vrhovne komande Srpske vojske. Osnovao je i bio prvi upravnik Vojne bolnice u Nišu od (1878). Načelnik je civilnog saniteta Srbije od 1879, a 1881. je isposlovao njegovu široku reformu. Na njegovu inicijativu osnovano je Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje, 26. decembra 1881, koje je počelo je sa radom 3. januara 1892. U srpsko-bugarskom ratu 1885/6. je bio načelnik sanitetske službe vrhovne komande. Đorđević je bio predsednik beogradske opštine 1884—1888, a ministar prosvete i privrede 1888. godine u vladi Nikole Hristića. Potom prelazi u diplomatiju kao poslanik Srbije u Atini od 1891. i u Carigradu od 1894. godine, gde je doprineo postavljanju srpskih vladika u Makedoniji. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892. Predsednik je vlade i ministar inostranih dela od 11. oktobra 1897. do 12. jula 1900. godine. Njegova vlada radila je na stišavanju žestokih partijskih borbi, ekonomskom napretku Srbije i jačanju njene vojske. Podneo je ostavku posle najave ženidbe kralja Aleksandara Dragom Mašin.[6] U zatvoru je na šest meseci 1906. godine, zbog navodnog objavljivanja državnih tajni u knjizi Kraj jedne dinastije. U toku Prvog svetskog rata bio je u austrijskoj konfinaciji, radi rusofilstva od aneksione krize iz 1908. godine.[2] Vladan Đorđević je preminuo poslednjeg dana avgusta 1930. u sanatorijumu u Badenu. Usamljen star i bolestan u 86 godini života okončao je svoj život nekadašnji prvi doktor hirurgije u obnovljenoj Srbiji, organizator civilnog i vojnog saniteta, osnivač niške Vojne bolnice, Crvenog krsta u Srbiji, diplomata, političar, ministar, predsednik vlade, akademik, pisac bezbrojnih romana... Država je o svom trošku „bez pompe i galame“, sahranila ovog srpskog velikana u Beogradu.[2] U okviru proslave stogodišnjice vojne bolnice u decembru 1938, u krugu Glavne vojne bolnice mu je otkriven spomenik.[7] Srpska akademija nauka i umetnosti je 2020. godinu proglasila godinom Vladana Đorđevića.[8] Od 3. novembra do 13. decembra 2020. u Galeriji SANU održava se izložba „Vladan Đorđević: portret neumornog stvaraoca”.[9] U decembru 2021. u SANU je održan naučni skup „Vladan Đorđević”.[10] Dela Fotografija spomen ploče kod glavnog ulaza na Novo groblje u Beogradu, jer je Đorđević bio osnivač tog groblja pukovnik Vladan Đorđević Kao predsednik Beogradske opštine Đorđević je je inicirao uvođenje plinskog svetla (javne rasvete), kanalizacije i vodovoda i kaldrmisanje beogradskih ulica. Izmestio je groblje sa Tašmajdana na Novo groblje, koje su mnogi stariji ljudi upamtili i kao Vladanovac. Dvadeset pet godina je dr Đorđević, kao glavni urednik brinuo o finansiranju i izlasku „Srpskog arhiva“, časopisa koji i danas izlazi i jedan je od najstarijih i najdugovečnijih medicinskih časopisa u svetu. Izdavao je i časopis Otadžbina od 1875. do 1892. godine.

Odlično stanje Aleksandar Đorđević ALEKSANDAR VUČIĆ Jedna priča osvajanje političkih prostora Tvrd povez Aleksandar Vučić (Beograd, 5. mart 1970)[1] srpski je političar. Od 2017. godine obavlja funkciju predsednika Republike Srbije,[2] dok je od 2012. do 2023. bio predsednik Srpske napredne stranke (SNS). Kao ministar za informisanje, uveo je visoke novčane kazne za novinare čije se pisanje kosilo sa politikom režima Slobodana Miloševića, pogotovo tokom rata na Kosovu i Metohiji.[3][4] Vučić je u periodu nakon Buldožer revolucije bio jedna od najistaknutijih ličnosti opozicije. Od osnivanja nove stranke 2008. godine, pomaknuo se sa prvobitne krajnje desnice i čvrstog evroskepticizma prema proevropskim, konzervativnim i populističkim političkim ideologijama. Koalicija oko SNS pobedila je na izborima 2012. i Srpska napredna stranka je prvi put postala deo vlade, što je dovelo do uspostavljanja sistema dominantne stranke.[5][6][7] Nakon što je 2014. došao na čelo vlade, obećao je da će nastaviti da prati proces pristupanja Evropskoj uniji (EU) privatizacijom državnih preduzeća i liberalizacijom privrede.[8] Vučić je bio predsednik Vlade Srbije u dva mandata, od 2014. do 2016. i od 2016. do 2017. godine, kao i potpredsednik Vlade od 2012 do 2014. godine. Pored toga, bio je poslanik u Narodnoj skupštini Srbije, ministar za informisanje od 1998. do 2000, a kasnije i ministar odbrane od 2012 do 2013. godine. U aprilu 2017. izabran je za predsednika, osvojivši preko 55% glasova u prvom krugu, čime je izbegnut drugi krug. Zvanično je preuzeo dužnost 31. maja 2017, nasledivši Tomislava Nikolića. EU je u decembru 2015. otvorila prva poglavlja tokom pristupne konferencije sa delegacijom Srbije koju je predvodio Vučić. Bio je jedna od ključnih ličnosti u saradnji i dijalogu vlada Srbije i Republike Kosovo[a] uz posredovanje EU, zalažući se za primenu Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa. Nakon pregovora uz posredstvo SAD, u septembru 2020. potpisao je sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa sa Kosovom, ali i o premeštanju ambasade Srbije u Izraelu u Jerusalim. Jedan je od inicijatora Otvorenog Balkana (ranije poznatog kao Mini Šengen), ekonomske zone balkanskih država koja ima za cilj garanciju „četiri slobode”. Inostrani posmatrači su opisali Vučićevu vladavinu kao autoritarni, autokratski ili iliberalno-demokratski režim, pozivajući se na ograničenu slobodu štampe.[9][10][11][12] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 5. marta 1970. godine u Beogradu, kao stariji sin Angeline (devojačko Milovanov) i Anđelka Vučića.[13] Ima mlađeg brata Andreja Vučića.[14] Sa očeve strane, poreklom je iz Čipuljića, odakle je porodica proterana od strane ustaša na početku Drugog svetskog rata, te se njegov otac Anđelko Vučić igrom slučaja rodio u okolini Beograda. Ipak, ustaše su tamo ubili Anđelka, dedu Aleksandra Vučića, po kojem je njegov otac dobio ime, kao i pradedu Radeta, stričeve i mnoge druge članove familije. Porodica je starinom iz istočne Hercegovine ili Crne Gore. Odrastao je u novobeogradskom Bloku 45, pohađao je osnovnu školu „Branko Radičević” i Zemunsku gimnaziju sa odličnim uspehom. Učestvovao je na gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije, gde je osvajao nagrade, a bio je i pionirski prvak Beograda u šahu. Upisao je studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1988. i diplomirao 16. novembra 1994, a usavršavao je engleski jezik u Brajtonu u Ujedinjenom Kraljevstvu.[15] Kao jedan od najboljih studenata generacije bio je i stipendista „Fondacije za razvoj naučnog podmlatka”. Vojni rok je služio u Lukavici. Za vreme rata u Bosni i Hercegovini, tokom 1992. i 1993. godine, dobrovoljno je radio kao novinar i izveštač na „Kanalu S” na Palama, gde je pripremao i vodio vesti na engleskom jeziku, blok vesti iz sveta, intervjue i reportaže. Ulazak u politiku Vučić pristupa Srpskoj radikalnoj stranci 1993. godine i iste godine na izborima biva izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Dve godine kasnije, sa 24 godine, postaje i generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Posle pobede radikala na lokalnim izborima u Zemunu 1996. godine, postao je direktor Kulturnog sportskog centra „Pinki”.[16] Ministar za informisanje Dana 24. marta 1998. godine, postaje ministar za informisanje u Vladi „narodnog jedinstva” Mirka Marjanovića[15], koju su činili Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i Jugoslovenska levica, te podnosi ostavku na mesto direktora KSC „Pinkija”. Za vreme ministarskog mandata potpisao je Zakon o javnom informisanju, koji je ostao zapamćen po tome što je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se pisanje kosilo sa politikom režima Slobodana Miloševića. Kazne su se morale platiti u roku od 24 sata, u protivnom bi njihova imovina bila zaplenjena.[17] Usled toga je došlo do gašenja redakcija „Dnevnog telegrafa”, „Evropljanina” i „Naše borbe”, a mnogi drugi nezavisni mediji su bili kažnjavani.[18][19] Mediji su u ovom periodu bili pod ozbiljnom represijom od strane režima, a strani mediji su posmatrani kao „špijuni” i „strani elementi”.[19] Vučić je imao ulogu u propagandi Miloševićevog režima za vreme rata na Kosovu i Metohiji kada su vršeni pritisci na medije putem krivičnih progona i zastrašivanja, pogotovo nezavisnih novinara koji su pisali o zločinima nad albanskim civilima, kao što su Dejan Anastasijević i Slavko Ćuruvija.[20][21][22] Vlada je donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnje oružanim napadima NATO-a, za vreme čijeg važenja je ukinut program Radio Indeksa[23], a zatim i Radio Sente, Kikinde, TV Pirota i Radio Sitija u Nišu. Sa kablovskih mreža su skinuti svi strani TV kanali, a zemaljskim radijskim i televizijskim stanicama zabranjeno je reemitovanje stranih servisa na srpskom jeziku.[24] Nakon početka NATO agresije, Vučić je pozvao na sastanak urednike beogradskih medija na kojem je saopšteno da je neophodno da se tokom izveštavanja upotrebljavaju isključivo stavovi i terminologija režima. Urednici su bili u obavezi da dostave ministarstvu kopije tekstova, a dozvoljeno je bilo prenositi samo vesti domaćih medija koji su bili pod strogom cenzurom.[19] Vučić je izjavio za list Argument da će se „kad tad osvetiti Slavku Ćuruviji”, novinaru i osnivaču nekih od ugašenih listova.[19] Ćuruvija je ubijen 11. aprila 1999, a njegova nevenčana supruga izjavila je 15 godina kasnije da je Vučić bio umešan u ubistvo i da je bio, „ne samo kreator zakona o informisanju već i prakse progona novinara”.[25][26] Nakon što je odbijen zahtev da Radio televizija Srbije reemituje šest sati programa stranih medija tokom dana za vreme bombardovanja Jugoslavije, NATO je proglasio zgradu RTS-a legitimnom metom smatrajući ga delom „ratne mašinerije”, koji sprovodi propagandu i ne izveštava adekvatno o zbivanjima u ratu.[27][28] Zgrada je bombardovana 23. aprila i život je izgubilo 16 radnika ove medijske kuće, a još 16 je povređeno. U noći kada je bombardovana zgrada RTS-a, Vučić je trebalo da iz studija u njoj gostuje u emisiji Larija Kinga.[29] U to vreme izabran je i za člana Upravnog odbora Univerziteta u Beogradu i Filozofskog fakulteta. Vučić je bio i na javnom spisku osoba kojim je zabranjen ulazak u Evropsku uniju.[18] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kojim je okončana NATO agresija, uveden protektorat UN i defakto suspendovan suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom, ministri iz redova Srpske radikalne stranke podnose ostavke na svoje funkcije 14. juna 1999. godine[30], ali nastavljaju da obavljaju svoje dužnosti, objašnjavajući to nacionalnim interesima. Vučić je biran za poslanika u Saveznoj skupštini SRJ tri puta: u Veće Republika prvi put u februaru 1998, drugi put u maju 2000. i konačno na saveznim izborima 24. septembra 2000.[15] U maju 2000. godine, Savezna vlada SRJ ga je imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija. U februaru 2001, Vučić podnosi ostavku na funkciju saveznog poslanika. Ponovo u opoziciji Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin (2014) Aleksandru Vučiću je u martu 2002. određen porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500 evra, u vezi stana od preko 100 kvadrata koji mu je 1998. dodelila Vlada. Taj stan je potom, po tvrdnji DOS-ove vlasti, otkupljen ispod tržišne vrednosti, mada Vučić objašnjava da je zapravo od Vlade dobio 60 kvadrata, a da je ostatak odmah u startu platio, uz pomoć porodice.[31] Na lokalnim izborima 2004. Vučić se kandiduje za gradonačelnika Beograda sa motom kampanje „Vučić za metropolu”, u kojoj obilazi sva prigradska naselja i promoviše za sebe urbani imidž mladog čoveka sa idejom i energijom. Osvojio je 29% glasova u prvom i 48,4% glasova u drugom krugu.[32] Aleksandar Vučić je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke i predsednik opštinskog odbora Novi Beograd. Bio je narodni poslanik i zamenik predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije, član Administrativnog odbora i Odbora za ustavna pitanja i zamenik predsednika Odbora za Kosovo i Metohiju i Odbora za kulturu i informisanje.[33] Srpska radikalna stranka je zajedno sa koalicijom DSS—NS i koalicijom SPS—PUPS—JS potpisala koalicioni sporazum 28. maja 2008. kojim je, na osnovu rezultata lokalnih izbora, bilo dogovoreno formiranje gradske većine u Skupštini grada Beograda. Vučić je tada predložen za novog gradonačelnika Beograda. Međutim, nakon što je koalicija oko SPS-a formirala republičku Vladu sa DS-om početkom jula, socijalisti su odlučili da odustanu od potpisanog sporazuma i formirana je koalicija DS-SPS-G17-LDP u gradu Beogradu.[traži se izvor] Srpska napredna stranka Za više informacija pogledajte: Srpska napredna stranka Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić na osnivačkoj skupštini SNS (2008) Nakon što je došlo do sukoba između čelnih ljudi u Srpskoj radikalnoj stranci (Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića), Vučić je 15. septembra 2008. podneo ostavku na dužnosti u Srpskoj radikalnoj stranci i objavio privremeno povlačenje iz političkog života.[34] Početkom oktobra, saopštio je da se priključuje osnivanju Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića.[18] Tom prilikom je izjavio da će se posvetiti berzanskim poslovima, „ili će pomagati svom bratu u vođenju firme”, ali je kasnije negirao da njegov brat ima firmu.[35] Na osnivačkoj skupštini SNS, 21. oktobra, izabran je za zamenika predsednika Srpske napredne stranke.[36] Bio je na čelu izbornih štabova za prevremene lokalne izbore u Zemunu i Voždovcu 2009. gde je SNS ubedljivo pobedila DS i preuzela lokalnu vlast u ove dve beogradske opštine.[37][38] Od kada je napustio SRS i pristupio SNS, Vučić je promenio svoj imidž od nacionaliste u proevropskog političara.[39] Posle pobede Tomislava Nikolića na izborima održanim 20. maja 2012.[40] i njegove ostavke na mesto predsednika SNS 24. maja 2012,[41] Vučić preuzima funkciju vršioca dužnosti predsednika stranke. Na vanrednoj izbornoj skupštini, održanoj 29. septembra 2012. godine, Aleksandar Vučić izabran je jednoglasno za predsednika stranke.[42] Nakon formiranja vlade (koalicija SNS—SPS—URS), jula 2012, postaje potpredsednik Vlade zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala, kao i ministar odbrane. Predsednik Nikolić ga je imenovao za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost-[43] Ministar odbrane Glavni članci: Izbori za narodne poslanike Srbije 2012. i Vlada Ivice Dačića Vučić u vreme obavljanja funkcije ministra odbrane Odmah po nominaciji za prvog potpredsednika vlade zaduženog za odbranu, bezbednost, borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, najavljuje da u borbi protiv korupcije neće biti zaštićenih i da će buduća vlast imati „nultu toleranciju” prema korupciji i kriminalu. Dolaskom na čelo Ministarstva odbrane, zatekao je teško materijalno stanje vojske i vojne industrije. Odmah je otišao na više putovanja u potrazi za strateškim partnerima i kupcima za proizvode srpske namenske industrije. Sa tih putovanja se vratio sa ugovorima sa Rusijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima vrednim stotine miliona dolara. [44][45][46][47][48] Učestvovao je u organizaciji aeromitinga „Batajnica 2012” u sklopu proslave stogodišnjice srpske avijacije, na kom je predstavljen nov domaći školski avion „Lasta”.[49][50] Otvara se i nova fabrika borbenih sistema u Velikoj Plani.[51] Na sajmu naoružanja „Partner 2013” održanom u junu 2013. je najavio investicije u ovaj sektor, za koji je rekao da očekuje da postane zamajac srpske industrije.[52] Sajam je, takođe, rezultovao velikim brojem novih ugovora.[53] U isto vreme, u znak prijateljstva drugih država prema Srbiji, Ministarstvo odbrane dobilo je veoma vredne poklone, iz UAE tri blindirana Mercedesova džipa (oko 3 miliona evra),[54] dvadeset sanitetskih vozila iz Kine (oko 2 miliona evra),[55] četiri vozila tipa „Hamer” od vlade SAD (oko 850.000 evra)[56] Tradicionalno dobra saradnja sa Rusijom dodatno je unapređena (ugovor o strateškom partnerstvu), a posebno je značajna akcija čišćenja terena od kasetnih mina na oko 3000 kvadrata kod aerodroma u Nišu i oko Paraćina.[57] Podneo je ostavku na mesto ministra odbrane uz obrazloženje da želi da se u punoj meri posveti borbi protiv korupcije i kriminala. Briselski sporazum Glavni članak: Briselski sporazum (2013) Sebastijan Kurc i Aleksandar Vučić (2014) Odmah po stupanju na dužnost, predsednik Srbije Tomislav Nikolić najavljuje nastavak razgovora sa Prištinom na najvišem nivou, smatrajući da je to suviše važno pitanje da bi ga vodili niži službenici. Za taj posao predlaže Ivicu Dačića, predsednika Vlade. Neko vreme su ti pregovori na prvi pogled uspešno napredovali i zaustavljeno je dalje oduzimanje prava Srbima na Kosovu (pravo na srpska dokumenta i tablice), prihvaćen je nacrt stvaranja Zajednice srpskih opština, međutim, dolazi do zastoja kod utvrđivanja prava Zajednice opština. Vučić se priključuje pregovaračkom timu u aprilu 2013. sa ciljem da obezbedi da građani ZSO sami odlučuju o sudstvu i policiji.[58] U svojoj ideji o stvaranju ZSO[59], Vučić je pronašao rešenje kako da se obezbedi autonomija u sredinama sa većinskim srpskim stanovništvom, da Zajednica sama upravlja obrazovanjem, zdravstvom, da sudska vlast i policija budu usklađene po sastavu sa etničkom slikom u njoj, i da Priština može da postavi regionalnog komandanta samo po izboru ZSO-a. Na tom sastanku, Hašim Tači pokušava da minira dogovoreni sporazum zahtevom da se kao jedna izborna jedinica, na četiri srpske opštine doda još tri većinski albanske opštine, ili „makar” južni deo Kosovske Mitrovice. Taj predlog je za srpsku stranu neprihvatljiv jer bi se time ozbiljno narušila etnička slika. I pored velikog pritiska na pregovarače lično, kao i na Srbiju, Aleksandar Vučić odbija predlog, smatrajući da u toj formi ne zadovoljava ni minimum interesa Srbije, ni njenih građana na Kosovu i Metohiji,[60] traži nastavak pregovora i od EU da svojim autoritetom privoli kosovske Albance na kompromis. Tada se prvi put dešava da EU uvažava zahtev Srbije i vrši pritisak na Prištinu koja nevoljno prihvata poredeći Zajednicu Opština sa Republikom Srpskom.[61] Tom prilikom Vučić dobija garancije EU i NATO-a da „albanska čizma” neće imati pristup Severu Kosova.[62] Dogovara se raspisivanje izbora za novembar 2013. čime bi srpske institucije dobile pun legitimitet, umesto da od strane međunarodne zajednice i ostatka KiM budu tretirane kao paralelne. Priština se obavezuje da donese zakon o opštoj amnestiji čime se trajno onemogućuje eventualno zastrašivanje srpskog stanovništva sudskim procesima[63] Iako Aleksandar Vučić nije u potpunosti zadovoljan rezultatima pregovora, procenjujući da je to maksimum od mogućeg[64], da je odluka jedina prava za budućnost Srbije i njega lično[65], prihvata da se parafira sporazum.[66] Po povratku u zemlju daje na uvid javnosti ceo tok pregovora kao i konačan sporazum. U Narodnoj skupštini sporazum dobija veliku podršku (173 poslanika za, 24 protiv, 1 uzdržan i 5 nije glasalo).[67][68] Na KiM su ljudi uznemireni i nesigurni kako će te promene uticati na njihov život i Aleksandar Vučić odlazi na Kim da odgovori na njihova pitanja. Jedan deo prihvata uveravanja državnog vrha da neće ostati nezaštićeni, ali drugi deo (DSS, SRS, delimično SPC) i dalje insistira na zadržavanju postojećih srpskih institucija. Tada Aleksandar Vučić predlaže referendum pod uslovom da se svi obavežu da će prihvatiti njegove rezultate. Predstavnici nezadovoljne grupe Srba odbili su održavanje ovakvog referenduma.[69][70][71] U međuvremenu je započeo proces implementacije Briselskog sporazuma i raspisani su izbori na kojima je kandidovana zajednička Srpska lista oko koalicije SNS, koja treba da obezbedi da se glasovi Srba ne rasipaju i da, sa velikim brojem dobijenih glasova, bude osnova za samostalnost Zajednici srpskih opština.[72] Posle uspešno sprovedenih pregovora, Srbija je na Vidovdan, 28. juna 2013. dobila okvirno datum za započinjanje pregovora sa EU, s tim da je datum prve pristupne konferencije oročen najkasnije za januar 2014.[traži se izvor][73] Predsednik Vlade Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država Džon Keri u Vašingtonu (2015) Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji održani su 16. marta 2014. Istog dana održani su i vanredni izbori za lokalnu vlast u Beogradu. Parlamentarni izbori su raspisani nakon odluke predsedništava SNS-a i SPS-a da se trenutni saziv Narodne skupštine i Vlada raspuste zarad „provere volje naroda”.[74] Na parlamentarnim izborima izborna lista „Budućnost u koju verujemo” koju je predvodio Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka, osvojila je ubedljivo najveći broj glasova — 48,35%.[75] 27. aprila formirana je nova Vlada Srbije sa Aleksandrom Vučićem na mestu predsednika Vlade. Pored stranaka sa liste koju je predvodila SNS, u vladu je ponovo ušla i koalicija okupljena oko SPS-a.[76] Na vanrednim parlamentarnim izborima 24. aprila 2016, Srpska napredna stranka je ponovo osvojila ubedljivo najveći broj glasova — 48,25%.[77] Nakon ovih izbora, vladu na čelu sa Aleksandrom Vučićem su 11. avgusta 2016. ponovo sastavili SNS i SPS, sa svojim koalicionim partnerima. Ovu vladu su podržali i Savez vojvođanskih Mađara i albanska Partija za demokratsko delovanje.[78] Period od dolaska Vučića na mesto predsednika Vlade je obeležen padom medijskih sloboda usled pritiska i napada na novinare koji iskazuju kritiku prema režimu, kao i gašenja mnogih debatnih političkih emisija.[19][79][80][81] Predsednik Republike Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić u Moskvi (2017) Odlukom Predsedništva i Glavnog odbora Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić je izabran za kandidata ove stranke na predsedničkim izborima, koji su održani 2. aprila 2017.[82][83] Njegovu kandidaturu su podržale i sve stranke vladajuće koalicije (SPS, PS, SDPS, PSS, SPO, Samostalni DSS, PUPS, JS i SVM). Na ovim izborima, Vučić je pobedio u prvom krugu, osvojivši 55,08% glasova,[84] dok su pojedini mediji i neke od opozicionih struktura naglasili da je uočen niz nepravilnosti tokom izbornog procesa.[85] Prema izveštaju OEBS-a, neizbalansirano izveštavanje medija, pritisci na birače i zaposlene u državnim institucijama i zloupotreba javnih resursa za sprovođenje kampanje su poljuljali jednakost mogućnosti u takmičenju kandidata.[86] To je bila prva pobeda već u prvom krugu predsedničkih izbora nakon izbora 1992. godine na kojima je pobedu odneo Slobodan Milošević (Vojislav Koštunica je odneo pobedu u prvom krugu na izborima za predsednika SR Jugoslavije). Prema istraživanjima CeSID-a o demografskoj strukturi pristalica predsedničkih kandidata, za Vučića su glasali približno u istom odnosu muškarci i žene, sa prosečnom starošću od 55 godina usled visokog udela (42%) građana u penziji. Najveći broj glasača (41%) je završio četvorogodišnju srednju školu, a zatim radničku školu (22%), dok 21% ima obrazovanje niže od srednje škole.[87] Na dužnost predsednika Republike Srbije, stupio je 31. maja 2017. nakon isteka mandata dotadašnjem predsedniku Tomislavu Nikoliću.[88] Dan pre toga, podneo je ostavku na mesto predsednika Vlade Srbije.[89] Dana 15. juna mandat za sastav nove vlade poverio je Ani Brnabić, tadašnjoj ministarki državne uprave i lokalne samouprave.[90] Ova vlada formirana je 29. juna.[91] Vučić, Donald Tramp i Avdulah Hoti na potpisivanju sporazuma o ekonomskoj normalizaciji u Beloj kući (4. septembar 2020) Tokom posete Rusiji u decembru 2017. godine dobio je titulu počasnog doktora na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO).[92] Dobitnik je „Zlatnog lava” za mir u Veneciji 2018. godine.[93] Organizacija Freedom House je u izveštaju za 2018. godinu navela da je Srbija zemlja koja ima konstantan pad u indeksima slobode nakon dolaska Vučića na vlast, kao i da je u jednoj godini izgubila status „slobodnih” i svrstala se u kategoriju „delimično slobodnih” zemalja. Prema objašnjenju, status Srbije opao je zbog pogoršanja u načinu sprovođenja izbora, zbog nastavka pokušaja vlade i prorežimskih medija da kroz zakone ugnjetavaju nezavisne novinare provlačeći ih kroz prljave kampanje, kao i zbog akumulacije izvršnih ovlašćenja od strane predsednika Vučića, u suprotnosti sa ustavnim ovlašćenjima.[94][95] Politički teoretičari i naučnici, analitičari i novinari često vladavinu Aleksandra Vučića opisuju kao autoritarnu ili autokratsku.[80][96][97][98][99][100][101][102][103][104][105] Zbog optužbi za porast političkog nasilja i gušenje medijskih sloboda, u jesen 2018. godine su otpočeli protesti usmereni su protiv načina vršenja vlasti od strane Aleksandra Vučića. Crnogorski biznismen i dobrotvor SPC Miodrag „Daka” Davidović ga je je optužio da je 2019. godine naredio atentat na njega i episkopa SPC Joanikija.[106] Od njegove izjave saopštenjem javnosti oštro se ogradio episkop Joanikije.[107] Kandidatura i izbor za drugi mandat Na predsedničkim izborima 3. aprila 2022. godine, Vučić nastupa kao kandidat predložen od strane Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara. Republička izborna komisija ga je za kandidata proglasila 9. marta, nakon predaje 148.846 ispravnih izjava podrške birača.[108] Srpska radikalna stranka je 8. marta odlučila da podrži kandidaturu Aleksandra Vučića za predsednika Republike Srbije i tako prvi put od uvođenja višestranačja nema sopstvenog predsedničkog kandidata.[109] Stranka slovačke nacionalne manjine Slovaci napred je takođe podržala njegovu kandidaturu.[110] Podršku Vučićevoj kandidaturi javno su izrazili lideri Demokratskog fronta iz Crne Gore, poslanik Skupštine Crne Gore i predsednik Demokratske narodne partije Milan Knežević, kao i predsednik Nove srpske demokratije Andrija Mandić.[111] Takođe, podršku su dali i drugi srpski političari iz Crne Gore: Marko Bato Carević (predsednik opštine Budva)[112], Marko Kovačević (predsednik opštine Nikšić), Vesko Delić (predsednik opštine Mojkovac) i Ivan Otović (predsednik Skupštine opštine Herceg Novi).[113] Pismom je podršku uputio i srpski član Predsjedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik[114], a Vučićevu predsedničku kandidaturu su podržali Srpska demokratska stranka i njen predsednik Mirko Šarović (bivši predsednik Republike Srpske),[115] kao i predsednik Partije demokratskog progresa Branislav Borenović.[116] Putem video spota isto je učinio i Draško Stanivuković, gradonačelnik Banjaluke.[117] Takođe je dobio podršku raznih ljudi iz javnog života.[118] Politika Ekonomija Nakon izbora za predsednika Vlade 2014. godine, Vučić je zagovarao ekonomske mere štednje radi smanjenja budžetskog deficita. Njegova politika fiskalne konsolidacije prvenstveno je bila usmerena na rezove u javnom sektoru, a jedna od mera je bila smanjenje plata i penzija u javnom sektoru, kao i zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Kao meru predostrožnosti i obezbeđivanja dugoročne fiskalne stabilnosti države, njegova Vlada je 23. februara 2015. godine potpisala trogodišnji aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom u vrednosti od 1,2 milijarde evra. MMF i Evropska unija su pohvalili sprovedene reforme i nazvali ih jednim od najuspešnijih programa koje je MMF ikada imao. EU i migrantska kriza Tokom evropske migrantske krize 2015−2016. godine, Vučić je svoje stavove snažno uskladio sa politikom nemačke kancelarke Angele Merkel i javno pohvalio nemačku migracionu politiku. Takođe je izjavio da će Srbija sarađivati sa Evropskom unijom u rešavanju migrantskog toka idući od Bliskog istoka do zemalja članica EU balkanskom rutom i da će Srbija biti spremna da prihvati deo migranata. Otvoreni Balkan Za više informacija pogledajte: Otvoreni Balkan Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Severne Makedonije Zoran Zaev i predsednik Vlade Albanije Edi Rama na Ekonomskom forumu za regionalnu saradnju (29. jul 2021) Vučić je bio domaćin prvog sastanka inicijative `Mini Šengen`, koji je održan 10. oktobra 2019. godine u Novom Sadu. Na ovom sastanku je sa predsednikom Vlade Severne Makedonije Zoranom Zaevom i predsednikom Vlade Albanije Edijem Ramom potpisao deklaraciju o namerama za uspostavljanje jedinstvene regionalne ekonomske zone, a koja bi sa ove tri države imala potencijal od 131.953 kvadratnih kilometara i 11.800.000 stanovnika.[119] U okviru inicijative koja je potom nazvana Otvoreni Balkan, održano je nekoliko sastanaka. Na sastanku u Beogradu, održanom 4. novembra 2021. godine, potpisana je zajednička izjava „budućnost proširenja - pogled iz regiona“, kojom je Evropska unija pozvana da se više angažuje i zainteresuje u procesu integracija Zapadnog Balkana. Pismo su potpisali predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Vlade Severne Makedonije zadužen za evropska pitanja Nikola Dimitrov i predsednik Vlade Albanije Edi Rama.[120] Pristupanje inicijativi je dan ranije ponuđeno i predsedniku Vlade Crne Gore Zdravku Krivokapiću, koji je izrazio podršku inicijativi, ali nije izrazio zainteresovanost da i njegova država uzme učešće. Takođe, lideri inicijative su uputili i poziv Bosni i Hercegovini da se pridruži Otvorenom Balkanu. Planirano je da inicijativa Otvoreni Balkan zaživi 1. januara 2023. godine, kada bi sve članice inicijative trebalo da ukinu graničke kontrole. Međunarodni odnosi Odnosi sa Rusijom Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ruski predsednik Vladimir Putin i izraelski premijer Benjamin Netanjahu na Paradi pobede u Moskvi (9. maj 2018) Vučić je održavao tradicionalne dobre odnose između Srbije i Rusije, a njegova vlada je odbila da uvede sankcije Rusiji, nakon krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima. Vučić je više puta najavljivao da će Srbija ostati posvećena svojim evropskim integracijama, ali i da održava istorijske odnose sa Rusijom. Tokom Vučićevog mandata, Srbija je nastavila da širi jača ekonomske veze sa Rusijom, posebno povećanjem srpskog izvoza u Rusiju. Početkom 2016. godine, posle sastanka sa ruskim potpredsednikom vlade Dmitrijem Rogozinom, Vučić je najavio mogućnost da Srbija kupovinom ruskih raketnih sistema pojača vojnu saradnju sa Rusijom. U decembru 2017. godine, Vučić je prvi put boravio u zvaničnoj poseti Ruskoj Federaciji kao predsednik Srbije. Izrazio je zahvalnost Rusiji na zaštiti srpskih nacionalnih interesa i izjavio da: „Srbija nikada neće uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji.“ Vučić je bio protiv uvođenja sankcija Rusiji povodom invazije na Ukrajinu 2022 i istovremeno je podvukao poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine.[121] Odnosi sa SAD Potpisivanje Vašingtonskog sporazuma u Ovalnom kabinetu Bele kuće; sede: Vučić, američki predsednik Donald Tramp i premijer Kosova Avdulah Hoti; stoje: Ričard Grenel i potpredsednik SAD Majk Pens (4. septembar 2020) U julu 2017. godine Vučić je posetio SAD i sastao se sa potpredsednikom SAD Majkom Pensom, gde su razgovarali o američkoj podršci naporima Srbije da se pridruži Evropskoj uniji, potrebi za kontinuiranim reformama i daljem napretku u normalizaciji odnosa sa Kosovom. Pozivajući se na predloženi aranžman razmene teritorija između Srbije i Kosova, američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton rekao je da se SAD neće protiviti teritorijalnoj razmeni između radi rešavanja dugotrajnog spora. Stejt department i dalje drži da je puna normalizacija odnosa između Srbije i Kosova „od suštinske važnosti za regionalnu stabilnost“, što je Vučić ranije rekao. Odnos sa Izraelom U ugovoru o namerama koji je potpisan u Vašingtonu 2020. godine, jedna od stavki je bila i premeštanje ambasade Srbije u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim, što bi značilo priznavanje Jerusalima za glavni grad Izraela, a što su prethodno učinile i SAD. Kao posledica toga, Izrael je otvorio ambasadu u samoproglašenoj Republici Kosovo. Izrael je takođe time i priznao Kosovo kao nezavisnu državu, iako je do tog sporazuma vodio čvrstu politiku jedinstva srpske teritorije. Posle ovoga, Vučić je izjavio da nakon priznanja nezavisnosti Kosova od strane Izraela, Srbija više ne smatra da ima bilo kakvih obaveza iz Vašingtonskog sporazuma. Predsednik Izraela Ruven Rivlin u zvaničnoj poseti Beogradu (jul 2018) Kritike i kontroverze Javni profil Vučić na Kongresu EPP u Madridu (2015) Neki su Vučića poredili sa drugim moćnicima u evropskoj politici i, kao što je gore navedeno, optuživali ga da je autokrata. Mnogi veruju da je on uspešno preuzeo centralno mesto srpske politike. Izgradio je reputaciju tehnokratske efikasnosti, ideološke fleksibilnosti i političkog pragmatizma, dok je zadržao bazu izborne podrške desnog centra i desnice. Velika Srbija Vučić je do 2008. bio sledbenik velikosrpske ideologije, za koju je svedočio da se proteže do zapadne granice na liniji Karlobag—Ogulin—Karlovac—Virovitica.[122][123] Vučić je 1995. godine, tokom rata u Hrvatskoj, rekao u Glini (koju su tada kontrolisali pobunjeni Srbi) da „Srpska Krajina” i Glina nikada neće biti deo Hrvatske, Banija nikada neće biti vraćena Hrvatskoj i da ako je Srpska radikalna stranka pobedila na izborima, Srbi bi živeli u Velikoj Srbiji.[124][125] Vučić je u drugom govoru s početka 2000-ih Karlobag, Ogulin, Karlovac i Viroviticu nazvao „srpskim gradovima” i naveo da se „oni [kritičari SRS] raduju što su ustaše (misli se na Hrvate) okupirale srpsku zemlju i hoće nas srpske radikale da uvere da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti. (...) Hoćemo ono što je naše, srpsko.”[125] Nakon odvajanja od Srpske radikalne stranke i stvaranja Srpske napredne stranke, Vučić je rekao da više ne podržava velikosrpsku ideologiju.[126] Predsednik Crne Gore Milo Đukanović optužio je 1. septembra 2020. Vučića i beogradske medije za mešanje u unutrašnju politiku Crne Gore, kao i za navodne pokušaje oživljavanja „velikosrpske politike”.[127] Masakr u Srebrenici i Ratko Mladić Vučić je 20. jula 1995. godine, komentarišući kampanju NATO bombardovanja na položaje Vojske Republike Srpske (VRS), u Narodnoj skupštini rekao: „za svakog ubijenog Srbina ubićemo 100 Muslimana” samo nekoliko dana nakon masakra u Srebrenici, kada je više pripadnika VRS i paravojne grupe iz Srbije ubilo više od 8000 Bošnjaka.[128][129][3][130] On je 2015. rekao da je njegova izjava iz 1995. „izvučena iz konteksta” i da „to nije suština te rečenice”.[131] Pre odvajanja od Radikalne stranke Vojislava Šešelja, Vučić je otvoreno i javno slavio i pozivao na zaštitu Ratka Mladića, vojskovođe osuđenog za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Vučić je 2007. godine, dok je Mladić još bio na slobodi u Srbiji, delio plakate na kojima je pisalo „Sigurna kuća za generala Mladića”. On je na sednici parlamenta izjavio da će Skupština Srbije uvek štititi i biti sigurna kuća za generala i da će svaka kuća u Srbiji koja nosi prezime Vučić štititi i skloniti Mladića.[132] Iste godine, Vučić je organizovao ulični protest na kome su table ulica nazvane po ubijenom predsedniku Vlade prozapadne Srbije zamenjene tablama u ime Ratka Mladića.[132] Ovo je postala česta pojava da srpske ultradesničarske frakcije vandalizuju iste natpise na regularnim tablama kako bi proslavili godišnjicu atentata na Zorana Đinđića.[133] Vučić je učestvovao i na protestima protiv hapšenja kasnije osuđenih ratnih zločinaca Veselina Šljivančanina i Radovana Karadžića, kao i Vojislava Šešelja, tadašnjeg predsednika njegove stranke.[134][135][136] Slavko Ćuruvija Za vreme Vučićevog mandata ministra informisanja u atentatu je ubijen Slavko Ćuruvija, istaknuti novinar koji je izveštavao o ratu na Kosovu i Metohiji.[137][138] Vučić je 1999. godine, pre atentata, dao intervju na naslovnoj strani tabloida Argument u kojem je izjavio „Osvetiću se Slavku Ćuruviji za sve laži objavljene u Dnevnom telegrafu (Ćuruvijin list).”[139][140][141] Vučić se 2014. izvinio porodici Ćuruvija što su toliko čekali da počinioce privedu pravdi i zahvalio se svima na trudu koji su učestvovali u rešavanju slučaja.[142] Branka Prpa, Ćuruvijina vanbračna supruga, rekla je da je Vučić učestvovao u ubistvu i da je on tvorac prakse progona novinara.[143] Privatni život Tamara Vučić, koja se udala za Aleksandra Vučića 2013. Vučić se 27. jula 1997. oženio Ksenijom Janković, novinarkom Radio Indeksa i Srpske reči. Par ima dvoje dece, a razveli su se 2011. godine. Jankovićeva je preminula 29. januara 2022. godine.[144] Vučić se 14. decembra 2013. oženio Tamarom Đukanović, diplomatom Ministarstva spoljnih poslova Srbije.[145] Njegova supruga je 9. juna 2017, sedmicu nakon što je Vučić preuzeo predsedničku funkciju, rodila sina.[146] Tokom opozicionog perioda, često se pojavljivao u popularnim TV emisijama.[147] Godine 2006. Vučić je postao pobednik prve sezone srpske verzije tok-šoua Piramida, koja je emitovana na televiziji Pink.[148] Bio je prvi političar koji je učestvovao na humanitarnom plesnom takmičenju Plesom do snova (2009) i prvi političar koji je gostovao u emisiji Veče sa Ivanom Ivanovićem (2010).[147][149][150] Bio je i gostujući član žirija u jednoj epizodi treće sezone najpopularnijeg muzičkog takmičenja na Balkanu, Zvezde Granda.[147][151] Vučić je 15. novembra 2019. hospitalizovan u Vojnoj bolnici u Beogradu zbog očiglednih „kardiovaskularnih problema”. Tri dana kasnije javljeno je da je pušten. Neki, uključujući njegovog savetnika za medije i zamenika gradonačelnika Beograda, tvrdili su da su njegovi zdravstveni problemi delom posledica pritiska novinara. Vučić je to izričito demantovao na konferenciji za medije ubrzo nakon boravka u bolnici. Na istom događaju je potvrdio hroničnu prirodu svojih zdravstvenih tegoba.[152][153] Dana 8. aprila 2020. otkriveno je da je Vučićev 22-godišnji sin Danilo oboleo od kovida 19 i da je primljen na Infektivnu kliniku u Beogradu.[154] Vučić je tokom jula 2020. postao student beogradske Visoke sportske škole strukovnih studija, sa ciljem da nakon završetka političke karijere postane košarkaški trener za juniore.[155][156] Pojedini srpski novinari javili su da je obavezan uslov za upis na fakultet bilo aktivno bavljenje sportom tri godine, koji je ubrzo nakon Vučićevog upisa uklonjen sa zvaničnog sajta.[157] Vučić je visok 198 cm, što ga čini jednim od najviših političkih lidera.[158]

238 str A5 Ivan Ivanović je tvrdio da Udba 1993. nije imala preča posla od konfiskacije “Ukletog Srbijanca”! Dok Boru srbofobični fanovi ushićeno nazivaju “boljim od dva Ćosića”, potencirajući animozitet prema prezimenjaku Dobrici, kada se pomene Ivan Ivanović, većem dijelu savremene srpske javnosti prvo pada na pamet TV voditelj iz Beograda. Šteta što je tako, jer isto ime i prezime nosi i pisac koji je u vrijeme SFRJ zaista bio disident i stradalnik. Za razliku od mnogih koji se pozivaju na takav status, iako su se provukli neokrznuti kroz neslobode tog vremena. I ne samo to – osim davne subverzivnosti, Ivanović je bio i umjetnički uvjerljiv. To mu nije pomoglo 1972. godine, kada je zbog svog prvog romana “Crveni kralj” osuđen na 24 mjeseca zatvora. Način na koji je pisao o fudbalu i socijalizmu nije bio smiješan tadašnjim čuvarima poretka. Objavio je1982. još jedan zapažen roman, “Arizane”. Deceniju kasnije, dočekao je kraj dotadašnjeg sistema. Istovremeno, počinju postjugoslovenska previranja u Srbiji i pucnjava preko Drine. Na ove izazove Ivanović reaguje dezorijentisano, mada sa drugačijim predznakom od Bore Ćosića. Autor “Crvenog kralja”, koji je kao uzroke svog ispaštanja u bivšoj državi javno označio ličnu antikomunističku orijentaciju i činjenicu da je sin četničkog komandanta iz Drugog svjetskog rata, nije primjetio da se vremena mijenjaju. Do 1993. završio je roman “Ukleti Srbijanac”, unoseći, prema vlastitom priznanju, u glavnog junaka knjige Rastislava Jugovića mnoštvo autobiografskih elemenata. Za Ivanovića, ključna odrednica ove knjige je njen antiratni naboj. Ali, uz potpuno odsustvo svijesti o tome da je daleko više istinskog pacifizma bilo u rovovima srpskih boraca na Ozrenu ili Dinari nego na transparentima “Žena u crnom” sa beogradskih trgova. Takođe, Jugoviću/Ivanoviću bilo je važno da takav gard u romanu predstavi kao autentični srpski patriotizam, a ne kao nastavak iluzija o “bratstvu i jedinstvu”. Ipak, kao i u sličnim političkim istupima inače sjajnog pisca Dragoslava Mihailovića, čitava Ivanovićeva zamisao skliznula je do bizarnog sistema vrijednosti u kojem je patriotizam rezervisan samo za sunarodnike koji govore ekavicu. Drugim Srbima, koji se služe ijekavicom, namijenjena je distanca, pa i prezir. Tako je poštovalac četničkih tradicija od 1941. do 1945. stigao do neobičnog ubjeđenja da bi Draža Mihailović, da je bio živ, u ratovima devedesetih postao član Helsinškog odbora Sonje Biserko. Zagovarajući ovaj paradoks, Ivan Ivanović nastavio je da opisuje sebe kao “suvišnog pisca” u Srbiji, iako ga to nije spriječilo da, nakon 5. oktobra, kao kadar Srpskog pokreta obnove, provede tri godine na solidnoj sinekuri u Ministarstvu kulture iste te države. Šta kad Udba nema preča posla? U njegovom slučaju, žalosne političke kontroverze pratilo je karikaturalno objašnjenje sudbine “Ukletog Srbijanca”. Ivanović tvrdi da je, sticajem okolnosti, sa poznatim, sada pokojnim estradnim menadžerom Rakom Đokićem, postigao dogovor da mu on objavi roman u Novom Sadu. – Na scenu je ponovo stupila Udba, ovoga puta u službi novog srpskog vladara. Bilo je dovoljno da DB pozove izdavača na informativni razgovor i predoči mu šta ga sve čeka ako ne stopira roman, progon zbog utaje poreze i slično, pa da uništi ceo tiraž od 4000 primjeraka – opisao je Ivanović situaciju. Autor nikad nije suvislo objasnio misteriozni put navodno “bunkerisane” knjige do knjižara – gdje je nije bilo u izobilju, ali se nije mogla tretirati ni kao raritet. Bez obzira na kasniju odstupnicu u vidu rečenice o “dvojici vještih trgovačkih putnika koji su spasili 100 primjeraka”, izvjesno je da je ova teorija u domenu naučne fantastike. Prije svega, zato što počiva na promašenoj ocjeni da je bilo koji političar tog vremena, od najuticajnijeg do najmarginalnijeg, smatrao relevantnom ili opasnom bilo kakvu knjigu, uključujući i “Ukletog Srbijanca” Ivana Ivanovića. Tu više uopšte nije važan odnos prema vladavini Slobodana Miloševića. Jer, katastrofalne ili apologetske ocjene tog perioda, svejedno, ne mijenjaju činjenicu da je 1993, u vrijeme totalne stihije u Srbiji i regionu, sa turbo-folkomkao dominantnom “zabavom miliona”, piscima preostalo tek puko lamentiranje nad kletom sudbinom u kojoj se “po njima ništa neće zvati”. Ni tada, ni sada, ovakav rasplet ne bi promijenio čak ni imaginarni udruženi stvaralački poduhvat Andrića, Dostojevskog i Foknera “u šest ruku”. Takav efekat pogotovo nemaju neistine Ivana Ivanovića i Bore Ćosića, različite po motivima, ali, bez obzira na falsifikovanje realnosti, podjednako dirljive zbog utopijske vjere u moć i uticaj pisane riječi, koja nikada više neće imati domete kao u danima njihove mladosti. (tekst preuzet sa NSPM) Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj” koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić. Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“ Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša. Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen. Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu. Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje. Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac. Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine. Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. U legatu se nalazi 821 monografska publikacija, od čega je dve trećine potpisano sa posvetom autora, 165 primeraka periode i 121 predmet za posebne fondove. Legat obuhvata Ivanovićevu arhivu, rukopise, isečke iz novina i mnogobrojna dokumenta koja se odnose na progon i sudske procese koji su se u više navrata vodili protiv njega. U legatu se nalazi originalno sudsko rešenje o zabrani knjige `Crveni kralj` te odluke o izbacivanju sa posla povodom objave knjige. Nakon čina zabrane različito su reagovale Ivanovićeve kolege pisci. Tako Borislav Pekić šalje pismo podrške i izražava protivljenje cenzuri i gušenju sloboda pisca. Njegovo pismo kao i korespondencija vođena povodom procesa, takođe su deo legata. Ivanović je u svoj legat ostavio i antiratnu knjigu „Ukleti Srbijanac” koja nije bila po volji vlasti u Srbiji sa početka devedesetih, tako da je tek mali broj primeraka knjige štampan u ograničenom tiražu i sačuvan, dok je ostatak tiraža verovatno završio u starom papiru. Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) *Ukleti Srbijanac (1993)* Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005) Њ02

Борислав Михајловић Михиз: АУТОБИОГРАФИЈА- О ДРУГИМА Издавач: БИГЗ, Београд, 1991.год. Друго издање. Тврди повез, заштитни омот,362 стране, ћирилица. Врло пристојно очувано. `Pred sami kraj života Borislav Mihajlović Mihiz sastavlja jednu od najzanimljivijih autobiografija u istoriji naše literature. Polazeći od svog detinjstva i prvih iskustava, Mihiz opisuje svoje odrastanje, ali i život u kraljevini Jugoslaviji. To detinjstvo će, ipak, biti grubo prekinuto početkom Drugog svetskog rata. Opisujući svoje nedaće i preživljavanja tokom rata, Mihiz nas seli u Beograd, koji će postati njegov novi dom. Studije, kasniji poslovi i drugovanje sa poznatim piscima, slikarima i intelektualcima će gotovo uvek biti isprepleteni sa političkim i društvenim prilikama. Ispisujući „Autobiografiju – o drugima“, Mihizu polazi za rukom ono što retko kom piscu uspeva. To je potpuno saglasje između pripovedanja i stila, toliko da kroz čitavu knjigu čitalac ima utisak da mu autor zaista govori svoju životnu priču. Artificijelnosti koje obično „krase“ gotovo sve autobiografije, pogotovo one koje govore o političkim prilikama, u „Autobiografiji – o drugima“ nema ni u tragovima, a opet, eto malo paradoksa, „Autobiografija – o drugima“ je primer savršenog stila. U čemu je stvar? Mihiz je pripovedač koji ume ne samo da ispriča sjajnu priču, on tu priču ispisuje na izuzetan način. I to uz ništa manji zamah i ambiciju: „Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, evo uskoro će pola veka, lečili od svega toga da se ne izlečimo do danas. Nameran sam da svedočim o životu te generacije.“ Borislav Mihajlović Mihiz spada u red najznačajnijih srpskih književnih stvaralaca druge polovine dvadesetog veka. Nakon završenih studija radi kao asistent u Muzeju Vuka i Dositeja, kao upravnik biblioteke „Matice srpske“ i umetnički direktor „Avale filma“. Jedan je od osnivača „Ateljea 212“, kao i NIN-ove nagrade. Debitovao je sa zbirkom „Pesme“ 1947. godine. Sledi niz književnih ogleda, knjiga putopisa i naučnih studija. Autor je nekoliko drama, kao i brojnih pozorišnih dramatizacija. „Bilo je u njemu dvojnosti: idealizma i karijerizma, deklarativnog pripadništva kolektivu avangarde proleterijata i intimnog odi profanum vulgaris, jasno ispovedanog pravovernog marksizma i unutrašnje neućutkane neverice u njega. Takvi dvostruki provešće vek“, ovako Mihiz opisuje jednog svog poznanika i u isto vreme daje prikaz ne samo svog života već i života gotovo svih intelektualaca i umetnika u tom vremenu. Deklarativna je to pripadnost sistemu u kom se živi, na kraju – zahvaljujući tom sistemu se i lepo živi, a u isto vreme je to i duboka nepomirenost sa njim. Čini se da je sve to pronašlo odušak u „Autobiografiji – o drugima“ i to u vremenu u kom je “omraženi” komunistički sistem nestao. Tome i Mihizov gotovo neprestani lament nad stradajućim srpskim narodom (ništa drugo nego pogonsko gorivo za ratove devedesetih), baš kao i odbrana neodbranjivog, kakve su Mihizove pohvale na račun režima Milana Nedića. No, da se mi vratimo na početak teksta. Mihiz je tokom devedesetih odabrao svoju stranu. Bio je to devetnaestovekovni san o nacionalnoj državi. Suštinski, vrlo legitiman. Da li je on bio ispravan, to je već sasvim drugo pitanje. Ono što je mnogo bitnije, Mihiz je napisao izuzetno delo, prožeto diskutabilnim političkim stavovima, ali, i još jednom, izuzetno književno delo. Knjiga je to koja po silini pripovedanja, sjajnom stilu i ništa manjoj literarnoj vrednosti predstavlja jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Ukoliko takvu knjigu odbacite samo zbog političkih ili ideoloških stavova, a to se neretko čini, ona neće biti na gubitku. Naprotiv. Na gubitku ćete biti samo vi.` `Борислав Михајловић Михиз (Ириг, 17. октобар 1922 — Београд, 15. децембар 1997) био је српски и југословенски књижевни критичар, књижевник, драматург, сценариста, есејиста, путописац, песник, драмски писац и полемичар. Пореклом је из свештеничке породице, од оца Гојка и мајке Вукосаве. Породица се до 1903. презивала Бећаревић. Класичну гимназију је завршио у Сремским Карловцима. По завршетку рата уписује Филозофски факултет, групу за српскохрватски језик и књижевност у Београду. После завршетка студија 1949. године запошљава се као асистент у Музеју Вука и Доситеја где остаје око годину дана. Од 1951. до 1954. ради као књижевни критичар НИН-а, али због дружења са тада неподобним Милованом Ђиласом бива принуђен да напусти овај посао. Године 1956. постаје управник библиотеке Матице српске. Од 1960. до 1963. радио је као уметнички директор Авала филма. Уредник издавачког предузећа Просвета постаје 1967. да би после четири месеца због неслагања са уредничком политиком напустио овај посао. Са Миром Траиловић ствара позориште Атеље 212 и бива његов уметнички саветник од 1971. до 1983. године. Био је дугогодишњи пријатељ, сарађивао је и утицао на многе личности из културног и јавног живота, између осталих и са Мићом Поповићем, Војиславом Ј. Ђурићем, Добрицом Ћосићем, Дејаном Медаковићем, Бориславом Пекићем, Мешом Селимовићем, Ивом Андрићем, Матијом Бећковићем, Милованом Ђиласом, Данилом Кишем и многим другим. Објављивао је песме, књижевне критике, есеје, путописе, полемике, драме. Урадио је драматизацију више познатих књижевних дела. Михизове драме и драматизације извођене су у београдским позориштима, као и на другим сценама широм земље. Сарађивао је у листовима: НИН, Политика, Књижевне новине, Књижевна реч, Дневник, Вјесник, љубљанско Дело, бечки Die Presse, Дуга итд.; у часописима Летопис Матице српске, Књижевност, Савременик, Дело и многим другим у којима је објављивао чланке, есеје, критике, путописе, фељтоне, интервјуе. Матица српска од 2021. објављује сабрана дела Борислава Михајловића Михиза.`

Beograd : Nolit, tvrd povez sa omotom kao novo Embahade jesu svojevrsno četvorotomno memoarsko delo Miloša Crnjanskog, u kojem na zanimljiv način opisuje događaje iz vremena svoje diplomatske službe. Prvi put su objavljene 1983. godine. Embahada predstavljaju različita memoarska sećanja Crnjanskog na diplomatsku službu i prate period od 1928. do 1945. godine. Za naslov je odabrao špansku reč koja znači poslanstvo (ambasada). Njihovo pisanje je započeo 1943. godine u Londonu, dok je pomagao Milanu Stojadinoviću u pisanju njegovih memoara „Ni rat ni pakt“, a pisao ih je do pred smrt, odnosno gotovo tri decenije. Najavu objavljivanja dao je 1951. godine u Amerikanskom Srbobranu. Pored klasičnog pripovedanja o događajima, Crnjanski unosi i elemente opisa ličnosti sa kojima se susretao. Ovi spisi su poslužili Crnjanskom da se obračuna sa mnogima koje je, recimo, optuživao za propast države i vojske u Aprilskom ratu 1941. godine, pa tako kralja Petra II Karađorđevića naziva Dezerterović. Crnjanski za života nije stigao niti da dovrši, niti da objavi ove spise, tako da su oni ostali u rukopisima. O Embahadama je rekao: Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari, to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića. Prvo izdanje Embahada u četiri toma, pojavilo se 1983. godine u izdanju Nolita, a priređivač je bio Borislav Radović, koji je pregledao, uredio i objavio rukopise. Kritičko izdanje Embahada na preko 700 strana, priredila je 2010. godine Nada Mirkov-Bogdanović, a objavili su Zadužbina Miloša Crnjanskog i Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu Sadržaj Prvi deo Prvi deo govori o vremenu koje je Crnjanski proveo u Berlinu, u predvečerje postojanja Vajmarske republike. To je period između 1928. i 1929. godine, koji je proveo uz Živojina Balugdžića, poslanika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Berlinu. Drugi deo Drugi deo prati uspon nacizma i odnose Trećeg rajha sa Kraljevinom Jugoslavijom, između 1935. i 1938. godine. Tadašnji jugoslovenski poslanik u Berlinu je bio Aleksandar Cincar-Marković. Treći deo Treći deo se odnosi na vreme koje je Crnjanski proveo u poslanstvu u Rimu, od 1938. do 6. aprila 1941. godine. Četvrti deo Četvrti i poslednji deo govori o angažovanju Miloša Crnjanskog u Vladu Kraljevine Jugoslavije u egzilu. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. R e f e r e n c e U Berlinu Balugdžija Hitler Balugdžija i Hitler Susret u Berlinu Stjepan Radić Nemačke reparacije Naša politika prema Nemačkoj SSSR Drugi put u Berlinu Godina 1935. Godina 1936. Olimpijada u Berlinu Godina 1937. Poseta Milana Stojadinovića Londonu Diplomatske igre za vreme građanskog rata u Španiji Srojadinovićev konkordat Komentar uz dnevnik grofa Ćana Godina 1938. Stojadinović i naša politika prema Italiji Sastanak u Veneciji Čehoslovačka Antisemitski talas u Italiji Pad Stojadina Sastanak grofa Ćana i Cincar-Markovića u Veneciji Poseta kneza Pavla Berlinu Odlazak u Portugal i London General Simović u Londonu Kako se pisalo o Srbiji Kneginja Julija u Londonu Čerčil o Srbiji Englezi o Hrvatima NOVA EVROPA Rebeka Vest – Crno jagnje i sivi soko! Engleski uticaji na kralja Aleksandra Hitlerov program ekspanzije 1937. Anglo-nemački odnosi 1938. Nemački ekonomski `Drang nach Osten` Albanija Konkordat Hrvatski memorandum Čerčil o Stojadinoviću u svojim memoarima Sastanak kneza Pavla sa Hitlerom 4. marta 1941. Hitlerovi razgovori za ručkom Memoari kralja Petra II

Autor - osoba Crnjanski, Miloš Naslov Embahade / Miloš Crnjanski ; [priredio Borislav Radović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1984 Fizički opis 4 knj. (485; 424 str.) ; 22 cm Drugi autori - osoba Radović, Borislav Napomene Deo 1-3 štampani zajedno. Embahade jesu svojevrsno četvorotomno memoarsko delo Miloša Crnjanskog, u kojem na zanimljiv način opisuje događaje iz vremena svoje diplomatske službe. Prvi put su objavljene 1983. godine. Embahada predstavljaju različita memoarska sećanja Crnjanskog na diplomatsku službu i prate period od 1928. do 1945. godine. Za naslov je odabrao špansku reč koja znači poslanstvo (ambasada). Njihovo pisanje je započeo 1943. godine u Londonu, dok je pomagao Milanu Stojadinoviću u pisanju njegovih memoara „Ni rat ni pakt“, a pisao ih je do pred smrt, odnosno gotovo tri decenije. Najavu objavljivanja dao je 1951. godine u Amerikanskom Srbobranu. Pored klasičnog pripovedanja o događajima, Crnjanski unosi i elemente opisa ličnosti sa kojima se susretao. Ovi spisi su poslužili Crnjanskom da se obračuna sa mnogima koje je, recimo, optuživao za propast države i vojske u Aprilskom ratu 1941. godine, pa tako kralja Petra II Karađorđevića naziva Dezerterović. Crnjanski za života nije stigao niti da dovrši, niti da objavi ove spise, tako da su oni ostali u rukopisima. O Embahadama je rekao: Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari, to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića. Prvo izdanje Embahada u četiri toma, pojavilo se 1983. godine u izdanju Nolita, a priređivač je bio Borislav Radović, koji je pregledao, uredio i objavio rukopise. Kritičko izdanje Embahada na preko 700 strana, priredila je 2010. godine Nada Mirkov-Bogdanović, a objavili su Zadužbina Miloša Crnjanskog i Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu Sadržaj Prvi deo Prvi deo govori o vremenu koje je Crnjanski proveo u Berlinu, u predvečerje postojanja Vajmarske republike. To je period između 1928. i 1929. godine, koji je proveo uz Živojina Balugdžića, poslanika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Berlinu. Drugi deo Drugi deo prati uspon nacizma i odnose Trećeg rajha sa Kraljevinom Jugoslavijom, između 1935. i 1938. godine. Tadašnji jugoslovenski poslanik u Berlinu je bio Aleksandar Cincar-Marković. Treći deo Treći deo se odnosi na vreme koje je Crnjanski proveo u poslanstvu u Rimu, od 1938. do 6. aprila 1941. godine. Četvrti deo Četvrti i poslednji deo govori o angažovanju Miloša Crnjanskog u Vladu Kraljevine Jugoslavije u egzilu. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. R e f e r e n c e U Berlinu Balugdžija Hitler Balugdžija i Hitler Susret u Berlinu Stjepan Radić Nemačke reparacije Naša politika prema Nemačkoj SSSR Drugi put u Berlinu Godina 1935. Godina 1936. Olimpijada u Berlinu Godina 1937. Poseta Milana Stojadinovića Londonu Diplomatske igre za vreme građanskog rata u Španiji Srojadinovićev konkordat Komentar uz dnevnik grofa Ćana Godina 1938. Stojadinović i naša politika prema Italiji Sastanak u Veneciji Čehoslovačka Antisemitski talas u Italiji Pad Stojadina Sastanak grofa Ćana i Cincar-Markovića u Veneciji Poseta kneza Pavla Berlinu Odlazak u Portugal i London General Simović u Londonu Kako se pisalo o Srbiji Kneginja Julija u Londonu Čerčil o Srbiji Englezi o Hrvatima NOVA EVROPA Rebeka Vest – Crno jagnje i sivi soko! Engleski uticaji na kralja Aleksandra Hitlerov program ekspanzije 1937. Anglo-nemački odnosi 1938. Nemački ekonomski `Drang nach Osten` Albanija Konkordat Hrvatski memorandum Čerčil o Stojadinoviću u svojim memoarima Sastanak kneza Pavla sa Hitlerom 4. marta 1941. Hitlerovi razgovori za ručkom Memoari kralja Petra II MG62 (N)

OTKRIĆE INDIJE Džavaharlal Nehru Rad Beograd 1984 Biblioteka SVEDOČANSTVA Sadržaj: Predgovor Indira Gandi, I. Tvrđava Ahmadnagar II. Badenvajler - Lozana III. Traženje IV. Otkriće Indije V. Kroz vekove VI. Novi problemi VII. Poslednja faza: (1) Konsolidacija britanske vladavine i razvoj nacionalističkog pokreta VIII. Poslednja faza: (2) Nacionalizam protiv umperijalizma IX. Poslednja faza (3) Drugi svetski rat X. Ponovo tvrđava Ahmadnagar, Registar, Slike, Tvrd povez, zaštitni omot, zlatotisak, format 18,5 x 24,5 cm , 533 strane Džavaharlal Nehru (hind. जवाहरलाल नेहरू, /ˈneɪruː, ˈnɛruː/;[1] Javāharlāl Nehrū; Alahabad, 14. novembar 1889 — Nju Delhi, 27. maj 1964) je bio prvi premijer Indije državnik i političar koji se, posle Gandija, smatra za najznačanijeg borca za oslobođenje Indije od kolonijalnog ropstva.[2][3] On se pojavio kao eminentni vođa Indijskog pokreta za nezavisnost pod mentorstvom Mahatme Gandija, i služio je kao indijski premijer od njenog uspostavljanja kao nezavisna nacija 1947. godine do svoje smrti 1964. godine. On se smatra arhitektom moderne indijske nacije-države: suverene, socijalističke, svetovne, i demokratske republike. On je takođe poznat kao Pandit Nehru zbog toga što vodi poreklo iz Kašmirsko Panditske zajednice, dok ga indijska deca znaju kao čača Nehru (hindi, doslovno „čika Nehru”).[4][5] Kao sin Motilala Nehrua, prominentnog advokata i nacionalističkog državnika i Svarup Rani, Nehru je diplomirao na Triniti koledžu u Kembridžu i Unutrašnjem hramu, gde je obučavan da bude barister. Po povratku u Indiju, počeo je da radi pri visokom sudu u Alahabadu i interesovao se za nacionalnu politiku, koja je na kraju zamenila njegovu pravnu praksu. Posvećeni nacionalista od tinejdžerskih godina, postao je rastuća figura u indijskoj politici u toku nereda 1910-ih godina. Postao je prominentni lider levičarskih frakcija Indijskog nacionalnog kongresa tokom 1920-ih, i na kraju celog Kongresa, sa prećutnim odobrenjem njegovog mentora, Gandija. Kao predsednik Kongresa Nehru je 1929. godine pozvao na potpunu nezavisnost od Britanske Indije i podstakao je odlučujući pomak Kongresa prema levoj strani. Nehru i Kongres dominirali su indijskom politikom tridesetih godina prošlog veka, dok se zemlja kretala ka nezavisnosti. Njegova ideja o sekularnoj naciji-državi je naizgled potvrđena kada je Kongres, pod njegovim rukovodstvom, pobedio na pokrajinskim izborima 1937. godine i formirao vladu u nekoliko provincija. S druge strane, separatistička Muslimanska liga dobila je znatno manju podršku. Ali ova dostignuća su bila ozbiljno kompromitovana nakon posledica Avgustovskog indijskog pokreta 1942. godine, kad su Britanci efektivno slomili Kongres kao političku organizaciju. Nehru, koji se nerado obazirao na Gandijev poziv za neposrednu nezavisnost, jer je želeo da podrži saveznički ratni napor tokom Drugog svetskog rata, izašao je iz dugog zatvorskog roka u mnogo izmenjen politički pejzaž. Muslimanska liga pod njegovim starim kolegom iz Kongresa i sada protivnikom, Muhamedom Ali Džinom, dominirala je muslimansku politiku u Indiji. Pregovori između Kongresa i Muslimanske lige za podelu vlasti nisu uspeli, i ustupili su mesto nezavisnosti i krvavoj podeli Indije 1947. godine. Rođen je 14. novembra 1889. u mestu Alahabad kao sin dobrostojećeg bramanskog advokata iz Kašmira. U dobi od 16 godina otišao je u Englesku i pohađao Herou školu i Univerzitet u Kembridžu[6]. Na Kembridžu je studirao pravne nauke. U Indiju se vratio 1912. godine. Politikom je počeo da se bavi došavši u dodir s učenjima Gandija 1919. godine kada počinje i njegovo aktivno učešće u oslobodilačkom pokretu[6]. Iako Gandijev sledbenik, nije delio njegovo uverenje u pasivan otpor, već je smatrao kako treba primeniti sve raspoložive mere. Britanske vlasti zatvarale su ga devet puta, a u zatvoru je proveo ukupno 13 godina. Pri rešavanju unutrašnjih problema imao je velikih poteškoća, kako u opoziciji tako i u sopstvenoj stranci. Stoga je odložio pitanje nacionalizacije i agrarne reforme koju je želeo da sprovede mirno, polako i zakonskim putem. Istakao se i kao borac protiv kastinskog sistema. Bio je jedan od inicijatora Pokreta nesvrstanih. Bio je takođe jedan od inicijatora azijsko-afričke konferencije u Bandungu 1955. godine. Preminuo je u Nju Delhiju 27. maja 1964. godine od srčanog udara[6]. Njegovi potomci, kćerka Indira Gandi i unuk Radživ Gandi su takođe ostavili značajan trag u indijskoj politici. Unutrašnja politika Od 1912. član je Indijskog nacionalnog kongresa, a 1918. izabran je u Sveindijski nacionalni komitet. Od 1926. do 1928. generalni bio je sekretar Sveindijskog kongresnog komiteta. 1929. godine biva izabran za predsednika Kongresne stranke[6]. Istu funkciju je obavljao i 1936, 1937, 1946. Godine 1946. kada su Britanci otpočeli pripreme za povlačenje iz Indije, pozvan je da oformi prelaznu vladu koja će organizovati prelazak iz britanske kolonije u nezavisnu zemlju. Dana 15. avgusta 1947. godine, kada su vršena zadnja povlačenja Britanaca i uspostavljan samoupravni dominion u okviru britanskog Komonvelta, izabran je za prvog predsednika vlade[6] i ministra spoljnih poslova. U nekoliko narednih godina Nehru je bezuspešno pokušavao da spreči deobu Indije na hindu državu i muslimansku državu. Uprkos njegovim velikim naporima, utemljena je nezavisna muslimanska država Pakistan. Ostao je na mestu predsednika vlade i nakon što je status britanskog dominiona ukinut i Indija 26. januara 1950. godine donošenjem ustava postala republika[6]. Tu funkciju je obavljao do svoje smrti. Pored premijerske funkcije i funkcije ministra inostranih poslova u par navrata je, takođe, bio na čelu indijskog ministarstva finansija i ministarstva odbrane. Spoljna politika Za više informacija pogledajte: Pokret nesvrstanih Predsednik NR Kine Mao Cedung i Džavaharalal Nehru (1954) Javno se suprotstavljao Hitlerovom i Musolinijevom fašizmu. Posetio je Barselonu u vreme Španskog građanskog rata izražavajući simpatije prema španskoj republikanskoj vladi. Godine 1938. posetio je Čehoslovačku, a nije otišao u Italiju i Nemačku gde je bio pozvan. Nehru je podržao rezoluciju Ujedinjenih nacija iz 1950. godine o Koreji, suprotstavio se britanskim i francuskim potezima 1956. u Sueckom kanalu, i 1959. Kini poručio je da će indijske granice braniti ako treba i vojnom silom. U spoljnoj politici nastojao je da očuva neutralnost u Hladnom ratu. U skladu sa tom političkom opcijom, s Titom i Naserom je osnovao Pokret nesvrstanih. Sa simpatijama je gledao na sve oslobodilačke pokrete u svetu. Posebno je nastojao da uspostavi što bolje odnose sa Narodnom Republikom Kinom, koji su bili tradicionalno zategnuti. Borba za indijsku nezavisnost (1912–1947) U Britaniji Nehru je razvio interesovanje za indijsku politiku tokom svog boravka u Britaniji kao student i advokat.[7] Rani doprinos po povratku u Indiju U roku od nekoliko meseci od povratka u Indiju 1912. godine, Nehru je prisustvovao godišnjoj sednici Indijskog nacionalnog kongresa u Patni.[8] Kongres 1912. bio je stranka umerenih i elite,[8] i Nehru je bio uznemiren zbog onoga što je doživeo kao u „velikoj meri afera više klase koja poznaje engleski jezik”.[9] Nehru je imao sumnje u pogledu efikasnosti Kongresa, ali se složio da radi za partiju u znak podrške za Indijski pokret za građanska prava koji je predvodio Mahatma Gandi u Južnoj Africi,[10] prikupljajući sredstava za pokret 1913. godine.[8] Kasnije je vodio kampanju protiv rada po ugovoru i druge takve diskriminacije sa kojom su se suočili Indijci u britanskim kolonijama.[11] Prvi svetski rat Kad je izbio Prvi svetski rat, saosećaj je bio podeljen u Indiji. Iako su obrazovani Indijci „u velikoj meri nalazili posredno zadovoljstvo” u svedočenju ponižavanja svojih britanskih vladara, vladajuće više klase su podržale saveznike. Nehru je priznao da je na rat gledao sa mešovitim osećajima. Frank Moraes je napisao: `Ako je [Nehruova] simpatija bila za bilo koju zemlju ona je bila za Francusku, čijoj kulturi se u velikoj meri divio.`[12] Tokom rata, Nehru je volontirao za Sent Džonovu ambulantu i radio je kao jedan od provincijalnih sekretara te organizacije u Alahabadu.[8] Takođe je govorio protiv cenzorskih akata koje je britanska vlada preuzela u Indiji.[13] Nehru sa ženom Kamalom i ćerkom Indirom 1919. godine Nehru je izašao iz ratnih godina kao vođa čiji su politički stavovi smatrani radikalnim. Iako je politički diskurs u to vreme dominirao Gopal Krišna Gokale,[10] umerenjak koji je smatrao da je „ludilo razmišljati o nezavisnosti”,[8] Nehru je govorio „otvoreno o politici nesaradnje, potrebi da se podnese ostavka sa počasnih funkcija pod vladom i da ne nastavi besplodna politika reprezentacije”.[14] On je ismevao Indijsku građansku službu zbog njene podrške britanskoj politici. Napomenuo je da je neko jednom definisao Indijsku građansku službu „sa kojom smo nažalost još uvek unesrećeni u ovoj zemlji, kao ni indijsku, ni građansku, niti službu”.[15] Motilal Nehru, prominentni umereni vođa, priznavao je ograničenja ustavne agitacije, ali je savetovao svog sina da nije postojala druga „praktična alternativa”. Nehru, međutim, nije bio zadovoljan tempom nacionalnog pokreta. Uspostavio je saradnju sa agresivnim nacionalističkim liderima koji su zahtevali domaću upravu za Indijce.[16] Uticaj umerenih na kongresnu politiku počeo je da opada nakon što je Gokale umro 1915. godine.[8] Anti-umereni lideri kao što su Anija Besant i Bal Gangadar Tilak iskoristili su priliku da zahtevaju nacionalni pokret za domaću vladavinu. Međutim 1915. godine, predlog je odbijen zbog nevoljnosti umerenih da se obavežu na takav radikalan tok akcije. Besant je uprkos toga formirala ligu za zagovaranje domaće vladavine 1916. godine; i Tilak, po puštanju iz zatvora, u aprilu 1916. je formirao svoju ligu.[8] Nehru se uključio u rad u obe lige, ali je radio posebno za prvu.[17] On je kasnije napomenuo: „[Besant] je imala veoma moćan uticaj na mene u mom detinjstvu... čak i kasnije kad sam se uključio u politički život, njen uticaj se nastavio.”[17] Još jedan razvoj koji je doveo do radikalne promene u indijskoj politici je bilo venčanje hindu-muslimanskog jedinstva putem Laknau pakta na godišnjem sastanku Kongresa u decembru 1916. Pakt je iniciran ranije te godine u Alahabadu na sastanku Sveindijskog kongresnog odbora koji je održan u Nehruovoj rezidenciji u Anand Bavanu. Nehru je pozdravio i ohrabrio zbližavanje dve indijske zajednice.[17] Pokret za domaću vladavinu Nekoliko nacionalističkih lidera okupilo se 1916. godine pod rukovodstvom Anije Besant da bi izrazili zahtev za samoupravom, i za ostvarivanjem statusa dominiona unutar Britanske imperije koji su već imale Australija, Kanada, Južna Afrika, Novi Zeland i Njufaundland, u to vreme. Nehru se pridružio pokretu i postao je sekretar Besantove Lige za domaću vladavinu.[17][18] Juna 1917. Besant je bila uhapšena i internirana od strane britanske vlade. Kongres i razne druge indijske organizacije zapretile su da će pokrenuti proteste ukoliko nije oslobođena. Britanska vlada je kasnije bila primorana da oslobodi Besant i napravi značajne ustupke nakon perioda intenzivnog protesta. Nesaradnja Prvi veliki nacionalni angažman Nehrua došao je na početku Pokreta nesaradnje 1920. godine. On je predvodio pokret u Ujedinjenim provincijama (sad Utar Pradeš). Nehru je bio uhapšen po optužbama delovanja protiv vladinih aktivnosti 1921. godine i pušten je nekoliko meseci kasnije.[19] U razdoru koji je nastao unutar Kongresa nakon iznenadnog zatvaranja Pokreta nesaradnje nakon Čauri Čaura incidenta, Nehru je ostao lojalan Gandiju i nije se pridružio Svaraž stranci koju su formirali njegov otac Motilal Nehru i CR Das. Internacionalizacija borbe za indijsku nezavisnost Nehru i njegova ćerka Indira u Britaniji, 1930-ih Nehru je igrao vodeću ulogu u razvoju internacionalističke perspektive borbe za nezavisnost Indije. Tražio je inostrane saveznike za Indiju i formirao veze sa pokretima za nezavisnost i demokratiju širom sveta. Godine 1927. njegovi napori su se isplatili i Kongres je pozvan da prisustvuje kongresu potlačenih nacionalnosti u Briselu u Belgiji. Sastanak je sazvan radi koordiniranja i planiranja zajedničke borbe protiv imperijalizma. Nehru je predstavljao Indiju i izabran je u izvršni savet Lige protiv imperijalizma koja je formirana na tom sastanku.[20] Sve više, Nehru je video borbu za nezavisnost od britanskog imperijalizma kao multinacionalni napor raznih kolonija i dominiona imperije. Međutim, neke njegove izjave po ovom pitanju tumače se kao saučesništvo sa usponom Hitlera i njegovih usaglašenih namera. Suočen sa ovim tvrdnjama, Nehru je odgovorio: „Mi imamo simpatije za nacionalni pokret Arapa u Palestini, jer je usmeren protiv britanskog imperijalizma. Naše simpatije ne mogu biti oslabljene činjenicom da se naš nacionalni pokret poklapa sa Hitlerovim interesima.”[21] Knjige Najpoznatija Nehruova dela su: Autobiografija (1941, u originalu: Toward Freedom), Откриће Индије (1941), Осврти на светску историју (1936), Писма министрима (5 томова, 1987 — 1990, постхумно). 7/19

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Fila, Toma, 1941- = Fila, Toma, 1941- Naslov Završna reč / Toma Fila Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Vukotić media, 2015 (Beograd : Službeni glasnik) Fizički opis 477 str., [16] str. s tablama : fotogr., faks. ; 21 cm Drugi autori - osoba Irinej, srpski patrijarh, 1930-2020 = Irinej, srpski patrijarh, 1930-2020 (broš.) Napomene Tiraž 5.000 Str. [6-7]: Pismeni blagoslov Nj. s. patrijarha / patrijarh srpski Irinej. Predmetne odrednice Fila, Toma, 1941- Advokatura -- U uspomenama Završna reč Autobiografija Tome File je topli porodični album, uzbudljiva i dramatična advokatska ispovest, sudski dosije, galerija veoma raznovrsnih klijenata i freska vremena od pola veka. U ovoj „Završnoj reči” Fila je vešto, zavodljivo, činjenično, otvorio deo sudbina i istorije, ličnog i zajedničkog, na način kakav do sada nismo sreli. Izvlačeći zlatne konce iz ogromnog i zamršenog klupka svoje raskošne karijere, on je, paralelno, izvukao nekoliko upečatljivih slojeva, koje će čitalac otkriti. ISKRENOST je dominantan fluid koji teče ovim stranicama. ETIČKA odanost nigde nije ni milimetar prešla zadatu granicu. ČINJENICE su sveto načelo. PLEMENITOST je, iako pokušava da se sakrije, samu sebe izvela na videlo. HRABROST je probila oklop kojim bi se drugi štitili. „Završna reč” je samo isečak iz duge, plodne, do velikih drama uzdignute advokatske karijere Tome File. U ovoj knjizi slučajevi Slobodana Miloševića. Žarka Lauševića, Borke Vučić, Nikole Šainovića, Šefke Hodžić, haških osuđenika, ubica i kriminalaca, nevinih i krivih, samo su neke od stranica mnogih završnih reči ovog princa srpske advokature. Toma Fila (Bitolj, 29. jul 1941) srpski je advokat i političar cincarskog porekla. Član je Predsedništva Socijalističke partije Srbije i Eparhijskog saveta Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Predsednik je crkvene opštine Grada Beograda, a bio je i narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Poznat je i po tome što se javno zalagao i lobirao za autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve. Poreklo Toma Fila je rođen 29. jula 1941. godine u Bitolju, kao sin advokata Filote File i Eli, kćerke beogradskog trgovca Nikole Sapundžića. Pošto su ih bugarske okupacione vlasti proterale iz Bitolja, rodnog grada njegovog oca, morali su da se presele u Srbiju pod upravom Vlade generala Milana Nedića. Toma je ratne godine proveo sa majkom u Negotinu, dok je otac Filota radio u Beogradu i 1943. godine uhapšen kao partizanski ilegalac, zbog čega je bio zatočen u Banjičkom logoru i potom odveden u koncentracioni logor Mauthauzen-Gusen. Obrazovanje Završio je Osnovnu školu br. 2 na Dorćolu, u poslednjoj generaciji gde je osnovno školovanje trajalo četiri godine. Potom je pohađao Prvu mušku gimnaziju. U to vreme, istu školu su pohađali Stevica Marković i Miša Slovenac... Između gimnazije i fakulteta je kratko boravio u Parizu kod rođaka, sa idejom da tamo otpočne studije, ali je odustao. Upisao je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu 1959. godine i diplomirao u junu 1963. godine sa prosekom 8,80. U vreme studija je trenirao mačevanje u MK Crvena zvezda i bio juniorski prvak Srbije 1960. godine. Kao mačevalac se pojavljivao u svojstvu statiste u filmu Žana Marea „Kule, čuvaj se!“ (fr. La Tour, prends garde!, 1959), zatim filmovima „Hanibal“ (1959), „Mongoli“ (1961)... Tokom prvog Samita nesvrstanih u Beogradu 1961. godine, njegov otac je morao da otputuje u inostranstvo i poveo ga sa sobom u Pariz. Tamo ga je upoznao sa dr Živkom Topalovićem, predsednikom predratne Socijalističke partije Jugoslavije i članom Centralnog nacionalnog komiteta za vreme Drugog svetskog rata. Univerzitet „Sv. Kliment Ohridski“ u Bitolju mu je 22. aprila 2016. godine dodelio zvanje počasnog doktora nauka (doctor honoris causa). Advokatska karijera Advokatski pripravnik je postao 1. jula 1963. godine u advokatskog kancelariji svog oca. Advokatski ispit je položio 3. jula 1965. godine i postao najmlađi advokat u Jugoslaviji. Kao mladi advokat, družio se sa glumcem Zoranom Radmilovićem. Od 1988. do 1992. godine je bio predsednik Advokatske komore Jugoslavije, odnosno Advokatske komore Srbije. Među njegovim klijentima su bili Jovanka Broz (udovica Josipa Broza Tita, doživotnog predsednika SFRJ), Slobodan Milošević (predsednik Republike Srbije i predsednik SR Jugoslavije, glumac Žarko Laušević, Zdravko Čolić, Rade Marković, Borka Vučić... Borba protiv smrtne kazne U javnosti je postao poznat kao advokat ljudi optuženih za najteža krivična dela, među kojima je veliki broj ljudi bio optužen za dela za koja je bila zaprećena smrtna kazna. Ukupno 16 njegovih klijenata je bilo osuđeno na smrtnu kaznu, a samo jedna je bila izvršena. Povodom smrtne kazne je izjavio: „Protivnik sam smrtne kazne, i uvek sam spreman da izrazim svoj stav“. Branio je mnoge političare među kojima su: Jovanka Broz, Slobodan Milošević, i jedno vreme je zastupao Gorana Hadžića. Haški tribunal Prvi je advokat iz Srbije koga je angažovao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu, neposredno po svom osnivanju, no to ga nije sprečilo da kaže da je Haški tribunal, neozbiljan i pristrasan sud, i da ga uporedi sa Nirnberškim procesom. U Haškom tribunalu je branio Nikolu Šainovića (predsednika Vlade Republike Srbije), general-pukovnika Đorđa Đukića, Gorana Lajića, Slavka Dokmanovića (gradonačelnika Vukovara), Mlađu Radića i Gorana Hadžića (predsjednika Republike Srpske Krajine). Povodom odlaska generala Ratka Mladića u Hag, Fila je izjavio: Užasan je ukus u ustima, jer ljudi koji su bili veličine, koji su stvorili Republiku Srpsku, sada imaju tamo tretman kao poslednji čovek. To je ono što je strašno i zato ja u tome ne vidim ništa dobro. U penziji je od 2010. godine. Politička delatnost Toma Fila nije bio član Saveza komunista Jugoslavije, kao ni njegov otac, ali je blizak levičarskim idejama i za sebe tvrdi da je socijaldemokrata: Moj otac je bio levičar i to socijaldemokrata. I ja sam po opredeljenju socijaldemokrata jer smatram da je to najpravednije opredeljenje ne samo u Srbiji, već i u svetu. — Toma Fila Imenovan je za savetnika Ivice Dačića, prvog potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, 2009. godine. Njegovim zalaganjem i posredovanjem, oktobra 2011. godine je potpisan sporazum o prelasku granice između Srbije i Makedonije samo sa ličnom kartom. Član Socijalističke partije Srbije je postao u decembru 2017. godine. Na izborima za odbornike Skupštine grada Beograda 2018. godine, izabran je za gradskog odbornika, ali je podneo ostavku na konstitutivnoj sednici 7. juna. Na parlamentarnim izborima 2020. godine, izabran je za narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije, kao kandidat na izbornoj listi „Ivica Dačić - Socijalistička partija Srbije – Jedinstvena Srbija – Dragan Marković Palma“. MG94 (N)

Priređivači: Danica Popović i Zoran Jeremić Izdavači: Udruženje `Kolektiv Užice`, Narodni muzej Užice, Narodna biblioteka Užice Predgovor: Zoran Jeremić Pogovor: Danica Popović Meki povez, klapne, ilustrovano, ćirilica, 119 strana, 22x22cm Nije uobičajeno da ljudi koji su život posvetili nauci odluče da „iskorače“ iz svoje uske specijalnosti i napišu tekst što izlazi iz formata njihove istraživačke discipline. Marko Popović (Užice, 1944 – Beograd, 2020) oduvek je u tom pogledu bio svojevrsni izuzetak. Po struci arheolog-medijevista, sa upečatljivim opusom i odgovarajućim autoritetom koji je iz njega proistekao, on je ponekad, vođen vazda nemirnim duhom i neutaživom radoznalošću, voleo da se upusti u razmatranje drugačijih tema i osvajanje novih prostora. Međutim, gotovo da nikada nije izlazio iz okvira istorijske nauke i njoj srodnih disciplina. Hronika jedne užičke porodice, koja izlazi posthumno, predstavlja u tom smislu veliki iskorak. Taj sastav, koji se može svrstati u žanr memoarske, ispovedne literature, ipak u mnogim pojedinostima otkriva istoričara „od zanata“ a kao celina – čoveka koji se sa strašću i dubokim razumevanjem bavi pitanjima prošlosti. Ta ocena, treba naglasiti, potiče od Markove životne saputnice i priređivača ove knjige, a onaj pravi, merodavni sud prepušta se njenim čitaocima. Na ideju da u pisanoj formi zabeleži hroniku svoje užičke porodice Marko je došao u jednom vrlo posebnom trenutku, u leto 2000. godine. Atmosfera pred petooktobarski prevrat, sa mešavinom nataloženog beznađa i nade u mogućnost promena, podstakla ga je da se ponovo osvrne na prošlost Popovića, prema kojoj je gajio neobično snažan i empatičan odnos. Do tančina upoznat sa porodičnom istorijom – koja je često bivala uslovljena ratnim nedaćama ili političkim previranjima – uz to odličan poznavalac tokova srpske i evropske povesti, Marko je osetio potrebu da u svetlu aktuelnog trenutka obnovi sećanje na svoje užičke pretke, prateći njihovu sudbinu tokom jednog nemirnog i presudnim događajima ispunjenog stoleća. Ambijent u kome je ostvaren ovaj naum nije mogao biti bolje odabran. Bila je to zlatiborska kuća Marisavljevića – Markovih bliskih užičkih rođaka – koja nam je tog leta data na raspolaganje. Sa mnogo sete ali i radosti prisećam se tih, vrlo uzbudljivih i kreativnih dana: stacionirani na Zlatiboru, odlazili smo na povremene istraživačke kampanje na lokalitete Polimlja, a zatim se vraćali, kako bi Marko radio na svojoj Hronici, uz obavezne odlaske u Užice, u čijem je Arhivu proveravao potrebne podatke. `Hronika jedne užičke porodice` nastala je iz duboko ličnih razloga i pisana je bez ikakvih pretenzija da bude predstavljena široj javnosti. Naprotiv, taj rukopis bio je namenjen članovima porodice, naročito onim mlađim, koji su o prošlosti Popovića imali uglavnom šture i maglovite predstave. Događaji su, ipak, krenuli u drugačijem pravcu. Za Markov tekst zainteresovali su se neki ugledni Užičani, a na inicijativu novinara Zorana Jeremića, odličnog poznavaoca istorije Užica i jednog od priređivača ove knjige, rukopis je 2010. godine objavljen kao feljton u dvadeset nastavaka, u užičkom časopisu Vesti. Posla oko priređivanja ove knjige poduhvatila sam se nepune dve godine nakon Markovog preranog odlaska, u okolnostima još sveprisutnih i bolnih uspomena. S druge strane – iako povremeno stresan, taj posao mi je pružio jedno vrlo osobeno zadovoljstvo, jer mi je oživeo sećanje na mnoge ličnosti i prošle događaje koji su, tokom decenija našeg zajedničkog života, postali i moja, vrlo životna i emocijama ispunjena stvarnost. Taj „višak razumevanja i uživljavanja“ proistekao je, takođe, iz vrlo slične sudbine naših porodica u toku i nakon Drugog svetskog rata kao i jednog, da tako kažem, opšteg sistema uverenja i građanskih vrednosti koje smo Marko i ja delili. U tom smislu, Markov sastav može i široj publici predstavljati zanimljivo i poučno štivo. Ono govori o životu, borbi i trajanju jedne srpske građanske porodice od ranih decenija XIX do sredine XX veka, tokom stoleća ispunjenog važnim, često dramatičnim istorijskim događajima, koji su ne samo odredili sudbine pojedinaca, već su u mnogo čemu presudno oblikovali kolektivno biće naroda, njegovu ideologiju i mentalitet. To je knjiga koja nosi poruke o važnosti čuvanja tradicije i porodične memorije, o usponima i padovima, neophodnosti uporne borbe za opstanak i napredak, ali i o diskontinuitetu i propasti uglednih porodica – kao svojevrsnoj zloj kobi tolikih ovdašnjih pokoljenja, kojima je sudbina odredila da opstaju na balkankoj vetrometini. Mislim da neću pogrešiti ako kažem da Markovo pripovedanje i razmišljanje ubedljivo potvrđuju činjenicu da saznanja o svom poreklu i razumevanje porodične istorije predstavljaju bitnu identitetsku odrednicu – ne samo pojedinca već i šire zajednice kojoj ona pripada. Stoga verujem da će Užičani – i ne samo oni – prepoznati ovu poentu u Markovim sećanjima na prošle događaje i davno iščezle ljude i ambijente, utoliko pre što ih je autor tako brižljivo dokumentovao, sa mnogo znanja, uživljavanja i emocija. Na kraju, nekoliko reči o ovom izdanju. Ono je u celini zasnovano na Markovom tekstu iz 2000, odnosno, na feljtonu iz 2010. godine, a jedine izmene – osim lektorskih i korektorskih intervencija – tiču se podataka o aktuelnom mestu čuvanja predmeta iz porodične zaostavštine. Najveće promene u odnosu na pomenuti feljton sastoje se u obimu i sadržini ilustrativnog materijala. Učinilo mi se celishodnim da Markov izbor porodičnih fotografija značajno proširim, budući da one na jedan suštinski i sugestivan način dopunjuju pripovest autora. Iz sličnih razloga Zoran Jeremić i ja odlučili smo da priču „kontekstualizujemo“, dopunjujući je crtežima i fotografijama starog Užica. Novinu u odnosu na prvobitnu zamisao svakako predstavljaju fotografije predmeta, na žalost retkih, koji su voljom sudbine i sticajem okolnosti preostali iz užičke kuće Popovića. Te memorabilije sasvim su različite – od porodičnih ikona iz prve polovine XIX veka i kultnih predmeta, komada nameštaja i knjiga, do sitnica za svakodnevnu upotrebu, čija je vrednost isključivo emotivna. Oni su svedočanstavo o tome kako je izgledao ambijent jednog užičkog građanskog doma na prelazu iz XIX u XX vek – ambijent stvaran bez pretenzija na raskoš i visoki stil, ali nesporno udoban, topao i brižljivo odnegovan. Rad na priređivanju ove knjige snažno su podstakli i ulepšali članovi porodice, bliži ili dalji potomci Popovića. Svi oni – Kavrani, Stratimirovići, Marisavljevići i Osipovi svojski su se potrudili da iz sopstvenih fondova obezbede dokumenta, fotografije ili pojedine predmete, nastavljajući na taj način tradiciju porodične solidarnosti, odvajkada tako svojstvenu Popovićima. Pouzdano znamo da je za našeg Marka to najveća moguća satisfakcija. U Beogradu, avgusta 2022. Danica Popović

Autor - osoba Raičković, Stevan, 1928-2007 = Raičković, Stevan, 1928-2007 Naslov Jedan mogući život / Stevan Raičković ; priredio Miroslav Maksimović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod : Srpska književna zadruga, 1996 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 438 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Maksimović, Miroslav Zbirka Biblioteka Razgovori s piscima Napomene Tiraž 1500 Hronologija: str. 423-426 Bibliografija: str. 427-434. Predmetne odrednice Raičković, Stevan, 1928- Stevan Raičković (5. jul 1928 – 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”. Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Dela Knjige pesama Detinjstva (1950), Pesma tišine (1952), Balada o predvečerju (1955), Kasno leto (1958), Tisa (1961), Kamena uspavanka (1963), Stihovi (1964), Prolazi rekom lađa (1967), Varke (1967), Zapisi (1971). Zapisi o crnom Vladimiru (1971), Slučajni memoari (1978), Točak za mučenje (1981), Panonske ptice (1988), Monolog na Topoli (1988), Svet oko mene (1988), Stihovi iz dnevnika (1990) Fascikla 1999/2000 (2004) Poetski i prozni zapisi Čarolija o Herceg-Novom (1989), Suvišna pesma (1991) Kineska priča (1995) Proza Intimne mape (1978) Zlatna greda (1993) Esejistički i memoarski tekstovi Beleške o poeziji (1978), Portreti pesnika (1987), Dnevnik o poeziji (1990), Dnevnik o poeziji II (1997), Nulti ciklus (1998), U društvu pesnika (2000), Slova i besede (2000), Linija magle (2001) Monolog o poeziji (2001); Knjige za decu Veliko dvorište (1955), Družina pod suncem (1960), Gurije (1962) Krajcara i druge pesme (1971) Vetrenjača (1974) Male bajke (1974) Slike i prilike (1978) Selidba (1983) Poetski prepevi Šekspirovi soneti (1964) Šest ruskih pesnika (1970) zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974) Slovenske rime (1976) Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka (1990) Autobiografija Jedan mogući život 2003 Pesnik o poeziji „Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju – da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati! Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo: Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim – sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…) Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…” Iz književne kritike o pesnikovom delu Raičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. – Slobodan Rakitić Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. – Radivoje Mikić, Motivacija pesme Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. – Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života – jer su oni u neraskidivoj vezi – pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. – Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja Nagrade Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada – Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, „Neven”, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković”, „Ljubiša Jocić”, „Goranov vijenac”, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić”, Vukove, „Desanka Maksimović”, „Vasko Popa“, „Dušan Vasiljev”, „Bogorodica Trojeručica”, „Meša Selimović”. MG111

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovom zadivljujućem memoaru koji je najprodavaniji New York Times – koji je Harper prvi put objavio 1967. – Svetlana Alliluyeva, tema hvaljene biografije Rosemary Sullivan, Staljinova kći, opisuje nadrealno iskustvo odrastanja u Kremlju u sjeni svog oca Josepha. Staljin. Svetlana Iosifovna Alliluyeva, kasnije poznata kao Lana Peters, bila je najmlađe dijete i jedina kći Josipa Staljina i Nadežde Alilujeve, njegove druge žene. Godine 1967. pobjegla je iz Sovjetskog Saveza u Indiju, gdje se obratila američkom veleposlanstvu za azil. Tamo je svom CIA-inom voditelju pokazala nešto izvanredno: osobne memoare o odrastanju u Kremlju koje je napisala 1963. Indijski veleposlanik u SSSR-u, s kojim se sprijateljila, prokrijumčario je rukopis iz Sovjetskog Saveza prethodne godine — i vratio joj ga čim je stigla u Indiju. Strukturiran kao niz pisama “prijatelju” – Svetlana ga je odbila identificirati, ali sada znamo da je to bio njezin bliski prijatelj Fyodor Volkenstein – ovaj zapanjujući memoar razotkriva mračno ljudsko srce Kremlja. Nakon otvaranja Staljinovom smrću, Svetlana se vraća u djetinjstvo. Svako slovo dodaje novi pramen njezinoj izvanrednoj priči; neki su čežnjivi – romantizirana sjećanja na njezine rane godine i njezinu obitelj – dok su drugi očajnički egzorcizmi tragedija koje su je mučile, poput samoubojstva njezine majke i sve veće okrutnosti njezina oca. To je na neki način i ljubavno pismo Rusiji, sa svojim drevnim naslijeđem i spektakularno raznolikom zemljopisnom lokacijom. Iskreno, iznenađujuće i krajnje uvjerljivo, Dvadeset pisama prijatelju nudi jedan od najotkrivenijih portreta života unutar Staljinovog užeg kruga i samog ozloglašenog diktatora. Svetlana Iosifovna Alliluyeva[a] (28. veljače 1926. – 22. studenog 2011.), kasnije poznata kao Lana Peters, bila je najmlađe dijete i jedina kći sovjetskog vođe Josipa Staljina i njegove druge supruge Nadežde Alilujeve. Godine 1967. izazvala je međunarodni bijes kada je prebjegla u Sjedinjene Države i 1978. postala naturalizirana državljanka. Od 1984. do 1986. nakratko se vratila u Sovjetski Savez i vratila joj sovjetsko državljanstvo.[1] Bila je Staljinovo posljednje preživjelo dijete. Svetlana Alliluyeva rođena je 28. veljače 1926. godine.[4] Kako je njezina majka bila zainteresirana za profesionalnu karijeru, Alexandra Bychokova je angažirana kao dadilja da se brine o Alilujevu i njezinom starijem bratu Vasiliju (rođen 1921.). Alliluyeva i Bychokova su se prilično zbližili i ostali prijatelji 30 godina, sve dok Bychokova nije umrla 1956. godine.[5] Dana 9. studenog 1932. Alliluyeva majka se ustrijelila.[6] Kako bi prikrili samoubojstvo, djeci su rekli da je umrla od peritonitisa, komplikacije od upale slijepog crijeva. Proći će 10 godina prije nego što saznaju istinu o majčinoj smrti.[7] Dana 15. kolovoza 1942. Winston Churchill vidio je Allilujevu u Staljinovim privatnim stanovima u Kremlju, opisujući je kao `zgodnu crvenokosu djevojku, koja je poslušno poljubila oca`. Churchill kaže da me Staljin `gledao sa svjetlucanjem u očima kao da, pa sam pomislio, da bih rekao `Vidite, čak i mi boljševici imamo obiteljski život``[8]. U dobi od šesnaest godina, Alliluyeva se zaljubila u Alekseja Kaplera, židovskog sovjetskog filmaša koji je imao 38 godina. Njen otac je žestoko odbijao vezu i Kapler je 1943. osuđen na pet godina progonstva u Vorkuti, a zatim je 1948. ponovo osuđen na pet godina u radnim logorima u blizini Inte.[9] Brakovi Alliluyeva se prvi put udala 1944. za Grigorija Morozova, studenta Instituta za međunarodne poslove Moskovskog sveučilišta.[10] Njezin otac nije volio Morozova, koji je bio Židov, iako ga nikada nije upoznao. Imali su jedno dijete, sina Josifa, koji je rođen 1945. godine.[11] Par se razveo 1947., ali su desetljećima nakon toga ostali bliski prijatelji.[1][12] Alilujevu je dogovorila drugi brak s Jurijem Ždanovim, sinom Staljinove desne ruke Andreja Ždanova i samim jednim od Staljinovih bliskih suradnika. Par se vjenčao početkom 1949. Alliluyeva je u to vrijeme živjela sa Ždanovljevom obitelji, iako je osjećala da njome dominira njegova majka Zinaida, na što ju je Staljin upozorio.[13] Jurij je bio odan Zinaidi i bavio se partijskim radom, pa nije provodio puno vremena s Alilujevom.[14] Godine 1950. Alliluyeva je rodila kćer Jekaterinu. Brak je ubrzo nakon toga prekinut.[1] Godine 1962. udala se za Ivana Svanidzea, nećaka prve Staljinove žene Kato Svanidzea, ubrzo nakon što ga je prvi put upoznala od uhićenja njegovih roditelja 1937. godine.[15] Išli su protiv sovjetske politike vjenčanjem u crkvi. Svanidze nije bio zdrav zbog poteškoća unutarnjeg progonstva u Kazahstanu, a brak je prekinut u roku od godinu dana.[16] Od 1970. do 1973. bila je udana za američkog arhitekta Williama Wesleyja Petersa (akolit Franka Lloyda Wrighta), s kojim je imala kćer Olgu Peters (kasnije poznatu i kao Chrese Evans).[17] Nakon Staljinove smrti Nakon očeve smrti 1953. Alliluyeva je radila kao predavač i prevoditelj u Moskvi. Njezina je obuka bila povijest i politička misao, predmet koji je bio prisiljen učiti od strane oca, iako su njezina prava strast bili književnost i pisanje.[1] U intervjuu 2010. izjavila je da je njegovo odbijanje da joj dopusti da studira umjetnost i njegovo postupanje prema Kapleru dva puta kada mi je Staljin `slomio život`, te da ju je ovaj volio, ali je bio `vrlo jednostavan čovjek. Vrlo nepristojan. Vrlo okrutno.`[18] Na pitanje na konferenciji u New Yorku o tome slaže li se s očevom vladavinom, rekla je da ne odobrava mnoge njegove odluke, ali je također napomenula da odgovornost za njih snosi i komunistički režim općenito .[19] Veza s Brajeshom Singhom Godine 1963., dok je bila u bolnici radi uklanjanja krajnika, Alliluyeva je upoznala Kunwara Brajesha Singha, indijskog komunista koji je posjetio Moskvu. Njih dvoje su se zaljubili. Singh je bio blag i dobro obrazovan, ali teško bolestan od bronhiektazije i emfizema. Romansa je postajala sve dublja i jača dok se par oporavljao u Sočiju blizu Crnog mora. Singh se vratio u Moskvu 1965. kako bi radio kao prevoditelj, ali on i Alliluyeva nisu se smjeli vjenčati. Umro je sljedeće godine, 1966. Dopušteno joj je da otputuje u Indiju kako bi odnijela njegov pepeo njegovoj obitelji da ga izlije u rijeku Ganges. U intervjuu od 26. travnja 1967., navela je Singha kao svog muža, ali je također izjavila da se nikada nisu smjeli službeno vjenčati.[20] Politički azil i kasniji život Alliluyeva 1967. godine Dana 9. ožujka 1967. Alliluyeva se obratila Veleposlanstvu Sjedinjenih Država u New Delhiju. Nakon što je pismeno izrazila želju da prebjegne, veleposlanik Sjedinjenih Država Chester Bowles ponudio joj je politički azil i novi život u Sjedinjenim Državama. Oko devet sati poslije podne. u Indiji, jedanaest ujutro po Washingtonskom vremenu, rekao sam: `Ovdje imam osobu koja tvrdi da je Staljinova kći, i vjerujemo da je prava; osim ako me ne uputite na suprotno, stavljam je u avion za Rim gdje možemo stati i razmisliti o stvari. Ne dajem joj nikakvu obvezu da može doći u Sjedinjene Države. Samo joj omogućavam da napusti Indiju i vidjet ćemo je u nekom dijelu svijeta - SAD ili sombilo gdje drugdje — gdje se može nastaniti u miru. Ako se ne slažete s ovim, javite mi prije ponoći.` Iz Washingtona nikada nije stigao nikakav komentar. Ovo je jedna od prednosti koju imaju veleposlanici koji nisu u karijeri; oni mogu raditi neortodoksne stvari bez itkog prigovora, gdje službenik vanjske službe možda ne Usudite se to učiniti. Razgovarali smo s njom i rekli: `Točka broj jedan — jeste li stvarno sigurni da želite napustiti dom? Tamo imate kćer i sina, a ovo je veliki korak. Jeste li stvarno razmislili o tome? Mogao bi se odmah vratiti u rusko veleposlanstvo (odsjela je tamo u njihovoj spavaonici) i jednostavno otići spavati i zaboraviti, i ustati u srijedu ujutro i krenuti u Moskvu, kako to tvoj raspored nalaže.` Odmah je rekla: ` Ako je ovo vaša odluka, večeras ću ići u tisak; i objaviti da me (a) demokratska Indija neće uzeti (odbili su je prije njenog dolaska) i (b), sada me demokratska Amerika odbija uzeti.` Pa, nije to trebala učiniti; ja sam samo ga isprobava za veličinu kako bi se uvjerila da je dobro razmislila. Ali bila je vrlo brza u ovome. — Chester Bowles[21] Alilujeva je prihvatila. Indijska vlada bojala se osude od strane Sovjetskog Saveza, pa je odmah poslana iz Indije u Rim.[22] Kada je let Qantas stigao u Rim, [21] Alliluyeva je odmah otputovala dalje u Ženevu, Švicarska, gdje joj je vlada organizirala turističku vizu i smještaj na šest tjedana. Otputovala je u Sjedinjene Države, a odraslu djecu ostavila u SSSR-u. Po dolasku u New York u travnju 1967. održala je tiskovnu konferenciju na kojoj je osudila očevo naslijeđe i sovjetsku vladu.[1] Nakon što je nekoliko mjeseci živjela u Mill Necku na Long Islandu pod zaštitom tajne službe, Alliluyeva se preselila u Princeton, New Jersey, gdje je predavala i pisala, a kasnije se preselila u Pennington.[23][24] U intervjuu 2010. opisala je sebe kao `prilično sretna ovdje [Wisconsin]`.[18] Njezina djeca koja su ostala u Sovjetskom Savezu nisu održavala kontakt s njom.[kada?] Dok su zapadni izvori vidjeli ruku KGB-a iza ovoga,[25][page need] njezina su djeca tvrdila da je to zbog njezina složenog karaktera. [26] Godine 1983., nakon što je sovjetska vlada prestala blokirati Alliluyeve pokušaje komuniciranja sa svojom djecom iz SSSR-a, njezin sin Iosif počeo ju je redovito zvati i planirao je posjetiti je u Engleskoj, ali su mu sovjetske vlasti odbile dopuštenje za putovanje.[1] ] Ona je eksperimentirala s raznim religijama.[9] Dok neki [tko?] tvrde da je imala problema s novcem, drugi [tko?] tvrde da je njezina financijska situacija bila dobra, zbog velike popularnosti. Na primjer, njezina prva knjiga, Dvadeset pisama prijatelju, izazvala je svjetsku senzaciju i donijela joj je, prema nekim procjenama, oko 2.500.000 dolara.[27][28] Alliluyeva je sama izjavila da je veliki dio prihoda od svojih knjiga dala u dobrotvorne svrhe i da je oko 1986. godine osiromašila, suočavajući se s dugovima i neuspjelim ulaganjima.[1] Godine 1970. Alliluyeva je odgovorila na poziv udovice Franka Lloyda Wrighta, Olgivanne Lloyd Wright, da posjeti Wrightov zimski studio, Taliesin West, u Scottsdaleu, Arizona.[29] Godine 1978. Alliluyeva je postala državljanka SAD-a,[1] a 1982. godine preselila se sa svojom kćeri u Cambridge u Engleskoj, gdje su dijelili stan u blizini Botaničkog vrta Sveučilišta Cambridge.[29] Godine 1984., u vrijeme kada je Staljinovo naslijeđe doživjelo djelomičnu rehabilitaciju u Sovjetskom Savezu, vratila se zajedno sa svojom kćeri Olgom i obje su dobile sovjetsko državljanstvo.[1] Britanska novinarka Miriam Gross s kojom je Svetlana obavila svoj posljednji intervju prije nego što se vratila iz Engleske u Sovjetski Savez 1984., opisala je Svetlanino sve krhkije stanje uma u nizu pisama koje je napisala Grossu nakon intervjua: U svima njima vrlo je nestrpljivo objasniti kako je, došavši na Zapad “slijepa s divljenjem prema SLOBODNOM SVIJETU”, došla do uvjerenja da su SAD i SSSR moralno ekvivalentni. Bila je uvjerena da su “u SLOBODNOM SVIJETU ljudi nadljudski, mudri, prosvijetljeni... Kakav je užasan udarac saznati da... postoje isti idioti, nesposobne budale, preplašeni birokrati, zbunjeni šefovi, paranoični strahovi od prevare i nadzor... ovaj gubitak idealizma prečesto se događa prebjegima. JER smo se svi previše oslanjali na propagandu.”[21][30] Godine 1986. ponovno se vratila iz Rusije u SAD s Olgom, a nakon povratka zanijekala je protuzapadne komentare koje je dala dok je bila u SSSR-u (uključujući da nije uživala `ni jedan jedini dan` slobode na Zapadu i bio ljubimac CIA-e).[1] Alliluyeva je, uglavnom, živjela posljednje dvije godine svog života u južnom Wisconsinu, bilo u Richland Centeru ili u Spring Greenu, gdje se nalazio Wrightov ljetni studio `Taliesin`. Umrla je 22. studenog 2011. od komplikacija nastalih od raka debelog crijeva u Richland Centru, [1][31] gdje je boravila tijekom posjeta iz Cambridgea.[18] U vrijeme Alliluyeve smrti, njezina najmlađa kći Olga nosila je ime Chrese Evans i vodila je modni butik u Portlandu, Oregon. Jekaterina, geologinja, živjela je na sibirskom poluotoku Kamčatka proučavajući vulkan. Njezin sin Iosif, kardiolog, umro je u Rusiji 2008. godine.[1][29][32] Religija Alliluyeva je krštena u Rusku pravoslavnu crkvu 20. ožujka 1963. Tijekom godina izgnanstva koketirala je s raznim religijama. Zatim se obratila pravoslavnoj crkvi i također je navodno razmišljala o tome da postane časna sestra.[9] Godine 1967. Alliluyeva se našla u druženju s rimokatolicima u Švicarskoj i susrela se s mnogim denominacijama tijekom svog boravka u SAD-u. Dobila je pismo od oca Garbolina, talijanskog katoličkog svećenika iz Pennsylvanije, u kojem ju je pozvao da hodočasti u Fatimu, u Portugalu, u povodu 50. obljetnice tamošnjih slavnih ukazanja. Godine 1969. Garbolino, koji je bio u New Jerseyju, došao je posjetiti Alliluyevu na Princeton. U Kaliforniji je živjela s katoličkim parom, Michaelom i Rose Ginciracusom, dvije godine (1976–78). Čitala je knjige autora kao što je Raissa Maritain. U Cambridgeu, u prosincu 1982., na blagdan Santa Lucia, Advent, Alliluyeva je prešla u Rimokatoličku crkvu.[33] Djela Dok je bila u Sovjetskom Savezu, Alliluyeva je 1963. napisala memoare na ruskom. Rukopis je sigurno odnio iz zemlje indijski veleposlanik T. N. Kaul, koji joj ga je vratio u New Delhi. Alliluyeva je predala svoje memoare agentu CIA-e Robertu Rayleu u vrijeme vlastitog prebjega. Rayle je napravio kopiju. Knjiga je nosila naziv Dvadeset pisama prijatelju (`Dvadtsat` pisem k drugu`). To je bila jedina stvar osim nekoliko komada odjeće koju je Alliluyeva odnijela na tajni putnički let iz Indije.[34] Raymond Pearson, u Rusiji i istočnoj Europi, opisao je knjigu Alliluyeve kao naivan pokušaj da se krivnja za staljinističke zločine prebaci na Lavrentiya Berija, i da se izbijeli njezin vlastiti otac.

Autor - osoba Sartre, Jean-Paul, 1905-1980 = Sartr, Žan-Pol, 1905-1980 Naslov Bilješke o ludoriji rata / Žan Pol Sartr ; prevodilac Eleonora Prohić Jedinstveni naslov ǂLes ǂcarnets de la drôle de guerre. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1989 ([Sarajevo] : Oslobođenje) Fizički opis 372 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Prohić, Eleonora, 1934-2013 = Prohić, Eleonora, 1934-2013 Zbirka ǂBiblioteka ǂRaskršća (Broš.) Napomene Tiraž 2.000 Prevod dela: Les carnets de la drôle de guerre / Jean-Paul Sartre Str. 365-372: Sartrovi misaoni horizonti u Ludoriji od rata : pogovor / Eleonora Prohić Predmetne odrednice Sartr, Žan-Pol, 1905-1980 – Dnevnik Sveske koje je Sartr pisao za vreme svoje mobilizacije u Alzasu, između septembra 1939. i juna 1940, jedine su koje smo mogli pronaći, i ovde ih objavljujemo. Druge sveske, koje je pre četrdeset godina zaturio jedan mobilisani prijatelj pre no što će biti ranjen, izgleda da se nisu ponovo pojavile. Ili su uništene, ili pak oni koji ih čuvaju ne daju od sebe glasa. Bilo šta bilo, Sartr je pre svega pisao za svoje savremenike: ne vidimo razloga da više čekamo da bismo obelodanili publici sveske koje su nam ostale. Sartr je želeo da ovaj dnevnik bude svedočanstvo bilo kojeg vojnika о ratu i bizarnom njegovom obrtu, о tom stanju dokone mobilizacije u koje je on uronio sa milionima drugih. Hteo je, takođe, da dnevnik bude ponovno pitanje о samom sebi, zahvaljujući ovom prisilnom mrtvom vremenu, daleko od normalnog toka njegovog života; preispitivanje koje obeležava kraj njegove mladosti. Tu će se takođe naći začeci mnogih ideja koje će njegova dela zatim razvijati; skica Bića i Ništavila, Reči, prve ideje za Moral, i, već, to pitanje: kako shvatiti čoveka u njegovom totalitetu? koje će dobiti dovršen odgovor tek u njegovom poslednjem delu, Idiotu porodice. Arlet Elkaim-Sartr Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905 – Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Biografija Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924), u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije. Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945–1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovedaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja. Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenljivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kome je trebalo raskrinkati američke ratne zločine. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socioekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivnapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera. Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Saint Genet“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga. Sartr je sahranjen na pariskom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nekim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“. Dela Romani i novele Mučnina (La Nausée, 1938) Zid (Le Mur, 1939) Trilogija Putevi slobode (Les Chemins de la liberté, 1945–1949): Zrelo doba (L`âge de raison, 1945.) Odgoda (Le Sursis, 1947) Smrt u duši (La Mort dans l`âme, 1949) Poslednja prilika (La Dernière chance, četvrti deo ciklusa koji nikada nije dovršen) Autobiografija Reči (Les mots, 1964) Dramska dela Muve (Les Mouches, 1943) Iza zatvorenih vrata (Huis clos, 1944) Nesahranjeni mrtvaci (Morts sans sépulture, 1946) Bludnica dostojna poštovanja (La putaine respectueuse, 1946) Prljave ruke (Les Mains sales, 1951) Đavo i Gospod Bog (Le Diable et le Bon Dieu, 1951) Zatočenici iz Altone (Les Séquestrés d` Altona, 1959) Filozofija Imaginacija (L`Imagination, 1936) Biće i ništavilo (L`Être et le Néant, 1943) Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique, 1960) Eseji i kritike Egzistencijalizam je humanizam (L`Existentialisme est un humanisme, 1946) Situacije I–X (Situations I–X, 1947 – 1974) Šta je književnost? (Qu`est-ce que la littérature ?, 1947) Bodler (1947) Sveti Genet, komičar i mučenik (Saint Genet, comédien et martyr, 1952) Porodični idiot (L`idiot de la familie, 1971–1972.) MG21 (N)

Unutrašnjost prednje korice i prvi beli list imaju mrlju od prašine kao na slici, ostalo dobro očuvano. Autor - osoba Vrkljan, Irena, 1930-2021 = Vrkljan, Irena, 1930-2021 Naslov O biografiji : svila, škare marina / Irena Vrkljan ; pogovor Zdravko Zima Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1987 Fizički opis 288 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Zima, Zdravko, 1948- (Plast.) Napomene Biografske krhotine Irene Vrkljan: str. 279-288. Stanje: potpis bivšeg vlasnika na najavnoj stranici, inače veoma dobro očuvano. Irena Vrkljan (Beograd, 21. kolovoza 1930.) hrvatska je pjesnikinja, prozaistica, radiodramatičarka, esejistica, prevoditeljica, poznata i kao `hrvatska Virginia Woolf`. Djeluje na hrvatskoj književnoj sceni već više od pedeset godina. Dopisna je članica Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Rođena je 21. kolovoza 1930. godine u Beogradu. Majka joj je bila Bečanka koja doselila u Beograd, a otac trgovački zastupnik čija je obitelj vukla podrijetlo iz Lovinca. Irena je u Beogradu pohađala dvojezičnu njemačko-srpsku školu. Nakon bombardiranja 1941. godine s roditeljima i deset godina mlađim sestrama Verom i Nadom sele se u Zagreb gdje je spisateljica završila gimnaziju kod časnih sestara u Savskoj. Obitelj se zbog očeva posla potom seli u Opatiju, a Irena ostaje sama u Zagrebu na studiju. Studirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (arheologiju, etnologiju i germanistiku) i na Filmskoj akademiji u Berlinu. Od 1960. do 1971. radila je na televiziji kao urednica emisije Portreti i susreti. Okušala se u različitim književnim žanrovima objavivši više od dvadeset knjiga: pjesničkih zbirki, romana, autobiografske proze i eseja. Piše i scenarije za televizijske i radijske drame. Knjige su joj prevedene na više stranih jezika. Dobitnica je književnih nagrada „Ksaver Šandor Gjalski” za knjigu Svila, škare, „Ivan Goran Kovačić” za roman Marina ili o biografiji i nagrade HAZU za roman Posljednje putovanje u Beč. Kao profesionalna književnica živi u Berlinu i Zagrebu. Za dopisnu članicu Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti izabrana je 2008. Svoj uspješan književni i umjetnički put započela je u okviru generacije krugovaša, kojima pripada i dobno i poetički. Pedesetih i šezdesetih godina prošloga stoljeća, od zbirke Krik je samo tišina (1954) do zbirke Doba prijateljstva (1963), piše poeziju blisku nadrealističkim postulatima da bi se od zbirke Soba, taj strašni vrt (1966) okrenula analitici egzistencije, autorefleksiji i subjektivnoj gnoseologiji. Potom slijedi duga faza umjetničke inkubacije, obilježena unutarnjim i vanjskim egzilom – prelaskom u Berlin, u drugi jezik i kulturu. Poetički zaokret naznačuje zbirka U koži moje sestre (1982) s rasutim identitetom, ressentimentom i inventurom vlastite intime kao novim i trajnim tematskim opsesijama. Te će opsesije puni umjetnički oblik i estetski kapital dobiti u autobiografskom romanu Svila, škare (1984) u kome se pričom o vlastitu životu i fragmentima tuđih biografija otkriva specifičan senzibilitet, topika i retorika ženskog pisma. Potraga za vlastitim identitetom, prepoznavanje sebe u tuđim biografijama, naporan proces samospoznavanja i samopotvrđivanja kroz umjetničku kreaciju, kroz pisanje shvaćeno kao terapeutsko sredstvo u oslobađanju od tereta prošlosti i u osobnoj katarzi, obilježit će romane Marina ili o biografiji (1987), Berlinski rukopis (1988) i Dora, ove jeseni (1991). S romanom Svila, škare ta djela karakteristične fragmentarne strukture čine autobiografsku tetralogiju u kojoj se dijelovi međusobno dopunjuju, objašnjavaju i bogate stalno novim podacima. Putovanje prostorima prošlosti i intime, prizori osobne i obiteljske drame koje pozorno i bez autocenzure bilježi olovkom pamćenja, obilježit će i esejističku prozu Naše ljubavi, naše bolesti (2004). Umjetničku i intelektualnu znatiželju zadovoljila je povremenim izletima u žanr kriminalističkog romana, kao što su Posljednje putovanje u Beč (2000) i Smrt dolazi sa suncem (2002). No introspektivna djela o diseminaciji ženskog subjekta, o osjećaju neukorijenjenosti, o prošlosti koja opterećuje sadašnjost, o žudnji i slobodi pisanja, koje u njezinu slučaju postaje conditio sine qua non egzistencije, ostat će temeljno obilježje spisateljske poetike Irene Vrkljan. O tome svjedoče i nedavno objavljeni romani Zelene čarape (2005) i Sestra, kao iza stakla (2006). Velikim i estetski respektabilnim opusom, od mladenačke nadrealističke poezije do autobiografske proze prepoznatljiva narativnog rukopisa, Irena Vrkljan ugradila je svoj trajan doprinos u hrvatsku književnost i kulturu. Nagrade i priznanja `Tin Ujević` za najbolju knjigu poezije U koži moje sestre (1983) `Ksaver Šandor Gjalski` za knjigu Svila, škare, (1985) `Ivan Goran Kovačić` za roman Marina ili o biografiji Nagrada HAZU za roman Posljednje putovanje u Beč `Vladimir Nazor` za životno djelo (2009) Djela Krik je samo tišina (1954) Paralele (1957) Stvari već daleke (1962) Doba prijateljstva (1966) Soba, taj strašni vrt (1966) U koži moje sestre (1982) Svila, škare (1984) Marina ili o biografiji (1987) Berlinski rukopis (1988) Dora, ove jeseni (1991) Posljednje putovanje u Beč (2000) Smrt dolazi sa suncem (2002) Naše ljubavi, naše bolesti (2004) Zelene čarape (2005) Sestra, kao iza stakla (2006) Sabrana proza 1–2 (2006) Dnevnik zaboravljene mladosti (2007) Svila nestala, škare ostale (2008) Pismo u pismu (2009, u suautorstvu s Jasnom Horvat) Žene i ovaj suludi svijet (2010) Neka njena djela je u njenoj antologiji Zywe zradla iz 1996. sa hrvatskog na poljski prevela poljska književnica i prevoditeljica Łucja Danielewska. Na njemački je jezik zajedno s Bennom Meyerom-Wehlackom prevela antologiju hrvatske ratne lirike U ovom strašnom času.

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Christie, Agatha, 1890-1976 = Kristi, Agata, 1890-1976 Naslov Autobiografija / Agatha Christie ; [prevela Dunja Vražić-Stejskal] Jedinstveni naslov An Autobiography. hrvatski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1980 Fizički opis 571 str., [20] str. tabli ; 21 cm Drugi autori - osoba Vražić-Stejskal, Dunja = Vražić-Stejskal, Dunja Zbirka Globus (Karton) Napomene Prevod dela: An Autobiography Str. 5-11: Predgovor / Višnja Ogrizović. Predmetne odrednice Kristi, Agata Konačno smo dobili potvrdu onoga što smo dugo slutili – život Agate Kristi bio je uzbudljiviji i dramatičniji od bilo kojeg krimića. Kada je umrla 12. januara 1976, Agata Kristi je u svetu bila poznata kao kraljica krimića, ali njen privatni život za sve je bio misterija. Nekoliko godina je u tajnosti pisala autobiografiju, a kada je posle njene smrti ona objavljena, milioni njenih obožavalaca su se složili – to je bila njena najbolja priča! Otkrivajući nam sećanja na rano detinjstvo krajem 19. veka, dva braka i dva svetska rata, na arheološka istraživanjima sa drugim suprugom Maksom Malovanom i brojne druge uzbudljive događaje koji su uticali na Agatino pisanje, ova knjiga otkriva istinsku genijalnost i legendarni uspeh ove književne ikone čija mašta i dan-danas očarava čitaoce. Autobiografija kraljice zločina „Volim sunce, jabuke, gotovo sve vrste muzike, vozove, brojčane zagonetke i sve što ima veze s brojevima, boravak na moru, kupanje i plivanje, tišinu, spavanje, snove, hranu, miris kafe, đurđevak, većinu pasa i pozorište. Mogla bih da sastavim mnogo bolji spisak zvučniji, važniji, a to onda ne bih bila ja a mislim da treba da prihvatim ko sam.“ Malo ko bi pomislio da je ovim rečima svoj duhovni autoportret oslikala Agata Meri Klarisa Miler, u svetu književnosti poznatija pod muževljevom prezimenu Kristi, nekrunisana kraljica zločina, autorka 66 kriminalističkih i nekoliko ljubavnih romana i zbirki priča koji, uz Bibliju i Šekspirova dela, važe za najprodavanije knjige na svetu. Za ime ove književnice duge i izuzetno plodne karijere vezuju se, svojevrsni rekordi kakav predstavlja, na primer, nedostižan broj pozorišnih izvođenja njenog dramskog teksta „Mišolovka”, ali i kurioziteti koje su pažnju čitalaca njenih dela prevedenih na 50 svetskih jezika usmeravali na autorkin veoma ispunjen i buran život. Savremenike je naročito intrigirala epizoda njenog tajanstvenog nestanka nakon kraha prvog braka, ali i činjenice da se dve decenije, kao pisac ljubavnih romana, skrivala pod pseudonimom Meri Vestmakot, da je bila svetska putnica, učesnik u arheološkim ekspedicijama svog drugog supruga, kao i prva Engleskinja koja je surfovala stojeći. Iako nije žudela za publicitetom i mada je nastojala da se skloni od radoznale svetine, pod kraj života je napisala veoma zanimljivo, uzbudljivo i lucidno autobiografsko delo. Ono osvetljava najznačajnije momente u životu žene koja je preživela dva rata, dva braka, bavila se muzikom, počela da piše iz opklade, selila se i putovala, ostavila za sobom obiman i rado čitan opus koji se danas svrstava u klasičnu literaturu u svom žanru, ali i potomstvo ̶ kćer Rozalind. Ovo delo, nastalo prevashodno iz želje da se zapišu odabrane uspomene, Agata Kristi stvarala je laganim tempom, i kako na nekoliko mesta svedoči, sa velikim uživanjem. Sumirajući protekla iskustva u poslednjim decenijama života, koje su u njenoj bibliografiji označene kao period najvećeg uspeha, književnica koja je u literaturi postala poznata po izuzetnim kriminalističkim zapletima zasnovanim prevashodno na tamnim stranama ljudske prirode, ispisuje jedinstvenu odu životu. To je očito iz svakog poglavlja, iz svake živopisne i majstorski ispripovedane epizode, bilo da one dočaravaju bajkovito detinjstvo u kući Torkiju, materijalni krah posle očeve smrti, sticanje obuhvatne erudicije, mladalačku opčinjenost muzikom, ljubavne zanose ili neka od dugih putovanja na kojima je dobijala inspiraciju za svoja dela. I kada govori o svom strahu od nemaštine, o likovima posluge, o bolnom iskustvu ostavljene supruge, o plemenitom pozivu medicinske sestre i iskustvu stečenom u bolničkoj apoteci koje će joj dobro doći u osmišljavanju zločina koje će kasnije na stranicama njenih dela rešavati Herkul Poaro i mis Marpl, o književnom uspehu koji nije ni brzo ni lako ostvarila, Agata Kristi piše sa nepatvorenom radošću i verom da je svaki trenutak bio istinski vredan življenja. U jednom od poglavlja knjige, koju svesrdno preporučujem ne samo ljubiteljima i poznavaocima njenog opusa, zapisala je: „Volim život. Ponekad sam duboko očajavala, tugovala sam, bila satrvena bolom, ali uprkos svemu tome potpuno sam ubeđena da je veličanstveno naprosto biti živ“. Verujem da će to osećanje, oživljeno na svakoj stranici ovog dela, učiniti da ga čitate sa istom strašću kao nenadmašne, napete i intrigantne romane napisanim istim perom. Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspir premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika. Napisala je osamdeset detektivskih romana i zbirki priča, devetnaest pozorišnih komada, dva memoarska dela i šest ljubavnih romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. U pisanju detektivske proze prvi put se okušala dok je za vreme Prvog svetskog rata radila u jednom bolničkom dispanzeru. Već u svom prvencu, naslovljenom Tajanstveni događaj u Stajlsu, stvorila je sada legendarnog Herkula Poaroa. Potom je u romanu Ubistvo u parohijskom dvoru, objavljenom 1930.godine, uvela među čitalaštvom mnogo voljenu gospođicu Džejn Marpl. Od ostalih likova koji se pojavljuju u više njenih romana tu su Tomi i Mrvica Beresford, privatni detektiv Parker Pajn i detektivi Skotland jarda viši inspektor Batl i inspektor Džap. MG154 (N)

Autor - osoba Pasternak, Boris Leonidovič, 1890-1960 = Pasternak, Boris Leonidovič, 1890-1960 Naslov Zbivanja / Pasternak Hrptni naslov Ljudi i zbivanja Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Beograd : M. Čolić : S. Mašić, 1971 (Beograd : Srboštampa) Fizički opis 47 str. ; 16 cm. Zbirka Nezavisno izdanje ; 9 Napomene Om. stv. nasl.: Ljudi i zbivanja Tiraž 1000. Predmetne odrednice Pasternak, Boris Leonidovič, 1890-1960 – Autobiografija Stanje: na nekoliko mesta obeleženo uz marginu, podvučeno nekoliko reči, potpis na predlistu. Boris Leonidovič Pasternak (rus. Борис Леонидович Пастернак, Moskva, 10. februar 1890 – Predelkino kraj Moskve, 30. maj 1960) je bio ruski književnik. Bio je pesnik, novelista, romanopisac i prevodilac. Odrastao je u intelektualnoj sredini, studirao je filozofiju u Moskvi i Marburgu. U mladosti je bio futurista. Poezija mu je pretežno tematski apolitična, literarna i intelektualna. Piše i poeme sa temom prve i druge ruske revolucije. U romanu „Doktor Živago“ oslonio se na tradicije romana 19. veka i izgradio delo na fabuli o sudbini nekoliko porodica, obuhvatio prostor od zapadnih ruskih granica do Sibira, sa Moskvom u središtu, opisao dve ruske revolucije i završio epilogom u vreme Drugog svetskog rata. U Sovjetskom Savezu je roman nazvan „antisovjetskim“, a na Zapadu je 1958. Pasternaku dodeljena Nobelova nagrada, koju pisac nije primio. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG73 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr Laza Kostić je rođen 31. januara 1841. godine u selu Kovilj, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u Kovilju, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava (koji je odbranio na latinskom jeziku) na univerzitetu u Pešti. Potom se vraća u Vojvodinu gde službovanje započinje kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, zatim radi kao advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. U mladosti je bio jedan od omladinskih prvaka, buntovan, nacionalno prosvećen, baveći se politikom za dobrobit srpskog naroda. Dva puta je zatvaran u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, izabran je za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost`, ali pod pritiskom reakcionarne vlade mora da napusti Srbiju. Pred starost opredeljuje se za klerikalizam i napušta svoje saborce iz naprednog pokreta iz mladosti i ideje za koje se zalagao. Zbog toga biva osporavan, no kritici se izlaže i njegov celokupan rad. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i knežev politički saradnik. Potom se vraća u Bačku gde u Somboru provodi ostatak života relativno mirno. Živeo je iznad sredine u kojoj je boravio. Bio je u stalnom sukobu sa sredinom: niti je on shvatao ljude oko sebe, niti su se oni trudili da prihvate njega. Krupan i stasit, uvek obučen po najnovijoj modi, apolonski lep, sa neskrivenim prkosom se odnosio prema okolini. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883. godine a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. U suštini romantičar Laza Kostić je začetnik novog srpskog pesništva. Bio je jedan od najobrazovanijih književnika toga doba: znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski jezik. Čitao je antičke pisce i filozofe, u prvom redu Homera, Eshila i Heraklita. Interesovali su ga još i Dante, Gete, mitologija i estetika. Kostić je naš prvi šekspirolog. Na srpski je preveo neka Šekspirova dela(Romeo i Julija, Hamlet, Ričard III). Laza Kostić je bio pesnik, dramski pisac, esejista, novinar, prevodilac, književni i pozorišni kritičar, estetičar, filozof... U jednome se odvaja od romantičara i približava na jednoj strani klasicistima a na drugoj modernim pesnicima, u svojim naučno-teorijskim, estetičkim i filozofskim preokupacijama. Govorio je da `nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte`. U njegovom delu povezane su pesnička imaginacija i pesnička refleksija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Njegov naučno-teorijski rad došao je posle pesničkog. Najveći deo svojih pesama napisao je između 1858. i 1870. Od sredine 70-tih godina XIX veka do smrti napisao je malo pesama, uglavnom prigodnih i manje značajnih ali i svoju najbolju pesmu “Santa Maria della Salute” (1909). U tom periodu njegov esejističko-kritički i filozofski rad mnogo je izrazitiji od pesničkog. Tada je napisao najveći broj svojih kritičkih prikaza i ogleda kao i tri obimnija rada: estetičku raspravu “Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme” (1880.), filosofski traktat “Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju” (1884.) i veliku monografiju “O Jovanu Jovanoviću Zmaju” (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902.). Napisao je dve istorijske drame, “Maksim Crnojević”(1866.) i “Pera Segedinac”(1882.), dve komedije, “Gordanu”(1889.) i “Okupaciju”(napisana na nemačkom 1878/79. a objavljena prvi put 1977.). Živeći između sna i jave i svoj zanos izrazio je u pesmi “Među javom i međ snom” (1863.). Za života objavio je tri knjige pesama: Pesme, 1873.,1874., i 1909. Svoju najbolju ljubavnu pesmu nije napisao u mladosti, nego pred smrt. Nju je godinama nosio u svojoj mašti(dnevnik koji je vodio na francuskom jeziku otkriva genezu te pesme) dok nije dobila konačan oblik, savršen, klasičan. Međutim, ljubav u “Santa Maria della Salute” nije osećanje nego princip, osnovni princip ljudskog života i kosmičkog poretka stvari, sila koja, kao i kod Dantea, pokreće svetove. Pesma je posvećena Lenki Dunđerski devojci neizmerne lepote. Laza je imao 50 godina, a ona tek 21. Platonski je hranio svoju ljubav prema prelepoj Lenki zadovoljavajući se prijateljskim druženjem sa njom: razgovorima, slušanjem klavira, vožnjom kočijama ili šetnjom. Da bi se odvojio od svoje neizbežne i večite ljubavi Laza Kostić se ženi Julkom Palanački, ali svoju ljubav prema Lenki, koja prerano umire od tifusne groznice (u 25. godini), odslikava u svojim pesmama. Umro je 26. novembra 1910 god. u Beču. Svoje duboko usađeno rodoljubivo osećanje Laza Kostić je poneo još iz svog zavičaja, iz vojničke i ratničke Šajkaške, gde je rođen u Gornjem Kovilju 1841 godine u porodici šajkaškog kapetana Petra Kostića. Kao treće dete u porodici on je rano ostao bez starijeg brata i majke, a 1863 mu umre i sestra. Prilično imućan otac i još imućniji ujak i tetka omogućili su Lazi bezbrižnu mladost, pažnju i čak maženje. Crtu razmaženog jedinca sačuvao je Laza skoro kroz čitav svoj život, a njegov snažan pesnički talenat, uverenost da je veliki pesnik, pažnja i divljenje okoline učinili su da je Laza u prvim godinama svog pesničkog stvaranja nesumnjivo često zloupotrebljavao svoj talenat i dao tako materijala za kasnije uopšteno negiranje njegova talenta od strane Lj. Nedića i J. Skerlića. Svršivši školu u Novom Sadu i dva razreda nemačke realke u Pančevu, Laza 1852 godine prelazi u gimnaziju u Novom Sadu, a zatim u Budimu, gde polaže sa odlikom ispit zrelosti, `ispit — kako kaže njegov biograf M. Savić — kakova potonja pokolenja ne poznaju`. U gimnaziji, u kojoj se predavalo na nemačkom jeziku, Laza uči od stranih jezika još francuski i engleski, i klasične jezike — grčki i latinski. Tako on još u mladosti postaje dobar poznavalac nekoliko stranih jezika, a kasnije proširuje to svoje znanje, tako da je odlično znao francuski, engleski i mađarski jezik, a govorio ruskim, nemačkim, latinskim i grčkim jezikom. Takvo obimno znanje stranih jezika omogućilo mu je da prati gotovo celokupnu evropsku modernu nauku i književnost kao i da poznaje klasičnu književnost, što je sve učinilo da Kostić za svoje doba bude jedan od najuniverzalnije obrazovanih naših pesnika. Pravni fakultet je završio u Pešti, a 1866 položio i doktorat prava. Tezu je branio na latinskom jeziku i komisija ga je naročnto pohvalila za sjajnu `ciceronsku besedu` kojom je odbranio tezu. Za sve vreme boravka u Pešti Laza je jedan od najaktivnijih saradnika đačke družine u Pešti `Preodnice` i već u to doba čuven i poznat omladinski pesnik. Na književnim sastancima `Preodnice` on već 1863 godine čita svoga `Maksima Crnojevića` i s Kostom Ruvarcem ispunjava radovima književni zbornik koji je `Preodnica` te iste godine izdala. Godine 1866 izabran je za nastavnika Novosadske gimnazije. Već na vrhuncu svoje pesničke slave on je više boem i pesnik nego nastavnik, i 1867 godine, još pre završetka školske godine, ide na svetsku izložbu u Parizu, a odande na slovensku etnografsku izložbu u Moskvi. On će i kasnije mnogo i često putovati ne samo širom gotovo svih balkanskih zemalja nego i širom Evrope (1869 godine u Prag na otvaranje češkog narodnog pozorišta, 1873 godine ponovo u Prag na proslavu Jungmanove stogodišnjice, u Beč i Peštu je već češće odlazio i duže boravio, 1899 putuje sa ženom u Italiju do Napulja, a 1900 opet u Pariz). Kada je 1867 godine pobedila srpska lista za Novosadski magistrat, Svetozar Miletić postaje gralonačelnik, a Laza Kostić veliki beležnik. Godine 1896 Kostić, kao odličan pravnik, postaje član varoškog suda i ostaje na tom mestu sve do 1872 godine, kada je mađarska država oduzela sudstvo varoškim opštinama i stavila ga pod svoju upravu. Otada Kostić nije hteo da ulazi ni u kakvu službu, već se kao slobodan javni pravnik bavi poezijom, a još više publicistikom i politikom. Još ranije je aktivno ušao u politički život, i od 1869 — 1875 godine bio je poslanik Karlovačkog sabora za grad Titel, a 1873 godine bio je izabran u svojoj Šajkaškoj za poslanika u Ugarskom državnom saboru na listi Miletićeve Narodne liberalne stranke. U Saboru Kostić se odlučno zalaže za nacionalna i građanska prava Srba u Vojvodini i u nekoliko mahova istupa u odbranu kulturne autonomije srpskog življa u Ugarskoj. Kasnije, 1875 godine, kada je Sv. Miletić u svom izbornom srezu izgubio poslanički mandat, Kostić mu ustupa svoj pouzdani šajkaški srez, smatrajući da je Miletićevo prisustvo na Ugarskom saboru mnogo značajnije i potrebnije za srpsku nacionalnu stvar nego njegovo. U tom istom periodu Kostić je 1872 godine bio i zatvaran od mađarskih vlasti zbog rodoljubivog govora koji je održao na jednom svečanom banketu u Beogradu i u kome je izražavao nadu u skoro nacionalno oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Pošto je proveo pet meseci u peštanskom zatvoru, Kostić je bio pušten početkom 1873 godine. To hapšenje Kostićevo imalo je velikog nacionalnog odjeka u Vojvodini, bila je spevana čak i pesma o `robovanju` Laze Kostića, a `Zastava` je gotovo svakodnevno donosila vesti o zatvoreniku. Od 1875 godine Laza Kostić je češće i duže boravio u Beču. Iz tog vremena značajno je njegovo predavanje koje je održao 1877 u Bečkom naučnom klubu o našoj narodnoj poeziji (`Ženski karakteri u srpskoj narodnoj poeziji`). Povod za to predavanje bio je jedan napad u najčitanijem dnevnom listu bečkom `Tagblatt`, uperen protiv Crnogoraca, u kome se kaže da su Crnogorci `kulturunfahig` (nesposobni za primanje kulture) već i zato što ne umeju da poštuju svoje žene. Kostić, koji je nekoliko meseci pre toga boravio u Crnoj Gori kao dopisnik stranih novina (`Politsche Korrespondenz`, `Norddeutsche Algemeine Zeitung`, Daily News`, i nekih francuskih listova) i koji je bio svedok teških borbi koje su u to doba vodili Srbi i Crnogorci s Turcima, bio je ogorčen tim napadom i u svome predavanju istakao je uzvišeni lik srpske majke, sestre, dragane u našim narodnim pesmama. U pogovoru svojoj knjizi `Osnovi lepote u svetu` (1880) Kostić govori kakav je snažan utisak ostavilo to njegovo predavanje na najpoznatije bečke naučnike onoga doba i koliko je ono doprinelo pravilnijem i tačnijem upoznavanju zapadnoevropske javnosti s nacionalnim i kulturnim težnjama srpskog naroda. Od 1879 godine Kostić boravi u Beogradu, gde je trebalo da dobije katedru na Pravnom fakultetu Velike škole ili da postane upravnik Narodnog pozorišta. Medjutim, oba ta plana su propala. Godine 1880/81 on je jedno vreme sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, odakle se ponovo vraća u Beograd da bi urećivao liberalni organ `Srpska nezavisnost`. Tu mu stranačka spletkarenja i netrpeljivost kralja Milana onemogućuju dalji opstanak i on 1884 prelazi na Cetinje za urednika zvaničnog crnogorskog organa `Glasa Crnogorca`. U to doba boravi na Cetinju i drugi poznati srpski pisac Sima Matavulj, i ta dva različita temperamenta, ali i dva predana nacionalna i književna radnika sklapaju prisno prijateljstvo, koje će trajati sve do Simine smrti 1909 godine. Ali liberalni i slobodoumni Kostićev duh nije se ni ovde mogao složiti s apsolutističkim duhom kneza Nikole, i Laza 1891 godiie napušta Crnu Goru i vraća se u Novi Sad. U Vojvodini Kostić provodi nestalan i neobezbedjen život. I tek pod stare dane (1895 godine) on se ženi bogatom Julkom Palanačkom iz Sombora, svojom dugogodišnjom ljubavi, i otada ima smireniji i sređeniji život. Povremeno putuje iz Sombora u Novi Sad, Beograd, Zagreb i Beč i 1909 godine doživljuje proslavu pedesetogodišnjice svog književnog rada. Umro je 1910 godine u Beču, gde je bio otišao na lečenje, a telo mu je preneseno u Sombor i sahranjeno u zajedničkoj grobnici s njegovom ženom...

Autor - osoba Delbo, Charlotte, 1913-1985 = Delbo, Šarlot, 1913-1985 Naslov Aušvic i posle njega / Šarlot Delbo ; sa francuskog prevela Olja Petronić Jedinstveni naslov Auschwitz et après. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 391 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petronić, Olja, 1970- = Petronić, Olja, 1970- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂbr. ǂ7 Napomene Prevod dela: Auschwitz et après / Charlotte Delbo Tiraž 500 Predmetne odrednice Delbo, Šarlot, 1913-1985 – Memoari Delo Šarlot Delbo jedno je od ključnih ostvarenja logoraške književnosti i književnosti Holokausta. Njeno memoarsko vraćanje pitanjima svedočenja krize tokom decenija nakon oslobođenja iz nacističkih logora pokazuje posvećenost prikazivanju traume koju je doneo lʼunivers concentrationnaire, traume koja se ne sagledava kao događaj iz prošlosti, već kao istorija koja se ne završava. Prvi deo svoje trilogije Aušvic i posle njega ona započinje rečima: „Danas nisam sigurna da je ovo što sam napisala istinito. Sigurna sam da je istinsko.“ Ovo razlikovanje između vrai i véridique predočava svest autorke o nemogućnosti svedočanstva da ponudi zaokruženu ili potpunu transpoziciju iskustava preživelih ili da dâ presudu o istorijskim događajima. Ona upućuje na istorijski metanarativ kao istinu, ali upravo subjektivno iskustvo, kao istinsko, jeste onaj višak koji se možda ne očituje u zvaničnim formulacijama i izveštajima, ali koji presudno određuje naš odnos s prošlošću. U svojim memoarskim – ili pak antimemoarskim – zapisima, Delbo opisuje zatočenje u zatvoru Sante u Parizu, pogubljenje supruga Žorža Didaša, opraštanje s njim, deportaciju u Aušvic-Birkenau, u stočnom vagonu, zajedno s dvesta dvadeset devet žena pretežno uhapšenih zbog delovanja u Pokretu otpora, boravak u logoru i potom u povlašćenom odredu u Rajskom, prebacivanje u Ravenzbrik, oslobađanje, povratak i život posle. Ali se ovih događaja ili stanja ne dotiče linearno: Niko od nas neće se vratiti, Beskorisno znanje i Mera naših dana uporno i mučno cirkulišu oko rane, ukidaju hronologiju i prostorom zamenjuju vreme kao narativnu postavku. Za razliku od brojnih književnih dela o Holokaustu koja se zasnivaju na realističkom pripovedanju, uz miran, razborit iskaz svedoka, koji Primo Levi vidi kao najubedljiviji, Aušvic i posle njega odlikuje se složenom estetikom i modernističkom strukturom. Sonja Veselinović O AUTORKI Šarlot Delbo (Charlotte Delbo) rođena je 1913. godine u Vinje-sir-Senu (Eson), od roditelja italijanskih imigranata. Nakon što je završila obuku za stenodaktilografkinju, od sedamnaeste godine je radila u Parizu kao sekretarica. Pristupila je pokretu Komunističke omladine 1932. godine. Godine 1934. upoznaje Žorža Didaša, angažovanog komunistu, veoma aktivnog u Partiji, i udaje se za njega 1936. Godinu dana kasnije postaje sekretarica Luja Žuvea, u to vreme upravnika pozorišta Atene. Pozvao ju je nakon što je pročitao tekst o pozorištu koji je napisala za časopis Kaje de la ženes, čiji je Didaš bio glavni urednik. U leto 1941. godine, Šarlot Delbo prati trupu pozorišta Atene na turneji po Južnoj Americi. Žorž Didaš, angažovan u Pokretu otpora, ostao je u Parizu. Ona odlučuje da mu se pridruži u tajnosti, protivno mišljenju Luja Žuvea, koji je preklinje da ne učini ništa tim povodom. Šarlot se vraća u Pariz i pronalazi muža u novembru 1941. Žive skriveni, nikada se ne pojavljuju zajedno. Žorž krstari Parizom, susreće se s kontaktima, prenosi informacije, dok Šarlot kuca na mašini tajne letke i novine. Ali policija strpljivo postavlja mreže. U februaru 1942, godine, ušli su u trag mnogim pripadnicima njihove mreže komunističkog Pokreta otpora. Sredinom februara nižu se hapšenja: Žorž i Mai Polcer, Danijel Kazanova, Lisjen Dolan, Lisjen Langloa, potom Andre i Žermen Pikan, Žak Dekur... Obruč se sve više steže. Žorža Didaša i Šarlot Delbo uhapsile su specijalne jedinice francuske policije 2. marta 1942. godine. Delbo je zatvorena u Santeu, gde će 23. maja videti muža poslednji put; Didaš je istog dana streljan u Mon-Valerijanu. Šarlot Delbo je u avgustu prebačena u For de Romenvil, a potom u Kompjenj, da bi 24. januara 1943. godine napustila Francusku i bila prebačena u Aušvic-Birkenau, u stočnom vagonu, u društvu dvesta dvadeset devet drugih žena, većinom angažovanih u Pokretu otpora, kao i ona. Početkom 1944. prebačena je u Ravenzbrik, a oslobođena u aprilu 1945, nakon dvadeset sedam meseci u logoru. Od dvesta dvadeset devet žena iz konvoja iz 1943. godine, vratilo ih se četrdeset devet. Nekoliko meseci po povratku, u jednom odmaralištu u Švajcarskoj, u svesci je napisala Niko od nas neće se vratiti (Aucun de nous ne reviendra), i taj će roman dvadeset pet godina kasnije postati prvi tom trilogije Aušvic i posle njega (Auschwitz et après). Od 1947. radi za UN u Ženevi. Dvanaest godina živi u Švajcarskoj pa se vraća u Pariz, zapošljava se u CNRS-u1960. godine i postaje asistentkinja filozofa Anrija Lefevra, koga je upoznala 1932. Karijeru završava u CNRS-u 1978, a umire 1985, sa sedamdeset dve godine. Šarlot Delbo je dvadeset godina čuvala rukopis romana Niko od nas neće se vratiti, noseći ga svuda sa sobom jer nije mogla da odluči da ga objavi. Posvećenost sasvim drugom cilju – osudi rata u Alžiru – navodi je da svoju prvu knjigu objavi u izdavačkoj kući „Edisjon de Minui” pod nazivom Lepa pisma (Les Belles Lettres). Revoltirana kolonijalnim ratom, ali ne osećajući se merodavnom da neposredno svedoči o njemu, prikuplja pisma i objavljuje ih u jednom zborniku, postajući na taj način soba odjeka za zgroženost onih koji su ih napisali. „Edisjon de Minui” je objavio Pitanje (La Question) Anrija Alega i niz angažovanih – i u više navrata cenzurisanih – svedočanstava protiv mučenja u Alžiru. U toj će kući Šarlot Delbo objaviti Lepa pisma 1961. godine. Nekoliko godina kasnije, 1964. godine, Šarlot Delbo saznaje od poznanice iz CNRS-a da Kolet Odri za ediciju koju uređuje u izdavačkoj kući „Gontje” traži tekstove koje su napisale žene. Šarlot Delbo pristaje da im poveri svoje svedočanstvo o boravku u logoru. Njena prijateljica Klodin Rijera-Kole predlaže da ga otkuca na mašini umesto nje. Tako Niko od nas neće se vratiti prvi put izlazi 1965. kod „Gontjea”. Iz tog prvog svedočanstva odmah nastaje još jedna knjiga, rođena iz pitanja koja joj je prijateljica postavljala tokom pripremanja rukopisa: ko su bile sve te žene, kako su završile u Aušvicu, šta je sa njima bilo? Šarlot odlučuje da prikupi sve što zna ili uspe da sazna o tih dvesta dvadeset devet žena. O svakoj piše belešku, a beleške su poređane po abecednom redu. Više od godinu dana radi na toj knjizi, završava je u julu 1965. i odnosi Žeromu Lendonu u „Edisjon de Minui”. Konvoj od 24. januara (Le Convoi du 24 janvier) izlazi u novembru 1965. I tako 1965. godine izlaze prve dve njene knjige o logorima, međusobno veoma različite. Obe imaju univerzalni domašaj: prva senzibilitetom, ljudskošću i ispravnošću jedne lične pripovesti, druga time što izveštava o sudbini svake žene sa činjeničnog i istorijskog stanovišta. Iako se slabo prodaju, te knjige su hvaljene dovoljno da navedu Šarlot Delbo da nastavi priču iz Niko od nas neće se vratiti. Prebacivanje u Ravenzbrik 1944. godine, oslobađanje logorâ, povratak, ničega od toga nema u prvoj knjizi. Povrh toga je, kako su proticale godine, napisala nekoliko pesama kojima će naglasiti svoju pripovest: i tako nastaje drugi tom trilogije, Beskorisno znanje (Une connaissance inutile). „Edisjon de Minui” objavljuje tu knjigu 1970. godine i istovremeno reizdaje Niko od nas neće se vratiti. Treći tom stiže ubrzo nakon toga: istraživanja obavljena za Konvoj, pronađene preživele drugarice, razgovori s njima i obnovljena prijateljstva, sve to je navelo Šarlot na ideju da i o tome piše: šta s čovekom biva posle Aušvica? U Meri naših dana (Mesure de nos jours), kojom se 1971. završava trilogija Aušvic i posle njega, portretiše svoje preživele drugarice. Svaka od njih je na svoj način izgradila vlastitu strategiju, više ili manje svesnu, da pokuša da živi iako više nikad ništa neće biti kao ranije, zato što se niko nikad nije zaista vratio.