Tanja Janković u zbirci priča Devojka iz Bondstila kroz ispovesti glavnih junaka svedoči o životu u američkoj vojnoj bazi i razbija predrasude o NATO kampu u kome Dijana, prevodilac i centralni lik ove knjige, provodi tri godine. U ovom uzbudljivom avanturističkom štivu sa elementima autobiografije čitaoca će iznenaditi mnoge neverovatne situacije: Dijana će biti jedina Srpkinja na otvaranju albanske diskoteke, zamalo će se udati za Albanca iz Njujorka, okumiće se sa Albankom Armidom, najzad će završiti i u zatvoru… Iskrena i trajna prijateljstva koja glavna junakinja neguje, ali i odnosi prema vojnicima i drugim stanovnicima baze koji u njoj služe, za nju su još jedan dokaz da predrasude koje su se odomaćile o posvađanim balkanskim susedima imaju svoje naličje i u crno-beloj slici o "spasiocima" i "okupatorima" iz redova savezničkih zemalja i velikih sila. "U Bondstilu, najvećoj NATO bazi na Balkanu, videla sam stvari za koje sam mislila da postoje samo u filmovima. Bila sam fascinirana veličinom kampa koji izgleda kao manji grad i gde živi oko 10.000 ljudi – oko 8.000 vojnika i 2.000 civila koji rade za vojsku. Među njima i mi prevodioci." "Imala sam i nekoliko bračnih ponuda, ali samo ne od onog čiju bih verovatno prihvatila. U pitanju je Amerikanac albanskog porekla. Pričali smo o braku, meni nije bio problem što je Albanac, a i moji bi na kraju prihvatili našu vezu. Ali druga strana… Njegov je otac doživeo infarkt kada mu se drugi sin oženio Nemicom. Snajku Srpkinju ne bi preživeo!" "Radila sam i za jednu od najosetljivijih jedinica u američkoj vojsi. To su tzv. kriminalne istrage, nešto kao naša vojna bezbednost. Oni nemaju činove, oni su agenti i imaju ovlašćenja da uhapse čak i generala. S njima mi je bilo super jer nisam morala da nosim uniformu i mogla sam da koristim internet u kampu, a i ostala vojska se užasno plašila agenata, pa sam to maksimalno koristila da se pravim važna pred vojnicima i da na njima ’treniram strogoću’."

Letimičnim pogledom je četvrta knjiga autora Nikole Filipovića. Posle knjige 3 koja se sastojala od priča, Filipović se ponovo vratio svojim počecima i žanru meditativne proze. Kroz stotinak misli, koje je podelio u nekoliko kategorija, autor opisuje svoja iskustva iz detinjstva, rane mladosti, kao i trenutke tek doživljene. Ulazi u svakodnevne događaje koji mnogima izmiču i premerava ih kroz prizmu pesničkog i filozofskog. Kroz trajanje knjige, Filipović ipak teži realnom prikazu stvari i okolnosti koje okružuju sve nas i ukalupljuju naš doživljaj sveta.

Ovo su priče zbog kojih je Prava Jelena postala jedan od mojih omiljenih likova. Kroz njene priče želela sam da kod sebe upoznam sve ono što ona ima. Pratila sam je od početka, krišom, kada niko nije gledao. Od nje sam naučila sve ono što sam želela da budem kada se kamere isključe, a svetla prestanu da mi blješte pravo u oči. Neke mlade, ali ne i bezbrižne, druge zrele i teške – ove priče, pomerale su me do poslednjeg atoma mog bića. Kada bih birala, kroz redove ove zbirke svirale bi samo violine, ponekad tužno i plačno, nekad glasno i neslušljivo. Jelena, ponosna sam na sve što jesi – izlomljena i melanholična, užurbana i nestalna, dugoostajuća i nepresušna. Hvala ti, iako je sebično ponositi se tobom. Kontrakulturna

Pipine priče iz knjige su mi mnogo pomogle. Neke sam od nje čula u razgovorima telefonom. Zaista osećam veliku privilegiju što imam Pipi za prijatelja i što učestvujem i doprinosim da ljudi, kroz njenu energiju, shvate koliko su moćni i da sve mogu da ostvare. Hoću da podelim sa vama svoje iskustvo. Ove priče su dragocene i pravo blago. Indirektno i nežno neguju čovekovu dušu, na prirodan Božiji način. Ovim pričama neprimetno i tiho Pipi kuca na vrata srca čitaoca, i vidimo i čujemo iskonske mudrosti, a njih smo i željni i žedni. Čitajući knjigu i mi se povezujemo na kanal koji nas uzdiže ka nebu, a to je danas itekako potrebno da bismo se uskladili sa svim promenama koje su prisutne na Zemlji. Priča se o podizanju vibracije, o galaktičkim promenama, o Univerzalnim zakonima, o aktivaciji svih ljudskih Božijih resursa, a to sve upravo neprimetno imate u ovim dedinim pričama i Pipinim Istinitim pričama iz života.

Kad sam napisao ispovijest o Boniju, došao sam na ideju da pozovem prijatelje i ličnosti iz javnog života da mi se pridruže svojim prilozima, iskustvom kučkarskim.. Tako je prošle godine i nastala knjiga „Psi i njihovi prijetelji“ .

Mala Madlena je naizgled knjiga o rivalstvu dve sestre. Ona je, zapravo, priča o raznim vrstama ljubavi i priča o ljubavi u jednoj porodici kroz koju sestre Pajkić vode čitaoca šarmantno, duhovito i toplo. U ovoj neobičnoj knjizi, smenjuje se pripovedanje sa kulinarskim čarolijama i čitalac neosetno, kroz smeh i setu, prati tri generacije pitoresknih likova, odrastanje glavnih junakinja i njihove male i velike bitke za mesto u porodici i kuhinji, u stvari, u životu. Jer, svaka generacija donosi nešto novo, ima svoje ideje, ali suparništvo i borba za prevlast ostaju isti. Kao i ljubav. Mala Madlena je putovanje kroz male mere, po kojima se nekada svet određivao i veliku porodicu na kojoj se svet nekada zasnivao.

Prof. Peter Gerlinhof: „Poetika Teodore Tare ne želi da otkrije ’nesporne istine’ nego da nas uputi na dublje slojeve ljudske spoznaje. Spisateljica je pokazala veliki talenat u umetničkom spajanju raznih kultura. Viđenje istorije je ubedljivo u svojoj intelektualnoj finoći, koja nudi čitaocu pravi duhovni užitak. Sjajna knjiga!” Dobrica Ćosić: „Teodora Tara je magično sjedinila erudiciju i poeziju u originalnom pripovedaštvu. Ona je pisac čija je tvoračka snaga često dostojna snazi i lepoti istorijskih ličnosti čije je sudbine ispisivala.”

Prvobitno zamišljena kao knjiga o Boniju okončana je mnogo ambicioznije kao spis o Boniju i njegovim drugarima.Da do toga dođe pomogli su mi prijatelji i javne ličnosti, oni koji su doživjeli taj čudesni susret sa psima.Čitalac će primjetiti da su u ovom spisu najbrojnije ličnosti iz sveta književnosti: David Albahari, Milivoje Baćović, Filip David, Vuk Drašković, Vesna Janković, Zoran Jovanović, Dušan Kovačević, Ilija Marković i Biljana Srbljanović.Njima su se pridružili meni dragi novinari: Dragutin P.Gregorić, Dubravka Marković, Marijana Milosavljević, Lidija Obradović, Dušića Pavićević, Tanja Pavićević, Nada Radović i Radmila Radosavljević.Posebno se radujem što su se u ovom spisu našli tekstovi Nede Arnerić, istoričarke umetnosti i glumice, Anje Drulović, rediteljke, Zorana Hristića, kompozitora, Srđana Karanovića, filmskog režisera i Dragana Petrovića, slikara.Univerzitetske profesorke dr Aleksandra Jovićević i dr Neda Todorović obradovale su me svojim pričama.Njima se pridružio i dr Smiljan Lazić, moj dugogodišnji kolega s Fakulteta političkih nauka u Beogradu.Najposlije, pominjem , kao poentu, dragocjene priloge dr Petra Bokuna, psihijatra, akademika dr Dušana Kosovića, psihoanalitičara i dr Danijele Tiosavljević-Marić, psihijatrice. Od naslova teksta do svake riječi sve je objavljeno onako kako je i napisano.Fotografije su takođe takođe birali autori tekstova.Neke od tih fotografija bile su u ograničenim mogućnostima reprodukcije.To im je umanjilo razgovijetnost i sugestivnost.U svakom slučaju, da nije bilo njihovih dragocjenih priloga ne bi ni bilo ove knjige.Zato, ponavljam, i pored toga što slovim kao autor i oni su njeni autori. Prof. dr Ratko Božović

Prozor je nova knjiga priča Nikole Filipovića, njegova ukupno peta. Priče su podeljene u tri odeljka: Fantazmagorija, Ljubavi smešne i U susret životu. Iako se odeljci čine različitima, u gotovo svakoj priči proteže se nešto fantazmagorično i smešno a opet vrlo realno i blisko životu. Filipović prati svakodnevne ljude u nesvakodnevnim situacijama: dok u dalekoj budućnosti igraju kviz: A ko to ne želi biti milijarder; ili tragajući za kablovskim operaterom koji će liku stvoriti nevolje svake vrste. Pisac je u smešnim ljubavima istraživao muškarce koji nisu alfa mužjaci, već koji žele da se žrtvuju za žene, svoju ideju ljubavi i zbog toga bivaju često neshvaćeni. I tek kada smo pomislili da smo uplivali u nešto svakodnevno i realno, autor nas vraća u neki san ili događaj u budućnosti, kao da time postavlja pitanje: Šta je zaista vreme, i šta je zaista stvarno?

Još jedan dan i svi će se popeti na bicikle, upreti nogama u pedale, a onda u galop stisnutih zuba, u veliku pustolovinu. Osamnaestog maja 1949. iz broda Saturnija iskrcala su se u Palermu 102 biciklista, uključujući i gigante italijanskog biciklizma Fausta Kopija i Đina Bartalija. Ovo trideset drugo izdanje Điro d’Italije, jednog od najprestižnijih biciklističkih takmičenja, bilo je nezaboravno i zato što je imalo izuzetnog hroničara: Dina Bucatija. Pisac i novinar lista Korjere dela sera gradi portret euforične i nemirne Italije i sportista koji su vratili nešto sreće narodu koji se oporavljao od siromaštva i ratnih razaranja. „U ovom modernom epu biciklisti su heroji što se bore protiv čudovišta, bogova, personifikovanih planina, suočeni sa lošim vremenom, vrućinom, umorom, kao i svakodnevnim bedama i obožavanjem okupljenog naroda. Dok zamišljaju kako se ’odmeću u beg’ od grupe, dok sanjaju slavu osvajanja Dolomita, oni prolaze srušenim i umornim selima gde ih dočekuju duhovi svih onih koje su savezničke bombe ubile. Mnogo više od sportske hronike, mnogo više od epizodnog istorijskog romana, ova kolekcija dokumentuje najboljeg Bucatija, pripovedača i učesnika događaja u kojima se svi, sportisti ili ne, možemo identifikovati.“ - Iz pogovora Ivana Isailovića

Siguran u ono što piše, Jovo Vuković je u ovoj zbirci priča – njegovoj drugoj po redu – ubedljivo i upečatljivo, svedenim literarnim izrazom, predstvio zanimljive likove, nudeći i ponešto građe za istoriografsko i analitičko poimanje vremena od završetka Drugog svetskog rata, počesto dosta burnog. Posebnu celinu čine nekolike priče iz vremena Informbiroa i Golog otoka, na kom je bio zatočen i njegov otac – „Smrt Bogdana Ćuka”, „Zima u Stokholmu”, „Priča o kozama” i „Čika Pišta”. Autor je u njima ukazao na pogubnost netolerancije, čiji su atributi jednoumlje, surovi progon neistomišljenika i, naravno, nevine žrtve. U tom bloku, što je posebno vredno, Vuković, iako sin informbirovca, nije pokazao ostrašćenost, nego je nastojao da predstavljanjem stvarnih događaja i situacija čitaoca navede da sam oceni jednu tragičnu epohu svog naroda i ljude na različitim mestima u društvenoj hijerarhiji. Društveni okvir u kojem su iscrtavane sudbine slamanih neistomišljenika utoliko je složeniji što su u pitanju iskušavanja visokomoralnih ljudi, koji su zalagali živote za ostvarenje uzvišenih ideala, nad kojima su, podsticana političkom alhemijom, izrastala drastična ideološka zastranjenja i „skretanja”, kojima su razarani patrijahalni život, porodične i familijarne vrednosti, kao i verska osećanja i opredeljenja. U krajnjem, stigmom izdajnika, političkog otpadnika i revizioniste, u funkciji eliminacije, ne samo iz političkog i javnog života, razvejavano je prenošenje moralnog srama i izdajstva na porodicu i potomke, pri čemu su politički egzekutori i ceo mehanizam progonilaca dobijali na ‘vrednovanju’ i pozicijama, kako na poslu, tako i u ‘vršenju vlasti’. U drugom bloku su Vukovićeve, da ih tako nazovemo, lakše priče, one u kojima politiku i vernog joj pratioca nasilje, zamenjuju zaljubljeni vojnici, kockari i džangrizavi penzioneri. Tu je i pripovest o Dragoslavu Šekularcu iz godina njegove najveće slave. Kao i autorovo vrlo emotivno sećanje na dedu i slike iz večnih seoba njegovih Hercegovaca. Bez obzira na žanr i odabrane junake, sve priče Jove Vukovića su zanimljive po sadržaju i visokog su književnog dometa. Izrasle su na simbiozi novinarstva, njegovog višedecenijskog zanata, i spisateljskog dara. A nije reč o ma kojem novinarstvu, već o onom najdometnijem – agencijskom, krunisanom „izveštavanjem iz inostranstva”, gde se sopstveno „poneto znanje i iskustvo” obogaćuje tuđim vrednostima. U jednoj priči, čiji je akter i on sam, Vuković nije želeo da potvrdi da je pisac, rekavši da mu je pisanje izvan novinarstva „tek pokušaj, više hobi”. Bio je, naravno, preskroman. Jer, priče u ovoj zbirci svedoče o izuzetnom majstoru pisane reči sa nespornim književnim talentom. Dušan Milovanović

Autorka Zdenka Novak, rođena 26. novembra 1919. godine u Zagrebu u imućnoj jevrejskoj porodici, istinitu priču svog života počinje opisom bezbrižnog detinjstva i srećne mladosti. Kao grom iz vedra neba dolazi Drugi svetski rat sa svim svojim strahotama. Supruga joj odvode u koncentracioni logor iz kojeg se više neće vratiti, a na isti način izgubiće i roditelje i sestru. Ona se, pak, spasava nekim čudom i odlazi najpre u izbeglištvo, a potom u partizane… Potresna priča autorke Zdenke Novak još jednom će podstaknuti čitaoce na razmišljanje o tragičnim posledicama rasne i verske netrpeljivosti – temi koja, nažalost, ni u trećoj hiljadi godina nije nimalo izgubila na aktuelnosti. Uspeju li ovi opisi užasa, kroz koje su prošle hiljade i hiljade ljudi, dati bar mali doprinos razumevanju i toleranciji među pripadnicima različitih naroda, vera i civilizacija, knjiga autorke Zdenke Novak postigla je svoj cilj.

"Uvek sam čeznuo za obuhvatnijom formom koja ne bi bila previše proza ni previše poezija i dopustila bi sporazumevanje, ne izlažući nikoga, ni autora ni čitaoca mukama višeg reda." Česlav Miloš, Ars poetica (1968) Ovu "formu" Miloš je obilno koristio i u ranijim svojim delima, ali posebno u knjigama napisanim devedesetih godina. Izraziti primer ovakvog dela je Pas krajputaš, zbirka beležaka, priča, filozofskih razmatranja, u čemu je sažeto sve ono o čemu je pesnik godinama razmišljao, sanjao, čega se sećao, što je zapažao... Refleksivna, u njoj se smenjuju oduševljenja životom i svetom sa svešću o prolaznosti i kraju svega. Javlja se i potreba za svođenjem životnog balansa, preispitivanjem vere, a čak i pokušaja da nađe uzor. Miloš nije zainteresovan samo za svoje lične probleme, niti pitanje rodne Litvanije ili Poljske. Interesuje ga isto toliko pusto ostrvo Pacifika, na kojima su jedini trag postojanja ljudi otisci prstiju u pećini, o kojima piše pesnik Robinson Džefers, kao i tragedija Indijanaca silom obraćenih u katoličku veru, a takođe razmišljanja žene Čarlsa Darvina koji je svojim teorijama podrio autoritet crkve... Sudbina velikih i talentovanih umetnika koji su za života prezirani i proganjani, siromašni, slavljeni tek posle smrti, poput Slikara Pola Sezana, ostavlja snažan utisak. Kao i u većini svojih dela Miloš na prošlost, sadašnjost i budućnost gleda sub specie aeternitatis, iz perspektive večnosti.