Istorijski arhiv Užice, 2021. 272 strane, tvrd povez, udžbenički format. Knjiga je odlično očuvana ali joj nedostaje pola trećeg predlista gde je bila posveta (pogledajte sve slike) Krajem 1943. godine američke vazduhoplovne snage oličene u bombarderskim pukovima uveliko su poletale iz Italije ka Rumuniji i Bugarskoj obavljajući tako svoje dnevne zadatke bombardovanja strategijskih ciljeva (npr. čuvene rafinerije u Ploeštiju) kako bi maksimalno oslabili neprijateljsko snabdevanje energentima i rudama te nanosili štetu saobraćajnoj i drugoj infrastrukturi. Na putu ka svojim ciljevima vrlo često su leteli iznad naše zemlje. Najčešće u povratku se dešavalo da su mnoge posade morale iskočiti iz svojih oštećenih Letećih tvrđava (B-17) ili Liberatora (B-24) koji su bili pogođeni od strane lovačkih aviona ili PA artiljerije te nisu imali šanse da se u njima dovuku do svojih sigurnih baza u Italiji. Kako se povećavao intenzitet tih bombardovanja tako je rastao broj vazduhoplovaca koji su nakon iskakanja iz svojih aviona nad Srbijom spas tražili na teritoriji koja nije bila pod kontrolom nemačkih ili bugarskih okupacionih snaga. Vremenom, broj spašenih vazduhoplovaca se popeo na preko petstotina te je organizovana čuvena misija evakuacije pod nazivom Halijard (Operation Halyard). Od tih petstotina spašenih vazduhoplovaca, nekoliko desetina se, počevši od januara 1944, spustilo na teritoriju Zlatibora i okoline koji je bio pod kontrolom jedinica JVuO. Autor Dejan Đerić nam u svojoj knjizi Slomljena krila Zlatibora vrlo uspešno osvetljava sudbine svih spašenih vazduhoplovaca poimence (njih 47) kao i načine na koji su bili skupljeni, sklonjeni na sigurno gde su čuvani i sačuvani te naposletku i evakuisani iz Pranjana a jedna manja grupa, igrom ratne sudbine, iz Berana koji su tada bili pod kontrolom NOVJ. Velika vrednost ove knjige je njen izuzetan sadržaj koji je bogat podacima o ljudima (vojnicima, podoficirima i oficirima JVuO pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića kao i civilima) koji su direktno učestvovali u čitavom nizu akcija koje su prethodile samom izvlačenju savezničkih vazduhoplovaca. Sve činjenice koje su iznete u knjizi su plod višegodišnjeg istraživanja kojem je Dejan Đerić bio posvećen a do njih je došao direktnim razgovorima sa učesnicima i njihovim potomcima, istraživanjem u domaćim i stranim referentnim arhivima, privatnim arhivima te odličnim publikacijama i drugim dostupnim izvorima. Cela tema ovog spašavanja USAF vazduhoplovaca je nakon Drugog svetskog rata bila prilično skrajnuta i o njoj se veoma malo znalo, do pre neku godinu, jer su pobednici u građanskom ratu na tlu Kraljevine Jugoslavije to tako hteli. Knjiga Slomljena krila Zlatibora je bogato opremljena tabelama, skicama i faksimilima dokumenata kao i fotografijama od kojih su mnoge objavljene po prvi put. Jednako interesantni delovi knjige su i delovi u vezi sa suđenjem generalu Mihailoviću nakon rata 1946. i osnivanje Komiteta za pravedno suđenje (osnovan u SAD) koji su organizovali spašeni vazduhoplovci i njihove porodice. Upravo zaslugom tog Komiteta, američki predsednik Hari Truman je 1948. posthumno odlikovao generala Mihailovića najvećim ordenom koji je dodeljivan strancima, Legijom zaslužnih. Ova knjiga je prvenac Dejana Đerića i obzirom na kvalitet sadržaja i način obrade teme siguran sam da je pred nama vreme u kojem ćemo imati priliku da čitamo i studiramo još mnogo ovakvih izdanja od strane autora. Knjigu srdačno preporučujem svima koje interesuje vojna istorija naše zemlje, vazduhoplovstvo i posebno svima onima koji imaju želju za rasvetljavanjem zatamnjenih delova istorije, delova koji su skrivani i potiskivani a to nikako nisu smeli biti. ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ МР ДРАГАНА КРСМАНОВИЋА: На књигу „Сломљена крила Златибора” чекало се предуго. Али када се најзад појавила, показало се да је она не само актуелна по свом савременом приступу историографији, која тежиште истраживања са политичке историје и „великих” тема преноси на конкретне теме и „мале” људе, већ и по томе што за циљ има да побије до сада распрострањену слику о „ослобођењу” Србије 1944. године и о генералу Михаиловићу као злочинцу и сараднику окупатора. У сваком од поглавља књиге аутор аргументовано и систематично даје сведочанства о напорима јединица Југословенске војске у отаџбини и народа златиборског краја да прихвате, заштите и омогуће сигуран повратак у своје јединице савезничким ваздухопловцима. Такође су приказана и сведочанства о појединачним, нажалост трагичним, судбинама актера ове спасилачке мисије, које су нове власти из идеолошких и политичких разлога изложиле уништењу или прогонству. Посебно је важна реконструкција монтираног судског процеса, на коме је главни покретач и организатор спасилачке мисије – генерал Драгољуб Михаиловић – осуђен на смрт, између осталог, и због наводног злочина над савезничким ваздухопловцима. Управо снажно побијање свих навода из тачке 46 оптужнице за ратне злочине даје шири значај овој монографији, која тако постаје почетна тачка демонтаже комунистичких фалсификата и лажи, на којима је била заснована, сада већ поништена, пресуда. После судске, биће ово први камен у грађевини историографске рехабилитације генерала Михаиловића.