Кажу, када човјек остане без ичега: дома, завичаја, ближњих, пријатеља, материјалних и духовних вриједности које су његови преци генерацијама стварали, његовали, љубоморно чували и баштинили, остану само сјећања. А са смрћу, за коју, опет неки кажу, да је једина животна извјесност, нестану и сјећања. Нестане све, остане голо ништа. Размишљајући како да насловим странице које слиједе, сјетим се да су у Бенковцу, средином шездесетих година прошлога вијека, изашла два броја „Бенковачке хронике”, магазина за историју, друштвена и културна питања. Моји записи и сјећања, током писања, зачуђујућом брзином, како то најчешће и бива, постадоше много шире и дубље штиво, од првобитне замисли, и у добром дијелу срушише, ипак, уже ограде једне породичне и бенковачке хронике, прикључивши себи, малу историју бенковачког краја кроз минула два и по вијека, и многе кључне историјске догађаје на нашем дијелу Балкана, који су снажно и болно утицале на мој Бенковац и моју породицу.

Arhipelag Gulag 3 1918. – 1956. Autor: Aleksandar Solženjicin Izdavač: Akademska knjiga, Novi Sad Godina izdanja 2019. Zaštitni omot Tvrde korice Latinica Broj strana: 409 str. Format 24 cm Stanje odlično Sve što vas zanima pitajte pre kupovine TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZIMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA HELENIC FRUITS G

`Drevni Rim : povijest civilizacije koja je vladala svijetom / Anna Maria Liberati, Fabio Buorbon ; [prijevod sa engleskoga Ivana Robi, Hrvoje Potrebica] ; [crteži Roberta Vigone, Monica Falcone].` Velike civilizacije. Zagreb: Mozaik knjiga, 2000. 292 str. : ilustr. ; 37 cm. Korice vidite na fotkama, unutra lepo očuvano. Luksuzno izdanje, težina 2,6 kg.

Istorijski arhiv Užice, 2021. 272 strane, tvrd povez, udžbenički format. Knjiga je odlično očuvana ali joj nedostaje pola trećeg predlista gde je bila posveta (pogledajte sve slike) Krajem 1943. godine američke vazduhoplovne snage oličene u bombarderskim pukovima uveliko su poletale iz Italije ka Rumuniji i Bugarskoj obavljajući tako svoje dnevne zadatke bombardovanja strategijskih ciljeva (npr. čuvene rafinerije u Ploeštiju) kako bi maksimalno oslabili neprijateljsko snabdevanje energentima i rudama te nanosili štetu saobraćajnoj i drugoj infrastrukturi. Na putu ka svojim ciljevima vrlo često su leteli iznad naše zemlje. Najčešće u povratku se dešavalo da su mnoge posade morale iskočiti iz svojih oštećenih Letećih tvrđava (B-17) ili Liberatora (B-24) koji su bili pogođeni od strane lovačkih aviona ili PA artiljerije te nisu imali šanse da se u njima dovuku do svojih sigurnih baza u Italiji. Kako se povećavao intenzitet tih bombardovanja tako je rastao broj vazduhoplovaca koji su nakon iskakanja iz svojih aviona nad Srbijom spas tražili na teritoriji koja nije bila pod kontrolom nemačkih ili bugarskih okupacionih snaga. Vremenom, broj spašenih vazduhoplovaca se popeo na preko petstotina te je organizovana čuvena misija evakuacije pod nazivom Halijard (Operation Halyard). Od tih petstotina spašenih vazduhoplovaca, nekoliko desetina se, počevši od januara 1944, spustilo na teritoriju Zlatibora i okoline koji je bio pod kontrolom jedinica JVuO. Autor Dejan Đerić nam u svojoj knjizi Slomljena krila Zlatibora vrlo uspešno osvetljava sudbine svih spašenih vazduhoplovaca poimence (njih 47) kao i načine na koji su bili skupljeni, sklonjeni na sigurno gde su čuvani i sačuvani te naposletku i evakuisani iz Pranjana a jedna manja grupa, igrom ratne sudbine, iz Berana koji su tada bili pod kontrolom NOVJ. Velika vrednost ove knjige je njen izuzetan sadržaj koji je bogat podacima o ljudima (vojnicima, podoficirima i oficirima JVuO pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića kao i civilima) koji su direktno učestvovali u čitavom nizu akcija koje su prethodile samom izvlačenju savezničkih vazduhoplovaca. Sve činjenice koje su iznete u knjizi su plod višegodišnjeg istraživanja kojem je Dejan Đerić bio posvećen a do njih je došao direktnim razgovorima sa učesnicima i njihovim potomcima, istraživanjem u domaćim i stranim referentnim arhivima, privatnim arhivima te odličnim publikacijama i drugim dostupnim izvorima. Cela tema ovog spašavanja USAF vazduhoplovaca je nakon Drugog svetskog rata bila prilično skrajnuta i o njoj se veoma malo znalo, do pre neku godinu, jer su pobednici u građanskom ratu na tlu Kraljevine Jugoslavije to tako hteli. Knjiga Slomljena krila Zlatibora je bogato opremljena tabelama, skicama i faksimilima dokumenata kao i fotografijama od kojih su mnoge objavljene po prvi put. Jednako interesantni delovi knjige su i delovi u vezi sa suđenjem generalu Mihailoviću nakon rata 1946. i osnivanje Komiteta za pravedno suđenje (osnovan u SAD) koji su organizovali spašeni vazduhoplovci i njihove porodice. Upravo zaslugom tog Komiteta, američki predsednik Hari Truman je 1948. posthumno odlikovao generala Mihailovića najvećim ordenom koji je dodeljivan strancima, Legijom zaslužnih. Ova knjiga je prvenac Dejana Đerića i obzirom na kvalitet sadržaja i način obrade teme siguran sam da je pred nama vreme u kojem ćemo imati priliku da čitamo i studiramo još mnogo ovakvih izdanja od strane autora. Knjigu srdačno preporučujem svima koje interesuje vojna istorija naše zemlje, vazduhoplovstvo i posebno svima onima koji imaju želju za rasvetljavanjem zatamnjenih delova istorije, delova koji su skrivani i potiskivani a to nikako nisu smeli biti. ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ МР ДРАГАНА КРСМАНОВИЋА: На књигу „Сломљена крила Златибора” чекало се предуго. Али када се најзад појавила, показало се да је она не само актуелна по свом савременом приступу историографији, која тежиште истраживања са политичке историје и „великих” тема преноси на конкретне теме и „мале” људе, већ и по томе што за циљ има да побије до сада распрострањену слику о „ослобођењу” Србије 1944. године и о генералу Михаиловићу као злочинцу и сараднику окупатора. У сваком од поглавља књиге аутор аргументовано и систематично даје сведочанства о напорима јединица Југословенске војске у отаџбини и народа златиборског краја да прихвате, заштите и омогуће сигуран повратак у своје јединице савезничким ваздухопловцима. Такође су приказана и сведочанства о појединачним, нажалост трагичним, судбинама актера ове спасилачке мисије, које су нове власти из идеолошких и политичких разлога изложиле уништењу или прогонству. Посебно је важна реконструкција монтираног судског процеса, на коме је главни покретач и организатор спасилачке мисије – генерал Драгољуб Михаиловић – осуђен на смрт, између осталог, и због наводног злочина над савезничким ваздухопловцима. Управо снажно побијање свих навода из тачке 46 оптужнице за ратне злочине даје шири значај овој монографији, која тако постаје почетна тачка демонтаже комунистичких фалсификата и лажи, на којима је била заснована, сада већ поништена, пресуда. После судске, биће ово први камен у грађевини историографске рехабилитације генерала Михаиловића.

Beograd 1998. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 364 strane Knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: 1. DEO: UVOD U PROCES 1. glava: UVOD 2. glava: SRPSKI NACIONALNI POKRET I MAJSKI PREVRAT Srpska istorijska i narodna tradicija Uzroci Majskog prevrata, 1900-1903. 3. glava: `ŽIVEO KRALJ PETAR I KARAĐORĐEVIĆ` Majski prevrat Vladavina Petra Karađorđevića Komitski pokret u Makedoniji Zaverenici i reorganizacija srpske vojske 4. glava: ”UJEDINjENjE ILI SMRT”, 1911-1914. Poreklo i sastav Dokumenti i članstvo Odnos s vlastima, 1911-1914 5. glava: ODLUKA O POKRETANjU PROCESA, 1914-1916. Oficiri crnorukci i srpski režim, 1914-1916. ”Solunski režim” kuje zaveru protiv ”Crne ruke” (maj-oktobar 1916) Srbija, saveznici i jugoslovenski odbor Pregovori o separatnom miru, 1916-1917. ”Atentat” na regenta Aleksandra . . Solunski režim se odlučuje za proces 6. glava: PRIPREMA PROCESA Optužbe: ”Prezidijal” Ljubomira Jovanovića Patka Hapšenje vođa ”Crne ruke” Metodi solunskog režima Ministar unutrašnjih dela Ljubomir Jovanović Patak i ”zavera crnorukaca” Pretresi i saslušanja Solun i Krf, 1916-1917. Završetak priprema za proces 7. glava: PRAVNI OSNOV Niži vojni sud za oficire Optužnica od 15. marta 1917. 2. DEO: PROCES 8. glava: ISKAZI SEKRETARA ”CRNE RUKE“ . Reakcija okrivljenih na optužnicu i zahtev da im se omogući odbrana Pauk plete mrežu Niži vojni sud Iskaz pukovnika Vemića Iskazi pukovnika Lazića u istražnom postupku i na sudu 9. glava: „CRNA RUKA“ U INOSTRANSTVU: ISKAZI ČEDOMIRA POPOVIĆA I BOGDANA RADENKOVIĆA Kratak prikaz događaja u inostranstvu Svedočenje graničnog oficira Svedočenje teško bolesnog Radenkovića 10. glava: POVEZIVANjE VIŠIH SRPSKIH OFICIRA SA ZAVEROM ”CRNE RUKE“ Odbrana Milana Milovanovića Pilca Neoprezna prepiska generala Popovića 11. glava: DA LI JE `CRNA RUKA” POKUŠALA DA UBIJE PRESTOLONASLEDNIKA ALEKSANDRA Iznenađenje od 27. marta Navodni ubica: Rade Malobabić Saslušanja Malobabića i Veljanovića Malobabićevi konfuzni i protivurečni iskazi Komentari optuženih na Malobabićevo svedočenje Muhamed Mehmedbašić: navodni saučesnik 12. glava: PRKOSNI RATNI HEROJ BRANI ”CRNU RUKU 13. glava: MAJOR LjUBOMIR VULOVIĆ, UDARNA PESNICA ”CRNE RUKE”? Životni put Nasilno odvođenje u Bizertu (novembar 1916) Mišljenje kapetana Stojkovića o majoru Vuloviću Vulović na sudu 14. glava: PUKOVNIK APIS PRISTAJE DA JAVNO NE KAŽE SVE Apisova karijera Apis pristaje da ne govori o Sarajevu Apis o organizaciji ”Ujedinjenje ili smrt” Apis, Uredba o prvenstvu i ”puč” iz 1914. godine ”Zaverenički” sastanci na Krfu 1916. godine Apis i Malobabić Apis na sudu 15. glava: UGLAVNOM LAŽNI SVEDOCI O svedocima ”Atentat” od 29. avgusta Sud pokušava da pomogne svedocima ”Crna ruka”, bosanci i zavera protiv vlasti Nezir Hadžinalić: Pošten svedok? 16. glava:OPTUŽNICA I ODBRANA - ZAVRŠNICA Završna reč tužioca Vesovića Reč odbrane 3. DEO: PRESUDA I REAKCIJE 17. glava: PRESUDE I REAKCIJE U SRBIJI Presuda Nižeg vojnog suda od 23. maja 1917. Reakcije među Srbima na presudu Nižeg vojnog suda Viši vojni sud i reakcije na njegovu presudu u Srbiji Princ Đorđe i Jugoslovenski odbor mole za pomilovanje Srpske vlasti potvrđuju tri smrtne presude 18. glava: ČETIRI SRPSKA OFICIRA, RUSIJA I SOLUNSKI PROCES ”Crna ruka” protiv ”Bele ruke” u srpskim dobrovoljačkim odredima Februarska revolucija i Srbija Četiri oficira crnorukca optužuju solunski proces Ruska vlada i štampa traže pomilovanje za solunske osuđenike Rusko ogorčenje zbog pogubljenja 19. glava: ZAPADNI SAVEZNICI I SOLUNSKI PROCES General Saraj, solunski front i Srbija Francuski stavovi o procesu i presudama Britanski stavovi o procesu i izvršenju smrtne kazne 20. glava: ZAKLjUČAK Izvršenje smrtne presude i srpske reakcije Značaj i zaključak Skraćenice Bibliografija

Momir Krsmanović Golgota srpskog naroda 1941-1957 1-4 Detaljne informacije o knjizi: Autor: Momir Krsmanović Žanr Istorija, mitologija Izdavač: autorsko izdanje ISBN: 978-86-86491-12-1 Br. strana: 2000 Povez: tvrd Jezik: Srpski Pismo: Ćirilica Format: 23cm Zapisana svedočanstva o genocidu nad srpskim narodom koji su sitematski i krvnički nad njim sprovodili Hrvati, Muslimani i komunisti, autorizovana i najčešće vrlo potresna svedočanstva očevidaca, preživelih žrtava, obilje prećutanih istorijskih činjenica koje je zvanična istoriografija ignorisala. Knjige su NOVE .... ---------------------------- 19

Izdavač VOJNO DELO U prilozima knjiga dokumentarne fotografije Grupa autora Pisu ucesnici knjige nečitane exlibris priv.mp neznatno krznute omotnice po obodu knjige bukvalno kao nove

Lepo očuvana. Podvlačena po malo grafitnom kao na slici 2. Sifra adp16.3

07038) LENJIN politički portret 1 i 2 , Dmitrij Volkogonov , Službeni list Beograd 1997 , 2 knjige , tvrd povez, format 18 x 24,5 cm , ćirilica, 370 + 376 strana

BROJEVI 7,8,9,10,11,12,16,,18 , - IZDAVAC ; DNEVNIK - NOVI SAD 1981 GOD. KOLOR STRIP , MEKI POVEZ , VECI FORMAT , IZUZETNO DOBRO OCUVANO

Katalog izložbe povodom stogodišnjice Velikog rata. Izdavači: Narodni muzej Kraljevo / Istorijski arhiv Kraljevo / Narodni muzej Kragujevac Povez: broširan Broj strana: 299 Rezimei na više jezika. Bogato ilustrovana. Format: 21 x 23 cm Odlično očuvana. Pukovi Šumadijske divizije činili su čuda od junaštva u Cerskoj i Kolubarskoj bici, borbama u odstupanju 1915. godine, kao i na Solunskom frontu. U proboju 15. septembra 1918. godine oni će na sektoru Druge armije na Veterniku izvršiti glavni zadatak i povesti pobedonosni pohod u Otadžbinu. Za zasluge u proboju Solunskog fronta divizija je odlikovana Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima. (K-151)

istorija vazduhoplovstva užički vojni okrug tvrd povez veliki format nova kup

Vinston Čerčil Drugi svetski rat 1-6 komplet Prosveta, Beograd, 1964. Tvrd povez, omoti malo oštećeni kao na slici, karte u boji, pečat starog vlasnika na predlistu knjiga, Knjige su u vrlo dobrom stanju Tom I - Bura se sprema Tom II - Njihov najlepši trenutak Tom III - Velika alijansa Tom IV - Prekretnica sudbine Tom V - Krug se zatvara Tom VI - Trijumf i tragedija Cercil Drugi svetski rat I-VI Drugi svetski rat 1-6 Cercil 1-6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotaci malkice iskrzani po ivicama, nista strasno sve ostalo u dobrom i urednom stanju! ZAKONIK CARA STEFANA DUŠANA I-II - I struški i atonski rukopis - II studenički, hilandarski, hodoški i bistrički rukopis Urednik akademik mehmed begović Srpska akademija nauka i umetnosti 1975/1981 BEOGRAD Tvrd povez Veliki format 28,5cm Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić (oko 1308. — 20. decembar 1355), poznat i kao Stefan Dušan ili Dušan Silni, bio je poslednji srpski kralj iz dinastije Nemanjića, vladajući od 1331. do 1346. godine, a zatim je postao i prvi car srpske države[a][2][3][4], kada ga je na Vaskrs 16. aprila 1346. godine krunisao prvi srpski patrijarh Joanikije II. Dušan je vladao nad novonastalim Srpskim carstvom 9 godina — od svog krunisanja 1346. do svoje smrti 20. decembra 1355. godine. Car Dušan je opisan kao energičan vladar, jakog karaktera i temperamenta, zato je često nazivan i pod imenom „Dušan Silni”. Rođen je oko 1308. godine od oca Stefana Dečanskog i majke Teodore Smilec. Dušanov deda po ocu je srpski kralj Stefana Milutina, a po majci bugarski car Smilec. Kao dečak je zajedno sa svojim oslepljenim ocem, majkom i starijim bratom Dušicom izgnan u Carigrad, najverovatnije 1314. godine. To je bila kazna za mladog kralja Stefana Dečanskog, koji se pobunio protiv oca i pokušao da mu otme vlast, ali ga je kralj Milutin pobedio, oslepeo i poslao ga zajedno sa njegovom porodicom u vizantijsku prestonicu Carigrad. Početkom 1317. ili 1318. godine Stefanu Dečanskom je bilo dozvoljeno da se vrati u kraljevinu Srbiju. Mladi Dušan je ostao na dvoru svog dede Milutina, najverovatnije kao talac. 1321. godine, kralj Milutin umire, a posle godinu dana borbe za vlast — na srpski presto dolazi kralj Stefan, Dušanov otac, kome se iznenada povratio vid. Tom prilikom je Dušan proglašen za naslednika prestola i dodeljena mu je na upravu Zeta. Poznato da je Dušan učestvovao u bici kod Velbužda 1330. godine, gde je srpska vojska porazila bugarsku i ubila njihovog cara. U bici se Dušan pokazao kao izuzetan ratnik i komandant, i verovatno je još tu zadobio simpatije vojske i vlastele. Početkom 1331. godine, odnosi Dušana i njegovog oca kralja Stefana Dečanskog su se prilično zahladneli. Kralj Stefan je verovatno na nagovor svoje druge supruge, kraljice Marije Paleolog, razmišljao da umesto Dušana za naslednika proglasi svog drugog sina Simeona Sinišu. Uz podršku vlastele koja je želela veće osvajačke pohode, Dušan se pobunio protiv oca — svrgnuo ga sa vlasti, i potom utamničio. Stefan Dečanski je umro u tamnici, ali razlog smrti nikada nije bio u potpunosti otkriven. Postoji nekoliko teorija o tome: neki izvori tvrde da je Stefan umro prirodnom smrću, dok drugi nagoveštavaju na to da je Dušan naredio da se Stefan ubije — što bi mogao da bude jedan od razloga zašto Dušan nije proglašen za svetitelja. U toku svoje vladavine, Dušan će osvojiti mnoga područja i gradove. Učestvovao je tokom prvog vizantijskog građanskog rata na strani Jovana Kantakuzina, takođe je i tada proširio svoje teritorije. Ubrzo nakon tog rata se krunisao za cara, ali njegovu titulu nisu priznavale mnoge države. Dešava se drugi građanski rat u Vizantiji tokom kojeg je Stefan Dušan aktivno učestvovao i bio u savezu sa Jovanom V Paleologom, tokom tog rata je zauzeo Epir i Tesaliju. Napao je Bosnu i čak je stigao do glavnog grada Bobovca, ali zbog iznenadnog napada Vizantije, morao je da napusti Bosnu. Tokom vladavine je nekoliko puta ulazio u sukobe sa Ugarima, od kojih je zauzeo Mačvu. Za vreme njegovog života Srpska država postaje najjača vojna sila na Balkanu, čak je i predvideo opasnost od Turaka. Dušan se oženio bugarskom princezom Jelenom, sa kojom je dobio jedinog sina Uroša, a neki izvori smatraju da su imali i ćerku. Posle smrti cara Dušana 1355. godine, carski tron nasleđuje njegov sin Uroš, zvanično car Stefan Uroš V. Zanimljivo je da je imao svoj poseban odred plaćenika, od kojih je najpoznatiji Palman Braht.[5] Godine 1349. je doneo veoma važan dokument, koji se zove „Dušanov zakonik”, a pisan je na srpskoslovenskom jeziku. Dušanova carska kruna se danas nalazi u Cetinjskom manastiru, u Crnoj Gori. Car Dušan je takođe poznat po tome što je sagradio Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, gde je i bio sahranjen sve do 1927. godine, kada je njegovo telo preneto u Crkvi Svetog Marka u Beogradu. Završio je takođe i zadužbinu svog oca Manastir Visoki Dečani. Dušan je smatran za heroja među današnjim Srbima, i ima veliko poštovanje u narodu. Jedno od obeležja Dušanove vladavine bila je i obimna zakonodavna delatnost. Izdat je veliki broj povelja. Još za vreme Dušanovog kraljevanja na srpski jezik je preveden Sintagmat Matije Vlastara koji predstavlja pravnu enciklopediju nastalu 1335. godine. Po ondašnjim shvatanjima Dušan je sa dobijanjem carske titule dobio pravo da postavlja zakone opšteg, univerzalnog karaktera.[119] Smisao svog zakonodavnog rada Dušan je pokušao da objasni u uvodnoj povelji prvog dela Zakonika gde se vidi da krajnji ciljevi nisu ovozemaljski. Smisao Zakonika je da pomogne dosezanje savršenog života i da doprinese spasenju.[120] Prvi deo Zakonika proglašen je 21. maja 1349. godine u Skoplju i sastoji se od 155 članova. Drugi deo donet je 1354. godine i sastoji se od 66 članova. Sastavljači nisu poznati, a verovatno su poticali iz kruga dvorana čija je služba bila povezana sa sudstvom. Original Zakonika nije sačuvan i poznat je samo na osnovu rukopisne tradicije. Sadržaj Zakonika je raznovrstan i nastoji da obuhvati gotovo sve oblasti života, ali je pojedinim oblastima posvećena različita pažnja — Srbija je iza sebe imala dugu pravnu tradiciju, pa su neke oblasti bile relativno dobro zakonski regulisane. U Zakoniku nisu doslovno ponavljane, a ni ukidane stare zakonske odredbe. Ti zakoni predstavljali su najveći autoritet i na njih se Dušan poziva u svojim propisima. Prvih 38 odredaba odnosi se na crkvu i tu se regulišu uglavnom aktuelni problemi odnosno ono što se ticalo položaja i delovanja crkve i njenih služitelja u konkretnim uslovima Dušanove države.[121] Grupa od narednih 25 članova se odnosi na vlastelu. Ovde Dušan i njegovi zakonodavci nisu raspolagali opštim zakonskim tekstovima na koje bi se mogli ugledati. Postojao je samo niz pojedinačnih pravnih akata nastao u dugom vremenskom periodu, a odnosi između vladara i vlastele uglavnom su regulisani propisima običajnog prava. U ostalim delovima Zakonika primetno je manje grupisanje članova, ali ne i izlaganje po nekom određenom sistemu koji je primetan u prvom delu Zakonika. U sistemu kazni vlastela je bila povlašćena u odnosu na druge slojeve društva. Nedostatak odredaba koje se odnose na građansko-pravnu problematiku objašnjava se time što je ova oblast bila obrađena u Zakonu gradskom (delu Nomokanona), Zemljoradničkom zakonu i Zakonu cara Justinijana. Dušanov Zakonik pre svega bavio problemima iz krivičnog prava.[122] Na oblikovanje Zakonika ogroman uticaj je imalo vizantijsko pravo. To se najbolje ogleda u načelu zakonitosti koje je preneto iz vizantijskog prava. Ovo načelo propisuje se u više članova. Pitanje je kolikog je uticaja ovo načelo imalo u praksi. Zakonik je nastavio svoj život dugo nakon Dušanove smrti. Sigurno se primenjivao za vreme Dušanovog naslednika, cara Uroša. Nije poznato da li je imao primenu tokom poslednjih decenija srpske srednjovekovne države. Sa konačnim padom srpske srednjovekovne države pod tursku vlast suzilo se područje na kome su se mogle primeniti odredbe Zakonika. Prostora za njegovu primenu bilo je u malim autonomnim oblastima pod mletačkom vlašću kao što su Grbalj i Paštrovići. O praktičnom značaju svedoči postojanje tri rukopisa iz ovog područja, ali i jezičko i terminološko prilagođavanje aktuelnim prilikama.[124] Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo[125][126][127] svetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Dušanov zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima car Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava.[128] Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika Dušanov zakonik[1] (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo[2][3][4] Svetog Save, najvažniji zakon srednjovekovne Srbije. Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1349. godine u Skoplju, i dopunjen je na saboru održanom 31. avgusta 1354. godine u Seru. Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike. Dušanov Zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima Stefan Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava[5]. Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika[6][7]. Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, njenim služiteljima i posedima, slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi i zemljoradnici). U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa. Dušanov zakonik je sadržao 201 član (prema izdanju Stojana Novakovića iz 1898. godine)[8], ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Odredbe zakonika regulišu raznovrsne oblasti prava, ali njihov cilj nije da bio da predvidi sve slučajeve, već samo nova pitanja. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara....

m4 Autor : Vladimir Ćorović, Milan St Protić Delo Vladimira Ćorovića, jednog od najcenjenijih srpskih istoričara, po prvi put je dopunjeno periodom srpske istorije ispisane posle Ćorovićeve smrti. Na njegov sintetički pregled događaja od doseljavanja Srba na Balkan pa sve do Drugog svetskog rata nadovezuje se prikaz dešavanja u burnim decenijama koje su usledile, iz pera jednog od najuvaženijih savremenih istoričara, Milana St. Protića. Protić smelo i savesno govori o turbulentnim godinama od 1918. do 1991, otvoreno i argumentovano analizirajući uspon i pad srpske ideje u kontekstu jugoslovenskog političkog vrtloga toga doba. Posebno mesto u tom prikazu zauzimaju velikani srpske nauke i umetnosti koji su obeležili sve sfere intelektualnog i društvenog života, stvarajući i oblikujuću srpsku kulturnu istoriju XX veka. Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Pismo Ćirilica Povez Tvrd, sa kutijom Ilustrovano Godina 2018 Format 28x22 Strana 540

► Vuk Karadžić, 1985 ► tvrd povez, ilustrovano, str. 364+320 ► nema podvlačenja, stranice ne ispadaju ► očuvanost: 4/5 G016

Paris - Atlas 1900 Fernand Bournon Paris en 1900 28 Cartes dont 24 en Couleurs 595 Reproductions Photographiques 32 Dessins Librairie Larousse, 1989. 239 strana, tvrd povez, A4 format - luksuzno izdanje (koža ili imitacija kože). Odlično očuvana. Anis n`est pas une ville, c`est un monde! Secria, dit - on, charles-quint. Qu`en dirait-il donc aujourd`hui! Et Paris n`est pas un monde seulement par ce qu`en voient de lui les yeux charmés d`un étranger, par ses monuments, ses rues, ses moeurs, par ce mouvement affairé et prodigieux de sa circulation il l`est encore par son passé, son histoire, ses institutions. This book is a reproduction of an important historical work. Forgotten Books uses state-of-the-art technology to digitally reconstruct the work, preserving the original format whilst repairing imperfections present in the aged copy. In rare cases, an imperfection in the original, such as a blemish or missing page, may be replicated in our edition. We do, however, repair the vast majority of imperfections successfully; any imperfections that remain are intentionally left to preserve the state of such historical works.

Tvrd povez, ilustrovano 353 strane, 2002 godina, Izdavac: Cigoja DO KONACNOG RESENJA- JEVREJI U SRBIJI- Zeni Lebl Knjiga lepo ocuvana, ima podvlacenih redova, nista preterano Tiraz 300 primeraka P2/4

MOJ OTAC OKO SOKOLOVO , Blagoje Matić , Beograd 1998 , jegova fotografija ušla je u udžbenike, arhive, muzeje, knjige iz istorije, ukrašavala je bine i pozornice, pozivnice za razne skupove, omote knjiga („Solunci govore” Antonija Đurića, „Moj otac Oko Sokolovo” Blagoja Matića) i gramofonskih ploča („Marš na Drinu”). On je postao simbol nepokornosti, herojstva i nepobedivosti, odanosti narodu i otadžbini. Dugo se nije znalo ko je junak sa slike koja je obišla svet, a ni on sam punih pedeset godina nije znao da njegova ratna slika kruži po svetu. Sada se već zna da je reč o Draguti nu Matiću, ratniku iz Zaplanja, najpoznatijem izviđaču srpske vojske, koga su, u vreme dok se nije znalo ko je na slici, prozvali Oko Sokolovo, ili su ispod slike pisali: „Voj- ni izviđač snimljen negde na Drini pred povlačenje srpske vojske preko Albanije.” Sve o njemu javnost je saznala nakon što je njegov sin Blagoje Matić, dopisnik „Politike” iz Niša, sedamdesetih godina prošlog veka, napisao knjigu „Moj otac – Oko Sokolovo”, koja je objavljena 1998. godine povodom 80-godišnjice proboja Solunskog fronta. Istim povodom, ispred opštinske zgrade u Gadžinom Hanu otkriven je spomenik koji je osvetio vladika niški Irinej, sadašnji patrijarh. Zanimljivo je da i sam Blagoje dugo nije znao da je junak Oko Sokolovo u stvari njegov otac. Dragutin Matić rođen je 10. januara 1888. godine kao najmlađe čedo, šesto po redu, od oca Peše i majke Nevene, u zaplanjskom selu Kaletinac, u podnožju Suve planine. Rano je ostao bez majke, a potom i bez oca, pa je brigu o njemu preuzeo najstariji brat Đorđe, zbog čega su ga zvali Dragutin Đorin. Predanje kaže da Matići vode poreklo iz okoline Prizrena, a u Zaplanje su se doselili posle Kosovskog boja. Pre nego što će poći u vojsku, a zatim u ratove koji su se ređali jedan za drugim, Dragutin se mlad oženio Krunom Ranđelović iz obližnjeg Sopotinca. Do polaska u vojsku imao je četvoro dece, a po završetku vojevanja dobio je i sina Blagoja, koji će napisati knjigu i približiti javnosti život najslavnijeg ratnog izviđača. Početkom 1910. godine otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jer su u porodici čuvali konje, a kasnije je prekomandovan u pešadiju. Jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat. Evo kako Blagoje beleži očevo svedočenje: – Završimo sa Turcima „loše-crno”, prođe Kumanovska, prođe Bitoljska bitka. Čekam, veli, civilno odelo. Ali, opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, reče, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat – Cer, Kolubara. Albanija, Krf, Solun, Kajmakčalan... Gazilo se preko ljudi, ukrštali su se točkovi kuhinja i lafeta, kola i topovi, konji su se propinjali i međusobno ujedali gotovo podivljali od šibanja i draža vozača, često se nije moglo ni napred, ni nazad. Dragutin Matić, dete bez detinjstva, dečak bez dečakovanja, momak bez momkovanja. Čuvar ovaca, koza, goveda, konja. Onda pečalbar. Pa vojnik i ratovanja, ratovanja. Dve godine vojnik konjanik, sedam godina ratnik. Dragutin pet decenija nije znao da je njegova fotografija obišla svet. Prisećao se da se pred polazak na zadatak oko njega motao neki novinar koga su vojnici zvali Rušnjak, zbog ruskog imena, slikao ga i otišao. – A on, taj ratnik Oko Sokolovo nije ni znao da je snimak uspeo, da je fotograf reporter preživeo i da je njegov ratni lik ovekovečen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja – ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zaćuti, filmskom brzinom kroz misli mu prelete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja... Jest, to sam ja, zaista me slikao – piše njegov sin Blagoje u knjizi „Moj otac Oko Sokolovo”. Na glavi ima srpsku šajkaču, obučen je u vojnički šinjel, naoružan puškom s bajonetom. Slika je stigla čak i do Japana. Japanski psiholog sačinio je studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz njegovog pogleda video je kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu. Dragutin Matić vratio se iz rata oko Božića 1919. godine i nastavio da se bavi zemljoradnjom i drugim seljačkim poslovima. Išao je i u pečalbu, bio je ciglar i ćeramidžija. Živeo je skromno, svoje ratne zasluge nije isticao, niti je od države tražio neke privilegije. Njegova ratna odlikovanja nisu sačuvana. Plašeći se Bugara, njegova žena Kruna je po izbijanju Drugog svetskog rata 1941. godine spakovala odlikovanja i dokumenta u drveni sanduk koji je zakopala u pesak pored reke i sanduk je nestao. Slavni junak Dragutin Matić, poznat kao Oko Sokolovo, umro je u rodnom Kaletincu 1970. godine, desetak dana pred 83. rođendan. mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, ilustrovano, 202 strane , potpis i posveta autora

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srednjovekovni manastiri Srbije Slobodan Mileusnić dvojezično izdanje srpsko-engleski jezik tvrd povez, veliki format Dr. Slobodan G. Mileusnić (Goveđe Polje kod Daruvara, 9. IV. 1947. - Beograd, 22. XI. 2005) bio je historičar umjetnosti i sekretar `Odeljenja za likovne umetnosti` Matice srpske. Osnovnu školu je završio u rodnom mjestu i u Trojeglavi, a Bogosloviju `Sveti Sava` u Beogradu (1968). Iste godine upisao je Teološki fakultet na kome je diplomirao 1973. Na Filozofskom fakultetu (`Istorija umetnosti, muzeološki smer`) diplomirao je 1977. godine. Usavršavao se u Njemačkoj, na postdiplomskim studijima, i odbranio (1984) magistarski rad `Srpsko slikarstvo 17. i 18. veka u Slavoniji` na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na istom Fakultetu obranio je (2004) doktorsku tezu `Požeška mitropolija`. Od 1975. bio je zaposlen u Srpskoj patrijaršiji, u Muzeju Srpske pravoslavne crkve. Stručni i naučni rad Bio je glavni je i odgovorni urednik revije `Srpska pravoslavna crkva – njena prošlost i sadašnjost` (1985–1989) i glavni i odgovorni urednik lista `Pravoslavlje` (1889–1992). Učesnik je brojnih naučnih skupova u Srbiji i inostranstvu. Bio je upravnik Muzeja Srpske pravoslavne crkve, koordinator `Saveta za obnovu hramova i kulturne baštine Srpske crkve` i sekretar Svetog arhijerejskog sinoda. Bio je član Republičkog odbora za obnovu manastira Hilandara, zatim član Upravnog odbora Narodnog muzeja u Beogradu, Matice srpske u Novom Sadu, odnosno Galerije Matice srpske i `Kulturno-prosvetne zajednice Srbije`. Dobitnik je više priznanja iz oblasti zaštite crkveno-umjetničkog nasljeđa, muzeologije i djelovanja u oblasti kulture (plaketa Mihajlo Valtrović, Zlatni beočug grada Beograda i drugo)

O CRNOJ GORI I NJENOM STANOVNIŠTVU Pavle S.Radusinović TVRD povez...24.cm...Andrijevica,2002.god...370.strana Knjiga je NOVA..... -------------------------------- SP

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Retko !!! Contents - Power - Confrontation - Rebellion Nakon pobjede partizana koja je 1944. godine dala komunistima kontrolu nad Jugoslavijom, Đilas je postao jedan od Titovih najbližih suradnika. Desetljeće kasnije izbačen je iz CK i zatvoren devet godina. Njegov unutarnji izvještaj o revoluciji koja je pošla po zlu je bolna, strastvena knjiga gorkih istina. Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti - đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[3] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[4][5][6] Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[7] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[8] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[9] U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča[10] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[11] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[12] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta...

Autor: Vladimir Ćorović Ilustracije i dizajn: Andrej Jovanović Pismo: Ćirilica Format: 225mm x 300mm Obim: 630 str. Povez: Tvrd Napomena: Šiveno, Štampa u punom koloru

Autor: Željko Perović Ilustracije i dizajn: Vladimir Mančić Pismo: Ćirilica Format: 225mm x 305mm Obim: 400 str. Povez: Tvrd Napomena: Šiveno, Štampa u punom koloru, Zlatotisak

Miro Miketic - Kroz pakao i natrag tvrdi povez, malo veci format, sva tri dela u jednoj knjizi POLICA 78