Poslednji Ćosićev roman i završetak sage o Katićima Dejstvo Velikog Mehanizma na ljudsku sudbinu razumem kao imanentni tragizam ljudskog postojanja. Na dejstvima Velikog Mehanizma pisac tvori dramu svojih likova. A Istorija u Vremenu Vlasti ostala je neprozirna kao pakleni košmar. Dušan Katić, pripovedač druge knjige ovog romana, ostavlja posle smrti piscu svoj rukopis „Hronika naše Vlasti“, u kojem se na neki način odvija i raslojavanje porodice Katić, i propadanje srpskog sela oličenog u rodnom mestu Katića, i raspad države, ideala i vrednosti za koje su se i on i njegovi preci u tom veku smrti, zla i vlasti borili. Ova hronika Dušana Katića, koji je iskusio i uspon i pad sa vlasti, utkana je u roman kako bi omogućila Ćosiću da ispiše idejnu, psihološku i moralnu anatomiju titoizma od 1945. do njegovog istorijskog sloma. „Posle našeg Rata i mira , to jest Vremena smrti , posle naših Nečistih sila , to jest Vremena zla, Dobrica Ćosić ostaje veran velikim i večitim temama, zaokružujući svoje delo romanom Vreme vlasti . To jeste roman, ali je i više od romana: rekli bismo, nova summa vitae, velika rasprava o istoriji dvadesetog veka, veka velikih obećanja, zanosa i iluzija, uzleta, padova i stravičnih obračuna, o sudbini čoveka u vrtlozima i nepogodama te krvave povesti.“ – Dragan Nedeljković „Prvi tom ovog romana oblikovan je kao tragedija i kraj građanske klase u Srbiji, a drugi tom kao tragedija i krah revolucionarne i socijalističke Srbije.“ – Slobodan Kalezić

Završetak sage o Katićima Dejstvo Velikog Mehanizma na ljudsku sudbinu razumem kao imanentni tragizam ljudskog postojanja. Na dejstvima Velikog Mehanizma pisac tvori dramu svojih likova. A Istorija u "Vremenu Vlasti" ostala je neprozirna kao pakleni košmar. Dušan Katić, pripovedač druge knjige ovog romana, ostavlja posle smrti piscu svoj rukopis Hronika naše Vlasti, u kojem se na neki način odvija i raslojavanje porodice Katić, i propadanje srpskog sela oličenog u rodnom mestu Katića, i raspad države, ideala i vrednosti za koje su se i on i njegovi preci u tom veku smrti, zla i vlasti borili. Ova hronika Dušana Katića, koji je iskusio i uspon i pad sa vlasti, utkana je u roman kako bi omogućila Ćosiću da ispiše idejnu, psihološku i moralnu anatomiju titoizma od 1945. godine do njegovog istorijskog sloma. Posle našeg Rata i mira, to jest Vremena smrti, posle naših Nečistih sila, to jest Vremena zla, Dobrica Ćosić ostaje veran velikim i večitim temama, zaokružujući svoje delo romanom "Vreme vlasti". To jeste roman, ali je i više od romana: rekli bismo, nova summa vitae, velika rasprava o istoriji dvadesetog veka, veka velikih obećanja, zanosa i iluzija, uzleta, padova i stravičnih obračuna, o sudbini čoveka u vrtlozima i nepogodama te krvave povesti. Dragan Nedeljković Prvi tom ovog romana oblikovan je kao tragedija i kraj građanske klase u Srbiji, a drugi tom kao tragedija i krah revolucionarne i socijalističke Srbije. Slobodan Kalezić

Kao novo. Bez posvete. Leonardo da Vinči - Volter Ajzakson Godina izdanja: 2019 Broj strana: 464 Povez: Tvrd Autor bestselera Stiv Džobs i Ajnštajn. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson nam razotkriva velikog umetnika i naučnika. Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da ukršta društvene i prirodne nauke, koju simboliše crtež Vitruvijev čovek, stvorila je od njega najkreativnijeg inovatora u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Nije mu smetalo ni to što je bio neprilagođen: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i ponekad jeretičan. Njegov život nas podseća na to koliko je važno da se usvojeno znanje dovodi u pitanje – da budemo maštoviti, strastveno radoznali, da razmišljamo drugačije i brižljivo posmatramo svet. „I sam Ajzakson je poput renesansnog čoveka. Kao i Leonarda, njega pokreće neiscrpna želja za otkrivanjem. Ta radost izbija na površinu u ovoj veličanstvenoj knjizi. U Ajzaksonu Leonardo dobija biografa kakvog zaslužuje – pisca sposobnog da shvati njegovu često mahnitu, čudnu potragu za poimanjem.“ Times of London „Veličanstveno... Ajzakson još jednu kompleksnu, džinovsku figuru preobražava u nekoga ko nam je prepoznatljiv... Potpuno očaravajuće, majstorsko i strasno delo.“ Kirkus Reviews

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Vreme vlasti II - Dobrica Ćosić Godina izdanja: 2022 Broj strana: 432 Povez: Mek Završetak sage o Katićima Dejstvo Velikog Mehanizma na ljudsku sudbinu razumem kao imanentni tragizam ljudskog postojanja. Na dejstvima Velikog Mehanizma pisac tvori dramu svojih likova. A Istorija u Vremenu Vlasti ostala je neprozirna kao pakleni košmar. Dušan Katić, pripovedač druge knjige ovog romana, ostavlja posle smrti piscu svoj rukopis „Hronika naše Vlasti“, u kojem se na neki način odvija i raslojavanje porodice Katić, i propadanje srpskog sela oličenog u rodnom mestu Katića, i raspad države, ideala i vrednosti za koje su se i on i njegovi preci u tom veku smrti, zla i vlasti borili. Ova hronika Dušana Katića, koji je iskusio i uspon i pad sa vlasti, utkana je u roman kako bi omogućila Ćosiću da ispiše idejnu, psihološku i moralnu anatomiju titoizma od 1945. do njegovog istorijskog sloma. „Posle našeg Rata i mira, to jest Vremena smrti, posle naših Nečistih sila, to jest Vremena zla, Dobrica Ćosić ostaje veran velikim i večitim temama, zaokružujući svoje delo romanom Vreme vlasti. To jeste roman, ali je i više od romana: rekli bismo, nova summa vitae, velika rasprava o istoriji dvadesetog veka, veka velikih obećanja, zanosa i iluzija, uzleta, padova i stravičnih obračuna, o sudbini čoveka u vrtlozima i nepogodama te krvave povesti.“ – Dragan Nedeljković „Prvi tom ovog romana oblikovan je kao tragedija i kraj građanske klase u Srbiji, a drugi tom kao tragedija i krah revolucionarne i socijalističke Srbije.“ – Slobodan Kalezić

Naime Bela Hamvaš Pisac priča prilično jednostavnu i sumornu priču o nekoliko ljudi koji su sasvim drugačije pristupili ljudskim vrednostima. Anatomija vlasti, rekli bismo. Sažeta istorija ovoga veka, još tačnije. Bela-Hamvas Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Fama o čudnom Mađaru neverovatne erudicije koji je pisao knjige koje za života nije mogao objavljivati, sa rasponom tema od rekonstrukcije misaonog univerzuma Hermesa Trismegistosa do saveta kako najbolje hladiti jagode, izdržavajući se, ne svojom voljom, kao fizički radnik, zemljoradnik i baštovan – počela je ovde da kruži pre desetak godina. Periodika i sve brojnije knjige koje su ubrzo po izlaženju bivale rasprodate, dok izdavači iz neobjašnjivih razloga nikada nisu štampali druga izdanja, ukazivali su da Bela Hamvaš ovde ima nemali broj svojih poštovalaca i redak kultni status. Stvar je bila naizgled čudna jer takvog interesovanja za Hamvaša nema ni u Mađarskoj, gde sve njegove knjige još nisu ni objavljene, a srpski je, osim hrvatskog, jedini jezik na koji je do danas preveden. Iza Hamvaša nisu stajale preporuke autoriteta, izdavačke kuće, trendovi. Jedini čovek koji je stajao iza njegovog ovdašnjeg proboja bio je njegov prevodilac Sava Babić, šef katedre za Mađarski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Tek prošle godine organizovano izdavanje Hamvaševih knjiga preuzela je na sebe Dereta, pokretanjem edicije Kontinent Hamvaš, u kojoj su do sada izašle dve važne Hamvaševe knjige – sedmotomni roman Karneval (izašle su dosad prve četiri knjige) i trotomna Scientia sacra I i II. Za prevod ovih knjiga Sava Babić je nedavno dobio i godišnju nagradu `Grafičkog ateljea Dereta`. Ko je zapravo Bela Hamvaš? Sjećanje 1997 106 str

Leonardo da Vinči - Volter Ajzakson Autor: Volter Ajzakson Žanrovi: Autobiografije i biografije, Umetnost, Publicistika Izdavač: Laguna Godina izdanja: 15. april 2019. Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 16,5 x 24 cm Težina: 1,5 kg NOVA knjiga!!! Autor bestselera Stiv Džobs i Ajnštajn. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson nam razotkriva velikog umetnika i naučnika. Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da ukršta društvene i prirodne nauke, koju simboliše crtež Vitruvijev čovek, stvorila je od njega najkreativnijeg inovatora u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Nije mu smetalo ni to što je bio neprilagođen: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i ponekad jeretičan. Njegov život nas podseća na to koliko je važno da se usvojeno znanje dovodi u pitanje – da budemo maštoviti, strastveno radoznali, da razmišljamo drugačije i brižljivo posmatramo svet. „I sam Ajzakson je poput renesansnog čoveka. Kao i Leonarda, njega pokreće neiscrpna želja za otkrivanjem. Ta radost izbija na površinu u ovoj veličanstvenoj knjizi. U Ajzaksonu Leonardo dobija biografa kakvog zaslužuje – pisca sposobnog da shvati njegovu često mahnitu, čudnu potragu za poimanjem.“ Times of London „Veličanstveno... Ajzakson još jednu kompleksnu, džinovsku figuru preobražava u nekoga ko nam je prepoznatljiv... Potpuno očaravajuće, majstorsko i strasno delo.“ Kirkus Reviews

Satirična bajka za odrasle! Ova božanstvena knjiga, puna očaravajućih ilustracija, izvanredna je kolekcija predanja o ljudima i pruža nov pogled na stvari koje se nama čine krajnje svakodnevnim. U rukama držite dokaz jedne od najvećih misterija sveta – dokaz da ljudska bića zaista postoje. Iako vilinska stvorenja iz Svetlucave Zemlje Mar mahom ne veruju da on postoji, ove priče dokazuju da je čovek, verovali ili ne, stvaran koliko i vile, patuljci ili trolovi! U ovoj knjizi sabrani su tekstovi magičnih stvorenja Mara, slučajnih posetilaca ljudske Zemlje Кamenih Cvetova, koji su se lično uverili da ljudi nisu mitska bića, te su rešili da svoje doživljaje podele sa drugima. Otkrijte tajne čarobnih papirića koji žive u ljudskim novčanicima, nevidljivih šešira poznatih kao „raspoloženja”, saznajte kakve su to ljudske kutijice za čitanje misli i čujte misteriozne jezike poezije, odeće i ljubavi. Generalno, vilinska bića ne veruju u ljude, oni samo plaše svoju decu pričama o njima (Ako ne budeš dobar / ne pojedeš sve / ne legneš da spavaš, odneće te ČOVEK). Neki od bića iz vilinskog sveta imali su kontakte sa svetom ljudi na različite načine, pa ova knjiga treba da: 1. dokaže drugim vilama, vilenjacima, patuljcima, džinovima, vešticama itd. da ljudi postoje; 2. prikupi opservacije i utiske o ljudskoj prirodi i svetu. Vile, vilenjaci, goblini i druga bajkovita stvorenja, „autori“ su ove zbirke priča, crteža, pesama, koja je puna duhovitih, naivnih, a katkad i apsurdnih objašnjenja čovekove anatomije, običaja, verovanja. Prevod s ruskog: Tijana Petković Povez knjige : tvrd Strana : 215 Format knjige : 24 cm Pismo : ćirilica

EN, DEN, DINU... -Snežana Jakovljević Iza `dečjeg` naslova `En, den, dinu?` krije se spisateljski sasvim zrela knjiga. Kao i u `Evi od kaveza` (1995) i `Ipalu` (1997), Snežana Jakovljević i u ovom kratkom romanu čitaocu nudi jednu osobenu varijantu `ženskog pisma` koja se odlikuje kultivisanim izrazom i finim pomeranjima u tretmanu opštih mesta tzv. trivijalne i intimističko-sentimentalne književnosti. Poetika lirske anatomije ženske psihe u okrilju sivkaste zone svakodnevnog i običnog, ovoga puta stavljena je na svojevrsnu `probu izdržljivosti`, budući da vreme pripovedanja lične ispovesti junakinje romana zahteva i blisko povesno vreme prošlogodišnjeg bombardmana i tako samu priču uvodi u polje prikrivene, ali jake napetosti između sveta privatnog i sveta javnog čoveka. Rešenje koje za ovu koliziju nudi Jakovljevićkina knjiga nije ni ideološko ni psihološko, već ponajpre u prvom redu - stilsko. `En, den, dinu?` je, drugim rečima, roman zaista bogate lirske imaginacije, priča koja se ne razmeće zapletom, fabulom i idejama nego računa na čitalačku prijemčivost za sve one detalje, opservacije, marginalije i maštarije koje tvore alternativne sadržaje naše slutnje, čežnje, žala za neostvarenim i nedohvatnim. `Čovek postoji u prošlosti i budućnosti, retko i sadašnjosti`, kazuje autsajderska junakinja ove knjige koja nema životnu ljubav, životni poziv ili pak `životni stav`, ali ima istančanu uobrazilju i tanane reči kadre da zabeleže ono što inače izmiče opažanju i razumevanju. Lepota i ispunjenje ne postoje u životu, mirnodopskom jednako kao i ratnom, `ovde` jednako kao i `tamo`, ali one su možda dosežne u našoj sposobnosti da sam život sagledamo i predstavimo drugačije, makar i kao lepo snatrenje i želju. Stoga visoko stilizovani jezik postaje ono krhko, ali delotvorno sredstvo kojim novi roman Snežane Jakovljević u konačnom utisku ipak ostvaruje svoj diskretni i difuzni `pogled na svet`, kao i svoju pripovednu zrelost, koja se u finom paradoksu na kraju susreće s detinjom bezazlenošću i verovanjem da su svi ljudi - kao i sva deca - isti i da je čovek najmanje prikraćen onda kad se odrekne ostvarivih zabluda i varki, a zaista prigrli one najlepše, neostvarive iluzije. Tihomir Brajović Filip Višnjić, Beograd 2000 god, 153 str, meki povez, malo škrabanja na predlistu, u dobrom stanju. L.1.O.4.P.1.

ĐORĐE LIČINA - Četiri knjige Roverova braća - Djordje Ličina Šifra 777 - Djordje Ličina Dvadeseti čovjek - Djordje Ličina Špijuni su prešli granicu - Djordje Ličina Izdavač: Centar za informacije i publicistiku, Zagreb Biblioteka TAJNE SILE Format: 22 x 12 cm. Povez: Tvrdi, zaštitni omot Pismo: Latinica Đorđe Ličina, novinar i publicist, rođen je 1945. u Dragotini kod Gline, Banija. Od 1964. do danas objavio je - što pod svojim imenom, što pod pseudonimom - više od 20 knjiga različitog žanra, od čega i jednu zbirku poezije, dvije knjige putopisa i dva romana za djecu. Četiri su mu knjige publicističko-romansijerske proze, po kojoj je podjednako hvaljen i osporavan, prevedene na slovenski jezik: ˝Špijuni su prešli granicu˝, ˝Tragom plave lisice˝, ˝Dvadeseti čovjek˝ i ˝Vodoravni rez˝. Prema priči ˝Špijunska veza˝ RTV Zagreb je 1980. snimila istoimeni televizijski film. Za svoj novinarski i književni rad nekoliko je puta nagrađivan. Proslavio se pisanjem kriminalističkih romana. Najpoznatija djela: Šifra 777 Dvadeseti čovjek (o upadu Bugojanske skupine u Jugoslaviju 1972. godine; po ovoj knjizi snimljena je i igrana serija ˝Brisani prostor˝) Tragom plave lisice Put za gubilište Vodoravni rez Gnjida Roverova braća - Djordje Ličina Godina izdanja: 1987 Broj strana: 292 Knjiga koja predstavlja jedan od najuverljivijih prikaza djelovanja profašističke emigracije, u ovom slučaju ustaškog usmjerenja. To je svojevrsna anatomija HRB, HNO,, HOP i drugih tvorevina zlosretne ere hladnog rata, pripadnici kojeg, poput slabosti nekog davnog mračnog vremena, godinama tumaraju svijetom i siju smrt. ROVEROVA BRAĆA Đorđa Ličine je knjiga koja se bavi ustaškom emigracijom u Australiji prevashodno ali doseže i njihove krake u Zapadnoj Nemačkoj i Americi, dotičući se usput i čuvene “paragvajske veze”. Ustaše su ovu knjigu smatrali udbaškom paškvilom, i ona to u principu i jeste. U sebi ona sadrži niz dosta naivnih stvari koje su već i u vreme njenog izlaska bile demistifikovane, tipa uloga DBa u ubijanju političkih ekstremista u emigraciji. Ovde su se politički emigranti kao ubijali među sobom, pa su tako oni zbog para ubijali jedni druge, od Luburića do Kašikovića. Šifra 777 - Djordje Ličina Godina izdanja: 1983 Broj strana: 252 Sredinom 1963. u SFRJ je potajno ubačeno devet naoružanih i dobro obučenih ustaških terorista: nakana im je bila da diverzijama, ubojstvima i masovnim terorom izazov haotično stanje u zemlji. Gde su obučavani? kako su regrutovani terorističku organizaciju? Ko ih je gurnuo u tu opasnu avanturu? Kako su i gde prešli granicu i kako su uhvaćeni? DVADESETI ČOVJEK - Djordje Ličina Godina izdanja: 1986 Broj strana: 366 + ilustracije Ljeta 1972. u Jugoslaviju je ilegalno ušla grupa sastavljena od devetnaest ustaških terorista mračne prošlosti, dobro obučenih na poligonima smrti i moderno naoružanih. Došli su u Jugoslaviju da ubijaju, kao što su to činili i njihovi predhodnici, da miniraju mostove, željeznice, pošte, da siju paniku i izazivaju kaos. Njihova zabluda bijaše golema: istina, žrtve su pale, to je cijena koju je svaki jugoslovenski građanin spreman platiti kada je u pitanju njegova sloboda i sloboda njegove domovine. Ali zna se kakav je bio krajnji epilog...... Špijuni su prešli granicu - Djordje Ličina Godina izdanja: 1978 Broj strana: 244 Tko je u inozemstvo odašiljao obavještajne podatke o kretanju naših ratnih brodova? Tko su bili posjetioci napuštenog njemačkog bunkera i kakve je sve tajne krio usamljeni riječni otok? Tko je u specijalno izrađenoj cipeli trebao da u inozemstvo prenese mikro-filmove s povjerljivim podacima? Kako je Služba sigurnosti otkrila grupu inozemnih špijuna koji su nemjeravali dignuti u zrak vlak s trofejnom municijom? ***Odlično očuvano***

Autor - osoba Winchester, Albert McCombs, 1908- = Vinčester, Albert Mekkombs, 1908- Naslov Suvremena biološka načela / A. M. Winchester ; sa engl. prev. Leonardo Spalatin Jedinstveni naslov Modern Biological Principles. engleski jezik Vrsta građe udžbenik Jezik hrvatski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, 1973 (Zagreb : Štamparski zavod `Ognjen Prica`) Fizički opis 469 str. : ilustr. ; 24 cm + 1 pril. Drugi autori - osoba Spalatin, Leonardo, 1923-1991 = Spalatin, Leonardo, 1923-1991 (Pl.) Napomene Naslov originala: Modern Biological Principles / A. M. Winchester Glosar: str. [447] - 455 Indeks. Stanje: U dnu stranica, kroz prvu polovinu knjige trag kao od vlage, ali se ne oseti nikakav miris i nije izvitopereno. Inače bez pisanja, podvlačenja, pečata… SADRŽAJ PREDGOVOR 1. BIOLOGIJA — ZNANOST О ŽIVOTU Karakteristična svojstva žive tvari [7] — Virusi [15] 2. MJESTO BIOLOGIJE U ZNANOSTI Vrste znanosti [20] — Znanstvena metoda [21] — Kontrole u znanstvenim eksperimentima [26] — Znanstvena metoda na djelu [27] — Znanstveni stav [29] — Izvedivost znanstvenog istraživanja [31] — Potpodjele biologije [32] 3. SUSTAVNO SVRSTAVANJE ŽIVIH BIĆA Počeci suvremene taksonomije [35] — Prednosti znanstvenih naziva [35] — — Metoda klasifikacije [37] — Razlikovanje vrsta [39] 4. BILJNO CARSTVO Jednostavne zelene biljke — alge [43] — Biljke bez klorofila — gljive [45] — Jetrenjače i mahovine [49] — Paprati i crvotočine [49] — Sjemenjače [51] 5. ŽIVOTINJSKO CARSTVO Jednostanične životinje [56] — Spužve [57] — Mješinci [57] — Plošnjaci [58] — Oblici [61] — Kolutićavci [63] — Bodljikaši (Bodljokošci) [64] — Mekušci [66] — Člankonošci (zglavkari) [67] — Svitkovci [68] 6. RAZVOJ ŽIVOTA NA ZEMLJI Stara vjerovanja о razvoju života [74] — Razvoj suvremenih shvaćanja [77] — Evolucija danas [83] — Dokazi evolucije [86] 7. ATOMSKA OSNOVICA ŽIVOTA Priroda atoma [95] — Vrste zračenja i način mjerenja [101] — Organski i anorganski spojevi [106] — Ionizacija molekula [106] — Kiseline, baze, soli [108] — Vrste smjesa [111] 8. PODRIJETLO ŽIVOTA Rano razdoblje zemlje [115] — Kemijske preteče žive tvari [115] — Stvaranje prvih organskih spojeva [118] — Pojavljivanje života [120] — Razvoj encima [123] — Razvoj stanica [123] — Rast i razmnožavanje stanica [125] — Problem ishrane [126] — Razvoj fotosinteze [126] — Važnost atmosferskog kisika [128] 9. STANICA KAO JEDINICA ŽIVE TVARI Nove tehnike proučavanja stanica [132] — Veličina i oblik stanica [133] — Anatomija životinjske stanice [134] — Anatomija biljnih stanica [137] — Stanice i tkiva [139] 10. KRETANJE TVARI U STANICU I IZ NJE 143 Difuzija [143] — Difuzija kroz membranu [144] — Osmoza [144] — Filtracija [147] — Selektivna priroda žive membrane [148] — Pinocitoza [151] — Omjer površina : obujam [151] 11. DIOBA GENA I STANICA .` 153 Građa gena [154] — Dioba gena [157] — Mitoza stanice [159] — Regulacija mitoze [162] — Kromosomski broj [164] 12. KONTROLA GENA NAD DJELATNOŠĆU STANICE 167 Vjesnici gena [167] — Sinteza proteina u ribosomima [168] — Prijenosna RNK [169] — Mutacija gena [170] — Geni i encima [171] — Kontrola djelatnosti gena [175] 13. PRETVORBA ENERGIJE U STANICI 178 Energetske potrebe živih bića [178] — Aerobno disanje [179] — Djelotvornost aerobnog metabolizma kod proizvodnje energije [183] — Bazalna stopa metabolizma [184] — Metabolički putovi drugih vrsta hrane [186] — Anaerobno disanje [186] 14. FOTOSINTEZA 191 Sunčana energija [191] — Sirovine fotosinteze [195] — Hvatanje svjetlosne energije [197] — Ograničenja fotosinteze [201] — Djelotvornost raznih boja svjetla [203] — Međuovisnost biljaka i životinja [205] 15. HOMEOSTAZA — ODRŽAVANJE NEPROMIJENJENOG STANJA 209 Termostatska regulacija [209] — Regulacija povratnom spregom [213] — Ravnoteža vode u lišću [216] — Genetska homeostaza [218] — Ekološka homeostaza [221] 16. PRIBAVLJANJE SIROVINA I IZBACIVANJE OTPADAKA 223 Apsorpcija vode i minerala pomoću korijenja [223] — Pribavljanje hrane kod životinja [225] — Izmjena plinova kod životinja [229] — Prenošenje plinova u tijelu [231] — Kontrola disanja [233] — Ekskrecija kod životinja [234] 17. DOPREMA 239 Doprema kod biljaka [239] — Doprema kod beskralješnjaka [240] — Doprema kod kralješnjaka [241] — Kucanje srca i krvni tlak [242] — Krv [246] — Tkivna tekućina i limfa [252] — Krvne grupe [254] — Rh faktor [255] 18. PODUPIRANJE I KRETANJE 258 Podupiranje kod biljaka [258] — Kretanje kod biljaka [258] — Podupi¬ranje i kretanje kod beskralješnjaka [260] — Kosturni sustavi kralješ¬njaka [262] — Kretanje kod kralješnjaka [264] — Proučavanje izoliranih preparata mišića i živaca [266] — Fiziologija mišićnog stezanja [271] 19. KOORDINACIJA AKTIVNOSTI KOD ŽIVOTINJA 276 Živčani sustav beskralješnjaka [276] — Živčani sustav kralješnjaka [278] — Živčani impulsi [286] — Osjetilni organi čovjeka [287] 20. REGULACIJA POMOĆU HORMONA KOD ŽIVOTINJA Hormoni kod beskralješnjaka [296] — Hormoni kod kralješnjaka [297] — Hormoni štitne (tireoidne) žlijezde [298] — Paratireoidni hormon [300] — Hormoni gušterače [301] — Nadbubrežni hormoni [302] — Hormoni testisa [304] — Hormoni jajnika [305] — Hipofiza [305] — Drugi hormoni [308] 21. REGULACIJA POMOĆU HORMONA KOD BILJAKA Regulacija rasta [311] — Reagiranje na gravitaciju — geotropizam [312] — Sintetički auksini kao herbicidi [314] — Reagiranje na svjetlo — fototropizam [314] — Auksini i stvaranje korijenja [316] — Auksini i proljetni rast [316] — Auksini i stvaranje plodova [317] — Fotoperio- dizam [318] — Vernalizacija [321] — Giberelini [322] — Kinini [323] 22. ODRŽAVANJE VRSTE Bespolno razmnožavanje [327] — Spolno razmnožavanje [331] — Mejoza i stvaranje gameta [334] — Oplodnja kod životinja [338] — Izmjena generacija kod biljaka [342] 23. NAČELA NASLJEĐIVANJA Monohibridno nasljeđivanje [347] — Geni i kromosomi [350] — Genetski omjeri [352] — Srednji geni i heterozigotno izražavanje [355] — Nezavisno odjeljivanje gena [356] — Povezani geni i Crossing-over [356] — Određivanje spola [357] — Neodjeljivanje drugih kromosoma [360] — Geni vezani uz spol [361] 24. DJELOVANJE GENA Multipli alelomorfi [366] — Multipli geni [369] — Geni i encimi [370] — Jedan enzimski niz kod čovjeka [374] — Stvaranje hemoglobina kod čovjeka [375] — Modifikacija izražavanja gena zbog okoline [378] 25. RAZVOJ ORGANIZMA Ranija nagađanja о razvoju [383] — Način životinjskog embrionalnog razvoja [384] — Embrionalne (fetalne) ovojnice (membrane) [389] —- Eksperimenti s embrionalnim razvojem [391] — Regeneracija kod životinja [395] — Regeneracija kod biljaka [398] — Kontrola regeneracije [398] 26. UDRUŽIVANJE ŽIVIH BIĆA Populacija [401] — Društva [406] — Društvene hijerarhije [410] — Zajednice [410] — Simbioza [413] — Ekosustavi svijeta [415] — Planinski ekosustavi [419] — Oceanski ekosustavi [420] 27. ČOVJEK I BIOLOŠKE ZAJEDNICE BUDUĆNOSTI Problemi ljudske populacije [425] — Problem erozije tla [427] — Iscrpljenje prirodnih bogatstava [431] — Čuvanje vode [432] — Problemi industrijskih otpadaka [433] — Problemi suzbijanja insekata [433] — Narodno zdravlje i bolesti [434] — Problemi visokoenergetskih radijacija [436] Glosar Indeks MG135

Brojerovo lečenje gospođice Ane O., na čemu se zasniva čitavovaj rad, odvijalo se između 1890 i 1892. g. U to vreme Josef Brojer [Josef Breuer (1842-1925)] je već uživao veliki ugled u Beču, kao lekar sa velikom praksom i čovek sa na- učnim dostignućima, dok je Sigmund Frojd (1856-1939) tek završavao medicinu. Međutim, njih dvojica su već godina- mabili prijatelji. Lečenje je završeno u junu 1882. g., da bi u novembru Brojer ispričao Frojdu ovaj značajni događaj, koji jenanjega, mada su mu tada interesovanja bila usmerena na anatomiju nervnog sistema, ostavila veliki utisak. Frojdove studije u Parizu kod Sarkoa, oko tri godine kasni- je, uglavnom su se odnosile na histeriju, i kada se vratio u Beč i ustanovio praksu za nervne boiesti, histerija je činila veliki postotak njegove klijentele. U početku se oslanjao na tada pre- poručivane terapije kao što su hidroterapija, elektroterapija, ma- saža i Wer Mičelova kura odmaranja. Međutim, kako one nisu zadovoljile njegova očekivanja, krajem 1887. g. okrenuo se hip- nozi. S druge strane, slučaj Ane O. mu je još uvek bio na umu, tako da je od samog početka koristio hipnozu i na drugi način osim za davanje hipnotičkih sugestija. Ovaj „drugi način” se odnosi na katartički metod koji čini osnovu ove knjige.

Конрад Лоренц: ТЕМЕЉИ ЕТОЛОГИЈЕ Издавач: ГЛОБУС, Загреб, 1987.год. Тврди повез, заштитни омот, 430 страна, илустровано, латиница. Одлично очувано, уз мали потпис на предлисту. `Темељи етологије` животно су дјело Конрада Лоренца, нобеловца и једног од најзначајнијих знанственика данашњице. Етологија је релативно нова знанствена дисциплина, коју бисмо најкраће могли дефинирати као #знанствени приступ проучавању понашања`..... `Конрад Лоренц (нем. Konrad Lorenz; Беч, 7. новембар 1903 — Беч, 27. фебруар 1989) је био један од најистакнутијих природњака двадесетог века, добитник Нобелове награде за медицину. Рођен је 7. новембра 1903. године у Бечу, где је 1928. успешно завршио студије медицине. После тога је почео да студира природне науке и 1933. је дипломирао на бечком Филозофском факултету зоологију са палеонтологијом и психологијом. Са неколико научних радова, Лоренц је постао пионир у истраживању понашања птица, а убрзо и научник светског гласа. Вршећи бројне опите са животињама, пре свега птицама, Конрад Лоренц отпочиње проучавање понашања животиња и човека. Докторирао је 1937. године на Филозофском факултету у Бечу, радом „Упоредна анатомија и психологија животиња“, а после Другог светског рата био је професор на Универзитету у Минхену. Године 1973. добио је Нобелову награду за медицину у знак признања за плодоносно научно истраживање корена људског понашања. Поред великог броја стручних радова, Лоренц је писао и научно-популарне књиге које су преведене на многе светске језике. Његово најпознатије такво дело је књига „Говорио је са животињама“, преведена и на српски језик и штампана у издању „Српске књижевне задруге“. Умро је 27. фебруара 1989. године.` Драгош Калајић- Увод у дело Конрада Лоренца `Премда живе речи Конрада Лоренца међу Европљанима одавно нема — а све чешћи су, на жалост, подстицаји да призивамо њене моћи упућивања — његов научни и заправо мудрачки ауторитет те углед тријумфују над свим ударима времена и заборава. Ипак, бар због потреба најмлађих генерација читалаца, односно наследника европске културе, ваља осветлити основне црте биографије Конрада Лоренца, пред чијом величином су се морали поклонити — упркос његове извикане „политичке некоректности” — чак и дародавци Нобелове награде, 1973. године. Конрад Лоренц рођен је 7. новембра 1903. године у селу Алтенберг, крај царског Беча, а растао је под сенком двора, где је његов отац, професор Адолф Лоренц, иначе ортопедски хирург и еугенетичар, био лични саветник те пријатељ императора Франца Јозефа I. Можда је такво окриље помогло или надахнуло Конрада Лоренца да са својим погледом на свет буде најистакнутији представник веродостојно империјалне (у најбољем смислу тог појма европске политике) димензије аустро-угарске културе, насупрот оној противничкој и субверзивној те антиевропској (од фројдизма до неопозитивизма „Бечког круга”), што осведочава сву трулеж тог последњег остатка Римско-германског царства, чију је престоницу тада Карл Краус с правом назвао „лабораторијом за уништење човечанства”. Студије медицине, зоологије и (nota bene!) философије Конрад Лоренц је похађао на Бечком универзитету. У редове бечког Института за анатомију ступио је 1928. године, а ту је, 1937, постао асистент при катедрама компаративне анатомије и психологије животиња. На основу препоруке Ериха фон Холста, 1940. године, Конрад Лоренц је позван на Универзитет у Кенигсбергу, где је управљао сектором психолошких истраживања и предавања. Ратна мобилизација одвела га је на Источни фронт, у својству војног хирурга, где је заробљен 1944. године. Из заробљеничког логора Лоренц се вратио у домовину 1948. године, а већ следеће је преузео дужности и одговорности управника бечког Института за компаративну етологију. Од 1951. године он је управљао Институтом „Макс-Планк” за биологију мора, у Вилхелмшавену, а 1954. године је постављен на место управника Института „Макс-Планк” за физиологију понашања, у Зивисену, Баварска. Следећи обичај немачких мудраца (попут Хајдегера или Јингера), Лоренц се у старости, 1973. године, вратио „у дивљину”, односно у родно село, у породични дом с имањем, крај Дунава. Ту је гајио и даље изучавао понашања домаћих и дивљих животиња, а многи сведоци тврде да је научио чак и језик дивљих патака, са којима је обичавао да пријатељски разговара. Волео је и да броди Дунавом, наоружан легитимацијом капетана дуге пловидбе. Осим Аустријске академије наука, и многе друге одговарајуће установе имале су част да у своје чланство убрајају Конрада Лоренца, од Баварске академије наука и Академије наука и књижевности Магонца, све до Краљевске академије у Лондону и Америчке академије наука. Лоренц је примио и многе почасне професуре те мноштво признања, међу којима су најугледнији француска Легија части, италијанска награда Cino del Duca, Deutsches Kultunverk europaischen Geistes и Bundersverdienst Kreuz те Нобелова награда. Сва поменута и непоменута признања у случају Лоренца имају много већи значај од својственог, јер је његов поглед на свет био и остао изразито „реакционаран”, у најбољем смислу те политичке погрде, јер је истрајно, одлучно и убедљиво реаговао против основних обмана и самообмана модерне цивилизације, те и модерне науке Запада, о чему извесно најизразитије и најјезгровитије сведочи његово заветно дело, које нам се налази у рукама, Осам смртних грехова цивилизованог човечанства. С обзиром на чињеницу да су владавине глупости и нискости трајна својства речене цивилизације (што изазива трајну, па и очајничку потребу за преосталим изворима те примерима узвишености), могуће је и данас опазити покушаје да се ауторитет Конрада Лоренца оспорава потезањем ироније најнижег кова (у недостатку икаквог ваљаног противстава), по формули реторичке запитаности: како је могуће да се један етолог, дакле познавалац само понашања животиња, усуђује говорити о понашању (модерног) човека и (модерног) друштва? Изложена иронија, осим што је савршено неоснована, осведочава једну од најупадљивијих па и најпогубнијих илузија модерног човека што га уверава да је човек природно потпуно издвојена и аутономна појава спрам остатка света флоре и фауне, те њихов апсолутни господар. Можда је излишно истицати да таква илузија — која има старозаветне корене — изазива, посредно или непосредно, катастрофалне последице, осведочене планетарном „пустињом што се шири”. У спознајном домену, речено иронисање (и игнорисање) заборавља или превиђа темељно сазнање о човеку које је нашим мислима први пренео Платон, опажајући двострукост људске природе, измешаност животињских и божанских елемената, звану zoon nootikon. До сличног сазнања дошао је и Лао Цу, на другом крају евроазијског континента, проучавајући сведочења о аријској мудрости, похрањена у царској архиви: „Све животињско је у човеку, али није све људско у животињи.” На критике да људско објашњава животињским, сам Лоренц је најбоље одговорио, током разговора са француским мислиоцем нове деснице Аланом де Беноа: „Критичари о којима је реч нису ме читали или се праве да ме нису разумели. Неки, истина је, постају толико бесни кад почну да ме читају да можда постају неспособни за наставак лектире. Не само да ја не прецењујем животињски удео у човеку, већ су противници етологије они који потцењују разлике између човека и животиње. Прва револуција извршена је крајем терцијера, када су наши преци, џентлмени долине човека, открили концептуалну мисао.” По опажању Лоренца, посебна вредност концептуалног мишљења је његова способност да се преноси, да буде предмет традиције, што је, уз потребе међуљудског споразумевања, једнако значајни и синхрони извор синктатичког језика. На том месту разматрања Лоренцовог учења можемо спознати и најдубљи корен његове борбе против обмана и самообмана модерне цивилизације Запада: реч је о позитивној критици, заснованој на спознаји врлина и вредности традиције, што брани превасходно традицију од нихилизма чије силе, у крајњој перспективи, циљају језгро и извор концептуалног мишљења. Суштинско својство модерне цивилизације Запада — која себи присваја атрибуте просвећења и владавине разума — обележено је знацима помрачења и владавине неразумља, односно безумља. Уз посебни, изложени легитимитет Лоренцовог суочавања проблема и зала светских магнитуда, из перспективе једне научне дисциплине — дакле етологије, што у проучавањима понашања примењује искуства биолошких истраживања после Дарвина — ваља истаћи и општи, који почива у темељима европске мисли. Сетимо се: у античком свету философија је била „краљица наука”, општи формативни и информативни принцип свих посебних научних дисциплина. Зато међу радовима великана античке мисли — од Платона до Аристотела — налазимо, уз философске дијалоге или студије и друге, изведене из философских сазнања, посвећене посебним доменима, од политике, реторике, музике или естетике до физике, астрономије, медицине и карактерологије. Такав сноп научних дисциплина, повезаних и надзираних философском, одавно је расут, уз губитак чак и пуке свести о органској целовитости те међузависности света ствари и појава. Имала је у томе удела и концептуална мисао заборављајући и коначно потпуно заборавивши, у модерној епохи, да су све њене категорије само условно аутономне и ограничене, углавном ради потреба лакшег мишљења и споразумевања. Ипак, пре или касније, чак и у модерној науци, најамбициозније и најспособније мисли морале су и морају сагледати истину целовитости света ствари и појава те императив холистичког светоназора, уз преку потребу за помоћима истинске (а не неопозитивистичке) философије. Под светлом изложеног разумљиво је зашто су управо најамбициознији те најспособнији протагонисти модерне науке — од Вернера Хајзенберга, преко Жака Моноа и Алексиса Карела, до Конрада Лоренца — предузели спознајне путеве који су их одвели далеко изван оквира одговарајућих дисциплина те довели под окриље философије, у изворном смислу тог појма. Судећи по заветном делу Осам смртних грехова цивилизованог човечанства,Конрад Лоренц је извео највећи подухват и досегао највише осмотриште. Његовој општој критици слабости и зала модерне цивилизације Запада време ништа није одузело већ је само додало. Нажалост, сваким даном Лоренцова критика добија нове потврде. Стање савременог света, при крају XX столећа, много је горе него оно које је Лоренц описао, почетком седамдесетих. Остали су исти узроци и симптоми болести, али знатно увећани. Зато је Лоренцово дело данас потребније од свих осталих, наших савременика и његових истомишљеника, а по свему судећи оно ће бити и све потребније пред испитима и изазовима који нас очекују на хоризонтима будућности`. Драгош Калајић (Овај текст објављен је као увод у студију `Осам смртних грехова цивилизованог човечанства Конрада Лоренца`)

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Давичо, Оскар, 1909-1989 = Davičo, Oskar, 1909-1989 Наслов Светлаци неслични себи / Оскар Давичо Врста грађе поезија URL медијског објекта одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 1987 Издавање и производња Нови Сад : Матица српска, 1987 (Нови Сад : Будућност) Физички опис 98 стр. ; 21 cm ISBN 86-363-0048-7 (брош.) Напомене Тираж 1.500. Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. Nagrade i Odlikovanja Dobio je veliki broj književnih nagrada, među njima i NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine, tri puta (1956, 1963. i 1964.). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada. Povezano Nadrealizam u srpskoj književnosti Vanjske veze Partizanska spomenica 1941. Portal NOB Segment isključivo posvećen Narodnooslobodilačkoj borbi. Digitalizovana dela Nadrealistički pokret u Srbiji Arhivirano 2006-06-24 na Wayback Machine-u Jovan Deretić: Kratka istorija srpske književnosti (Nadrealizam) Arhivirano 2015-09-24 na Wayback Machine-u pru Dobitnici NIN-ove nagrade Kategorije: Rođeni 1909.Umrli 1989.Jugoslavenski komunistiJugoslavenski partizaniSrpski pisciJugoslavenski pisciSrpski nadrealistiBiografije, ŠabacJevreji u Narodnooslobodilačkoj borbiJugoslavenski JevrejiDobitnici Disove nagradeDobitnici NIN-ove nagradeDobitnici Goranovog vijencaJunaci socijalističkog rada

Izdavač: Utopija, Beograd Prevod: Dušan Milačić Povez: tvrd Broj strana: 416 Veoma dobro očuvana. Delo je objavljeno u martu 1782. i istog časa postalo glavna književna i društvena senzacija. Roman je imao učinak najoštrije satire, ne samo društva nego i aktuelne književnosti, i označio je prekretnicu u istoriji francuskog romana. U vreme sentimentalnih romana, moralnih priča o ljubavi koja oplemenjuje i najokorelije karaktere, i idiličnih uopštavanja na temu rusoovske osećajnosti i iskrenosti, Lakloov roman je šokirao svojom jezivom otvorenošću i realizmom, svojom „anatomijom ljubavi“. „Video sam naravi svog veka i odlučio da objavim ova pisma“, napisao je Laklo kao moto svog romana. Mnogo godina kasnije Žan Žirodu će dati za pravo piscu („Opasne veze su najznačajniji podatak o naravima XVIII veka“), ali odgovor Lakloovih savremenika bio je žestok: „Pisac nemoralnog romana Opasne veze je najpokvareniji čovek ovog veka“, pisao je Žan Peltije; „Opasne veze će živeti koliko i francuski jezik, ali one su moralna ljaga za naciju i zaslužuju da ih dželat javno spali“ (grof de Tiji); „On je više naškodio naravima za nekoliko godina no što su učinili svi spisi te vrste tokom celog jednog veka“. Povika na pisca doživela je vrhunac kada su počela nagađanja o ličnostima koje su poslužile kao obrasci za likove romana. Interesovanje za knjigu poraslo je do neslućenih razmera, i do tada nepoznat pisac postao je slavan. (K-121)

Pisac proslavljenih bestselera Stiv Džobs , Ajnštajn i Bendžamin Frenklin vraća Leonarda da Vinčija u život u ovoj uzbudljivoj novoj biografiji. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson plete narativ koji povezuje Leonardovu umetnost i Leonardovu nauku. On pokazuje da je Leonardov genije bio zasnovan na ličnim veštinama koje i sami možemo unapredimo, kao što su strastvena radoznalost, brižljivo posmatranje i mašta toliko razigrana da koketira sa fantazijom. Leonardo je izradio dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu . Ali on je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, on se bavio inovativnim proučavanjem anatomije, fosila, ptica, srca, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da stoji na raskrsnici društvenih i prirodnih nauka, koju je proslavio crtež Vitruvijevog čoveka , stvorila je od njega najkreativnijeg genija u istoriji. Njegova kreativnost, kao i kreativnost drugih velikih inovatora, potekla je iz širokih strasnih interesovanja. On je gulio meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Ajzakson takođe opisuje kako je Leonardovo trajno oduševljenje prema postavljanju pozorišnih predstava uticalo na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih strasnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Isto važi i za lagodnost sa kojom je bio donekle neprilagođen u društvu: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i povremeno jeretičan. Njegov život treba da nas podseti na to koliko je važno da usadimo, kako u sebe tako i u svoju decu, ne samo preuzeto znanje već i spremnost da se ono dovede u pitanje – da budemo maštoviti i, poput neprilagođenih nadarenih ljudi iz svih doba, razmišljamo drugačije. „Kao i uvek, [Ajzakson] piše sa inteligentnom i snažnom sintezom u izuzetno širokom rasponu; rezultat je vredan uvod u kompleksnu temu... Pored marljivog istraživanja, ova knjiga je studija kreativnosti: kako nju definisati, kako je postići... Još važnije, Ajzakson pripoveda upečatljivu priču o razgaljujućem umu i životu.“ Njujorker Povez knjige : tvrd Strana : 464 Format : 16.5x24 cm Pismo : latinica

Izdavač: Laguna Tvrdi povez, kolorne ilustracije, latinica, 458 strana, ima posvetu. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka!!! Psac proslavljenih bestselera Stiv Džobs , Ajnštajn i Bendžamin Frenklin vraća Leonarda da Vinčija u život u ovoj uzbudljivoj novoj biografiji. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson plete narativ koji povezuje Leonardovu umetnost i Leonardovu nauku. On pokazuje da je Leonardov genije bio zasnovan na ličnim veštinama koje i sami možemo unapredimo, kao što su strastvena radoznalost, brižljivo posmatranje i mašta toliko razigrana da koketira sa fantazijom. Leonardo je izradio dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu . Ali on je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, on se bavio inovativnim proučavanjem anatomije, fosila, ptica, srca, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da stoji na raskrsnici društvenih i prirodnih nauka, koju je proslavio crtež Vitruvijevog čoveka , stvorila je od njega najkreativnijeg genija u istoriji. Njegova kreativnost, kao i kreativnost drugih velikih inovatora, potekla je iz širokih strasnih interesovanja. On je gulio meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Ajzakson takođe opisuje kako je Leonardovo trajno oduševljenje prema postavljanju pozorišnih predstava uticalo na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih strasnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Isto važi i za lagodnost sa kojom je bio donekle neprilagođen u društvu: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i povremeno jeretičan. Njegov život treba da nas podseti na to koliko je važno da usadimo, kako u sebe tako i u svoju decu, ne samo preuzeto znanje već i spremnost da se ono dovede u pitanje – da budemo maštoviti i, poput neprilagođenih nadarenih ljudi iz svih doba, razmišljamo drugačije. „Kao i uvek, [Ajzakson] piše sa inteligentnom i snažnom sintezom u izuzetno širokom rasponu; rezultat je vredan uvod u kompleksnu temu... Pored marljivog istraživanja, ova knjiga je studija kreativnosti: kako nju definisati, kako je postići... Još važnije, Ajzakson pripoveda upečatljivu priču o razgaljujućem umu i životu.“ Njujorker

GDE JE ŠTA GLASOVI Slobodan Zubanović: OGLEDI OKO STOLA Nenad Grujičić: DOPISNICE Draginja Ramadanski: MLADINSKA KNJIGA Miloš Đurđević: TRGOVAČKI RATOVI Saša Stojanović: ČASOVI LEPE KNJIŽEVNOSTI ZA NAPREDNE POLAZNIKE ILI MALI TRAKTAT O EMPEDOKLEU Marija Jakim: ZAŠTO SAM GAJILA PARADAJZE Julia Kapornjai: KUPAČI Danica Dimitrijević: DAROVI VRT: SAVREMENA ŠPANSKA POEZIJA (izabrala Mersedes Sebrijan) Marija Eloj Garsija: NEKRETNINE Serhio K. Fanhul: RAZOČARANJE Fruela Fernandes: MARIE: TRÈS BIEN. Berta Garsija Faet: ŠTETA BR. 18 Olvido Garsija Valdes: (Voda mi je nepoznanica...) Patrisija Gonsalo de Hesus: MORFOLOGIJA PRIČE Karmen Hodra Davo: PÁTHEI MÁTHOS Andres Katalan: OKTOBARSKI KONJ Ben Klark: MUNDUS IMMUNDUS EST Martin Lopes Vega: NAPUŠTANJE OSTRVA Erika Martines: ŽENA GLEDA MUŠKARCA DOK ČISTI AUTO Elena Mendel: MOJ PRVI BIKINI Visente Molina Foš: ČAS ANATOMIJE Andres Navaro: NEŠTO PRIRODNE VELIČINE Karlos Pardo: NEDELJIVI ČOVEK Mirijam Rejes: (Nisi mi potreban...) Ana Roseti: POČETAK NEIZVESNOSTI Sandra Santana: GLAGOL JE KRHKE PRIRODE Mersedes Sebrijan: MOTHER TONGUE Manuel Vilas: NE ŽELE DA ODU ZLATNA GREDA Vladimir Kopicl: GENERACIJSKI ŠUM I INDIVIDUALNI BUM Milutin Ž. Pavlov: NEOAVANGARDNI PEČAT SOCIJALNE LIRIKE VUJICE REŠINA TUCIĆA LICE Derek Volkot i Marko Facini: MUZA NIJE ANDROGINA, VEĆ JE ŽENA Euđen Simion i Radmila Gikić Petrović: RAZGOVOR SA EUĐENOM SIMIONOM IME Igor Marojević: ROMAN O PIJANSTVIMA Igor Marojević i Saša Ćirić: NEŠTO OSTAJE I ZA TREĆE ČITANJE Marija Nenenzić: STRANAC IGORA MAROJEVIĆA Dragana V. Todoreskov: TUĐIN I U NJOJ I U NJEMU RED VOŽNJE Lidija Dimkovska: S DRUGE STRANE L. DOZIVI Kazuo Išiguro: DVE JAPANSKE PRIČE I JEDNA ENGLESKA Robert Gernhart: PTICE Mažana Bogumila Kjelar: PLOVIDBE Selahatin Jolgiden: RIHARD VAGNER RAZMENA DAROVA Katarina Pantović: SEĆATI SE SVEGA OSIM SEBE (Jelena Lengold: Odustajanje, Arhipelag, Beograd, 2018) Mića Vujičić: LINIJA PRESECANJA VRATA I KIČME (Kristijan Eker: Vetar sa kopna, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2015. i Peščana granica, Arhipelag, Beograd, 2018) Dragan Babić: NEŠTO IZMEĐU PRIČE I REPORTAŽE (Bojan Babić: Yahoo, Partizanska knjiga, Kikinda, 2018) Dinko Kreho: JEDAN OD MNOGIH PASOLINIJA (Pier Paolo Pasolini: Jedan od mnogih epiloga: Izabrane pjesme, MeandarMedia, Zagreb, 2018) Srđan V. Tešin: UPOZNALI SMO NEPRIJATELJA I ON JE MI (Džordž Sonders: Deseti decembar, Laguna, Beograd, 2019) SVETLA KOMORA Sonja Jankov: IZLOŽBENA SEZONA ZIMA/PROLEĆE 2019. Andrej Radulović: IN MEMORIAM (PROF. DR MIODRAG RADOVIĆ, 1945–2018) KO JE KO

Prikazujući ajurvedsku medicinu bez mistifikacije, Petrušić ruši predrasude, edukuje čitaoca i ovu drevnu nauku približava na izuzetno razumljiv i jednostavan način. Osnovi ajervude su prirodne, zdravorazumeske i celovite zakonitosti koje vladaju Svemirom. Živeti po ajurvedskim principima nije ništa drugo nego živeti po prirodnim zakonitostima, u skladu sa sobom, okolinom i Kosmosom. SADRŽAJ Zahvala 11 PREDGOVOR: Dr. med. Ninoslav Novak 13 UVOD: MEDICINSKI SUSTAVII AVURVEDA: Dr. med. Marijan Montani spec.psih. 17 UVOD AUTORA 25 l.podglavlje: ISTOK I ZAPAD 29 1.1 Vedska filozofija, ayurveda i znanstveni materijalizam 29 1.2 Veliki umovi zapada i vedska filozofija 32 2.podglavlje: NAUK O ŽIVOTU 37 2.1 Povijest ayurvede 37 2.2 Podjela ayurvede 38 2.2.1 Rasayana 40 2.2.2 Vajikarana 40 2.2.3 Bhuta Vidya 41 3.podglavlje: KARMA IZDRAVLJE 45 3.1 Karma u Ayurvedi 45 3.2 Bolest kao savršeni učitelj 50 3.3 Slučajnost kao glavni i dežurni krivac 52 4.podglavlje: DINAMIKA BOLESTI 57 4.1 Gdje griješi konvencionalna medicina? 57 4.2 Dinamika bolesti i govor tijela 59 4.3 Materijalistička filozofija i zakon potiskivanja 64 5.podglavlje: ALKEMIJA - MAJKE PRIRODE 69 5,1 Sastojci iz prirodnog laboratorija 69 5.2 Kakvi su nam izgledi? 70 5,3 Svjesni odabir kao jedino rješenje 77 6.podglavlje: AYURVEDA KAO VJEČNIIZVOR NADAHNUĆA 85 6.1 Vede - naslijeđe cijelog čovječanstva 85 6.2 Sad-darshanas ili šest škola filozofske misli ili pogleda 86 6.2.1 Nyaya darshana ili logika 89 6.2.2 Vaisheshika darshana 90 6.2.3 Sankhya darshana 91 6.2.4 Yoga darshana 93 6.2.5 Mimamsa darshana 94 6.2.6 Vedanta darshana 95 7.podglavlje: AYURVEDA I BUDIZAM 97 7.1 Budističke škole filozofije 97 S.podglavlje: AYURVEDA IINDIJSKA FILOZOFSKA MISAO 99 8.1 Ayurveda i indijska filozofska misao 101 8.2 Padartha vignanam ili postavke o objektima postanka 101 8.3 Dravya vigyan ili nauk o materiji 103 8.3.1 Karana dravya 103 8.3.2 Karya dravya 104 8.4 Paramanu u ayurvedi 106 8.5 Guna vigyan ili nauk o kvalitetama 106 8.6 Karma vigyan ili nauk o djelovanju 115 8.7 Samanya i vishesa 115 8.8 Samavaya 116 9. podglavlje: TRI GUNE, PET ELEMENATA, ČOVJEK I SVEMIR 117 91 Podrijetlo čovjeka i svemira 117 9.2 Teorija pet velikih elemenata (Pancha mahabhuta) 120 9.3 Karakteristike Mahabhuta 121 9.4 Tri doshe 122 10.podglavlje: PRAKRiTI I ViKRUTI 123 10.1 Konstitucijski tipovi - priroda duha i tijela 123 10.2 Vata (vaju) dosha 127 10.2.1 Znakovi neravnoteže vata doshe 133 10.2.2 Čimbenici koji pogoršavaju vata doshu 133 10.2.3 Hrana i okusi koji pogoršavaju vata doshu 134 10.2.4 Tretman vata poremećaja 134 10.2.5 Karakteristike vata prakriti 134 10.3 Pittadosha 135 10.3.1 Znakovi povećane pitta doshe 136 10.3.2 Čimbenici koji pogoršavaju pitta doshu 139 10.3.3 Tretman pitta poremećaja 139 10.3.4 Karakteristike pitta prakriti konstitucije 139 10.3.5 Pitta atributi i specifične kvalitete osobe pitta konstitucije 140 10.4 Kapha dosha 140 10.4.1 Znakovi poremećaja kapha doshe 142 10.4.2 Tretman kapha doshe 143 10.4.3 Karakteristike kapha konstitucije 144 10.4.4 Kapha atributi i specifične kvalitete osobe kapha konstitucije ... 144 10.5 Ostali konstitucijski tipovi 145 10.6 Sama prakriti 145 10.7 Vikruti 145 ll.podglavlje: KRALJEVSTVO UMA I ONKRAJ UMA 147 11.1 Priroda uma 147 11.1.1 Mentalna ili umna konstitucija - manasa prakriti 148 11.1.1.1 Karakteristike pojedinca satlvikauma 149 11.1.1.2 Karakterislike i kvalitete pojedinca rajastika uma 150 11.1.1.3 Karakteristike pojedinca s tamastika umom 151 11.2 Tri stanja uma i turiya 151 11.3 Sanisnovi 153 12.podglavlje.TKIVNI ELEMENTI, ESENCA I METABOLIČKI OTROVI 155 12.1 Dhatu ili tkivni elementi 155 12.2 Dhalu bolesti 156 12.3 Ojas 158 12.4 Mala 158 13.podglavlje: KANALI CIRKULACIJE 161 13.1 Srote (kanali cirkulacije) 161 13.2 Polazište kanala (srote) 163 13.3 Dhatus i polazišta kanala koji ih prenose 164 14.podglavlje: PROBAVNAVATRA 165 14.1 Probava i metabolizam 165 14.2 Ama - toksini 169 15. podglavlje: KOMBINIRANJE HRANE ILI SAMYOGA 171 15.1 Ayurveda i pravilna prehrana 171 15.2 Vrste nekompatibilne hrane (viruddha ahara) 173 15.3 Nekompatibilna hrana i njene kombinacije u Ayurvedi 174 16. podglavlje: GRUBOMATERIJALNA I ENERGETSKA ANATOMIJA I AYURVEDSKA AKUPUNKTURA 177 16.1 Sthula shareera ili anatomija fizičkog tijela 177 16.2 Marme - energetska čvorišta 179 16.3 Ayurvedska akupunktura ili shiravedanam 190 17. podglavlje: AYURVEDSKI LIJEKOVI, NJIHOVE OSOBINE IDJELOVANJE 191 17.1 Ayurvedska farmakologija (dravyaguna) 191 17.2 Rasa 192 17.3 Vipaka 197 17.4 Guna 198 17.5Virya 200 17.6 Prabhava 203 18.podglavlje: AYURVEDSKA DIJAGNOSTIKA I UZROCI BOLESTI 205 18.1 Dijagnostika u ayurvedi 207 18.1.1. Dijagnostika pomoću pulsa 206 18.1.2. Dijagnostika pomoću urina 207 18.1.3. Dijagnostika pomoću stolice 207 18.1.4. Dijagnostikapomoćujezika 208 18.1.5. Dijagnostika pomoću očiju 208 18.1.6. Dijagnostika pomoću glasa 208 18.1.7. Dijagnostika pomoću dodira 209 18.1.8. Dijagnostika na temelju općega stanja 209 18.2. Uzroci bolesti u ayurvedskoj medicini 211 I9.podglavlje: AYURVEDA I SEKSUALNOST 213 19.1 Seksualni život i zdravlje 213 19.2 Djelovanje dosha za vrijeme začeća 216 20. podglavlje: ŽIVOTNI CILJEVI, VRSTE ŽIVOTA, VREMENSKI CIKLUSI, SVJETOVI1 KASTE 219 20.1 Četiri glavna životna cilja 219 20.2 Četiri vrste života 220 20.3 Četiri vremenska ciklusa ili yuge - svemir kao živo biće 221 20.4 Loka ili svjetovi egzistencije 224 20.5 Varna sustav 227 21. podglavlje: MEDICINSKA PRAKSA NEKAD I SAD 231 21.1 Yuge i medicinska praksa 231 21.2 Odabir studenata ayurvede u drevno doba 234 21.3 Današnje medicinske škole i medicinska praksa 236 22. podglavlje. SUPTILNA ANATOMUA LJUDSKOG BIĆA PO AYURVEDI 239 22.1 Tijelo kao živo biće 239 22.2 Energetska čvorišta na Ijudskom tijelu -čakre 241 22.3 Hormoni - vrata svemira 243 22.4 Pel čovjekovih omotača 244 22.5 Tri čovjekova tijela (shareeras) 244 23.podglavlje: ČOVJEK KAO SAM SVOJ LIJEČNIK 247 24.podglavlje: ŠKOLOVANJETRADICIONALNIH AYURVEDSKIH LIJEČNIKA 257 25.podglavlje: BUDUĆNOST MEDICINEI ZDRAVSTVENI SUSTAV 261 26. podglavlje: AYURVEDA KAO TRADICIONALNA I KOMPLEMENTARNA MEDICINA 265 26.1 Ayurveda i život 266 26.2 Preuzimanje odgovornosti 274 26.3 Novi globalizam 272 26.4 Globalizam novog doba 280 ZAKLJUČAK 283 BIBLIOGRAFIJA 285

Maurice Merleau Ponty Fenomenologija percepcijeTvrdi povezRadi se o tome da se opiše, a ne da se objasni i analizira. Taj prvi naputak koji je Husserl dao fenomenologiji, što počinje da bude jedna deskriptivna psihologija ili da se vraća samim stvarima, prije svega je opoziv znanosti. Ja nisam rezultat ili raskršće mnogostrukih kauzalnosti koje određuju moje tijelo ili moj psihizam, ne mogu sebe pomišljati kao običan objekt biologije, psihologije i sociologije, ne mogu se zatvoriti u univerzumu znanosti. Sve što znam o svijetu, čak pomoću znanosti, to znam polazeći od jednog svoga gledišta ili od iskušavanja svijeta bez kojega simboli znanosti ne bi mogli ništa reći. Sav univerzum znanosti konstruiran je na proživljenom svijetu pa - ako želimo strogo promisliti samu znanost, točno procijeniti njezin smisao i domet - treba najprije probuditi to iskustvo o svijetu, čiji je ona drugi izraz. Znanost nije imala niti ikad će imati isti smisao postojanja kao opaženi svijet, iz jednostavnog razloga što je ona samo njegovo određenje ili objašnjenje. Ja nisam samo živo biće pa čak ni čovjek, čak ni svijest sa svim osobinama što ih zoologija, socijalna anatomija ili induktivna psihologija priznaju ovim proizvodima prirode ili povijesti – moja eksistencija ne dolazi iz moje fizičke i društvene okoline, ona ide prema njima i podržava ih, jer ja sam taj koji čini da budu za mene (pa, dakle, da budu u jedinom smislu koji riječ može imati za mene)... Znanstveni pogledi prema kojima sam ja trenutak svijeta uvijek su naivni i licemjerni, jer oni podrazumijevaju (iako ga ne spominju) taj drugi pogled, onaj svijesti, u kojem se isprva jedan svijet raspoređuje oko mene i počinje opstojati za mene. Vratiti se samim stvarima znači vratiti se tome svijetu s obzirom na koji je svako znanstveno određenje abstraktno, znakovno i zavisno, poput geografije spram krajolika u kome smo najprije naučili što je šuma, livada ili rijeka....Svijet je tu prije svake analize koju bih mogao na njemu izvršiti pa bi bilo neprirodno izvoditi ga iz niza sinteza koje bi nanovo povezivale osjete, zatim perspektivne vidove objekta – dok su i jedno i drugo upravo proizvodi analize, pa ne moraju biti realizirani prije nje... Čovjek je u svijetu, on se spoznaje u svijetu. Kad se, napuštajući dogmatizam zdravog razuma ili dogmatizam znanosti, vraćam sebi, ne nailazim na žarište unutarnje istine, nego na subjekt predan svijetu. (...)Zato što smo skroz-naskroz odnos prema svijetu, za nas je jedini način da to opazimo obustavljanje toga kretanja, u odbijanju da u njemu sudjelujemo, ili, pak, u tome da ga stavimo izvan igre. Ne da bismo se odrekli izvjesnosti zdravog razuma i prirodnog stava – one su, naprotiv, stalna tema filosofije – nego zato što se one, upravo kao pretpostavka svake misli, podrazumijevaju same po sebi, pa prolaze nezapažene. I zato se moramo za trenutak od njih uzdržati kako bismo ih probudili i učinili da se pojave. ... Sav Husserlov nesporazum s njegovim tumačima, ... i napokon sa samim sobom dolazi odatle što, upravo zato da bismo svijet vidjeli i shvatili kao paradoks, valja prekinuti našu prisnost s njime, i što nas taj prekid može poučiti jedino o nemotiviranom izviranju svijeta. Najveća je pouka redukcije nemogućnost jedne potpune redukcije... Da smo absolutni duh, redukcija ne bi bila problematična....Najznamenitija je tekovina fenomenologije, nesumnjivo, to što je ona u svojem pojmu svijeta ili racionalnosti, spojila ekstremni subjektivizam i ekstremni objektivizam. Racionalnost je točno primjerena iskustvima u kojima se ona otkriva. Ima racionalnosti, to jest: perspektive se sijeku, percepcije se potvrđuju, pojavljuje se smisao. Ali ne treba da se on postavlja zasebno, pretvoren u absolutni Duh ili u svijet u realističkom smislu. Fenomenološki je svijet smisao koji transpararira presjecima mojih iskustava te presjecima mojih iskustava s iskustvima drugih, uzupčavanjem jednih u druge, on je, dakle, neodvojiv od subjektivnosti i intersubjektivnosti što tvore jedinstvo nastavljanjem mojih prošlih iskustava u mojim sadašnjim iskustvima, iskustva drugog u mojem. ... Fenomenologija, kao otkrivanje svijeta, počiva na samoj sebi, ili još, ona samu sebe zasniva.(Maurice Merleau-Ponty, Fenomenologija percepcije)5/19

DANILO KIŠ SABRANA DELA 1-10 1. MANSARDA - satirična poema 2. PSALAM 44 3. RANI JADI 4. BAŠTA, PEPEO 5. PEŠČANIK 6. NOĆ I MAGLA 7. GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVIČA 8. ČAS ANATOMIJE 9. HOMO POETICUS 10. ENCIKLOPEDIJA MRTVIH Izdavač - Prosveta, Beograd; Globus. Zagreb Godina - 1983 120 + 146 + 118 + 230 + 294 + 230 + 174 + 342 + 294 + 226 strana 21 cm Edicija - Svjetski pisci / Djela Danila Kiša Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: RANI JADI: `S jeseni, kada počnu vetrovi Ulica divljih kestenova Igra Pogrom Priča od koje se crveni Serenada za Anu Livada, u jesen Verenici Zamak osvetljen suncem Livada Dok mu bištu kosu Priča o pečurkama Mačke Kruške Konji Čovek koji je dolazio izdaleka Iz baršunastog albuma Dečak i pas Eolska harfa Napomena Bibliografija NOĆ I MAGLA: Predgovor Noć i magla Papagaj Drveni sanduk Tomasa Vulfa Mehanički lavovi Napomena GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVIČA - sedam poglavlja jedne zajedničke povesti Nož sa drškom od ružinog drveta Krmača koja proždire svoj okot Mehanički lavovi Magijsko kruženje karata Grobnica za Borisa Davidoviča Psi i knjige Kratka biografija A. A. Darmolatova Bibliografija ČAS ANATOMIJE: Uvod I O jednoj skandaloznoj (književnoj) aferi, subjektivno II Parabaza Čelni sudar Probni kamen činjenica III Protiv opskurantizma ili skalpel kritičke svesti Post scriptum IV Coup de grâce za Dragana Jeremića V Dupli gulaš Branimira Šćepanovića MALA HRESTOMATIJA (Textes à l`appui) 1. SILVIJA MOLOJ - Borhes i književna distanca 2. ROŽE KAJOA - Borhes, `Istorija beščašća` 3. HANS VIZLING - Tehnika montaže 4. MIDHAT ŠAMIĆ - Istorijski izvori `Travničke hronike` Ive Andrića 5. MIDHAT ŠAMIĆ - Istorijski izvori `Travničke hronike` Ive Andrića (primeri) 6. TOMAS MAN - Nastanak `Doktora Faustusa` 7. MIŠEL FUKO - `Fantastika` biblioteke Bibliografija HOMO POETICUS: Prolog Teme i varijacije Pitanje perspektive Pustolina Otpori i dogma Mi pevamo u pustinji Za pluralizam Homo poeticus, uprkos svemu Jedna parodija francuske književnosti Romani na dlanu Žak Prever Izgnanstvo i kraljevstvo Marije Čudine A Window is a Window is a Window is a Window Svetlost koja zari iznutra Kocka Ivana Picelja ili otvoreno delo Slikar Miro Glavurtić Zašto Veličkovićevi trkači nemaju glavu Mediteran i Zlatno runo Pariz, velika kuhinja ideja Svedok optužbe Karlo Štajner Između nade i beznada Moći nemoć angažovanosti Antropološki roman Gorki talog iskustva Svi geni mojih lektira Ne usuðujem se da izmišljam Pisanje kao terapija Peščanik je savršena pukotina Panonija, Panonija Knjige ipak nečemu služe Sve manje, sve rede, sve opreznije Doba sumnje Književnosti sudbina Opresija može da slomi i nadu O zlu i iskustvu Banalnost je neuništiva kao plastična boca Bibliografija Indeks ENCIKLOPEDIJA MRTVIH: Simon Čudotvorac Posmrtne počasti Enciklopedija mrtvih Legenda o spavačima Ogledalo nepoznatog Priča o majstoru i učeniku Slavno je za otadžbinu mreti Knjiga kraljeva i budala Crvene marke s likom Lenjina Post scriptum Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Celokupna Izabrana Odabrana Izbor Iz Dela Danila Kiša Psalm Četrdeset I Četiri Četrdesetčetiri

29479) OPASNE VEZE , Šoderlo de Laklo , Prosveta Beograd 1963 , edicija Svetski klasici , Delo je objavljeno u martu 1782. i istog časa postalo glavna književna i društvena senzacija. Roman je imao učinak najoštrije satire, ne samo društva nego i aktuelne književnosti, i označio je prekretnicu u istoriji francuskog romana. U vreme sentimentalnih romana, moralnih priča o ljubavi koja oplemenjuje i najokorelije karaktere, i idiličnih uopštavanja na temu rusoovske osećajnosti i iskrenosti, Lakloov roman je šokirao svojom jezivom otvorenošću i realizmom, svojom „anatomijom ljubavi“. „Video sam naravi svog veka i odlučio da objavim ova pisma“, napisao je Laklo kao moto svog romana. Mnogo godina kasnije Žan Žirodu će dati za pravo piscu („Opasne veze su najznačajniji podatak o naravima HVIII veka“), ali odgovor Lakloovih savremenika bio je žestok: „Pisac nemoralnog romana Opasne veze je najpokvareniji čovek ovog veka“, pisao je Žan Peltije; „Opasne veze će živeti koliko i francuski jezik, ali one su moralna ljaga za naciju i zaslužuju da ih dželat javno spali“ (grof de Tiji); „On je više naškodio naravima za nekoliko godina no što su učinili svi spisi te vrste tokom celog jednog veka“; dok se slavna spisateljica madam Rikoboni čudi gde je Laklo mogao da nađe uzore za svoje likove „jer na nakazu kakva je markiza de Mertej nisam naišla u društvu“, dotle gospođa de Žailis „umalo nije umrla od očajanja pri samoj pomisli da je neko mogao pomešati njen roman Adela i Teodora sa sramnim delom gospodina de Lakloa“. Povika na pisca doživela je vrhunac kada su počela nagađanja o ličnostima koje su poslužile kao obrasci za likove romana. Interesovanje za knjigu poraslo je do neslućenih razmera, i do tada nepoznat pisac postao je slavan. Šoderlo de Laklo je rođen 18. oktobra 1741. u Amijenu, u siromašnoj plemićkoj porodici. U svojoj devetnaestoj godini stupio je u Vojnu školu i izabrao artiljeriju, u kojoj su obično služili sinovi buržoazije i sitnog plemstva, bez jače podrške na dvoru, ali skloni nauci. Blizu dvadeset godina) Laklo je proveo po garnizonima raznih francuskih gradova, u čije salone je rado priman kao duhovit čovek i pesnik kome je 1767. godine „Almanah muza“ objavljivao izbor stihova („ni boljih ni gorih od mnogih drugih iz tog nepesničkog doba“, kako kaže Lakloov biograf Emil Daro). Ali ni njegova poezija ni njegovi dramski pokušaji (Ernestina, Matrona) ničim nisu nagoveštavali originalnog pisca snažne umetničke individualnosti. Njegova komična opera Ernestina je prikazana samo jednom. Uskoro posle toga, najverovatnije za vreme boravka na ostrvu Eksu tokom 1778. godine, gde je pod njegovim rukovodstvom podizano utvrđenje za odbranu od Engleske, počeo je da piše Opasne veze (Les Liaisons dangereuses). tvrd povez, format 14 x 19,5 cm , ćirilica, 425 strana,

VELIKI MAJSTORI UMETNOSTI - LEONARDO - Monografija Autor: Marija Lujza Ricati Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1979 Broj strana: 128 Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Veliki Format Bogato ilustrovana. Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Zaštitni omot iskrzan na ivicama, sama knjiga u odličnom stanju. Leonardo di ser Pjero da Vinči (ital. Leonardo di ser Piero da Vinci, Vinči, 15. april 1452 — Amboaz, 2. maj 1519), poznat kao Leonardo da Vinči, bio je italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar. („di ser Pjero” ovde znači od oca ser Pjera, gde je ser kolokvijalna skraćenica od Sinjor u Italiji srednjeg veka, i ukazuje da onaj koji je nosi obavlja profesiju javnog beležnika.) Smatran idealnim „renesansnim čovekom” i univerzalnim genijem, Leonardo je široj publici poznat po svojim remek-delima, Tajna večera i Mona Liza, a njegove inženjerske izume koji su već u njegovo doba smatrani daleko ispred vremena i danas ponovo otkrivaju moderni inženjeri i naučnici. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije i građevinarstva. Njegove slike se smatraju vrhunskim delima visoke renesanse. Bio je fasciniran misterijom čovekovog lica i mogućnošću čitanja „pokreta duše” kroz gestove i izraze. Leonardov portret žene firentinskog zvaničnika toga vremena „Mona Liza” nadaleko je poznat po zagonetnom osmehu portretisane dame. „Mona Liza” je prvi psihološki portret naslikan u istoriji, te se zato daje toliki značaj ovom delu. U svojim beleženicama od kojih su sačuvane hiljade stranica, zapisivao je svoja razmišljanja i analize, radio studije i skice za umetnička dela, i takođe ilustrovao svoja naučna i inženjerska istraživanja, zbog čega je smatran začetnikom moderne naučne ilustracije. Njegov nemirni naučni, istraživački i umetnički duh više odgovara našem vremenu, nego dobu u kom je živeo i stvarao, a koje se tek budilo iz dubokog, skoro milenijskog sna, nametnutog mračnim dobom srednjeg veka. Radio je i stvarao u Milanu, Veneciji, Firenci, Rimu, a pred kraj života i na poziv kralja Fransoa I u Francuskoj, gde je preminuo 1519. godine.

The novel Kaya, Belgrade and the Good American by Mirjana Đurđević is a vivid picture of a period, ennobled by robust story-telling. The story-teller, who occupies an ambivalent position – one moment an omniscient observer, the next moment an unnamed character in the story – talks ironically and humorously about a carefree world which is not aware of the oncoming cataclysm that will be caused by the outbreak of Nazism in Germany. The novel conjures up the atmosphere of Belgrade before World War II, and the story centers mostly around the small Kalmyk population which settled there together with the Russians who fled in the face of the October Revolution. At its core, there is an auto-ironic portrait of a not-so-popular authoress, who compensates for her want of productivity with a fashionable life in the Yugoslav capital, participating in local scandals and running her own small detective investigation. Mirjana Đurđević (Belgrade, 1956). Graduated from the Faculty of Engineering and worked for many years as an urban planner. She is a teacher at the Engineering-Geodetics Trade School, and a writer. She has published several books in her profession. Her novels include: Čas anatomije na Građevinskom fakultetu/An Anatomy Class at the Faculty of Engineering/ (2001), Treći sektor ili sama žena u tranziciji/The Third Sector or the Woman Herself in Transition/ (2001, 2006, 2009), Ubistvo u Akademiji nauka/Murder at the Academy of Sciences/ (2002, 2007), Parking svetog Savatija/The Parking Lot of St. Sebastian/ (2003, 2008), Deda Rankove riblje teorije/Grandpa Ranko’s Fish Theories/ (2004), Aždajin osmeh/The Dragon’s Smile/ (2004), Jacuzzi u liftu/The Jacuzzi in the Elevator/ (2005), Prvi, drugi, treći čovek/First, Second, Third Man/ (2006, 2008), Čuvari svetinje/Guardians of the Sublime/ (2007, 2008), Čim preživim ovaj roman/As Soon as I Survive This Novel/ (2008, 2009). For her novel Kaya, Belgrade and the Good American she received the prestigious Meša Selimović Award for the best book in the region in 2010.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konrad Lorenc je bio autor nekih od najpopularnijih knjiga ikada objavljenih o životinjama, uključujući najprodavanije Čovek upoznaje psa i Prsten kralja Solomona. O agresiji je jedno od njegovih najboljih dela, ali i najkontroverznije. Kroz pronicljivo i karakteristično zabavno istraživanje ponašanja životinja, dobitnik Nobelove nagrade prati evoluciju agresije u životinjskom svetu. On takođe postavlja neka zapanjujuća pitanja kada svoja zapažanja o psihologiji životinja primenjuje na čovečanstvo. Njegovi zaključci izazvali su kontroverzu bez presedana, koja je kulminirala u izjavi koju je Unesko usvojio 1989. godine i koja je, čini se, osuđivala njegov rad. Da li je Lorenc zaista tvrdio da je agresija čvrsto urezana u ljudsku psihu i da je rat neizbežan rezultat, čitaoci mogu sami da odluče. Kako god da reagujete, nema sumnje da u današnjem nasilnom svetu ovo moćno delo ostaje od najveće važnosti. Konrad Lorenc (nem. Konrad Lorenz; Beč, 7. novembar 1903 — Beč, 27. februar 1989) je bio jedan od najistaknutijih prirodnjaka dvadesetog veka, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu. Često se smatra jednim od osnivača moderne etologije, proučavanja ponašanja životinja. Razvio je pristup koji je počeo sa ranijom generacijom, uključujući njegovog učitelja Oskara Hajnrota.[1] Lorenc je proučavao instinktivno ponašanje kod životinja, posebno kod sivih gusaka i čavki. Radeći sa guskama, istražio je princip otiskivanja, proces kojim se neke nidifugusne ptice (tj. ptice koje rano napuste svoje gnezdo) instinktivno vežu za prvi pokretni objekat koji vide u prvim satima nakon izleganja. Iako Lorenc nije otkrio temu, postao je nadaleko poznat po svojim opisima utiskivanja kao instinktivne veze. Godine 1936. upoznao je Tinbergena i njih dvojica su sarađivali u razvoju etologije kao zasebne poddiscipline biologije. Anketa časopisa Review of General Psychology, objavljena 2002. godine, svrstala je Lorenca na 65. mesto najcitiranijeg naučnika 20. veka u časopisima tehničke psihologije, uvodnim udžbenicima psihologije i odgovorima na ankete.[2] Lorencov rad je prekinut početkom Drugog svetskog rata i 1941. godine je regrutovan u Nemačku armiju kao lekar.[3] Godine 1944, poslat je na Istočni front gde ga je zarobila sovjetska Crvena armija i proveo četiri godine kao nemački ratni zarobljenik u Sovjetskoj Jermeniji. Posle rata se pokajao zbog članstva u Nacističkoj partiji.[4] Biografija Rođen je 7. novembra 1903. godine u Beču, gde je 1928. uspešno završio studije medicine. Posle toga je počeo da studira prirodne nauke i 1933. je diplomirao na bečkom Filozofskom fakultetu zoologiju sa paleontologijom i psihologijom. Sa nekoliko naučnih radova, Lorenc je postao pionir u istraživanju ponašanja ptica, a ubrzo i naučnik svetskog glasa. Vršeći brojne opite sa životinjama, pre svega pticama, Konrad Lorenc otpočinje proučavanje ponašanja životinja i čoveka. Doktorirao je 1937. godine na Filozofskom fakultetu u Beču, radom „Uporedna anatomija i psihologija životinja“, a posle Drugog svetskog rata bio je profesor na Univerzitetu u Minhenu. Godine 1973. dobio je Nobelovu nagradu za medicinu u znak priznanja za plodonosno naučno istraživanje korena ljudskog ponašanja.[5] Pored velikog broja stručnih radova, Lorenc je pisao i naučno-popularne knjige koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njegovo najpoznatije takvo delo je knjiga „Govorio je sa životinjama“, prevedena i na srpski jezik i štampana u izdanju „Srpske književne zadruge“. Umro je 27. februara 1989. godine. Politika Nacionalsocijalizam Lorenc se pridružio Nacističkoj partiji 1938. i prihvatio je univerzitetsku katedru pod nacističkim režimom. U svojoj prijavi za članstvo u partiji je napisao: „Mogu da kažem da je ceo moj naučni rad posvećen idejama nacionalsocijalista“. Njegove publikacije u to vreme dovele su kasnijih godina do navoda da je njegov naučni rad bio kontaminiran nacističkim simpatijama. Njegovo publikovano pisanje tokom nacističkog perioda uključivalo je podršku nacističkim idejama „rasne higijene“ predstavljene u pseudonaučnim metaforama.[6][7][8][9][10][11] U svojoj autobiografiji, Lorenc je napisao: Iste pojedinačne guske na kojima smo sproveli ove eksperimente, prvo su izazvale moje interesovanje za proces pripitomljavanja. One su bile F1 hibridi divljih sivih i domaćih gusaka i pokazale su iznenađujuća odstupanja od normalnog društvenog i polnog ponašanja divljih ptica. Shvatio sam da je snažan porast nagona hranjenja, kao i kopulacije i slabljenje više diferenciranih društvenih instinkta karakteristično za mnoge domaće životinje. Bio sa uplašen – kao što sam još uvek – zbog misli da analogni genetski procesi propadanja možda deluju na civilizovano čovečanstvo. Potaknut ovim strahom, uradio sam veoma nepromišljenu stvar ubrzo nakon što su Nemci napali Austriju: pisao sam o opasnostima pripitomljavanja i, da bih bio shvaćen, svoje pisanje oblikovao u najgoroj nacističkoj terminologiji. Ne želim da ublažim ovu akciju. Zaista sam verovao da bi od novih vladara moglo doći nešto dobro. Prethodni uskogrudni katolički režim u Austriji podstakao je bolje i inteligentnije ljude od mene da gaje ovu naivnu nadu. Praktično svi moji prijatelji i učitelji su to radili, uključujući i mog oca koji je svakako bio ljubazan i human čovek. Niko od nas nije ni sumnjao da reč „selekcija”, kada su je koristili ovi vladari, znači ubistvo. Žao mi je zbog tih pisanja ne toliko zbog neosporne diskreditacije koju odražavaju na moju ličnost koliko zbog njihovog efekta ometanja budućeg prepoznavanja opasnosti od pripitomljavanja.[3] Posle rata, Lorenc je negirao da je bio član partije,[12] sve dok njegova prijava za članstvo nije objavljena; i negirao je da je znao za razmere genocida, uprkos svom položaju psihologa u Uredu za rasnu politiku.[13] Takođe se pokazalo da se u pismima svom mentoru Hajnrotu zbijao antisemitske šale na temu „jevrejskih karakteristika“.[14] Univerzitet u Salcburgu je 2015. godine posthumno ukinuo počasni doktorat dodeljen Lorencu 1983. godine, navodeći njegovo članstvo u partiji i njegove tvrdnje u prijavi da je „uvek bio nacionalsocijalista“ i da njegov rad „služi nacionalsocijalističkoj misli“ . Univerzitet ga je takođe optužio da koristi svoj rad za širenje „osnovnih elemenata rasističke ideologije nacionalsocijalizma“.

Kodovi slovenskih kultura 4: Delovi tela Clio, Beograd, 1999. Mek povez, 255 strana. Časopis Kodovi slovenskih kultura posvećen je duhovnoj, pre svega narodnoj kulturi slovenskih naroda. Međunarodna redakcija godišnjaka podstiče interdisciplinarni pristup u usmerenost istraživanja u oblasti folkloristike, etnolingvistike i etnosemiotike, antropologije, kao i etimologije, balkanistike i indoevropeistike. Časopis počev od 1996. godine izlazi jednom godišnje, a svaki broj je posvećen unapred određenoj temi - do sada su objavljene sveske o biljkama, hrani i piću, svadbi i delovima tela. Urednik časopisa je Dejan Ajdačić. Delovi tela u narodnim kulturama Slovena bili su podsticajna tema za saradnike četvrte sveske časopisa Kodovi slovenskih kultura. U izloženim radovima narodna anatomija i fiziologija se pokazuju kroz analizu naziva delova ljudskog, životinjskog ili tela demona, kroz verovanja, magijske postupke vezane za telo. Kako su telo i njegovi delovi na složen način isprepleteni sa slikom sveta, razmena telesnih i netelesnih predstava u jeziku i kulturi je dvosmerna, od najstarijih vremena do danas. Iako su autori svoju pažnju usmerili na različite sinhrone ili dijahrone aspekte okvirne teme, kroz radove se posebno otkriva večna preokupacija zdravljem i plodnošću. Pojavu i značenje delova tela u ruskim bajanjima sistematizovao je i ispitao Aleksej Judin. Srpskohrvatska zdravica, u radu Tanje Petrović je razmotrena kroz upotrebu ljudskih i životinjskih delova tela u magijskom prizivanju plodnosti i berićeta, te kletvenim slikama umanjenog, slabog, mršavog, zgrčenog, sputanog i mekanog tela. Marta Bjeletić grupiše nazive delova tela u narodnom označavanju srodstva na tri grupe: 1) kost, meso, put, krv — simbolizuju životnu snagu i vitalnost, 2) trbuh, pupak, srce su u vezi sa trudnoćom i potomstvom, 3) trup, žila, zglob, seme koleno su lekseme koje imaju anatomsko, botaničko i „rodbinsko` značenje. Posebno su izdvojene lekseme koleno i pojas. Na građi savremenog poljskog jezika, Dorota Filar nabraja uobičajene osobenosti pojedinih delova tela, a potom tumači iskaze u kojima su neanatomske kategorije (fizički prostor, vreme, intelektualni, etički i estetski pojmovi) predstavljene korišćenjem naziva delova tela. U svom prilogu poznavanju narodne antropologije, Tatjana Agapkina je osvetlila magijske i kalendarsko-ritualne radnje sa vodom (kupanje, polivanje, prskanje, valjanje u rosi i dr.) kojima se obezbeđuje zdravlje. Drugi deo njenog teksta govori o htonskim i svadbeno-erotskim postupcima i verovanjima vezanim za noge, a treći — o vezivanju (zatvaranju) usta. Malgožata Daviđak je svoj rad posvetila sagledavanju glave u poljskim frazeologizmima. Na osnovu ruskih poslovica o koži Ilja Utehin ukazuje na njen status u predstavi tela i mesto u iskazima o psihološkim stanjima, osećanjima i metonimijskim iskazima o čoveku i njegovoj sudbini. Otkrivanje princezinih belega u slovenskim i grčkim bajkama Vitalij i Tatjana Zajkovski dovode u vezu sa narodnim obredima: pokrivanjem devojke kada dostigne polnu zrelost, „zagledanjem neveste`, probnim brakom, obnaživanjem pred svinjskim pastirom-žrecom kao ritualnim brakom sa pretkom/božanstvom ili demonom. Svojom studijom u južnoslovenskom nazivu za muški ud, u kojem su dosad videli banalnu metaforu iz slenga, Aleksandar Loma otvara neočekivane uvide u jezičku i kulturnu prošlost. Elena Uzenjova je pažnju posvetila proveri devičanstva u bugarskom svadbenom obredu i ukazala na akcionalne, predmetne i telesne aspekte utvrđivanja časnosti ili nečasnosti neveste. Ana Plotnikova piše o nazivima košuljice i posteljice (placente) novorođenog deteta kod južnih Slovena uz podatke o arealnoj rasprostranjenosti ovih naziva, magijskim postupcima sa košuljicom i posteljicom i verovanjima o deci rođenoj na neobičan način. Dagmar Burkhart piše o parodijskim predstavama zadnjice u nekim zapadnoevropskim delima, ruskim štampanim slikama (lubok), futurističkoj pesmi „Spomenik` Hlebnikova i tekstovima savremenog ruskog pripovedača Vladimira Sorokina. Simboliku vučjih usta u srpskim i hrvatskim običajima, verovanjima i folklornim tekstovima Piter Plas posmatra kroz „kontinuume` žensko — muško, gornje — donje, produktivno — destruktivno, domaće —divlje i pokazuje različita značenja vučjeg zeva: destruktivan, magijsko zaštitni i isceliteljski, i produktivan. Polazeći od Čajkanovićeve studije o Svetom Savi, Mirjam Mencej šepavost vuka u legendama o vučjem pastiru kod južnih Slovena dovodi u vezu sa drugim slovenskim mitologijama i savremenim rekonstrukcijama slovenskog panteona. Ljubinko Radenković pokušava da utvrdi opšta merila na kojima se zasnivaju razlike u izgledu čoveka i mitoloških bića i navodi opozicije: stalno/promenljivo, antropomorfno/zoomorfno, srednje/veliko-malo, celovito/necelovito, kratko/izduženo, jednoglavo/višeglavo, simetrično/asimetrično, govor/odsustvo govora, sposobnost vida/slepost, dvojno/jedno. Čitajući dela istočnoslovenskih i južnoslovenskih književnosti 19. veka, Dejan Ajdačić ukazuje na životinjske delove u izgledu demona, izdvaja pojave životinja kao pratilaca nečiste sile i motive pretvaranja demona u životinje.