AFRIKA RASTKO PETROVIĆ PROSVETA BEOGRAD 1 9 5 5 Pažnja !!! PUTOPISNU /KARTU/ u /b o j i - plavo/crveno/crno!/ izRadio: ALEKSANDAR DEROKO A F R I K A - Brod je lagano silazio niz tropiku... - Prolazili smo kroz prašumu... - Obukoh se u belo da bih posetio gospođu Bede, ali me staza odvede ljudožderima... - Sa jednim čudnim Belim međ Crnima... - Mračna Afrika... - Fosili i crvena sela gubavaca... - Afrika heroja, misterije i epova... - Ostrvo Gore; njegove tamnice za crno roblje opustele... ........................................................... Ćirilica Tvrde korice Omot (pohaban) 233 strana P a ž nj a! Na prvom listu iza korica /simpatično/ i toplo u pečatu piše perom, plavim mastilom, lepim ćiriličnim rukopisom: `... Na dar Obradović Momčilu, učeniku V4 razreda za odlično učenje i vladanje... Petnaesta Beogradska gimnazija /Pečat... Razredni starešina: Vrcelj!... Direktor: Matunović!... Datum: 16.6.1957, B e o g r a d... Korice u jako vrlo dobrom stanju! Omot kao na slici Tekst u /o d l i č n o m/ stanju! Bez podvlačenih stranica! Knjiga zategnuta i očito /n e o t v o r e n a! VELIKI RARITET KOLEKCIONARSKI PRIMERAK BESPLATNA DOSTAVA ZA SRBIJU ********** Ekstra !!!!!!!!!!!

na inostranim sajtovima mnogo veca vrednost ESTETSKI DIZAJN BRODA Karl Franc Die ästhetische Gestaltung des Seeschiffes. Auf der Grundlage technischer Zweckmässigkeit. Gebundene Ausgabe – 1927 Verlag: Berlin, Richard Carl Schmidt & Co. Verlag, (1927)

Autor putopisa plovi Dunavom, zadrzava se u Beogradu i Zemunu, zatim opisuje putovanje brodom do Carigrada, kao i sam Carigrad. Vidi sadrzaj. Knjiga sadrzi 40 lepih litografskih slika (vidi spisak slika sa kraja knjige) i mapu Carigrada. Korektno ocuvano.

DEVETSTO TREĆA DRAGIŠA VASIĆ ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ БЕОГРАД 2 O O 3 DVA STOLEĆA a) Dvadeset deveti maj 19O3 b) Srbija - Politička istorija - 19O3 ............................................................. .... 29. maja 1903. године grupa zakletih, kralju i otadžbini, oficira srpske vojske na čelu sa generalštabnim pukovnikom Dragutinom Dimitrijeviće, zvanim `Apis`, izvršiše državni udar i u `Vartolomejskoj noći` ubiše i masakriraše kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu... Ruski uticaj bio je fatalan za srpsku državu који траје све до данашњих дана...! ... Од тада до данас траје пропадање српске државе, народа и њених институција и Србија никако да окрене свој брод тамо на Запад где одлазе и где су отишли њени најбољи УМОВИ - Тесла, Михајло Пупин, Вук Караџић, Доситеј Обрадовић, па чак и сам Арсеније Чарнојевић III у чувеној и тужној сеоби Србља, а поред њих и неколико милиона Срба и младост Србије, сви беже и одлазе, и сви на Запад ... тим сеобама краја нема, а катастрофалне и одрођене српске политичке и ине елите за то не хају и то их нимало не забрињава.. гледају искључиво свој интерес! Докле !!! (Михајло Грушић) - Registar - Ćirilica - Šiven povez - Tvrde korice - 158 str SLIKA NA KORICAMA: Stari dvor u kom je ubijen kraljevski par Obrenovića, posle /s r u š e n/ kao nepoželjan svedok ужасног masakra! НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО Екстра !!!!!!!!!!!!!!!!

Beseda Dra Nikole Đurđevića na parastosu u pomen Vuku St. Karadžiću održanom 13. (25.) oktobra u srpsko-pravoslavnoj crkvi u Brodu (preštampano iz “Srbobrana”), Štampa srpske štamparije, Zagreb, 1897. Originalni meki papirni povez, odlična očuvanost, jezik srpski, ćirilica, 17 str. Primerak sadrži potpis prethodnog vlasnika na korici. Veoma retko.

DUŠAN SAVKOVIĆ RADOVANJSKA SEKIRA KNJIŽEVNE NOVINE B e o g r a d 1 9 8 4 SUPERROMAN DRUGO, DOPUNJENO IZDANJE Iz recenzije: LJUBA POPOVIĆ, znameniti srpski slikar ALEKSANDAR PETROVIĆ, književnik DRAGOŠ KALAJIĆ, slikar i ideolog Srpske desnice Odabrano društvo *************** ................................................. ... Remek delo dokumentarne proze koje za osnovu ima istorijsku građu i stvarne događaje iz političke istorije Srbije - 1903. pa nadalje !!!!!! ... Remek delo iz koga vidite kako su ubijeni i iskasapljeni na zverski način kraljevski par poslednjih Obrenovića i kako je na vlast dovedena proruska dinastija Karađorđevića !!!!!!!! ... Remek delo iz koga se, kao o na dlanu, vidi kako su državni brod Srbije okrenuli od Zapada prema Istoku iako mu tamo nije ni mesto, ni kultura, ni vrednosti, ni Srbi koji su napustili Srbiju !!!!!!!!!! ... Kobna ruska karta i rusko mešetarenje se, po ko zna koji put, za Srbiju pokazala kao prava katastrofa - sledili su Balkanski ratovi, pa Prvi, pa Drugi svetski rat, pa najnoviji 1999... ratova sve više, a Srbije i Srba sve manje.... ... Pokazuje se da srpska politička elita ne zna da vodi i upravlja Državom i državnim interersima, da je potkupljiva i korumpirana, da hoće Srbiju kao rusku guberniju, da se klanja tuđim zastavama, da slave kolaboracioniste i da esencijalno neće Srbiju u Evropi. Hoće nebesku Srbiju, Srbiju na nebu, a ne na zemlji !!!!!!!!!!!!!! Čista politička psihijatrija !!!!!!!!!! (Mihajlo Grušić) ..................................................... Broš Latinica Šiven povez 1 8 6 stranica NEKORIŠĆENO NEOTVORENO Ekstra ************ ........................................................

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Troza je četvrti od šest romana o džungli koji opisuju uslove peonage i dužničkog ropstva pod kojima su meksički Indijanci patili za vreme vladavine Porfirija Dijaza. Glavni lik romana je mladi Indijanac po imenu Andres Ugaldo, virtuelni radnik robova na plantaži monterije―-mahagonija―koju kupuju braća Montelano gladna profita, nadaleko prezrena zbog brutalnog tretmana radnika. Zahtevi prema Andresu i njegovim pratiocima prevazilaze čak i uobičajene nepodnošljive uslove u monteriji. Trozas (reč znači „balvani“) prikazuje poreklo buntovničkog duha koji se polako širio radnim logorima i hacijendama, kulminirajući krvavom pobunom koja je okončala Diazovu vladavinu. Traven maestralno evocira prelomnu dnevnu rutinu monterije, oživljava igrače u ovoj groznoj drami i priča priču u zadivljujućem narativu. B. Traven (na nemačkom: B. Traven) je pisac na nemačkom jeziku koji je veliki deo svog života proveo u Meksiku. Informacije o njegovom životu su ograničene i sporne, jer se trudio da prikrije svoj identitet. Većina današnjih istraživača veruje da je B. Traven Ret Marut (pseudonim Ota Fajgea), nemački pozorišni glumac i anarhista koji je emigrirao u Meksiko 1924. godine. Tamo je napisao svoje najpoznatije knjige – „Brod mrtvih” („Das Totenschiff”, 1926) i „Blago Sijera Madre” („Der Schatz der Sierra Madre”, 1927), na kojima je Džon Hjuston 1948. snimio istoimeni film dobitnika Oskara. Pretpostavlja se da je B. Traven preminuo 26. marta 1969. godine u gradu Meksiku.

TORPEDOVANJE I PROPAST talijanskog broda `CITTA DU BARI` (Grad Bari) u SVETSKOM RATU 6. OKTOBRA 1917. GODINE Napisao pukovnik Laz. Lj. Milosavljević - Čist prihod namenjen je Crvenom krstu - Za Crveni krst Izdanje Beogradskog Oblasnog Odbora Društva Crvenog krsta Kraljevine S. H. S. Štamparija `Sveti Sava` Beograd Godina izdanja: 1927. Povez: mek Broj strana: 29. Ilustracije Kanc_12

Dmitar Zvonimir kralj hrvatski Matija Mesić *707*....2018. napisao prof.Matija Mesić...preštampano iz XXXIX.knjige`Rada jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu 1877.g -tisak Dioničarske tiskarne povez mek-naknadno pvc karton, latinica, srpskohrvatski jezik, 29.strana, format: 24 x 15,5 cm stanje: dobro-nema ispisivanja, pečat biblioteke Dmitar Zvonimir (lat. Demetrius Suinimir, Suonimir, Suonemerius, Zolomer, Zuonimir) († ?, 1089.), hrvatski ban, herceg i kralj Hrvatske i Dalmacije, vladao je od 1075. do 1089. godine. Upamćen kao jedan od najuspješnijih vladara ranosrednjovjekovne Hrvatske, Zvonimir je, kao i njegov prethodnik, nastavio politiku ekspanzije Hrvatske na svim poljima. Njegova smrt 1089. bila je prekretnica u hrvatskoj povijesti, jer je sukscesijska kriza koju je izazvala bila popraćena krvavim ratom koji je rezultirao gubitkom hrvatske samostalnosti. Zvonimir je odmah po dolasku na vlast počeo rješavati problem obnove vlasti onih gradova koji su bili pod Mletcima. Kralj Dmitar Zvonimir dobro je procijenio tadašnju vanjskopolitičku situaciju: položaj Bizanta čija je moć slabila i Mlečana koji su se pridružili protivnicima sve jačeg papinstva. Tako je Zvonimir stao uz papu Grgura VII. (1073. - 1085.), prihvaćajući suvremenu doktrinu da papa ima pravo dijeliti krune i priznavati posjed zemalja. Prethodnik:Petar Krešimir IV. (1058. - 1074.),Dmitar Zvonimir (1075. - 1089.), Nasljednik: Stjepan II. (1089. - 1091.) * * * Matija Mesić (Brod na Savi, 19. veljače 1826. - Zagreb, 6. prosinca 1878.), hrvatski povjesničar i prvi rektor zagrebačkog Sveučilišta. Njegov je doprinos hrvatskoj povijesnoj znanosti neprocjenjiv, jer se upravo Mesićevom zaslugom sačuvalo mnoštvo dokumenata iz naše starije povijesti. Za Akademijin Rad napisao je niz rasprava: O banovanju Petra Berislavića, O plemenu Berislavića, U slavu tisućgodišnjice krunidbe kralja Dmitra Zvonimira...

Аутор - особа Nazor, Vladimir Наслов Lirika / Vladimir Nazor Врста грађе поезија Језик хрватски Година 1910 Издавање и производња Zagreb : Društvo hrvatskih književnika, 1910 (Zagreb : Dionička tiskara) Физички опис 200 str., [1] list sa autorovom slikom ; 19 cm Збирка Savremeni hrvatski pisci ; knj. 9 Садржај Sadržaj s nasl. str.: Erotika ; `Febbre ...`; Pred hramom ; bibličke legende ; Synopsis ; Kentauri ; Ditirambi ; Dionizijske pjesme Tvrdi povez, platno, spolja lošije, unutra vrlo dobro...Ex libris Dr Vasilja Bige iz Slavonskog Broda...

Naslov: Terestrička navigacija Sastavio: Julijan M. Luteroti Izdavač: Dubrovnik : Štamparija `Jadran` Godina izdanja: 1927 Pismo: latinica Br. strana: 336 + prilozi ; ilustr. Format: 23 cm Povez: tvrdi Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana iako je stara skoro 100 godina: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja i sl; na (praznom) predlistu (stari) potpis bivšeg vlasnika. Knjiga je na hrvatskom jeziku. Retko: sačuvani svi prilozi (u odličnom stanju - 6 listova) koji su navedeni u sadržaju (v. sliku 3)! Knjiga je napisana kao priručna knjiga za pitomce Pomorske Vojne Akademije i oficire Kraljevske Ratne Mornarice ali je korisna i za oficire trgovačke Mornarice. Julijan M. Luteroti - kapetan fregate i redovni profesor u Pomorskoj Vojnoj Akademiji Terestrička navigacija zasniva se na opažanju uočljivih prirodnih ili umjetnih objekata na kopnu ili na mjerenju dubine mora. Među umjetne tvorevine ubrajaju se različite optičke oznake sa svjetlima ili bez njih. Bez umjetnoga su svjetla različite navigacijske → plutače te kamene, betonske, drvene ili čelične oznake, pričvršćene na morskom dnu ili na obali; s vlastitim su osvjetljenjem → pomorska svjetla: → svjetionici, brodovi-svjetionici, obalna svjetla, lučka svjetla, svjetleće plutače. Sve te oznake mogu služiti i za označavanje plovnoga puta ili opasnosti. Pridonose sigurnosti plovidbe i olakšavaju orijentaciju na plovidbenom putu. Terestričkim opažanjem nekog objekta dobiva se linija pozicija (stajnica) kao geometrijsko mjesto točaka na kojem se brod nalazi. Linija pozicija može biti pravac, kružnica, hiperbola i krivulja (izobata). Tako se, primjerice, azimut, odn. pravac kao linija pozicija, dobiva smjeranjem uz pomoć kompasa nekog objekta na kopnu koji je ucrtan na pomorskoj karti. Presjecište najmanje dviju linija pozicija je terestrička pozicija broda. Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi Pomorska vojna akademija - Kraljevina Jugoslavija - Oficiri Kraljevske Ratne Mornarice - pomorstvo

МИЛЕ КОРДИЋ Ђ Е Н Е Р А Л ЈЕДАН НАРОД А ДВА КРАЉА Роман о сукобима и уједињењу Црне Горе и Србије КЊИГА КОМЕРЦ БЕОГРАД 2ОО1 ПОСЕБНА ИЗДАЊА Пажња !!!! РОМАН О СУКОБИМА И УЈЕДИЊЕЊУ ЦРНЕ ГОРЕ И СРБИЈЕ ...`ЂЕНЕРАЛ` је писан на основу казивања Радула Божовог Чогурића из села Липова код Колашина и животне сздбине бригадира (ђенерала) Радомира Лукина Вешовића из Букове Пољане код Колашина. Коришћени су записи и већ објављена литература. Радомир Вешовић је умро пре другог светског рата у Славонском Броду, а Радуле Чогурић 1988. године у Љигу! (Писац) 77 ПОГЛАВЉА Брош Ћирилица 4О7 страница НЕКОРИШЋЕНО DB21 РОМАН О

S originalnim omotom, retko u ponudi. Autor - osoba Cook, James, 1728-1779 = Kuk, Džejms, 1728-1779 Naslov Putovanja oko svijeta : izbor / James Cook ; [s engleskoga preveo Stjepan Krešić ; pomorski nazivi i karte Pero Mardešić] Jedinstveni naslov ǂThe ǂVoyages of captain James Cook round the World. srp Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik hrvatski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Novo pokoljenje, 1950 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 412 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Krešić, Stjepan Mardešić, Pero (Karton) Napomene Prevod dela: ǂThe ǂVoyages of captain James Cook round the world Tumač pomorskih naziva u ovoj knjizi: str. 389-403 Popis slika: str. 405-408. Predmetne odrednice Kuk, Džejms, 1728-1779 Džejms Kuk (engl. James Cook; Marton, 7. novembar 1728 – 14. februar 1779) je bio engleski istraživač, moreplovac i kartograf. Obavio je tri putovanja na Pacifik, tačno obeleživši mnoga područja i prvi put zabeleživši nekoliko ostrva i obala na morskim mapama. Njegovi najveći doprinosi su otkriće istočne obale Australije i njeno osvajanje u korist Velike Britanije, otkriće Havaja i prvo oplovljavanje i kartografisanje Njufaundlenda i Novog Zelanda. Detinjstvo i mladost Džejms Kuk je rođen u skromnoj porodici u Martonu u Severnom Jorkširu, blizu današnjeg grada Midlsbroa. Kuk je bio jedno od petoro dece majke Grejs i Džejmsa starijeg, škotskog imigranta, radnika na farmi. Kao dete Džejms se s porodicom preselio na farmu Ejri Holm u Grejt Ejton, gde se školovao u lokalnoj školi (koja je danas muzej), a njegovo obrazovanje finansirao je očev poslodavac. U 13 godina počeo je da radi s ocem, koji je upravljao farmom. Godine 1745, kad je imao 16 godina, Kuk je napustio kuću da bi radio kao kalfa u jednom dućanu u ribarskom selu Stejt. Prema legendi Kuk je osetio žudnju za morem gledajući ga kroz izlog dućana. Posle godinu i po dana u Stejtu, vlasnik radnje (G. Anderson) smatrao je da Džejms nije za trgovca. Odveo ga je u obližnji lučki grad Vitbi i upoznao ga s Džonom i Henrijem Vokerom. Oni su bili poznati lokalni brodovlasnici i Kvekeri, a bavili su se prevozom uglja. Kuk se zaposlio kao pripravnik pomorski trgovac u maloj floti koja je razvozila ugalj engleskom obalom. Prvi posao bio mu je na brodu Freelove, i nekoliko godina je proveo na ovom i drugim brodićima ploveći između reke Tajn i Londona. Zbog ovog posla Kuk se posvetio studiranju algebre, trigonometrije, pomorstva i astronomije, veštinama koje su mu bile potrebne kada jednog dana bude komandovao brodom. Kad se okončao njegov trogodišnji pripravnički staž, Kuk je počeo da radi na trgovačkim brodovima na Baltičkom moru. Uskoro je napredovao kroz mornaričke rangove, da bi 1752. bio postavljen za prvog oficira (zaduženog za navigaciju) na ugljarici Friendship. Godine 1755. ponuđeno mu je da preuzme komandu nad brodom, ali on se dobrovoljno prijavio u Britansku kraljevsku mornaricu. Godine 1755, Kraljevina Velika Britanije je se naoružavala za Sedmogodišnji rat. Kuk je shvatio da će brže napredovati u karijeri u vojnoj službi. Međutim, to je zahtevalo lagano napredovanje kroz mornaričku hijerarhiju, pa je 17. juna počeo kao mornar prve klase na jedrenjaku Eagle pod komandom kapetana Hjua Palisera. Uskoro je unapređen u prvog oficira. Porodični život Kuk se oženio Elizabetom Bats, kćerkom jednog od njegovih mentora, 21. decembra, 1762. Bračni par je imao šestoro dece: Džejmsa (1763–1794), Natanijela (1764–1781), Elizabet (1767–1771), Džozefa (1768–1768), Džordža (1772–1772) i Hjua (1776–1793). Kada nije bio na moru, Džejms Kuk je živeo u Ist Endu u Londonu. Odlazio je u crkvu svetog Pavla u Šadvelu, gde je njegov sin kršten. Početak karijere u Kraljevskoj mornarici Za vreme Sedmogodišnjeg rata, Kuk je učestvovao u opsadi grada Kvebeka pre bitke na Abrahamovoj zaravni 1759. Pokazao je talenat za kartografiju i bio je zadužen za snimanje ušća Sen Lorena za vreme opsade, omogućivši generalu Džejmsu Vulfu da izvede svoj skriveni napad na Abrahamovoj zaravni. Kukova geodetska veština se pokazala korisnom u 1760-im, kada je snimio razuđene obale Njufaundlenda. Kuk je snimio severni odsek 1763. i 1764, južnu obalu između poluostrva Burin i Rta Rej 1765. i 1766, a zapadnu obalu 1767. Za pet godina provedenih na Njufaundlendu Kuk je sačinio detaljne i tačne mape ostrvskih obala; i pomoglo mu da razvije veštinu praktične geodezije, često u nepovoljnim uslovima, što je izazvalo pažnju Admiraliteta i Kraljevskog društva u ključnom momentu kako njegove lične karijere tako i britanskih prekomorskih istraživanja. Kukovi značajni doprinosi mogu se pripisati kombinaciji njegove izvanredne veštine u moreplovstvu, nadmoćne geodetske i kartografske veštine, hrabrosti u istraživanju opasnih mesta da bi proverio činjenice (npr. uplovljavanje u Antarktički polarni krug i istraživanje Velikog koralnog grebena), sposobnosti da vodi ljude u nepovoljnim uslovima i smelosti kako u obimu istraživanja tako i u želji da prekorači uputstva koja mu je davao Admiralitet. Prvo putovanje (1768–1771) Godine 1766, Kraljevsko društvo je angažovalo Kuka da otputuje na Pacifik da bi posmatrao prolazak Venere pored Sunca. Kuk je dobio čin poručnika i preuzeo komandu nad brodom Endeavour (Nastojanje). Isplovio je iz Engleske 1768, obišao rt Horn i nastavio na zapad preko Pacifika da bi stigao na Tahiti 13. aprila 1769, gde su posmatranja trebalo da se obave. Prolazak Venere je trebalo da se desi 3. juna, a u međuvremenu je Kuk izgradio malu tvrđavu i opservatoriju. Astronom kome je poveren ovaj zadatak bio je Čarls Grin, pomoćnik nedavno postavljenog kraljevskog astronoma Nevila Maskelajna. Prvenstvena svrha posmatranja bila je da se obave merenja koja bi se koristila za što tačnije izračunavanje udaljenosti Venere od Sunca. Ako bi se ovo postiglo, onda bi se udaljenost drugih poznatih planeta mogla izračunati na osnovu njihovih relativnih orbita. Na dan posmatranja prelaska, Kuk je zapisao: „Subota 3. Ovaj dan se pokazao tako povoljan za našu svrhu kako se samo poželeti može, ni oblačka na nebu a vazduh je bio potpuno čist, tako da smo imali sve mogućnosti kakve smo poželeli u posmatranju prelaska planete Venere preko Sunčevog diska: vrlo smo jasno videli atmosferu ili tamnu senku oko planete koja je prilično ometala merenje tačnog vremena kontakta. Dr Solander je posmatrao kao i Mr Grin i ja, i naša merenja su se razlikovala mnogo više nego što se moglo očekivati...” Na opšte razočarenje, odvojena merenja Grina, Kuka i Solandera razlikovala su se više od predviđene margine greške. Njihovi aparati su bili adekvatni standardima tog vremena, ali podaci nisu mogli eliminisati greške. Kada su njihovi rezultati kasnije upoređeni s rezultatima iz drugih opservatorija, koje su isti događaj merile na drugim mestima, čist rezultat nije bio tako ubedljiv niti tačan kako su se nadali. Kada su posmatranja završena, Kuk je isplovio da izvrši drugi zadatak putovanja: da istraži južni Pacifik i pokuša da pronađe znake pretpostavljenog južnog kontinenta Terra Australis. Kraljevsko društvo, a posebno Aleksander Dalrimpl, verovalo je da kontinent postoji, mada je Kuk imao lične sumnje u ovoj stvari. Uz pomoć tahićanskog navigatora Tupaje, koji je imao bogato znanje o pacifičkoj geografiji, Kuk je uspeo da stigne do Novog Zelanda, i tako je bio tek drugi Evropljanin u istoriji koji je to uradio (posle Abela Tasmana više od stoleća ranije, 1642). Kuk je kartografisao čitavu obalu Novog Zelanda, napravivši samo neke manje greške. Otkrio je i moreuz koji je odvajao Severno od Južnog ostrva i nazvao ga Kukov moreuz, koji Tasman nije video. Zatim je zaplovio na zapad u nameri da dođe do Van Dimenove zemlje (danas Tasmanija, koju je ranije ugledao Tasman) da bi ustanovio da li je ovo kopno deo legendarnog južnog kontinenta. Bili su, međutim, prinuđeni da uzmu mnogo severniji kurs zbog jakih vetrova, sve dok jednog jutra nisu ugledali kopno koje je Kuk nazvao Point Hiks. Kuk je izračunao da Van Dimenova zemlja mora da leži južnije, ali otkrivši obalu koja je išla jugozapadno, zapisao je svoju sumnju da je ovo kopno povezano s njom. Ova tačka je u stvari bila jugoistočna obala australijskog kontinenta, pa je njegova ekspedicija bila prva poznata evropska ekspedicija koja je stigla na istočnu obalu Australije. U svom dnevniku, Kuk je ovako zabeležio taj događaj: „Najjužnija tačka zemlje koju smo ugledali, koja se od nas protezala W1/4S procenio sam da leži na širini 38°..0` S° i dužini 211°..07` W t od griničkog meridijana. Nazvao sam je Point Hiks, jer je poručnik Hiks bio prvi koji je otkrio ovu zemlju .” U brodskom dnevniku upisano je da se to desilo u četvrtak 19. aprila, 1770. Kuk, međutim, nije izvršio potrebna podešavanja kada je pre toga prešao 180. meridijan geografske dužine, pa je stvarni dan po kalendaru bio petak, 20. april. Smatra se da je zemlja koju su oni ugledali mesto koje leži na otprilike pola puta između današnjih gradova Orbosta i Malakute na jugoistočnoj obali države Viktorija. Kasnija snimanja terena, urađena 1843, ignorisala su ili zanemarila raniji Kukov naziv ovog mesta, koja je dobilo ime Rt Everard. Na 200-godišnjicu otkrića, obali je zvanično vraćeno ime Point Hiks. Endevor je nastavio da plovi prema severu duž obale, s kopnom na vidiku, pa je Kuk kartografisao i davao imena mestima kraj kojih je prolazio. Nešto više od nedelju dana kasnije, prošli su pored dugačkog ali niskog zatona, i kada su stigli do njega ukotvili su se na niskom rtu sa peščanim dinama. Ovde je, 29. aprila, Kuk s posadom prvi put kročio nogom na kontinent, na mesto koje se danas zove Kurnel. Kuk je prvo nazvao zaliv Stingaree Bay (zaliv raža) jer ih je tu bilo mnogo; naziv je kasnije promenjen u Botanist Bay i konačno u Botany Bay po jedinstvenim vrstama koje su otkrili botaničari Džozef Benks, Danijel Solander i Herman Špering. Neki su, naročito Džozef Benks, tvrdili da je ovo prvo mesto iskrcavanja pogodno za osnivanje prvog naselja i britanske kolonijalne predstraže. Međutim, skoro osamnaest godina kasnije, kada je kapetan Artur Filip s Prvom flotom došao početkom 1788. da uspostavi predstražu i osnuje kažnjeničku koloniju otkrio je da zaliv i okolina ne odgovaraju slici koja im je opisana. Umesto toga, Filip je naredio da se presele u pristanište nekoliko kilometara na sever, koje je Kuk nazvao Port Džekson, ali ga nije dalje istraživao. U ovoj luci na mestu koje je Filip nazvao Sydney Cove podignuta je naseobina Sidnej. Naselje je neko vreme kasnije najčešće nazivano Botani Bej. Naučnici ekspedicije započeli su prvu evropsku naučnu dokumentaciju australijske faune i flore. Za vreme iskrcavanja Kuk je susreo i australijske starosedeoce, aboridžine. Kad je brod uplovio u luku, primetili su aboridžine s obe strane zaliva. Oko 2 sata popodne bacili su sidro u blizini od šest do osam koliba. Dva aboridžina, mlađi i stariji čovek, došli su do broda. Odbili su Kukove poklone. Jedna musketa je opalila preko njihovih glava, lakše ranivši starca, pa je on pobegao prema kolibama. Vratio se s drugim ljudima koji su počeli da bacaju koplja na Kukove ljude, ali ih nisu povredili. Pobegli su kada su još dve salve ispaljene. Odrasli su pobegli, ali je Kuk našao nekoliko dece u kolibama, i ostavio nekoliko ogrlica kao znak prijateljstva. Kuk je nastavio putovanje na sever, praveći mape obale. Kada je Endevor prelazio preko jednog spruda u Velikom koralnom grebenu, 11. juna, 1770. dogodila se nesreća. Brod je ozbiljno oštećen i njegovo putovanje je odloženo za gotovo sedam nedelja dok nisu izvršene popravke na plaži (u blizini dokova današnjeg Kuktauna), na ušću reke Endevor. Boraveći ovde, Benks, Špering i Solander su sakupili prve veće kolekcije australijske flore. Susreti posade s lokalnim aboridžinima bili su uglavnom miroljubivi; od grupe ovde okupljene naziv „kangaroo“ će ući u engleski jezik, a došlo je od lokalnog naziva za „sivog kengura“. Kada je opravka završena putovanje je nastavljeno, prolazom pored najsevernije tačke – rta Kejp Jork a zatim plovidbom kroz moreuz Tores između Australije i Nove Gvineje, kojim je 1604. plovio Luis Vaes de Tores. Do ove tačke putovanja Kuk nije izgubio ni jednog čoveka od skorbuta, značajno i praktično nečuveno postignuće na dugim plovidbama 18. veka. Poštujući politiku Kraljevske mornarice iz 1747. Kuk je terao svoje ljude da jedu limun, pomorandže i kiseli kupus. U to vreme se znalo da loša ishrana izaziva skorbut, ali se nije znalo da je krivac za to nedostatak vitamina C. Kuk je nastavio da plovi za Bataviju, glavni grad Holandske kolonije Istočne Indije, zbog popravke broda. Batavija je bila poznata kao žarište malarije, i pre nego što su se vratili kući 1771, mnogi iz Kukove posade su podlegli ovoj i drugim bolestima, kao što je dizenterija; među njima su bili tahićanski vrač Tupaja, Benksov sekretar i kolega naučnik Finac Herman Špering, astronom Čarls Grin i ilustrator Sidni Parkinson. Kuk je nazvao Ostrvo Špering na obali Novog Zelanda u čast Hermana Šperinga i njegovog rada na putovanju. Kukovi dnevnici su objavljeni po njegovom povratku, i on je postao neka vrsta heroja u naučnim krugovima. Među običnom publikom, međutim, veći heroj bio je aristokratski botaničar Džozef Benks. Benks je čak pokušao da preuzme komandu nad Kukovim drugim putovanjem, ali se povukao pre nego što je putovanje počelo. Drugo putovanje (1772–1775) Uskoro posle povratka Kuk je postavljen za komandanta (tačnije „Master and Commander“ – gospodara i komandanta). Još jednom ga je Kraljevsko društvo angažovalo da traži mitsku Terra Australis. Na svom prvom putovanju Kuk je pokazao, obilaskom Novog Zelanda, da on nije deo veće kopnene mase na jugu; a iako je kartografisanjem gotovo čitave istočne obale Australije pokazao da se radi o velikom kontinentu, pretpostavljalo se da Terra Australis leži još dalje na jug. Uprkos suprotnim dokazima, Dalrimpl i ostali iz Kraljevskog društva još su verovali da ogroman južni kontinent postoji. Kuk je na ovom putovanju komandovao brodom Resolution, dok je Tobijas Furno komandovao drugim brodom, Adventure. Kukova ekspedicija oplovila je svet na vrlo niskoj južnoj geografskoj širini, i bila je među prvima koja je prošla Antarktički polarni krug 17. januara 1773, došavši do 71°10` južno. Takođe je otkrio Južna Džordžija i Južna Sendvička ostrva. U antarktičkoj magli Resolution i Adventure su se razdvojili. Furno je krenuo na Novi Zeland, gde je izgubio nekoliko ljudi u borbi s Maorima, i kasnije otplovio za Britaniju, dok je Kuk nastavio da istražuje Antarktik. Kuk je bio vrlo blizu kopna Antarktika, ali se vratio nazad prema Tahitima da obnovi zalihe na brodu. Ponovo je krenuo na jug u još jednom bezuspešnom pokušaju da otkrije pretpostavljeni kontinent. Na ovo putovanje Kuk je poveo mladog Tahićanina Omaja, koji se pokazao kao slabiji poznavalac Pacifika od Tupaje, koji ga je pratio na prvom putovanju. U povratku Kuk se iskrcavao na Prijateljska ostrva, Uskršnja ostrva i Vanuatu, 1774. Njegovi izveštaji po povratku kući nisu potvrdili popularni mit o Terri Australis. Još jedno dostignuće drugog putovanja je uspešno korišćenje K1 hronometra koji je omogućio tačno merenje geografske dužine. Po povratku, Kuk je unapređen u mornarički čin kapetana, a dodeljena mu je i počasna penzija Kraljevske mornarice (kao oficiru u Grinič bolnici). Ali Kuk se nije mogao odvojiti od mora. Cilj trećeg putovanja bio je da se pronađe Severozapadni prolaz. Kuk je trebalo da otplovi na Pacifik i da ploveći istočno dođe do Atlantika, dok je istovremeno putovanje trebalo da se obavi suprotnim pravcem. Treće putovanje (1776–1779) Na svom poslednjem putovanju Kuk je još jednom komandovao brodom Resolution, dok je kapetan Čarls Klark komandovao brodom Discovery. Putovanje je navodno planirano da bi se Omaj vratio na Tahiti; tako je bar javnost verovala, pošto je Omaj bio omiljena atrakcija u Londonu. Pošto je vratio Omaja, Kuk je zaplovio na sever i 1778. postao prvi Evropljanin koji je posetio Havajska ostrva, koja je on nazvao „Sendvička ostrva“ po četvrtom grofu od Sendviča, tadašnjim prvim lordom Admiraliteta. Postoje rasprave među savremenim istoričarima da se Kukov dolazak na današnje Veliko ostrvo Havaji poklopio igrom sudbine s periodom obožavanja polinezijskog boga Lonoa. Zaista, oblik Kukovog broda Resolution (naročito jarboli, jedra i ostala oprema) podsećali su na izvesne artefakte koji su bili deo ceremonije obožavanja. I Kukova maršruta oko ostrva u smeru suprotno od kazaljki na satu pre nego što se iskrcao, podsećala je na procesiju koja se takođe kretala suprotno od kazaljki na u obilasku ostrva za vreme proslave posvećene Lonou. Zato su, veruje se, Kuka (a delom i posadu) domoroci deifikovali, prema njemu su se ponašali s najvećim mogućim poštovanjem i smatrali ga inkarnacijom samog Lonoa. Odatle je Kuk otplovio na istok da istraži obalu Severne Amerike, gde se iskrcao u blizini jednog sela Prvih naroda u Jukutu u tesnacu Nutka na ostrvu Vankuver, iako je i ne znajući prošao moreuzom Huan de Fuka. On je istražio i kartografisao obalu od Kalifornije, pa sve do Beringovog moreuza, otkrivši usput današnji Kukov zaton na Aljasci. Beringov moreuz se pokazao neprohodnim, iako je Kuk nekoliko puta pokušavao da ga prođe. Kuk je na ovom putovanju postao izuzetno nezadovoljan, a verovatno je počeo da pati i od stomačne bolesti; pretpostavlja se da je takvo njegovo stanje dovelo do nerazumnog ponašanja prema posadi, kao kad ih je terao da jedu meso morža, koje nije bilo za jelo. Kuk se vratio na Havaje 1779. 14. februara u Kealakekua zalivu, neki Havajci su ukrali nekoliko Kukovih čamaca. Naravno, pošto je krađa bila česta na Tahitiju i drugim ostrvima, hteo je da uzme taoce dok se ukradeni čamci ne vrate. U stvari, imao je nameru da kao taoca uzme poglavicu Havaja, Kalaniopu`ua. Međutim, njegova stomačna bolest i izuzetno nerazumno ponašanje izazvali su prepirku s velikom grupom Havajaca koji su se okupili na plaži. U okršaju je ispaljeno nekoliko hitaca na Havajce, a Kuk je pretučen motkama i smrtno ranjen. Veruje se da je Kukov povratak na Havaje van perioda obožavanja Lonoa (Makahiki) – koji je bio simbol mira – a u sezoni rata (Tu Matauenga) verovatno poremetio ravnotežu i podstakao atmosferu mržnje i izazvao napad domorodaca. Pošto se nije razumeo u gramzivu domorodačku diplomatiju i lokalna shvatanja, Kuk je možda nepažljivo doprineo tenzijama koje su doveli do njegove smrti. Poštovanje koje su kapetanu Kuku ukazivali domoroci pokazalo se tako što su njihove poglavice i starci uzeli njegovo telo (verovatno delom zbog kanibalizma, iako takva tvrdnja ostaje sporna), a njegovo meso je odvojeno od kostiju i ispečeno. Neki Kukovi ostaci su kasnije vraćeni Britancima da bi bili sahranjeni u moru. Klark je preuzeo ekspediciju i pokušao još jednom da prođe kroz Beringov moreuz. Resolution i Discovery su se konačno vratili kući 1780. godine. Kukove beleške sa ovog putovanja dovršio je kapetan Džejms King. Kukovi štićenici Veći broj mlađih oficira koji su služili pod kapetanom Kukom ostvarili su značajne karijere. Vilijam Blaj, Kukov šef posade, dobio je komandu nad brodom Baunti 1787. da bi otplovio na Tahite i doneo hlebno drvo. Vilijam Blaj je najpoznatiji po pobuni svoje posade koja ga je oterala s broda 1789. (Videti: Pobuna na brodu Baunti). Kasnije je postao guverner Novog Južnog Velsa, gde je takođe izazvao jednu pobunu – jedini primer oružane pobune u australijskoj istoriji. Džordž Vankuver, jedan od Kukovih kadeta, kasnije je vodio ekspediciju do pacifičke obale Severne Amerike od 1791. do 1794. Džordž Dikson je plovio s Kukom u trećoj ekspediciji, a kasnije je komandovao sopstvenom. Kukovo nasleđe Jedanaestogodišnja putovanja Džejmsa Kuka vodama Pacifika mnogo su doprinela evropskom upoznavanju ovog područja. Nekoliko ostrva kao što su Uskršnje ostrvo i Sendvička ostrva (Havaji) prvi put su Evropljani otkrili, a najveći njegov doprinos su mnogo tačnije navigacione karte velikih područja Pacifika. Da bi se stvorile pouzdane mape trebalo je poznavati geografsku širinu i dužinu. Pomorci su mogli da izračunavaju tačnu širinu vekovima merenjem ugla sunca ili zvezda na horizontu pomoću sekstanta. Ali dužina je bila mnogo teža za merenje zato što je zahtevala precizno znanje o vremenskim razlikama između pojedinih tačaka na površini zemlje. Zemlja se okrene za 360 stepeni oko svoje ose za 24 časa; tačno vreme je 23 časa, 56 minuta i 4,091 sekundi. To znači da se svaki sat konvertuje u oko 15 stepeni, a 1 stepen u 4 minuta. Kuk je otkrio da izračunavanjem vremenske razlike od početne do završne tačke, određene u podne, koristeći položaj sunca u zenitu, čovek može da izvede razliku u geografskoj dužini. Kuk je izveo tačna merenja geografske dužine za vreme svog prvog putovanja zahvaljujući svojoj pomorskoj veštini, pomoći astronoma Čarlsa Grina i korišćenjem novih tabela objavljenih u Nautičkom almanahu, koji je omogućio kalkulacije korišćenjem Meseca i sedam odabranih zvezda. Na svom drugom putovanju Kuk je koristio K1 hronometar koji je napravio Larkum Kenedi, koji je bio veličine džepnog sata. On je bio kopija H4 sata koji je napravio Džon Harison, a to je bio prvi sat koji je pokazivao tačno vreme na moru, kada je korišćen na brodu Deptford`s na putovanju za Jamajku, 1761–1762. Bilo je i nekoliko umetnika na Kukovom prvom putovanju. Sidni Parkinson je napravio 264 crteža do svoje smrti pri kraju putovanja. Oni su bili od izuzetnog značaja za britanske botaničare. U Kukovom drugom putovanju bio je Vilijam Hodžs, koji je napravio poznate pejzaže Tahitija, Uskršnjeg ostrva i drugih mesta. Kuka su pratili brojni naučnici, čija su posmatranja i otkrića bila značajna. Džozef Benks, botaničar, bio je na prvom putovanju s kolegom Danijelom Solanderomom iz Švedske. Oni su sakupili preko 3.000 biljnih vrsta. Benk je bio najveći zagovornik naseljavanja Australije. Strasni istraživač, Kuk je bio i prvi Evropljanin koji je imao brojne susrete s raznim narodima Pacifika. Plovio je na mnoga ostrva blizu Filipina, pa čak i na manja udaljena ostrva južnog Pacifika. Tačno je zaključio da postoje veze između svih naroda Pacifika, iako su bili međusobno udaljeni velikim morskim prostranstvima. Prva visokoškolska institucija u Severnom Kvinslendu u Australiji nazvana je po njemu, a Univerzitet Džejms Kuk je otvoren u Taunsvilu 1970. Brojne druge institucije, geografski pojmovi i mesta odražavaju značaj Kukovog doprinosa geografiji. MG117 (N)

Naziv: En détresse l`épave de la <> Autor: Mme de NANTEUIL Godina izdanja: 1903 Izdavač: Hachette, Paris Povez: Tvrd Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Ima potpis na jednoj stranici, ostalo je čisto. Sa ilustracijama. Opis: Ahoi, Cesaire! oh, pena! o, hej, lenji! lenjivo, bedno dete! Dužan sam da ćutke pređem na neke od manje poslaničkih uvreda koje je Amable Lecœur (ime jedva pristaje) još izgovarao, jedne jesenje večeri, na adresi Cesairea, njegovog kočijaša. Amable je bio skiper ribarskog broda u luci Trouville. Čamac se zvao Belle Ugenie (sic). Uvrede, praćene nekoliko udaraca, imale su za cilj da razbude kabinskog dečaka koji je spavao na bali sena u uglu štale. Na drugom uglu, dve crne krave, nonšalantno su ležale, polako su tumarale i bacale prezirne poglede na zver koji im je ometao odmor.

Odlično stanje za svoje godine Pesme Branka Radičevića Pančevo 1880. Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Branko Radičević Branko Radičević 2.jpg Branko Radičević Datum rođenja 28. mart 1824. Mesto rođenja Slavonski Brod, Austrijsko carstvo, danas Hrvatska Datum smrti 1. jul 1853. (29 god.) Mesto smrti Beč, Austrijsko carstvo, danas Austrija Potpis Kuća u kojoj je stanovao dok je pohađao Gimnaziju u Sremskim Karlovcima Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku tekovinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Biografija Uredi Otac Branka Radičevića Todor Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije[3]. Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833)[5] umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Baba po ocu bila je Stana rođena Stajčić u Kupinovu 1781. godine.[6] Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [7]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [8]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije.[9] Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[10] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[11] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[12] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Uredi Branko Radičević, crtež objavljen u kalendaru Vardar za 1925. godinu Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[13] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[14] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [15] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Uredi Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[16] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Zbirke pesama Uredi Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno). Nagrade i ustanove nazvane po njemu Uredi Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma

Kao na slikama Bio bi lep primerak uz malu knjigovezačku intervenciju Branko Radičević ; Publisher: U Novom Sadu : Izd. M. Popovića, 1905 Branko Radičević (Brod na Savi, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Branko Radičević Branko Radičević 2.jpg Branko Radičević Datum rođenja 28. mart 1824. Mesto rođenja Slavonski Brod, Austrijsko carstvo Datum smrti 1. jul 1853. (29 god.) Mesto smrti Beč, Austrijsko carstvo Potpis Kuća u kojoj je stanovao dok je pohađao Gimnaziju u Sremskim Karlovcima Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku tekovinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Biografija Uredi Otac Branka Radičevića Todor Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije.[3] Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833)[5] umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Baba po ocu bila je Stana rođena Stajčić u Kupinovu 1781. godine.[6] Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [7]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [8]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije.[9] Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intenzivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[10] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[11] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[12] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Uredi Branko Radičević, crtež objavljen u kalendaru Vardar za 1925. godinu Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[13] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[14] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [15] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Uredi Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[16] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Nasleđe Uredi Nagrade i ustanove nazvane po njemu Uredi Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma Knjige Uredi Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno) Srpski romantizam srpska romantizarska poezija romantizma

retko kao na slikama Britansko-američki rat 1812. ili Rat iz 1812. je naziv za oružani sukob između Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država koji je trajao od 18. juna 1812. do 18. februara 1815., i završio potpisivanjem mira u Gentu. [1] Tenzije koje su dovele do rata bili su Napoleonski ratovi (1804. - 1815.) u kom je svaka od zaraćenih strana, tražila da se Sjedinjene Američke Države oprijedjele na njihovu stranu, odnosno da se drži trgovinskog embarga prema protivničkoj strani, što je Amerikancima kao mladoj državi teško padalo. Kako je Francuska bila daleko, njih je najviše pogađalo to što se bivša metropola odnosila prema njima kao svojoj koloniji. Sjedinjene Američke Države su objavile rat - Britaniji iz više razloga, a najviše ih je pogađalo to što se bivša metropola odnosila prema njima kao svojoj koloniji. Prvi teški incident dogodio se 1807. kad je britanska fregata H.M.S. Leopard otvorila vatru na američku fregatu Chesapeake, zaustavila brod i nasilno odvela 4 mornara (od kojih su 3 bili američki državljani). [1]Nakon tog se Britanija ispričala Sjedinjenim Američkim Državama, ali je i nakon toga Britanska kraljevska ratna mornarica, nastavila presretati američke trgovačke brodove, plijenila im teret i regrutila mornare u svoju vojsku, ignorirajući činjenicu da su američki građani. Tih godina su se zaredali Indijanski prodori na naselja na istočnoj obali, za što su Amerikanci sumnjali da su organizirani iz britanske Kanade, koju su neki Amerikanci uz granicu ionako htjeli pripojiti, čitava ta atmosfera vodila je Amerikance u rat. Nakon zasjedanja u Kongresu 1. juna 1812. donešena je odluka o ratu, koju je predsjednik James Madison potpisao 18. juna 1812. i time objavio rat Britaniji. [1] Američka novinska karikatura iz 1813. objavljena u Philadephiji Tok rata[uredi - уреди | uredi izvor] Rat se vodio na tri glavna fronta; na moru, duž američko-kanadske granice, i na jugu kod Meksičkog zaljeva. Pomorski rat vodio se uglavnom duž obale tadašnjih Sjedinjenih Američkih Država, Britanska ratna mornarica nastojala je održati blokadu američkih luka, koju su probijali američki brodovi. Obje strane koristile su se i gusarima, koji su plijenili tuđe trgovačke brodove. U drugoj fazi rata, kad su se Britanci uspjeli otresti Napoleona, pojačala se prisutnost njihovih brodova duž američke obale, pa su izveli i uspješni desant na Zaljev Chesapeake i zauzeli Washington 24. augusta 1814. i spalili dobar dio vladinih zgrada, između ostalog i Bijelu kuću. [1]S druge strane napad na New York koji je iz Kanade trebao izvršiti general George Prévost preko Jezera Champlain, odbijen je, jer su Britanci izgubili pomorsku bitku kod Zaljeva Plattsburgh, pa se Prévost vratio u Kanadu. [1] Britanska invazija je splasnula nakon neuspješne opsade Baltimora u septembru, u kojoj im je poginuo komandant Robert Ross, nakon tog su napustili Zaljev Chesapeake i uputili se za New Orleans. [1] Američka fregata Constitution zauzima britanski brod HMS Guerriere 19. augusta 1812. Rat duž američko-kanadske granice vodio se od Velikih jezera te duž Rijeke Saint Lawrence. U prvoj fazi rata u njemu su bile angažirane uglavnom lokalne milicije uz pomoć savezničkih Indijanaca, dok su se po Velikim jezerima odigravale prave pomorske bitke. Amerikanci su 1813. uspjeli zauzeti York (današnji Toronto) i spaliti ga[1], ipak su se bitke duž granice odigravale sa promjenjivom srećom, jer su Britanci uz pomoć indijanaca zauzeli Detroit, koji su Amerikanci uspjeli vratiti jesen 1813. Na trećem frontu kod Meksičkog zaljeva su također vođene velike kopnene bitke u kojima su američke snage vođene sposobnim mladim generalima kao što je to bio Andrew Jackson uspio 27. marta 1814. pobijediti britanske saveznike Creek Indijanace u Bitci kod Horseshoe Benda u Alabami, i tako završiti rat sa njima. [1] Kako su obje strane bile umorne od rata, a Britancima se žurilo da se vrate u Evropu i Napoleonu, obje strane počele su sa pregovorima o miru u augustu 1914. u belgijskom Gentu. Pregovori su se otegli, jer su obje strane očekivale neku odlučnu pobjedu, - koja se nije desila, pa su na kraju potpisale mir 24. decembar 1814. [1] Unatoč potpisanom miru, britanske snage pod vodstvom Edwarda Pakenhama napale su New Orleans 8. januara 1915 ali su ih dobrovoljci generala Andrew Jacksona, odbili što je izazvalo provalu oduševljenja kod Amerikanaca i osjećaj da su dobili rat, iako su morali vratiti sve zauzete teritorije na osnovu sporazuma iz Genta. [1] Posljedice[uredi - уреди | uredi izvor] Iako je rat zapravo završio bez pobjednika, svaka strana držala je da je ona pobjedila. Amerikance je upravo obrana Baltimora inspirirala za stihove himne - The Star-Spangled Banner) koju je napisao Francis Scott Key. A odbrana New Orleansa stvorila nacionalnu euforiju koju su nazvali - Drugi rat za nezavisnost. S druge strane i Kanađani su iz rata izašli povezaniji, i ponosniji jer su se obranili od američkih napada. Pa se tako u Ontariju, taj rat slavi kao pobjeda Kanade. U Velikoj Britaniji se na rat gleda samo kao periferni sukob, u nizu Napoleonskih ratova.

Lepo očuvano 1927 deo sadržaja na slikama Crnjanski naše plaže na Jadranu putopisi ... Jadranska straža je bila patriotska pomorska organizacija u Kraljevini Jugoslaviji. Postojala je od 1922. do 1941. godine. Osnivač organizacije je Juraj Bjankini. Istorijat[uredi | uredi izvor] Program svečane akademije Jadranske straže, održane u Kolarcu 1935. godine. Jadranska straža je bila osnovana 19. februara 1922. godine u Splitu od strane nekolicine splitskih intelektualaca i rodoljuba. Cilj organizacije bilo je širenje svesti o značaju Jadranskog mora, privrednom, kulturnom i opštem napretku Jadrana. Nastala je iz potrebe suprotstavljanja otvorenoj nameri Kraljevine Italije da preuzme istočni deo Jadrana. Uz splitski Glavni odbor, 1922. godine osnovani su odbori u Osijeku, Skoplju i Prištini, godine 1923. odbori u Ljubljani, Sarajevu, Novom Sadu, Dubrovniku, Beogradu, Zagrebu i Kragujevcu, a 1924. godine oblasni odbor u Velikom Bečkereku. Prema Statutu iz 1927. godine, glavni zadatak joj je „očuvanje nacionalnih obeležja i pomorske tradicije zemlje, širenje narodne svesti o važnosti Jadranskog mora, unapređenje njegovog iskorišćavanja i razvoj jadranske orijentacije“. Svoje aktivnosti je usmeravala ka mlađem naraštaju. Mnogi oblasni odbori iz kontinentalnih delova Kraljevine podizali su dečje domove u mestima na obali Jadranskog mora kako bi omogućili deci i mladima da posete po prvi put more i zavole ga. Dobrovoljnim prilozima sagradila je 1933. godine školski brod Jadran i namenila ga ratnoj mornarici. Jadranska straža je bila masovna organizacija, koja je krajem tridesetih godina brojala oko 180.000 članova u 20 oblasnih odbora širom Kraljevine Jugoslavije. Sarađivala je sa ostalim nacionalnim organizacijama, kao što su sokolski pokret i skauti. Organizacija je imala razvijenu izdavačku delatnost, kao što su brošure, leci, almanasi i kalendari. Službeno glasilo Jadranske straže izlazilo je od 1923. do 1941. godine pod nazivom Jadranska straža u Splitu. Posebna dela objavljivala je u ediciji Pomorska biblioteka. Izvod iz Pravilnika „Jadranske straže” Prvi predsednik Jadranske straže je bio Juraj Bjankini, koji je tu dužnost obavljao do svoje smrti 1929. godine. U periodu od 1929. do 1941. godine predsednik Jadranske straže bio je Ivo Tartalja, ban Primorske banovine (1929—1932). Simboli[uredi | uredi izvor] Jadranska straža je imala svoje prepoznatljive simbole, kao što su amblem, himna, uniforme i zastava. Znak Jadranske straže predstavlja buzdovan Kraljevića Marka napola izvučen iz mora i inicijali „JS“. Prestanak rada[uredi | uredi izvor] Jadranska straža prestala je da postoji aprila 1941. godine, nakon izbijanja Aprilskog rata i razbijanja Kraljevine Jugoslavije.

Autor: Robert Luis Stivenson Povez: tvrd Br. strana: 206 Format: 14 x 20,5 Izdato: 1966. NAPOMENA: Naslovna strana je iskrzana, ali unutrašnjih oštećenja nema! Nek nas dobar vetar prati i nek nam se zlato zlati! Jednog dana na vrata gostionice Admiral Benbou pokucaće stari, tajanstveni gusar grube kože pune ožiljaka. Mladi Džim Hokins, gostioničarev sin, opčinjen je njegovom pojavom, ali i njegovim zastrašujućim i uzbudljivim pričama o pomorskim putovanjima. Kada stari gusar premine nakon susreta sa zagonetnim posetiocem, Džim postaje vlasnik mape koja vodi do Ostrva s blagom. Međutim, Džim nije jedini koji želi da se dokopa dobro skrivenog gusarskog blaga. Zato se i naizgled bezazleno putovanje na koje će se otisnuti pretvara u vratolomnu avanturu, punu neočekivanih obrta. Ovaj duhoviti i uzbudljivi roman o plovidbi tropskim morima, traganju za zlatom, pobunama na brodu i strašnim gusarima očaraće sve ljubitelje avanturističkih priča. „Svi su čitaoci tragači za blagom, gusari u potrazi za zlatom sakrivenim u knjigama. Zato je Ostrvo s blagom njihova škrinja puna dragocenih maštarija.“ - Les Echos.

46872) Posledovanje molitvenih pesama na crkvenoslovenskom jeziku , Moskva Sinodalna tipografija ( štamparija ) 1896 god , Последование молебных пений Molitveni tekstovi na crkvenoslovenskom jeziku posebno prilagođeni različitim potrebama: na Novu godinu , molitva Gospodu Bogu za Imperatora , molitva u vreme odbrane od dolazećih protivnika , molitve u vreme besposlenosti, molitve u vreme bezverja , molitva iz vremena velikih poplava u Sankt Peterburgu ( 7. novembra 1824. godine ) , čin blagoslova pred putovanje , čin blagoslova onima koji žele da putuju po vodi , čin osvećenja vojnog znamenja , čin osvećenja vojnih oružja , čin osvećenja novog broda i mornara , molitveni čin pri kopanju novog bunara ( kladenca ) , osvećenje novog bunara , blagodarenje Gospodu na dan stupanja na presto Imperatora Nikolaja II , blagodarenje Gospodu Bogu i uspomena izbavljenja crkve i države ruske od invazije gala ( Francuza pod Napoleonom ) , molitve u vreme smrtonosnih zaraza , i druge molitve.... tvrd originalni povez, format 19,5 x 25 cm , 294 strane, tekst i stranice očuvani i kompletni , na kraju knjige zapis srpskog sveštenika o ulasku Rusko-Sovjetske vojske u banatsko selo Srpska Klarija ( kasnije preimenovano u Radojevo ) 22. IX 1944 godine.

ŠOKADIJA u sliki, pjesmi i prozi Izdavač: Izdanje autora, Osijek Godina izdanja: 1940 Povez: mek Broj strana: 93 + 8 sa tablama u boji Ilustrovano. Prepovezana, sa karakterističnim tragovima starosti u vidu žućkastih mrljica, nešto ispisano na predlistu. Generalno - lepo očuvana. Retko u ponudi. Prvo udruživanje osječkih Šokaca datira iz 1934. godine, kada se organizirao Klub „Šokadija“ Osijek. Vladoje Ika Ivakić u knjizi „Šokadija u sliki, pjesmi i prozi“ navodi da je svrha osnivanja Kluba „Šokadija“ u Zagrebu (1911.) i Osijeku (1934.) kultivirati šokački folklor, popularizirati moralne vrline naroda iz Šokadije, promicati sve ono što su ljudi iz toga kraja dali književnosti i umjetnosti te među svojim članovima podržavati interes za potrebe i razvitak Šokadije. Kad se govori o Šokcima, navodi Vladoje Ivakić, misli se na hrvatske stanovnike katoličke vjeroispovijesti koji nastanjuju Šokadiju, i to onaj dio koji se proteže od Slavonskog Broda i Đakova do Županje, Vinkovaca, Osijeka, Valpova i Našica, zatim izvan prostora Slavonije u bosanskoj Posavini, Baranji, Bačkoj i dijelu Srijema te u okolici Pečuha u Mađarskoj. Osijek je grad, za Šokce „metropola Šokadije/Slavonije“, za razliku od Đakova, „srca Šokadije“, i Vinkovaca, „šokačke prijestolnice“ s obzirom na stoljetno sjedište 7. brodske regimente. (K-71)

Биоград [тј. Београд] : Министарство народног здравља, 1921 (Биоград [тј. Београд] : Д. Грегорић) 136 стр. ; 20 cm Мртваци - а пријете : глума у пет чинова / написао Никола Т. Ђурић Издање Министарства народног здравља ; 36 unutra dobro očuvano, nažalost fali prednja korica retko u ponudi ЂУРИЋ Никола Т. – драмски писац (Крајишка Шаговина, Славонија, 7. IX 1866 – Београд, 13. IX 1941). Завршио је Учитељску школу у Пакрацу и службовао као учитељ у Славонском Броду, Славонској Пожеги, Новој Градишки и Земуну до 1897, затим у Згбу до 1920, када постаје чиновник у Министарству народног здравља у Бгду. У Згбу је уређивао „Нови нараштај“ (1908, 1912-1914, 1919). Писао је приче за децу и за одрасле (објавио је већи број радова о трезвености) и позоришне комаде у стиху. За приповетку „Радиша Павловић“ добио је награду Матице српске 1908. У СНП су изведена два Ђ. комада – Омер и Мерима 1911. и Војвода Дечански 1927. БИБЛ: Имотски кадија, трагедија у 5 чинова, Згб 1919; Војвода Дојчин, трагедија у 5 чинова, Бгд 1925; Омер и Мерима, трагедија у 5 чинова, Бгд 1926; Дин Зејнел Стојковића, војвода дечански, Бгд 1927. mrtvaci a prete, međuratna književnost, drama, pozorište...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vlado Bagat (Split, 22. oktobar 1915 — ostrvo Olib, 1. jun 1944), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije. Biografija Rođen je 22. oktobra 1915. u Splitu. Još kao mladić bio je poznat u radu naprednih omladinskih organizacija i u radničkim redovima kao organizator mnogih štrajkova i demonstracija u Splitu. Zbog političke aktivnosti stalno je bio proganjan. U članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) primljen je 1939. godine, a naredne 1940. policija ga hapsi zajedno s grupom Splićana i sprovodi na robiju u Lepoglavu. Na robiji je bio zlostavljan i mučen. Posle kapitulacije Jugoslavije uprava logora ga pušta, misleći da će, zbog malaksalosti i iznurenosti, uskoro umreti. Međutim, na slobodi Vlado dobiva novu energiju i nastavlja politički rad. Organizuje i formira nove partijske organizacije, angažuje drugove na prikupljanju oružja i municije i vrši pripreme za oružani ustanak. S prvom grupom boraca u leto 1941. godine odlazi na Dinaru. Borio se u Cincarskom partizanskom odredu bataljonu „Vojin Zirojević“, u kojem je, juna 1942. godine, postavljen za komesara. U toku četvrte neprijateljske ofanzive, februara 1943. godine, kada je Deveta dalmatinska divizija napustila Dalmaciju i krenula prema Hercegovini i Crnoj Gori, Bagat je postavljen za komesara novoformiranog štaba Grupe partizanskih odreda Dalmacije. S ostalim rukovodiocima štaba odigrao je značajnu ulogu u ponovnom formiranju partizanskih jedinica, jer je, posle odlaska 9. divizije, u Dalmaciji ostalo svega oko 700 boraca. Njihov broj je neprekidno rastao, a svojim aktivnim delovanjima partizanske jedinice su nanosile neprijatelju velike gubitke na kopnu i moru. Poslije kapitulacije Italije, septembra 1943. godine, gotovo cela dalmatinska obala bila je oslobođena. Čim se ukazala mogućnost za stvaranje mornaričkih jedinica, Bagat u oktobru 1943. godine učestvuje u formiranju Četvrtog pomorsko-obalskog sektora. Izvesno vreme je obavljao dužnost komesara, ali je ubrzo postavljen za partijskog rukovodioca Sektora. Po potrebi, u aprilu 1944. godine, postavljen je za partijskog rukovodioca Drugog pomorsko-obalskog sektora. Kada su jake nemačke snage preduzele operacije zauzimanja dalmatinske obale i ostrva, neke partizanske jedinice su bile primorane da se prebace na ostrva Šoltu, Hvar i Vis. Svojim brodovima prebacuje borce Prve i Trinaeste dalmatinske brigade na Vis. Do kraja godine, pod njegovim rukovodstvom prebačeno je desetine hiljada izbeglica i ranjenika u Italiju. U maju 1944. godine upućen je na da ostrvu Krk pomogne u organizovanju i učvršćivanju tamošnje partizanske jedinice. U povratku za Dugi otok, u zoru 1. juna, pristao je s čamcem na Olib, ne znajući da su se Nemci te noći iskrcali na ostrvu. U luci su ga, iz zasede, dočekali nemački vojnici, otvorili vatru na njegov brod i ubili njega i njegovu posadu, koja se sastojala od još tri mornara. Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNR Jugoslavije, 10. septembra 1948. godine, proglašen je za narodnog heroja.[1][2] Njegovo ime nosila je fabrika šivaćih mašina „Bagat“ u Zadru.

vrlo dobro očuvano kao na slikama francuski i nemački jezik 1906. s dodatkom za učenje nemačkog jezika, prevod reči, gramatika itd. Sindbad je lik u knjizi Hiljadu i jedna noć. Postoje dva Sindbada: Sindbad nosač i Sindbad moreplovac koji zajedno čine dio sedam povezanih priča. Priče su bazirane na stvarnim doživljajima mornara ali i na Homerovoj Odiseji i starim perzijskom pripovjetkama. Sindbad je izmišljeni pomorac iz Basre, koji je živio u vrijeme Abasidskog halifata, heroj iz priča porijeklom sa Srednjeg istoka. Tokom svojih putovanja morima istočno od Afrike i južno od Azije, on ima fantastične avanture idući u magična mjesta, susreće čudovišta, i nailazi na natprirodne pojave. Sindbadove priče[uredi | uredi izvor] Šeherzada svoje pripovijedanje pročinje pričom o Sindbadu nosaču i Sindbadu moreplovcu. Prva priča počinje pričanjem o Sindbadu nosaču, mladom čovjeku, koji je bio razočaran svojim životom. Jedne prilike zapjevao je pjesmu o svojoj nesreći, te o tome kako ga je `sahvatila gorka i tamna sudba`, kako mu je život bijedan i da to Bog vidi, ali ništa ne poduzima. Sindbad nosač sreće starijeg čovjeka Sindbada moreplovca, koji priča priču o svojim putovanjima. Još kao mlad, živio je lagodnim životom, ali kada mu je sve to dosadilo krenuo je na svoje prvo putovanje. Na tom putovanju sve je bilo uredu dok kapetan broda nije poželio usidriti brod na nekom ostrvu. Putnici su se tu odmorili i teferičili, dok kapetan nije objavio da se nalaze na ležima uspavanog kita. Tada se već grdosija i počela kretati, mnogi su i poginuli dok se Sindbad moreplovac spasio, uz kako on to sam i kaže, Allahovu pomoć. Na tom ostrvu sreće čovjeka koji ga odvede do njihovog kralja Mihradžana. Kralj je zavolio Moreplovca, međutim Sindbadu sva ta pažnja kralja nije ugušila želju za rodnim gradom Bagdadom, ali u tom mjestu niko nije ni znao ni čuo za Bagdad. Jednog dana je na ostrvo došao kapetan koji je bio prinuđen da ih nekolicinu ostavi na kitu, te ga Sindbad prepoznaje i odlazi s njim u Bagdad. Nakon svake ispričane priče Sindbad moreplovac daje po sto zlatnika Sindbadu nosaču i šalje ga kući uz napomenu da i sutra dođe da čuje još zanimljiviju priču, toliko zanimljiviju da će prethodnu priču i zaboraviti. Pričanje završava nakon sedam priča kada se Sindbad zadnji put vraća sa svojih putovanja u Bagdad. Tu ga dočekuje kralj koji naredi da se Sindbadova priča zapiše zlatnim slovima, nakon čega se Sindbad vraća kući i porodici. Porijeklo imena Sindbad[uredi | uredi izvor] Burton, prvi prevodilac Hiljadu i jedne noći na engleski, navodi da ime Sindbad potiče od sanskritskog `Siddhapati` što znači gospodar, vođa mudraca. Drugi izvori smatraju da je `Sind` (ili `Sindh`) antičko ime rijeke Indus i jednog dijela današnjeg Pakistana, dok perzijsko `baad` znači vjetar. Uticaji[uredi | uredi izvor] Danas je Sindbad moreplovac prisutan na više načina. Osim što se malo ostrvo na Shatt-Al-Arab rijeci u Basri se naziva i Sindbadovo ostrvo jer je navodno tu Sindbad naprvaio svoj kamp kad nije bio na moru, snimljene su i mnoge televizijske serije, crtani filmovi i ispričani mnogi romani sa ovom osnovom. Ali u ovim obradama nije trgovac taj koji upada u avanture, nego je to slobodnjak koji trči za avanturama. 1001 noc price hiljadu i jedne noći ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Joakim Vujić (Baja, 9. septembar(jk) /20. septembar 1772 — Beograd, 8. novembar(jk) / 20. novembar 1847) bio je srpski književnik, glumac, jedan od osnivača pozorišnog života u Srbiji i Vojvodini[1] i autor preko četrdeset različitih dela.[2] Spomen ploča Joakimu Vujiću na Nikolajevskoj crkvi u Zemunu Biografija Knjiga Joakima Vujića sa posvetom knezu Milošu (1833) bila je deo kneževe biblioteke. Joakim Vujić Joakim Vujić se rodio 19. septembra 1772. u Baji od roditelja Grigorija i Jevre kao jedno od jedanaestoro dece. Otac Giga je bio sapundžija i sitni trgovac.[3] Školovao se u Baji, Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu, gde je izučio prava.[4] Ovde je redovno posećivao pozorišne predstave. Polazeći odatle, Vujić je zapisao sledeće: „Obiđem sve moje premile staze, po kojima sam se prohoždavao, čitao i moje školske materije učio, najposle poljubim i sve, a naipače moja premila drevesa sa suzama orosim, grleći i ljubeći i, pod kojima sam sedio i različie opštepolezne knjige čitao“. Zanesen primerom Dositeja Obradovića, koga je sreo u Beču 1795. godine, krenuo je na put. Imajući na putu različitih doživljaja, Vujić je bio u Karlovcu i u Zagrebu, odakle se 7. jula 1797. vratio u rodnu Baju da pomogne roditeljima koji behu postradali. O tome je pribeležio: „Meni onda, kazuje, da je bilo moguće, pak da sam onda bio na onakovome mestu, gdi se ljudi prodaju - ja bi se onda sam bio dao prodati, da bi samo mogao moje predrage roditelje od njiove, tuge i pečali izbaviti, pak nji u njiovo spokojstvo i tišinu postaviti“. Joakim Vujić je učiteljevao po raznim mestima Ugarske, a potom je krenuo na putovanje. Pošao je u Trst i uz romantičan sukob s hajducima, u Trst je stigao na poklade 1801. gde se izdržavao kao domaći učitelj. Ovde je Vujić učio tuđe jezike i ubrzo napisao svoju Francusku gramatiku (Budim, 1805). U Trstu je upoznao Vikentija Rakića, pisca i prevodioca dramskih dela na srpski jezik, jeromonaha Savu Popovića i veletrgovca Antonija Kvekića. Vujić je putovao po Italiji, pa ostavivši učiteljstvo, prema njegovim zapisima - čija je verodostojnost dovedena u pitanje - stupio je na brod kao pisar. Posetio je Moreju, Arhipelag, Malu Aziju, Carigrad, Krim, bio je i u Solunu i na afričkoj obali, gde je gledao hvatanje krokodila po Nilu, a u povratku ka Trstu njegov je brod imao bitku s turskim morskim razbojnicima. Radi štampanja svojih spisa odlazi u Peštu. Nameravajući je da se nastani u Srbiji odlazi u Zemun, gde ostaje od 1806. do 1809. U Zemunu je učiteljevao i pisao. Ovde je bio osumnjičen da je — priča Vujić — u revolucionarnoj vezi s Dositijem iz Beograda i Napoleonom Velikim, te je pola godine bio u istražnom zatvoru, gde je uradio prevod Defoevog „Robinsona“ i još jedne knjižice. U jesen 1810. godine u Sentandreji se oženio bogatom udovicom Pelagijom Manojlović, međutim, u braku nije bio srećan. Iste godine je objavio svoj roman „Aleksis i Nadina“, a takođe i moralnu pripovetku „Robinson mlađi“. Vujić je učestvovao i u pripremama predstave Ištvana Baloga „Crni Đorđe ili Zauzeće Beograda od Turaka“ koja je bila izvedena na mađarskom jeziku sa srpskim pesmama 12. septembra 1812. godine u peštanskom Mađarskom teatru, u Rondeli. Oduševljena publika je sa ovacijama ispratila ovu predstavu.[5] 21. avgusta 1813. Vujić je za priznanje kulturnog i prosvetnog rada od cara Franca I dobio priznanje koje mu je uručeno u peštanskoj Gradskoj upravi. Dana 24. avgusta 1813. godine, ponovo u Rondeli na peštanskoj obali Dunava, na pozornici Mađarskog teatra, Joakim Vujić priređuje prvu svetovnu i građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku: „Kreštalica“[6] (nem. `Der Papagoy`) od popularnog nemačkog spisatelja Augusta Kocebua. Prvu vest o ovoj predstavi prenele su „Novine serbske iz carstvujušče Vijene“ Dimitrija Davidovića. Po ovom scenariju je 1966. snimljen film Kreštalica. 200-godišnjica ove predstave je svečano obeležena u Kragujevcu 2013. godine predstavom „Noć u kafani Titanik“.[7] Posle toga sledile su predstave u Baji, Segedinu, Novom Sadu, Zemunu, Temišvaru, Pančevu i Aradu. Joakim Vujić je u Pešti upoznao poznatog romanopisca Milovana Vidakovića i Uroša Nestorovića. Dana 18. januara 1815. u Baji je izvedeno Vujićevo delo „Inkle i Jarika“ u tri čina. U jesen 1823. Joakim Vujić je prvi put boravio u Srbiji. Godine 1828. Joakim Vujić je u Budimu štampao „Putešestvije po Serbiji“; pre toga je već bilo izišlo njegovo „Novoe zemljeopisanije“. Dane očajanja, zbog propalog braka, proveo je u manastiru Bezdinu, gde je 1831 — 1832. napisao i svoju autobiografiju. Spomenik Joakimu Vujiću ispred Knjaževsko-srpskog teatra, Kragujevac Prsten sa likom Joakima Vujića Vreme između 1835 — 1839. proveo je u Srbiji, većinom u Kragujevcu[1], gde je u dvoru Kneza Miloša priređivao pozorišne predstave. Vujić je došao na poziv Kneza u jesen 1834. godine i postavljen je za direktora Knjažesko-srbskog teatra sa zadatkom da organizuje rad pozorišta. Prve predstave održane su u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine, kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger. Vujić je u 1835. godini prikazao pet premijera, ito sledećih dramskih dela: Fernando i Jarika, La Pejruz, Bedni stihotvorac, Begunac i Šnajderski kalfa. Odlaskom Miloša i Vujić je morao da napusti Srbiju. Putovao je po Moldaviji, bio je i u Odesi, a u jednom ruskom manastiru sređivao je opis ovih svojih putovanja.[8] Vujićev putopis „Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Basarabiji, Hersonu i Krimu“ (Beograd 1845) sadrži zanimljiva zapažanja, često vrlo korisne podatke, ali je pisan nevešto i neknjiževno, suvoparno, gotovo samo dokumentarni.[9] Poslednje godine svoga života Joakim Vujić je proveo u Beogradu u oskudici. Ipak je bio živnuo videći da se u Srbiji sve više utvrđuje pozorište. Umro je 8. novembra 1847. godine, očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige „Irina i Filandar“. Joakim Vujić je sahranjen u grobu Sime Milutinovića Sarajlije u blizini crkve Svetog Marka na starom tašmajdanskom groblju u Beogradu. Grob mu je kasnije zameten. Vujićeva slika je poznata po nacrtu koji je sam priložio svojoj autobiografiji.[4] Zabeležio je razgovore sa mnogim licima o najrazličitijim stvarima. Raspravljao je o pitanjima književnog jezika a takođe i o pravopisu. Branio je stari pravopis i slavenoserbski jezik.