Velimir Živojinović Massuka Odabrana delaKnjiževnost juga SrbijeTvrdi povezВелимир Живојиновић Масука, односно — како се сâм потписивао — Massuka (1886 — 1974) био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, као и преводилац. Велики део своје активности посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу. Својим позоришним радом Масука је задужио и ужи завичај — Доњу Јасеницу (Велику Плану и Смедеревску Паланку. (У Паланци био управник позоришта и режирао 18 представа до одласка у Ниш). Масукино име носи аматерско позориште у Великој Плани.БиографијаРођен је 21. новембра/3. децембра 1886. у Великој Плани, од оца Мате и мајке Злате.[1] Годину дана по рођењу умрла му мајка, а са десет година остао је и без оца, кога су убили политички противници. Основну школу је завршио у Великој Плани, а гимназију у Смедереву и Другу мушку гимназију у Београду 1907. године. На Универзитет у Београду уписао се 1907. године, где је завршио студије германистике 1914. Од 1909. до 1912. боравио је на студијама германистике и естетике у Лајпцигу.Током Првог светског рата је радио у војној цензури и повлачио се са српском војском 1915. године преко Пећи, Рожаја и Подгорице до Сан Ђованија. Опорављајући се од тежег запаљења плућа након повратка из Сан Ђованија 1916. бива заробљен у Улцињу и одведен у логор Болдогасоњ у Мађарској, данашњи Фрауенкирхен у Аустрији. У логору је остао до јесени 1918. године.Након рата радио је као наставник у Четвртој мушкој гимназији у Београду, а затим прешао у Народно позориште у Београду. Од 11. новембра 1924. до 21. августа 1925. био је управник Народног позоришта у Београду. Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха“, а новембра 1919. са Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао“ у којем је објављивао позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика. Са Боривојем Недићем превео је Шекспирове „Зимску бајку“ и „Ромеа и Јулију“. Једно време био је директор драме Народног позоришта у Нишу, а током Другог светског рата радио је као редитељ Народног позоришта у Београду. Режирао је Молијеровог „Тартифа“, у којем су играли Страхиња Петровић, Олга Спиридоновић и Љубинка Бобић.[1] Био је први председник Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша.[2]У браку са супругом Даницом, рођеном Радмиловић 1893, имао је сина Бранимира Живојиновића, германисту и преводиоца.3/24

Dragoljub Stojdinović : DŽUSINČIĆI IZ MILOŠEVA, Altera 2010, str. 266. Roman. Očuvanost 4. Dragoljub Stojadinović (Miloševo, kod Jagodine, 18. april 1929 – Beograd, 18. mart 2018) bio je srpski esejista, književni i pozorišni kritičar, romanopisac i dramaturg[1]. Osnovnu školu završio je u Miloševu, a gimnaziju u Jagodini. Upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu (Grupa za jugoslovensku književnost) i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Prištini 1973. godine. U Radio Prištinu je došao 1954. godine, u kojoj je radio kao novinar i urednik programa na srpskom jeziku. Pored rada u Radio Prištini, gde je dao autorski pečat svojim emisijama, koje su od pedesetih godina prošlog veka pružale polet kulturnom stvaralaštvu i intelektualnom i kulturnom životu na Kosovu i Metohiji (poput emisija „Reči, oblici, tonovi“, „Sa raznih meridijana“…), uz Rada Nikolića i Vuka Filipovića, jedan je od osnivača časopisa Stremljenja 1960. godine, u čijoj je redakciji od samog početka. S grupom pesnika osnivač je Pesničkih susreta Lazar Vučković 1970. godine. Bio je prvi urednik književne edicije NIP Jedinstva od 1971. godine. Dve decenije, od 1954. do 1976. godine, pisao je pozorišnu i književnu kritiku na Kosovu. Po odlasku iz Prištine, 1976. godine, radio je u Upravi za civilnu vazdušnu plovidbu i `Privrednom pregledu` u Beogradu. U periodu od deset godina (1996—2006) pisao je književnu kritiku u Večernjim novostima. Napisao je više desetina eseja i prikaza u časopisima Stremljenja, Književna kritika, Delo, Književnost i drugim. U ostavštini ima dve knjige studija i kritika i roman.[2] Objavljivao je i pod imenom Dragan Stojadinović. Dela Književna kritika Književna trajanja, 1962, Romani Ive Andrića, 1970, Književna trajanja 2, 1973. Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića, 1980, Moć govora savremenog srpskog romana, 1987, Između mita i zakona (o delu Marka Mladenovića), 1998, Romani Milana Rankovića, 2001, Legendarijum Vremena smrti Dobrice Ćosića, 2002,. Prorok boja i oblika (O slikaru Savi Rakočeviću), 2006, Značenja i tumačenja u književnom svetu Nikole Miloševića, 2008, Divlji vetar Živojina Pavlovića 2010. g Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića (drugo dopunjeno izdanje), 2011, Književna trajanja 3, 2012, Paralelni svet Radomira Smiljanića, 2012, Romani Džusinčići iz Miloševa, 2010, Dokumentarna proza Uspomene sa Kosova, 2019. Drame Legenda o smrti heroja, 1974, Izvedene drame Legenda o smrti heroja, Pokrajinsko narodno pozorište, Priština, 1965. Priredio Savremena srpska književnost Kosova 1, poezija (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973, Savremena srpska književnost Kosova 2, kritika (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beleske iz hotelske sobe Prvo izdanje! Knjigu Pentagram diktiralo je retko misaono poetsko nadahnuće i ispisivalo njen patetični barok, polifoničnost strukture i polivalentnost značenja. To je delo koje se ne može iscrpsti u jednom osvrtu, čak ni njegove osnovne konture. Može se reći da mnoge od ovih misli koje srećemo u njima nije teško naći i u mnogim drugim savremenim tekstovima te vrste, ali Konstantinović pokazuje retku moć sinteze, sposobnost da dramatizuje na svoj način logičnu sistematiku savremene filozofske misli, i da je doživi, uznemiren kao pesnik, kao svoju ličnu dramu i tragiku. On sva važnija filozofsko-literarna pitanja ovoga vremena „dovodi“ u žižu lične svesti, omogućava im da postanu sastavni deo njene agonije i života u rasapu. Otuda je svako poglavlјe u njegovoj knjizi razrada na jedinstven način izvedena i jedinstvenom misaonom aktivnošću vezana – drugog pitanja i rascvat nove misli što se uklapa u celinu individualne antisistematične sistematike, i savršeno se ovde artikuliše u oblik i literarno delo, zadahnuto jednom gotovo crnom i tragičnom melanholijom koja ga iznutra prožima kao poetska magija. Retke su ovakve knjige kod nas. I to baš u ovom vremenskom i književno-umetničkom trenutku, koji je samouvereno „vaspostavio“ novi nekakav red i samozadovolјno se šepuri na njegovim padinama. Ona pokazuje da je Konstantinović strasno budan, umetnički uznemiren, u grozničavom predosećanju novih lomova, smehova, novih dogmi i bolnih metamorfoza. Stoga je njegova knjiga Pentagram, donekle, i književnoistorijski gledano, sinteza jednog trenutka, pokušaj dijagnoze i preseka njegovog bića, te otuda gotovo i programski značajna. U njoj se oseća kako jedan osetlјiv duh diše sa svojom epohom, na način koji mu je danas moguć, u potrebi da ne stane, da se ne zaustavi i da stvaralački živi. Ova knjiga predstavlјa prirodan i čak neminovan nastavak, jednu doslednu primenu i razradu izvesnih preokupacija kojima se autor bavio u svojim ranijim delima. Malo je kod nas pisaca koji sa tolikom upornošću i intelektualnom doslednošću ispisuju svoj književni kontinuitet, kakav je slučaj sa Radomirom Konstantinovićem. Jer doslednost koja imponuje nije bezrazložna, sterilna i dogmatična upornost, vernost svojoj sopstvenoj slici jednom zauvek utvrđenoj, nego istovetnost u promenlјivom, dijalektička mera i razrešenje između krajnosti koje označavaju tačka neprekidnog identifikovanja sa sobom i tačka neprekidnog razvijanja i obogaćivanja postignutog identiteta. Pentagram, to su mnogobrojni i lucidni misaoni uzleti koji se uvek vraćaju svom zajedničkom životnom trenutku. Otuda dolazi i Konstantinovićevo nastojanje da razmakne granice pojmovnog kazivanja i da uvede metaforske, simbolske i slikovne spregove. U stalnom esejističkom kruženju oko polazne situacije, u sjajnim analizama nekih klasičnih i modernih umetničkih dela, Konstantinović sve preciznije definiše, sve jasnije osvetlјava onaj osnovni problem za čijim rešenjem traga. Lična intonacija ne upućuje samo na Konstantinovićevu preokupiranost sopstvenim književnim i estetskim problemima; ona otvara put od neposrednog doživlјaja do definicije položaja modernog pesnika, čoveka uopšte, u savremenom svetu. A Konstantinovićeve analize uvek svode delo samo na onu dimenziju koja je u ovom slučaju bitna, apstrahujući nužno od svega ostalog. Ustvari, Pentagram je sav sveden na jednu analitičku ravan, odnosno na jedan analitički, ali i egzistencijalni, fokus koji sabire i objašnjava Konstantinovićeve prave esejističke vatromete. Radomir Konstantinović (27. mart 1928 — 27. oktobar 2011) bio je srpski i jugoslovenski književnik, filozof, publicista i član ANUBiH.[1][2] Biografija Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[3] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda. Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“. Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47. U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom. Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“. Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana. Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica. Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta. Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana.[4] O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.` Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[5] Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.

O knjizi: „Sto puta su mi naručili da pišem, ali sam samo povremeno napisao nešto. Nešto ovako, što volim da čitamkada sam sam.“ Zbirka izabrane poezije nastale od 1977 do 2001. godine. Sadrži pored dirljive, iskrene poezije i poeme na osnovu kojih su snimljeni i poznati video-film i radio-drama. Autor je osnivač pokreta Tropikalizam i Ekologija urbana.

Jelica Dabović Tajna jednog osmehaMeki povezJelica Dabović je sestra košarkašica Ane i MIlice Dabović, koja je u ovoj knjizi opisala zlostavljanje u svojoj porodici. Ona ističe da je nju i njene sestre zlostavljao otac.Ova knjiga je njen način da se izbori sa svime što je preživela i da dobije odgovore od oca zašto je to radio.

Anatolij Ribakov Deca ArbataTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Dečje novine - Jedinstvo 1988Više od 20 godina Anatolij Ribakov radio na romanu Deca Arbata, gde je pošteno ispričao tešku sudbinu svoje generacije, čija mladost je protekla u vreme staljinističkih represalija. Za vreme perestrojke roman Anatolija Ribakova je objavljen. Uspeh kod čitalaca u SSSR i inostranstvu bio je prosto neverovatan!5/19

Momčilo Popović : MILICA , Bonart Virpazar / Bonart-Princip Beograd 2004, tvrdi povez, str. 474. Roman. Momčilo Popović, novinar i urednik lista `Pobjeda`, direktor Radio Bara (Đurmani, 1943 - Bar, 16. 09. 2008) Стр. 7-9: Чедна као ватра / Зоран Живковић Речник мање познатих речи и израза у говору Спича: стр. 411-472 Белешка о писцу: стр. 473. Očuvanost 4.

knjiga prikazuje snimljene razgovore transkripte americkog britanskog ambasadora njihove tajne sluzbe njihov stav ucesce u ubistvu zorana djindjica..u knnizi imate razgovore stjepana mesica ,mila djukanovica ,harisa silajdzica..iz ragovora mozete takljuciti ko je i sta radio beba popovic,ceda jovanovic,mihajlovic korac i ostali petooktobarci...knjiga se dopuniuje sa knjigom treci metak milana verunovica i nikole srzica

O knjizi: „Sto puta su mi naručili da pišem, ali sam samo povremeno napisao nešto. Nešto ovako, što volim da čitamkada sam sam.“ Zbirka izabrane poezije nastale od 1977 do 2001. godine. Sadrži pored dirljive, iskrene poezije i poeme na osnovu kojih su snimljeni i poznati video-film i radio-drama. Autor je osnivač pokreta Tropikalizam i Ekologija urbana.

Radio B92, Apatridi, 1998. 127 strana. Veoma lepo očuvana. Privatna praksa jeste niz priča u kojima narator otkriva da se u Berlinu, gde živi, posvetio privatnoj praksi, analitičkoj. Jer, njegova ordinacija jeste pokretna, i ne dolaze u tu ordinaciju pacijenti, već narator sam pronalazi pacijente među pojavama, dogodovštinama, u sećanju, kao i u aktuelnoj istoriji. s

Autor: Pol Lindzi Broj strana: 379 Pismo: latinica Povez: broširan Format: 21 Dinamičan triler koji govori o nestalim umetničkim delima za vreme Drugog svetskog rata i o pokušaju finansiranja novih nemačkih političkih partija iz tih izvora. Pol Lindzi je radio u FBI-ju dvadesetak godina i svoje iskustvo na najbolji način pretače u sjajne romane prepune neočekivanih preokreta.

Nova knjiga. Januar 1937. Oblaci rata gomilaju se nad Londonom, teškim od magle. Dvadesetosmogodišnji Džek je siromašan, usamljen i očajnički priželjkuje promenu u životu. Kada mu ponude mesto radio-operatera u ekspediciji na Arktik, on je oberučke prihvata. Format: 13x20 cm Broj strana: 222 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2011 ISBN: 978-86-521-0822-0

Nebojša Romčević : Karolina Nojber i druge drame / Beograd : Institut za pozorište, film, radio i televiziju Fakulteta dramskih umetnosti ; Budva : Grad teatar, 1998 , Fizički opis XVII, 295 str. ; 18 cm Edicija Univerzitetski umovi Tiraž 500 Univerzitetski umovi / Aleksandra Jovićević: str. I-XVII Biografija: str. 295. Ромчевић, Небојша, 1962- -- Драме Sadržaj na slici. Očuvanost 3 ; ima autorovu posvetu, korica malo pohabana

Gojko Banović : KNEŽOPOLJCI , Svjetlost Sarajevo 1952, str. 192. Priče. Očuvanost 3. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Pisma Atiku II - Marko Tulije Ciceron Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2013 Broj strana: 228 Format: 20 cm Povez: Broširani Uza sve što je radio, a radio je strahovito mnogo i kao političar i kao pisac, Ciceron je održavao prepisku sa svojim prijateojem Atikom i ta epistolarna aktivnost, pokazuje se, bila je je upravo od egzistancijalnog značaja za Cicerona. Posle bekstva iz Rima Ciceron upada u takvu krizu da će na jednom mestu napisati da ga je upravo Atikovo prijateljstvo održalo u životu. Ova prepiska, međutim, pokazuje ono što su stručnjaci za epistolarnu književnost davno primetili: pisanje pisama kao da zahteva povišen stepen iskrenosti. Istina se ni u jednoj drugoj pisanoj formi ne izriče s takvom ogoljenošću kao u pismima prijatelju. Utoliko i prepiska Cicerona i Atika, možda i najslavnija sačuvana prepiska staroga sveta, predstavlja prvoklasno svedočanstvo ne samo o intimi dvojice prijatelja, već pruža i širu sliku jednog prošlog vremena. Uz predgovor i appendix Dragane Dimitrijević knjiga je opremljena hronološkim pregledom, bibliografijom, indeksom i sadržajem pisama.

41372) POD KAMENIM NEBOM , Milutin Veljković , Beograd 1972 , Milutin Veljković, koji je tada imao 34 godine, odlučio je da pokuša oboriti svetski rekord Francuza Anria Fiouta, tadašnjeg vlasnika rekorda, koji je 109 dana boravio sam pod zemljom. Uz pomoć sponzora obezbeđena su mu neophodna tehnička sredstva, radio veza, instrumenti za merenje temperature i vlage, obezbeđeni su mu lekovi i hrana, kao i šporet i plin, a sve to kako bi što duže mogao boraviti pod zemljom. Komunikaciju sa spoljašnjim svetom održavao je radio vezom. I uspeo je speolog Milutin Veljković. Pod zemljom je boravio ravno 464 dana što je čak četiri puta više od tadašnjeg rekorda, upisao se u Ginisovu knjigu rekorda, proslavio sebe, svoje selo Kopajkošari i pećinu Samar koja je udaljena tri kilometra od poslednje seoske kuće. Milutin je o svom boravku u pećini Samar napisao i izdao knjigu Pod kamenim nebom, baziranu na dnevniku koji je vodio tokom svog samovanja. tvrd povez, format 13 x 23 cm , odlično očuvano, latinica, ilustrovano, 437 strana + table sa fotografijama

NOVA KNJIGA TVRD POVEZ 192 STR Čitaoci konačno imaju priliku da u jednoj knjizi uživaju u odabranim citatima jednog od najznačajnijih pisaca XX veka, i to u novom ruhu – sa savremenim dizajnom i ilustracijama. Knjiga sadrži 13 poglavlja: O životu, O dobru i zlu, O grijehu, O ljudima, O ljubavi, O samoći, O prijateljstvu, O sreći, O slobodi, O želji, O sjećanju, O slobodi, O smrti. Mehmed Meša Selimović je jedan od najznačajnijih srpskih pisaca XX veka. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1930. upisao je Smer za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radio je kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli. Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio je kao profesor u Višoj pedagoškoj školi, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor Bosna-filma, direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP Svjetlost. Godine 1971. je penzionisan i preselio se u Beograd. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti

PISMA IZ AFRIKE - Zuko Džumhur Sjećanje Tuzla 40 str ilustracije Zulfikar Zuko Dzumhur, putopisac, slikar i karikaturista rodjen je u Konjicu 24. 09. 1920. godine. Potice iz stare ugledne ulemanske porodice. Otac mu je Abduselam i majka Vasvija rodjena Rufo. Osnovnu skolu i nizu gimnaziju je zavrsio u Beogradu, gdje mu je otac radio kao imam, a visu gimnaziju u Sarajevu 1939. Poceo je studirati pravo, ali je presao na likovnu akademiju i zavrsio je u klasi Petra Dobrovica. Prve crteze je objavio u Narodnoj armiji 1947. godine, a od tada saradjuje kao karikaturista i ilustrator u Jezu, Borbi, Vetrenjaci, Politici, Oslobodjenju, reviji Danas, NIN-u kao stalni saradnik i urednik. Objavio je vise od 10.000 karikatura. Napisao je scenarije za vise kratkih i tri za igrane filmove. Uradio je 35 scenografija za pozoriste, a posljednjih deset godina radio je na sarajevskoj televiziji kao pisac scenarija i voditelj serija emisije Hodoljublje. Zulfikar Zuko Dzumhur je umro 27. novembra 1989. godine u Herceg Novom, a ukopan, 29. novembra, u rodnom Konjicu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik, osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine.[1] Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka.[2] Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas. miroslav mandic porodica bistrih potoka avangarda neoavangarda hipi komuna kopicl katalin ladik

PISMA IZ AZIJE - Zuko Džumhur Sjećanje Tuzla 58 str ilustracije Sitniji font Zulfikar Zuko Dzumhur, putopisac, slikar i karikaturista rodjen je u Konjicu 24. 09. 1920. godine. Potice iz stare ugledne ulemanske porodice. Otac mu je Abduselam i majka Vasvija rodjena Rufo. Osnovnu skolu i nizu gimnaziju je zavrsio u Beogradu, gdje mu je otac radio kao imam, a visu gimnaziju u Sarajevu 1939. Poceo je studirati pravo, ali je presao na likovnu akademiju i zavrsio je u klasi Petra Dobrovica. Prve crteze je objavio u Narodnoj armiji 1947. godine, a od tada saradjuje kao karikaturista i ilustrator u Jezu, Borbi, Vetrenjaci, Politici, Oslobodjenju, reviji Danas, NIN-u kao stalni saradnik i urednik. Objavio je vise od 10.000 karikatura. Napisao je scenarije za vise kratkih i tri za igrane filmove. Uradio je 35 scenografija za pozoriste, a posljednjih deset godina radio je na sarajevskoj televiziji kao pisac scenarija i voditelj serija emisije Hodoljublje. Zulfikar Zuko Dzumhur je umro 27. novembra 1989. godine u Herceg Novom, a ukopan, 29. novembra, u rodnom Konjicu.

BIBLIOFILSKO IZDANJE IKRO PRVA KNJIŽEVNA KOMUNA 1982. Zulfikar Zuko Dzumhur, putopisac, slikar i karikaturista rodjen je u Konjicu 24. 09. 1920. godine. Potice iz stare ugledne ulemanske porodice. Otac mu je Abduselam i majka Vasvija rodjena Rufo. Osnovnu skolu i nizu gimnaziju je zavrsio u Beogradu, gdje mu je otac radio kao imam, a visu gimnaziju u Sarajevu 1939. Poceo je studirati pravo, ali je presao na likovnu akademiju i zavrsio je u klasi Petra Dobrovica. Prve crteze je objavio u Narodnoj armiji 1947. godine, a od tada saradjuje kao karikaturista i ilustrator u Jezu, Borbi, Vetrenjaci, Politici, Oslobodjenju, reviji Danas, NIN-u kao stalni saradnik i urednik. Objavio je vise od 10.000 karikatura. Napisao je scenarije za vise kratkih i tri za igrane filmove. Uradio je 35 scenografija za pozoriste, a posljednjih deset godina radio je na sarajevskoj televiziji kao pisac scenarija i voditelj serija emisije Hodoljublje. Zulfikar Zuko Dzumhur je umro 27. novembra 1989. godine u Herceg Novom, a ukopan, 29. novembra, u rodnom Konjicu. odlično očuvana MAJ.21/8

Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Romani / Vojislav Despotov ; priređivanje i pogovor Gojko Božović Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`, 2004 (Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`) Fizički opis 729 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Božović, Gojko, 1972- = Božović, Gojko, 1972- Zbirka Biblioteka Izabrana dela Vojislava Despotova ; ǂknj. ǂ3 Sadržaj Mrtvo mišljenje (5-151); Petrovgradska prašina (153-267); Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata (269-334); Jesen svakog drveta (335-524); Evropa broj dva (525-625); Drvodelja iz Nabisala (627-719). Pogovor / Gojko Božović (721-728). (karton) Napomene Tiraž 1.000. Pogovor: str. 721-728. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... MG116

Knjiga je kao nova. Prvaci sveta! - Slavoljub Stanković Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2014 Broj strana: 151 Format: 20 cm Povez: Broširani Nekoliko finala svetskih prvenstava u košarci (1970, 1978, 1990. i 1998) u kojima reprezentacija Jugoslavije postaje svetski šampion, priča je o više nego „održivom“ sportu i državi koja nestaje. Ovaj proces postojanja i nestajanja pratimo kroz kombinovani radio prenos emisije „Vreme sporta i razonode“ sa uključenjima Radio Beograda, Zagreba, Sarajeva i Ljubljane (sa onim čuvenim „Zagrebe, da li se čujemo?“ i prekidima na vezama). Prvaci sveta je roman vratolomnih i duhovitih dijaloga, hitrih i britkih, koji kao da podražavaju brzinu i kratkoću košarkaških akcija. Retko kada reč može da uspešno interpretira sliku. Teško to čini i izgovorena reč (u radio-prenosu), a kamoli napisana reč. U Stankovićevim dijaloškim mini bravurama vraća se uživo mentalitet naroda i narodnosti, od bosanskih hajvana, ljubljanskih pankera, zagrebačke ćutnje do sluđenih zidara Crnotravaca koji postaju roštiljdžije. U direktnim prenosima reprezentacija Jugoslavije bravuroznom igrom „uništava“ i Ruse i Amerikance, a država samu sebe; Jugoslavija od vrha (sporta) do dna (društva). Komponovan kao omnibus, roman Prvaci sveta nudi more interpretacija, ali iznad svega – omaž nepostojećoj zemlji i njenim sportskim junacima. Vladislav Bajac Slavoljub Stanković, autor romana “The Box” i “Split” (Geopoetika, 2010), te “Knjige utisaka” (sa dizajnerom Slamirom Stojanovićem), kao i romana u stigu za decu “Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga”, diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, specijalizovao se za oblast oglašavanja na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, te upisao doktorske studije. Autor je i velikog broja reklama za domaće i inostrane brendove. Stanković je i koscenarista igranog filma “The Box”. Po “Knjizi utisaka” kreirao je animiranu seriju istoimenog naziva, zajedno sa Dušanom Kojićem Kojom, Brankom Citlikom i Slavimirom Stojanovićem. Romani su mu prevođeni na engleski, slovenački i makedonski jezik.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Deca Nedođina - Miloš K. Ilić Izdavač: Plato Godina izdanja: 2022 Broj strana: 139 Format: 20 cm Povez: Broširani Deca Nedođina putuju vašim krvotokom poput kobnog ugruška. Miloš K. Ilić vam ne dozvoljava ni zapetu opuštanja i odvodi vas tamo gde do sada niste bili, dakle na samo dno raspadajućeg društva koje se u sve ispraznijoj stvarnosti migolji poput obezglavene i na sitnu parčad iseckane jegulje. Po tom dnu češće trči nego što hoda Ivan Drnčula zvani Rambo, pripadnik poslednje generacije Titovih pionira, iz čije perspektive ruševine zauvek ukinutog sveta izgledaju baš onako kako ruševine i izgledaju. Niko, dakle, u Deci Nedođina nije pošteđen od nadiranja besmisla i niko ovom besmislu neće uteći. Jozefa K. je na kraju čuvenog Kafkinog romana makar preplavio stid, dok Ivan Drnčula zvani Rambo nije mogao da računa na toliki luksuz. Zato je ovo roman koji se čita i nakon njegove poslednje rečenice. Vule Žurić Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU. Izdao je zbirke pripovedaka Priče o pivu (Laguna, 2008) i Umorni kao psi (Partizanska knjiga, 2017). Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča Umorni kao psi. Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu. Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“ Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)

m9 Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu.