Branko Ćopić Priče zanesenog dečaka i druge pričeTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Odumiranje međedaTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Stari nevjernikSveti magaracLjudi sa repom Gorki medRazgovori stariTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Stari nevjernikSveti magaracLjudi sa repom Gorki medRazgovori stariTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Stari nevjernikSveti magaracLjudi sa repom Gorki medRazgovori stariTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Stari nevjernikTvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić Bosonog djetinjstvo Tvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić Ispod zmajevih krila Tvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić ProlomTvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić Ljubav i smrtTvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić Bojovnici i bjegunci Tvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić Pjesme / Pjesme pionirke Tvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić Stari nevjernikTvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/9

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beleske iz hotelske sobe Prvo izdanje! Knjigu Pentagram diktiralo je retko misaono poetsko nadahnuće i ispisivalo njen patetični barok, polifoničnost strukture i polivalentnost značenja. To je delo koje se ne može iscrpsti u jednom osvrtu, čak ni njegove osnovne konture. Može se reći da mnoge od ovih misli koje srećemo u njima nije teško naći i u mnogim drugim savremenim tekstovima te vrste, ali Konstantinović pokazuje retku moć sinteze, sposobnost da dramatizuje na svoj način logičnu sistematiku savremene filozofske misli, i da je doživi, uznemiren kao pesnik, kao svoju ličnu dramu i tragiku. On sva važnija filozofsko-literarna pitanja ovoga vremena „dovodi“ u žižu lične svesti, omogućava im da postanu sastavni deo njene agonije i života u rasapu. Otuda je svako poglavlјe u njegovoj knjizi razrada na jedinstven način izvedena i jedinstvenom misaonom aktivnošću vezana – drugog pitanja i rascvat nove misli što se uklapa u celinu individualne antisistematične sistematike, i savršeno se ovde artikuliše u oblik i literarno delo, zadahnuto jednom gotovo crnom i tragičnom melanholijom koja ga iznutra prožima kao poetska magija. Retke su ovakve knjige kod nas. I to baš u ovom vremenskom i književno-umetničkom trenutku, koji je samouvereno „vaspostavio“ novi nekakav red i samozadovolјno se šepuri na njegovim padinama. Ona pokazuje da je Konstantinović strasno budan, umetnički uznemiren, u grozničavom predosećanju novih lomova, smehova, novih dogmi i bolnih metamorfoza. Stoga je njegova knjiga Pentagram, donekle, i književnoistorijski gledano, sinteza jednog trenutka, pokušaj dijagnoze i preseka njegovog bića, te otuda gotovo i programski značajna. U njoj se oseća kako jedan osetlјiv duh diše sa svojom epohom, na način koji mu je danas moguć, u potrebi da ne stane, da se ne zaustavi i da stvaralački živi. Ova knjiga predstavlјa prirodan i čak neminovan nastavak, jednu doslednu primenu i razradu izvesnih preokupacija kojima se autor bavio u svojim ranijim delima. Malo je kod nas pisaca koji sa tolikom upornošću i intelektualnom doslednošću ispisuju svoj književni kontinuitet, kakav je slučaj sa Radomirom Konstantinovićem. Jer doslednost koja imponuje nije bezrazložna, sterilna i dogmatična upornost, vernost svojoj sopstvenoj slici jednom zauvek utvrđenoj, nego istovetnost u promenlјivom, dijalektička mera i razrešenje između krajnosti koje označavaju tačka neprekidnog identifikovanja sa sobom i tačka neprekidnog razvijanja i obogaćivanja postignutog identiteta. Pentagram, to su mnogobrojni i lucidni misaoni uzleti koji se uvek vraćaju svom zajedničkom životnom trenutku. Otuda dolazi i Konstantinovićevo nastojanje da razmakne granice pojmovnog kazivanja i da uvede metaforske, simbolske i slikovne spregove. U stalnom esejističkom kruženju oko polazne situacije, u sjajnim analizama nekih klasičnih i modernih umetničkih dela, Konstantinović sve preciznije definiše, sve jasnije osvetlјava onaj osnovni problem za čijim rešenjem traga. Lična intonacija ne upućuje samo na Konstantinovićevu preokupiranost sopstvenim književnim i estetskim problemima; ona otvara put od neposrednog doživlјaja do definicije položaja modernog pesnika, čoveka uopšte, u savremenom svetu. A Konstantinovićeve analize uvek svode delo samo na onu dimenziju koja je u ovom slučaju bitna, apstrahujući nužno od svega ostalog. Ustvari, Pentagram je sav sveden na jednu analitičku ravan, odnosno na jedan analitički, ali i egzistencijalni, fokus koji sabire i objašnjava Konstantinovićeve prave esejističke vatromete. Radomir Konstantinović (27. mart 1928 — 27. oktobar 2011) bio je srpski i jugoslovenski književnik, filozof, publicista i član ANUBiH.[1][2] Biografija Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[3] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda. Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“. Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47. U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom. Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“. Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana. Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica. Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta. Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana.[4] O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.` Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[5] Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjigu Pentagram diktiralo je retko misaono poetsko nadahnuće i ispisivalo njen patetični barok, polifoničnost strukture i polivalentnost značenja. To je delo koje se ne može iscrpsti u jednom osvrtu, čak ni njegove osnovne konture. Može se reći da mnoge od ovih misli koje srećemo u njima nije teško naći i u mnogim drugim savremenim tekstovima te vrste, ali Konstantinović pokazuje retku moć sinteze, sposobnost da dramatizuje na svoj način logičnu sistematiku savremene filozofske misli, i da je doživi, uznemiren kao pesnik, kao svoju ličnu dramu i tragiku. On sva važnija filozofsko-literarna pitanja ovoga vremena „dovodi“ u žižu lične svesti, omogućava im da postanu sastavni deo njene agonije i života u rasapu. Otuda je svako poglavlјe u njegovoj knjizi razrada na jedinstven način izvedena i jedinstvenom misaonom aktivnošću vezana – drugog pitanja i rascvat nove misli što se uklapa u celinu individualne antisistematične sistematike, i savršeno se ovde artikuliše u oblik i literarno delo, zadahnuto jednom gotovo crnom i tragičnom melanholijom koja ga iznutra prožima kao poetska magija. Retke su ovakve knjige kod nas. I to baš u ovom vremenskom i književno-umetničkom trenutku, koji je samouvereno „vaspostavio“ novi nekakav red i samozadovolјno se šepuri na njegovim padinama. Ona pokazuje da je Konstantinović strasno budan, umetnički uznemiren, u grozničavom predosećanju novih lomova, smehova, novih dogmi i bolnih metamorfoza. Stoga je njegova knjiga Pentagram, donekle, i književnoistorijski gledano, sinteza jednog trenutka, pokušaj dijagnoze i preseka njegovog bića, te otuda gotovo i programski značajna. U njoj se oseća kako jedan osetlјiv duh diše sa svojom epohom, na način koji mu je danas moguć, u potrebi da ne stane, da se ne zaustavi i da stvaralački živi. Ova knjiga predstavlјa prirodan i čak neminovan nastavak, jednu doslednu primenu i razradu izvesnih preokupacija kojima se autor bavio u svojim ranijim delima. Malo je kod nas pisaca koji sa tolikom upornošću i intelektualnom doslednošću ispisuju svoj književni kontinuitet, kakav je slučaj sa Radomirom Konstantinovićem. Jer doslednost koja imponuje nije bezrazložna, sterilna i dogmatična upornost, vernost svojoj sopstvenoj slici jednom zauvek utvrđenoj, nego istovetnost u promenlјivom, dijalektička mera i razrešenje između krajnosti koje označavaju tačka neprekidnog identifikovanja sa sobom i tačka neprekidnog razvijanja i obogaćivanja postignutog identiteta. Pentagram, to su mnogobrojni i lucidni misaoni uzleti koji se uvek vraćaju svom zajedničkom životnom trenutku. Otuda dolazi i Konstantinovićevo nastojanje da razmakne granice pojmovnog kazivanja i da uvede metaforske, simbolske i slikovne spregove. U stalnom esejističkom kruženju oko polazne situacije, u sjajnim analizama nekih klasičnih i modernih umetničkih dela, Konstantinović sve preciznije definiše, sve jasnije osvetlјava onaj osnovni problem za čijim rešenjem traga. Lična intonacija ne upućuje samo na Konstantinovićevu preokupiranost sopstvenim književnim i estetskim problemima; ona otvara put od neposrednog doživlјaja do definicije položaja modernog pesnika, čoveka uopšte, u savremenom svetu. A Konstantinovićeve analize uvek svode delo samo na onu dimenziju koja je u ovom slučaju bitna, apstrahujući nužno od svega ostalog. Ustvari, Pentagram je sav sveden na jednu analitičku ravan, odnosno na jedan analitički, ali i egzistencijalni, fokus koji sabire i objašnjava Konstantinovićeve prave esejističke vatromete. Radomir Konstantinović (27. mart 1928 — 27. oktobar 2011) bio je srpski i jugoslovenski književnik, filozof, publicista i član ANUBiH.[1][2] Biografija Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[3] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda. Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“. Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47. U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom. Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“. Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana. Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica. Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta. Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana.[4] O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.` Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[5] Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prevod: Kolja Micevic Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PESMA o ljubavi i smrti korneta Hristofa Rilkea - Rajner Marija Rilke Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice imaju fleku, nista strasno. Unutrasnjost uredna. Prevod: Kolja Micevic Ilustracije: Zenevjev Lamarsan Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Nobelova nagrada za književnost 2019. „Najbolje Handkeovo delo. Veličanstveni autobiografski roman koji definiše ulogu pisca.“ Der Spiegel Porodin, centralna Srbija, nešto pre ponoći. Sedam osoba približava se obali reke na kojoj je usidren brod Moravska noć. U svoj plutajući dom pozvao ih je pisac koji je odlučio da se povuče sa književne scene. Sedmorica prijatelja ne znaju zašto su pozvani tako iznenada: neke je probudio telefon, neke kucanje glasnika na vrata ili kamenčić bačen na prozor. Još veće iznenađenje čeka ih na brodu, gde ih ovaj ozloglašeni ženomrzac dočekuje u društvu jedne žene. Ko je ta žena? Njegova ljubavnica? Prostitutka? Ili možda asistentkinja? Pitanja naviru, ali pisac ne želi još ništa da govori, čitava noć je pred njim. Duga noć u kojoj će pričati o svom „kružnom putovanju“ od Balkana do Španije, Nemačke i Austrije, o putu koji je prevalio u potrazi za sopstvenim korenima, ali i bežeći od žene koja ga progoni da bi mu došla glave. A možda je to baš ova žena koja zajedno s njima dočekuje svitanje? Moćna, živopisna, ispovedna, ali istovremeno i satirična, Moravska noć istražuje svest i sećanja pisca na zalasku karijere, idući tragom njegovih strahova, besova i zadovoljstava, koji su neodvojivi od novije istorije Srednje Evrope. „Čuveni austrijski pisac osvrće se u ovoj elegičnoj pripovesti na svoje delo i na užasno stoleće. Moravska noć je delom duboko promišljanje istorije, a delom naprosto predivno napisana priča… Veličanstveno!“ Kirkus Reviews Peter Handke (nem. Peter Handke; Grifen, 6. decembar 1942) austrijski je književnik i aktivista, nemačko-slovenačkog porekla. Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu. Prva objavljena književna aktivnost je publikacija Fackel (baklja) kod katoličke škole za dečake u Tancenbergu. Za vreme studija u Gracu pridružuje se književnoj grupi Forum Gradski park (Forum Stadtpark) i objavljuje u magazinu Manuskripte. Nakon objave njegovog prvog romana „Stršljeni“ (Die Hornissen) u leto 1965, napušta studije da bi se potpuno posvetio pisanju. Živeo je u Gracu, Diseldorfu i Berlinu, a kasnije u Parizu, Kronenbergu i SAD. Trenutno živi u Francuskom Šavilu. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 2019. godine, koja mu je dodeljena na svečanosti 10. decembra 2019. godine. Rođen je u Grifenu u Koruškoj 6. decembra 1942. godine. Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu, a studije je započeo u Gracu. Prvi roman „Stršljeni” objavio je u leto 1965, pa napustio fakultet da bi se potpuno posvetio pisanju. Pažnju na sebe skrenuo je 1966. godine, kada je na Prinstonu u Njujorku optužio literarnu Grupu 47 za „opisnu impotenciju”. Neposredno posle praizvedbe u Frankfurtu, u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja, u čuvenom Rasovom pozorištu, predstavu „Psovanje publike”, koja je i danas na repertoaru KPGT-a u Beogradu, postavio je Pit Teslić.[2] Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka vidljivost mu na svetskoj literarnoj sceni donose i romani „Levoruka žena”, „Kratka pisma za duga rastajanja” i mnogi drugi. Handke je stvorio više od 70 proznih radova i dvadesetak pozorišnih dela, a oprobao se i kao liričar, esejista, scenarista, prevodilac i režiser. U teatrima širom sveta već decenijama se igraju predstave prema njegovim tekstovima, a to su „Kaspar”, „Psovanje publike”, „Putovanje u sonornu zemlju”. Roman „Golmanov strah od penala”, koji je ušao u školsku lektiru, ekranizovao je Vim Venders, a Handke je napisao scenario i za čuveno ostvarenje ovog reditelja `Nebo nad Berlinom`. Osim u Gracu i Berlinu, živeo je u Diseldorfu, a kasnije u Parizu, Kronenbergu i Sjedinjenim Državama. Od 1990. živi u gradiću Šavilu u Francuskoj, 12 kilometara jugozapadno od Pariza. Handke i Srbija Handke je odavno vezan prijateljstvom sa Srbima. 1996. godine je putovao u BiH i napisao žestoko osporavani esej „Pravda za Srbiju“, u kojem se zalagao za diferencirani pristup zapadnih zemalja i protiv svaljivanja krivice samo na srpsku stranu. Nakon toga, Handke je „preko noći“ prognan iz globalne intelektualne zajednice u ekskomunikaciju u kojoj se do danas nalazi. Posle prvog eseja sledila su dalja dela na tu temu. Početkom aprila 1999. sa početkom bombardovanja Jugoslavije, Handke je otputovao u Srbiju, u znak protesta vratio Bihnerovu nagradu i iščlanio se iz Katoličke crkve.[3] Od nemačkog ministra Rudolfa Šarpinga je zahtevao da mu vrati sve njegove knjige.[4] Handkeovi eseji o Srbiji spadaju među najtemeljnije i najsadržajnije kritike medija pisane poslednjih godina. Srbija je za njega samo metafora, povod za njegove literarne i filozofske rasprave o „derealizaciji sveta“. Za razliku od njegovih kolega i neprijatelja, koji su okrenuli leđa Balkanu i, sasvim u trendu, ustaju protiv rata u Iraku, Handke je ostao dosledan: Srbiji kao ključnoj metafori za iskrivljavanje istine kroz medije. Izabran je 1. novembra 2012. godine za inostranog člana SANU. Povelja o članstvu mu je uručena 9. aprila 2013. godine.[5] Dobio je 29. maja 2013. posebnu plaketu 50. Disovog proleća i tom prilikom preveo pesmu „Možda spava“ na nemački jezik, a rukopis poklonio gradskoj biblioteci u Čačku.[6] Udruženje književnika Srpske proglasilo je Handkea svojim počasnim članom u decembru 2019. godine.[7] U februaru 2020, na sceni teatra KPGT postavljena su Handkeova dela Veliki pad i Don Huan, u režiji Ljubiše Ristića.[8] Dobitnik je „Velike nagrade Ivo Andrić” Andrićevog instituta u Višegradu za najbolju knjigu objavljenu u Srbiji ili Republici Srpskoj tokom 2020. godine za roman „Drugi Mač, Majska povest” u izdanju Lagune u Beogradu.[9] Nagrada Hajnrih Hajne Peter Handke je i dobitnik nagrade Hajnrih Hajne, koju dodeljuje nemački grad Diseldorf (vrednost nagrade je 50.000 evra). Nakon glasanja žirija 12:5 u korist Handkea došlo je do političkog suprotstavljanja nekih nemačkih političara. Handkeu je u odbranu tada stupilo društvo pisaca i odbacilo mešanje politike u kulturnu sferu, no Handke je zbog mešanja političara ipak odbio da primi nagradu što je i uvaženo pa nagrada 2006. godine nije dodeljena. Otkup Handkeovog arhiva O značaju Handkeovog rada govori i podatak da su austrijske institucije Književni arhiv i Narodna biblioteka za 500.000 evra otkupile rukopise i materijale iz poslednje dve decenije njegovog stvaralaštva.[10] Takođe, on je početkom 2008. godine stavio na raspolaganje 66 svezaka svojih dnevnika od 1966. do 1990. Književnom institutu u Marbahu za nepoznatu sumu.[11] Nagrade Handke 1983. godine. Odlikovanja Orden Njegoša prvog reda (2008)[12] Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena (2020)[13] Orden Republike Srpske na lenti (2021)[14] Druge nagrade 1973: Nagrada Georg Bihner[15] 1987: Nagrada Međunarodnog književnog festivala Vilenica[16] 2000: Nagrada Braća Karić[17] 2002: Američka nagrada za književnost[18] 2002: Počasni doktor, Univerzitet u Klagenfurtu[19] 2003: Počasni doktor, Univerzitet u Salcburgu[20] 2008: Nagrada Tomas Man[21] 2009: Nagrada Franc Kafka[22] 2012: Milhajmska nagrada za dramaturgiju[23] 2014: Međunarodna nagrada Ibsen[24] 2018: Nestrojeva pozorišna nagrada za životno delo[25] 2019: Nobelova nagrada za književnost[26] 2020: Velika nagrada Ivo Andrić — Andrićev institut u Višegradu

Mirko Kovač Na odruMeki povezMirko Kovač rođen je 26. decembra 1938. u Petrovićima blizu Bileće, u Crnoj Gori. Rano je otišao od kuće, s jedinim ciljem da postane pisac, sam se izdržavao i školovao, menjao gimnazije, najčešće zbog sukoba s profesorima, pohađao Akademiju za pozorište i film u Beogradu, odsek dramaturgije, koju nije završio jer je već tada u Novom Sadu objavio roman Gubilište (1962), koji se odmah našao na tapetu „ideoloških glavoseča“. Hajka na mladog pisca, optuživanog zbog „mračne slike sveta“, trajala je gotovo godinu dana. Živi između Beograda i Zagreba, gde je za Jadran-film napisao šest scenarija. Mnogi filmovi nastali prema njegovim scenarijima dobili su domaće i svetske nagrade; Lisice (1969) proglašene su za jedan od najboljih hrvatskih filmova svih vremena, nagrađivani su i Okupacija u 26 slika (1978), Pad Italije (1981) i dr. Istovremeno piše i za pozorište: u Kamernom teatru u Sarajevu izvedena je drama Osipate se polako, vaša visosti, ali je posle premijere zabranjena, a pisac optužen da je pravio aluzije na tadašnjeg predsednika Tita. U mostarskom Narodnom pozorištu izvedena mu je drama Iskušenje, takođe zabranjena. Od televizijskih drama koje je napisao dve su izvedene na TV Zagreb. U beogradskoj izdavačkoj kući „Prosveta“ objavljuje roman Moja sestra Elida (1965), koji je iste godine preveden na nemački, a 1971. nezavisni izdavač S. Mašić objavljuje Kovačev roman Životopis Malvine Trifković (dramatizovan i izveden u Ateljeu 212 u Beogradu 1973). Roman je preveden na engleski, francuski, italijanski, holandski, mađarski i švedski jezik. Godine 1971. objavljuje u „Prosveti“ i zbirku pripovedaka Rane Luke Meštrevića, koja je dobila nagradu „Milovan Glišić“. Dve godine posle toga knjiga biva povučena iz knjižara i osuđena kao „crna slika stvarnosti“, a pisac proglašen „perjanicom crnog talasa“, pravca koji je tretiran kao izraz „skretanja u kulturi“. Kovač sve više inklinira Zagrebu, gde radi za film i televiziju i objavljuje romane Ruganje s dušom (1976) i Vrata od utrobe (1978), za koji dobija niz nagrada, između ostalih Ninovu nagradu za roman godine. Roman izlazi u džepnom izdanju u tiražu od trideset hiljada primjeraka. Esejističku prozu Evropska trulež objavljuje 1986. u „Prosveti“, a u „Bigzu“ zbirku pripovedaka Nebeski zaručnici 1987, za koju dobija nagradu BIGZ-a za knjigu godine. Studentski kulturni centar iz Beograda objavljuje mu knjigu scenarija Okupacija u 26 slika i drugi scenariji 1990. godine.U drugoj polovini osamdesetih sve se više angažuje protiv Miloševićevog režima i srpskog nacionalizma, s Filipom Davidom i istomišljenicima osniva nezavisno udruženje Forum pisaca i distancira se od srpskog Udruženja književnika, sudeluje u osnivanju Beogradskoga kruga, koji objavljuje njegov esej Bodež u srcu 1995. Pripovetke Na odru objavljuje „Samizdat B92“ 1996. godine, a iz Beograda sarađuje sa zagrebačkim nedeljnikom Danas. U Beogradu na jednom skupu Šešeljeve pristalice razbijaju mu glavu, zasut je pretnjama, pa krajem 1991. napušta Beograd i stalno se nastanjuje u Hrvatskoj, u Rovinju. Postaje stalni saradnik splitskog nedeljnika Feral Tribune i nepromenjenim tempom nastavlja da piše i protiv hrvatskog nacionalizma. U Rovinju rediguje stare i piše nove knjige: Kristalne rešetke (2004), Grad u zrcalu (2008), pripovijetke Ruže za Nives Koen (2010), novu verziju Ruganja s dušom te dve drame, izvedene u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici kao i knjige eseja Pisanje ili nostalgija (2008) i Elita gora od rulje (2009). S Filipom Davidom objavljuje Knjigu pisama 1992–1995 (1998). Dobitnik je mnogih međunarodnih i domaćih nagrada, između ostalih Herderove nagrade, nagrade Tucholsky, Ninove nagrade za roman, Andrićeve nagrade (za pripovetku Slike iz porodičnog albuma Meštrevića, 1980), slovenačke nagrade Vilenica, bosanskih nagrada „Bosanski stećak“ i „Meša Selimović“, crnogorskih nagrada „13. jul“, „Stjepan Mitrov Ljubiša“ i Njegoševe nagrade, te hrvatskih nagrada „Vladimir Nazor“, „August Šenoa“, nagrade „Jutarnjeg lista“, nagrade „Kiklop“ i drugih. Knjige su mu prevedene na desetak jezika.Mirko Kovač umro je 19. avgusta 2013. u Zagrebu, a sahranjen je u Rovinju.6/4

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Poem A Novel , Oskar Davičo , Lincolns Prager Publishers Ltd London 1959 , translated by Alec Brown , tvrd povez, format 1,5 x 21 cm Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909[1] — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik.[2] Davičo je bio najmlađi pesnik u krugu Srpski nadrealisti. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste.[3] Biografija Mladost i književni počeci Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[4], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[4]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[5] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[4]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[4]. Književni rad Rukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[6] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [4]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[6] Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavljivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualnog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[4]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[4]. O Stefanu Nemanji je zapisao da je on posmrtno proglašen Mirotočivim, pa se zbog te mirotočive vrline događa da đaci i mangupi vele da je bila posledica gonoreje, što još nije dokazano.[7][8] Davičo je objavljivao i pod sledećim pseudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[3]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[3]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[3]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[3]. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[3]. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[3]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[3]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[3]. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[3]. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[3]. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[3], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi).[9] Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Jovana Delica Ivo Andrić. MOST I ŽRTVA. Jovan Delić Kapitalno izdanje posvećeno našem jedinom nobelovcu. Izdato povodom pedesetogodišnjice otkako je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu bogato ilustrovano, luksuzno izdanje zaista retkost u ponudi knjiga Žanrovi:: Antologije i monografije Izdavač:: Pravoslavna reč i Muzej grada Beograda, Beograd , 2011. Broj strana: 324 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd sa zaštitnm omotom Format: 28 x 26 cm , baš velik format odlično očuvana knjiga, kao nova, na predlistu zalepljena pozivnica za promociju knjige... Autor monografije je dr Jovan Delić, profesor Srpske književnosti XX veka na Filološkom fakultetu u Beogradu. Monografija je priređena povodom poluvekovnog jubileja od prve i za sad jedine Nobelove nagrade dospele u srpsku književnost. Monografija je štamnapa dvojezično: na srpskom i engleskom jeziku, sa preko 150 fotografija i reprodukcija umetničkog dela. Ukratko, reč je o svemu što obrazovanom čitaocu, ali i proučavaocu početniku može biti od pomoći za dalji put kroz razruđenu Andrićevu prozu. Knjiga „IVO ANDRIĆ – MOST I ŽRTVA” ucrtala je nove koordinate u kojma će se, nema sumnje, realizovati nova i obuhvatna knjiga o neumrlom Andrićevom delu u kome se jedinstveno, klasično i nenadmašno smirila i harmonizovala celokupna Vukova i vukovska srpska tradicija i književnost. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.... Jovan Delić (Borkovići, Piva, Crna Gora, 4. oktobar 1949) glavni je urednik Zbornika Matice srpske za književnost i jezik od 2000. godine, redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i upravnik katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnosti. Osnovnu školu učio je u pivskim selima (Bojkovići, Goransko, Plužine i Milkovac), a gimnaziju završio u Nikšiću. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za opštu književnost (1967–1971) gde je magistrirao (1983), a potom i doktorirao (1996). Kao profesor po pozivu, držao je predavanja na slavističkim katedrama u Hamburgu, Berlinu, Manhajmu, Jeni, Hajdelbergu, Frankfurtu, Grajfsvaldu, Haleu i Segedinu. Studije, tekstove i članke objavljivao je na ruskom, ukrajinskom, njemačkom i francuskom jeziku. Od decembra 1972. do juna 1998. radio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a od 1998. predaje savremenu srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1986. do 1991. radio je kao lektor na Univerzitetu `Georg August` u Getingenu. [1] Član je Matice srpske od 1985, stalni član saradnik od 1995, član Upravnog odbora od 1999, a za glavnog urednika `Zbornika Matice srpske za književnost i jezik` postavljen je 2000. godine. Aktivno se zalagao za očuvanje državnog zajedništva Srbije i Crne Gore u okviru nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (1992-2003), a potom i u okviru Državne zajednice Srbije i Crne Gore (2003-2006). Početkom 2005. godine, postao je jedan od osnivača Pokreta za evropsku državnu zajednicu Srbije i Crne Gore u Srbiji.[2] Za dopisnog člana SANU izabran je 2018. godine....

Ana Somlo - Kao... Prosveta, Beograd, 1990. Edicija `Plava ptica`, knjiga 95 Tvrd povez, 310 strana, zastitni omot okrznut na vrhu prevoja (vidi sliku), posveta na belom forzecu. RETKO! Ana Šomlo (Negotin, 1935) srpska je književnica i novinarka jevrejskog porekla koja živi u gradu Netanija u Izraelu. Ana Šomlo piše kratku prozu i romane. Takođe je i najeminentniji srpski prevodilac sa hebrejskog jezika. Biografija Ana Šomlo je rođena 1935. godine u Negotinu (otac Miroslav, majka Budimka, rođ. Smederevac). Rano detinjstvo provela je u Negotinu. Njen otac je, tokom 1941. i 1942, u dva navrata bio interniran u logoru u blizini Zaječara. Ana je, sa sestrom, do 1943. bila kod rođaka u Vršcu, posle čega se vratila u Negotin. Zbog antisemitskih mera nemačkih vlasti, sa ocem i sestrom pobegla je u Malajnicu, a zatim u Homoljske planine, gde su se skrivali do kraja rata. Posle rata, sa porodicom je napustila Negotin i preselila se u Vršac. Od 1946. do 1948, živela je u Pančevu, gde je njen otac projektovao most koji povezuje Pančevo i Beograd. Po završetku radova na mostu, porodica se preselila u Novi Sad.[1] Diplomirala je Orijentalnu filologiju i književnost na Beogradskom univerzitetu. Dobivši stipendiju JOINT-a, 1957. godine, upisala je postdiplomske studije u Jerusalimu gde je boravila dve godine radi usavršavanja hebrejskog i arapskog jezika. Tokom boravka u Izraelu, počela je da šalje priloge za Politiku, a po povratku u Beograd, zaposlila se u časopisu Duga. Na novoformiranu Televiziju Beograd, prešla je 1960. godine. Pored rada na Televiziji, pisala je, prevodila i davala časove hebrejskog jezika.[1] Uređivala je TV- Reviju i časopis RTV - Teorija i praksa. Ana Šomlo je dobar deo svog radnog veka provela kao novinar, radeći na Televiziji Beograd. Imala je prilike da se upozna sa mnogim značajnim ličnostima iz raznih sfera a kao produkt tog njenog iskustva je i knjiga koju je objavio Centar za istraživanje Radio-televizije Srbije `Biti i opstati na televiziji` – koju čine intervjui sa značajnim i popularnim ličnostima tadašnje Jugoslovenske televizije, među kojima i sa Radivojem Lolom Đukićem, Dušankom Kalanj, Mićom Orlovićem, Ivanom Hetrihom, Sandom Langerholc, Zdravkom Šotrom, Angelom Miladinovim... O svom iskustvu rada na televiziji, Ana Šomlo je rekla: U svom dnevniku beležila sam utiske o ljudima koje sam sretala, opčinjenosti televizijom. Bili su u ono vreme veoma značajni. O nekim od njih ništa, sem čitulje, nije objavljeno. Zapisala sam u dnevnik i beleške o svojim putešestvijima po selima sa Zaharijem Trnavčevićem, dok sam radila u Emisiji za selo, zaleđenim putanjama i pešačenju, našoj zasluzi za dovođenje vode u selo Ključ. Bio je tu razgovor sa kino-amaterima Dušanom Makavejevim, Kokanom Rakonjcem, Žikom Pavlovićem…o njihovoj želji da se profesionalno bave filmom. U njihovom klubu upoznala sam i Batu Živojinovića koji se tada nadao da će dobiti prvu pravu ulogu. [2] Kao vrsni poznavalac hebrejskog jezika i izraelske književnosti, Šomlo je dala veliki doprinos u oblasti prevodilaštva sa hebrejskog na srpski jezik. Objavila je veliki broj književnih prevoda. Bila je posvećena sastavljanju rečnika i enciklopedijskom radu. Sastavila je i `Hebrejsko–srpskohrvatski i srpskohrvatsko–hebrejski rečnik` i objavila udžbenik `Učite sami hebrejski` . Kao prevodilac sa hebrejskog, i na hebrejski jezik, dala je značajan doprinos učvršćivanju srpsko-hebrejskih kulturnih i književnih veza te promocijom izraelske književnosti u svetu za šta je i nagrađena 2005. godine priznanjem `Kalat haor`. Saradnik je nekoliko enciklopedija: u Prosvetinoj `Enciklopediji` (Beograd, 1969) je pisala odrednice o izraelskoj književnosti. U `Encyclopaedia Judaica` (Keter, Jerusalim 1974) pisala je o književnicima jevrejskog porekla sa južnoslovenskog područja. U `Hrvatskom Općem leksikonu` (Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 1996) piše o savremenim izraelskim piscima. Ana Šomlo, bavi se i književnim stvaralaštvom. Objavila je nekoliko romana i zbirki kratkih priča. Za zbirku priča Ponovo u Jerusalimu, dobila je nagradu izraelskog Ministarstva za useljenje 1996. godine. Možda i najzanimljivije književno ostvarenje Ane Šomlo je njena knjiga `Milenina pisma Kafki` objavljena 1988. godine. O ovoj knjizi i ideji da se upusti u istraživanje emotivne veze između čuvenog pisca Franca Kafke i Milene Jasenske, Ana Šomlo je rekla: Knjiga „Milenina pisma Kafki“ nastala je slučajno. Jedne majske večeri srela sam na uglu Sarajevske i Ulice Miloša Pocerca u Beogradu, Zorana Gluščevića, pisca „Ključevi za Zamak Franca Kafke“ (1971). U razgovoru sam pomenula da čitam Kafkina „Pisma Mileni“. –To su najlepša ljubavna pisma!“ potvrdio je moje mišljenje Gluščević. –Šteta što su Milenina pisma zauvek izgubljena, zaključio je. –Nisam sigurna u to, napisaću ih ponovo, rekla sam, ubeđena da ništa ne može zauvek da nestane. –Odgovoriću na Kafkina pisma, rekla sam… Zoran je moje olako izrečene reči ozbiljno shvatio i stalno mi se javljao da me pita, da li sam već počela da pišem Kafki. Tako su krenula moja istraživanja života Milene Jesenske i njene ljubavi sa Kafkom, putovanje u Prag, traganje za njihovim životima. Moja knjiga „Milenina pisma Kafki“ objavljena je nakon 17 godina u izdanju Književne zajednice Novog Sada.[3] Osim književnom, novinarskom i prevodilačkom radu, Ana Šomlo, decenijama unazad, posvećena je radu Jevrejske zajednice u Beogradu. Bila je aktivan član Saveza jevrejskih opština i predsednica Kulturne komisije Saveza, a imenovana je i za doživotnu potpredsednicu Jevrejske opštine Beograd. Od 2000. do 2003, bila je predsednica Udruženja Jevreja iz bivše Jugoslavije u Izraelu. Uređivala je glasilo udruženja Most.[4] Ana Šomlo, od 1992. godine živi i radi u Izraelu. Sarađuje sa brojnim srpskim književnim časopisima gde objavljuje prozu i prevode sa hebrejskog jezika. Priče na hebrejskom jeziku objavljuje u izraelskim časopisima Moznaim, Iton 77 i Jerušalajim. Bibliografija Romani `Lea Štraser` (Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, (1980) `Glasovi dijaspore` (Književne novine, Beograd, 1985) `Milenina pisma Kafki` (Književna zajednica Novog Sada, 1988) `Kao…` (Spektar, Zagreb 1983, Prosveta, Beograd, 1990) `Hazari ili obnova vizantijskog romana`, razgovori sa Miloradom Pavićem (BIGZ, Beograd, 1990) `Bila sam tvoje more: prepiska Franca Kafke i Milene Jesenske`, (Pešić i sinovi, Beograd, 2005) `Žuti prkos` (`Inđić`, Beograd, 2006) Zbirke priča `Ponovo u Jerusalimu` (Bosanska knjiga, Sarajevo, 1997) i Prosveta, Beograd 2006) `Iduće godine u Jerusalimu` (Miroslav, Beograd, 2000) `Posle mnogo godina` (Kuća poezije, Banja Luka, 2019) Prevodi sa hebrejskog jezika prevod romana Aharona Apelfelda `Badenhajm 1939` (Dečje novine, Beograd, 1989) prevod (i priređivanje) knjige `Antologija kratkih priča Izraela` Bagdala, Kruševac, 1995) prevod (i priređivanje) knjige `Antologija izraelske poezije i proze` (Zidne novine, Sarajevo, 1995) prevod zbirke eseja izraelskog političara Šimona Peresa `Novo Postanje` (BMG, Beograd, 1999) prevod doktorske disertacije Lili Halpert Zamir `Danilo Kiš: jedna mračna odiseja` (Ateneum, Beograd, 2000) prevod romana `Nakit` Šulamit Lapid, (Klio, Beograd, 2004) prevod knjige `Lavlji med – Mit o Samsonu` Davida Grosmana, (Geopoetika, Beograd, 2006) prevod knjige (zajedno sa ćerkom Elom Krstić) `Holokaust i njegovo značenje` Jisraela Gutmana, Haima Šackera, (Zavod za udžbenike, Službeni glasnik, Beograd, 2010) prevod (i priređivanje) knjige `Moć govora i druge izraelske priče` (Kuća poezije, Banja Luka, 2014) prevod (i priređivanje) knjige `Antologija savremene izraelske poezije` (Kuća poezije, Banja Luka, 2015) Ostala izdanja knjiga intervjua `Biti i opstati na televiziji`, (Radio-televizija Srbije, Beograd, 2004) `Moj svet knjiga: dnevnik čitanja` (Pešić i sinovi, Beograd, 2008) Rečnici i udžbenici `Hebrejsko–srpskohrvatski i srpskohrvatsko–hebrejski rečnik` (Udruženje jugoslovenskih Jevreja u Izraelu, Tel Aviv, 1993) `Učite sami hebrejski` (Izdanje autora, Natanija 1996) `Hebrejsko–srpski rečnik`, Jasen, (Beograd, 2007) Nagrade i priznanja nagrada `BUKI FINCI` za knjigu `Milenina pisma Kafki` (1990) diploma Organizacije `Prijatelji dece Srbije` za roman `Kao...` (1990) nagrada izraelskog Ministarstva za useljenje za zbirku priča `Ponovo u Jerusalimu` (1996) priznanje `Kalat haor` (Laureat svetlosti), za dugogodišnji rad na afirmaciji izraelske književnosti u svetu (2005) priznanje `Povelja za prevodilaštvo i međunarodnu saradnju` Kuće poezije iz Banja Luke i Udruženja književnika Srpske (2015) priznanje `Povelja za izuzetan doprinos i jačanju veza između Izraela i Srbije`, Ministarstva spoljnih poslova Izraela, Izraelsko-srpskog privrednog društva i Parlamentarnog odbora izraelsko-srpskog prijateljstva (2016)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nobelova nagrada za književnost 2019. „Po snazi izraza, viziji i širini, još od Beketa nije bilo takvog pisca kakav je Peter Handke.“ Saturday Review Bivši golman Jozef Bloh ostaje sada i bez posla na gradilištu. Luta Bečom, provodi dane odlazeći u bioskop, čitajući novine, telefonirajući... Bez ikakvog jasnog motiva ubija bioskopsku blagajnicu sa kojom je prethodno proveo noć i odlazi autobusom u pogranično područje. Umišlja da ga ljudi prate, špijuniraju, igraju se s njim, čudno se ponašaju, čudne stvari govore... Kao golman pred igračem koji izvodi penal, Bloh u grčevitom strahu pokušava da protumači pokrete protivnika i odbrani udarac. Nobelova nagrada za književnost dodeljena je Peteru Handkeu 2019. „zbog uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja.“ U kontekstu ovog obrazloženja Golmanov strah od penala jedno je od najreprezentativnijih Handkeovih dela. „Na samom početku svog stvaralaštva Handke je bio enfant terrible evropske avangarde, svodeći sve društvene, psihološke i istorijske kategorije iskustva na svojevrsni lingvistički konstrukt. Sada se smatra jednim od najvećih savremenih pisaca.“ New York Times Peter Handke (nem. Peter Handke; Grifen, 6. decembar 1942) austrijski je književnik i aktivista, nemačko-slovenačkog porekla. Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu. Prva objavljena književna aktivnost je publikacija Fackel (baklja) kod katoličke škole za dečake u Tancenbergu. Za vreme studija u Gracu pridružuje se književnoj grupi Forum Gradski park (Forum Stadtpark) i objavljuje u magazinu Manuskripte. Nakon objave njegovog prvog romana „Stršljeni“ (Die Hornissen) u leto 1965, napušta studije da bi se potpuno posvetio pisanju. Živeo je u Gracu, Diseldorfu i Berlinu, a kasnije u Parizu, Kronenbergu i SAD. Trenutno živi u Francuskom Šavilu. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 2019. godine, koja mu je dodeljena na svečanosti 10. decembra 2019. godine. Rođen je u Grifenu u Koruškoj 6. decembra 1942. godine. Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu, a studije je započeo u Gracu. Prvi roman „Stršljeni” objavio je u leto 1965, pa napustio fakultet da bi se potpuno posvetio pisanju. Pažnju na sebe skrenuo je 1966. godine, kada je na Prinstonu u Njujorku optužio literarnu Grupu 47 za „opisnu impotenciju”. Neposredno posle praizvedbe u Frankfurtu, u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja, u čuvenom Rasovom pozorištu, predstavu „Psovanje publike”, koja je i danas na repertoaru KPGT-a u Beogradu, postavio je Pit Teslić.[2] Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka vidljivost mu na svetskoj literarnoj sceni donose i romani „Levoruka žena”, „Kratka pisma za duga rastajanja” i mnogi drugi. Handke je stvorio više od 70 proznih radova i dvadesetak pozorišnih dela, a oprobao se i kao liričar, esejista, scenarista, prevodilac i režiser. U teatrima širom sveta već decenijama se igraju predstave prema njegovim tekstovima, a to su „Kaspar”, „Psovanje publike”, „Putovanje u sonornu zemlju”. Roman „Golmanov strah od penala”, koji je ušao u školsku lektiru, ekranizovao je Vim Venders, a Handke je napisao scenario i za čuveno ostvarenje ovog reditelja `Nebo nad Berlinom`. Osim u Gracu i Berlinu, živeo je u Diseldorfu, a kasnije u Parizu, Kronenbergu i Sjedinjenim Državama. Od 1990. živi u gradiću Šavilu u Francuskoj, 12 kilometara jugozapadno od Pariza. Handke i Srbija Handke je odavno vezan prijateljstvom sa Srbima. 1996. godine je putovao u BiH i napisao žestoko osporavani esej „Pravda za Srbiju“, u kojem se zalagao za diferencirani pristup zapadnih zemalja i protiv svaljivanja krivice samo na srpsku stranu. Nakon toga, Handke je „preko noći“ prognan iz globalne intelektualne zajednice u ekskomunikaciju u kojoj se do danas nalazi. Posle prvog eseja sledila su dalja dela na tu temu. Početkom aprila 1999. sa početkom bombardovanja Jugoslavije, Handke je otputovao u Srbiju, u znak protesta vratio Bihnerovu nagradu i iščlanio se iz Katoličke crkve.[3] Od nemačkog ministra Rudolfa Šarpinga je zahtevao da mu vrati sve njegove knjige.[4] Handkeovi eseji o Srbiji spadaju među najtemeljnije i najsadržajnije kritike medija pisane poslednjih godina. Srbija je za njega samo metafora, povod za njegove literarne i filozofske rasprave o „derealizaciji sveta“. Za razliku od njegovih kolega i neprijatelja, koji su okrenuli leđa Balkanu i, sasvim u trendu, ustaju protiv rata u Iraku, Handke je ostao dosledan: Srbiji kao ključnoj metafori za iskrivljavanje istine kroz medije. Izabran je 1. novembra 2012. godine za inostranog člana SANU. Povelja o članstvu mu je uručena 9. aprila 2013. godine.[5] Dobio je 29. maja 2013. posebnu plaketu 50. Disovog proleća i tom prilikom preveo pesmu „Možda spava“ na nemački jezik, a rukopis poklonio gradskoj biblioteci u Čačku.[6] Udruženje književnika Srpske proglasilo je Handkea svojim počasnim članom u decembru 2019. godine.[7] U februaru 2020, na sceni teatra KPGT postavljena su Handkeova dela Veliki pad i Don Huan, u režiji Ljubiše Ristića.[8] Dobitnik je „Velike nagrade Ivo Andrić” Andrićevog instituta u Višegradu za najbolju knjigu objavljenu u Srbiji ili Republici Srpskoj tokom 2020. godine za roman „Drugi Mač, Majska povest” u izdanju Lagune u Beogradu.[9] Nagrada Hajnrih Hajne Peter Handke je i dobitnik nagrade Hajnrih Hajne, koju dodeljuje nemački grad Diseldorf (vrednost nagrade je 50.000 evra). Nakon glasanja žirija 12:5 u korist Handkea došlo je do političkog suprotstavljanja nekih nemačkih političara. Handkeu je u odbranu tada stupilo društvo pisaca i odbacilo mešanje politike u kulturnu sferu, no Handke je zbog mešanja političara ipak odbio da primi nagradu što je i uvaženo pa nagrada 2006. godine nije dodeljena. Otkup Handkeovog arhiva O značaju Handkeovog rada govori i podatak da su austrijske institucije Književni arhiv i Narodna biblioteka za 500.000 evra otkupile rukopise i materijale iz poslednje dve decenije njegovog stvaralaštva.[10] Takođe, on je početkom 2008. godine stavio na raspolaganje 66 svezaka svojih dnevnika od 1966. do 1990. Književnom institutu u Marbahu za nepoznatu sumu.[11] Nagrade Handke 1983. godine. Odlikovanja Orden Njegoša prvog reda (2008)[12] Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena (2020)[13] Orden Republike Srpske na lenti (2021)[14] Druge nagrade 1973: Nagrada Georg Bihner[15] 1987: Nagrada Međunarodnog književnog festivala Vilenica[16] 2000: Nagrada Braća Karić[17] 2002: Američka nagrada za književnost[18] 2002: Počasni doktor, Univerzitet u Klagenfurtu[19] 2003: Počasni doktor, Univerzitet u Salcburgu[20] 2008: Nagrada Tomas Man[21] 2009: Nagrada Franc Kafka[22] 2012: Milhajmska nagrada za dramaturgiju[23] 2014: Međunarodna nagrada Ibsen[24] 2018: Nestrojeva pozorišna nagrada za životno delo[25] 2019: Nobelova nagrada za književnost[26] 2020: Velika nagrada Ivo Andrić — Andrićev institut u Višegradu

Hedwig Courths Mahler Valovi sudbineTvrdi povezХедвиг Курц-Малер (Небра, 18. фебруар 1867 − Тегернзе, 26. новембар 1950)[1] била је немачка књижевница. Читалачкој публици на просторима бивше СФРЈ била је позната по популарним љубавним романима.БиографијаХедвиг Курц-Малер, рођена је као Ернестина Малер у немачком граду Небра, 1867. године. Била је ванбрачно дете. Отац јој је умро 1866. године, пре њеног рођења. Њен очух није је желео, па ју је мајка дала на усвојење. Одрасла је у породици брачног пара Биркнер у Вајсенфелсу.[2] Прву при­по­ве­тку­ напи­сала је­ у­ ше­снае­сто­ј го­ди­ни­ жи­во­та.[3] Била је удата за Фрица Курца (1888 — 1936), са којим има двоје деце.[1] До 1932. године живела је у Берлину, а затим се преселила у своју кућу у граду Тегернзе, у Баварској, где је живела до смрти.Књижевни радСвој де­би­тантски­ ро­ман Све­тло­ и­ се­нка о­бјавила је­ 1904. го­ди­не­. Од тада, па све­ до­ смрти­, Хе­дви­г Ку­рц-Мале­р је, то­ко­м богате­ књи­же­вне­ кари­је­ре,­ напи­сала 208 ро­мана и­ но­ве­ла. Сво­јо­м про­з­о­м по­каз­ала је­ способност кре­и­рања атмо­сфе­ре­ и­ сми­сао з­а лако­, не­у­си­ље­но­ приповедање.[3] Ко­мпактну­ и­ хо­мо­ге­ну­ про­з­у­ њених романа каракте­ри­шу­ готово и­де­нти­чни­ мо­ти­ви­ — љу­бав у не­по­во­љни­м животним о­ко­лно­стима­. Процењује се да је до њене смрти 1950. године продато око 80 милиона примерака њених дела.[2]По­сматрано­ и­з­ данашње­ пе­рспе­кти­ве­, ставо­ви о­ му­шко­-же­нски­м о­дно­си­ма које износи у својим романима изузетно су конзервативни­. Ме­ђу­ти­м, и­ по­сле­ више од пола века о­д њене смрти­, про­з­а о­ве­ не­мачке­ књижевницејо­ш у­ве­к при­влачи­ чи­талачку­ пу­бли­ку,[3] пре свега у кругу женских читалаца.[4] Њене књиге преведене су на више језика и доживеле су неколико издања.Према њеним романима и новелама снимљено је неколико филмова, од којих први, Дивља Урсула још давне 1917. године.[5]БиблиографијаРодна кућа Хедвиг Курц-Махлер у НебриУлаз у зграду у Берлину, у којој је од 1905. до 1914. године живела Хедвиг Курц-МахлерМеморијална табла на згради у БерлинуКућа Хедвиге Цоурс-Малера у Баварсој. Изграђена је 1900. године, а Курц-Малерова ју је купила 1933. и у њој живела до своје смрти 1950. године. Проглашена је за споменик културе.На српском, односно хрватском језику објављено је више њених романа:[а]Закупникова ћерка (Загреб: Типографија, 1922)Посвојче (Загреб, Хрватска тискара, 1944)Сунце Лахорија (Загреб, Народна књижара, 1944)Насљедница (Загреб, Матица хрватска, 1971)Лиана Рејнолд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973)Лијепа Лилиан (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973)Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Просјачка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Сироче (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Стаза среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Заблуда (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1977)Болна љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Црвене руже (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Далек је пут до среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Огрлица (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Сви смо грешници (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Тајна Доре Линд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Дорит у опасности (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Моћ љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Одбачена кћерка (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Гриселдис (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Младеначки снови (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Нахоче из Парадиза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Њезина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Украдени пасош (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Валови судбине (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Љубав плавокосе (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Љубавни чар (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Маријина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Нандин бијег (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Скривено благо љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Жути невени (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Драма у Глазгову (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Изгубљена опорука (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Оточка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Прешућена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Уцијена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Дјевојка из Калифорније (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Кобно писмо (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Лена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Насљедство роденбергових (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Очев гријех (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Притајена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Продане дјевојке (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Бритин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Чаробни прстен (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Кћерка из првог брака (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Не напуштај ме никад (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)И нама ће сванути срећа (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Лисин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Мала краљица крзна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Ћерка из другог брака (Београд, Политика, 2006)Љубавне заблуде (Београд, Политика, 2006)Прогнаници (Београд, Политика, 2006)Тајна безимене жене (Београд, Политика, 2006)4/23