Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beleske iz hotelske sobe Prvo izdanje! Knjigu Pentagram diktiralo je retko misaono poetsko nadahnuće i ispisivalo njen patetični barok, polifoničnost strukture i polivalentnost značenja. To je delo koje se ne može iscrpsti u jednom osvrtu, čak ni njegove osnovne konture. Može se reći da mnoge od ovih misli koje srećemo u njima nije teško naći i u mnogim drugim savremenim tekstovima te vrste, ali Konstantinović pokazuje retku moć sinteze, sposobnost da dramatizuje na svoj način logičnu sistematiku savremene filozofske misli, i da je doživi, uznemiren kao pesnik, kao svoju ličnu dramu i tragiku. On sva važnija filozofsko-literarna pitanja ovoga vremena „dovodi“ u žižu lične svesti, omogućava im da postanu sastavni deo njene agonije i života u rasapu. Otuda je svako poglavlјe u njegovoj knjizi razrada na jedinstven način izvedena i jedinstvenom misaonom aktivnošću vezana – drugog pitanja i rascvat nove misli što se uklapa u celinu individualne antisistematične sistematike, i savršeno se ovde artikuliše u oblik i literarno delo, zadahnuto jednom gotovo crnom i tragičnom melanholijom koja ga iznutra prožima kao poetska magija. Retke su ovakve knjige kod nas. I to baš u ovom vremenskom i književno-umetničkom trenutku, koji je samouvereno „vaspostavio“ novi nekakav red i samozadovolјno se šepuri na njegovim padinama. Ona pokazuje da je Konstantinović strasno budan, umetnički uznemiren, u grozničavom predosećanju novih lomova, smehova, novih dogmi i bolnih metamorfoza. Stoga je njegova knjiga Pentagram, donekle, i književnoistorijski gledano, sinteza jednog trenutka, pokušaj dijagnoze i preseka njegovog bića, te otuda gotovo i programski značajna. U njoj se oseća kako jedan osetlјiv duh diše sa svojom epohom, na način koji mu je danas moguć, u potrebi da ne stane, da se ne zaustavi i da stvaralački živi. Ova knjiga predstavlјa prirodan i čak neminovan nastavak, jednu doslednu primenu i razradu izvesnih preokupacija kojima se autor bavio u svojim ranijim delima. Malo je kod nas pisaca koji sa tolikom upornošću i intelektualnom doslednošću ispisuju svoj književni kontinuitet, kakav je slučaj sa Radomirom Konstantinovićem. Jer doslednost koja imponuje nije bezrazložna, sterilna i dogmatična upornost, vernost svojoj sopstvenoj slici jednom zauvek utvrđenoj, nego istovetnost u promenlјivom, dijalektička mera i razrešenje između krajnosti koje označavaju tačka neprekidnog identifikovanja sa sobom i tačka neprekidnog razvijanja i obogaćivanja postignutog identiteta. Pentagram, to su mnogobrojni i lucidni misaoni uzleti koji se uvek vraćaju svom zajedničkom životnom trenutku. Otuda dolazi i Konstantinovićevo nastojanje da razmakne granice pojmovnog kazivanja i da uvede metaforske, simbolske i slikovne spregove. U stalnom esejističkom kruženju oko polazne situacije, u sjajnim analizama nekih klasičnih i modernih umetničkih dela, Konstantinović sve preciznije definiše, sve jasnije osvetlјava onaj osnovni problem za čijim rešenjem traga. Lična intonacija ne upućuje samo na Konstantinovićevu preokupiranost sopstvenim književnim i estetskim problemima; ona otvara put od neposrednog doživlјaja do definicije položaja modernog pesnika, čoveka uopšte, u savremenom svetu. A Konstantinovićeve analize uvek svode delo samo na onu dimenziju koja je u ovom slučaju bitna, apstrahujući nužno od svega ostalog. Ustvari, Pentagram je sav sveden na jednu analitičku ravan, odnosno na jedan analitički, ali i egzistencijalni, fokus koji sabire i objašnjava Konstantinovićeve prave esejističke vatromete. Radomir Konstantinović (27. mart 1928 — 27. oktobar 2011) bio je srpski i jugoslovenski književnik, filozof, publicista i član ANUBiH.[1][2] Biografija Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[3] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda. Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“. Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47. U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom. Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“. Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana. Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica. Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta. Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana.[4] O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.` Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[5] Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.