Odlično stanje Milan Ćurčin (Pančevo, 14. novembar 1880 — Zagreb, 20. januar 1960) bio je jugoslovenski i srpski pesnik, književni kritičar, publicista i prevodilac.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Poticao je iz imućne pančevačke trgovačke porodice. Njegov otac Vasa Ćurčin bio je suvlasnik poznate trgovačke firme `Ćurčin i Stojanović`.[2] Slavni komediograf Branislav Nušić bio je kao dečak trgovački kalfa u toj radnji - `samo tri dana` (1876). Osnovnu školu učio je u Pančevu, a gimnaziju u Novom Sadu. U Novom Sadu privatno ga je učio Jovan Grčić. Započeo je 1900. godine studije germanistike i slavistike u Beču.[3] U mladosti on je pesnik osobenjak, dekadent i individualista. Jedan je od predstavnika srpske moderne i značajan književni istoričar, a radio je i kao docent Beogradskog univerziteta (1906-1914)[4] na Katedri za nemački jezik i književnost, obrađujući južnoslovensko-nemačke literarne veze. Tada izdaje i uređuje dve knjige Srpskohrvatskog almanaha (Beograd – Zagreb, 1910. i 1911). Ćurčin je 1904. doktorirao germanistiku i slavistiku u Beču sa tezom Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi.[5] Teza je naredne godine objavljena u Lajpcigu, da bi na naš jezik bila prevedena 1987. povodom dvestote godišnjice Vukovog rođenja. Za vreme Prvog svetskog rata bio je član Jugoslovenskog odbora u Londonu, gde je delovao u jugoslovenskom duhu. U periodu od 1920. do 1941. u Zagrebu izlazi časopis ”za kulturna, politička i društvena pitanja” pod nazivom `Nova Evropa`, koji uređuje i izdaje Ćurčin.[6] Drugi svetski rat proveo je prikriven u Splitu. Bavio se i prevođenjem (sa nemačkog, na engleski, francuski, rumunski, češki, italijanski...). Pedesetih godina 20. veka (od 1950) on je redaktor Leksikografskog zavoda u hrvatskoj prestonici. Penzionisan je 1954. godine. Umro je u Zagrebu 1960, ali su mu posmrtni ostaci preneti u Pančevo i sahranjeni u porodičnoj grobnici.[7] Književni rad[uredi | uredi izvor] Književnošću se počeo baviti kao student. Prvu pesmu Veče u vrtu objavio je u Brankovom kolu. Kasnije pesmama, književnim studijama i kritikom sarađivao je u Carigradskom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Srijemskim novinama i drugim, u to vreme, prestižnim časopisima. Javivši se u književnoj javnosti na kraju 19. i početkom 20. veka, neposredno posle Vojislava, a u isto vreme sa Rakićem, Dučićem i Disom, ovaj srpski modernista razlikovao se od prethodnog, ali i svog vremena. Donosi novo viđenje poezije i stvaralaštva u tekstu O mojim pesmama, koji se smatra manifestom moderne u našoj književnosti. Ovaj tekst se pojavio dvadeset godina pre tekstova Miloša Crnjanskog i Stanislava Vinavera. Kao sledbenik avangardne struje, ustaje protiv tradicionalizma i normativizma, zalažući se za autentičnost u stvaranju. “U pesmi zakoni ćute, pustite osećaj!”, pevao je Ćurčin, unoseći slobodan stih, humor i prozaizme - osobine kojima razara ozbiljnu, formalnu stranu parnaso-simbolističke tradicije. Navedeni elementi došli su do izražaja u njegovoj prvoj zbirci Pesme iz 1906. godine.[8] U ovoj zbirci čitav prvi ciklus posvetio je ljubavnoj lirici. Te pesme su često ironične, bez povezivanja ljubavi sa apsolutnim i duhovnim, a težeći ovozemaljskom (“Moja je ljubav od ovoga sveta…”). O njoj govori površno, bez unošenja u emociju, lepršavo i lako, zbog čega su se brojne polemike ticale ove knjige. Druga knjiga “Pesme” izašla je 1911. u samo šezdeset primeraka. I pored svega, njegove najpoznatije pesme Bogdan Popović je uvrstio u Antologiju novije srpske lirike, a kritičar Jovan Skerlić o njima govori u Istoriji nove srpske književnosti.[5] U zbirci Draga moja... objavljene su najlepše pesme Milana Ćurčina. Mladi pesnik ih je ispisivao na ilustrovanim dopisnicama i najčešće ih je slao sestri Soki u rodno Pančevo. Te dopisnice, kakvih više nema, od svojih predaka je prikupila i za štampu priredila Fedora Bikar. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme, 1902-1905, Beograd, 1906. Nemačka romantika, Beograd, 1906. Gete i gospođa Štajn, Beograd, 1908. Versifikacija Milana Rakića, Beograd, 1912. Druge pesme, Beograd, 1912. Jampski stil u srpskom pesništvu, Beograd, 1914. Ivan Meštrović, studija, London, 1919. Obračun sa M. Krležom, Zagreb, 1928. Jedan prijedlog za nacrt Ustava, sa prijateljima, Zagreb, 1937. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nova Evropa (časopis) Straža (list)

JAŠA M. PRODANOVIĆ ANTOLOGIJA NARODNE POEZIJE Izdavač - Geca Kon, Beograd Godina - 1938 464 strana 20 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: O narodnoj poeziji LIRSKE (ŽENSKE) PESME 1 Obredne pesme Kraljičke pesme Momcima Baku Popu Starcu Pripjev uza zdravicu Domaćinu Detetu Uspavanka Slava krsnog imena Božićna pesma Kad prose devojku Kad se vraćaju s proševine Pjesma djeveru Snaha i djever Kad se mlada penje na konja Svatovi u putu 1 Svatovi u putu, II Svatovi u putu, III Kad se ukažu svatovi 1. Kad se ukažu svatovi, II. Tužbalice, I—II || Ljubavne pesme Lepota mladoženjina Košuta i djevojka Zavičaj Latka Janka Majka ćerku čuva Srpska djevojka Rastanak 3 ljubim me hočejo razločiti Nesrećna devojka Nesrećna devojka Vezak vezla Paun pase Ljubezni slana Žalost za dragim Od sevdaha goreg jada nema Eleno, dušo galeno Teška je devojačka kletva Kako kune djevojka Devojka kune dragog Oj djevojko Jovo i Ana Stojan i Ljiljana Vjerna djevojka Kad je draga na daleko Otkrivena tajna Omiljela mu djevojka Star i mlad Dragi i nedragi Rajše ljubljenega siromaka ko neljubljenega bogatca Biljana i vinari Konjic Marka ostavio Srećan verenik Nema straže nad očima Smrt Omera i Merime III Porodične pesme Sirotna majka Hasanaginica Sestra izbavlja brata Sestre i brat Dobra snaha, I Dobra snaha, II Jetrvica adamsko koleno IV Pobožne i moralne pesme Šta da čini ko misli Božji biti Pred Bogom ćemo biti svi jednaki Človek zvene kako svetlica Od raja djevojka Venčanje u neznanju Vila sve zna Sjajna košulja Opklada vile i djevojke Žena lepša od vile Lepa vida Junak i njegova sreća Prepiranje neba sa zemljom Udarila kiša Pobratim i posestrima Samoubistvo je greh Putovanje sunca Slepačka pesma Kad ko što udijeli V Pesme o radu Nadžnjevanje momka i devojke Moba u nedelju Zadružna kuća Vino vozi Zao gospodar Tri ptičice VI Šaljive pesme Prelja i kujundžija Lažna hvala Zajedljiva šala, I i II Malen vojno Sve zlo pa zlo Beskućnikova ženidba Na Sitnici Jadikovanje za teletom Imam kuću Čudna raja Kotarac i njegov magarac Silan lovac Laž nad lažima Vil Razne pesme Boj na Ravnju Devojke i junaci Prirodna sloboda Uzaludna služba Sačuvaj nas, Bože Ko šta nema EPSKE (JUNAČKE) PESME A. VERSKE I NEISTORISKE PESME Đakon Stevan i dva anđela Ko krsno ime slavi onom i pomaže Predrag i Nenad Sveti Sava i Hasan paša B. ISTORISKE PESME I Nemanjići i Mrnjavčevići Sveti Sava Ženidba Dušanova Uroš i Mrnjavčevići II Knez Lazar i Kosovske pesme Banović Strahinja Miloš u Latinima Čuvari Lazareva blaga Car Lazar i carica Milica Propast carstva srpskoga Kako Miloš Dragilović ili Obilović ranjen na Kosovu na 15 lipnja g(odišta) g(ospodinova) 1389 priminu i šta naredi na koncu od života, i poruči Vukosavi, ljubi svojoj, po svojoj punici Milici, ljubi Lazara kneza od Srblji a kćeri Uglješe Mrnavčića Vasojević Stevo Kosovka devojka Smrt majke Jugovića III Kraljević Marko Prvo junaštvo Marko Kraljević na pričešću Marko Kraljević i beg Kostadin Marko Kraljević i orao Marko Kraljević i Alil-aga Kako je Marko Kraljević izbavio tri vile Kraljević Marko i Ljutica Bogdan Ženidba Popović Stojana Ženidba kralja Mirčete IV Brankovići i njihovo doba Grijesi Smederevac-Đura Ženidba Zmaj-Despota Vuka Dioba Jakšića Smrt vojvode Prijezde Margita djevojka i Rajko vojvoda Banović Sekula i Jovan Kosovac Ženidba Vlašića Radula V Crnojevići Ženidba Maksima Crnojevića VI Hajduci Starina Novak i deli Radivoje Đerzelez Alija Vide Daničić Stari Vujadin Kostreš harambaša Mali Radojica Mali Marijan Čovjek paša i Mihat čobanin VII Uskoci Lov na Božić Ženidba Senjanina Iva Senjanin Tadija Ženidba od zadra Todora Ženidba Janković Stojana VIII Iz Hercogovine i Crne Gore Ženidba bega Ljubovića Tri sužnja Panto Cemović i iguman Nikodim IX Prvi i drugi ustanak Početak bune protiv dahija Knez Ivan Knežević Boj na Čokešini Boj na Čačku Tumačenje nekih nejasnijih stihova Rečnik nepoznatijih stranih, starinskih pokrajinskih reči Rečnik istoriskih i geografskih imena Pogovor Skraćenice Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Mladost, 1974. Treća pesnička knjiga sjajnog hrvatskog pesnika, slabije poznatog kod nas. Odlično očuvana. NEKOLIKO SATI PRIJE Nekoliko sati prije na Margaretskoj Noć najavljuje kišu Posljednji koraci teški kao olovo Tisuću puta prelazim taj put Utrkujući se s nepoznatim - polja Loše osvijetljene stanice Bilo je i toga, bilo je i patnje Razasute i neugodne i oštrobode Detalja nekih orisanih iznenadnim Udarima munje Prozor zatvoren i pismo zapečaćeno Osvijetljene stanice sigurni gradovi Sve je detalj izbrisan i prah oduhan Prije nekoliko sati na Margaretskoj Noć najavljuje kišu Ovdje već snijeg, oluja Slaba svjetlost: No, ne skrivati se, nikada ne činiti to Ravnodušan, pomalo zalutao Na putevima zemaljskim ići Ići po kiši. Branimir (Branko) Bošnjak (Vrbica kod Đakova, 9. studenoga 1943. – Zagreb, 18. studenoga 2016. ), bio je hrvatski pjesnik, kritik i esejist. Životopis Branimir Bošnjak rodio se u Vrbici kod Đakova 1943. godine.[1] Osnovnu školu i dva razreda gimnazije polazio je i završio u Vinkovcima a od 1959. živio je u Zagrebu gdje je maturirao 1962. godine.[1] Nakon toga studirao je pravo, te komparativnu književnost. Diplomirao je novinarstvo na Fakultetu političkih znanosti, 1991. godine.[2] Doktorirao je na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, 1996. godine, s temom o pjesništvu Josipa Severa.[3] Bio je u uredništvu Studentskoga lista, Poleta i The Bridgea, te je bio glavnim urednikom časopisa Pitanja od 1968. do 1972. godine. Bio je i urednikom RTV Zagreb od 1978. godine. Pjesme, književne i kazališne kritike te eseje objavljivao je od 1966. godine u publikacijama Polja, Mogućnosti, Republika, Prolog i inima.[1] Pjesme su mu prevedene na više jezika. Umro je u Zagrebu 18. studenoga 2016. godine. Pokopan je 23. studenoga 2016. godine na zagrebačkome groblju Mirogoju. Djela Sve što nam prilazi, (pjesme), Zagreb, 1969. Slovo razlike, (eseji), Zagreb, 1970., (suautor Darko Kolibaš)[3] Trošenje maske, (pjesme), Zagreb, 1974. Demon žudnje: kako čitati sparagmos autoriteta, (teatrološki eseji), Zagreb, 1977. Pisanje i moć, (eseji), Zagreb, 1977. Gimnastičar u pidžami, (pjesme), Zagreb, 1978. Potrošeni govor, (eseji), Osijek, 1980. Apokalipsa avangarde: ideologijski znak kao stvarnost, (eseji), Rijeka, 1982. Semantička gladovanja, (pjesme), Zagreb, 1983. Zlatno književno runo, (eseji), Zagreb, 1983. Nove pjesme, (pjesme), Zagreb, 1988. Proizvodnja života, (eseji), izbor Cvjetka Milanje, Zagreb, 1988.[4] Sječivo za nevine: izabrane pjesme , (pjesme), izbor Branka Maleša, 1989. Dom i tekst: (eseji o hrvatskim pjesnicima), (eseji), 1993. Posude za vrijeme, (pjesme), 1996. Modeli moderniteta: dekonstrukcija svijeta - jezika i postavangardni estetizam u poeziji Josipa Severa, (studija), 1998. Susačke razglednice, (pjesme), 2001. Smrt između programa: izabrane pjesme (1969. – 2001.) / Branimir Bošnjak ; izbor i pogovor Cvjetko Milanja, Lunapark, Zagreb, 2001. Čarobni prostor mašte i dokumenata, (zbornik radova o radiodrami), 2004. Žanrovi žudnje (kazalište, radiodrama, televizija i kultura), Mala knjižnica DHK, Zagreb, 2005. Žanrovske prakse hrvatske proze: od arkadijskog realizma do fantastičnog dokumentarizma, 2007. Oko gladno prozora, priredio Sanjin Sorel, 2007. Svrhe malih stvari: (SMS poruke), 2008. Izgubljen u internetu, (zbirka poezije), Biblioteka Poezije, Hrvatsko društvo pisaca ; knj. 8, 2009. Worlds have been reset by death, Portraits of Croatian writers: the book series of the journal Most/The bridge, knj. 3, 2009. Hrvatsko pjesništvo - pjesnici 20. st., 1-2, 2010. Radiodramski žanr hrvatske književnosti, 2012. Pjesme na dnu svijeta, 2013. Nagrade 1974.: Nagrada grada Zagreba, za knjigu pjesama Trošenje maske. 1985.: Nagrada Tin Ujević, za Semantička gladovanja. 1988.: Godišnja nagrada Vladimir Nazor, za književnost. 2003.: Nagrada Josip i Ivan Kozarac, za životno djelo. 2005.: Povelja Visoka žuta žita, za sveukupni književni opus i trajni doprinos hrvatskoj književnosti (na Pjesničkim susretima u Drenovcima) 2009.: Nagrada Goranov vijenac, za ukupan doprinos pjesničkoj umjetnosti. 2010.: Nagrada Matice hrvatske za književnu i umjetničku kritiku `Antun Gustav Matoš`, za knjigu Hrvatsko pjesništvo: pjesnici 20. st., I. i II.[5]

Knjaževac Nolit, 1985. Dobro očuvano, sve se vidi na slikama. Retko u ponudi. U svojoj prvoj knjizi pesama Nina Živančević je eksponirala svoj pesnički svet, svoj nekonvencionalni lirizam urbane inspiracije i osobenog izraza. Taj svet prepoznajemo i u njenoj novoj knjizi - ali ga sada vidimo obogaćenog, u svetlosti daljeg sazrevanja i složenije razuđenosti jednog autentičnog pesničkog kazivanja. To je poezija smelo ispomeranih slika i nekonvenvcionalnih asocijacija; poezija čiji jezik na površini teče često u nekakvoj, nazovimo to žargonskoj užurbanosti - koja je u stvari oblik jednog vrlo kontrolisanog pesničkog govora. Karakteristično za taj govor jeste maštovito bogatstvo jedne pesničke logike, koja voli da se služi iznenađenjima, neočekivanim pomacima, građenjem i odmah zatim razgrađivanjem privida jednostavnosti, naglim probojima lirskog u inače ironično distancirane fragmente... Ivan V. Lalić Nina Živančević (Beograd, 30. januar 1957) je srpska pesnikinja, prozni pisac, esejista, kritičar i književni prevodilac. Biografija Nina Živančević rođena je 1957. godine u Beogradu. Spada u one autore koji ne prestaju da iznenađuju sa objavljivanjem nove knjige.[1] Piše kraće pesme, poeme, muzičko-lirske performanse, prozna ostvarenja.[2][3] Nina Živančević je objavila prvu knjigu poezije Pesme u izdanju Nolita 1982. i za nju dobila uglednu Brankovu nagradu.[4] Tih godina sarađivala sa Alenom Ginzbergom. Do sada je objavila više poetskih zbirki na srpskom, francuskom i engleskom. Objavila je nekoliko proznih knjiga i knjiga teoretskih eseja - monografiju o recepciji dela Miloša Crnjanskog (doktorska teza) i studiju o našim umetnicama u egzilu, Onze femmes artistes, nomads et slaves. Dobitnica mnogih književnih nagrada, prevodila, uređivala a i lično učestvovala u brojnim pesničkim antologijama svetskog značaja.[5] Kao urednica i korespondent sarađivala sa časopisima i novinama kao što su Delo, Nin, Politika, Dnevnik[6], Prestup, Moment, El Pais, New York Arts Magazine, American Book Review, East Village Eye, Republique de letters.[7] Predavala je književnost i teoriju pozorišne avangarde na brojnim univerzitetima kao što su Naropa, Univerzitet u Njujorku, Heriman, Sent Džons univerzitet u Sjedinjenim Državama, a u Evropi predaje avangardno pozorište i performans na Sorboni i na univerzitetu Pariz 8.[8][9] Živi i radi u Parizu.[10] Član je Srpskog književnog društva.[11] Objavljena dela Pesme, Beograd, Nolit, 1982 (Brankova nagrada) Mostovi koji rastu, Beograd, Nolit, 1984. Gledajući knjige nezavisnih izdavača, Beograd, Narodna Knjiga, 1985. More or Less urgent, Minnesota, New Rivers Press, 1988. Duh renesanse, Prosveta, Beograd 1989. I Was a War Reporter in Egypt, New York, Leaves Press, 1992. Recherche Philippe Sollers, Paris, Noel Blandin, 1992. Inside and Out of Byzantium, New York, Semiotexte, 1994. Vizantijske priče, Beograd, Vreme Knjige, 1995. Pesnički divan, Zrenjanin, Braničevo, 1995. Minotaur i lavirint, Vršac, KOV, 1996. Prodavci snova, roman, Narodna Knjiga, Beograd, 2000. Kao što već rekoh, roman, Prosveta, Beograd, 2002. Death of New York City (Izabrane pesme, predgovor Charles Simic), Cool Grove, New York, 2002. Orfejev povratak (pripovetke), Prosveta, Beograd, 2003. J’ai été cette journaliste de guerre en Egypte (izabrana poezija), L’Harmatan, Paris, 2004. Slovo P, (poezija), Beogradska Manufaktura Snova, Beograd, 2004 Krajem veka (poezija) Beogradska Manufaktura Snova, Belgrade, 2006. Milosh Crnjanski, de la Serbie à l’exil et son retour (monografija), L’Harmattan, Paris, 2007. Sous le Signe de Cyber Cybele, poezija, L’Harmattan, Paris, 2009. Iznenadni Blesak (razgovori sa savremenicima), Glasnik, Beograd 2009. Onze Femmes Artistes, Nomades et Slaves, Non Lieu, Paris, 2011. Isceljenje, Mali Nemo, Pančevo 2012. Crnjanski i njegov čitalac, Mali Nemo, Pančevo 2012. L`Amour n`est qu`un mot 2013. Living on Air, 2013. Letters to Myself, 2014. Sonnets En Avion, 2015. Ono što se pamti, 2017. Prevodi Kabir: Poems (skd1980) Lao Tzu: Tao Te Ching (1981) Walter Abish: How German Is It? (1987) Charles Bukowski: Notes on Ordinary Madness (1985) Kathy Acker: Great Expectations (1986) Lynne Tillman: Haunted Houses (1990) Chris Kraus: Alens and Anorexia (2000) Julia Kristeva: Selected Interviews (2003) Simone Weil: Gravity and Grace (2007) Nagrade i priznanja Brankova nagrada, 1982. godine.

Kao novo Izbor najvažnijih Manojlovićevih dela Todor `Todoš` Manojlović (Veliki Bečkerek, 17. februar 1883 — Zrenjanin, 27. maj 1968)[1] bio je srpski književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture.[2] Todor Manojlović Datum rođenja 17. februar 1883. Mesto rođenja Veliki Bečkerek, Austrougarska Datum smrti 27. mart 1968. (85 god.) Mesto smrti Zrenjanin, SFR Jugoslavija Porodica Uredi Todor Manojlović kao dete Todor Potiče iz ugledne i bogate srpske bečkerečke porodice Manojlović, koja je stanovala u Pupinovoj ulici. Todorovi roditelji bili su: otac Nikola Niko Manojlović advokat i Sofija Manojlović rođ. Petrović. Smrt ih je uzela u isti mah, umrli su dan za danom, `od teške bolesti`, nakon 19 godina srećnog braka. Niko je umro 6. decembra, a Soka sutradan 7. decembra 1899. godine. Ostali su iznenada bez roditelja njihovi sinovi Todor i Ivan. Brigu o njima preuzeli su Sofijine sestre Linka Krsmanović i Olga Putić, te brat Joca Petrović. Školovanje Uredi Školovao se Toša kao stipendista `Avramovićeve zaklade`, jedne od 50 bogoslovskih stipendija pri srpskoj patrijaršiji u Sremskim Karlovcima. Počev od 1894. godine, kada je već bio gimnazist u Velikom Bečkereku. Stipendija je iznosila 300 f. godišnje, a on je bio čak šta više rođak zaveštačev.[3] Učio je najpre prava u varoši Nađvaradu, gde se družio sa nekoliko godina starijim mađarskim pesnikom Adi Endreom. Zajedno osnivaju grupu pisaca i umetnika nazvanu `Holnap` (Sutra). To je bila njegova `ulaznica` u književno-umetnički svet, koji će ga potpuno zaokupirati. Od 1910. godine U Minhenu studira istoriju umetnosti, i iz tog vremena je korespondencija sa bečkim književnikom Stefanom Cvajgom. Predstojeće predratne godine bezbrižno provodi u Temišvaru, Firenci, Rimu, Veneciji gde sa oduševljenjem proučava na licu mesta, staru umetnost i njene stvaraoce. Svoj prvi tekst na srpskom jeziku objavljuje 1913. godine u Letopisu Matice srpske. Reč je o prikazu prve knjige Isidore Sekulić: `Saputnici`, koji je napisao pod uplivom poznanika, pesnika Jovana Dučića.[4] Završio je Filozofski fakultet – odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Stvaralaštvo Uredi Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac[1], sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Bio je 1931. godine, kratko i burno, urednik Letopisa Matice srpske u Novom Sadu.[1] Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost. Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: „Centrifugalni igrač“, Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata živi u Beogradu, i učestvuje u javnom životu kao kulturni poslenik. Bio je sekretar Beogradske opere i sekretar Matice srpske i urednik njenog `Letopisa` u Novom Sadu. Bio je bibliotekar Senata od 1931. do 1941. godine. [1]Predavao je istoriju umetnosti na beogradskoj Umetničkoj akademiji.[5] Intenzivno je pratio umetničke događaje i pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin. U zavičaju Uredi Spomen-ploča na kući u Zrenjaninu u kojoj je Todor Manojlović živeo po povratku iz Beograda Stare dane, od 1945. godine taj `večiti neženja` provodi u rodnom Zrenjaninu. Stanuje zajedno sa neudatom polusestrom Verom Putić, u ulici Maksima Gorkog 31 (danas Ulica vojvode Petra Bojovića). Bio je član srpskog PEN kluba, a pod stare dane dobija niz književnih priznanja. Udruženje književnika Srbije mu dodeljuje nagradu za životno delo januara 1968. godine. Umro je ubrzo 27. marta 1968. godine, i sahranjen u porodičnoj grobnici na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu. Na kući gde je stanovao i umro postavljena je spomen-ploča.[6] Pesme drame kritika eseji pozoriste avangarda Međuratna književnost Srpska avangarda Srpski modernizam Moderna poezija Toša Miloš Crnjanski

Autor - osoba Prévert, Jacques, 1900-1977 = Prever, Žak, 1900-1977 Naslov Neke stvari i ostalo : izabrane pesme / Žak Prever ; izbor, prevod, predgovor i beleške Miroslav Karaulac Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdanje [3. dopunjeno izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1981 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 237 str. : ilustr. ; 18 cm Drugi autori - osoba Karaulac, Miroslav, 1932-2011 = Karaulac, Miroslav, 1932-2011 Zbirka Džepna knjiga. ǂBiblioteka ǂVrhovi (Broš.) Napomene Autorova slika Tiraž 20.000 Preverova kamera: str. 9-15 Bibliografija: str. 215-232. Predmetne odrednice Prever, Žak, 1900-1977 Žak Prever (franc. Jacques Prévert; Neji na Seni, 4. februar 1900 – Omonvil la Ptit, 11. april 1977), francuski pesnik i pisac scenarija . Prever je jedan od najčitanijih francuskih i svetskih pesnika XX veka. Poznat i po scenarijima za filmove Marsela Karnea „Obala u magli“, „Hotel Sever“, „Deca raja“ i „Ljubavnici iz Verone“. Biografija Žak Prever je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bulonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis. Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove. Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera. Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno. Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine). Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine. Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere. Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone. Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“. Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever. Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga. Poezija Anarhista, odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima. Svojevrstan moralista i kritičar društva, Prever ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju. Nazvan je i „pesnikom Pariza“. Godinama je posao pesme na komadićima papira ne pomišljajući da ih sabere u knjigu. Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena tek 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja. Pripadao je pokretu nadrealista gde je zajedno sa Raymond-om Queneau-om i Marcel-om Duhamel-om bio član grupe Rue du Château. Njegovo nadrealističko iskustvo nije samo u afirmaciji iracionalnog nego u autentičnom i spontanom jeziku njegovog dela, jeziku koji nam ne dopušta da ga prihvatimo odvojenog od celine. Kritika je istakla Preverovu nadarenost za verbalne inovacije, jedar i sarkastičan jezik koji nastavlja Vijonov lirizam jezičke akrobacije Maksa Jakoba i prostodušnost uličnih pesama. Zbirke pesama: „Reči“ „Priče“ „Druge priče“ „Veliki prolećni bal“ „Čari Londona“ „Predstava“ „Kiša i lepo vreme“ „Priče od škriljca“ „Zbrda zdola“ „Neke stvari i ostalo: izabrane pesme“. ISBN 978-86-85337-40-6. „Sunce noći“ Filmografija „Vrata noći“, „Deca raja“, „Tesna vrata“, „Noćni posetioci“, „Ljubavnici iz Verone“, „Dan se rađa“, „Večernji posetioci“ „Stvar je svršena“ Jednočinke „Hitler dolazi na vlast“ „Drama na dvoru“ „Bitka kod Fontenoa“ „Sitroen“ Više informacija o članku Žak Prever pronađite na Vikipedijinim sestrinskim projektima: Mediji na Ostavi Tekstovi na Vikizvorniku Podaci na Vikipodacima Prepevi na srpskom jeziku Četiri pesme/Žak Prever; preveo Ivan V. Lalić //Književnost ISSN 0023-2408 (1952) 328-329 Žak Prever, izbor i prevod Danilo Kiš, Mlado pokolenje Beograd 1967 Žak Prever: Pesme, Rad, 1986 ISBN 9788609000126 Žak Prever: Tajna svetkovina, Idea, 1990 ISBN 9788675470090 MG69

Autor - osoba Sekulić, Aleksandar, 1937-2009 = Sekulić, Aleksandar, 1937-2009 Naslov Formula jedan / Aleksandar Sekulić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1980 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 55 str. ; 23 cm Zbirka Savremena poezija / Prosveta, Beograd ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 1.500 Na presavijenom delu kor. lista autorova slika i beleška o njemu. Aleksandar Sekulić (Sekulići, Kraljevina Jugoslavija, 26. april 1937 – Beograd, Srbija, 16. septembar 2009) bio je srpski književnik. Rođen u selu Sekulići kod Danilovgrada, od oca Blaža, pravnika i majke Plane, rođene Pavličić, domaćice. Aleksandar je bio najstariji od četvoro dece, Slobodanke (Cane, udate Stanković), Zorana i Radojke (Bebe, udate Ražnatović). U Beograd se porodica seli neposredno posle II Svetskog rata, gde Aleksandar završava osnovnu školu i Drugu beogradsku (mušku) gimnaziju. 1958. godine upisuje Pravni fakultet i posle dve godine, sa položenim ispitima, napušta studije. Pokušava da radi kao pripravnik, komercijalista ali se to meri mesecima. Ostalo je priznati radni staž slobodnog umetnika od 1959. godine. Po pozivu, putuje sa delegacijom književnika sa prostora tadašnje Jugoslavije, u Rumuniju, Mađarsku, Švajcarsku, Francusku (1979. godine sa klokotristima), Grčku. Od 1981. godine do 1986. godine živi i stvara u Parizu. Prve pesme objavljuje 1959.godine u modernističkom časopisu „Delo“ (Neutešne pesme). Sarađuje u „Studentu“, „Mladosti“, „Vidicima“, „NIN“-u, „Beogradskoj nedelji“, „Stvaranju“, „Politici“. Između 70-ih i 80-ih godina objavljuje u svim važnijim listovima i časopisima („Književne novine“, „Delo“, „Pesničke novine“, „Književna reč“, „Stvaranje“, „Ovdje“, „Oko“). 80-ih i 90-ih, nastavlja saradnju sa ovim i drugim glasilima („Savremenik“, „Srpski književni glasnik“, „Letopis matice srpske“, „Sveske“). Sekulić je bio član Uredništva Srpskog književnog glasnika. Devedesetih godina, u najvećem dnevnom listu na Balkanu, „Politici“, Sekulić je redovno objavljivao svoje tekstove. Aleksandar Sekulić je član Udruženja književnika Srbije od 1969. godine. O njegovom radu pisali su Srba Ignjatović, Čedomir Mirković, Adam Puslojić, Milorad Blećič, Ranko Jovović i Milan Nenadić. Aleksandar će ostati zapamćen kao izuzetni govornik, koji je uspevao da svojim oratorskim kvalitetima i izražajnošću osvoji publiku na mnogobrojnim književnim susretima. A. Jerkov za njega kaže da „njegove stihove ne treba štampati nego izdavati snimljene na kaseti“. To dokazuje i scenski prikaz pesme „Majstori, majstori“ u obradi I. Rastegorca (video snimak), kao i TV emisija u ciklusu „Pesničke vedrine“. MAJSTORI U KUĆI Majstore zatekoh na krovu stare kuće menjaju slomljen crep majstori na krovu majstori unutra majstori, majstori ko vas je zvao zašto dirate moj crni krov na kojem stoji roda bela na kojem raste trava kudrava moj krov u podnožju dugog veka zašto ste mi kuću zauzeli zašto ste napali čekićima ekserima četkama bojama majstori majstori izlazite pustite me da sam kuću uređujem ne čuju oni ukucavaju moje kosti farbaju mojom krvlju iznose iz mog srca nameštaj stari nepodnošljivi majstori njih trideset sede na meni jednom doći će kažu čuven gost loviće maglu po šumarcima sa tvojom će se kućom sudariti mora da bude kao iz bajke evo tebi ogledalo češljaj smeh u njemu lice ti je poduprto železnom tugom majstori majstori šta ste učinili to nije moja kuća to moj gost nije to više nisam ni ja Klokotrizam Aleksandar Sekulić je jedan od osnivača klokotrizma - književnog pravaca nastalog toku sedamdesetih godina XX veka. Pisao je o klokotrističkoj umetnosti traktate, članke, projekte za klokotristička dešavanja u „Delu“, „Sintezama“, „Oku“, „Književnoj reči“ - „Mnogouglo jaje“, 1979. „Prvi znak ludila“ - Klokotrizam, Kruševac, 1983. godine. Klokotristi su eksperimentisali sa književnom formom u cilju nadilaženja pravila i estetskih normi umetnosti. Jedan od pripadnika ovog pravca je i književnik Nikola Šindik. Nagrade 1998. godine - nagrada „Milan Rakić“; 1992. godine - književno i društveno priznanje „ZLATNI BEOČUG BEOGRADA“; 1992. godine - književna nagrada „Risto Ratković“ 1987. godine - nagrada „Borski grumen“ Bibliografija Jedno zrno časti, 1971. Venecijanska kugla, 1973. Gospođa Halucinacija, 1978. Formula jedan, 1980. Ko nekad, ko nekad, 1981. To majka više ne rađa, 1981. Stanari kukavičjeg bloka, 1985. Ovo vam je za ono, 1985. Čekajući Gogolja, 1987. Licem prema Istoku, 1987. Slavno strašilo, 1988. Čežnja za svojim originalom, 1992. Sabrane pesme I-IV, 1992. Ogledalo prema ogledalu, 1993. Incident na paradi, 2001. Objavio je sabrana dela u četiri toma. Poezija mu je prevođena na pendžabi, ruski, italijanski, rumunski, makedonski i slovenački jezik. KLOKOTRIZAM – (anagram stihova Aleksandra Sekulića: „klovnovi koji traju“ + nastavak –izam) umetnički pokret nastao u Beogradu 1978. godine. Članovi pokreta su pesnici, slikari arhitekte i dr. Pesničke i prozne tekstove objavljuju, a po trgovima, ulicama i livadama priređuju „događaje“ slične hepeningu. Klokotrizam kao anticipacija, Staro sajmište sa ljudima - Značenje anagrama klokotrizam je `klovnovi koji traju jer je beda večna` plus ironični izam (klovnovi koji traju + nastavak-izam). Ime je dao pesnik Aleksandar Sekulić. Osnovna namera je sabiranje svih umetnosti u jedan simbiotički, organski izraz. Klokotrizam se ispostavio kao `nedostajuća karika` u poetskom lancu beogradske likovne scene - dada, zenit, hipnizam, fluks... Bio je validna opozicija dominantnim estetikama okupivši takva imena kao što su Kolja Milunović, Boža Babić, Steva Knežević... U klokotrističkim akcijama koje smo nazivali `situakcije`, našim glavnim oružjem za direktni sudar sa publikom, stasala je čitava generacija autora. `Situakcije ` su anticipirale performans. Klokotrizam nije bio pokret. Termin `pokret` se namerno izbegavao jer je klokotrizam bio više otvorena duhovna radionica. Ne estetika kao strategija, već zbir poetičkih volja. (iz intervjua umetnika Nikole Šindika, `Glas javnosti` 2006) Ovaj umetnički pokret nastao je u Beogradu 1978. godine. Članovi pokreta su pesnici, slikari arhitekte i drugi, pesničke i prozne tekstove objavljuju, a po trgovima, ulicama i livadama priređuju događaje slične hepeningu. Snimak ovog nesvakidašnjeg umetničkog hepeninga, održanog na Starom sajmištu 2. maja 1982. godine, u kojem je učestvovalo oko 1000 ljudi: raznorodni umetnici: pesnici, slikari, vajari, muzičari, performeri, kao i zatečeni žitelji Starog sajmišta, poznate ličnosti iz javnog i kulturnog života, gradonačelnik Bogdan Bogdanović i za današnju emisiju koja je televizijski uobličena i završena tek dvadest godina kasnije i na taj način dobila jedno novo viđenje i novu publiku. - Učesnici: Đorđije Crnčević, Miljurko Vukadinović, Predrag Bogdanović, Bogdan Jovanović, Ivana Milankov, Branislav Veljković, Adam Puslojić, Evgenia Demnievska, Aleksandar Sekulić, Dimitrije Todorović, Olja Ivanjicki, Slavoljub Čvorović, Siniša Krunić, Đorđo Vukoje, Joan Flora, Dragomir Zupanc, Milena Ničeva, Balša Rajčević, Stevan Knežević, Radoš Stevanović, Zoran Petrović, Zoran Cvjetićanin, Milosav Sunajac, Todor Stevanović, Ivan Rastegorac, Marijana Dan-Mijović, Nikola Šindik, Filo Filipović, Miša Sarić, Milorad Stupovski , Kolja Milunović, Gordana Jocić, Matija Vuković, Predrag Dragović, Nataša Radulović, Vojislav Vujisić, Dobrica Kamperelić, Vuk Rastegorac, Ansambl `Renesans` i drugi - Snimano 2. maja 1982, Televizijska realizacija: urednik Dokumentarne redakcije Božidar Kalezić, urednik i scenarista Dragan Kolarević, idejne za scenario Adam Puslojić, Aleksandar Sekulić, Kolja Milunović, Ivan Rastegorac, Branislav Dimitrijević, Predrag Bogdanović Ci , tekst čitao Žarko Obračević, stihove kazivao Predrag Kolarević, producent redakcije Snažana Rodić, tonska obrada Dragan Radisavljević, izbor muzike Ljubiša Srećković, grafička obrada Dušan Ilić, montažeri Natalija Nikolić, Ilija Pavlović, Branislav Godić , sekretar režije Milijana Pjevović, reditelj Zoran Cvetković - Premijerno emitovano aprila 2001; Redakcija kulturno zabavnog programa, glavni i odgovorni urednik Božidar Nikolić Umetnici u prostoru i vremenu - Emisija je sklopljena iz delova arhivskih emisija koje svedoče o životu i radu umetnika u njihovim ateljeima na Starom sajmištu. Počinje delom iz emisije Klokotrizam kao anticipacija (2001) i sećanjima trojice učesnika na `sajam klokotrizma` koje je održano 2. maja 1982. ispred centralne kule na Starom sajmištu. Sledi zatim razgovor u ateljeu i na travnjaku ispred Centralne kule, Svete Lukića sa Olgom Jevrić, a Olga govori neku vrstu svog umetničkog manifesta; iz serije Nešto sasvim lično (1984). Tu je i zapis iz serije Međutim Feliksa Pašića koji ide tragom prve jugoslovenske premijere Beketovog Čekajući Godoa koja je održana u ateljeu Miće Popovića (1985). Zatim posle nekoliko pokušaja da se Staro sajmište sačuva kao kulturno-istorijska celina, 1992. usvojen je plan zaštite objekata od rušenja i plan njihove obnove - a to je značilo pre svega prinudno iseljavanje umetnika iz njihovih ateljea. Jednom takvom iseljenja, prisustvovala je i kamera `Trezora`. Tadašnji stanar, umetnik u selidbi, inače gledalac `Trezora`, pozvao nas da preuzmemo neke od radova vajara Gradimir Aleksića koji su ostali na galeriji, kada se on odatle iselio. Predpostavio je da će nas interesovati bista Lole Đukića čiji je odlivak u bronzi, postavljen septembra 2010. u Holu Televizije Beograd, u Takovskoj 10. Naravno da smo sa zahvalnošću preuzeli originalne radove Gradimira Aleksića, pa smo preneli biste Lole Đukića i Lole Ribara o kojem postoje mnogi zapisi i emisije u Programskom arhivu Televizije. Dela vajara Gradimira Aleksića nalaze se na Kalemegdanu, Kuršumliji, Kladovu, Budvi, Ulcinju, Novom Beogradu a od februara 2013. nalaze i u našem Muzejskom depou u Aberdarevoj 1. - Učesnici: pesnici Aleksandar Sekulić, Adam Puslojić, slikar Milo Milunović, vajar Olga Jevrić, književnik Sveta Lukić, slikar Mića Popović, scenograf Mario Maskareli... - Realizovali 2013/2020: Milena Jekić Šotra, Marijana Cvetković, Gordana Grdanović, Petar Đinović, Nada Zildžić Dodig, Bojana Andrić Avangarda, neoavangarda, eksperimentalna poezija, performans. MG19 (K)

Rende, 2009. Posveta autorke!!! Početkom devedesetih godina 20. veka, jedna mlada pesnikinja, Ivančica Đerić, putuje u Novi Sad na promociju svoje prve zbirke pesama. Putuje preko Mađarske, iz jednog u drugi kraj zemlje koja se raspada. Kasnije će se vozovi i vlakovi tog putovanja naći zabeleženi u romanu Bosanci Trče Počasni Krug, ali u trenutku kada se dešavaju, kada pesnikinja sedi u kupeu punom zemljaka od kojih to, oficijelnim dekretom istorije, neki više nisu, a neki to naprečac nikada nisu ni bili, počasni krug se još ne nazire. Nazire se samo jedna promenjena stvarnost. Ivančica Ivana Đerić (Sisak, 1969) srpsko-kanadska je spisateljica i pesnikinja. Biografija Odrasla je u Prijedoru, živi i piše u Kanadi. Objavila je pet romana i tri knjige poezije. Prevođena je na makedonski, slovenački, poljski. Životni i umetnički kredo Ivančice Đerić naznačen je u naslovu zbirke prvenca – Otvorenost. Vreme je to (90te) kada pošten svet postaje jedna biološki i sociološki ugrožena vrsta. Vreme kada postaje popularno uniziti svoj lični i ljudski i profesionalni status od Platona do plotuna. Takođe, kada svaki pesnik ima izbor: da ućuti ili da ne prećuti, da nestane, ili da, naprotiv, ostane ukorenjen u svojoj umetničkoj istini. Jasno je šta bira ova pesnikinja.” – Iz recenzije, Rende, zbirka Sa moga prozora odličan je moj život (2009). Bibliografija Romani Sva je priroda divlja i surova, Izdavačka kuća Rende, Beograd (2013) Uži izbor za NIN-ov roman godine 2013, uvršten u 15 najboljih romana godine Nesreća i stvarne potrebe, Izdavačka kuća Rende, Beograd (2012). Nagrada Biljana Jovanović, za 2013. godinu Uži izbor za NIN-ov roman godine 2012; uvršten u šest najboljih romana godine U izboru za regionalnu književnu nagradu Meša Selimović, 2012. Prevod na slovenački jezik (Nesreca in resnicne potrebe) u izdanju kuće Sanje Priručnik za zločin, Izdavačka kuća Rende, Beograd (2008) Bosanci trče počasni krug, Izdavačka kuća Rende, Beograd (2006) Širi izbor za NIN-ov roman godine, 2007. Prevod na makedonski jezik, Izdavačka kuća Templum (2012) Zemlja u zrnu kafe, Zograf, Beograd (2003) Knjige poezije Tamo na nebu jedu svoj kupus, Izdavačka kuća Rende, Beograd (2021) Sa moga prozora odličan je moj život, Izdavačka kuća Rende, Beograd (2009) Uži izbor za Vitalovu knjigu godine, 2009. Otvorenost, Matica srpska, Novi Sad (1991) Nagrada „Prva knjiga“

OLJA SAVIĆEVIĆ IVANČEVIĆ DIVLJE I TVOJE Izdavač - Fraktura, Zagreb Godina - 2020 120 strana 21 cm ISBN - 978-953358222-1 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, ima posvetu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Moje životinje Očevi i kćeri Mitovi i legende Superjunk Naša ulica Lubenica Vijek Pošten posao Kuhanje graha Perunike Beskrajno ljeto Dalmacija, sve po osam Kratka kosa Porvenir Džepni nožić Drevna ekonomija Ne čitaš žene Mlada pjesnikinja odgovara na pitanje odakle crpi inspiraciju Zašto su se smijali narodni heroji Ubojice su među nama Pet minuta dnevno o drugima Voda i sol Nježan otac Dječak spava Nismo uspjeli spasiti grad U kavezu Ljubavi nema u velikom gradu Ljubavnici, kao i obično Kuće na južnim padinama Ona koja nije znala reći ne i ona koja nije znala reći da Postavimo zastavu na tu planinu Ne želim ništa poslije smrti Opaska o stvarnim potrebama Biblioteka Popis za kupovinu Ogovaranje snijega Pismo bolesnom prijatelju Zagrljaj Lj Pesnikinja Ženi koja se igra Dvadeset i drugo stoljeće Upute kćerima za odlazak na fakultet Pohvala žarkom trenutku Šuma mi je rekla: proljeće O autorici `Hrabrost suočavanja s nasilnošću svijeta u kojem istovremeno iz gnijezda ispada mrtva lastavica, dok se izbjeglice sunčaju na krovovima zgrada, a ljubav iz mladosti po ulici vuče svoju ženu; hrabrost bivanja prisutnom široko otvorenih očiju, bez uzmicanja, jedina je koja može iznjedriti autentičnu poeziju. Strah od svijeta koji je izgubio ljudskost i tankoćutnost te želja za očuvanjem bliskosti s divljim u sebi, s mačkama i psima lutalicama iz ulica naših djetinjstva u koje se nikada nećemo vratiti i iz kojih nikada nismo otišli, dva su stupa između kojih se napinje štrik s pjesmama koje se tiču svakoga od nas. Ukorijenjenost u feminizam, koji zahtijeva ne samo ravnopravnost u sadašnjosti nego i ispravljanje nepravdi iz prošlosti i svijest da odgoj generacija, ekonomija svijeta i obzir prema drugima počivaju u ženskim rukama i krhkim kostima naših baba, pjesme su koje sažimaju vjekove. Iz tog stava izrastaju sinovi koji će postati očevi, svijest o roditeljima kojima je život omeđen ratovima oduzeo dostojanstvo, traumama koje kotrljamo dalje, zavaravanju sebe da nam nije najgore, kako bismo najgore preživjeli i pronašli opravdanje za strah i zlo. Stihovi Olje Savičević Ivančević u zbirci Divlje i tvoje svojevrsna su kletva, otrov spoznaje davno ubačen u uho da se o najvećim bolima i ljepotama u životu lakše može šutjeti gledajući u perje ili u kandže. (Ivana Bodrožić)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Autor - osoba Bagrяna, Elisaveta, 1893-1991 = Bagrjana, Elisaveta, 1893-1991 Naslov Mansarda i snovi / Elisaveta Bagrjana ; prevela Vjera Balentović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Kruševac : Bagdala, 1965 (Kruševac : Bagdala) Fizički opis 63 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Balentović, Vjera Mladenov, Marin, 1928-2012 = Mladenov, Marin, 1928-2012 Zbirka Savremena poezija u prevodu ISBN (Broš.) Napomene Str. 56-63: Elisaveta Bagrjana / Marin Mladenov. Predmetne odrednice Bagrjana, Elisaveta, 1893-1973 Jelisaveta Bagrjana, poznata među prijateljima kao Lisa Bagrjana je bugarska pesnikinja, autorka dečijih knjiga i prevodilac. Jelisaveta Bagrjana rođen je 29. aprila 1893. godine u činovničkoj porodici u Sofiji. Jednu godinu živi sa svojom porodicom u Trnovu, gde piše svoje prve pesme (1907–1908). Završila je srednju školu u Sofiji 1910. godine, a godinu dana je bila nastavnica u selu Aftane (danas Nedjalsko), gde je dobila neposredne utiske iz života bugarskog sela. U periodu 1911−1915. Jelisaveta Bagrjana studirala je slovenačku filologiju na Sofijskom univerzitetu. Godine 1919. udaje se za kapetana Ivana Šapkarevim i rađa sina Ljubomira Šapkareva. Godine 1925. upoznala je Bojana Peneva. On se bavi pitanjima poezije i vodi seminar o ovom pitanju. Bagrjana pod njegovim uticajem počinje da piše sa slobodnim stihom i ritmom. Bagrjana napušta svoj dom, živi u privatnim prostorima, a 1926. godine razvodi se. Bagrjana je umrla 23. marta 1991. u Sofiji, mesec pre nego što je imala 98 godina. Stvaralaštvo Dugi stvaralački put Jelisavete Bagrjane prolazi kroz različite ideološke i umetničke zadatke i opisuje neke od svojih transformacija. Ovo je očigledno u njenim pesmama „Zvezda mornara“ i „Ljudsko srce“ pesnika iz 1930-ih godina, gde je nekad vedra lirska opijenost, koja je izražena u karakterističnoj širokoj i glatkoj melodiji stiha, zamenjena glasinama i tugom intelektualnosti, koja počinje da slomi klasične pesme. Stil Jelisaveta Bagrjane je kombinacija popularnog narodnog vokalnog rečnika i modernih pesničkih sredstava – kombinacija tradicije i modernosti. Objavljuje pod pseudonimom Elizabeth B., Elisaveta Blenova, Nikia Dolce, Mikaela i Bagriana. Tekstovi Elisavete Bagriana prevedeni su na 30 jezika. Knjige pesama: Večni i Sveti, 1927. Prava godina, 1931. Zvezda mornara, 1931. Ljudsko srce, 1936. Pet zvezda, 1953. Od plaže do obale, 1963. Falsifikati, 1972. Svetle senke, 1977. Na obali vremena, 1983. Počasti Dobitnica je Zlatne medalje Međunarodne asocijacije pesnika u Rimu (1969). Dobitnica je titula „Heroj Narodne Republike Bugarske“ 1983. Godine 1943, 1944. i 1945. nominovana je od strane Stefana Mladena za Nobelovu nagradu za književnost. MG74

Autor: Vladimir Bogićević Povez: tvrd Br. strana: 347 Format: 18x22,5 `Deklinacije tvori 436 nenaslovljenih pesama (različitih dužina, pisanih slobodnim stihom, interpunkcijskim znacima retko uobručenih) koje su razvrstane u šest – takođe, nenaslovljenih ciklusa (samo je drugi među njima trodelan i podeljen na Fragmente ``Aulosa``, Fragmente ``Pesama proleća`` i Fragmente ``Nedovršene``). Pesme su različitih dužina: od veoma kratkih do veoma dugih. Nekolike kratke pesme štampane su na posebnim stranama; kada je o ostalim reč one su date in continuo.(…) stih je slobodan. Rima je gotovo potpuno zaobiđena. Stihovi su nejednakih dužina.(…)Retke su pesme u prozi. One su nalik na nadrealističke automatske tekstove(…) Osnovne teme, motivi Bogićevićeve poezije su: seks koji je postvaren, obezličen (osim, delomice u poslednjim delovima zbirke); sama poezija i pesničko stvaranje; Bog; đavo; anđeli; droga; snovi (nekolike pesme su i napisane korišćenjem osobene tehnike sna – odsanjane); more; čitav bestijarij(…); biljke; ljubav, i neljubav uz nju(…);mrak; svetlost; Mesec; Sunce(…); ogledalo (ulazak u njega, odlazak iza njega u Alisin prostor); (pra)elementi; kamen (on je i anđeo nevinosti ); dim; strela; brod (i navigaciona ``poetika``); ruke;splin; umiranje; tišina; praznina (… Hajdemo da vodimo ljubav s prazninom ); sećanje(…);večnost ( Pitam se, je li jedina večnost koju čovek/ Živi/ Večnost sećanja ); usamljenost; pakao ( Pakao se klati u/ Meni,/ Taj plamteći skelet glasova ). Svet Bogićevićeve poezije svet je bez Boga u kojem dozvoljeno oživljava maksima Ivana Karamazova, književnog junaka Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, po kojoj je, ako Boga zaista nema, sve dozvoljeno. To je svet u kojem ne važe/ ne mogu da važe moralni principi skrajnuti na same margine bivstvovanja. Ali, to je i svet Sveboga, onoga koji zaprema i najmanji, i najneočekivaniji, delić materije (i antimaterije) a u kojem se nalazi mesto i za Heroin-boga. Naporedo postoje raj (izmišljeni) i pakao (stvarni?). postojanje je nešto paklensko. Moguće su –bodlerovske- litanije satani. Živi se amoralno, u egzistencijalnoj praznini, otuđeno, sa vakuumom u duši i opasnošću postvarenja, usamljeno i ugroženo od drugih s kojima se ne može ostvariti prava i suštinska komunikacija, ugroženo i od vlastite, nepoznate i otrovne, drugosti koja preti da nas smoždi, usred proždrljivog grada - Moloha. Pesničko JA je nosilac mladalačke, buntovničke, remboovske pobune protiv svega postojećeg. Krik je bačen drugima/svetu u lice. Omogućava neprekidan razgovor sa samim sobom (udvojenim, utrojenim…) jer Dijalog između čoveka i čoveka Zaludan je kao policajac s kišobranom.` - Iz pogovora Dušana Stojkovića. NAPOMENA: Knjiga ima veoma malo oštećenje na naslovnoj strani, što se vidi i na fotografiji, inače je potpuno nova!

Autor - osoba Simić, Čarls Naslov Hotel Nesanica : [pesme] / Čarls Simić ; s engleskog preveo Vladimir Pištalo Jedinstveni naslov Hotel Insomnia. scc Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Vršac : Književna opština Vršac, 1994 (Beograd : T & G) Fizički opis 96 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Pištalo, Vladimir, 1960- = Pištalo, Vladimir, 1960- Zbirka ǂBiblioteka ǂAtlas vetrova ǂBiblioteka ǂKOV (Broš.) Napomene Prevod dela: Hotel Insomnia / Charles Simic Stanar `Hotela Nesanica` / Vladimir Pištalo: str. 81-94 Na koricama beleška o autoru. U „Hotelu Nesanica“ odnos prema stvarima je i bezazlen i mističan i slikovit i racionalan. Autor je u stalnoj potrazi za korenima lokalne imaginacije, načinom na koji Amerikanac sanja i zamišlja. Otkrivanje Amerike nastaviće se u svim vremenima kroz umetnička zapažanja. Realnost je srazmerna količini emocija uloženih u nju. Na umetnicima je da podstaknu ulagače ljubavi da se koncentrišu na onu pojavu na svetu koja se naziva Amerika. Veliki spektakl noći „Raširio je svoja crna krila u Novom Svetu kao da ih više nikada neće sklopiti“. Veština savremenog pesnika je u tome da „ukida hijerarhiju lepote i otvara se prema savremenim mitovima“. Po Simiću, „samo takva sveuključujuća estetika može data smisao američkoj realnosti!“ – Vladimir Pištalo Čarls Simić (Beograd, 1938 – Njujork, 2023), američki pesnik i esejista srpskog porekla. Jedan je od najznačajnijih savremenih svetskih pesnika i esejista. Najvažnije knjige pesama: Raščinjavajući tišinu (1971), Povratak mestu osvetljenom čašom mleka (1974), Haronova kosmologija (1977), Klasične igre iz balske dvorane (1980), Oštrine (1982), Beskrajna tuga (1986), Svet se ne završava (1989), Knjiga bogova i đavola (1990), Hotel Nesanica (1992), Venčanje u paklu (1994), Šetnja sa crnom mačkom (1996), Jackstraws (1999), Noćni izlet (2001), Moja nema pratnja (2005), Ta sitnica (2008), Majstor prerušavanja (2010). Najznačajnije knjige eseja: Alhemija sitničarnice (1993, 2008), Nezaposleni vidovnjak (1999), Metafizičar u mraku (2003). Najvažnije nagrade: Nagrada Makarturove fondacije, Pulicerova nagrada, Nagrada “Edgar Alan Po”, Nagrada Američke akademije, Međunarodna Grifinova nagrada za poeziju, Nagrada “Valas Stivens”, Nagrada Poeta Laureatus Kongresne biblioteke u Vašingtonu, Nagrada Srpskog PEN centra za prevođenje srpske književnosti, Medalja “Robert Frost” za životno delo u poeziji, Nagrada Vilček za umetnost i humanistiku. Na engleski jezik preveo je knjige pesama Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića, Milorada Pavića, Branka Miljkovića, Novice Tadića, Radmile Lazić, kao i tri antologije moderne srpske poezije. Bio je stalni kritičar New York Review of books. Predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir. U izdanju Arhipelaga objavljeni su knjiga eseja Čarlsa Simića Alhemija sitničarnice (2008) i knjiga izabranih i novih pesama Iščekujući presudu (2010). MG17 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač - Nolit, Beograd Godina - 1978 108 strana 20 cm Povez - Broširan SADRŽAJ: Trenutak Ja sam ti si Dušom te dodirujem Obuzimanja Cvijet i cvijetaj Paljenica Stvarno je samo ovo sunce maste Kad zemlja hoće da se ne prepozna Bijeli galeb zore Cvijet Cvijet i zvijezda Orange Street Dođe mi da odem na jug, u Jukatane... Tula (i) Tula (ii) Tula (iii) Slikovnica Los Angeles Ispod suncokreta, na drugoj planeti S večeri se zelen vrt zaplavi Šutnja je svijeća što se zlati Sve više i više zovu me riječi Satima bih, danima i godinama pjevala Sad u Bengalu pjevaju kokili U meni sviće rana Klonuće je u voćnjacima Gospodine, sad vidim, vidim Ta stvar Fantastični valcer Stvar nimalo čudna i sasvim obična Još uvijek mislim Stella nuova Govorimo o jorgovanu Za svaku božju travku... Pean Žuti tulipan Još uvijek te gutam sa korom i sjemenom... Mjesečina u Vermontu Nauk poniznosti Kasno ljeto, cvjetovi, ganuca... Puni samilosti, cvjetovi, ganuca... Gubljenje kose Uvijek je samo jednom Kad bih da kažem tu nerecivu vedrinu... Molitva Dok te gledam... Nježan prostor oko lotosa na gangi... Molitvica za dan Sve što pogledam na stih se sprema... Naprosto tako De profundis Krug u medaljonu Molitva Washington, D. C. Sai nam Stanja Onaj dio mene Dolazi vrijeme Vedantina Definicija svjetlosti Gledajući Mogranj Mucanja Misao u srcu Smiješiti se Smiješenje, cvijet bez zemlje Visoki nocni šetac Volim te Dok si bio vetar Rujan Pisamce u Daramsalu Mislila sam Gola pjesma Zemaljstvo i nezemaljstvo Pustinjakova večernja pjesma Riječi u snu Ne bih nikad Do viđenja Oproštaj s riječi Zahvalnica Hvala malom kralju Mahni mi još jednom Isti list Svi naši životi... Ti ne žanješ moj čas... Praštajuć se... Još uvijek lila lila veče Ovi isti dani Pogovor `Ljevanica za Igora nije zbirka pesama u uobičajenom smislu reči. To je dnevnik jednog izuzetnog i duboko ličnog doživljaja. U književnosti, njoj bi najsrodniji bio nezavršeni Malarmeov rukopis Pour un tombeau d`Anatole u kome je Malarme hteo da zabeleži i pesnički izrazi, tačnije rečeno: pronađe pesnički izraz za doživljaj gubitka sina i za svoj odnos prema umrlom detetu koje nastavlja da živi ne samo u njegovim uspomenama, nego i u njegovom životu. Ima doživljaja koji su toliko intenzivni da je za njih gotovo nemoguće pronaći pravi pesnički izraz, odnosno koji se otimaju od svakog izraza. Pesme koje se sa takvim doživljajima uhvate u koštac imaju neizbežno i poneku (kako bi rekla Isidora Sekulić) `progoretinu`. Koliko od estetički izvanredno uspelih pesama, Ljevanica za Igora sastoji se i od takvih `progoretina`, mesta na kojima intenzitet doživljaja, probija savršenstvo pesničke forme i gde poezija postaje jednostavno svedočenje. U ovoj knjizi možemo pratiti ne samo puteve i transformacije jedne pesničke vizije, nego i borbu te vizije, tog iskustva, sa pesničkim oblikom: ona se čas spremno i lako uliva u oblik, čas mu izmiče, ostavljajući za sobom svaku brigu za pesnički izraz u želji da bude što neposrednije, što življe zapisana kako ne bi bila izgubljena. I to je ono što čini pravu temu Ljevanice za Igora: borba sa zaboravom, sa tamom u koju će, neizbežno, otići sve što smo preživeli, sa vremenom u kome će sve stvari postepeno gubiti svoj intenzitet i svoju oštrinu i postati uspomene. Vesna Krmpotić pokušava da ono što će neminovno postati prošlost održi u punom sjaju sadašnjosti i to njenu knjigu čini uverljivim i uzbudljivim dokumentom o ljudskom životu i smrti.` Vesna Krmpotić (Dubrovnik, 17. lipnja 1932. - Beograd, 21. kolovoza 2018.)[1][2][3] bila je hrvatska književnica i prevoditeljica. Životopis Vesna Krmpotić rođena je 17. lipnja 1932. godine u Dubrovniku. Diplomirala je psihologiju i engleski jezik na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a bengalski jezik na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u New Delhiju. Kao supruga diplomata živjela je u Washingtonu, Kairu, Accri, New Delhiju, a od 2004. godine živjela je u Beogradu[4]. Najpoznatije joj je djelo Brdo iznad oblaka. Djela Nepotpun [5] popis: Poezija (1956.), pjesme Plamen svijeće (1962.), pjesme Jama bića (1965.), pjesme Dijamanti faraon (1965.), duhovno-poetska autobiografija Indija (1965.), proza Ljevanica za Igora (1978.), molitveno-ispovjedni pjesnički dnevnik Jednina i dvojina (1981.), pjesme Vilin svlak (1983.), pjesme Kešava Madhava (1986.), drama Orfelija (1987.), pjesme Brdo iznad oblaka (1987.), obiteljski roman-kronika Košulja sretnog čovjeka (1987.), knjiga priča Pir Sunca i Mjeseca (1989.) 108 x 108 (1990.-2006.), pjesme Bhagavatar (1990), proza To ljubav ide prema nama (1993.), proza Druga strana ničega (2003.), pjesme Divni stranac (2003.-2004.), pjesme Žar-ptica (2012.), pjesme Portret majke Indije (2013.) Sastavila je i prevela više antologija indijske i egipatske književnosti. Nagrade Krmpotić je više puta nagrađivana u Hrvatskoj, između ostaloga Godišnjom nagradom Vladimir Nazor 1975. godine, Nagradom Ivan Goran Kovačić 1988. godine, za roman Brdo iznad oblaka, Nagradom Vladimir Nazor za životno djelo 1999. godine, Nagradom HAZU za književnost 2006. godine, za zbirku pjesama 108x108, a 2008. godine dodijeljeno joj je Odličje za zasluge u kulturi,[6] te Nagradom Tin Ujević 2013. godine. Umrla je u Beogradu 2018. godine. Pokopana je u Beogradu na Novome groblju...

Think Tank Town, Leskovac, 2020. Prevod Alen Bešić V.S. Mervin (1927-2019) je komponovao `Vreme vrta` tokom teškog procesa gubitka vida. Kada mu se vid pokvario toliko da više nije mogao sam da piše, nove pesme je diktirao svojoj ženi Pauli. U ovoj prelepoj, svesnoj i životnoj knjizi, naš najveći pesnik kanališe energiju iz bogatstva zvukova i svojih sećanja da bi nas podsetio da je „jedina nada biti danje svetlo“. Vilijam Stenli Mervin (engl. William Stanley Merwin; 30. septembar 1927 — 15. mart 2019) bio je američki književnik, pesnik i prevodilac. Objavio je preko 20 knjiga poezije za koje je između ostalih priznanja dobio i dve Pulicerove nagrade, za knjige Nosač merdevina (1970) i Senka Sirijusa (2009). Bio je i veoma plodan prevodilac prevodeći najviše sa romanskih jezika — dela Dantea, Nerude i drugih. Biografija Rođen je 30. septembra 1927. godine u Njujorku. Otac mu je bio prezbiterijanski sveštenik i kao petogodišnjak Mervin je pisao himne.[1] Pohađao je Prinston zajedno sa pesnikom Golvejem Kinelom učeći kod književnog kritičara i pesnika Ričarda Palmera Blekmura i pesnika Džona Berimena.[2] Diplomirao je 1948, a potom posvetio jednu godinu učenju romanskih jezika.[2] U to vreme pisao je drame u stihu i podučavao decu iz portugalske kraljevske porodice.[1] Počinje i da prevodi. Oženio se Doroti Dž. Feri.[3] Godine 1950. otišao je na Majorku gde je podučavao sina Roberta Grejvsa.[3] Tu je upoznao svoju buduću suprugu Dido Milroj. Potom je živeo u Londonu i južnoj Francuskoj. Dobivši stipendiju, seli se natrag u Boston.[2] Tu stupa u pesnički kružok oko Roberta Louela upoznavši pesnike Teda Hjuza, Silviju Plat, Edrijen Rič i Donalda Hola što ga učvršćuje u odluci da se posveti pesničkom pozivu.[4] Kasnije se sa suprugom Dido Melroj vraća u Evropu gde se druži sa pesničkim parom Tedom Hjuzom i Silvijom Plat. Godine 1968. se po drugi put razvodi i živi paraleno u Njujorku, Londonu i na jugu Francuske.[2] Godine 1976. Mervin se seli na Havaje na staru plantažu ananasa koju pokušava da vrati u pređašnje stanje — u šumu palmi.[3] Tu proučava zen budizam i ženi se Polom Švarc. Postao je pesnički konsultant Kongresne biblioteke 1999. zajedno sa pesnikinjama Ritom Dov i Luizom Glik.[4] 2005. proglašen je laureatom Festivala pesničkih večeri u Strugi u Makedoniji.[4] Izjašnjavao se protiv rata u Vijetnamu i bio i inače pacifista, politički aktivan i ekološki osvešćen. Komentarišući istorijska dešavanja svoga vremena, rekao je da je istorija svakako jedno „propalo preduzeće”.[1] Preminuo je 15. marta 2019. godine u svom domu u mestu Hajku-Pauvela, na Havajima, u 91. godini, u snu.[5] Delo V. S. Mervin Najveći uticaj na formiranje Mervina kao pesnika izvršio je Ezra Paund koga je posetio oko 1940. kao osamnaestogodišnjak. Nakon te posete Paund mu je posalo razglednicu na kojoj je pisao savet: „Čitaj semenje, ne grančice”, koji se odnosio na lektiru koju Mervin treba da čita, tj. da ne čita već izbrušena vrhunska književna dela nego ona koja su nekom svojom idejom ili još neuobličenim postupkom dovela na kraju do velikih pisaca koji su ih usavršili. Paund ga je posavetovao i da se ozbiljno pozabavi prevođenjem kao vrstom pesničke vežbe.[1] Mervinova prva knjiga poezije Maska za Janusa (1952) dobila je nagradu Jejla zahvaljujući pesniku V. H. Odnu koji je smatrao tehnički vrlo uspelom. Pišući je Mervin je bio inspirisan srednjovekovnom poezijom koju je prevodio pod Pundovim uticajem, i klasičnom mitologijom. U narednim knjigama Zelenilo sa zverima (1956) i Pijan u peći (1960) Mervin menja stil pod uticajem konfesionalne poezije pesnika oko Roberta Louela i piše neposrednije i više autobiografski.[2] Godine 1967. izlazi knjiga Vaške kao odgovor na rat u Vijetnamu[3] koju većina kritičara smatra njegovom najuspelijom pesničkom knjigom,[6] dok je sam Mervin smatrao svojim najmračnijim i najmizantropskijim delom. Već u prethodnoj knjizi Pokretna meta Mervin je počeo da napušta interpunkciju budući naklonjen usmenoj poeziji i da tradicionalni vezani stih zamenjuje slobodnim.[1] Naredna knjiga Nosač merdevina (1970) dobila je Pulicerovu nagradu. Novac od nagrade je donirao protiv rata u Vijetnamu, što je V. H. Odn iskritikovao ističući da Pulicerova nagrada nema političku konotaciju.[3] Mnoge od pesama iz ove knjige govore o čovekovoj iskonskoj povezanosti sa prirodom i istovremeno udaljavanju od nje, kao i o žudnji za moći i uništenjem,[7] što su sve teme koje se protežu kroz čitavu Mervinovu poeziju koja je inače sklona kritici društva i vremena u kojem pesnik živi.[3] U svetu u kojem postoji nuklearno naoružanje i ratovi, a šume sve brže nestaju pod gradovima, Mervin se u pesmi Elegija koja ima samo jedan stih pita: „Kome bih je pokazao”.[8] Mervinov prevodilački rad je vrlo raznovrstan, od Pesma o Sidu do poezije Osipa Mandeljštama i Pabla Nerude. Najviše priznanja je dobio za prevod dela Ser Gavejn i Zeleni Vitez, kao i za prevod Danteovog Čistilišta.[9] Bibliografija Poezija 1952: Maska za Janusa (A Mask for Janus, New Haven, Connecticut: Yale University Press) — nagrada Jejla za mlade pesnike 1952. 1954: Medvedi koji plešu (The Dancing Bears, New Haven, Connecticut: Yale University Press) 1956: Zelenilo sa zverima (Green with Beasts, New York: Knopf) 1960: Pijan u peći (The Drunk in the Furnace, New York: Macmillan) 1963: Pokretna meta (The Moving Target, New York: Atheneum) 1966: Sabrane pesme (Collected Poems, New York: Atheneum) 1967: Vaške (The Lice, New York: Atheneum) 1969: Animae, San Francisco: Kayak 1970: Nosač merdevina (The Carrier of Ladders, New York: Atheneum) — Pulicerova nagrada 1970: Znakovi (Signs, illustrated by A. D. Moore; Iowa City, Iowa: Stone Wall Press) 1973: Zapisi za nedovršenu pratnju (Writings to an Unfinished Accompaniment, New York: Atheneum) 1975: Prve četiri knjige pesama (The First Four Books of Poems, containing A Mask for Janus, The Dancing Bears, Green with Beasts, and The Drunk in the Furnace, New York: Atheneum; (reprinted in 2000, Port Townsend, Washington: Copper Canyon Press)) 1977: Cvet kompas (The Compass Flower, New York: Atheneum) 1978: Perje sa brda (Feathers From the Hill, Iowa City, Iowa: Windhover) 1982: Otkrića ostrva (Finding the Islands, San Francisco: North Point Press) 1983: Otvaranje šake (Opening the Hand, New York: Atheneum) 1988: Kiša u drveću (The Rain in the Trees, New York: Knopf) 1988: Izabrane pesme (Selected Poems, New York: Atheneum) 1993: Putovanja: pesme (Travels: Poems, New York: Knopf) — nagrada za poeziju Lenora Maršal 1993. 1996: Lisica: pesme (The Vixen: Poems, New York: Knopf) 1997: Cvet i ruka (Flower and Hand: Poems, 1977—1983 Port Townsend, Washington: Copper Canyon Press) 1998: Strme litice: priča, „roman u stihu” (The Folding Cliffs: A Narrative, a „novel-in-verse” New York: Knopf) 1999: Zvuk reke: pesme (The River Sound: Poems, New York: Knopf) 2001: Učenik (The Pupil, New York: Knopf) 2005: Migracije: nove i izabrane pesme (Migration: New and Selected Poems, Port Townsend, Washington: Copper Canyon Press) — Nacionalna književna nagrada za poeziju 2005: Sadašnje društvo (Present Company, Port Townsend, Washington: Copper Canyon Press) 2008: Senka Sirijusa (The Shadow of Sirius, Port Townsend, Washington: Copper Canyon Press) — Pulicerova nagrada za 2009. 2014: Mesec pre jutra (The Moon Before Morning, Port Townsend, Washington: Copper Canyon Press; Hexham, Northumberland, UK: Bloodaxe Books) 2016: Vreme za vrt (Garden Time, Port Townsend, Washington: Copper Canyon Press; Hexham, Northumberland, UK: Bloodaxe Books) 2017: Osnovni V. S. Mervin (The Essential W. S. Merwin, Port Townsend, Washington: Copper Canyon Press) Proza 1970: Bleda rudareva deca (The Miner`s Pale Children, New York: Atheneum) 1977: Kuće i putnici (Houses and Travellers, New York: Atheneum) 2002: Moći Ventadorna (The Mays of Ventadorn, National Geographic Directions Series; Washington: National Geographic) 2004: Krajevi Zemlje (The Ends of the Earth, essays, Washington: Shoemaker & Hoard) Drame 1956: Mračno dete (Darkling Child) (sa Didom Milroj) 1957: Uslužno ostrvo (Favor Island) 1961: Pozlaćeni zapad (The Gilded West) Prevodi 1959: The Poem of the Cid, London: Dent (American edition, 1962, New York: New American Library) 1960: The Satires of Persius, Bloomington, Indiana: Indiana University Press 1961: Some Spanish Ballads, London: Abelard (American edition: Spanish Ballads, 1961, New York: Doubleday Anchor) 1962: The Life of Lazarillo de Tormes: His Fortunes and Adversities, a Spanish novella; New York: Doubleday Anchor 1963: The Song of Roland 1969: Selected Translations, 1948—1968, New York: Atheneum — nagrada za prevod PEN 1969: Twenty Love Poems and a Song of Despair, poems by Pablo Neruda; London: Jonathan Cape 1969: Voices: Selected Writings of Antonio Porchia, Chicago: Follett 1969: Transparence of the World, poems by Jean Follain, New York: Atheneum 1971: „Eight Quechua Poems”, The Hudson Review 1974: Osip Mandelstam: Selected Poems (with Clarence Brown), New York: Oxford University Press 1977: Sanskrit Love Poetry (with J. Moussaieff Masson), New York: Columbia University Press (published in 1981 as Peacock`s Egg: Love Poems from Ancient India, San Francisco: North Point Press) 1977: Vertical Poetry, poems by Roberto Juarroz; San Francisco: Kayak 1978: Euripides` Iphigeneia at Aulis (with George E. Dimock Jr.), New York: Oxford University Press 1979: Selected Translations, 1968—1978, New York: Atheneum 1981: Robert the Devil, an anonymous French play; with an introduction by the translator; Iowa City, Iowa: Windhover 1989: Sun at Midnight, poems by Musō Soseki (with Soiku Shigematsu) 2000: Purgatorio from The Divine Comedy of Dante; New York: Knopf 2002: Gawain and the Green Knight, a New Verse Translation, New York: Knopf; 2003: Tarset, Northumberland, UK: Bloodaxe Books 2013: Sun At Midnight, poems by Muso Soseki, Port Townsend, Washington: Copper Canyon Press (with Soiku Shigematsu) Mervin u prevodima na srpski jezik Antologija moderne američke poezije / izabrao i priredio Ivan V. Lalić; prevod Branka Lalić i Ivan V. Lalić. — Sadrži: Levijatan ; Danju i noću ; Nojev gavran. — Beograd : Prosveta. 1972. str. 270—272. Izvedite ovaj jednostavan test / V. S. Mervin; [prevod David Albahari]. — U: Ulaznica. — God. 7, br. 31 (1973), str. 18-19. ISSN 0503-1362 Vaške : izabrane pesme / V. S. Mervin; [izbor i prevod s engleskog David Albahari i Raša Livada]. — Beograd : Rad, 1979. Gde je kraj tišini ; Planine ; Avion / V. S. Mervin; sa engleskog preveo Darko Gavrilović. — U: Polja. — God. 47, br. 420 (april-maj 2002), str. 82-83. ISSN 0032-3578 Vazduh ; Uoči poplave ; Odisej / Vilijam Stenli Mervin; [izbor, beleška i prevod Vladimir Jagličić]. — U: Lipar. — God. 10, br. 38/40 (2009), str. 616. ISSN 1450-8338 Nasledstvo jutarnjih brda / Mervin V. S. ; sa engleskog prevela Milica Ćurčin. — Sadrži: Nasledstvo ; Mladost ; Noć bez meseca ; Odlazak ; Jutarnja brda. — U: Sveske. — God. 26, br. 118 (2015), str. 41-43. ISSN 1451-9976 Značajnije nagrade 1952: Nagrada Jejla za mlade pesnike 1969: Nagrada za prevođenje PEN 1971: Pulicerova nagrada za poeziju[10] 1979: Nagrada za poeziju Bolingen, Univerzitetska biblioteka Jejla 1990: Nagrada Ejken Tejlor za modernu američku poeziju 1994: Nagrada za poeziju Lenora Maršal 1994: Nagrada Tening 2005: Nacionalna književna nagrada[11] 2009: Pulicerova nagrada za poeziju[12] 2010: Pesnik laureat Sjedinjenih Američkih Država[13] 2013: Internacionalna književna nagrada Zbignjev Herbert[14]

Lepo očuvano Nolit Luko Paljetak (Dubrovnik, 19. 8. 1943) je hrvatski književnik akademik. Autor je brojnih zbirki pjesama, knjiga za djecu, znanstvenih studija, članaka, eseja i antologija. Sadržaj 1 Kratki životopis 2 Nepotpuna bibliografija: 3 Nagrade 4 Izvori Kratki životopis[uredi | uredi kod] Rodio se i odrastao u Dubrovniku u kojem živi i radi. Studirao je hrvatski i engleski jezik na Filozofskom Fakultetu Sveučilišta u Zadru gdje je kasnije i radio kao asistent. Bio je redatelj i dramaturg Zadarskog kazališta lutaka te jedan od urednika Zadarske revije. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu obranom disertacije Književno djelo Ante Cettinea 1992. godine. Vrstan je prevoditelj s engleskog, francuskog i slovenskog jezika. Između ostalih preveo je i neka od djela Chaucera, Shakespeara, Byrona, Wildea, Joycea i Prešerna. Preveo je (zajedno sa Zlatkom Tomičićem) i zbirku pjesama makedonskog pjesnika Konstantina Miladinova [1] . Stalni je član HAZU-a i dopisni je član Slovenske akademije znanosti i umjetnosti (SAZU). Član je i brojnih književnih udruženja u Hrvatskoj i inozemstvu i dobitnik mnogih nagrada i priznanja. Urednik je časopisa Dubrovnik koji izdaje Matica Hrvatska ogranak Dubrovnik. Mnoge od njegovih pjesama su uglazbljene i postale su nezaobilazni dio dubrovačke i hrvatske pop-kulture (U svakom slučaju te volim, Na Stradunu, pjesme za dječji zbor Mali raspjevani Dubrovnik i druge). Nepotpuna bibliografija:[uredi | uredi kod] Nečastivi iz ruže 1968. `Hvalnica maslini` 1994. Tri farse 1981. Jutarnja kocka, 1983. Na rubu tijela, 1987. Slike s izložbe, 1992. Nevenka Arbanas, 1997. Pjesni na dubrovačku, 1997. Hrvatske teme, 1999. Pojmovnik Malog čovjeka, 2001. Lapadski Soneti Iva Vojnovića 2002. Sastavljanje Orfeja: Studije, drame, pjesme, ogledi, 2005. Skroviti vrt, 2004. Crna kronika, 2006. Grenlandski leptiri, 2006. Nevidljiva zastava, 2008. Knjige za djecu: Miševi i mačke naglavačke, 1973., 1975.,1980., 1984., 1986., 1994. Slastičar orangutan, 1982. Ledomat tata, 1985. Roda u drugom stanju, 1988. Priče iz male sobe, 1989. Lavice na kavici, 1990. Duhovi sa Strahurna, 1995. Izabrane pjesme za djecu, 1996. Nagrade[uredi | uredi kod] Neke od mnogobrojnih nagrada i priznanja: Nagrada Fonda A.B. Šimić 1968. Nagrada Ivana Brlić Mažuranić 1975. Župančičeva listina 1982. Orden Republike s brončanim vijencem 1984. Godišnja nagrada Vladimir Nazor 1985. Nagrada Lastavica 1988. Nagrada Tin Ujević 1990. Goranov vijenac 1995. Godišnja nagrada HAZU 1996. Odličje Danice hrvatske s likom Marka Marulića 1996. Časna listina IBI-ja, međunarodne udruge izdavača knjiga za djecu, 2002. Zlatna povelja mira Linus Pauling 2005. Bosanski stećak 2005. Nagrada grada Dubrovnika za životno djelo 2005. Godišnja nagrada Vladimir Nazor (za roman Skroviti vrt) 2005. Godišnja nagrada Ksaver Šandor Gjalski (za roman Skroviti vrt) 2005. Kiklop 2005. za najbolji roman godine - Skroviti vrt Nagrada `Susreti pod starom maslinom` 2007. - za cjelokupno stvaralaštvo za djecu; dodjeljuje Kulturni centar Bar, Crna Gora Nagrada Josip Sever 2008. - za zbirku pjesama Nevidljiva zastava 2008 Nagrada `Josip Sever` Hrvatska postmoderna poezija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1962. godina Antun Dubravko Jelčić (Požega, 6. studenoga 1930. – Zagreb, 28. veljače 2020.), hrvatski je akademik, književnik, književni povjesničar, književni kritičar i političar. Životopis Dubravko Jelčić rodio se u Požegi 1930. godine. Maturirao je 1951. godine u Slavonskom Brodu.[1] Završio je Filozofski fakultet u Zagrebu, 1956. godine, gdje je postigao i doktorat znanosti s područja književnosti, 1974. godine.[1] Bio je profesor u srednjoj školi u Osijeku, zatim dramaturg u Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku te ponovno kao profesor u srednjoj školi, u Travniku. Godine 1960. prelazi u Zagreb, na Institutu za književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU), danas Zavod za povijest hrvatske književnosti, kazališta i glazbe Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (HAZU), gdje je napredovao od asistenta do znanstvenog savjetnika godine 1982.[2] Godine 1983. postaje članom suradnikom Razreda za suvremenu književnost JAZU, a od 1992. redoviti član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti.[2] Od iste godine je tajnik Razreda za književnost akademije. Znanstveni i stručni doprinos Akademik Jelčić objelodanio je nekoliko stotina znanstvenih, stručnih i litereranih radova, od kojih su većina skupljeni u tridesetak samostalnih knjiga.[2] Od 1966. sudjelovao na desetak znanstvenih i stručnih skupova diljem Hrvatske (o doprinosu Slavonije hrvatskoj književnosti; o hrvatskoj vojnoj granici; dvaput na znanstvenom-saboru Slavonije i Baranje; o fra Kaji Agjiću; o fra Grguru Ćevapoviću; o Ivani Brlić-Mažuranić; o A.G. Matošu; o Ivanu Dežmanu; o Eugenu Kumičiću; dvaput na Krležinim danima; itd.).[2] Voditelj je i glavni istraživač projekta Dokumentacija o hrvatskoj književnosti XX. stoljeća. Devedesetih godina prošlog stoljeća predavao je na kolegiju Hrvatski nacionalni identitet na Hrvatskim studijima Sveučilišta u Zagrebu. Članstvo u uredništvima Suurednik časopisa Forum, mjesečnika Razreda za književnost Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti od 1987. godine.[3] Bio je član Uredničkog odbora edicije Pet stoljeća hrvatske književnosti Glavni urednik je edicije Stoljeća hrvatske književnosti Član Uredništva edicije Svjedoci povijesti Priredio desetak svezaka u edicijama kritičkih izdanja Sabranih djela Tina Ujevića, A.G. Matoša i Vladimira Nazora, te više desetaka knjiga u edicijama djela hrvatskih pisaca XIX. i XX. stoljeća Kulturno-politička aktivnost Nakon demokratskih promjena 1990. i obnavljanje rada zabranjene Matice hrvatske, postaje njen potpredsjednik. Angažira se u Hrvatskoj demokratskoj zajednici i postaje članom Glavnog odbora. Dana 20. ožujka 1999. povodom osnivanja Akademske zajednice `Dr. Ante Starčević`, zajednice HDZ-a koju okuplja akademske građane, postaje njen predsjednik. Od 2002. do 2006. član je zakladne uprave Zaklade hrvatskog državnog zavjeta. U prigodi pete obljetnice smrti prvoga hrvatskog predsjednika dr. Franje Tuđmana objavljuje 2004. zajedno s Josipom Pečarićem knjigu eseja i članaka Tuđmanove tri sekunde.[4] Uključuje se u rad Hrvatskog rasta 2011. godine. Član je Savjeta Hrvatskog rasta.

ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA (XIII-XX vek) Priredio - Miodrag Pavlović Izdavač - Srpska književna zadruga, Beograd Godina - 1964 564 strana 20 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA SAVA NEMANJIĆ (1175—1235) Slovo o mukama Nemanjina poslednja želja Slovo o umu STEFAN NEMANJIĆ PRVOVENČANI (oko 1165—1227) Molitva svetom Simeonu DOMENTIJAN (oko 1210—posle 1264) Inoplemenik zvani glad Reč o svetlosti TEODOSIJE (sredina XIII početak XIV v) Slovo utehe sv Save upućeno Stefanu Nemanji ARHIEPISKOP DANILO (oko 1270—1337) Molitva pred tvrdima sunca Molitva pred anđelima ljutim Plač bugarskih vojnika za carem Mihailom Molitva u malovremenoj krasoti JEFIMIJA MRNJAVČEVIĆ (oko 1349—posle 1404) Molitva knezu Lazaru PATRIJARH DANILO (oko 1350—posle 1396) Slovo kosovskih boraca Ispovest mrtvog kneza Lazara NEPOZNATI (druga polovina XIV v) Ispovedna molitva MONAH IZ RAVANICE (sredina XIV v — posle 1398) Oplakivanje porobljenog otačastva Plač za knezom Lazarom NEPOZNATI IZ RAVANICE (sredina XIV v — posle 1404) Pohvala knezu Lazaru Plač za knezom Lazarom Molitva knezu Lazaru GRIGORIJE CAMBLAK (oko 1364—141920) Vraćanje vida Stefanu Dečanskom STEFAN LAZAREVIĆ (1374/5–1427) Slovo ljubavi KONSTANTIN FILOZOF (kraj XIV v posle 1433) Smrt despota Stefana Lazarevića ANDONIJE RAFAIL EPAKTIT (kraj XIV v — posle 1419) Plač za knezom Lazarom NIKON JERUSALIMAC (oko 1380—posle 1468) Povest tuđina JELENA BALŠIĆ (oko 1368—1443) Otpisanije bogoljubno SMEDEREVAC (XV vek) Molitva vladičici za spas od neprijatelja SMEDEREVSKI BESEDNIK (sredina XV veka) Plač za despotom Đurđem Brankovićem DIMITRIJE KANTAKUZIN (druga polovina XV veka) Nedokučivost je odasvud Veliko pozorje Molitva sa žalošću LONGIN (druga polovina XVI veka) Ikos Prvomučeniku Stefanu ARSENIJE ČARNOJEVIĆ (oko 1633—1706) Molitva zaspalom Gospodu KIPRIJAN RAČANIN (druga polovina XVII v — početak XVIII B) Reči proročkih kazivanja ARSENIJE JOVANOVIĆ ŠAKABENTA (1698—1748) Zapis u srebru čudotvorne ikone Nadgrobno slovo Beogradu NEPOZNATI (XVIII v) Finiks drevo previsoko ZAHARIJA ORFELIN (1726—1785) Sjetovanije NEPOZNATI (kraj XVIII veka) Monaška pesma JOVAN PAČIĆ (1771—1849) Snu LUKIJAN MUŠICKI (1777—1837) Natpis o ljudskom rodu Na sredi sinja mora PAVLE SOLARIĆ (1779—1821) Pesna o gozbi 1807 MILOVAN VIDAKOVIĆ (1780—1841) Vidim nebo otvoreno SAVA MRKA» (1783—1833) More zala ov`je svet SIMA MILUTINOVIT SARAJLIJA (1791-1847) Srpski junak Veljko Petroviću JOVAN STERIJA POPOVIĆ (1806—1856) Čovek Spomen putovanja po doljnim predelima Dunava Na smrt jednog zlikovca VASILIJE SUBOTIT (1807—1869) Čas smrti Severni putnik k Antiki Besmertije NIKANOR GRUJIĆ (1810—1887) Očajanje Muza pri požaru Našoj staroj smokovnici PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ (1813—1851) Luča mikrokozma Snom je čovjek uspavan teškijem Naše žizni proljeće je kratko O svevišnji tvorče nepostižni Svemogućstvo svetom tajnom šapti Gorski vijenac Pas svakoji svoje breme nosi Svj`et je ovaj tiran tiraninu O prokleta zemljo propala si BORBE MALETIĆ (1816—1888) Prirodnoj prestupnici SVETOZAR VUJIĆ (1819—1883) Melanholija JOVAN SUBOTIĆ (1817-18 86) Bog slavenski Znič Duga Embrionu MEDO PUCIĆ (1821-1882) Krila Mope Život BRANKO RADIČEVIĆ (1824—1853) Tuga i opomena Bolesnikov uzdisaj Kad mlidijax umreti MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA (1830—1877) Kad se nebo muti BURA JAKŠIĆ (1832-1878) Božji dar Orao JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ (1833—1904) Sunce s rodi pa zaviri Probudio s orkan ljuti Što je java tako kivna Moje nebo jer je mutno Otkide se DAMJAN PAVLOVIĆ (1840—1866) Viši duh LAZA KOSTIĆ (1841—1910) Među javom i med snom Na ponosnoj lađi Pevačka himna Jovanu Damaskinu Santa Maria della Salute MILAN KUJUNDŽIĆ ABERDAR (1842-1893) Tački jadi JOVAN GRČIĆ MILENKO (1846—1875) Planinska slika VOJISLAV ILIĆ (1862-1894) Jutro na Hisaru kod Leskovca Turska Kad se ugasi sunce Himna vekova Poslednji dan ALEKSA ŠANTIĆ (1868—1924) Mraz Pretprazničko veče MILETA JAKŠIĆ (1869—1935) Stvari koje su prošle JOVAN DUČIĆ (1871—1943) Bor Bukva Mravi Suncokreti Pesma Meha Krila Senka Kob Tajna Natpis MILAN RAKIĆ (1876—1937) Jasika Ukvrgama VELIMIR RAJIĆ (1879—1915) Basna o životu Zavet SIMA PANDUROVIĆ (1883—1960) Veze Svetkovina VLADISLAV PETKOVIĆ DIS (1880—1917) Tamnica Jutarnja idila Utopljene duše Možda spava Nirvana VELJKO PETROVIĆ (1884) Vidoviti Ponor DUŠAN SREZOJEVIĆ (1886—1916) Poslednji samrtnik Bezimena pesma MILUTIN BOJIĆ (1892—1917) Zemlja oluje Sejači Bez uzvika BELIMIR ŽIVOJINOVIĆ MAЅЅIKA (1886) Leto STANISLAV VINAVER (1891—1955) Natpis Vekovima tice nas klikuju JELA SPIRIDONOVIĆ-SAVIĆ (1891) Februar ANICA SAVIĆ-REBAC (1893—1953) Praksitelu Romeo i Julija Magia naturalis MILOŠ CRNJANSKI (1893) Na ulici : Priviđenja DUŠAN VASILJEV (1900—1924) Žice MOMČILO NASTASIJEVIĆ (1894—1938) Sivi trenutak Predvečerje Roditelju Osama na trgu Trag Poruka Put Tuga u kamenu Reči iz osame Misao ALEKSANDAR VUČO (1897) Humor zaspalo RASTKO PETROVIĆ (1898—1949) Sa svetlim poljupcem na usnama Dignem tad oči nebesima DESANKA MAKSIMOVIĆ (1898) Ponoć Na buri DUŠAN MATIĆ (1898) Da imenuješ senke zvezda Pred buru RADE DRAINAC (1899—1943) Rodni breg Klasične strofe RISTO RATKOVIĆ (1903—1954) Bivši anđeli MILAN DEDINAC (1902) Šlesko bdenije Noć duža od snova Trava u snu i na javi DESIMIR BLAGOJEVIĆ (1905) Utva zlatokrila OSKAR DAVIČO (1909) Slutnja Čas Strava Izlaze iz mene crna pokolenja SKENDER KULENOVIĆ (1910) Stefak RADOMIR PRODANOVIĆ (1915-1944) Glas Zvono VASKO POPA (1922) Igre Svadbe Jurke Pepela Belutak Srce belutka San belutka Podražavanje sunca Smrt sunčevog oca Slepo sunce Sukob u zenitu Ponoćno sunce Razmirica Krunisana jabuka Plava omča Visoki put Slobodan let Zev nad zevovima Zvezdoznančeva ostavština Ništarija Zvezde izbeglice Zev nad zevovima STEVAN RAIČKOVIĆ (1928) Ruke bola O vrati se Pesma i smrt Kamena uspavanka O sjaj su samo vrata kraja IVAN V LALIĆ (1931) Konj Glasovi mrtvih Jutro BRANKO MILJKOVIĆ (1934—1961) Prelid Bol i sunce JOVAN HRISTIĆ (1933) Fedru Napomene Likovi Pesnika Simboli pesništva Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Ima pečat Inače lepo očuvano PRAZNO NEBO ANTUN BRANKO ŠIMIĆ Prva književna komuna Mostar 1973 B I B L I O F I L S K O I Z D A NJ E PRAZNO NEBO `... Nebo je već dugo praznina bez boga i serafina, beskrajna pustinja siva kroz koju kadŠto aeroplan, grdna tica pliva. Ne lete više gore duše ko laste. Čovjek u zemlju legne i sav se raspe. K bogu izGubismo pute. Pjesnici stoje pred ništavilom i ćute... ` Антун Бранко Шимић (Дриновци, 18. новембар 1898 — Загреб, 2. мај 1925) био је хрватски песник, есејиста, критичар и преводилац. Антун Бранко Шимић Antun branko Šimić.JPG Пуно име Антун Бранко Шимић Датум рођења 18. новембар 1898. Место рођења Дриновци Аустроугарска Датум смрти 2. мај 1925. (26 год.) Место смрти Загреб Краљевина СХС Садржај Биографија Уреди Основну школу похађа у родним Дриновцима. Три разреда фрањевачке класичне гимназије завршава у Широком Брегу. Након Широкога Брега, уписао је четврти разред гимназије у Винковцима. Школовање је наставио у загребачкој Доњоградској класичној гимназији. У осмом разреду, 1917. године, напушта школовање због издавања књижевног часописа Вијавица у Загребу, а књижевни часопис Јуриш покреће 1919. године под утицајем експресионистичког листа Дер штурм. Године 1923. покреће и трећи часопис, Књижевник. Након тешке упале плућа 1924. године оболео је од туберкулозе и покушао се лечити у Дубровнику и Цавтату, а 1925. године вратио се у Загреб. Умро је од туберкулозе плућа, у двадесет и седмој години, у Загребу 2. маја 1925. године. Сахрањен је на загребачкоме гробљу Мирогоју.[1] Књижевно стваралаштво Уреди Антуна Бранко Шимић почео је писати песме још као средњошколац. Његове песме су у почетку биле пејзажне и импресионистичке, веома сличне Матошевим. Након што је Шимић напустио школовање како би радио на свом часопису, променило се и његово песништво. Песме је почео писати на екавици и импресионистичку форму заменио експресионистичком, на шта га је подстакнуо часопис Дер Струм који је Шимића упознао с тим новим, свежим књижевним правцем. У свом песништву Шимић је почео негирати традицију и спону између стварности и песништва. Овај заокрет у његовом песништву подстакао га је да оснује свој часопис Вијавица. Ово је значило другу фазу Шимићевог песништва, ону експресионистичку или, често називану “анархистичком”. У песмама насталим у овој фази Шимић спомиње мотиве и обрађује теме које одишу немиром и очајем човека у градској средини. У своме новом стилу, он поједностављује граматику стихова, у њима изоставља интерпункцијске знаке и постиже експресиван ритам језичном једноставношћу. Ипак, својим песмама још увек жели створити помало импресионистичку сензацију. 1919. године Шимић је са Густавом Крклецом и Ником Милићевићем основао свој други часопис Јуриш, који је и престао с издавањем те исте године. Следеће године објавио је своју најзначајнију збирку песама “Преображења”, која су означила његову трећу фазу песништва. 1923. године Шимић је неко време радио с Миланом Беговићем и уређивао часопис Савременик, а те исте године покренуо је часопис Књижевник. Књижевник је био оштрија верзија Јуриша, у којем је Шимић изражавао протест против тадашњег стања духа међу људима и уметницима, те стања у култури. Једини излаз видео је у рушењу дотадашњих вредности и стварању нових, готово утопијских модела живљења и стварања. Шимић је био веома упућен у сва нова збивања и преокрете на пјесничкој и умјетничкој сцени Европе. Био је веома оштар књижевни критичар, па чак и према писцима које данас сматрамо великим умјетницима свог времена. Али он се није освртао само на домаће писце, већ и на Њемачке и Аустријске експресионисте, те се занимао и за француску и скандинавску књижевну сцену. Шимић се бавио и преводом, па је превео роман “Благослов земље” Кунта Хамсуна, али он је био тискан тек шездесет година касније. Шимић је превео и једну драму те неколико дјела кратке прозе свјетских модерниста.[2] Дела Уреди Преображења, Загреб, 1920. назива се каменом темељацем модерног хрватског песништва. Песници (лирска минијатура) Опомена Моја преображења Херцеговина Смрт и ја Постхумно Уреди Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 1933. Приредио Иво Хергешић. Изабране пјесме, Зора, Загреб, 1950. Приредио Драгутин Тадијановић. Сабрана дјела, Знање, Загреб, 1960. У три свеска, приредио Станислав Шимић. Пјесме и проза, Матица хрватска: Зора, Загреб, 1963. Приредио Јуре Каштелан. Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 99. Пјесме и есеји, Матица хрватска, Загреб, 1964. Приредила и поговор написала Весна Крмпотић. Стихови и проза, Свјетлост: Напријед, Сарајево, 1967. Српски и хрватски писци XX века. Коло 3, Антун Бранко Шимић, св. 24. Пјесме и критике, Младост, Загреб, 1973. Празно небо: одабране пјесме, Прва књижевна комуна, Мостар, 1973. Избор пјесама Иван Кордић. Сабрана дјела, Аугуст Цесарец, Загреб - Свјетлост, Сарајево, 1988. У два свеска, приредили Неђељко Михановић (И. свезак) и Дубравко Јелчић (ИИ. свезак). Друго издање у наклади Дом и свијет, 1998., уредници Миле Пешорда и Божидар Петрач. Изабране пјесме, Ерасмус наклада, Загреб, 1996. Приредио и предговор написао Миле Пешорда. Тијело и ми: избор из дјела, Ријеч, Винковци, 1999. Приредио Делимир Решицки. Преображења и изабране друге пјесме, Профил Интернатионал, Загреб, 2005. Приредио Владо Панџић. Преобразбе - Преображења, словенско-хрватско издање, превела Инес Цергол, поговор Миле Пешорда, Копер-Загреб,2006. Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 2008. Приредио Анте Стамаћ. Пјесме, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза I, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Проза II, Матица хрватска у Сарајеву, Сарајево, 2009. Приредио Владо Панџић. Ране пјесме, Редак, Сплит, 2011. Приредила Мила Панџић. Изабране пјесме, Библиотека Стољећа хрватске књижевности, књ. бр. 113, уредио Анте Стамаћ, Матица хрватска, Загреб, 2012. Antun

UKCG 1986 NOVA BABIĆ, Goran, pjesnik, prozaik i dramski pisac (Vis, 18. X 1944). Djetinjstvo i mladost proveo je u raznim mjestima (Split, Makarska, Opuzen, Zagreb, Metković, Mostar, Podhum). Gimnaziju je polazio i završio (1963) u Mostaru. Studirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu i diplomirao 1968. God. 1969. osniva Centar za društvene djelatnosti omladine RK SOH (bio je tajnik ustanove, a poslije glavni urednik biblioteke). Od 1973. je glavni urednik Oka. — Javio se pjesmom Za prvu zbirku (Sloboda, 1958, 28. XI). Pjesme, prozne i dramske tekstove, književne prikaze te polemike objavljuje u publikacijama: Mlada Hercegovina (1959, 1960), Sloboda (1959, 1962–1964, 1966), Mladost (1964, 1968, 1970), Republika (između 1966. i 1980), Telegram (1966, 1968, 1969, 1972), Encyclopaedia moderna (1967, 1971/1972), Polja (između 1967. i 1980), Vidik (1967, 1968, 1970, 1972), Kolo (1969), Forum (između 1970. i 1979), Umjetnost i dijete (1970, 1979), Hrvatski tjednik (1971), Mogućnosti (1971, 1973), Odjek (1971, 1973–1975), Zadarska revija (1971, 1972), Modra lasta (1972–1974), Književna reč (1973, 1977, 1979), Oko (1975–1980), Književne novine (1979), Revija (1980) i dr. Pseudonim mu je G. B. Matin. Piše i poeziju za djecu. Sklon je pjesničkom eksperimentiranju, rušenju tradicije na tematskoj i formalnoj razini te se okušao u grafičkoj i vizualnoj poeziji. U kazalištu su mu izvedene drame Čaj s mrljom (1972); Baš-Čelik (1977); autor je TV drama Kratka noć (s K. Klarićem, 1971), Naša stvar (1975), Blesan i Tulipan (s K. Babić, 1976) te radio-dramâ Devet, devet, devet (1973), Dan kad je poludio telefon u Jugoslaviji (1974), Autostoper (1976) i dr. Za roman Smrt u snu, koji je počeo izlaziti u Forumu (1977), dobio je nagradu Željezare Sisak (1980). Pjesme su mu uvrštene u više antologija, a prevođene su na albanski, engleski, makedonski, rumunjski i slovenski. DJELA: Ptico jedna glupa u smrt zaljubljena. Zagreb 1966. — Lapot i druge listine iz ljetopisa. Zagreb 1969. — Ostale otvorene igre. Zagreb 1969. — Krabulja. Zagreb 1970. — Strašna djeca. Zagreb 1973. — Tri poeme. Beograd 1974. — Vjetrenjače trulo srce. Cetinje 1974. — Nova djeca. Dubrovnik 1975, Gornji Milanovac 1978. — Mjesečina, noćni lijes. Čakovec 1975. — Naša stvar. Rijeka 1975. — Blesan i Tulipan. Novi Sad 1977. — Dim i zima. Zagreb 1977. — Bića vatre, svjetlosti. Beograd 1978. — Dramski tekstovi, 1. Osijek 1979. — Kako se uči ljubav. Beograd 1979. — Noćna rasa. Zagreb 1979. — Smrt u snu. Zagreb 1979. LIT.: Jakša Fiamengo: Strasti avanture. Vidik, 17(1970) 21, str. 98–100. — Vjeran Zuppa: Goran Babić: Lapot i druge listine iz ljetopisa. Telegram, 11(1970) br. 508. — Branko Bošnjak: Geografija sile. Pitanja, 4(1972) 35, str. 1365–1369. — Stanka Bručić-Dvoržak: Goran Babić: Strašna djeca. Knjiga i čitaoci, 7(1973) 7/10 str. 202–203. — Jakov Jurišić: Svježina poetskog izričaja. Odjek, 27(1974) 13, str. 20–21. — Srba Ignjatović: Pesništvo Gorana Babića od Lapota do Tri poeme. Književna reč, 4(1975) br. 33. — Zvonimir Kostić: Tri poeme Gorana Babića. Letopis Matice srpske, 151(1975) CDXVI/4, str. 401–403. — Rade Prelević: Poezija kao kritika poezije. Život, 24(1975) XLVII/2, str. 220–222. — Lidija Švagel: Vjetrenjače trulo srce. Zadarska revija, 24(1975) 5/6, str. 527–528. — Marijan Tomislav Bilosnić: Čitljiva i jasna zbirka. Rukovet, 22(1976) XLIII/5–6, str. 288–289. — Ljubomir Cvijetić: Goran Babić: Mjesečina noćni lijes. Odjek, 29(1976) 10, str. 18–19. — Zvonko Kovač: Nova podloga angažmana. Stih, 1(1976) 2, str. 166–168. — Sreten Perović: Ironija kao samoodbrana. Stvaranje, 31(1976) 1, str. 135–137. — Draško Ređep: Srce domaje. Detinjstvo, 1976, 1, str. 55–60. — Lukša Fiamengo: Goran Babić: Bića vatre. OFF, 1978, 1, str. 91–93. — Ivan Božičević: Goran Babić: Noćna rasa. Republika, 36(1980) 6, str. 823–824. — Srbo Ignjatović: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/9, str. 1534–1538. — Draško Ređep: Goran Babić: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/8, str. 1331–1335. — Ranko Risojević: Smrt u snu. Odjek, 33(1980) 4, str. 17. — Ljiljana Šop: Goran Babić: Smrt u snu. Književne novine, 32(1980) br. 601. — Velimir Visković: Goran Babić: Smrt u snu. Književna reč, 9(1980) br. 139. Goran Babić je studirao i diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Od 1969. godine vodio je Centar za društvene djelatnosti omladine u sklopu kojega je objavljen niz knjiga mladih hrvatskih pisaca. Od 1973. godine glavni je urednik časopisa Oko, gdje dolazi do izražaja njegova kontroverzna polemičarska strast; zastupajući dogmatske stavove vladajuće stranke (SKJ) izaziva svojim polemikama žestok prezir i odbojnost većeg dijela hrvatske javnosti. Godine 1991. napušta Hrvatsku.[1] Babić polemičar[uredi VE | uredi] Spomenuti je esej... svojevremeno prozvao onaj brkati i bradati zlohudi patuljak iz šume Striborove hrvatske književnosti. Naime drug Goran Babić je na moju tvrdnju da u određenom razdoblju* nije bilo pravih književnih časopisa, odnosno realne mogućnosti da se oni pojave a pogotovo prežive, rekao i napisao,... da sam mimoišao Krležine časopise, valjda misleći da sam vesla sisao, te da uistinu vjerujem da su Krležini časopisi u poslijeratnom razdoblju bili sinonim književne živosti u nas.... takav časopis kome bi urednik bio Miroslav Krleža nije naprosto izlazio, a to što je on bio urednik, i to urednik u sjeni, prvih brojeva Foruma, ne predstavlja neko osobito sretno razdoblje hrvatske književnosti.[2] hrvatskoj književnosti neposredno poslije 1945. godine Nepotpun popis djela[uredi VE | uredi] Pjesme[uredi VE | uredi] Ostale otvorene igre, Mladost, Zagreb, 1969. Mjesečina, noćni lijes, `Zrinski`, Čakovec, 1975. Noćna rasa, Nolit, beograd, 1979. Duša, `Zrinski`, Čakovec, 1987.

Autor - osoba Simić, Čarls Naslov Izabrane pesme : 1965-1982 / Čarls Simić ; preveli David Albahari...[i dr.] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1983 Fizički opis 93 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Albahari, David IZABRANE PESME 1965–1982 Nema razloga da se dvoumimo oko činjenice da je jedan od zaloga Simićevog književnog uspeha i to, što je pesnik u engleski jezik svojih stihova ugradio neka dubinska iskustva svog maternjeg srpskohrvatskog jezika – naučenog u ratnom detinjstvu i sazrelog u dečaštvu provedenom na ulicama Beograda. To je kao rezultat proizvelo jednu vrlo originalnu tenziju stiha, osobenu strogost jezika i možda paradoksalnu disciplinovanost njegovih inače slobodno asociranih slika i simvola. Američki kritičari pišu tako o „poeziji ko ja kao da je putovala iz velikih daljina da bi stigla do pisane strane“, ili o „pesmama napisanim na osnovu nezaboravnih detalja sagledanih bistrinom detinjeg pogleda, pa zazvanih protiv amnezije vremena“, ili pak o „pes-mama koje nastaju u prostorima između shvaćenog sveta i sveta nanovo stvorenog sećanjem“ – da bi se složili u kritičkim konstatacijama koje govore, na primer, o Simićevom „jezgrovitom stilu, oštrim slikama i nepogrešivom evociranju izmrvljenog iskustva“, kao jasno razaznatljivim karakteristikama njegove poezije. Objavljivan kod nas i do sada po književnim časopisima i listovima (kao i u jednoj antologiji savremene američke poezije), Simić je sada prvi put na ovom jeziku predstavljen knjigom. Većina prevoda u ovoj knjizi nova je – a autor je inače sve prevode pomno pregledao i sravnio sa originalima. Nekoliko pesama preveo je i sam; tačnije, napisao ih iznova na svoj maternjem jeziku. Knjiga dakle na izvestan način znači i vraćanje jedne poezije nekim njenim istočnicima i nekim od njenih najdubljih inicijalnih iskustava. Čarls Simić (Beograd, 1938 – Njujork, 2023), američki pesnik i esejista srpskog porekla. Jedan je od najznačajnijih savremenih svetskih pesnika i esejista. Najvažnije knjige pesama: Raščinjavajući tišinu (1971), Povratak mestu osvetljenom čašom mleka (1974), Haronova kosmologija (1977), Klasične igre iz balske dvorane (1980), Oštrine (1982), Beskrajna tuga (1986), Svet se ne završava (1989), Knjiga bogova i đavola (1990), Hotel Nesanica (1992), Venčanje u paklu (1994), Šetnja sa crnom mačkom (1996), Jackstraws (1999), Noćni izlet (2001), Moja nema pratnja (2005), Ta sitnica (2008), Majstor prerušavanja (2010). Najznačajnije knjige eseja: Alhemija sitničarnice (1993, 2008), Nezaposleni vidovnjak (1999), Metafizičar u mraku (2003). Najvažnije nagrade: Nagrada Makarturove fondacije, Pulicerova nagrada, Nagrada “Edgar Alan Po”, Nagrada Američke akademije, Međunarodna Grifinova nagrada za poeziju, Nagrada “Valas Stivens”, Nagrada Poeta Laureatus Kongresne biblioteke u Vašingtonu, Nagrada Srpskog PEN centra za prevođenje srpske književnosti, Medalja „Robert Frost” za životno delo u poeziji, Nagrada Vilček za umetnost i humanistiku. Na engleski jezik preveo je knjige pesama Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića, Milorada Pavića, Branka Miljkovića, Novice Tadića, Radmile Lazić, kao i tri antologije moderne srpske poezije. Bio je stalni kritičar New York Review of books. Predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir. U izdanju Arhipelaga objavljeni su knjiga eseja Čarlsa Simića Alhemija sitničarnice (2008) i knjiga izabranih i novih pesama Iščekujući presudu (2010). MG106

Retko Odlično stanje 1964 Borislav Radović (Beograd, 10. mart 1935 — Beograd, 26. april 2018) bio je jugoslovenski i srpski pesnik, esejista i prevodilac. Borislav Radović Borislav Radovic.jpg Puno ime Borislav Radović Datum rođenja 10. mart 1935. Mesto rođenja Beograd Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 26. april 2018. (83 god.) Mesto smrti Beograd Srbija Aktivni period 1952—2018. Biografija Uredi Borislav Radović rođen je 10. marta 1935. u Beogradu, gde je završio studije opšte književnosti sa teorijom. Veći deo radnog veka proveo je kao urednik u izdavačkoj delatnosti. Od 1952. kada je kao srednjoškolac počeo oblavljivati stihove, bavi se književnošću i prevodilaštvom.[1] Bio je funkcioner Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.[2] Enes Halilović ga je opisivao kao čoveka grofovskog držanja i dostojanstva.[2] Kritička ocena Uredi Borislav Radović se smatra jednim od najznačajnijih srpskih pesnika dvadesetog veka. Uz Jovana Hristića i Ivana V. Lalića, Radović je najznačajniji pesnik kulture kod nas. Poznat kao jezički perfekcionist i istraživač stilskih sredstava, Radović je retko i nerado objavljivao svoje tanke zbirke pesama. U početku shvaćen kao predstavnik neosimbolističkog stila, posle deset godina pauze pojavio se sa sasvim drugačijim pesama. Pesme pisane posle 1971. predstavljaju jednu knjigu koju je autor do kraja devedesetih polako dopunjavao. Ove pesme se odlikuju pravilnom sintaksom, odsustvom pesničkih ukrasa, i škrtošću u izrazu koja nikada ne prelazi u hermetizam. U pozadini svake od tih pesama nalazi se životno ili literarno iskustvo, koje je duboko promišljeno i dato u jasno uobličenim stihovima. Radović se kloni apstrakcija tako da svaka konkretna slika ostaje to što je i upravo takva pleni čitaoca. Poslednjih godina je svoje nesvakidašnje iskustvo pisanja, prevođenja i čitanja poezije podelio sa čitaocima u vidu nekoliko esejističkih knjiga.[3] Nagrade i priznanja Uredi 1957. Brankova nagrada (za Poetičnosti) 1963. Oktobarska nagrada (za prevod Morekaza) 1967. Nolitova nagrada i Zmajeva nagrada (za Bratstvo po nesanici) 1983. Nagrada Branko Miljković (za Pesme 1971 - 1972) 1984. Nagrada Željezare Sisak 1985. Nagrada Disovog proleća 1994. Kruna despota Stefana Lazarevića 1995. Nagrada Vasko Popa 1996. Nagrada Ramonda Serbica 1998. Belodvorska rozeta 1999. Nagrada Miloš N. Đurić 2001. Nagrada Desanka Maksimović 2002. Žička hrisovulja 2002. Nagrada Đorđe Jovanović (za o Pesnicima i poeziji) Dela Uredi Zbirke pesama Uredi Poetičnosti, Beograd 1956. Ostale poetičnosti, Beograd 1959. Maina, Novi Sad 1964. Bratstvo po nesanici, Beograd 1967. Opisi, gesla, Beograd 1970. Izabrane pesme, Beograd 1979. Pesme 1971-1982, Beograd 1983. Izabrane pesme 1954-1984, Beograd 1985. Trideset izabranih pesama, Beograd 1985. Pesme 1971-1991, Banja Luka 1991. Pesme, Beograd 1994. Pesme, Beograd 2002. Četrdeset dve izabrane pesme, Beograd 2007. Eseji Uredi Rvanje s anđelom i drugi zapisi, Beograd 1996. O pesnicima i o poeziji, Banja Luka 2001. Neke stvari, Beograd 2001. Čitajući Vergilija, Banja Luka 2004. Još o pesnicima i o poeziji, Beograd 2007. Prevodi Uredi Morekazi, Sen-Džona Persa, 1963. Izabrane pesme Pola Elijara, 1971. Pariski splin, Šarla Bodlera, 1975. Luj Lamber, Onorea de Balzaka, 1999.

Prvo izdanje treće zbirke Borislava Radovića iz 1964. Potpis u vrhu 4. stranice (v. sliku), inače veoma dobro očuvano, bez pečata, podvlačenja, rikna kompaktna… Autor - osoba Radović, Borislav Naslov Maina / Borislav Radović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1964 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 65 str. ; 21 cm. ISBN (Broš.) Borislav Radović (Beograd, 10. mart 1935 – Beograd, 26. april 2018) je bio jugoslovenski i srpski pesnik, esejista i prevodilac. Biografija Borislav Radović rođen je 10. marta 1935. u Beogradu, gde je završio studije opšte književnosti sa teorijom. Veći deo radnog veka proveo je kao urednik u izdavačkoj delatnosti. Od 1952. kada je kao srednjoškolac počeo oblavljivati stihove, bavi se književnošću i prevodilaštvom. Bio je funkcioner Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Enes Halilović ga je opisivao kao čoveka grofovskog držanja i dostojanstva. Kritička ocena Borislav Radović se smatra jednim od najznačajnijih srpskih pesnika dvadesetog veka. Uz Jovana Hristića i Ivana V. Lalića, Radović je najznačajniji pesnik kulture kod nas. Poznat kao jezički perfekcionist i istraživač stilskih sredstava, Radović je retko i nerado objavljivao svoje tanke zbirke pesama. U početku shvaćen kao predstavnik neosimbolističkog stila, posle deset godina pauze pojavio se sa sasvim drugačijim pesama. Pesme pisane posle 1971. predstavljaju jednu knjigu koju je autor do kraja devedesetih polako dopunjavao. Ove pesme se odlikuju pravilnom sintaksom, odsustvom pesničkih ukrasa, i škrtošću u izrazu koja nikada ne prelazi u hermetizam. U pozadini svake od tih pesama nalazi se životno ili literarno iskustvo, koje je duboko promišljeno i dato u jasno uobličenim stihovima. Radović se kloni apstrakcija tako da svaka konkretna slika ostaje to što je i upravo takva pleni čitaoca. Poslednjih godina je svoje nesvakidašnje iskustvo pisanja, prevođenja i čitanja poezije podelio sa čitaocima u vidu nekoliko esejističkih knjiga. Nagrade i priznanja 1957. Brankova nagrada (za Poetičnosti) 1963. Oktobarska nagrada (za prevod Morekaza) 1967. Nolitova nagrada i Zmajeva nagrada (za Bratstvo po nesanici) 1983. Nagrada Branko Miljković (za Pesme 1971–1972) 1984. Nagrada Željezare Sisak 1985. Nagrada Disovog proleća 1994. Kruna despota Stefana Lazarevića 1995. Nagrada Vasko Popa 1996. Nagrada Ramonda Serbica 1998. Belodvorska rozeta 1999. Nagrada Miloš N. Đurić 2001. Nagrada Desanka Maksimović 2002. Žička hrisovulja 2002. Nagrada Đorđe Jovanović (za o Pesnicima i poeziji) Dela Zbirke pesama Poetičnosti, Beograd 1956. Ostale poetičnosti, Beograd 1959. Maina, Novi Sad 1964. Bratstvo po nesanici, Beograd 1967. Opisi, gesla, Beograd 1970. Izabrane pesme, Beograd 1979. Pesme 1971-1982, Beograd 1983. Izabrane pesme 1954-1984, Beograd 1985. Trideset izabranih pesama, Beograd 1985. Pesme 1971-1991, Banja Luka 1991. Pesme, Beograd 1994. Pesme, Beograd 2002. Četrdeset dve izabrane pesme, Beograd 2007. Eseji Rvanje s anđelom i drugi zapisi, Beograd 1996. O pesnicima i o poeziji, Banja Luka 2001. Neke stvari, Beograd 2001. Čitajući Vergilija, Banja Luka 2004. Još o pesnicima i o poeziji, Beograd 2007. Prevodi Morekazi, Sen-Džona Persa, 1963. Izabrane pesme Pola Elijara, 1971. Pariski splin, Šarla Bodlera, 1975. Luj Lamber, Onorea de Balzaka, 1999. KC (N)

Vidik, 1968. Peta knjiga velikog, kod nas slabije poznatog hrvatskog pesnika. Pečat (vidi se na slici), inače sve odlično. Tonči Petrasov Marović (Mravince, 29. listopada 1934. – Split, 22. travnja 1991.), hrvatski književnik. Pisao je poeziju, kratke priče, drame, kritike, te bio urednikom u splitskom Logosu i u Mogućnostima. Djelovao je u razdoblju `krugovaša` i `razlogovaca` ali nije pripadao nijednoj književnoj grupaciji;[1] kao pjesnik, dramatičar i prozaik raznovrstan je i samosvojan. Životopis Marović je završio klasičnu gimnaziju i Pedagošku akademiju u Splitu, a radio je kao urednik u RTV centru Split. Za vrijeme Drugog svjetskog rata, u samoigri, ozlijedio se ručnom granatom; kasnije više puta ozbiljno pobolijevao.[1] Petras je nadimak književnikovog djeda Petra, čiju je izvedenicu Petrasov, književnik stavio u svoje ime i prezime. Marović je prvi hrvatski pjesnik koji je objavio haiku i waka poeziju.[1] Godine 1961. u književnom časopisu Mogućnosti br. 6, tiskano mu je 13 haiku pjesama iz neobjavljene zbirke 101 haiku.[2] Iza sebe je ostavio brojne radove, od kojih je jedan dio razasut po časopisima. Najpoznatije su mu drame Antigona, kraljica u Tebi (koja je bila prikazivana 1981. a potom 2005. na Splitskom ljetu, u režiji Matka Raguža i sa Zojom Odak u glavnoj ulozi) te Temistoklo. Odabrana djela Tonča Petrasova Marovića, koja uključuju njegovu poeziju, prozu i dramu, objavljena su u Splitu 1992., u nakladi splitskoga Književnog kruga. Djela Knjiga vode (pjesme i poeme) Split, 1956. Asfaltirano nebo (tri poeme), Split, 1958. Riječ u zemlji (poema koju je pjesnik tiskao u vlastitoj nakladi) 1963. Putanje (poema), 1967. Ciklus o cilju (pjesme), Split, 1968. Ljudski kusur (roman), 1969. Premještanja (pjesme i poeme), Zagreb, 1972. Ča triba govorit (pjesme za djecu), 1975. Hembra (poema), 1976. Eros i Anter (pjesničko-grafička mapa u suradnji s M. Trebotićem), 1976. Demokritov kruh (kratke priče i drama Zimski prostor koja je izvedena 1975.) 1978. Suprotiva (izabrane pjesme i poeme), Zagreb, 1981. Antigona, kraljica u Tebi (drama, izvedena 1981.) 1981. Lastavica od 1000 ljeta, (roman) Zagreb, 1982. Osamnica, (pjesme) Zagreb, 1984. Temistoklo (drama) Split, 1984. Isolamento,(izbor iz poezije na talijanskom jeziku) Modena 1986. Moći ne govoriti,(pjesme) Zagreb 1988. Smokva koju je Isus prokleo (pjesme) 1989. Oče naš (pjesme s grafikama Ivana Lackovića Croate) 1990. Postumna djela Job u bolnici (pjesme) 1992. Odabrana djela I i II (pjesme i proza) 1992. Sram i strah (roman) 2011. Njegova djela je u svojoj antologiji Żywe źródła iz 1996. s hrvatskog na poljski prevela poljska književnica i prevoditeljica Łucja Danielewska. Odabrana djela izišla su mu u Splitu 1992. Drama `Zimski prostor` emitirana mu je na Radio-Zagrebu i Radio-Ljubljani, a zatim scenski izvedena u podrumima Dioklecijanove palače, u sklopu Splitskog ljeta 1975. godine. Apokrifna tragedija u šest slika s međuigrom i epilogom, `Antigona, kraljica u Tebi` praizvedena je u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu, 19. siječnja 1981., zatim prikazana na Sterijinom pozorju u Novom Sadu, 6. lipnja 1981. te je napokon snimka predstave emitirana na Televiziji Zagreb, 23. prosinca 1981. godine.

Lepo očuvano Crteži Ivan Šubić Nacrt za korice: Dida de Majo Retko Slobodan Berberski (Bečkerek, 20. oktobar 1919 — 6. april 1989) romski je pisac[1] i prvi predsednik Svetske organizacije Roma. Slobodan Berberski Datum rođenja 20. oktobar 1919. Mesto rođenja Bečkerek Kraljevstvo SHS Datum smrti 1989. Mesto smrti Beograd SFR Jugoslavija Rođen je 20. oktobra 1919. godine u Zrenjaninu,[2] gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Počeo je da studira prava, ali je kao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije uhapšen 1941. godine. Pridružio se 1941. godine Narodnooslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije.[2][3] Berberski je poznat i kao jedan od inicijatora akcije jugoslovenskih Roma pod nazivom „Rom traži mesto pod suncem” koja je započeta 1967. godine. Izabran je za prvog predsednika Svetske organizacije Roma na skupu održanom 1971. godine u Londonu. Njegovi radovi su prevedeni na franscuski, ruski, bugarski, romski, albanski i slovenački jezik.[4] Umro je 1989. godine u Beogradu. Objavljene knjige uredi Za kišom biće duga (1950) Proleće i oči (1952) Uze (1955) Nevreme (1959) Dnevnik rata (1959) Blag dan (1964) Kote (1968) Odlazak brata Jakala (1976) Kao beskožni jeleni(1977) Još san sebe da dovrši (1979) Međe (1982) Svakodnevnica (1983) Vode nečekane (1984) Dub(1986)[5] Dida De Majo (Beograd, 29. mart 1906 – Beograd, 24. jul 1964) bio je grafičar, ilustrator i scenograf. Avangarda avangardna poezija Dida De Majo Biografija uredi Dida De Majo rođen je 29. marta 1906. godine, u Beogradu, u porodici sefardskih Jevreja, na dunavskoj Jaliji. Otac mu se zvao Solomon i bio je trgovac, a majka Jelena-Lenka, rođena Alkalaj, bila je učiteljica. Prvi svetski rat proveo je sa sestrom, Vojkom, u Beču, da bi se u Beograd vratio 1917. godine. Pohađao je beogradsku Realku. Zbog učestvovanja u demonstracijama studenata 1923/24. bio je isključen iz gimnazije. Vanredno je maturirao 1924. godine. Tokom školovanja sarađivao je kao grafičar u časopisu „Refleks mladih”, a izradio je i naslovnu stranu zbirke pesama Desimira Blagojevića „Šaputanje s mostova”. [1] Za vreme boravka u Beču (1924), učio je crtanje i grafiku kod profesora Požedajeva i učestvovao u izradi dekoracija i kostima za predstavu „San letnje noći”, u pozorištu „Teatar u Jozefštatu” (nem. Theater in der Josefstadt) i za Šuv suri (franc. Chauve-souris) baletsku trupu Nikite Balijeva. Iz Beča otišao je u Pariz, gde je ostao do 1932. godine. Krajem dvadesetih, zajedno sa Monijem de Bulijem, priključio se grupi avangardnih umetnika okupljenih oko časopisa „Lu Grand Žu“ (franc. Le Grand Jeu), koji su uređivali pesnici Rože Žilber Lekont i Rene Domal.[2] Školovao se na nekoliko pariskih akademija: Grand Šomijer (franc. Grande Chaumière), Kanson (franc. Canson), Andre Luta (franc. Andre Lotha). U Parizu je radio dekoracije za kabaree „Džokej” (engl. Jockey) i „Batu ivr” (franc. Bâteau ivre). Bio je kostimograf za Mulen ruž. Sarađivao je na scenografijama za reditelje A. Kavalkantija, Ž. Renoara, M. Reja i L. Bunjuela. Radio je crteže za tekstil za pariske modne kuće, ilustrovao je revije i uređivao enterijere pariskih stanova. Bio je jedan od osnivača nadrealističkog časopisa „Diskontinuite” (franc. Discontinuité). Grafički je osmislio diplomu Jevrejskog ženskog društva u Beogradu. Po povratku u Beograd, uspostavlja prijateljstvo sa članovima beogradskog nadrealističkog kruga i angažuje se na ilegalnom radu u Komunističkoj partiji Jugoslavije - radio je na tehničkom opremanju publikacija i letaka i izradi lažne dokumentacije. Zbog te delatnosti, uhapšen je 1935. godine. Bio je nekoliko meseci u Glavnjači, gde je nakon desetodnevnog mučenja, pokušao samoubistvo. Potom je osuđen na dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je 1937. godine, ali je nastavio aktivnost u okviru Komunističke partije Jugoslavije, gde je izradio stotinu i pedeset falsifikovanih putnih isprava za jugoslovenske dobrovoljce na putu za Španiju. Posle pokušaja policije da ga uhapsi, emigrirao je u Francusku, 1938. godine. U Francuskoj je delovao u okviru tehničkog aparata KPJ, na izradi falsifikovanih pasoša. Posle okupacije Pariza odlazi u južni, neokupirani, deo Francuske, gde će u Brivu, u regionu Koreze, provesti najveći deo rata, bez vesti o brojnoj familiji u Beogradu, koja nije preživela Holokaust. U Drugom svetskom ratu borio se kao pripadnik Francuskog pokreta otpora. Jedna od najvećih Demajovih zasluga tokom rata jeste učešće u oslobađanju književnika Andre Malroa, iz gestapovskog zatvora, u Tuluzu. Za Jugoslovensko vojno predstavništvo u Francuskoj, počeo je da radi 1944. godine. U maju 1945. godine, vratio se u Beograd. Odmah po dolasku, uhapšen je i sproveden u Glavnjaču, gde je proveo tri meseca. Posle puštanja iz zatvora, radio je kao tehnički urednik u časopisu „Ošišani jež”. Bio je v.d. direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća Saveza udruženja novinara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpredsednik Zemaljskog veća Saveza sindikata NR Srbije, savetnik u Grafičkoj direkciji SR Srbije i u Komitetu za auto saobraćaj pri Vladi FNRJ. Početkom 1946. godine oženiće se sa Beograđankom Mirom Šoten. U septembru 1948. godine, zbog optužbe da je pristalica „Rezolucije Informbiroa”, uhapšen je i odveden, ponovo, u Glavnjaču, da bi novembra 1949. godine bio poslat na Goli otok, gde je mučen i ponižavan. Prvo je bio u logoru Stara žica, a zatim u specijalnom logoru Petrova rupa. Oslobođen je aprila 1953. godine. Do smrti (1964), radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal” (engl. Journal) i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda. Dela uredi Njegova dela izlagana su na kolektivnim izložbama u Brivu 1943. godine, Udruženju primenjenih umetnika Srbije 1955. godine, kao i u okviru izložbe Sefardski slikari u Beogradu 2007. godine. Veliki broj njegovih dela izgubljen je ili uništen. Radovi: Diploma jevrejskog ženskog društva, 1925[2] Tragična istorija jednog nevaljalog dečaka, strip 1925; Crteži (1935, 1936, 1940, 1941); Autoportreti i portreti; Banditski prorok, strip, 1950; Mrtva priroda; Igra, grupa crteža, 1960; Ilustracije i drugi radovi, 1960.

Autor - osoba Radović, Borislav, 1935-2018 = Radović, Borislav, 1935-2018 Naslov Neke stvari / Borislav Radović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Društvo Istočnik, 2000 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 29 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Zubanović, Slobodan, 1947- = Zubanović, Slobodan, 1947- Zbirka 4 puta : biblioteka časopisa Poezija (Broš.) Napomene Tiraž 300 Str. 26-27: Beleška o gledanju na stvari iz bliže okoline / Slobodan Zubanović. O autoru: str. 28. Borislav Radović (Beograd, 10. mart 1935 – Beograd, 26. april 2018) je bio jugoslovenski i srpski pesnik, esejista i prevodilac. Biografija Borislav Radović rođen je 10. marta 1935. u Beogradu, gde je završio studije opšte književnosti sa teorijom. Veći deo radnog veka proveo je kao urednik u izdavačkoj delatnosti. Od 1952. kada je kao srednjoškolac počeo oblavljivati stihove, bavi se književnošću i prevodilaštvom. Bio je funkcioner Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Enes Halilović ga je opisivao kao čoveka grofovskog držanja i dostojanstva. Kritička ocena Borislav Radović se smatra jednim od najznačajnijih srpskih pesnika dvadesetog veka. Uz Jovana Hristića i Ivana V. Lalića, Radović je najznačajniji pesnik kulture kod nas. Poznat kao jezički perfekcionist i istraživač stilskih sredstava, Radović je retko i nerado objavljivao svoje tanke zbirke pesama. U početku shvaćen kao predstavnik neosimbolističkog stila, posle deset godina pauze pojavio se sa sasvim drugačijim pesama. Pesme pisane posle 1971. predstavljaju jednu knjigu koju je autor do kraja devedesetih polako dopunjavao. Ove pesme se odlikuju pravilnom sintaksom, odsustvom pesničkih ukrasa, i škrtošću u izrazu koja nikada ne prelazi u hermetizam. U pozadini svake od tih pesama nalazi se životno ili literarno iskustvo, koje je duboko promišljeno i dato u jasno uobličenim stihovima. Radović se kloni apstrakcija tako da svaka konkretna slika ostaje to što je i upravo takva pleni čitaoca. Poslednjih godina je svoje nesvakidašnje iskustvo pisanja, prevođenja i čitanja poezije podelio sa čitaocima u vidu nekoliko esejističkih knjiga. Nagrade i priznanja 1957. Brankova nagrada (za Poetičnosti) 1963. Oktobarska nagrada (za prevod Morekaza) 1967. Nolitova nagrada i Zmajeva nagrada (za Bratstvo po nesanici) 1983. Nagrada Branko Miljković (za Pesme 1971–1972) 1984. Nagrada Željezare Sisak 1985. Nagrada Disovog proleća 1994. Kruna despota Stefana Lazarevića 1995. Nagrada Vasko Popa 1996. Nagrada Ramonda Serbica 1998. Belodvorska rozeta 1999. Nagrada Miloš N. Đurić 2001. Nagrada Desanka Maksimović 2002. Žička hrisovulja 2002. Nagrada Đorđe Jovanović (za o Pesnicima i poeziji) Dela Zbirke pesama Poetičnosti, Beograd 1956. Ostale poetičnosti, Beograd 1959. Maina, Novi Sad 1964. Bratstvo po nesanici, Beograd 1967. Opisi, gesla, Beograd 1970. Izabrane pesme, Beograd 1979. Pesme 1971-1982, Beograd 1983. Izabrane pesme 1954-1984, Beograd 1985. Trideset izabranih pesama, Beograd 1985. Pesme 1971-1991, Banja Luka 1991. Pesme, Beograd 1994. Pesme, Beograd 2002. Četrdeset dve izabrane pesme, Beograd 2007. Eseji Rvanje s anđelom i drugi zapisi, Beograd 1996. O pesnicima i o poeziji, Banja Luka 2001. Neke stvari, Beograd 2001. Čitajući Vergilija, Banja Luka 2004. Još o pesnicima i o poeziji, Beograd 2007. Prevodi Morekazi, Sen-Džona Persa, 1963. Izabrane pesme Pola Elijara, 1971. Pariski splin, Šarla Bodlera, 1975. Luj Lamber, Onorea de Balzaka, 1999. MG40 (K)