Siguran u ono što piše, Jovo Vuković je u ovoj zbirci priča – njegovoj drugoj po redu – ubedljivo i upečatljivo, svedenim literarnim izrazom, predstvio zanimljive likove, nudeći i ponešto građe za istoriografsko i analitičko poimanje vremena od završetka Drugog svetskog rata, počesto dosta burnog. Posebnu celinu čine nekolike priče iz vremena Informbiroa i Golog otoka, na kom je bio zatočen i njegov otac – „Smrt Bogdana Ćuka”, „Zima u Stokholmu”, „Priča o kozama” i „Čika Pišta”. Autor je u njima ukazao na pogubnost netolerancije, čiji su atributi jednoumlje, surovi progon neistomišljenika i, naravno, nevine žrtve. U tom bloku, što je posebno vredno, Vuković, iako sin informbirovca, nije pokazao ostrašćenost, nego je nastojao da predstavljanjem stvarnih događaja i situacija čitaoca navede da sam oceni jednu tragičnu epohu svog naroda i ljude na različitim mestima u društvenoj hijerarhiji. Društveni okvir u kojem su iscrtavane sudbine slamanih neistomišljenika utoliko je složeniji što su u pitanju iskušavanja visokomoralnih ljudi, koji su zalagali živote za ostvarenje uzvišenih ideala, nad kojima su, podsticana političkom alhemijom, izrastala drastična ideološka zastranjenja i „skretanja”, kojima su razarani patrijahalni život, porodične i familijarne vrednosti, kao i verska osećanja i opredeljenja. U krajnjem, stigmom izdajnika, političkog otpadnika i revizioniste, u funkciji eliminacije, ne samo iz političkog i javnog života, razvejavano je prenošenje moralnog srama i izdajstva na porodicu i potomke, pri čemu su politički egzekutori i ceo mehanizam progonilaca dobijali na ‘vrednovanju’ i pozicijama, kako na poslu, tako i u ‘vršenju vlasti’. U drugom bloku su Vukovićeve, da ih tako nazovemo, lakše priče, one u kojima politiku i vernog joj pratioca nasilje, zamenjuju zaljubljeni vojnici, kockari i džangrizavi penzioneri. Tu je i pripovest o Dragoslavu Šekularcu iz godina njegove najveće slave. Kao i autorovo vrlo emotivno sećanje na dedu i slike iz večnih seoba njegovih Hercegovaca. Bez obzira na žanr i odabrane junake, sve priče Jove Vukovića su zanimljive po sadržaju i visokog su književnog dometa. Izrasle su na simbiozi novinarstva, njegovog višedecenijskog zanata, i spisateljskog dara. A nije reč o ma kojem novinarstvu, već o onom najdometnijem – agencijskom, krunisanom „izveštavanjem iz inostranstva”, gde se sopstveno „poneto znanje i iskustvo” obogaćuje tuđim vrednostima. U jednoj priči, čiji je akter i on sam, Vuković nije želeo da potvrdi da je pisac, rekavši da mu je pisanje izvan novinarstva „tek pokušaj, više hobi”. Bio je, naravno, preskroman. Jer, priče u ovoj zbirci svedoče o izuzetnom majstoru pisane reči sa nespornim književnim talentom. Dušan Milovanović