ISTORIJA RUSIJE je naučno delo, pisano razgovetno da može da ga razume i široka publika, kod nas je, za razliku od ruskog originala, objavljeno u dva toma. Prvi deo bavi se periodom od 9. do 17. veka (od kneževine Rusije do smutnog vremena), a drugi obuhvata vladavinu dinastije Romanov, do balkanskih ratova. U sagledavanju istorije Rusije XVII veka autori nisu težili veštačkom suprotstavljanju razdoblja Rusije do i posle dolaske Petra I na vlast i pratili su evoluciju vesternizacije i modernizacije Rusije uoči XVIII veka. U vladavini više prijemnika Petra I sve do Ekaterine II istraživači su sagledavali više osobina u stvaranju i razvoju apsolutizma u državnoj upravi, političkom životu i privredi Ruske imperije. Ruski XIX vek istoričari su sagledavali od ubistva Pavla I do početka Prvog svetskog rata, u kontekstu svetske borbe za dominaciju pojedinih imperijalnih sila tog razdoblja. Za Rusiju to je razdoblje cvetanja kulьture, prosvete i nauke evropskog glasa i nivoa. Industrijski i privredni razvoj u XVIII veku obezbedio je aktivni rast ruske države u brojnim pravcima. U XIX veku ruska carevina je nastavila da se širi i uključila je u svoj sastav velike teritorije Kavkaza, Centralne Azije i Dalekog istoka. Postojao je i značajni demografski uspon usled čega je njeno stanovništvo poraslo čak tri puta. Tromost državnog aparata i pritisak feudalnih osobina (kmetstva i samodržavlja) predstavljali su kočnicu koja je izazivala brojne trzavice u društvenom životu zemlje. Ratovi su predstavljali neku vrstu ispita za zemlju i državnu administraciju. Početkom XIX veka ruske trupe su porazile najsnažniju imperiju i vojsku tog doba, savladali su Napoleona i svečano su umarširali u Pariz. Sredinom veka za vreme Krimskog rata ovaj poduhvat borbe sa celom Evropm više nije bio izvodljiv čto je doprinelo globalnom reformisanju društva i države 60-70-ih godina. Nakon ovih reformi uz značajni napor država je obezbedila pobedu u rusko-turskom ratu 1877-1878, koji nije uspela da iskoristi u punom zamahu usled slabosti državne diplomatije i administracije. Sledeći izgubljeni rat – rusko-japanski 1904-1905. protiv očigledno manjeg i slabijeg protivnika ozvaničio je približavanje katastrofe . Kriza sistema državne uprave, izazovi društva koje je vapilo za promenama, problemi u međunacionalnim odnosima – sve ovo je vodilo rusku carevinu prema katastrofalnim potresima 1905-1907. Autori su zaustavili svoje sagledavanje istorije Rusije na sudbonosnoj 1914. odnosno pre svetskog rata i revolucije 1917. Čitaj dalje