Od mnogih magičnih reči, jedna reč vekovima ima snagu najjačeg magneta... Rusija. Nepregledna zemlja, zemlja tajnovita, silovita, zemlja prevrata, revolucija, zemlja čije se snage i nepredvidivosti svet uvek pribojavao. Srbija je uvek verovala u neizmernu snagu ruskog naroda i nadala se da Rusija neće ostaviti slovensku braću u nemilosti. Rusija je danas ponovo sila koja korača tvrdim korakom, država čije ime pomera stenje i kamenje, i narod koji drugima daje nadu i veru da se Sloveni moraju poštovati. Rusija. Osećanje beskraja.

Od mnogih magičnih reči, jedna reč vekovima ima snagu najjačeg magneta... Rusija. Nepregledna zemlja, zemlja tajnovita, silovita, zemlja prevrata, revolucija, zemlja čije se snage i nepredvidivosti svet uvek pribojavao. Srbija je uvek verovala u neizmernu snagu ruskog naroda i nadala se da Rusija neće ostaviti slovensku braću u nemilosti. Rusija je danas ponovo sila koja korača tvrdim korakom, država čije ime pomera stenje i kamenje, i narod koji drugima daje nadu i veru da se Sloveni moraju poštovati. Rusija. Osećanje beskraja.

Od mnogih magičnih reči, jedna reč vekovima ima snagu najjačeg magneta... Rusija. Nepregledna zemlja, zemlja tajnovita, silovita, zemlja prevrata, revolucija, zemlja čije se snage i nepredvidivosti svet uvek pribojavao. Srbija je uvek verovala u neizmernu snagu ruskog naroda i nadala se da Rusija neće ostaviti slovensku braću u nemilosti. Rusija je danas ponovo sila koja korača tvrdim korakom, država čije ime pomera stenje i kamenje, i narod koji drugima daje nadu i veru da se Sloveni moraju poštovati. Rusija. Osećanje beskraja.

Istorija Rusije Komplet 1 - 51 Jaroslav Mudri2 Vldar cele Rusije Ivan III3 Kulikovska bitka4 Aleksandar NevskiTvrdi povez , veliki formatIzdanje na Ruskom jeziku13/0

Knjiga je kao nova. Kratka istorija Rusije - grupa autora Izdavač: Logos Godina izdanja: 2009 Broj strana: 225 Format: 20 cm Povez: Broširani ISTORIJSKI PREGLED. PRVOBITNO DRUŠTVO STARI NARODI I DRŽAVE U RANO GVOZDENO DOBA ISTOČNI SLOVENI STARORUSKA DRŽAVA. STARORUSKE KNEŽEVINE. NOVGORODSKA REPUBLIKA SREDNjOVEKOVNA RUSKA DRŽAVA OD 13. DO 15. VEKA U GEOPOLITIČKOM PROSTORU ISTOČNE EVROPE RUSKE KNEŽEVINE OD DRUGE POLOVINE 13. DO SREDINE 15. VEKA RUSKA DRŽAVA OD DRUGE POLOVINE 15. DO KRAJA 16. VEKA RUSIJA OD KRAJA 16. DO KRAJA 17. VEKA RUSIJAU 18. VEKU RUSIJA U PRVOJ POLOVINI 19. VEKA RUSIJA U DRUGOJ POLOVINI 19. VEKA RUSIJA KRAJEM 19. I POČETKOM 20. VEKA REVOLUCIJA 1905-1907. GODINE RUSIJA U OČI PRVOG SVETSKOG RATA RUSIJA U PRVOM SVETSKOM RATU FEBRUARSKA REVOLUCIJA 1917. OD FEBRUARA PREMA OKTOBRU OKTOBARSKA REVOLUCIJA 1917. IZLAZAK RUSIJE IZ PRVOG SVETSKOG RATA. GRAĐANSKI RAT OSNIVANjE SSSR INDUSTRIJALIZACIJA. KOLEKTIVIZACIJA SSSR TRIDESETIH GODINA. IZGRADNjA SOCIJALISTIČKOG SISTEMA. MASOVNE REPRESIJE SSSR U DRUGOM SVETSKOM RATU. VELIKI OTADžBINSKI RAT SSSR OD 1945. DO 1953. GODINE SSSR OD 1953. DO 1964. GODINE SSSR OD 1964. DO 1985. GODINE SSSR OD 1985. DO 1991. OD “PERESTROJKE” KA RASPADU SSSR RUSKA FEDERACIJA (decembar 1991-1998)

ISTORIJA RUSIJE I-III Miljukov, Senjobos, Ezenman Izdavač: Narodna kultura, Beograd 1939 Institut za nacionalnu prosvetu Jovana R. Šaranovića Odlično očuvano. Retko.

Grupa autoraKratka istorija RusijeMeki povezOd mnogih magičnih reči, jedna reč vekovima ima snagu najjačeg magneta... Rusija.Nepregledna zemlja, zemlja tajnovita, silovita, zemlja prevrata, revolucija, zemlja čije se snage i nepredvidivosti svet uvek pribojavao.Srbija je uvek verovala u neizmernu snagu ruskog naroda i nadala se da Rusija neće ostaviti slovensku braću u nemilosti.Rusija je danas ponovo sila koja korača tvrdim korakom, država čije ime pomera stenje i kamenje, i narod koji drugima daje nadu i veru da se Sloveni moraju poštovati. Rusija. Osećanje beskraja.2/26

Knjiga posmatra transformacije ruskog naroda od istočnoslovenske plemenske zajednice u srednjevekovni ruski etnos i kasnije u rusku naciju novog vremena. S druge strane, autori takođe prate i evoluciju višedimenzionalnog razvojnog puta ruske države od jedinstvene rano srednjevekovne kneževine u X-XI. veku preko feudalne rasparčenosti do stvaranja regionalnih kneževina sa stvaranjem protoetniteta oko Vladimiro-Suzdaljske kneževine, Novgorodske kneževine, Galičko-Volinske kneževine u XII-XIII veku. Posledica ovih razmirica postala je okupacija i podela ruskih zemalja uglavnom od strane tatarske nomadske najezde sa Istoka, ali u manjoj meri i vernih Rimu Poljaka, Litvanaca, Nemaca i Šveđana u XIII-XV veku. U otporu nomadima sa Istoka i želji za ujedinjenjem i stvarala se jedinstvena ruska kneževina oko Moskve u XV-XVI veku. Apsolutističke tendencije i pokušaj centralizacije vodio je integraciji Vladimiro-Suzdaljske i Novgorodske zemlje u jednu celinu, dok su se zapadne i južne teritorije starih ruskih kneževina nalazile u okviru Poljsko-Litvanske konfederacije. Nakon pada dinastije Rjuriković krajem XVI veka došlo je do smutnje i ponovnog pokušaja podele ruskih zemalja – sada od strane Poljsko-Litvanske konfederacije i Šveđana. Nakon pada Moskve i doba smutnje u prvim decenijama XVII veka Ruska država se ponovo obnovila uz novu dinastiju Romanov. Krenuo je proces oslobođenja i sabiranja ruskih zemalja u neprekidnom talasu ratova i mirnih pregovora sa Švedskom i Poljskom. Došlo je do početka povratka u sastav zajedničke države teritorija istočnih Slovena koje su se nalazile pod poljsko-litvanskom vlašću nekoliko vekova i gde su već klijali identiteti novih naroda – Ukrajinaca i Belorusa. Ujedinjenjem zemalja nekadašnjih ruskih kneževina došlo je do potrebe izjednačavanja crkvenih pravila i običaja, što je stvorilo crkveni raskol i podelu Pravoslavlja u Rusiji na starovere i novi obred, što je ojačalo Rusiju kao značajan centar pravoslavne grane hrišćanstva, ali s druge strane stvorilo je osnovu za društvene podele i konflikte. Rusija je predstavljala u to vreme stalešku monarhiju čije je uređenje i način delovanja veoma slikovito opisan u monografiji. U nauci ova završna tačka monografije dobila je priznanje kao trenutak vrhunca samostalne i autentične ruske civilizacije i države.

Grupa autoraKratka istorija RusijeMeki povezOd mnogih magičnih reči, jedna reč vekovima ima snagu najjačeg magneta... Rusija.Nepregledna zemlja, zemlja tajnovita, silovita, zemlja prevrata, revolucija, zemlja čije se snage i nepredvidivosti svet uvek pribojavao.Srbija je uvek verovala u neizmernu snagu ruskog naroda i nadala se da Rusija neće ostaviti slovensku braću u nemilosti.Rusija je danas ponovo sila koja korača tvrdim korakom, država čije ime pomera stenje i kamenje, i narod koji drugima daje nadu i veru da se Sloveni moraju poštovati. Rusija. Osećanje beskraja.2/26

IZDAVAC GRAFOSREM SID,2003,280 STR,VECI FORMAT KNJIGA JE VEOMA DOBRO OCUVANA

Narodna kultura 1939 1024 straneStanje : Veoma dobro 4+! 250

Narodna kultura 1939 1024 straneStanje : Veoma dobro 4+, potpis prethodnog vlasnika! 250

Knjiga posmatra transformacije ruskog naroda od istočnoslovenske plemenske zajednice u srednjevekovni ruski etnos i kasnije u rusku naciju novog vremena. S druge strane, autori takođe prate i evoluciju višedimenzionalnog razvojnog puta ruske države od jedinstvene rano srednjevekovne kneževine u X-XI. veku preko feudalne rasparčenosti do stvaranja regionalnih kneževina sa stvaranjem protoetniteta oko Vladimiro-Suzdaljske kneževine, Novgorodske kneževine, Galičko-Volinske kneževine u XII-XIII veku. Posledica

ISTORIJA RUSIJE Dimitrije Obolenski Robert Oti CLIO, 2003. Format 150 x 215 mm Tvrd povez, 516 strana. ćirilica. Stanje Vrlo dobro. Delo Istorija Rusije Dimitrija Obolenskog i Roberta Otija celovit je jednotomni uvod u istoriju Rusije od srednjeg veka do pada Hruščova. Posle studije o geografskom području na kome je ruska država ponikla i dostigla status supersile slede poglavlja u kojima se razmatra politička, društvena i ekonomska istorija te zemlje. Drugi deo knjige obuhvata period sovjetske vlasti, razvoja privrede i međunarodne politike. Knjiga je dragocena ne samo zbog podataka koji se u njoj mogu pronaći već, pre svega, zbog novih tumačenja i ocena, izloženih na jasan i pristupačan način. Delo Istorija Rusije godinama je osnovni udžbenik na velikom broju anglosaksonskih univerziteta.

Kao na slikama Lepo očuvano za antikvarnu knjigu Srpska književna zadruga ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Алексеј Јелачић СКЗ, 1929 Откада сам се стицајем прилика нашао у овој гостољубивој и братској земљи, почео сам да радим на упознавању моје браће са Русијом и руском културом, у колико су ми то допуштале моје скромне снаге и знања, па и околности, које нису увек биле повољне за рад. Већ више семестара предајем руску историју на Филозофском Факултету у Скопљу. Налазећи увек добар одзив и много интереса за сазнања о Русији, ја сам се решио да напишем и једну оригиналну популарну историју Русије, које на српскохрватском језику још нема. Постоје само два преводна дела, штампана латиницом: оно Рамбоа, познатог француског писца (превод проф. Адамовића, Загреб, 1884.), сада прилично застарело; и друго од Д-ра Бидла, професора на Карловом чешком Универзитету у Прагу (превод Д-ра Милана Прелога, Загреб, 1922.). Ово друго дело посвећено је само догађајима из XIX и XX столећа, са врло кратким освртом на XVIII век. У своме делу покушаћу дати општи преглед историје рускога народа као целине, јер полазим са становишта народног јединства Источних Словена, не поричући, разуме се, да три племена источнословенска: Великоруси (или некадашњи Московити), Украјинци (Малоруси или просто Руси) и Белоруси имају дубоке и значајне антрополошке, психолошке, језичне и културно-историске особине. Заједничка им је преисторија њихова, која је тесно везана са историјом њихових претходника на источно-европској равници, и њихова стара историја, све до прве половине XIII века. После настаје дубоки историски расцеп, проузрокован највише током спољно- политичких догађаја. Док Русија североисточна, која ће се касније звати Московском или Великом, као и донекле Русија северозападна, потпада под утицај и власт Татара, Русија јужна и југозападна и западна налазе се под утицајем Пољске и Литваније, постепено улазе у оквир ових држава, па онда у оквир пољско-литванске заједничке државе. Али баш онда, када су Белоруси и Малоруси ушли у састав те државе, Москва је ујединила Великорусе у Московску Државу, па је отпочела офанзиву према југу и западу. У току друге половине XVII и целог XVIII столећа уједињују се сва источнословенска племена у једну велику државу - Сверуску Царевину са Петроградом као престоницом. У тој држави све више јача народна заједничка свест. Ова свест о народној заједници осећа се чак и код оних Украјинаца, који, као `Црвени` или `Галички Руси`, `Русини`, `Галичани` или просто `Руси` остају и након прве деобе Пољске ван руске државе (од године 1772. до 1918. под Хапсбурзима), па и код Карпатских Руса, који су од прастарог доба били поданици круне Светог Стефана. У стварању модерне руске државе, руског књижевног језика, (који се, истина, највише ослања на северно-великоруски народни диалекат) и руске културе уопште, па најзад и у руском револуционарном покрету, најактивније су сарађивали и Великоруси и Украјинци и Белоруси. У овоме процесу створени руски владајући сталеж и руска интелигенција престали су да буду само Великоруси или Украјинци или Белоруси, него се могу сматрати просто као Руси. Али у овом процесу, због извесних често насилничких, а свакако незгодних мера власти, страдале су културне особине Белоруса и Украјинаца. Ово је изазвало код њих оправдани револт. Светски Рат и нарочито руска револуција изазвали су културно, а донекле и политичко одвајање Украјинаца и Белоруса од руске целине. Украјинци су сад раздељени државним границама у више делова, тако да се њихова већина налази у Совјетској Унији, а мањи део у Пољској, Карпатски Руси у Чехословачкој, а поједини мањи делићи још и под Румунијом (у Буковини и Бесарабији). Сада су раздељени и Белоруси: већи њихов део налази се у Совјетској Унији, мањи, али још доста велики, у Пољској, док су незнатне мањине у балтичким државама. Толико, као уводна реч, у моје дело. Оним лицима и установама, који су ми непосредно или посредно помагали у раду, радо изражавам најлепшу захвалност. Нарочито захваљујем уваженим колегама господи Д-ру Миливоју Павловићу и Д-ру Петру С. Јовановићу професорима Филозофског Факултета у Скопљу, од којих је први љубазно прегледао мој рукопис са језичне стране, док ми је други дао драгоцене упуте за тачну транскрипцију руске топономастике на српски. Др. А. Јелачић. ГЛАВА I Источно-европска равница пре почетка руске државе Прве историске извештаје о територији садашње Русије добијамо од Грка. Тражећи нова места за своје насеобине грчки исељеници, у првоме реду Јонци из Милета и Дорци из Хераклеје, основали су низ колонија дуж северних обала Црнога и на обалама Азовског Мора. То су биле Тира на ушћу Дњестра, Олвија на ушћу Буга, Херсонес на јужној обали Крима, Пантикапеја на месту садашње Керчи, Танаис на доњем Дону, Фанагорија на тамањском полуострву близу ушћа Кубана. Ове насеобине водиле су интензивну трговину са унутрашњошћу земље, увозиле су грчку робу, у првом реду грнчарију, металну робу, оружје и наките, вино, тканине, мирисе, јужно воће; а извозиле су хлеб, коње, крзна, робље. Грци су утицали на копнено становништво, а и сами су донекле потпадали под његов утицај, док је пуно тих `варвара` долазило у грчке насеобине, где су се понекад задржавали дуже времена. У историско време Грци су звали оне народе Скитима, касније Сарматима; већ Хомер спомиње становнике садашње Јужне Русије као хипомолге... т. ј. као оне `који доје кобиле`. Они се хране `млеком` и заслужују `дивљење` (`Илијада` XIII, 5-6). Име Скита јавља се први пут код Хесиода, т. ј. у VIII столећу пре Христа. Али понајвише, и то веома подробних података, скупио је о тим пределима знаменити грчки географ и историчар Херодот, `отац историје`. Цео простор на северу од `Понта Еуксинског` (Црног Мора), од Истра, т. ј. Дунава, и до Танаиса, т. ј. Дона, у дубину од двадесет дана пута, Херодот зове Скитијом. Ова земља, знаменита по својим великим и лепим рекама, од којих је Бористен, т. ј. Дњепар, најлепша и најкориснија за човека, производи хлеб, сочиво, бели и црни лук, лан и конопљу. Од животиња у њој живе коњи, бикови, магарци, дивље свиње, јелени, зечеви, козе и пчеле. `Нисам могао сазнати`, вели Херодот, `тачног броја Скита, али сам чуо два мишљења о њима: једни веле да их је веома много, други - да правих Скита има мало, али да тамо живи више разноврсних народа.` На тај се начин Скитија и Скити јављају већ код Херодота са обележјем и географским и етнографским. Касније настаје потпуна збрка појмова. Скити, код једних, становници су Јужне Русије различитог порекла; према другима, Скити су потпуно одређен, један народ. Има две врсте Скита, једни су земљорадници, други сточари. Одредити порекло и етнографску припадност и једних и других - то је један од најтежих проблема историске етнографије, који досад није решен. Херодот говори отоме, како је монархиска власт код `царских` Скита веома јака, да Скити веома много држе до својих гробница, нарочито царских, да умрлог цара возе у свечаној поворци по целој земљи, док не стигну на место сахране. Веома интересантна је прича Херодотова о сахрани скитских царева: маса света мрцвари себе и јауче у славу умрлог цара, али ово им не смета да приређују велике гозбе; уз цара сахрањују не само његово оружје, накит, различите домаће предмете, него и његовог убијеног коња, жену, секретара и послугу; над мртвацима граде читаву једну велику хумку. Након године дана приређује се велика свечаност око царске гробнице и том приликом убијају педесет коњаника са коњима. Археолошка истраживања нарочито знаменитих хумки Чертомлицке и Куљопске, у којима су били сахрањени неки скитски цареви, у главноме су потврдила Херодотове податке. Она су дала изванредно богате збирке предмета неоцењиве уметничке и историске вредности, који се налазе у знаменитом бившем царском Ермитажу у Петрограду. Најважнији предмет јесте огромна сребрна ваза, на којој су у доста високом рељефу израђене лепе слике живота Скита. Тип лица тих Скита је ариски. Већ је Херодот познавао неке Савромате као суседе Скита. Касније изгледа да су Сармати заменили Ските у јужноруским пределима! Али ограничити и разделити Ските и Сармате и у времену и у простору није досада пошло за руком нашим истраживачима. Код Херодота и у натписима грчких насеобина сачувана су имена појединих скитских и сарматских царева, а и поједине речи њихова језика. Продужујући радове ранијих научењака, на челу са Свевладом Милером, проф. берлинског универзитета Максим Фасмер утврдио је, и то изгледа дефинитивно, да се те речи објашњавају једино иранским језицима. Исто тако неки извештаји о обичајима и друштвеној организацији Сармата показују, да су они били нека врста Иранаца. Од сарматских суседа, поред Литванаца, који су се онда простирали, као што можемо судити по географској номенклатури тих места и донекле по археолошким проналасцима, дубоко у средину Русије, и Финаца, који су заузимали велики део средње, северне и западне Русије, нарочито ваља споменути Словене. Прво сигурно писмено сведочанство о њима налазимо код Тацита. По том приказу они се разликују од Сармата, јер `граде куће, носе штитове, и умеју да иду пешке, док Сармати иду у колима и на коњу` (`Германија`, гл. 46). Тацит зове Словене Венетима. Под таквим именом познаје их антички свет дуги низ векова. Питање о томе где се налазила словенска прадомовина у Европи спада у ред најзамршенијих историских питања, које досада није решено са довољно сигурности. Највероватнија је хипотеза до које је дошао, на основу пажљивог проучавања све досада познате грађе, знаменити чешки научењак Љубор Нидерле. Словенска прадомовина била би негде на Карпатима и у басену горње и средње Висле, горњег и средњег западног Буга, горњег Прута, Дњестра и јужнога Буга, Припета и донекле средњег Дњепра. Од II до краја IV века у данашњој Јужној Русији водећу су улогу имали Готи; они су потчинили себи више словенских племена, па су имали и једну већу државу. Концем треће четвртине V века поплавили су јужноруске степе Хуни, који су дошли из дубина Средње Азије у Европу. Касније су они, нарочито под вођством Атиле, проширили своју владавину далеко према Западу. Средиште Атилине државе било је негде у Панонији, где је Атилу посетило изасланство византиског цара. Учесник тог изасланства, Приск, описао је своје путовање и дао добру слику тадашњих Хуна. Из његових података да се судити, да су у Панонији под Хунима и са њима живела и нека словенска племена. Велика хунска држава спада у ред пролазних творевина историје и, после смрти Атилине (453.), у борбама његових синова, брзо се распада и пропада. У VI веку почиње и развија се продирање у Јужну Русију Бугара, а мало касније и Авара, које први руски летописац зове Обрима. Руски летописац сликовито прича о насиљима Авара над Словенима: кад треба Авару да оре поље или да некуд иде колима, употребљава он словенске жене као запрегу место коња или волова. Под утицајем аварским, или тачније под притиском Авара, Бугари и Словени продиру на Балканско Полуострво у VI и VII столећу. У исто време, под недовољно расветљеним околностима, врши се словенска колонизација широм источноевропске равнице. На југу, словенска племена долазе у извесну зависност од доста великог Хазарског Царства, које их све до IX столећа штити од номада. А у IX веку, негде у његовој другој четвртини, наваљују нове и снажније номадске хорде Печењега и Мађара. Словенска колонизација источноевропске равнице, која је у главним потезима извршена до у VII столеће, није дала овим крајевима густо, нарочито пак словенско становништво. Словенска су се племена груписала само крај река, речица и језера. Заузимајући узвишенија места, обично близу или крај воде, словенски насељеници стварали су себи утврђена места, звана `городишча` т. ј. места опкољена ланцем или бедемом, прављеним од земље; трагови таквих `городишча` сачувани су у великом броју. Савременици знају причати о њима доста ствари. Тако, на пример, скандинавска сага зове Русију Гардарики т. ј. `земљом градова`; а анонимни географ баварски из IX столећа вели за руске земље следеће: `Уличи јесу народ многобројан: они имају 318 градова; Бужани имају 231 град, Волињани - 70, Северјани - 325`. Ове податке потврђује модерна археологија. Из почетка, свакако, огромна већина `градова` руске земље били су само уточишта за сеоско становништво против непријатеља и дивљих зверова. На основу поглавито лингвистичког материјала може да се створи слика економског стања и материјалне културе словенских племена разасутих и насељених на источноевропској равници. Они су били земљорадњици, али су се бавили уз то и сточарством, ловом дивљачи и рибе и пчеларством. Култура главних врста и сада познатог жита, поврћа и воћа била им је у главном позната. Вероватно да су се бавили полуномадском земљорадњом, налик на ону, која се и сада може видети на северу Русије и у многим местима Сибирије, т. ј. они су секли и палили дрвеће и жбуње у шуми, сејали су жито и садили поврће у доста примитивно обрађену земљу, коју су пепелом гнојили; кад би земља постала посном, они би кретали даље. Али већ свакако од VII столећа у источноевропској равници развија се доста жива трговина. Поред многобројних извештаја савременика Арапа, проналасци на подручју данашње Русије велике масе појединачних новаца, као и великих блага у котловима и другим судовимазакопаним у земљу (руски `клады`) сведоче о развијености ове трговине. Трговачки саобраћај се вршио лађама, које су се кретале у више праваца, али два су пута била главна;. један је везао Балтичко Море са Црним, други Балтичко Море са Касписким Језером. Од споредних путева путеви по западној Двини и Њемену били су најважнији. Канала, разуме се, да није било, и зато су искоришћавали такозване `волоке` или `превлаке` т.ј. уже копнене просторе између појединих река и језера; преко њих су лађе вукли конопцем, односно носили на рукама. Исто тако су вукли или носили лађе дуж обале Дњепра, тамо, где је он пресечен од камених греда, т.зв. преграда (руски `пороги`). Главни учесници у трговини били су Скандинавци Нормани, т.зв. `Вареги` руских летописа и византиских хроника и аката, затим Арапи,. Хазари, можда Жидови, али свакако и Словени су постепено улазили у ову трговину. Трговачке заједнице ваљда су стварале себи извесне тачке за ослонац у овим пространим пределима, као неке врсте утврђених контоара. На тај начин можемо објаснити постанак правих градова у нашем смислу ове оечи, т.ј. економских и културних, па онда административних средишта. Можемо замислити, да су таква средишта била: Кијев на Дњепру, Новгород на језеру Иљмењу и реци Волхову, Смољенск на горњем Дњепру и још неколико најстаријих градова. Словенска племена у источноевропској равници, према извештајима најстаријег руског летописа, с којим се у главном поклапају подаци споменутог баварског географ и византиског цара Константина Порфирогенита у његовом знаменитом делу `О управи царства` (гл. IX.), била су следећа: у басену језера Иљмена - Словени, у басену западне Двине и Псковског Језера - Кривићи, у басену реке Брезине - Дреговићи, у басену Припета - Древљани, у басену Сожа - Радимићи, на Десни - Северјани, на средњем Дњепру око Кијева - Пољани, на горњој Десни и њеном нритоку Сајму и на горњој Оци - Вјатићи, на југ од Древљана - Волињани, на јужном Бугу - Тиверци, на Дњестру - Угличи или Уличи или Дуљеби, које су некад, према летопису, мучили Обри. На северу и североистоку словенска су племена била измешана са Финцима, на западу налазила су се у додиру са литванским племенима. .... ruska ruskog naroda

ISTORIJA RUSIJE Dimitrije Obolenski Robert Oti CLIO, 2003. Format 150 x 215 mm Tvrd povez, 516 strana. ćirilica. Stanje Vrlo dobro. Delo Istorija Rusije Dimitrija Obolenskog i Roberta Otija celovit je jednotomni uvod u istoriju Rusije od srednjeg veka do pada Hruščova. Posle studije o geografskom području na kome je ruska država ponikla i dostigla status supersile slede poglavlja u kojima se razmatra politička, društvena i ekonomska istorija te zemlje. Drugi deo knjige obuhvata period sovjetske vlasti, razvoja privrede i međunarodne politike. Knjiga je dragocena ne samo zbog podataka koji se u njoj mogu pronaći već, pre svega, zbog novih tumačenja i ocena, izloženih na jasan i pristupačan način. Delo Istorija Rusije godinama je osnovni udžbenik na velikom broju anglosaksonskih univerziteta.

ISTORIJA RUSIJE Dimitrije Obolenski Robert OtiCLIO, 2003. Format 150 x 215 mmTvrd povez, 516 strana. ćirilica. Stanje Vrlo dobro. Delo Istorija Rusije Dimitrija Obolenskog i Roberta Otija celovit je jednotomni uvod u istoriju Rusije od srednjeg veka do pada Hruščova. Posle studije o geografskom području na kome je ruska država ponikla i dostigla status supersile slede poglavlja u kojima se razmatra politička, društvena i ekonomska istorija te zemlje. Drugi deo knjige obuhvata period sovjetske vlasti, razvoja privrede i međunarodne politike. Knjiga je dragocena ne samo zbog podataka koji se u njoj mogu pronaći već, pre svega, zbog novih tumačenja i ocena, izloženih na jasan i pristupačan način. Delo Istorija Rusije godinama je osnovni udžbenik na velikom broju anglosaksonskih univerziteta. Informacije ** BESPLATNA ISPORUKA NA TERITORIJI CELE SRBIJE UZ PREDHODNU UPLATU NA TEKUĆI RAČUN ! !! (ne važi za postexpress /dexpress, slanje pošiljaka pouzećem , kao ni za slanje pošiljaka van teritorije Srbije) za sve knjige kupljene sa našeg naloga:

nekorišećna im2drpol

ISTORIJA RUSIJE (na ruskom) - Julija Školjnik Izdavač: Moskva Godina izdanja: 2021 Povez: tvrd Broj strana: 255 Stanje: vrlo dobro

Kao na slikama Skz Lepo očuvano za antikvarnu knjigu Srpska književna zadruga ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Алексеј Јелачић СКЗ, 1929 Откада сам се стицајем прилика нашао у овој гостољубивој и братској земљи, почео сам да радим на упознавању моје браће са Русијом и руском културом, у колико су ми то допуштале моје скромне снаге и знања, па и околности, које нису увек биле повољне за рад. Већ више семестара предајем руску историју на Филозофском Факултету у Скопљу. Налазећи увек добар одзив и много интереса за сазнања о Русији, ја сам се решио да напишем и једну оригиналну популарну историју Русије, које на српскохрватском језику још нема. Постоје само два преводна дела, штампана латиницом: оно Рамбоа, познатог француског писца (превод проф. Адамовића, Загреб, 1884.), сада прилично застарело; и друго од Д-ра Бидла, професора на Карловом чешком Универзитету у Прагу (превод Д-ра Милана Прелога, Загреб, 1922.). Ово друго дело посвећено је само догађајима из XIX и XX столећа, са врло кратким освртом на XVIII век. У своме делу покушаћу дати општи преглед историје рускога народа као целине, јер полазим са становишта народног јединства Источних Словена, не поричући, разуме се, да три племена источнословенска: Великоруси (или некадашњи Московити), Украјинци (Малоруси или просто Руси) и Белоруси имају дубоке и значајне антрополошке, психолошке, језичне и културно-историске особине. Заједничка им је преисторија њихова, која је тесно везана са историјом њихових претходника на источно-европској равници, и њихова стара историја, све до прве половине XIII века. После настаје дубоки историски расцеп, проузрокован највише током спољно- политичких догађаја. Док Русија североисточна, која ће се касније звати Московском или Великом, као и донекле Русија северозападна, потпада под утицај и власт Татара, Русија јужна и југозападна и западна налазе се под утицајем Пољске и Литваније, постепено улазе у оквир ових држава, па онда у оквир пољско-литванске заједничке државе. Али баш онда, када су Белоруси и Малоруси ушли у састав те државе, Москва је ујединила Великорусе у Московску Државу, па је отпочела офанзиву према југу и западу. У току друге половине XVII и целог XVIII столећа уједињују се сва источнословенска племена у једну велику државу - Сверуску Царевину са Петроградом као престоницом. У тој држави све више јача народна заједничка свест. Ова свест о народној заједници осећа се чак и код оних Украјинаца, који, као `Црвени` или `Галички Руси`, `Русини`, `Галичани` или просто `Руси` остају и након прве деобе Пољске ван руске државе (од године 1772. до 1918. под Хапсбурзима), па и код Карпатских Руса, који су од прастарог доба били поданици круне Светог Стефана. У стварању модерне руске државе, руског књижевног језика, (који се, истина, највише ослања на северно-великоруски народни диалекат) и руске културе уопште, па најзад и у руском револуционарном покрету, најактивније су сарађивали и Великоруси и Украјинци и Белоруси. У овоме процесу створени руски владајући сталеж и руска интелигенција престали су да буду само Великоруси или Украјинци или Белоруси, него се могу сматрати просто као Руси. Али у овом процесу, због извесних често насилничких, а свакако незгодних мера власти, страдале су културне особине Белоруса и Украјинаца. Ово је изазвало код њих оправдани револт. Светски Рат и нарочито руска револуција изазвали су културно, а донекле и политичко одвајање Украјинаца и Белоруса од руске целине. Украјинци су сад раздељени државним границама у више делова, тако да се њихова већина налази у Совјетској Унији, а мањи део у Пољској, Карпатски Руси у Чехословачкој, а поједини мањи делићи још и под Румунијом (у Буковини и Бесарабији). Сада су раздељени и Белоруси: већи њихов део налази се у Совјетској Унији, мањи, али још доста велики, у Пољској, док су незнатне мањине у балтичким државама. Толико, као уводна реч, у моје дело. Оним лицима и установама, који су ми непосредно или посредно помагали у раду, радо изражавам најлепшу захвалност. Нарочито захваљујем уваженим колегама господи Д-ру Миливоју Павловићу и Д-ру Петру С. Јовановићу професорима Филозофског Факултета у Скопљу, од којих је први љубазно прегледао мој рукопис са језичне стране, док ми је други дао драгоцене упуте за тачну транскрипцију руске топономастике на српски. Др. А. Јелачић. ГЛАВА I Источно-европска равница пре почетка руске државе Прве историске извештаје о територији садашње Русије добијамо од Грка. Тражећи нова места за своје насеобине грчки исељеници, у првоме реду Јонци из Милета и Дорци из Хераклеје, основали су низ колонија дуж северних обала Црнога и на обалама Азовског Мора. То су биле Тира на ушћу Дњестра, Олвија на ушћу Буга, Херсонес на јужној обали Крима, Пантикапеја на месту садашње Керчи, Танаис на доњем Дону, Фанагорија на тамањском полуострву близу ушћа Кубана. Ове насеобине водиле су интензивну трговину са унутрашњошћу земље, увозиле су грчку робу, у првом реду грнчарију, металну робу, оружје и наките, вино, тканине, мирисе, јужно воће; а извозиле су хлеб, коње, крзна, робље. Грци су утицали на копнено становништво, а и сами су донекле потпадали под његов утицај, док је пуно тих `варвара` долазило у грчке насеобине, где су се понекад задржавали дуже времена. У историско време Грци су звали оне народе Скитима, касније Сарматима; већ Хомер спомиње становнике садашње Јужне Русије као хипомолге... т. ј. као оне `који доје кобиле`. Они се хране `млеком` и заслужују `дивљење` (`Илијада` XIII, 5-6). Име Скита јавља се први пут код Хесиода, т. ј. у VIII столећу пре Христа. Али понајвише, и то веома подробних података, скупио је о тим пределима знаменити грчки географ и историчар Херодот, `отац историје`. Цео простор на северу од `Понта Еуксинског` (Црног Мора), од Истра, т. ј. Дунава, и до Танаиса, т. ј. Дона, у дубину од двадесет дана пута, Херодот зове Скитијом. Ова земља, знаменита по својим великим и лепим рекама, од којих је Бористен, т. ј. Дњепар, најлепша и најкориснија за човека, производи хлеб, сочиво, бели и црни лук, лан и конопљу. Од животиња у њој живе коњи, бикови, магарци, дивље свиње, јелени, зечеви, козе и пчеле. `Нисам могао сазнати`, вели Херодот, `тачног броја Скита, али сам чуо два мишљења о њима: једни веле да их је веома много, други - да правих Скита има мало, али да тамо живи више разноврсних народа.` На тај се начин Скитија и Скити јављају већ код Херодота са обележјем и географским и етнографским. Касније настаје потпуна збрка појмова. Скити, код једних, становници су Јужне Русије различитог порекла; према другима, Скити су потпуно одређен, један народ. Има две врсте Скита, једни су земљорадници, други сточари. Одредити порекло и етнографску припадност и једних и других - то је један од најтежих проблема историске етнографије, који досад није решен. Херодот говори отоме, како је монархиска власт код `царских` Скита веома јака, да Скити веома много држе до својих гробница, нарочито царских, да умрлог цара возе у свечаној поворци по целој земљи, док не стигну на место сахране. Веома интересантна је прича Херодотова о сахрани скитских царева: маса света мрцвари себе и јауче у славу умрлог цара, али ово им не смета да приређују велике гозбе; уз цара сахрањују не само његово оружје, накит, различите домаће предмете, него и његовог убијеног коња, жену, секретара и послугу; над мртвацима граде читаву једну велику хумку. Након године дана приређује се велика свечаност око царске гробнице и том приликом убијају педесет коњаника са коњима. Археолошка истраживања нарочито знаменитих хумки Чертомлицке и Куљопске, у којима су били сахрањени неки скитски цареви, у главноме су потврдила Херодотове податке. Она су дала изванредно богате збирке предмета неоцењиве уметничке и историске вредности, који се налазе у знаменитом бившем царском Ермитажу у Петрограду. Најважнији предмет јесте огромна сребрна ваза, на којој су у доста високом рељефу израђене лепе слике живота Скита. Тип лица тих Скита је ариски. Већ је Херодот познавао неке Савромате као суседе Скита. Касније изгледа да су Сармати заменили Ските у јужноруским пределима! Али ограничити и разделити Ските и Сармате и у времену и у простору није досада пошло за руком нашим истраживачима. Код Херодота и у натписима грчких насеобина сачувана су имена појединих скитских и сарматских царева, а и поједине речи њихова језика. Продужујући радове ранијих научењака, на челу са Свевладом Милером, проф. берлинског универзитета Максим Фасмер утврдио је, и то изгледа дефинитивно, да се те речи објашњавају једино иранским језицима. Исто тако неки извештаји о обичајима и друштвеној организацији Сармата показују, да су они били нека врста Иранаца. Од сарматских суседа, поред Литванаца, који су се онда простирали, као што можемо судити по географској номенклатури тих места и донекле по археолошким проналасцима, дубоко у средину Русије, и Финаца, који су заузимали велики део средње, северне и западне Русије, нарочито ваља споменути Словене. Прво сигурно писмено сведочанство о њима налазимо код Тацита. По том приказу они се разликују од Сармата, јер `граде куће, носе штитове, и умеју да иду пешке, док Сармати иду у колима и на коњу` (`Германија`, гл. 46). Тацит зове Словене Венетима. Под таквим именом познаје их антички свет дуги низ векова. Питање о томе где се налазила словенска прадомовина у Европи спада у ред најзамршенијих историских питања, које досада није решено са довољно сигурности. Највероватнија је хипотеза до које је дошао, на основу пажљивог проучавања све досада познате грађе, знаменити чешки научењак Љубор Нидерле. Словенска прадомовина била би негде на Карпатима и у басену горње и средње Висле, горњег и средњег западног Буга, горњег Прута, Дњестра и јужнога Буга, Припета и донекле средњег Дњепра. Од II до краја IV века у данашњој Јужној Русији водећу су улогу имали Готи; они су потчинили себи више словенских племена, па су имали и једну већу државу. Концем треће четвртине V века поплавили су јужноруске степе Хуни, који су дошли из дубина Средње Азије у Европу. Касније су они, нарочито под вођством Атиле, проширили своју владавину далеко према Западу. Средиште Атилине државе било је негде у Панонији, где је Атилу посетило изасланство византиског цара. Учесник тог изасланства, Приск, описао је своје путовање и дао добру слику тадашњих Хуна. Из његових података да се судити, да су у Панонији под Хунима и са њима живела и нека словенска племена. Велика хунска држава спада у ред пролазних творевина историје и, после смрти Атилине (453.), у борбама његових синова, брзо се распада и пропада. У VI веку почиње и развија се продирање у Јужну Русију Бугара, а мало касније и Авара, које први руски летописац зове Обрима. Руски летописац сликовито прича о насиљима Авара над Словенима: кад треба Авару да оре поље или да некуд иде колима, употребљава он словенске жене као запрегу место коња или волова. Под утицајем аварским, или тачније под притиском Авара, Бугари и Словени продиру на Балканско Полуострво у VI и VII столећу. У исто време, под недовољно расветљеним околностима, врши се словенска колонизација широм источноевропске равнице. На југу, словенска племена долазе у извесну зависност од доста великог Хазарског Царства, које их све до IX столећа штити од номада. А у IX веку, негде у његовој другој четвртини, наваљују нове и снажније номадске хорде Печењега и Мађара. Словенска колонизација источноевропске равнице, која је у главним потезима извршена до у VII столеће, није дала овим крајевима густо, нарочито пак словенско становништво. Словенска су се племена груписала само крај река, речица и језера. Заузимајући узвишенија места, обично близу или крај воде, словенски насељеници стварали су себи утврђена места, звана `городишча` т. ј. места опкољена ланцем или бедемом, прављеним од земље; трагови таквих `городишча` сачувани су у великом броју. Савременици знају причати о њима доста ствари. Тако, на пример, скандинавска сага зове Русију Гардарики т. ј. `земљом градова`; а анонимни географ баварски из IX столећа вели за руске земље следеће: `Уличи јесу народ многобројан: они имају 318 градова; Бужани имају 231 град, Волињани - 70, Северјани - 325`. Ове податке потврђује модерна археологија. Из почетка, свакако, огромна већина `градова` руске земље били су само уточишта за сеоско становништво против непријатеља и дивљих зверова. На основу поглавито лингвистичког материјала може да се створи слика економског стања и материјалне културе словенских племена разасутих и насељених на источноевропској равници. Они су били земљорадњици, али су се бавили уз то и сточарством, ловом дивљачи и рибе и пчеларством. Култура главних врста и сада познатог жита, поврћа и воћа била им је у главном позната. Вероватно да су се бавили полуномадском земљорадњом, налик на ону, која се и сада може видети на северу Русије и у многим местима Сибирије, т. ј. они су секли и палили дрвеће и жбуње у шуми, сејали су жито и садили поврће у доста примитивно обрађену земљу, коју су пепелом гнојили; кад би земља постала посном, они би кретали даље. Али већ свакако од VII столећа у источноевропској равници развија се доста жива трговина. Поред многобројних извештаја савременика Арапа, проналасци на подручју данашње Русије велике масе појединачних новаца, као и великих блага у котловима и другим судовимазакопаним у земљу (руски `клады`) сведоче о развијености ове трговине. Трговачки саобраћај се вршио лађама, које су се кретале у више праваца, али два су пута била главна;. један је везао Балтичко Море са Црним, други Балтичко Море са Касписким Језером. Од споредних путева путеви по западној Двини и Њемену били су најважнији. Канала, разуме се, да није било, и зато су искоришћавали такозване `волоке` или `превлаке` т.ј. уже копнене просторе између појединих река и језера; преко њих су лађе вукли конопцем, односно носили на рукама. Исто тако су вукли или носили лађе дуж обале Дњепра, тамо, где је он пресечен од камених греда, т.зв. преграда (руски `пороги`). Главни учесници у трговини били су Скандинавци Нормани, т.зв. `Вареги` руских летописа и византиских хроника и аката, затим Арапи,. Хазари, можда Жидови, али свакако и Словени су постепено улазили у ову трговину. Трговачке заједнице ваљда су стварале себи извесне тачке за ослонац у овим пространим пределима, као неке врсте утврђених контоара. На тај начин можемо објаснити постанак правих градова у нашем смислу ове оечи, т.ј. економских и културних, па онда административних средишта. Можемо замислити, да су таква средишта била: Кијев на Дњепру, Новгород на језеру Иљмењу и реци Волхову, Смољенск на горњем Дњепру и још неколико најстаријих градова. Словенска племена у источноевропској равници, према извештајима најстаријег руског летописа, с којим се у главном поклапају подаци споменутог баварског географ и византиског цара Константина Порфирогенита у његовом знаменитом делу `О управи царства` (гл. IX.), била су следећа: у басену језера Иљмена - Словени, у басену западне Двине и Псковског Језера - Кривићи, у басену реке Брезине - Дреговићи, у басену Припета - Древљани, у басену Сожа - Радимићи, на Десни - Северјани, на средњем Дњепру око Кијева - Пољани, на горњој Десни и њеном нритоку Сајму и на горњој Оци - Вјатићи, на југ од Древљана - Волињани, на јужном Бугу - Тиверци, на Дњестру - Угличи или Уличи или Дуљеби, које су некад, према летопису, мучили Обри. На северу и североистоку словенска су племена била измешана са Финцима, на западу налазила су се у додиру са литванским племенима. .... ruska ruskog naroda

ISTORIJA RUSIJE je naučno delo, pisano razgovetno da može da ga razume i široka publika, kod nas je, za razliku od ruskog originala, objavljeno u dva toma. Prvi deo bavi se periodom od 9. do 17. veka (od kneževine Rusije do smutnog vremena), a drugi obuhvata vladavinu dinastije Romanov, do balkanskih ratova. U sagledavanju istorije Rusije XVII veka autori nisu težili veštačkom suprotstavljanju razdoblja Rusije do i posle dolaske Petra I na vlast i pratili su evoluciju vesternizacije i modernizacije Rusije uoči XVIII veka. U vladavini više prijemnika Petra I sve do Ekaterine II istraživači su sagledavali više osobina u stvaranju i razvoju apsolutizma u državnoj upravi, političkom životu i privredi Ruske imperije. Ruski XIX vek istoričari su sagledavali od ubistva Pavla I do početka Prvog svetskog rata, u kontekstu svetske borbe za dominaciju pojedinih imperijalnih sila tog razdoblja. Za Rusiju to je razdoblje cvetanja kulьture, prosvete i nauke evropskog glasa i nivoa. Industrijski i privredni razvoj u XVIII veku obezbedio je aktivni rast ruske države u brojnim pravcima. U XIX veku ruska carevina je nastavila da se širi i uključila je u svoj sastav velike teritorije Kavkaza, Centralne Azije i Dalekog istoka. Postojao je i značajni demografski uspon usled čega je njeno stanovništvo poraslo čak tri puta. Tromost državnog aparata i pritisak feudalnih osobina (kmetstva i samodržavlja) predstavljali su kočnicu koja je izazivala brojne trzavice u društvenom životu zemlje. Ratovi su predstavljali neku vrstu ispita za zemlju i državnu administraciju. Početkom XIX veka ruske trupe su porazile najsnažniju imperiju i vojsku tog doba, savladali su Napoleona i svečano su umarširali u Pariz. Sredinom veka za vreme Krimskog rata ovaj poduhvat borbe sa celom Evropm više nije bio izvodljiv čto je doprinelo globalnom reformisanju društva i države 60-70-ih godina. Nakon ovih reformi uz značajni napor država je obezbedila pobedu u rusko-turskom ratu 1877-1878, koji nije uspela da iskoristi u punom zamahu usled slabosti državne diplomatije i administracije. Sledeći izgubljeni rat – rusko-japanski 1904-1905. protiv očigledno manjeg i slabijeg protivnika ozvaničio je približavanje katastrofe . Kriza sistema državne uprave, izazovi društva koje je vapilo za promenama, problemi u međunacionalnim odnosima – sve ovo je vodilo rusku carevinu prema katastrofalnim potresima 1905-1907. Autori su zaustavili svoje sagledavanje istorije Rusije na sudbonosnoj 1914. odnosno pre svetskog rata i revolucije 1917. Čitaj dalje

tvrd povez solidno ocuvano posveta pecatirano 182

Izdavač: Clio, Beograd Godina izdanja: 2003. Broj strana: 521 Povez: Tvrdi Format: 21 cm Stanje: Odlično Istorija Rusije Dimitrije Obolenski Robert Oti

Istorija srednjovekovne Rusije, mek povez, čista i nepodlvačena knjiga

Istorija Rusije / Rusija i Balkan 866.-1940. Aleksej Jelačić je bio srpski istoričar, publicista i novinar ruskog porekla. Studije istorije je završio na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Sankt Peterburgu1914. godine. Iste godine primljen je za asistenta na katedru za rusku istoriju istog fakulteta. Godine 1917. prelazi na Univerzitet svetog Vladimira u Kijevu i na njemu magistrira 1918. godine radom „Samodržavlje i narod u Rusiji 18. veka“. Godine 1919. prelazi na licej u Kamenc-Podolskom i predaje u istom sve do 1920. godine. Godine 1920. emigrira u Kraljevinu Jugoslaviju i živi u njoj sve do smrti. Bio je angažovan kao gimnazijski profesor u Skoplju (1920-1924), Pljevljima i Prištini (1924-1925). U Ljubljani je 1925. godine doktorirao radnjom „Seljački pokret u Hrvatskoj i Slavoniji godine 1848-1849", što je prvi temeljitiji rad na navedenu temu uopšte. Od 1925. godine živi i radi u Skoplju kao honorarni profesor ruske i zapadnoslovenske istorije na Filozofskom fakultetu, a istovremeno predaje i u skopskoj gimnaziji. Bio je dugogodišnji Politikin dopisnik iz Skoplja. Iz Skoplja je kraće vreme izbivao 1932. kada nastavnikuje u Kruševcu. Po izbijanju rata 1941. premešten je na rad u leskovačku gimnaziju. U Beogradu je umro 20. oktobra 1941. godine i pokopan je na ruskom groblju. U ovoj knjizi objedinjena su dva istorijska rada Alekseja Jelačića. Delo Istorija Rusije predstavlja prvi celoviti prikaz ruske istorije na srpskom jeziku, dok je delo Rusija i Balkan, pregled po­litičkih i kulturnih veza Rusije i balkanskih zemalja 866-1940. Prikaži više