- Memphis Group, Milano Neenah Paper / Kimberly-Clark Corporation, 1987 58 str. meki povez stanje: vrlo dobro ŠTAMPANO KAO PROMO KATALOG ZA (TADA) NOVI NEENAH PAPIR. VRLO RETKO. __________________________________________________________ Printed on Neenah Paper. _________________________________________________________ The Memphis Group, also known as Memphis Milano, was an Italian design and architecture group founded by Ettore Sottsass. It was active from 1980 to 1987. The group designed postmodern furniture, lighting, fabrics, carpets, ceramics, glass and metal objects. The Memphis group`s work often incorporated plastic laminate and terrazzo materials and was characterized by ephemeral design featuring colorful and abstract decoration as well as asymmetrical shapes, sometimes arbitrarily alluding to exotic or earlier styles and designs. Memphis was born on the evening of December 11, 1980, when Sottsass invited a group of young designers and architects to discuss the future of design. Together, they wanted to change the concept of what design had been focused on, which had been Modernism and aimed to do so by creating and forming a new design collective. After their initial meeting, the group went away to brainstorm different ideas and concepts, and three months later, came back together ready to share over a hundred drawings they had produced during that time. The inspiration behind naming themselves `Memphis` came about during their first meeting when Bob Dylan`s record `Stuck Inside of Mobile with the Memphis Blues Again` had been playing repeatedly in the background. For Sottsass, the name `Memphis` represented two things: a city in Tennessee, and ancient Egypt`s capital city. The group of designers then went ahead and used the ambiguity behind the name `Memphis` to represent and symbolise their ambiguous design philosophies of furniture, objects and textiles. In Sottsass` case specifically, he showed great interest in the middle-class taste, the traditions of the Third World and the East, and unspoiled nature. Sottsass left the group in 1985 to focus on his design and architecture firm, Sottsass Associati. The group disbanded in 1987 because its members found it difficult to sustain their commercial success after the hype of their new movement had faded. Memphis` colorful furniture has been described as `bizarre`, `misunderstood`, `loathed`, and `a shotgun wedding between Bauhaus and Fisher-Price`. During their active years, the group designed a series of non-conformist furniture. One of their most popular and well-known designs is the `Carlton` Room Divider, a totemic pole incorporating a variety of bright colours, solid shapes and voids. The structure itself is constructed using cheap plastic laminates, though designed to be sold by a luxury market, and incorporates a series of equilateral triangles, both real and implied. The mid-1980s to early 1990s design of furniture, architecture, household items, and clothes was heavily influenced by Memphis Design. Surfing, skateboarding, skiing and BMX companies were quick to adopt the aesthetic into their designs. Television shows such as Miami Vice showcased many architectural examples. Nickelodeon used the style as the basis for their Double Dare set design. Memphis designs served as inspiration for the Fall/Winter 2011–2012 Christian Dior haute couture collection fashion show, for the Winter 2015 Missoni collection, Notable Memphis design collectors included fashion designer Karl Lagerfeld and musician David Bowie. After Bowie`s death in 2016, his collection was auctioned off at Sotheby`s for a total of £1,387,000. A `flat, geometric, figurative` illustration style `usually made up of solid colours`, popular in the late 2010s, particularly with startups, was dubbed `Corporate Memphis` by Wired Magazine for its resemblance to Memphis designs. Being the founder of the group, Ettore Sottsass became the leader of the Memphis Group and is now one of the most well known Italian post-War designers. Martine Bedin, a French designer, was also a member of Memphis. She first joined the group when she was in her twenties and was deemed in charge of overlooking all Memphis lighting that was produced. Her father had been an engineer and she was also continuously `playing with forbidden things`, all of which contributed to her designated position. During her time in Memphis, Bedin designed and thought of numerous ideas. Her design of the Super lamp placed on wheels, first designed in 1978, supposedly represented, along with a group of other objects, `friend-like` items. Bedin`s lamp was later produced in an artisanal workshop, where all Memphis products were manufactured, and her first prototype is now featured in the Victoria & Albert Museum, in London, England. Peter Shire, a sculptor, designer and potter originally from California, was another figure who formed the Memphis Group. He was first discovered thanks to Wet: The Magazine of Gourmet Bathing, a lifestyle publication on the west coast that Sottsass` partner on occasion would contribute to. In one article featuring Shire`s teapots in 1977, he quoted `I`m not much of a tea-drinker [...] Actually my first impulse is to put Coke in teapots. I`m a big Coke drinker and I`d love to see Coke flowing out of the teapots and foaming on the ground.` His unique approach and attitude later secured him a spot as a member of Memphis. After Memphis` disbandment in 1987, members went their separate ways. Some like Nathalie Du Pasquier, a French-born ex-member of the group, have collaborated with brands and companies in recent years. In 2013, she and the Danish company HAY collaborated where she designed and created Memphis-esque patterned bags. She later on also collaborated with American Apparel, a Canadian-founded fashion company that moved to California, where she designed one of their collections. The designs of the Memphis Group have acted as an inspiration to many other fashion companies, like Dior and Missoni, who both were inspired to design fashion collections based on Memphis` original work. Memphis included contributions from many international architects and designers. Notable members include: Ettore Sottsass Martine Bedin Andrea Branzi Aldo Cibic Michele De Lucchi Nathalie du Pasquier Michael Graves Massimo Iosa Ghini Shiro Kuramata Javier Mariscal Alessandro Mendini Barbara Radice Cinzia Ruggeri Peter Shire George Sowden Gerard Taylor Matteo Thun Masanori Umeda Marco Zanini Marco Zanuso izvor:wikipedia

Kao na slikama Deluje nekorišćeno Cekade Ervin Piskator Zagreb, 1985. 14 x 22 cm, tvrd povez sa omotom, 198 strana Erwin Friedrich Maximilian Piscator (17 December 1893 – 30 March 1966) was a German theatre director and producer. Along with Bertolt Brecht, he was the foremost exponent of epic theatre, a form that emphasizes the socio-political content of drama, rather than its emotional manipulation of the audience or the production`s formal beauty.[2] Biography[edit] Youth and wartime experience[edit] The Volksbühne Berlin, scene of Piscator`s early successes as a stage director in 1924 Erwin Friedrich Max Piscator was born on 17 December 1893 in the small Prussian village of Greifenstein-Ulm, the son of Carl Piscator, a merchant, and his wife Antonia Laparose.[3] His family was descended from Johannes Piscator, a Protestant theologian who produced an important translation of the Bible in 1600.[4] The family moved to the university town Marburg in 1899 where Piscator attended the Gymnasium Philippinum. In the autumn of 1913, he attended a private Munich drama school and enrolled at University of Munich to study German, philosophy and art history. Piscator also took Arthur Kutscher`s famous seminar in theatre history, which Bertolt Brecht later also attended.[5] Piscator began his acting career in the autumn of 1914, in small unpaid roles at the Munich Court Theatre, under the directorship of Ernst von Possart. In 1896, Karl Lautenschläger had installed one of the world`s first revolving stages in that theatre.[6] During the First World War, Piscator was drafted into the German army, serving in a frontline infantry unit as a Landsturm soldier from the spring of 1915 (and later as a signaller). The experience inspired a hatred of militarism and war that lasted for the rest of his life. He wrote a few bitter poems that were published in 1915 and 1916 in the left-wing Expressionist literary magazine Die Aktion. In summer 1917, having participated in the battles at Ypres Salient and been in hospital once, he was assigned to a newly established army theatre unit. In November 1918, when the armistice was declared, Piscator participated in the November Revolution, giving a speech in Hasselt at the first meeting of a revolutionary Soldiers` Council (Soviet).[6] Early success in the Weimar Republic[edit] Piscator returned to Berlin and joined the newly formed Communist Party of Germany (KPD). He left briefly for Königsberg, where he joined the Tribunal Theatre. He participated in several expressionist plays and played the student, Arkenholz, in the Ghost Sonata by August Strindberg. He joined Hermann Schüller in establishing the Proletarian Theatre, Stage of the Revolutionary Workers of Greater Berlin.[7] The Piscator-Bühne in Berlin (1927–29), formerly known as Neues Schauspielhaus In collaboration with writer Hans José Rehfisch, Piscator formed a theatre company in Berlin at the Comedy-Theater on Alte Jacobsstrasse, following the Volksbühne (`people`s stage`) concept. In 1922–1923 they staged works by Maxim Gorky, Romain Rolland, and Leo Tolstoy.[8] As stage director at the Volksbühne (1924–1927), and later as managing director at his own theatre (the Piscator-Bühne on Nollendorfplatz), Piscator produced social and political plays especially suited to his theories. His dramatic aims were utilitarian — to influence voters or clarify left-wing policies. He used mechanized sets, lectures, movies, and mechanical devices that appealed to his audiences. In 1926, his updated production of Friedrich Schiller`s The Robbers at the distinguished Preußisches Staatstheater in Berlin provoked widespread controversy. Piscator made extensive cuts to the text and reinterpreted the play as a vehicle for his political beliefs. He presented the protagonist Karl Moor as a substantially self-absorbed insurgent. As Moor`s foil, Piscator made the character of Spiegelberg, often presented as a sinister figure, the voice of the working-class revolution. Spiegelberg appeared as a Trotskyist intellectual, slightly reminiscent of Charlie Chaplin with his cane and bowler hat. As he died, the audience heard The Internationale sung. Piscator founded the influential (though short-lived) Piscator-Bühne in Berlin in 1927. In 1928 he produced a notable adaptation of the unfinished, episodic Czech comic novel The Good Soldier Schweik. The dramaturgical collective that produced this adaptation included Bertolt Brecht.[9] Brecht later described it as a `montage from the novel`.[10] Leo Lania`s play Konjunktur (Oil Boom) premiered in Berlin in 1928, directed by Erwin Piscator, with incidental music by Kurt Weill. Three oil companies fight over the rights to oil production in a primitive Balkan country, and in the process exploit the people and destroy the environment. Weill`s songs from this play, such as Die Muschel von Margate, are still part of the modern repertoire of art music.[11] In 1929 Piscator published his The Political Theatre, discussions of the theory of theatre .[12] In the preface to its 1963 edition, Piscator wrote that the book was `assembled in hectic sessions during rehearsals for The Merchant of Berlin` by Walter Mehring, which had opened on 6 September 1929 at the second Piscator-Bühne.[13] It was intended to provide `a definitive explanation and elucidation of the basic facts of epic, i.e. political theatre`, which at that time `was still meeting with widespread rejection and misapprehension.`[13] Three decades later, Piscator said that: The justification for epic techniques is no longer disputed by anyone, but there is considerable confusion about what should be expressed by these means. The functional character of these epic techniques, in other words their inseparability from a specific content (the specific content, the specific message determines the means and not vice versa!) has by now become largely obscured. So we are still standing at the starting blocks. The race is not yet on ...[14] International work, emigration, and late productions in West Germany[edit] Piscator was theater manager of The Freie Volksbühne Berlin from 1962 until his death. In 1931, after the collapse of the third Piscator-Bühne, Piscator went to Moscow in order to make the motion picture Revolt of the Fishermen with actor Aleksei Dikiy, for Mezhrabpom, the Soviet film company associated with the International Workers` Relief Organisation.[15] As John Willett wrote, throughout the pre-Hitler years Piscator`s `commitment to the Russian Revolution was a decisive factor in all his work.`[16] With Hitler`s rise to power in 1933, Piscator`s stay in the Soviet Union became exile.[17] In July 1936, Piscator left the Soviet Union for France. In 1937, he married dancer Maria Ley in Paris. Bertolt Brecht was one of the groomsmen. During his years in Berlin, Piscator had collaborated with Lena Goldschmidt on a stage adaptation of Theodore Dreiser`s bestselling novel An American Tragedy; under the title The Case of Clyde Griffiths. With American Lee Strasberg as director, it had run for 19 performances on Broadway in 1936. When Piscator and Ley subsequently immigrated to the United States in 1939, Piscator was invited by Alvin Johnson, the founding president of The New School, to establish a theatre workshop. Among Piscator`s students at this Dramatic Workshop in New York were Bea Arthur, Harry Belafonte, Marlon Brando, Tony Curtis, Ben Gazzara, Judith Malina, Walter Matthau, Rod Steiger, Elaine Stritch, Eli Wallach, Jack Creley, and Tennessee Williams.[18] Established in New York, Erwin and Maria Ley-Piscator lived at 17 East 76th Street, an Upper East Side townhome, sometimes remembered as the Piscator House.[19] After World War II and the break-up of Germany, Piscator returned to West Germany in 1951 due to McCarthy era political pressure in the United States against former communists in the arts.[20] In 1962 Piscator was appointed manager and director of the Freie Volksbühne in West Berlin. To much international critical acclaim, in February 1963 Piscator premièred Rolf Hochhuth`s The Deputy, a play `about Pope Pius XII and the allegedly neglected rescue of Italian Jews from Nazi gas chambers.`[21] Until his death in 1966, Piscator was a major exponent of contemporary and documentary theatre. Piscator`s wife, Maria Ley, died in New York City in 1999. Effects on theatre[edit] This section needs additional citations for verification. Please help improve this article by adding citations to reliable sources. Unsourced material may be challenged and removed. Find sources: `Erwin Piscator` – news · newspapers · books · scholar · JSTOR (December 2017) (Learn how and when to remove this template message) Piscator, a sculpture in the London Borough of Camden by Eduardo Paolozzi In lieu of private themes we had generalisation, in lieu of what was special the typical, in lieu of accident causality. Decorativeness gave way to constructedness, Reason was put on a par with Emotion, while sensuality was replaced by didacticism and fantasy by documentary reality. Erwin Piscator, 1929.[22] Piscator`s contribution to theatre has been described by theatre historian Günther Rühle as `the boldest advance made by the German stage` during the 20th century.[23] Piscator`s theatre techniques of the 1920s — such as the extensive use of still and cinematic projections from 1925 on, as well as complex scaffold stages — had an extensive influence on European and American production methods. His dramaturgy of contrasts led to sharp political satirical effects and anticipated the commentary techniques of epic theatre.[citation needed] In the Federal Republic of Germany, Piscator`s interventionist theatre model enjoyed a late second zenith. From 1962 on, Piscator produced several works that dealt with trying to come to terms with the Germans` Nazi past and other timely issues; he inspired mnemonic and documentary theatre in those years until his death. Piscator`s stage adaptation of Leo Tolstoy`s novel War and Peace[24] has been produced in some 16 countries since 1955, including three productions in New York City.[citation needed] Legacy and honors[edit] Opening of an exhibition on the occasion of the 50th anniversary of Erwin Piscator`s death, Berlin, 2016 In 1980, a monumental sculpture by Scottish artist Eduardo Paolozzi was dedicated to Piscator in central London.[25] In the fall of 1985, an annual Erwin Piscator Award was inaugurated in New York City, the adopted home of Piscator`s widow Maria Ley. Additionally, a Piscator Prize of Honors has been annually awarded to generous patrons of art and culture in commemoration of Maria Ley since 1996. The host of the Erwin Piscator Award is the international non-profit organisation `Elysium − between two continents` that aims to foster artistic and academic dialogue and exchange between the United States and Europe. In 2016, a Piscator monument was erected in his birthplace of Greifenstein-Ulm.[26] Piscator`s artistic papers are held by the archive of the Academy of Arts, Berlin (since 1966) and the Southern Illinois University Carbondale (Morris Library, since 1971).[27] Broadway productions[edit] Gotthold Ephraim Lessing, Nathan the Wise (Belasco Theatre, April 1942) Irving Kaye Davis, The Last Stop (Ethel Barrymore Theatre, September 1944) Films[edit] Revolt of the Fishermen (Восстание рыбаков). Director: Erwin Piscator, Screenplay: Georgi Grebner, Willy Döll, Producer: Mikhail Doller, USSR 1932–1934. Works[edit] Piscator, Erwin. 1929. The Political Theatre. A History 1914–1929. Translated by Hugh Rorrison. New York: Avon, 1978. ISBN 978-0-380401-88-8 (= London: Methuen, 1980. ISBN 978-0-413335-00-5). The ReGroup Theatre Company (ed.): The `Lost` Group Theatre Plays. Volume 3. The House of Connelly, Johnny Johnson, & Case of Clyde Griffiths. By Paul Green and Erwin Piscator. Prefaces by Judith Malina & William Ivey Long. New York, NY: CreateSpace, 2013. ISBN 978-1-484150-13-9. Tolstoy, Leo. War and Peace. Adapted for the Stage by Alfred Neumann, Erwin Piscator, and Guntram Prüfer. English adaptation by Robert David MacDonald. Preface by Bamber Gascoigne. London: Macgibbon & Kee, 1963. Literature[edit] Connelly, Stacey Jones. Forgotten Debts: Erwin Piscator and the Epic Theatre. Bloomington: Indiana University 1991. Innes, Christopher D. Erwin Piscator`s Political Theatre: The Development of Modern German Drama. Cambridge: Cambridge University Press 1972. Ley-Piscator, Maria. The Piscator Experiment. The Political Theatre. New York: James H. Heineman 1967. ISBN 0-8093-0458-9. Malina, Judith. The Piscator Notebook. London: Routledge Chapman & Hall 2012. ISBN 0-415-60073-1. McAlpine, Sheila. Visual Aids in the Productions of the First Piscator-Bühne, 1927–28. Frankfurt, Bern, New York etc.: Lang 1990. Probst, Gerhard F. Erwin Piscator and the American Theatre. New York, San Francisco, Bern etc. 1991. Rorrison, Hugh. Erwin Piscator: Politics on the Stage in the Weimar Republic. Cambridge, Alexandria VA 1987. Wannemacher, Klaus. Moving Theatre Back to the Spotlight: Erwin Piscator’s Later Stage Work. In: The Great European Stage Directors. Vol. 2. Meyerhold, Piscator, Brecht. Ed. by David Barnett. London etc.: Bloomsbury (Methuen Drama) 2018, pp. 91–129. ISBN 1-474-25411-X. Willett, John. The Theatre of Erwin Piscator: Half a Century of Politics in the Theatre. London: Methuen 1978. ISBN 0-413-37810-1. External links[edit] Biography portal Erwin Piscator at IMDb Website on Erwin Piscator, including `Annotated Erwin Piscator Bibliography` with more than 1300 title entries (German) Erwin Piscator Papers, 1930–1971 at Southern Illinois University Carbondale, Special Collections Research Center Information on the annual Erwin Piscator Award Photo of Piscator at Find a Grave Tags: Politika i knjizevnost bertolt Breht angažovana knjizevnost sartr avangarda

Dusan MISKOVIC (Aleksinac, 11. 11. 1915 - Beograd, 1993) Beograd, 1967 ulje na kartonu 30 x 38 cm plus ram signatura dole desno, zapis dole levo Original ram iz perioda. Fotoatest. Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. Душан Мишковић - сликар (1915 - 1993) Биографија Душан Мишковић, сликар, родио се у Алексинцу 29. октобра 1915. године. Основну школу завршио је у Пироту, а гимназију и трговачку академију у Београду. Уметничку школу у Београду похађао је од 1935. до 1939. године код професора Бете Вукановић, Ивана Радовића, Љубе Ивановића и Николе Бешевића. У ликовном животу Београда присутан је од 1938. године. Излагао је на пролећним и јесењим изложбама југословенских уметника у Уметницком павиљону Цвијета Зузорић 1938, 1939. и 1940. године. После II светског рата, у периоду од 1948. до 1955. године Мишковић живи у Нишу, где оснива Школу примењених уметности у којој је радио као директор и предавач. 1955. године прелази у Београд , где живи и ради све до своје смрти 1993. године. У послератном периоду његово бављење сликарством добија пун интензитет. Излаже на многобројним излжбама у Беогарду и другим градовима Југославије. Учествује на изложбама УЛУС-а, Октобарском салону, изложбама ЛАДЕ, Изложби југословенског портрета, као и на изложбама атељеа АРС и на другим ликовним смотрама. У иностранству је излагао у Риму, Напуљу и Фиренци где на међународној изложби 1970. године добија златну медаљу за сликарство овог града. Излагао је и у Немачкој, Америци и Канади. Радови Душана Мишковића налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Музеју града Земуна, Народном музеју Ниша, Народном музеју Смедеревске Паланке, Завичајном музеју Алексинца и бројним установама и приватним колекцијама. У иностранству његови радови се налазе у Равени, Венецији, Минхену, Паризу и Вашингтону. Мишљења Професор др. Павле Васић, 1978: Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. То су традиционални мотиви сликарства, интима и тиха зрачења бића и ствари везаних за наш круг, нас свакодневни живот, једном речју, уобичајене теме које до сада нису престале да буду занимљиве. Уметност је једна, али има хиљаду видова. Према томе, сликару је слободно да изабере пут који му највише одговара. У том оквиру Мишковић је развио своје уобичајене особине, аналитички колористички однос према свету, према пределу, стварима или човеку; непосредан без усиљавања да изгледа нешто друго него што јесте и што је био. Тај континуитет развоја и пута трпео је једва веће промена. Оне су се огледале махом у наглашавању фактуре, која је постала главни циљ апстрактном сликарству, па није мимоисла ни Мишковића у свом тријумфалном походу. Мишковић је остао везан за природу, присно и нераздвојно, до садасње изложбе... Срето Бошњак, ликовни критичар, 1978: Мајстор боје и атмосфере Сликар Душан Мишковић се формирао у духу оног интимистичко-поетског концепта који је карактерисао српску ликовну уметност с краја четврте деценије и у том духу оставио је неколико упечатљивих дела која, без обзира на младост уметника, сведоче о зрелости стваралачке свести и у исто време о њеној отворености за нове могућности. Инспирисан природом, њеним духом и њеним лепотама, он слику третира као изазов страсти и лепоте материје: полази од виђеног, али још више од доживљеног, стварајући префињене композиције и хроматске оркестрације. Облик није само визуелна чињница која се ослања на препознавање објективно постојећег, већ пре свега извориште слободне интерпретације доживљаја. Такав је и у пејзажима и миртвим природама, сличан је и у портрету, али оно што је битно за овај сликарски концепт, то је процес који боју, као средство израза, трансформише из визуелне у лирску духовну чињеницу. И по томе је Мишковић модеран сликар, без обзира на његово свесно ослањање на традицију. Паралелно са уљима, Мишковић стално, много и зналачки, из године у годину све зрелије, црта, све мање се ослањајући на објективне визуелне податке, а све више на свој унутрашњи свет, сан и подсвест; дух легенди и народног предања отварају нове димензије и у његовом цртежу и у његовој слици; у првом плану су пластичне вредности, светлост и боја, и облик који заједно чине нераскидиву целину. Светлост је услов дефинисања облика, али и више од тога - она је носилац лирске атмосфере слике, њено лице и њена душа. Боја, топла и зрела, покаткад пригушена, а покаткад звонка и отворена, час у густим наносима, час у танким лазурама, гради ону фину хармонијску целовитост сваког платна, пуно топлине и неког наглашеног јединства. др. Станислав Живковић, историчар уметности, 1978: ... Небо, тишина и простор јесу при том три основна садржаја која испуњавају завучене кутке обојене патином; простори који служе као сцена за одвијање медитација о суштинским питањима живота и смрти. На неки начин, Мишковић се у тој синтези још једном сећа неизбрисивог сусрета са сликарством Делакроа, па је тако један стваралачки круг затворен. Међутим, оно битно опредељење сликара, који уједно представља и његов највећи квалитет, јесте истанчано колористичко осећање, схватање да је слика - бојом испуњена површина. Без обзира што Мишковић, у зависности од мотива и тренутног расположења, мења повремено гаму, више или мање деформише цртеж и растаче форму, његова основна концентрација увек остаје на музикалној транспозицији мотива, на склапању акорда оплемењеног звука. У богатој оркестрацији најчесће доминирају посивели зелени, плави и црвени тонови, у комплементарном сазвучју са оптимистички ведрим окерима, или драматичним тамно-љубичастим, готово црним мрљама. Ипак, његова платна нису драматични сукоби маса, егзалтиране ескплозије нити фанфаре, већ деликатна колористичка ткања, чија је заједничка ознака одређена сиво-сребрнаста, помало опора гама. Сликарско дело Душана Мишковића још није завршено. Али већ сада можемо закључити да оно по свом интимистичком карактеру, као и по свом искључивом интересу за лапоту сликарске материје, несумњиво припада кругу традиционалне. београдске школе Самосталне изложбе 1947. Соко Бања - Дом културе 1954. Алексинац - Дом културе 1954. Алексинац - Алексиначки рудници 1955. Београд - Клуб ССРЊ, Вождовац 1957.Београд - Галерија УЛУС 1958. Београд - Галерија `Наш дом` 1959. Београд - Галерија УЛУС 1959. Земун - Галерија Земун 1965. Београд - Галерија УЛУС 1971. Београд - Галерија УЛУС 1972. Београд - Галерија УЛУС 1973. Београд - Галерија УЛУС 1975. Земун - Галерија Дома ваздухопловства 1977. Смедеревска Паланка - Галерија `Абрашевић` 1978. Смедеревска Паланка - Народни музеј 1978. Београд - Културни центар 1996. Смедеревска Паланка, Народни музеј Колективне изложбе 1939. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Јесења изложба београдских уметника 1940. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Пролећна изложба југословенских уметника 1947-1955. Ниш - Друштво ликовних уметника Ниша 1956. Београд - редовне изложбе УЛУС-а 1966. Скопље - Међународна изложба солидарности 1967. Београд - Дом ЈНА 1968. Београд - Културни центар - Уметници Београда Фиренци 1968-1970. Фиренца (Италија) - Међународна изложба “Санта Цроце” 1969. Пистоиа (Италија) - Први бијенале акварела 1975. Београд - 30 година УЛУС-а 1975. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1976. Београд - Октобарски салон 1976. Београд - Културни центар, Београд као инспирација ликовних уметника 1976. Штутгарт - Келн (Немачка), - Београдски уметници 1977. Њујорк - Бостон (САД и Канада) - Атеље АРС 1978. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1987. Београд - САНУ - Уметничка школа у Београду (1919-1939) 1988. Београд - Народни музеј - Тековине (уметничка збирка слика Народног музеја у Смедеревској Паланци 1993. Сремски Карловци - Изложба “Ладе” 1995. Београд - Народни музеј, Поглед у прошлост (1904-1994) 1995. Врњачка Бања - Замак културе, Акварел у Србији (1900-1950) 1996. Чачак - Уметничка галерија `Надежда Петровић`, - Акварел у Србији - из Збирке југословенског сликарства XX века (1900-1950) Београд - Народни музеј Нови Сад - Галерија Матице српске Награде 1969. Златна медаља за сликарство града Фиренце - Италија 1969. Писмена похвала Првог бијенала акварела у Пистои - Италија

Knjiga je nova. ,,`Da mi zaključamo za svaki slučaj`, rekao je 24. marta 1999. u kabinetu broj 50 na Fakultetu dramskih umetnosti profesor Marko Babac. `Ako nas neko bude tražio, pravićemo se da nismo tu`, dodao je, osmehujući se šestorici studenata završne godine na katedri montaže. Nekako, ni profesoru Babcu, ni nama šestorici nije bilo nimalo neobično što to jutro nisu došle naše dve koleginice iz generacije. Prethodne noći NATO je objavio da je odobren vazdušni napad na Srbiju. Posle kratkog razgovora šta će se dalje dogoditi i šala (da pored zaključanih vrata ostane otvoren prozor ka krovnoj terasi radi rezervnog izlaza), uz poruke ohrabrenja, profesor Babac pustio nam je film kojeg se, danas, više niko od nas ne seća. Ostala je ta, gotovo dečija, zabrana ulaska nepozvanima u njegov kabinet. Zabrana je, nekako, obeležila kompletnu karijeru Marka Babca. Bio je jedan od osnivača čuvenog Kino kluba Beograd, kultnog, amaterskog umetničkog udruženja u kojem su se učili Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Saša Petrović, koji će samo koju godinu kasnije postati reditelji evropskog renomea. Oni i mnogi drugi autori doživeće da im filmovi odlukom raznih komisija ne budu pušteni u distribuciju zbog `moralno-političke nepodobnosti`. To se u filmskom žargonu zvalo `bunkerisanje`, a mnogo godina kasnije Radoslav Zelenović daće ovoj pojavi precizan naziv `Zabranjeni bez zabrane`. Omnibus film Kapi, vode, ratnici čije su tri priče režirali Vojislav Kokan Rakonjac, Živojin Pavlović i Marko Babac doživeo je tu sudbinu 1962. pošto je posle jedinog javnog prikazivanja na festivalu u Puli bio nagrađen za najbolju režiju. Već sledeće, 1963. godine, ista grupa autora je sa svojim, takođe omnibusom, filmom Grad ušla u istoriju kinematografije SFRJ jer je to bio (i ostao) jedini film koji je sudskom odlukom zabranjen za javno prikazivanje i distribuciju. Dve godine kasnije Babac je režirao dugometražni igrani filma Ko puca, otvoriće mu se, a 1966. počeo je da predaje montažu na Akademiji za pozorište i film, radio i televiziju. U svojoj karijeri režirao je preko 80 kratkih i TV filmova, montirao je 13 dugometražnih i preko 100 kratkih filmova. Osnovao je katedru montaže na Fakultetu dramskih umetnosti 1971. godine, kao i katedre na akademijama u Ljubljani, Sarajevu i Banjaluci. Tokom devedesetih bio je angažovan na nekoliko najzahtevnijih montažerskih poslova – rekonstruisao je najranije srpske i jugoslovenske filmove koji su u Jugoslovenskoj kinoteci čekali da se opozove zvaničan početak domaće kinematografije za koji je proglašen film Slavica iz 1947. godine. Tako je Marko Babac na osnovu sačuvanog materijala rekonstruisao Krunisanje kralja Petra, film Vilsona i Meteršoa iz 1904, film Rudareva sreća Josipa Novaka iz 1926, zatim S verom u Boga Miroslava Al. Popovića iz 1931. i mnoge druge. Čuveni francuski teoretičar filma Andre Bazen je 1956. godine napisao svoj značajni esej Zabranjena montaža u kojem je tvrdio da je prosečan gledalac već dovoljno obrazovan da će shvatiti da ako u sceni u kojoj lav juri čoveka stalno vidimo kadrove čoveka koji trči kako se smenjuju s kadrovima lava koji juri, moguće je da su čovek i lav snimljeni odvojeno, možda čak i na dva različita kontinenta. `Moramo da vidimo bar neki kadar u kojem su i čovek i lav zajedno`, govorio je Bazen. E, tu vrstu montaže profesor Marko Babac je dosledno primenjivao u svojim filmovima i dosledno predavao svojim studentima. Nije ni slutio da će samo sedam godina posle Bazenovog teksta njegov rad biti doslovno zabranjen. Tek je odlukom suda u Sarajevu 1990. ukinuta zabrana za film Grad koja je važila punih 27. godina. Osam sati pre NATO agresije na Srbiju, oko podneva, završio se film koji nam je profesor Babac pustio. Otključavši vrata, rukovao se ponaosob sa svakim od nas poželevši nam sreću i `pamet u glavu`, kao i želju da se što pre opet vidimo. Sva je sreća, svi smo ga, kad se sve završilo, ponovo videli (uključujući i dve odsutne koleginice). Tog dana, 24. marta 1999, bio je naš poslednji čas kod profesora Marka Babca.``

U dobrom stanju Gino Covili: Un epico calvario contadino Milano, Vangelista, 1974, 8vo brossura editoriale con copertina illustrata a colori, pp. 155 con numerose ill. in nero e col. n.t. Gino Covili (Pavullo nel Frignano, 21 marzo 1918 – Pavullo nel Frignano, 6 maggio 2005) è stato un pittore italiano. Nato in una famiglia di origine modesta, vive l`infanzia senza la figura paterna dato che il suo genitore era emigrato in Francia per motivi di lavoro. Dopo aver conseguito la licenza elementare inizia a lavorare come apprendista barbiere e poi in un pastificio locale.[1] Dopo aver prestato servizio militare per diversi anni, durante il fascismo, si aggrega alla Resistenza alla quale partecipa per circa un biennio. Alla fine della seconda guerra mondiale trova un lavoro come manovale in edilizia che gli consente di sposarsi e mettere al mondo dei figli. Nel 1950 riesce ad avere un posto come bidello nella scuola di Pavullo, un lavoro modesto ma certamente meno pesante di quello di manovale. Il maggior tempo libero gli consente di poter tornare a quella che era stata la passione della sua infanzia, il disegno e la pittura. Discussione per la formazione della cooperativa, 1975 Al 1964 risale la sua prima mostra personale a Bologna, alla quale segue una mostra a Milano nel 1969, presentato da Mario De Micheli, che lo impone all`attenzione della critica. A seguito del favore incontrato dalle sue opere, decide di lasciare il posto di bidello e di occuparsi di pittura a livello professionale. Segue un trentennio di grande attività che lo vede esporre in centri sempre più importanti dove ha la possibilità di incontrare e conoscere pittori come Roberto Matta e Carlo Levi, e personaggi come il regista Luchino Visconti, il poeta Rafael Alberti, lo sceneggiatore e scrittore Cesare Zavattini e il direttore della fotografia Vittorio Storaro. L`amicizia d`infanzia e poi durante la resistenza con il poeta Vico Faggi, in quegli anni, si rafforza con un confronto e una collaborazione costanti. Fra il 1971 e il 1972 dipinge alcune delle sue opere più rappresentative e viene in contatto con l`ambiente artistico romano presso il quale conosce attori, registi scrittori ed altri intellettuali. Gino Covili è stato un pittore di cicli. L`aspra fatica, la solitudine, lo scoramento non possono non lasciare traccia nell`esistenza degli uomini e non possono lasciare indifferente un pittore come Covili. Dal 1973 al 1977 Gino Covili frequenta l`Ospedale Psichiatrico di Gaiato: lo attraggono la curiosità, il senso di solidarietà, il desiderio di comunicare e di aiutare. Nasce un ciclo di 140 opere che costituiscono uno dei punti più amari, più allarmati ma anche più poetici dell`iconografia del pittore. Il ciclo è documentato dal volume `Gino Covili, Gli Esclusi` per le edizioni Quodlibet.[3] In quegli anni incontra e conosce lo psichiatra Franco Basaglia che apprezza il suo lavoro dedicato ai malati di mente. Nel 1990 tiene una mostra antologica a Perugia dove viene presentata la sua storia pittorica di quasi quarant`anni. Dal 1992 al 1994, Gino Covili si dedica al ciclo `Francesco`, 83 opere tra quadri e disegni, sulla vita del santo di Assisi. Il ciclo nasce da una situazione personale di grande trepidazione: dipingere la vita di San Francesco per aiutare il figlio a guarire, dopo un grave incidente.[4] Il ciclo è quindi un ex voto per grazia ricevuta. Tali opere vengono esposte nel 1994 nella Chiesa di San Damiano (Assisi) e la Rizzoli Grandi Opere pubblica il volume `Francesco` di Gino Covili. Tra il 1996 e il 1997, Gino Covili realizza il ciclo pittorico `il Paese Ritrovato`, attualmente esposto al Centro Museale Montecuccolo[6] presso il Castello di Montecuccolo di Pavullo nel Frignano nella mostra permanente `Il paese ritrovato`, composta da 58 opere, un viaggio della memoria del pittore in omaggio al suo paese. La collezione è stata oggetto del libro `Il Paese Ritrovato` edito da Franco Maria Ricci editore. Il paese dorme e sogna, 1996-97 Il 3 settembre 2002, durante la 59ª Mostra Internazionale d`Arte Cinematografica di Venezia viene presentato il film di Vittorio Storaro `Gino Covili: Le stagioni della vita`. Nel 2005 espone nella Sala della Regina presso il Parlamento Italiano nella mostra `Storaro-Covili: il segno di un destino`.[9] In tale occasione, Gino Covili volle donare la scultura `L`Ultimo Covone` alla pinacoteca del Parlamento Italiano. L`artista muore a Pavullo pochi giorni prima dell`inaugurazione della mostra, il 6 maggio 2005. Dal 2019, a Pavullo nel Frignano, è aperta la Casa Museo Covili, con un percorso espositivo di oltre 120 opere realizzate nel corso della vita dell`artista, all`interno degli ambienti in cui ha vissuto ed ha lavorato per molti anni.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Folklor je uopšteno ime za kulturu koja, u ustaljenim tradicionalnim oblicima, živi u narodu. Ovaj kulturni oblik prelazi od starijih na mlađe. Dug razvojni i vekovni put uticao je na prenošenje originalnosti narodnih tvorevina. Kao i sve ostalo, narodna umetnost evoluira. Ovo se u muzici lako uočava na pesmama sa istim tekstom koje se na raznim udaljenostima interpretiraju na razne načine. Isto se dešava i sa narodnim igrama: narodna kola danas i ona od pre pedeset godina, iako sa istim imenima i nazivima, razlikuju se. Narodni duh, najsnažniji pokretač svih ideja u umetnosti, nikada ne miruje. Narod obavezno i uvek stvara svoju umetnost, sa svojom etikom i posebnom karakteristikom. Proučavajući folklor naučnici rekonstruišu duhovnu vrednost i kulturnu prošlost naroda. Muzički folklor prenosi se predanjem i pomaže nam da upoznamo narodno stvaralaštvo prošlih epoha. Poreklo naziva Termin folklor prvi je upotrebio Englez Džon Tomas (engl. William John Tomas) 1846. godine, gde folk znači narod, a lore se odnosi na znanje.[1] Srpske narodne igre Narodne igre su važna karakteristika pojedinih naroda ili etničkih grupa. Svaki narod ili etnička grupa u svojim igrama ima osobenosti koje je posebno obeležavaju. U srpskom jeziku izrazom narodna igra označavalo se više pojmova. Njime su se označavale utakmice u skakanju, trčanju, bacanju i dizanju kamena i drugih tereta, ukratko sve ono sto bi se današnjim jezikom moglo nazivati sportskim igrama.[2] Istim terminom su se označavale i ostale igre (društvene, zabavne, igre na sreću i dr.). O ovim i orskim igrama piše poznati etnolog Tihomir Đorđević. Po njegovom viđenju orske igre su igre u kolu ili oru, kod kojih se na ritmičkoj osnovi nižu određeni pokreti tela. Narodne igre spadaju u plastične umetnosti, zbog toga što se estetska osećanja izražavaju pokretom. Od najstarijih početaka do današnjih stanja one su prešle dug razvojni put, kojim su ih vodile mnoge okolnosti. Ljudski pokreti zavisili su prvenstveno od prirodne sredine, odnosno tla. Po ravnom zemljištu lakše se kretalo nego po valovitom i planinskom. Reljef je diktirao organizaciju, usmeravao i ustaljivao rad celokupne muskulature. Hod po zemlji je nesumnjivo uticao i na pokrete u igri, jer je i on sam ritmičko kretanje u prostoru. U daljem razvoju primitivnog čoveka koji još nije racionalno shvatao uzroke i redosled zbivanja u prirodi, javljaju se i religijske predstave. Ljudi su preduzimali mađijske radnje i vršili obrede kako bi stekli naklonost natprirodnih bića, za koja su smatrali da upravljaju pojavama u prirodi, na korist ili štetu ljudi. Sastavni deo ovih obreda postaje igra, tj. ona postaje sredstvo kojim su ljudi sticali naklonost natprirodnih bića ili otklanjali njihove štetne uticaje. Ovo su samo neki od činilaca koji su učestvovali u nastavku i doprineli razvoju srpskih narodnih igara. Etnokoreološka područja Kao što jezik jednog naroda nije svuda ujednačen, već može imati dijalekatskih varijanata, tako ni srpske narodne igre nisu svuda ujednačene, već se mogu izraziti na više načina, iako je etnos isti.[3] Ista igra se u različitim krajevima igrala na različite načine, jer su svaki kraj, a ponekad i svako naselje imali svoje igre. Igre su se prenosile i preuzimale iz kraja u kraj, naročito u susednim krajevima, što je ponekad dovodilo do njihovog ujednačavanja. Na teritoriji Srbije može se razlikovati nekoliko većih etnokoreoloških područja u kojima se igra na sličan način, ali donekle različit u odnosu na ostala područja. U pregledu koji dolazi biće opisane igre različitih područja koje imaju zajedničke i posebne karakteristike. Panonsko područje Od severa prema jugu, prvo na razmatranje dolazi panonsko područje. Panonska ravnica je prostrana, otvorena u svim pravcima, te je zbog toga bila megdan stalnih strujanja stanovništva. Tu su se odigravale značajne etničke i kulturne promene, dolazilo je do uzajamnih uticaja i kulturnih prožimanja. U sklopu šireg panonskog područja nalazi se Vojvodina u celini. Ona ima posebnu etničku strukturu, pored srpskog sloja, koji je najbrojniji i najstariji, žive i Mađari, Rumuni i narodi čije su matične zemlje daleko. Pošto je Vojvodina ravnica, njene igre imaju karakter ravničarskih i zemljoradničkih igara. Način igranja je vedar, a igralo se lakim i sitnim koracima, bez mnogo odvajanja od zemlje. Ovo dolazi do izražaja u igranju žena. Igranje muškaraca ne izlazi iz opšteg stila, ali se ističe mnogim ukrasnim koracima i improvizacijama. Ovo je bilo vidljivo naročito u nadigravanju. Igranje je uglavnom bilo grupno, dok je kod nadigravanja dolazilo do samostalnih isticanja. Gornji deo tela igrača bio je miran, dok su noge improvizovale najrazličitije pokrete. Vešti igrači su igrali sa punom čašom na glavi. Srpske narodne igre u Vojvodini su se izvodile u raznovrsnim oblicima, ali je najrasprostranjenije bilo kolo. Posle kola bi dolazile parovne, a zatim igre u trojkama. Vojvođanska kola su se igrala pretežno udesno, a susedna slavonska ulevo. Jedna od karakterističnih igara je mađarac, a pored njega bilo je i solo igara, pretežno muške, kao što su numera i španac. Što se tiče muzičke pratnje, preovlađuje orkestarsko sviranje i to uglavnom tamburaški orkestri...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Folklor je uopšteno ime za kulturu koja, u ustaljenim tradicionalnim oblicima, živi u narodu. Ovaj kulturni oblik prelazi od starijih na mlađe. Dug razvojni i vekovni put uticao je na prenošenje originalnosti narodnih tvorevina. Kao i sve ostalo, narodna umetnost evoluira. Ovo se u muzici lako uočava na pesmama sa istim tekstom koje se na raznim udaljenostima interpretiraju na razne načine. Isto se dešava i sa narodnim igrama: narodna kola danas i ona od pre pedeset godina, iako sa istim imenima i nazivima, razlikuju se. Narodni duh, najsnažniji pokretač svih ideja u umetnosti, nikada ne miruje. Narod obavezno i uvek stvara svoju umetnost, sa svojom etikom i posebnom karakteristikom. Proučavajući folklor naučnici rekonstruišu duhovnu vrednost i kulturnu prošlost naroda. Muzički folklor prenosi se predanjem i pomaže nam da upoznamo narodno stvaralaštvo prošlih epoha. Poreklo naziva Termin folklor prvi je upotrebio Englez Džon Tomas (engl. William John Tomas) 1846. godine, gde folk znači narod, a lore se odnosi na znanje.[1] Srpske narodne igre Narodne igre su važna karakteristika pojedinih naroda ili etničkih grupa. Svaki narod ili etnička grupa u svojim igrama ima osobenosti koje je posebno obeležavaju. U srpskom jeziku izrazom narodna igra označavalo se više pojmova. Njime su se označavale utakmice u skakanju, trčanju, bacanju i dizanju kamena i drugih tereta, ukratko sve ono sto bi se današnjim jezikom moglo nazivati sportskim igrama.[2] Istim terminom su se označavale i ostale igre (društvene, zabavne, igre na sreću i dr.). O ovim i orskim igrama piše poznati etnolog Tihomir Đorđević. Po njegovom viđenju orske igre su igre u kolu ili oru, kod kojih se na ritmičkoj osnovi nižu određeni pokreti tela. Narodne igre spadaju u plastične umetnosti, zbog toga što se estetska osećanja izražavaju pokretom. Od najstarijih početaka do današnjih stanja one su prešle dug razvojni put, kojim su ih vodile mnoge okolnosti. Ljudski pokreti zavisili su prvenstveno od prirodne sredine, odnosno tla. Po ravnom zemljištu lakše se kretalo nego po valovitom i planinskom. Reljef je diktirao organizaciju, usmeravao i ustaljivao rad celokupne muskulature. Hod po zemlji je nesumnjivo uticao i na pokrete u igri, jer je i on sam ritmičko kretanje u prostoru. U daljem razvoju primitivnog čoveka koji još nije racionalno shvatao uzroke i redosled zbivanja u prirodi, javljaju se i religijske predstave. Ljudi su preduzimali mađijske radnje i vršili obrede kako bi stekli naklonost natprirodnih bića, za koja su smatrali da upravljaju pojavama u prirodi, na korist ili štetu ljudi. Sastavni deo ovih obreda postaje igra, tj. ona postaje sredstvo kojim su ljudi sticali naklonost natprirodnih bića ili otklanjali njihove štetne uticaje. Ovo su samo neki od činilaca koji su učestvovali u nastavku i doprineli razvoju srpskih narodnih igara. Etnokoreološka područja Kao što jezik jednog naroda nije svuda ujednačen, već može imati dijalekatskih varijanata, tako ni srpske narodne igre nisu svuda ujednačene, već se mogu izraziti na više načina, iako je etnos isti.[3] Ista igra se u različitim krajevima igrala na različite načine, jer su svaki kraj, a ponekad i svako naselje imali svoje igre. Igre su se prenosile i preuzimale iz kraja u kraj, naročito u susednim krajevima, što je ponekad dovodilo do njihovog ujednačavanja. Na teritoriji Srbije može se razlikovati nekoliko većih etnokoreoloških područja u kojima se igra na sličan način, ali donekle različit u odnosu na ostala područja. U pregledu koji dolazi biće opisane igre različitih područja koje imaju zajedničke i posebne karakteristike. Panonsko područje Od severa prema jugu, prvo na razmatranje dolazi panonsko područje. Panonska ravnica je prostrana, otvorena u svim pravcima, te je zbog toga bila megdan stalnih strujanja stanovništva. Tu su se odigravale značajne etničke i kulturne promene, dolazilo je do uzajamnih uticaja i kulturnih prožimanja. U sklopu šireg panonskog područja nalazi se Vojvodina u celini. Ona ima posebnu etničku strukturu, pored srpskog sloja, koji je najbrojniji i najstariji, žive i Mađari, Rumuni i narodi čije su matične zemlje daleko. Pošto je Vojvodina ravnica, njene igre imaju karakter ravničarskih i zemljoradničkih igara. Način igranja je vedar, a igralo se lakim i sitnim koracima, bez mnogo odvajanja od zemlje. Ovo dolazi do izražaja u igranju žena. Igranje muškaraca ne izlazi iz opšteg stila, ali se ističe mnogim ukrasnim koracima i improvizacijama. Ovo je bilo vidljivo naročito u nadigravanju. Igranje je uglavnom bilo grupno, dok je kod nadigravanja dolazilo do samostalnih isticanja. Gornji deo tela igrača bio je miran, dok su noge improvizovale najrazličitije pokrete. Vešti igrači su igrali sa punom čašom na glavi. Srpske narodne igre u Vojvodini su se izvodile u raznovrsnim oblicima, ali je najrasprostranjenije bilo kolo. Posle kola bi dolazile parovne, a zatim igre u trojkama. Vojvođanska kola su se igrala pretežno udesno, a susedna slavonska ulevo. Jedna od karakterističnih igara je mađarac, a pored njega bilo je i solo igara, pretežno muške, kao što su numera i španac. Što se tiče muzičke pratnje, preovlađuje orkestarsko sviranje i to uglavnom tamburaški orkestri...

Odlično Retko! Plavi dvorac 1977 Gojko Berkuljan je rođen 6. septembra 1923. godine u Nikšiću. Poticao je iz porodice školovanih građanskih zanatlija, koji su još u vrijeme Kraljevine Crne Gore osnovali zadružnu manufakturu. Gojkov otac Konstantin bio je borac crnogorskih jedinica u Balkanskim ratovima i I svjetskom ratu. U Albaniji je ranjavan. Koncem dvadesetih godina prošlog vijeka preselio se sa porodicom na kratko u Kotor, a zatim na Cetinje, da bi se tamo definitivno nastanio i osnovao stolarsku radnju. Gojko je na Cetinju završio osnovnu školu i nižu gimnaziju, a kao učenik učestvovao u radu «Crvenog krsta» i više školskih sekcija. Bilo je to i vrijeme druženja sa Filom Filipovićem, nešto mlađim Batom Pravilovićem i još nekoliko prijatelja iz djetinjstva, koji će takođe postati likovni umjetnici. Već sa sedam - osam godina Gojko je pokazivao sklonost ka onome što će postati njegovo životno opredjeljenje, isprva uz oca, gledajući kako skicira komade namještaja, da bi potom sam počeo da crta, često inspirisan dešavanjima iz najbliže okoline. Na jednom od prvih crteža iz tog perioda, koji predstavlja tušem urađenu figuru Albanca u narodnoj nošnji, sa donje desne strane nalazi se karakteristična ćirilična signatura, koja će u najvećoj mjeri ostati nepromijenjena do kraja slikarevog života. Gojka je rat zatekao kao sedamnaestogodišnjaka. Pošto mu je otac interniran. pridružio se 1943. partizanima. Kraj rata dočekao je u Hercegovini, gdje je i ranjen. Demobilisan je početkom 1947. Neko vrijeme je proveo u Dobrovoljnom vatrogasnom društvu i često uživo pjevao na Radio Cetinju, koje je funkcionisalo do osnivanja radio Titograda 1949. Dobro je svirao gitaru, a njen metalni zvuk dobiće mnogo godina kasnije svoj vizuelni izraz, kao posebna i potpuno zaokružena slikareva stvaralačka faza. Gitara se vidi i na jednom od Gojkovih radova s početka pedesetih godina prošlog vijeka. Radi se o autoportretu s prijateljima, na kojem su on, Filo i Aleksandar Aco Prijić. 1947. godine postaje učenik prve generacije Umjetničke škole osnovane na Cetinju, na odsjeku za slikarstvo kod profesora Mila Milunovića i Petra Lubarde. Pored ova dva vrsna umjetnika i pedagoga, predavači su bili i Đorđe Oraovac, Svetomir Poček, Milan Božović i Marko Kažić. Nakon preseljenja škole u Herceg Novi 1948. i Gojko tamo odlazi. Institucijom je u ovom periodu upravljao slikar i karikaturista Miloš Vušković, koji će kasnije postati jedan od Gojkovih nerazdvojnih prijatelja. Tokom školovanja Berkuljan je, pored ostalog, bio angažovan na kopiranju i zaštiti freskopisa u Pećkoj Patrijaršiji i drugim crkvama i manastirima u Makedoniji i Crnoj Gori. Posebno je pohvaljen od Đorđa Andrejevića Kuna nakon izložbe učeničkih radova, koja je upriličena u čast ovog umjetnika. Nakon diplomiranja izvjesno vrijeme je radio kao tehnički urednik lista „Pobjeda“, gdje je upoznao Zagorku Mitrović, utemeljiteljicu crnogorskog ženskog reporterskog novinarstva i svoju buduću suprugu. Nakon što je napustio „Pobjedu“ Gojko Berkuljan je prešao u Zavod za zaštitu spomenika kulture na Cetinju na poslove konzervatora za štafelajno i fresko slikarstvo. Radio je, pored ostalog, na „Gospi od Škrpjela“ i, kako stoji u dokumentaciji, napravio prvu „skicu“ ovog sakralnog objekta za potrebe Zavoda. Zajedno sa prijateljima i kolegama Aleksandrom Prijićem i Brankom Filipovićem – Filom, 1951. godine osnovao je grupu „Trojica“, koja je, po mnogima, u crnogorskoj likovnoj umjetnosti, označila raskid sa ideološkim stereotipima soc-realizma i prelazak na zapadne likovne modele. Od 1952. godine je radio kao scenograf u „Narodnom pozorištu Zetski dom“ i dječjem pozorištu „Rajko Begović“. Za potrebe dramske i lutkarske scene tokom dvije i po decenije realizovao je više od 200 scenografija. Starije generacije još uvijek pamte „Dom Bernarda Albe“, „Hasanaginicu“ ili dječje predstave „Ivicu i Maricu“, „Crvenkapu“, Aladina i čarobnu lampu“... Nažalost, veliki broj skica i gotovih riješenja jednostavno je pretvoren u pepeo nemarom kasnijih korisnika pozorišnih objekata. U ovom periodu Gojko postaje korisnik dvije stipendije fonda „Moša Pijade“: za specijalizaciju u Italiji 1954. i Francuskoj 1959. Tokom boravka u inostranstvu imao je priliku da se neposredno upozna sa najznačajnijim evropskim dostignućima iz oblasti likovne umjetnosti i osjeti „dah“ vremena i stremljenja kojima je i sam težio. Dugi niz godina Gojko Berkuljan je sa entuzijazmom vodio „Pozorišni muzej“ u Zetskom domu. Radilo se o pionirskom poduhvatu, koji je tokom šezdesetih godina XX vijeka obuhvatao reprezentativni izbor fotografija, plakata i drugog generacijama skupljanog dokumentarnog materijala, izloženog na panoima i u vitrinama lociranim u antreu pozorišnog zdanja. Međutim, i ovaj napor, namijenjen čuvanju jednog veoma važnog segmenta našeg kolektivnog trajanja, tokom sedamdesetih je sa gašenjem aktivnosti u Zetskom domu završio kao i neki prethodni, u dimu nemara i indiferentnosti. Gojko se takođe bavio grafičkim dizajnom i društvenim radom. Ilustrovao je nekoliko edicija i pojedinačnih izdanja, kao i logoe više firmi. Radio je i plakate za pojedine manifestacije ili propagandne kampanje. Berkuljan je bio inicijator, jedan od osnivača i prvi direktor likovnog salona „13 novembar“. Od ove inicijative nastala je vrijedna kolekcija od preko 300 radova, koja se danas čuva u Narodnom muzeju Crne Gore. Slikar je 1967. godine napravio značajan otklon u smislu primjene slikarskih tehnika i tehnologija, realizujući u zgradi cetinjske Skupštine seriju zidnih slika inspirisanih crnogorskim pejzažom i epikom. Pažnju u tom smislu posebno privlače dvije monumentalne figurativne kompozicije na spratu, bez pandana u crnogorskoj likovnoj umjetnosti, koje prikazuju Crnogrce i Crnogorke u narodnim nošnjama sa pejzažom u pozadini doživljenim na tipično Berkuljanov način. Slike su „vezane“ za zid, kao što su Crnogorci vezani za kamen. Godinu dana kasnije umjetnik potpuno mijenja „rukopis“ serijom radova pod zajedničkim nazivom „Kameni cvijet“. Tokom sedamdesetih Berkuljanova interesovanja su uglavnom bila usmjerena na realizaciju likovnih ideja, koje je elaborirao u prethodnom periodu. Na skoro frenetičan način smijenjuju se faze jedna za drugom. Tako nastaju enformelske kompozicije sa pastuoznim akcentima, po prvi put prikazane publici 1972, zatim lazurne „Jezerske igre“, „Ruj planine“, „Metalni zvuci“... Bilo je tu i dosta „Cvijeća“, kojim bi se, kako je sam uobičavao da kaže, „odmarao“ od svakodnevnih preokupacija. Neki likovni kritičari nijesu blagonaklono gledali na toliki broj mijena, ali slikara to u principu nije zanimalo, kao što ga nikada u životu nijesu zanimali klišei bilo koje vrste, osim, ponekad, štamparski. Podršku mu je skoro svakodnevno davao učitelj i prijatelj Miloš Vušković, kada bi u popodnevnim časovima dolazio na „ritualnu“ čašu rakije ili da neobavezno popriča. U Gojkovoj kući-ateljeu, ovaj uvijek dragi gost imao je svoju stolicu, čašu, svoje vrijeme. Svraćali su i Aco Prijić, Bato Pravilović, Nikola Vujošević, Drago Vujanović, Čedo Vuković, Coko Marović... Uslijedilo je nekoliko samostalnih i veliki broj grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Gojko je bio i član crnogorske delegacije koja je gostovala u Belgiji. Sve je to u stvari bila uvertira u umjetnikovu retrospektivu, koja je organizovana u Plavom dvorcu 1977. godine. I umjesto da bude svečani „vrhunac“ njegove karijere, Berkuljan doživljava razočaranje zbog činjenice da izložba biva otvorena bez kataloga, koji je odštampan nekih mjesec dana kasnije i to u skraćenoj i tehnički loše izvedenoj varijanti. Cetinjski muzeji, kao zvanični organizator retrospektive, namjenska sredstva opredijeljena za štampu kataloga utrošili su u druge svrhe. Radilo se o prelomnom trenutku, kada umjetnik odlučuje da prekine kontakt sa nekim dotadašnjim „prijateljima“. Opet se vraća cvijeću i radi seriju karikaturalnih likova, klovnova, koji u stvari nijesu bili ništa drugo do specifičan izraz duhovnog stanja u kojem se našao, ironični doživljaj ljudi koji ga okružuju i hipokrizije u kojoj je prinuđen da bitiše. Pokušao je potom da se „vrati“ na klasične teme, pa je opet slikao planine, ali ne za dugo. Na kraju je odlučio da se povuče, nakon čega mu je vlada SR Crne Gore dodijelila Nacionalnu penziju. Neposredno prije odlaska u penziju obavljao je dužnost direktora Crnogorskog narodnog pozorišta u Titogradu, današnjoj Podgorici. Početkom osamdesetih počeli su da se manifestuju prvi simptomi bolesti. Gojko Berkuljan je imao dvije teške operacije, ali se nije predavao do kraja. Bio je i dalje prisutan na grupnim izložbama. To vrijeme je sam nazvao „bijelom fazom“. Trudio se da njome obuhvati manje-više sve ono što mu je predstavljalo preokupaciju tokom života. Ima tu cvijeća, planina u magli, urbanih tema, čunova, šumskih motiva ... Bijelo dominira. Konačno ga je slomio odlazak supruge januara 1987. godine. Ciklus je okončan zimskim pejzažima. Posljednja dva pastela nastala su u zimu 1988. godine, a slikar nas je napustio decembra mjeseca one sljedeće. I tada je sve opet bilo kao na njegovim slikama. Gojko Berkuljan je bio član ULUCG (Udruženja likovnih umjetnika Crne Gore) i ULUJ (Udruženja likovnih umjetnika Jugoslavije). Bio je dobitnik 13 julske nagrade za slikarstvo 1967, Nagrade grada Cetinja 1968, druge nagrade salona „13 novembar“ 1965, prve nagrade salona „13 novembar“ 1966, Ordena rada sa zlatnim vijencem, Ordena zasluga za narod sa srebrnim zracima i više priznanja i nagrada za društvene i humanitarne aktivnosti. SAMOSTALNE IZLOŽBE: 1953. Cetinje; 1963. Titograd (Podgorica); 1972. Titograd (Podgorica); 1972. Nikšić; 1973. Budva 1973. Cetinje; 1977. Cetinje, Retrospektiva; 1979. Mojkovac, Kolašin, Ivangrad (Berane), Bijelo Polje, Pljevlja, Priboj, Prijepolje, Nova varoš, Tutin, Rožaje, Goražde, Foča, Višegrad; 1995. Bar, Podgorica, Retrospektiva (posthumno); 2000. Podgorica, Izložna skica i minijatura (posthumno) GRUPNE IZLOŽBE 1950. Cetinje, Jesenja izložba; 1951. Cetinje, Izložba likovnih umjetnika Jugoslavije; 1951. Cetinje, Izložba likovne grupe „Trojica“ 1952. Kotor, Jesenja izložba ULUCG; 1953. Beograd, Bijelo Polje, Ivangrad, Jesenja izložba ULUCG; 1954. Zagreb, Ljubljana, Bar, Jesenja izložba ULUCG; 1954. Dubrovnik, Izložba likovnih umjetnika Jugoslavije; 1955. Sarajevo, Cetinje, Pljevlja, Proljećna izložba ULUCG; 1955. Cetinje, Izložba grupe „Trojica“; 1956. Beograd, Titograd, Nikšić, Jubilarna izložba ULUCG; 1956. Beograd, Titograd, Nikšić, Jubilarna izložba ULUCG; 1956. Ljubljana, Izložba likovnih umjetnika Jugoslavije; 1957. Skoplje, Jesenja izložba ULUCG; 1958. Titograd, Nikšić, Izložba grupe „Trojica“; 1959. Beograd, Novi Sad, Titograd, Jesenja izložba ULUCG; 1960. Ljubljana, Priština, Titograd, Jesenja izložba ULUCG; 1962. Titograd, Kotor, Jesenja izložba ULUCG; 1963. Beograd, Ljubljana, Rijeka, Dom JNA; 1964. Cetinje, Majska izložba; 1965. Budva, Izložba ULUCG; 1965. Cetinje, Prva izložba salona „13 novembar“; 1966. Cetinje, Budva, Izložba salona „13 novembar“; 1967. Cetinje, Titograd, Izložba salona „13 novembar“; 1967. Titograd, Izložba ULUCG; 1968. Kluž (Rumunija), Izložba crnogorskih likovnih umjetnika; 1970. Zagreb, Izložba likovnih umjetnika Jugoslavije; 1972. Rim, Savremena crnogorska likovna umjetnost; 1973. Brisel, Šarleroa, Savremena crnogorska likovna umjetnost; 1974. Cetinje, Izložba „Umjetnici Jug slavije Njegošu“; 1974. Zrenjanin, Izložba „Pejzaž u savremenoj umjetnosti Jugoslavije“; 1975. Aranđelovac, Likovna manifestacija „Mermer i zvuci“; 1975. Titograd, XXIII tradicionalna izložba ULUCG; 1975 – 1976. Dablin, Lankašajr, Belfast, Sasex, Glasgov, Grupna izložba jugoslovenskih slikara u gradovima Velike Britanije i Irske; 1976. Titograd, Jubilarna izložba ULUCG; 1976. Priština, Izložba „Savremena crnogorska likovna umjetnost“; 1979. Cetinje, XIII izložba salona „13. novembar“; 1979. Kairo, Izložba „Pejzaž u crnogorskom slikarstvu“; 1981. Moskva, Izložba „Umjetnost u Crnoj Gori od najstarijih vremena do danas“; 1982. Cetinje, XVI izložba salona „13. novembar“; 1982. Titograd, Tradicionalna izložba ULUCG“; 1985. Titograd, 80 tradicionalna izložba ULUCG; 1985. Cetinje, XIX izložba salona „13 novembar“; 1986. Titograd, Jubilarna tradicionalna izložba ULUCG (’46-’86); 1986. Tuzla, Izložba saveza likovnih umjetnika Jugoslavije; 2005. Pariz (posthumno), Izložba „Vrhovi crnogorske likovne umjetnosti“; 2009. Prijepolje (posthumno), Izložba „Dani evropske baštine“; Slike Umetnost Slikarstvo Slikarski katalozi

Radi poredjenja dat je snimak akvarela jedne Natalije Cvetkovic da se stekne uvid u slikarski nivo obrazovanja i dara Emila Krenajza. Emil KRENAJZ ( HRENEIS ) Beograd - termoelekrana Snaga i svetlost, o. 1933 akvarel, 19 x 28 cm signirano dole levo „Могао сам да зауставим Лењина!” ДНЕВНИК Суб, 10/23/2010 - 20:40 Да ли би европска и светска историја попримила другачији ток да је пред крај 1917. године аустријски генералштабни пуковник Емил Кренајз, потоњи сремскокарловачки грађанин, знао да се у блиндираном вагону из Швајцарске, преко Беча за Русију, превози главом и брадом друг Владимир Иљич Лењин? – Хатте ицх ја ес нур гењусст, хатте виелеицхт дас сцхицксал Еуропас ганз андере зукунфт ерлебт! (Да сам само тада ово знао, можда би будућност Европе сасвим другачију судбину доживела!) – записао је и дебелом линијом подвукао пуковник Емил Кренајз у свом дневнику, који је педантно и брижљиво водио. Биће да је овај човек врхунског образовања и широких интересовања често размишљао о томе, јер као да никад није прежалио то што су га „околности” омеле да спречи одлазак Лењиновог воза у Русију. Наиме, као начелник Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу у Бечу, Емил Кренајз је добио новембра 1917. године запечаћени коверат као изузетно поверљив документ у ком је стајало да „блиндирани вагон композиције из Швајцарске, одређеног датума и часа, има проследити неотворен преко аустријске територије, од улазне до излазне границе”. Након два дана стигла је препорука с врха да одмах испуни оно што му је наређено, и то под претњом санкција „које ће утолико бити ригорозније пошто је он високи официр”. На крају је дошло до потпуног преокрета ситуације и Кренајз је елегантно склоњен на неколико дана са свог места. Преко веза у обавештајним круговима убрзо је пуковник Кренајз сазнао да је у блиндираном вагону, због чијег су га проласка послали на службени пут, био главом и брадицом – друг Лењин. – Очигледно – записао је касније Емил – наредбодавац је био добро упознат са садржајем блиндираног вагона и имао је посебне разлоге да то остане у највећој тајности. Тек, ретки су Карловчани који знају да је овај негдањи аустријски официр и потоњи директор Дунавског паробродског друштва, а заправо сликар, виноградар и винар, живео у њиховој вароши, а још мање је оних који су о њему нешто више чули. Пре 12 година у Карловачком музеју приређена је изложба његових радова сакупљених из установа и приватних колекција, али се чини да то ипак није било довољно да се сагледа сва питорескност његове личности. Највећи корак у намери да не ишчезне сећање на њега начинила је написавши књигу “Одолели забораву” Мирјана Кончар - Ђурђевић, у чијој је породици у Карловцима пуковник боравио до смрти. Емил Кренајз је родом из Петроварадина, односно Мајура. Рођен је 1872. у скромној породици немачког занатлије. Завршио је Карловачку гимназију с одличним успехом и наставио школовање на Војној академији Аустроугарске монархије. Од малена је био заинтересован за свет око себе, а све што би му се током школовања у Карловцима и у Аустрији догађало, бележио је оловком и бојама на папирићима. Од сликарског прибора и платна није се одвајао до последњих тренутака у животу. Оставио је иза себе много недовршених слика, за које је пред смрт рекао да ће се „ваљда једном наћи неко ’мазало’ које ће их довршити”. Пејзаже је радио акверелом, мртве природе уљем, портрете оловком или пастелом. Није желео да излаже то што је радио из чистог задовољства, тако да је једина његова изложба заправо та, приређена у Карловачком музеју 1998. године. По завршетку војне Академије и као добар познавалац речних путева добио је место у у Одсеку речне флоте при Главном генералштабу у Бечу, где је живео. Први светски рат проводи у Бечу обављајући поменуте дужности начелника Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу. Списи кажу да је помогао многим ратним заробљеницима, међу којима је било и доста Срба. Крајем рата одликован је за изузетну хуманост показану током рата високим признањем, оредном витеза Малтешког реда, на предлог Међународног Црвеног крста. Након рата почео је да ради у Београду у представништву Дунавског паробродског друштва, а живео је мало у престоници, а мало више у Сремским Карловцима: код рођака у породици Кончар - Ђурђевић, код Јелисавете и Које. Кућа у којој је живео у Карловцима, у Улици митрополита Стратимировића, данас припада породици Шовљански. Убрзо је отишао и у пензију, посветивши се лову, риболову, виноградарству и наравно, сликању. Револтиран политиком Аустрије која се приближавала Хитлеровој нацистичкој идеологији, одрекао се пензије. То је образложио тиме да од „нове власти у Аустрији, која је фашистичког опредељења, не жели да прима више ни један пфенинг”. Приликом пописа у Карловцима 1941. године изјаснио се као Југословен, а када су му рекли да то више не постоји, одговорио је да је онда – “нико”. Касније су му понудили да постане члан Културбунда, одбио је и казао да се сматра Југословеном. Након провере, поново су га позвали, на шта је он одговорио је:„Ја, додуше, јесам Емил Кренајз, али Југословен”, после чега су га оставили на миру. Током рата у кући у Карловцима са њим су биле Јелисавета и две старице. Јелисаветина деца и муж живели су у Беогаду. Вероватно је та чињеница, а потом и развој догађаја након рата, навео Карловчане на сумњу у природу Емиловог и Јелисаветиног односа. Њу, иначе, памте као жену изузетне лепоте и елеганције, а када говоре о њој и “онклу”, како су Емила сви звали, чине то са посебним призвуком у гласу. Педесетих година Емил Кренајз је добио од Секретаријата за народну одбрану СФРЈ решење о додели пуковничке пензије. Умро је 1954. године и сахрањен на православном делу гробља на Магарчевом брегу, у породичној гробници Кончар -Ђурђевић и породице Милошевић. Нема дилеме, уз оне које је јако волео. - Зорица Милосављевић

NOVA URAMLJENA IKONA BOGORODICE SA ISUSOM Dimenzije ikone su 29,8cmx22,8cm,pozadi ima metalni trougao da se može zakači na ekser na zidu. Najprije par riječi o roditeljima Majke Božje. Njezina majka Sveta Ana rođena je u Betlehemu iz roda kralja Davida. Od djetinjstva je bila urešena svim krepostima. Dobro je poznavala Sveto Pismo i njegova otajstva. Žarko je molila da dođe Spasitlej. Po poruci Arkanđela Gabrijela uzima Svetog Joakima za muža. Živjeli su u Nazaretu. Dugo nisu imali potomastva. Učinili su zavjet da će Bogu posvetiti svoje dijete, poput majke Samuelove. Arkanđeo Gabrijel se ukaza Svetoj Ani kao najljepši mladić. Javlja joj da je Svevišnji Gospodin uslišao njezine molitve: “Ti i Jopakim ponizili ste se u svojim prošnjama, zato će vam Svevišnji velikom darežljivošću ispuniti vaše želje. Ustrajte u molitvama. Znaj, kako sam i Joakimu već navijestio – on će imati Blaženu i Blagoslovljenu Kćerku. Ali njemu Gospodin nije otkrio tajnu, njemu nije objavljeno da će Ona biti Majka Mesije, stoga moraš ovu tajnu čuvati.” Za vrijeme Marijina začeća Sveta Ana je imala 44, a Sveti Joakim 66 godina. Taj događaj Crkva slavi velikom svetkovinom 8. prosinca. Stoljećima se rođendan Blažene Djevice Marije spominje 8. rujna. Nebeska Kraljica je koncem dvadesetog stoljeća objavila da je Njezin datum rođenja bio 5. kolovoza -na koji je dan par stoljeća kasnije učinila u Rimu čudo snijega na mjestu gradnje prve crkve sebi u čast. Po savjetu Neba Sveta Ana je spoznala da je dužnost da svojoj kćerki dade ime Mirjam – Marija, što znači Zvijezda mora. Nekoliko dana prije, nego li je Bl. Djevica Marija navršila tri godine, Sveta Ana u zanosu primi od Boga nalog, da izvrši zavjet te Kćerku zadnji dan njene treće godine prikaže u jeruzalemskon Hramu. Tog se događaja spominjemo u bogoslužju 21. studenog, kada je na taj dan posvećena u Jeruzalemu crva Sveta Marija Nova ( godine 543.) pokraj jeruzalemskog Hrama. Sveta Ana je završila zemaljski život u 56. godini sa ovim riječima svojoj Kćeri: “Baštinu Joanima i Ane dijeli sa siromasima. Tajne svoje čuvaj u dubini Srca svojega i moli neprestance Svemogućega da pošalje na svijet spasenje po obećanom Mesiji.!” Po Božjem promislu kad je Djevici Mariji bilo 14 godina zaručena je sa Svetim Josipom iz Nazareta koji je imao 33 godine. Prošlo je šest mjeseci i 17 dana od zaruka kada se – 25. ožujka po pristanku Josipove zaručnice Marije, u njezinom krulu začeo primivši tijelo Sin Božji. Djevica je postala živi ciborij u koji silazi Kruh koji dolazi s Neba. Tijelo Gospodinovo postalo je tijelom u krilu Bezgrešne, koja je to ostala od časa začerća. Najčišća Djevica je prihvatila Nebo u svoje krilo odijevajući svojim tijelom Riječ Očevu nakon božanskog vjenčanja s Duhom Svetim. Tako je Blažena Djevica postala prvo živo Svetohranište Presvetog Trojstva gdje se Otac Nebeski neprestano slavi, Sin savršeno ljubi a Duh Sveti u potpunosti posjeduje. 25 prosinca Djevica Marija rodi u Betlehemu Spasitelja. Prema objavi Isusa Krista Službenici Božjoj Mariji Agredskskoj prošlo je od stvaranja Adama do Božića ukupno 5199 godina.Činom stalne vjere Bogorodica je u svom Sinu Isusu vidjela svog Boga i duboko Mu se ljubavlju klanjala:- kao sitnom zametku dajući Mu svoju krv i tijelo; nakon rođenja promatrajući Ga u jaslama siromašne spilje; dječaku Isusu koji raste, mladiću koji se razvija te mladom čovjeku nad svakodnevnim tesarskim poslom i Mesiji koji vrši svoje javno poslanje. Klanjala se Isusu primivši Ga u prilikama Kruha i Vina nakon Apostola na Posljednjoj Večeri. Kad su Isusa svukli na Kalvariji Majka Mesije daruje svoj bijeli veo da se zaštiti Sin u svojoj stidljivosti. Tako je na Veliki Petak bila prisutna kod Isusovog prikazivanja Njegove krvave žrtve na Križu. Osobitim načinom ostale su u njezinu Srcu slike Muke Isusove redom kako su slijedile te je kod razmatranja uvijek osjećala one boli, koje je podnosio njezin Božanski Sin. Iz ljubavi prema Bogu trpjela je više nego Mučenci ili Sveci. Svaki petak duboko je Gospa proživljaval smrt i ukop svojeg Sina. U svojoj sobi bi započela razmatranje kako je Gospodin prao noge svojim učenicima te proslijedila do sjećanja na prvi susret sa Uskrslim Sinom. Nakon silaska Duha Svetoga Marija je skoro svaki dan najsavršenije sudjelovala u prikazivanju Nekrvne Žrtve koju je obično slavio Sveti Ivan. Najprije bi se molili Psalmi i čitali odlomci Starog Zavjeta Pretvorba je bila kao i danas. Službenica Božja Marija Agredska spominje da je vidjela kako se Bogorodica tri puta do zemlje poklanjala i tada s godućom ljubavlju primala Nebreski Kruh.. (Poklon do zemlje prije Svete Pričesti navodi kao redovitu praksu u svoje vrijeme Sveti Augustin). Nakon Pričesti povukla bi se Bogorodica u svoju sobu i ostala u svojoj sobi čak po tri sata. Tako žarka bijaše njena priprava i zahvala Svete Pričesti da je njezin Božanski Sin na to odgovarao osobnom posjetom Svojoj Majci. Kroz to vrijeme zanosnog motrenja Sveti Ivan je viđao kako blistave sjajne zrake izlaze iz Majke Božje. Presveta Djevica Marija je zadnjih godina svojega života vrlo malo jela i spavala. Spavala bi po jedan sat a jela par komadića kruha i malo ribe. Ali je brižno spremala hranu i majčinski dvorila Apostola Ivana. Prva je živjela od Svete Pričesti, Ona je mogla živjeti samo od Nebeske Hrane što će se ponoviti kroz stoljeć kod Svetaca koji su posebno častili Oltarski Sakramenat. U ovom prikazu će o tim karizmama biti riječ. Od 16. do 25. pripravljala se Bogorodica na spoemn Utjelovljenja te je samo primala Svetu Pričest i bila bez jela i pila. Majka Velikog Svećenika Isusa biva prisutna kod svakog oltara kada Isus u osobi svojeg službenika žrtvuje Sebe za sve nas na nekrvni način u Svetoj Misi. Isus sa slavnim Tijelom ostaje Marijin Sin, koji je nama za ljubav prisutan pod bijelom pojavom posvećenog Kruha. Bogorodica je prostrta pred svakim Svetohraništem u činu vječnog klanjaja i zadovoljštine sa Zborovima Anđela i mnoštvom Svetih. Blažena Djevica, Majka Emanuela - Boga s nama, je naša Majka Euharistije. Zemaljski život završila je u pedeset petoj godini, 22 godine nakon Isusova uzašašća. Dušom i tijelom uzeta je u Nebo i okrunjena kao Kraljica Anđela i Svetih 15. kolovoza kada Crkva slavi svetkovinu Uznesenja Blažene Djevice Marije u Nebo.

Autor - osoba Read, Herbert, 1893-1968 = Rid, Herbert, 1893-1968 Naslov Henry Moore : studija o životu i delu / Herbert Read ; [prevod Ivan V. Lalić] Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski, srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1970 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 284 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 (Karton s omotom) Napomene Beleške u tekstu: str. 263-264 Odabrana bibliografija: str. 265-266 Spisak ilustracija: str. 267-281 Registar. Predmetne odrednice Mur, Henri, 1898-1986 Henri Mur (engl. Henry Moore; Kaslford, 30. jul 1898 – Mač Hedam, 31. avgust 1986) je bio britanski vajar. Njegove skulpture nalaze se na mnogim javnim mestima, kao što su zgrada UNESKO u Parizu i centar „Linkoln“ u Njujorku. Rodio se kao sedmo od osmoro dece u porodici rudara. Otac mu je bio ubeđeni socijalista. Iz Prvog svetskog rata se vratio kao invalid usled trovanja bojnim otrovima. Posle rata je studirao i putovao po Francuskoj, Italiji i Španiji. Krajem 19. veka Kaslford u Jorkširu nalikovao je drugim industrijskim gradovima u Engleskoj tog vremena: imao je rudnik, grnčarske radionice, istovetne kuće u nizu. Opšte sivilo ublažavalo je postojanje biblioteke, javnog parka i pijace. Na prvi pogled život je proticao mirno, ali u pozadini su organizovani brojni štrajkovi: svesni značaja i opasnosti svog poziva, rudari su pokušavali da poboljšaju uslove rada i plate. U toj sredini, 30. jula 1898. godine, u mnogočlanoj porodici rodio se Henri Mur. Kao sedmo od osmoro dece, odrastao je uz veliku ljubav bližnjih i nije primećivao da mu išta u skromnom domu nedostaje. Od malena je slušao očeve poučne priče: o pradedi koji je zbog gladi i prenaseljenosti morao da napusti Irsku, teškom poslu rudara, lepoti učenja i muzike. U kući od crvenih opeka, jednoj u nizu istih, porodica Mur imala je dnevni boravak, kuhinju i kupatilo u prizemlju, dve spavaće sobe na spratu i izlaz u zadnje dvorište. Sve je odzvanjalo od dečje graje, ali se poštovala reč starijih. Po povratku s posla otac je najpre sedao u kadu da opere čađ sa sebe, a nakon kraćeg odmora hvatao knjigu u ruke. Pomagao je Henriju da reši zadatke iz matematike i čita Šekspira, ali je i sam učio. Sa setom se sećao svog dečaštva, kada je morao da zarađuje plašenjem vrana na njivi. Zbog iskustva siromaštva, u pripravnosti je čuvao zanat obućara, kojim se bavio tokom štrajkova u rudniku. Za svoju dušu svirao je violinu, čime je unosio dobro raspoloženje među ukućane. Ko je pored predivne muzike mario što će nekad za obrok, umesto celog, dobiti pola kuvanog jajeta? Radost i tuga Svestan nedostataka sviranja po sluhu, otac je Henrija upisao u muzičku školu, na odsek violine. Međutim, ništa nije teklo po planu: đak se žalio da ne može da podnese škripu koju neveštim rukovanjem proizvodi na instrumentu i bol u zglobu šake. Kada je dva puta pao na ispitu, ispisali su ga sa nastave. Od tada je imao više vremena za igru, što je koristio koliko god je mogao. Zimi se duže zadržavao u toploj sobi (ugalj su dobijali besplatno), ali leti gotovo nije ulazio u kuću. S ostalom decom jurcao je po okolnim ulicama, dvorištima i livadama, čas vadio iz džepa klikere, a čas klis. Pošto je za igru klisa valjalo napraviti odgovarajući oblik drveta, za deljanje je koristio nožić. U tim početničkim vajarskim koracima uživao je više nego u samoj igri! Dok je s drugovima lutao poljima tragao je za gnezdima, poljskim cvećem, ali i glinom za grnčariju. Čim bi se snabdeo materijalom, krenuo je da veoma vešto vaja figure i razne igračke. Pomišljao je koliko je srećan što mu roditelji nisu bogati, jer bi u tom slučaju boravio u internatu, lišen slobode. Nije mogao da zamisli nikakvu nesreću, osim tuče sa dečacima iz druge škole. Nažalost, sudbina ga je uverila u suprotno! Kada je sa dve godine starijom sestrom otišao na javno kupalište, otvoreno te 1911. godine, uporno je tražio da se trkaju u plivanju. Sestra je više puta prihvatala izazov, nesvesna da njeno slabo srce ne može da izdrži napor. Kada je iznenada preminula, Henri je, pored užasne tuge, osećao i grižu savesti (premda za bolest niko nije znao). S pitanjima o večnom životu duše pokušao je da pronađe utehu u crkvi. U petnaestoj godini snažno se predao veri: na konfirmaciji (krizma, miropomazanje, čin svesnog stupanja u verski život kod rimokatolika, posle krštenja) učinilo mu se kao da „lebdi četiri stope nad tlom”. Nedeljom ujutru odlazio je na molitvu, posle koje su sledili pevanje himni i propoved. Veoma se iznenadio kada je sveštenik, kao primer razborite poslušnosti, naveo priču o genijalnom Mikelanđelu. Upijao je svaku reč: „Jednoga dana u dvorskoj radionici na otvorenom, četrnaestogodišnji Mikelanđelo klesao je glavu Fauna. Vrtom je prošao Lorenco Mediči, zvani Veličanstveni, koji je pogledao rad i u šali rekao kako starcima ipak nisu svi zubi na broju. Pošto je primedba ozbiljno shvaćena, nasmejani Faun ostao je bez jednog zuba. A kada je po povratku iz šetnje Lorenco video ispravku, toliko se oduševio da je mladog umetnika pozvao kod sebe na dvor”. Od toga dana Henri je počeo da čita likovnu enciklopediju, proučava skulpture, pravi skice i sanja da postane vajar. Drugovima se hvalio da toliko dobro vlada oblicima da može da prepozna svaku devojku iz kraja samo po izgledu njenih nogu. Đubre u muzeju? Kao srećna okolnost pokazalo se to što je u gimnaziji dobio novu nastavnicu likovnog, jer mu se prethodna izrugivala kad je na figurama prikazivao stopala koja „vise”, na način srednjovekovnih slikara. Sada je dobio priliku da se iskaže: sa mnogo uspeha crtao je kostime za školske priredbe, izrađivao keramiku, vajao. S nekoliko drugova odlazio je na obuku u atelje, gde su posle časova pili čaj, razgovarali i čitali časopis „Studio” (koji je pisao o novitetima na polju umetnosti, posebno o vladajućem „art nuvou”). Na kraju godine pojavila se mogućnost da dobije stipendiju iz likovnog, ali očev savet u vezi s učiteljskim pozivom ipak je nadjačao. Nakon diplomiranja morao je da se prijavi u vojsku, pa je 1917. godine otišao u London. Iskoristio je priliku da obiđe Nacionalnu galeriju i Britanski muzej, što mu je proširilo vidike. Odmah posle obuke, kao pripadnik Petnaeste londonske brigade, našao se na zapadnom frontu u Francuskoj. Borio se u rovu kao mitraljezac, a jednom je čak morao da preuzme komandovanje grupom jer se desetar napio. Kada se nakon nemačkog bombardovanja otrovao gasom, odneli su ga na nosilima u bolnicu. Posle oporavka vratili su ga u Englesku i već tokom puta u sebi je ponavljao samo dve reči – biću vajar! Izložba „Henri Mur – grafičar” održava se u Narodnom muzeju u Beogradu od 11. septembra do 31. oktobra 2014. godine. Predstavljeno je osamdeset grafika, pet modela skulptura, jedan radni model (uz dodatak koji čine fotografije umetnika). Radovi pripadaju zbirci Britanskog saveta i deo su međunarodnog gostovanja. Izložba se u novembru seli u Muzej Vojvodine u Novom Sadu. Septembra 1919. godine počeo je da studira u Umetničkoj školi u Lidsu: kretao je jutarnjim vozom iz Kaslforda, a vraćao se tek u jedanaest uveče. Iznenadio se kada je shvatio da je jedini student vajarstva, ali se tešio da će mu profesor pružiti više pažnje. Uskoro je dobio dozvolu da posećuje bogatu zbirku umetničkih dela (Tarner, Matis, Gogen, Sezan), koja se nalazila u vlasništvu upravnika škole. Od 1921. do 1924. godine pohađao je Kraljevski koledž umetnosti u Londonu, srećan što mu se ostvaruje dugogodišnji san. Međutim, kada je jednoga dana naslikao „Noć”, po uzoru na etrurski sarkofag, od profesora je dobio kritiku da se „hrani đubretom”! Zapitao se šta će se desiti kad počne da vaja prema drevnoj crnačkoj i meksičkoj skulpturi ili po osećaju, a ne po prirodi. Za slučaj nove osude, smislio je odgovor: „Tvrdi kamen nije isto što i živi zec. Njegova lepota ne može da bude ista lepota”. Velika majka Sa dobijenom stipendijom otputovao je u Italiju, a po povratku se zaposlio kao predavač na istom koledžu. Tih godina vredno je stvarao, s uverenjem da umetnik treba da bude „nežni gospodar materijala”. S prvom samostalnom izložbom 1928. godine napravio je pravu senzaciju, ali i uzbunu! Novine su pisale da je delo „nemoralno i boljševičko” i da je sramota što čovek poput njega uči studente. Pošto se i na koledžu raspravljalo o njegovom otkazu, sa istim brojem glasova „za” i „protiv”, zatražio je premeštaj za umetničku školu u Čelziju. Slobodno vreme i dane raspusta koristio je za vajanje, rešen da ne skreće sa svog puta. U vreme najžešćih napada dobio je podršku devojke Irine, studentkinje slikarstva, sa kojom se uskoro venčao. Kupili su kuću u selu Barfreston, u grofoviji Kent, koja im je služila kao atelje. Neko vreme živeli su u Kingstonu, a zatim su se trajno preselili u selo Peri Grin, u grofoviji Hertford. Henri je nalazio vremena da se druži s umetnicima iz Londona, drži predavanja i stvara čudesna dela („Majka sa detetom”, „Devojka”, „Dve forme”, „Figure sa žicama”). U crtežima i grafikama beležio je rađanje zamisli za skulpture, ali je zbog Drugog svetskog rata proširio teme. Godine 1940. ovekovečio je prestrašene i napaćene ljude koji su se od bombardovanja skrivali u skloništima, a kasnije i prizore iz rudnika u kome je radio njegov otac. Godine 1941. sakupio je sva svoja dela i napravio veliku izložbu u Lidsu. Ovoga puta mnogo bolje je primljen, pa je dobio porudžbinu da iskleše Bogorodicu s Hristom, za crkvu Sv. Mateja u Northemptonu. Posao je sa oklevanjem prihvatio, jer je manje razmišljao o veri a više o dostignućima umetnosti. Sa željom da razmenjuje iskustva sa velikanima vajarstva, posetio je Brankusija u njegovom ateljeu i ostao zadivljen pravilom „ništa suvišno”. (Inače, umetnike nije delio na realiste i moderniste, već samo na darovite i nedarovite.) Od 1946. godine, kada mu se rodila kćerka Meri, za teme je birao porodične grupe, a umesto u drvetu i kamenu, sve češće je stvarao u bronzi. Svake druge ili treće godine pravio je izložbe, pa je nakon Njujorka, Pariza, Londona, Sao Paola stekao svetsku slavu! Uskoro je stigao i u naše krajeve: 1955. godine boravio je sa suprugom Irinom u Jugoslaviji i posetio Ljubljanu, Zagreb, Dubrovnik, Beograd. U Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu održao je izložbu sa devedeset radova – skulptura, slika, crteža. A kada se upoznao sa stvaralaštvom vajara Tome Rosandića, nije krio oduševljenje. Od 1975. godine postao je inostrani član Srpske akademije nauke i umetnosti (SANU). Poslednjih dvadeset godina rada opredelio se uglavnom za dve teme – ležeću figuru (misao) i Veliku majku (osećanja). U nekim delima nesvesno je dotakao dubine ljudske duše, o kojima su raspravljali psihoanalitičari. Recimo, kada je predstavio dete koje kljunom napada majku koja ga doji, podsetio je na teorije Melani Klajn o dečjim doživljajima „dobre” i „loše” majke. S druge strane, svesno je slao opomenu svetu: pored figura ratnika koji pada i glave šlema, uradio je „Atomski komad” 1964. godine. Oblik koji nastaje posle eksplozije atomske bombe, ujedno je lep i užasan a govori o snazi i uništenju. Predmet lepote I kada je postao slavan i bogat, Henri Mur zadržao je skromnost: radio je kao kustos Tejt galerije, živeo u istoj staroj kući, vredno stvarao. Većinu novca usmeravao je u fondaciju sa svojim imenom. Govorio je: „Najviše me zanima ljudska figura, a principe oblika i ritma pronašao sam u prirodi – u kamenu, stenama, kostima, drveću, biljkama”. Isticao je da poštuje materijal koji obrađuje i da nema osećaj da mu udahnjuje život, jer neka energija tu već postoji. Pre nego što je preminuo, 31. avgusta 1986. godine, ponovio je: „Radije bih svoju skulpturu stavio u pejzaž, bilo koji pejzaž, nego u najlepšu zgradu za koju znam”. Godinu dana kasnije izložba njegovih dela postavljena je u Jorkšir parku, 2007. godine u najvećoj londonskoj botaničkoj bašti Kju Gardens, kao i na drugim mestima. Ljudi su dobili mogućnost da uživaju u umetničkim radovima dok šetaju ili odmaraju se nakon napornog posla. San jednog od najznačajnijih skulptora dvadesetog veka time je do kraja ispunjen! Vreme je pokazalo da skulpture Henrija Mura podjednako osvajaju gledaoce, kao i prostor. Primećeno je da neobično snažno deluju na decu koja pokušavaju da ih pomaze, zagrle ili da se na njih popnu. Uvedeno je i takmičenje da se pored njegovog dela načini što zanimljivija fotografija, najčešće portret. Ali, ispostavilo se da lako dostupna umetnost ima i tamnu stranu – njegovi radovi našli su se na meti brojnih kradljivaca! Nestale su skulpture iz jedne njujorške galerije, fondacije u Hertfordširu, parka u Škotskoj (neke su pronađene). Počinioce nije zanimalo što dela imaju „snagu velikih planina”, već novac koji mogu da dobiju prodajom, a koji se meri hiljadama i milionima dolara. Međutim, u filmu „Predmet lepote” Majkla Lindzija-Hoga u kome igraju Endi Mekdauel i Džon Malkovič, pomenuta je i druga mogućnost. Na pitanje zašto je odnela skupocenu Murovu skulpturu iz hotelske sobe, gluvonema devojka dala je objašnjenje – „Čula sam je!” MG97 (N)

Kao na slikama, iscepljena prva prazna strana na kojoj je bila posveta, ostalo dobro očuvano Rembrant Harmenson van Rajn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; 15. juli 1606. Lajden — 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je holandski barokni slikar i grafičar, jedan od najveštijih slikara „naracije” u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena.[1] Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i sene i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu tako da su neki njegovi kritičari izjavili da je „više voleo ružno od lepog”. Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Ipak, otprilike jednu desetinu njegovog ukupnog dela čine naslikani i gravirani autoportreti, činjenica koja je među kritičarima njegovog dela dovela do različitih nagađanja. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive. Njegovo slikarstvo stilski pripada baroku. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je Holandija doživela politički, privredni i umetnički procvat. Već za života Rembrantova dela su kopirana i podražavana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom slikarstvu, dok su njegove slike ostale omiljene i na ceni kod privatnih kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili nadahnuti njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet različitih mitova i legendi. Tek sredinom 19. veka pojavili su se ozbiljni istraživači njegovog života i stvaralaštva. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant” se bavi istraživanjem i pripisivanjem njegovih dela. Danas se smatra da je sam Rembrant naslikao oko 350 dela.[2] Glavninu Rembrantovog stvaralaštva čine biblijska – i nešto manje – istorijska, mitološka i alegorijska dela, u različitim verzijama slike, grafike i crteža perom i mastilom i crvenom i crnom kredom.[1] Kroz njegovu karijeru, promene u stilu su izuzetne. Njegov pristup kompoziciji i prikazu svetla i sene – kao i formalnih elemenata slike, konture, forme, boje i poteza četkice, a u crtežu i grafici, tretman linije i tona, podložan je postepenoj a ponekad i nagloj promeni, čak i tokom izrade jednog dela. Slika poznata kao Noćna straža (1640-42) je jasno prekretna tačka njegovog stilskog razvoja.[1] Te promene nisu rezultat nekog slučajnog razvoja, već dokument svesnog istraživanja slikovnog i narativnog, ponekad kao rezultat dijaloga s drugim velikim umetnicima istorije umetnosti.[1] Po mitu koji je nastao nakon njegove smrti, Rembrant je umro siromašan i neshvaćen. Istina je da je pred kraj njegovog života u Holandiji realizam izašao iz mode u korist neoklasicizma. U svakom slučaju, njegova međunarodna slava među upućenima i kolekcionarima nije prestajala da raste. Određeni nemački i venecijanski umetnici osamnaestog stoleća su čak stvarali skoro sva svoja dela koristeći se njegovim stilom. U doba romantizma Rembrant je postao naročito popularan i smatran njegovim prethodnikom; od tog momenta je viđen kao jedan od najvećih umetnika istorije umetnosti. U samoj Holandiji njegova popularnost je obnovljena, i Rembrant je ponovo postao simbol veličine u holandskoj umetnosti. Ime Rembran(d)t[uredi | uredi izvor] Lično ime Rembrant u Holandiji je – i još uvek jeste – veoma neobično. Srodno je običnijim holandskim imenima kao Remert, Herbrant i Ejsbrant (Remmert, Gerbrand, i IJsbrand). Način na koji se Rembrant potpisivao na svojim delima je doživeo značajne varijacije. Kao mladić, svoja dela je potpisivao monogramom RH (Rembrant Harmenson, „sin Harmenov”); od 1626/27, sa RHL; i od 1632. kao RHL van Rijn (gdje L u monogramu najverovatnije znači Lajdenđanin, „iz Lajdena”, ime mesta u kom je rođen). Sa 26 godina počeo je da potpisuje svoja dela jedino ličnim imenom, prvo kao Rembrant; a od 1633. godine pa nadalje do smrti, kao Rembrandt (sa dt). Govorilo se da je počeo da koristi samo ime u potpisu zato što je sebe smatrao jednakim velikim umetnicima renesanse, Mikelanđelu, Ticijanu i Rafaelu, koji su generalno takođe poznati samo preko ličnog imena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Autoportret iz oko 1630, Rijksmuzeum Rembrant je rođen u Lajdenu 15. jula 1606. godine kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rajna (Harmen Gerritszoon van Rijn) i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zojtbruk (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Kao gradsko dete, Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616—1620, kalvinističku latinsku školu.[3] Tu je učio biblijsku istoriju i dela klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad.[3] Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara. Njegov prvi biograf, Jan Jancon Orleš (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), je napisao Rembrantov životopis pun hvale na pola stranice u svom „Opisu grada Lajdena” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Tu je Orleš kazao da je Rembrant rano napustio latinsku školu, i na svoj zahtev, bio poslat da uči slikarstvo. Činjenica da je Rembrant bio upisan na Univerzitet u Lajdenu 20. maja 1620., nije u suprotnosti sa ovim. Bilo zbog poreza, ili prosto zato što su pohađali latinsku školu, u Lajdenu nije bilo neuobičajeno da studenti budu registrovani na Univerzitetu bez očekivanja da će prisustvovati ili pohađati nastavu. Širina Rembrantovog intelektualnog razvoja i njegovog mogućeg uticaja na njegovo delo, i dalje je predmet raznih nagađanja. Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburga.[4] Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburgove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti.[5] Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavilo jači uticaj nego ranije obrazovanje.[6] Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja. Početak profesionalnog bavljenja slikarstvom[uredi | uredi izvor] Slikar u svom atelju, 1626–1628, Muzej lepih umetnosti u Bostonu Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu.[7] Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike.[8] Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju Lazarovo uskrsnuće i Juda vraća 30 srebrnjaka. Ta dela su često kopirali drugi umetnici.[6] Rembrantov otac je umro 27. aprila 1630. Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija narudžbinu za sliku Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.[9] Samostalnost i brak[uredi | uredi izvor] Portret Saskije (Saskija kao devojka), Dvorac Vilhelmshoe u Kaselu Dana 2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama Isakova žrtva i Samson optužuje svoga svekra. Rembrantov prvi sin Rombertus (ili Rombartus), kršten je 15. decembra 1635, ali je preminuo posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom.[10] Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo.[10] Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin. Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina.[6] Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije; 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka. U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku Noćna straža. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje.[11] Meću retke slike i grafike iz ovog perioda spada Grafika od 100 guldena.[12] Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete.[13] Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks (Geertghe Dircx), koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648.[14] Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrikje Stofels.[15] Finansijski problemi i poslednje godine[uredi | uredi izvor] Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru. Sicilijanski mecena Antonio Rufo je od Rembranta 1652. naručio sliku Aristotel sa Homerovom bistom. Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je da još pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, krštenu 30. oktobra 1654, koja je takođe dobila ime Kornlija. Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodani na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i Jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prođu Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontakti, ugovori i organizovana poduka učenika. Rufo je 1661. dobio sliku Aleksandar Veliki i naručio sliku Homera. Hendrikje Stofels je umrla 1663. Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici Jevrejska nevesta. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika Samson u hramu ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu. Dela[uredi | uredi izvor] Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.[16][17][18] Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda.[19] Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika. Atribucija[uredi | uredi izvor] Tokom 1920-ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika[20], dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukuno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža. Bakropisi[uredi | uredi izvor] Hristos leči bolesne, bakropis iz oko 1647—1649. Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa bakropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis.[21] Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Prvobitno mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630-ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom.[22] Na čuvenom bakropisu Hristos leči bolesne radio je u fazama tokom 1640-ih. To je bilo „prelomno delo usred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja.[23] Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.[24] Tri krsta, Rembrantov bakropis iz 1653. U zrelim delima iz 1650-ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i papir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenih pejzaža.[25] Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U bakropisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu.[26] Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea. Poznata dela[uredi | uredi izvor] Rembrantova kuća u Amsterdamu Noćna straža Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa Jevrejska nevesta Ana i Tobija Žena uhvaćena u preljubi Belsazarova gozba Bludni sin u krčmi Povratak bludnog sina Zavera Klaudija Civilisa Avram i Isak Skidanje sa krsta Artemizija Danaja 36 autoportreta janson istorija umetnosti istorija svetskog slikarstva

Veliki format, sa 65 tabli na kojima su prikazani detalji Mikelanđelovog „Strašnog suda“. Autor - osoba Ambrozić, Katarina, 1925-2003 = Ambrozić, Katarina, 1925-2003 Naslov Mikelanđelov Strašni sud / Katarina Ambrozić Vrsta građe naučna monog. Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1976 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Vuk Karadžić“, 1976 (Ljubljana : Mladinska knjiga) Fizički opis 205 str. : ilustr. ; 38 cm Napomene Omot. nasl.: Mikelađelo : Strašni sud Tiraž 1.500 O petstogodišnjici Mikelanđelovog rođenja - - > prelim. str. Faksimil Mikelađelovog potpisa Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Mikelanđelo Buonaroti, 1475-1564 -- „Strašni sud“ Strašni sud Mikelanđela Buonarotija i jedna njegova rečenica Životopisi velikana obično su popis stalnog suprotstavljanja inerciji osrednjosti i zavisti. Što je čovek bio veći, tim su jači bili vetrovi ljudske gluposti koji su mu duvali u lice. Renesansni genij Mikelanđelo Buonaroti (1475–1564) rečit je primer ovog pravila. Slavljen i gotovo divinizovan još za života, skulptor, slikar, arhitekt i pesnik bio je od strane nižnjih u isto vreme klevetan, ucenjivan, podmetali su mu nogu. Boreći se s njima i usput sa tvrdoćom kamena i skrivenim žilama u njemu, sa bojama koje neće da prionu na malter, sa vrtoglavicom na skelama koje su dohvatale sikstinsko nebo... Mikelanđelo, ne odviše poznat po govoru, ostavio nam je, međutim, pored sve te Lepote, u amanet i jednu rečenicu za pamćenje. Oslikavši, tokom četiri godine muka, od 1508. do 1512, ležeći na daskama pod plafonom, svod Sikstinske kapele, Buonaroti se vraća svom izvornom materijalu: kamenu. Sledećih četvrt veka, uz vrtloge jednog od najživljih perioda ljudske istorije, Majstor kleše u mramoru „Roba koji se budi“ i „Roba koji umire“, kip Mojsija za grobnicu pape Julija II, onog što je naručio malanje tavanice u Sikstini, kipove u kapeli „Mediči“, projektuje stepenište u vestibilu Laurencijanske biblioteke... i opet se vraća u Sikstinu. Jedan zid je čekao njegovu ruku. Oltarski zid, po narudžbi pape Klementa VII, imao je da, po zamisli Mikelanđela, bude oslikan scenom Strašnog suda. Klement, međutim, umire dok su još trajale pripreme za radove, tako da Mikelanđelo stupa na skelu 1536, pod pontifikatom Pavla III. Veran svojoj stvaralačkoj politici da nikome, pa ni papi, ne pokazuje nacrte, planove, skice... i da i kada ih pokaže to ne čini u celosti, već samo u delovima, Mikelanđelo će pet godina slikati scene koje danas prepoznajemo kao najupečatljivije u istoriji ljudskog stvaranja. Kada je, međutim, godine 1541. zastor pao, Mikelanđelovi protivnici kojih nikad nije falilo, dižu glavu i napadaju delo da je nemoralno i nedostojno kapele Vatikana, da je „primereno kupatilu“. Mediokritetima popovskog kalibra smetaju goli likovi, između ostalih i samog Hrista koji, podignutom desnicom, sudi grešnicima. „Na strašnom sudu svi ćemo biti goli“, kazaće u jednom trenutku Pavle III Bjađu da Čezeni, svom ceremonijal-majstoru, koji je upravo izgovorio ono poređenje sa kupatilom. Strašni sud biće nakratko odbranjen. Narednog dana, Mikelanđelo će ući u Sikstinu i u desnom donjem uglu, u predelu Pakla, nabaciti malo svežeg maltera: u liku Minosa, mitskog kralja Krita, sudije podzemnog sveta, naslikaće lično papskog ceremonijal-majstora, golog, sa zmijom oko genitalija, sa sve magarećim ušima! Sutradan će razjareni ceremonijal-majstor tražiti papsku audijenciju, pokazaće Pavlu III novonaslikani fragment, i tražiće od pape da natera umetnika da ukloni njegov magareći lik odatle. „Iz pakla?“ upitaće papa. „Bjađo, da je u pitanju Čistilište, nešto bi moglo da se uradi; ali Pakao nije u mojoj nadležnosti.“ Ali pape nisu večne, i pape su ljudi: Pavle III umire 1549, i posle jednomesečne vladavine pape Marsela, u svetu stolicu seda papa Pavle IV, do tada kardinal Karafa, koji će potom uvesti inkviziciju u Italiju! Naravno, oltarski zid Sikstine dolazi na tapet. Mikelanđelo ima već osamdeset godina, i grčevito radi na svom poslednjem remek-delu: arhitekturi nove Bazilike Svetog Petra, sa sve kupolom na vrhu, koju kad odemo u Rim gledamo i danas. Karafa, tj. Pavle IV, naređuje isprva da se taj razgolićeni zid – prekreči pa da se opet slika. U Rimu se podiže buka i Mikelanđelovi prijatelji uspevaju da izdejstvuju da se zid ipak ne kreči nego da jedan od Mikelanđelovih mladih učenika i obožavalaca, Danijele da Voltera, preko genitalija, i osobito stražnjica koje su okrenute kapeli, naslika velove. To je kompromis na koji ostareli veliki Majstor mora da pristane. No, rekosmo da su i pape ljudi: 1559. umire i Pavle IV, i konklava pušta beli dim da objavi Đovanija Anđela Medičija, koji uzima papsko ime Pije IV. Svaki papa ima svoje ulizice, svoje dvorjane, svoje lažljivce i denuncijante: arhitekta Nani di Baćo Biđo uspeva da nagovori papu da ga imenuje za sekretara radova na Bazilici. I on odmah počinje da uklanja Mikelanđelove potporne stubove i grede, menjajući projekat po svojim zamislima. (Koliko bi to bile uspešne zamisli, možemo samo da zamislimo: godine 1557. u Rimu se, posle samo šest godina upotrebe, ruši antički most preko Tibra čiju je rekonstrukciju projektovao Biđo, a taj je posao oteo od – Mikelanđela.) Na vest da se potporni stubovi sklanjaju, u Mikelanđelovu sobu zadihano ulazi njegov mladi prijatelj i podiže Majstora da idu i brane pred papom svoju stvar. Mikelanđelo, tada u osamdeset osmoj godini, samo sedi i sluša. Svi su njegovi prijatelji već mrtvi. Vitorija Kolona, poslednja velika ljubav njegovog života je mrtva, Majstor shvata da je ovaj svet preteško mesto za život. I izgovara tu rečenicu: „Onaj ko bije bitke sa budalama, neće izvojevati velike pobede“, kaže Majstor učeniku. Papa Pije će posle toga okupiti odbor za gradnju, i najuriti Biđa. Mikelanđelo će, još godinu dana, do smrti, graditi „Svetog Petra“, čija će kupola biti završena posle njegove smrti, po njegovim nacrtima koje niko više nije smeo da dovodi u pitanje. Danas dok hodamo Rimom i uz picu i koka-kolu smeramo ulaz u Sikstinu, dok Tibar tromo teče i pinije se ocrtavaju na predvečernjem nebu, razmišljamo o tome šta je Majstor hteo da nam poruči; svakako ne to da ikada odustanemo, jer ni on to nije uradio. Kad su mediokriteti njegove freske proglasili za kupatilsku dekoraciju, time su u stvari denuncirali sebe, jer je on tim Strašnim sudom pokazao svu našu istorodnost, stvoreni po božjem liku, nagi kao u prapočetku, penjemo se i propadamo pod Njegovom rukom. Ali svi smo isti, krv i meso našeg božansko-ljudskog postojanja i zajedničkog bola. Onome kome je to kupatilska dekoracija taj je sam sebi navukao magareće uši. Mikelanđelo Buonaroti, genije teškog karaktera, ćutljivi, prgavi borac sa kamenom, tom jezgrovitom rečenicom nam, preko barijere vekova, dobacuje: Snaga vašeg uma, i tela, nije za razbacivanje. Ne trošite je uzaludno, nego ih čuvajte za onaj čas kad će se, na klackalici Ludosti, jezičak pomeriti u pravcu Razuma i Sklada. Tada ćete znati šta da radite. U renoviranju Sikstinske kapele izvedenom od 1990. do 1994. uklonjeno je četrdesetak velova dofarbanih tokom poslednjih vekova, u papinskim kampanjama kojima se s vremena na vreme podizao moral posustale crkve. Za dodatke koje je u 16. veku, posle Mikelanđelove smrti, naslikao Danijele da Voltera, odlučeno je da do daljeg ostanu na zidu. Pape se i dalje smenjuju, to je neprekidan niz. I nikad se ne zna kad će neki beli dim objaviti dolazak onog što će opet hteti da kreči taj razgolićeni zid. Majstor mu je, međutim, odavno rekao svoje. MG132 (N)

JUDI!!!!!!! Za enterijer restorana dalmatinske kuhinje ili hrvatske ambasade u Beogradu, dojavite im da je Jugan stigao. Jugan Splivalo Ribe, 1985 ulje na platnu, 51,2 x 60,2 cm plus ram potpisano datirano Jugan Splivalo – Slikar i more Zaspao je za čas i sanjao o Africi, kad je bio još mlad, i o dugim zlatnožutim obalama, kao i o bijelim obalama koje bjehu tako svijetle da ih je bolno gledati, i o visokim grebenima i velikim tamnim brdima. Sad je već svake noći živio na toj obali i u svojim snovima slušao je hujanje mora i gledao kako čamci urođenika plove po njemu. (Ernest Hemingway, ”Starac i more”) Piše: Marijan Grakalić U slučaju kada je slikareva preokupacije more i sve na njemu i u njemu, od riba pa do rakova, koralja. otoka, grebena, valova i njihove pjene iznad kojih prometuju oblaci satkani od vode i soli igrajući se povrh pučine zajedno s pticama i suncem, onda se tu ponajprije radi o poslanju koje nadilazi maštu iako ne može bez nje. Hrid i oko ribe, peraja, potom i ljuske, kraci, palme i cvijetovi agave, potom i tama nad vodom u kojoj je nesrećom nestao neki izgubljeni život da bi se u pejzažu koji slika jutro sve to promijenilo i postalo vedro i prozračno kao da je sama slika sad zauvijek raskrstila sa zaboravom, tek su neki od utisaka koji nas konstantno prate kroz slikarska djela i umjetnički život Jugana Splivala. Drugačije i ne može biti budući kada se radi o zagrebačkom slikaru i novinaru koji je svojim porijeklom snažno vezan za Jelsu, Vrbosku i otok Hvar, za svoje bodule Plenkoviće, Gamuline, Drinkoviće, Arbunoviće i druge, za taj zlatni otok i njegove panorame, vinograde, ribare i znamenite ljude, za Mediteran koji je osim u sjećanjima i legendama još snažno prisutan i u njegovu slikarstvu. Rođen je godine 1944. u talijanskom mjestu zbijega otočana pred fašistima, Santa Maria di Leuca, gdje se miješajuuuu vode jadranskog i egejskog mora i gdje je svojedobno uz prastari svjetionik podignuta bazilika De Finibuss Terrae (Na kraju Zemlje). Potom je u zbijegu u mjestu El Shat u Egiptu s drugim ljudima, mnogim Hrvatima s istočne obale Jadrana, kojeg čine obitelji otjeranih i onih antifašista što su tu našli utočište pred stradanjima. Prkosna otočka narav koju po ocu Stipi nasljeđuje i Jugan neodvojiva je od pučke vjere u konačnu pobjedu socijalne pravde, kulture i finoće. Tako je bilo i u ono nemilo ratno vrijeme kada njegov otac Stipe Splivalo zajedno sa Martinom Gamulinom i Marinom Franičevićem osniva prve Okružne odbore narodne pomoći po Hvaru tiskajući na sam dan napada nacista na Sovjetski Savez, 22. lipnja 1941. ”Naš izvještaj”, brošuru u tri stotine primjeraka sa stihovima Nazora, Krleže i Majakovskog. I poslije rata Stipe Splivalo imao je značajnu ulogu. Dok Jugan završava Drugu gimnaziju u Zagrebu, otac Stipe Splivalo postaje 1953. godine generalni direktor ”Plive”. U njegovo vrijeme broj zaposlenih povećao se sa 700 na 2500, a ta firma od skromnog izvoza od 250.000 dolara ubrzo bilježi izvoz od 10 milijuna dolara godišnje i više, prva na svijetu proizvodi tablete s vitaminom C, te doživljava pravu ekspanziju koja se manifestira i Plivinom izložbom u Londonu 1966. Taj trend konjunkture i dobrog poslovanja zadržao se sve do devedesetih dok nije uništena. Kao ljubitelj umjetnosti Stipe Splivalo kupovao je slike kako za ”Plivu” i njezinu galeriju tako i za sebe osobno, pa se Jugan veoma rano upoznaje s najznačajnijim umjetničkim osobama i dijelima toga vremena. Posebno s Miljenkom Stančićem, Ljubom Ivaniševićem, Otonom Glihom, Franom Kršinićem, Stipom Sikriricom i drugima. Veoma rano, već 1961. i 1962. godine Jugan priređuje tri izložbe svojih radova, (prvu u Drugoj gimnaziji u Zagrebu, a godinu kasnije u Klubu hvarskih studenata i potom i u Hvarskoj galeriji na Hvaru), uglavnom riba izraženih u hrabroj ekspresionističkoj maniri s bogatim pastoznim nanosima boje, često u plošnoj formi i kontrastima koji unose živost i dramatičnost u harmoniju slike. Događa se to pod budnim okom pokojnog profesora Grge Gamulina, a slikar Oskar Herman pronalazi bliskosti u snažnim pokretima kojima je špahtlom boja nabačena na sliku sa svojim slikarstvom. No težina oformljenosti likovnoga ukusa, sazrijevanje izvan institucija i relativno skroman repertoar motiva (more, ribe, riblje oči, lignje, magarci, grebeni, palme i gradele) navodi ga da prekine studij povijesti umjetnosti i arhitekture iako je već položio predmete kod Josipa Vanište i samoborskoga slikara i likovnoga profesora Kamila Tompe. Umjesto toga posvetio se studiranju prava koje je i diplomirao. Slikarstvo od tog doba postaje dio intime, onog osobnog svijeta koji ne želi biti javan. Zaposlio se na Radio Zagrebu kao novinar a slika u svom stanu u Kraševoj, danas Bauerovoj ulici, prima prijatelje i sanja o svjetskom festivalu bevande na Hvaru kao tipičnog i najboljeg mediteranskog pića. Nastaju brojni ciklusi, posebno upečatljiv je onaj koji tematizira buljooke riblje oči, potom i erotski sa falusoidnim ribama i vaginalnim školjkama, da bi potom slijedili zanimljivi i dojmljivi pejzaži nadrealna ugođaja kakvim Mediteran i inače zrači po svojoj prirodi. Istodobno, njegov stan atelijer gdje živi sa suprugom Lelom i sinom Stipicom postaje stalna pošta zagrebačkih i hvarskih intelektualaca, slikara, pisaca, režisera i općenito ljudi sklonih umjetnosti, hedonizmu i originalnosti. Ti su se dani brzo zgušnjavali u dugim razgovorima i druženjima, a ljetovanja u Vrbovskoj i na Hvaru postajala su vremenom atrakcijom koja se tiče samo onih beskrajnih kraljevstva koja se mogu doživjeti na ladanju kraj obale čije su slike bogorodica i kamen crkvi stariji od pamćenja. Neko vrijeme radi kao direktor Likovnoga centra grada Zagreba, i tek nakon trideset godina od prve, 1991., događa se nova izložba u zagrebačkoj galeriji ”Quorum”, a poslije toga u ”Mirmari”. Onda slijede i druge. Otkriće stakla odnosno umjetnosti staklene fuzije i njezine podatne oblikovnosti događa se nakon 2000-te godine i zadnji je veliki izazov kojem se ovaj slikar izdašno prepustio. U tom mediju ponovo nastaju strukture i motivi viđeni i prije, ali sada posve drugačijega izgleda, gracilnog i reljefnog, koloristički snažnog unatoč mekoći svjetla koji prelijevaju staklene oblike dočaravajući svijet mora i podmorja. Umjetnost nije zbijeg, ona nije bespomoćno sudjelovanje u nekoj igri niti poklonstvo nekim moćnim silama koje žele razoriti prostore vremena u kojem živimo. Upravo obratno. Stvaralaštvo Jugana Splivala, njegova umjetnost što ne preza od iznenadnih i snažnih rješenja, iako je dugo bila samozatajna i privatna, to sada najbolje pokazuje. Kao što o moru i prekomorju, o onoj obali o kojoj se sanja čudesan san može usnuti svugdje, tako se i more i ribe Jugana Splivala nalazi u nezaboravnoj dimenziji između mašte i zbilje, tamo gdje se susreće zlatni jadranski otok i Zagrebačko podne. Link: Staklene ribe Jugana Splivala Jugan Splivalo studirao je povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu i arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu (prof. Tompa, prof. i akad. slikar Vaništa) u Zagrebu. Diplomirao je pravo na Pravnom fakultetu. Poslije studija, radio je kao novinar na Hrvatskom radiju. Slikarstvom se bavi još od djetinjstva i član je HDLU-a. Educirao se kod hrvatskog slikara Otona Glihe i Oskara Hermana, recentnog predstavnika minhenske škole. Izložbe Zagreb – II. gimnazija Zagreb, Zavičajni klub studenata Otoka Hvara Hvar, Hvarska galerija Zagreb, Galerija “Quorum” Zagreb, Muzej Mimara, “Bedem ljubavi” Zagreb, Galerija “INA” Zagreb, Centar za likovni odgoj grada Zagreba Hvar, Općinska viječnica Jelsa Zagreb, Centar za likovni odgoj grada Zagreba Jelsa, Izložba na otvorenom Zagreb, galerija Badrov Mnogobrojne kolektivne izložbe “Splivalove slike izraz su njegove mediteranske prirode. One otkrivaju radost življenja, sklonost humoru. Slikar u njima izvrće stvari i mijenja im svakodnevno značenje, daje im drugi dublji, zagonetni smisao.” Akademik Vladimir Marković “Ovaj danas gotovo zaboravljeni mediteranski motiv, Splivalo uporno drži na životu u svojem slikarstvu. Splivalo ima vlastito prepoznatljivo strukturalno jedinstvo u načinu slikanja motiva svojih slika – posebno riba.” Dr. Marijan Susovski “Mrtve prirode u svojem je stvaralaštvu njegovao francuski ekspresionist Chaim Soutine, a kod nas Ante Kaštelančić. Kod Jugana Splivala vrhunac bizarnosti prizora jesu odstranjene riblje oči koje plivaju u crvenom amorfnom sadržaju. Odasvud nas s njegovih slika, kao nečista savjest, gledaju bistri i zamućeni pogledi riba.” Vlasta Tolić

NOVA URAMLJENA IKONA-SVETI APOSTOL LUKA Dimenzije ikone su 30,7cm SA 24,4cm,pozadi ima metalni trougao da se može zakači na ekser na zidu-svaka ikona koju prodajem ima staklo-tj.uramljena je sa staklom. Свети апостол и јеванђелист Лука Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше `пред лицем` Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија. У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35). По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији,[1] проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла.[2] Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији,[3] проповедајући и ширећи хришћанство. Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава). Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света.[4] У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола.[5] У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше `први очевидци и слуге речи` (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.[6] После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени: јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10). Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.[7] У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији,[8] рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом. Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог. У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија[9] да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.[10] У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја. Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама. Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija

Dimenzije ikone su 29.8cm SA 24,1cm,pozadi ima metalni trougao da se može zakači na ekser na zidu-svaka ikona koju prodajem ima staklo-tj.uramljena je sa staklom. Свети апостол и јеванђелист Лука Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше `пред лицем` Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија. У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35). По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији,[1] проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла.[2] Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији,[3] проповедајући и ширећи хришћанство. Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава). Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света.[4] У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола.[5] У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше `први очевидци и слуге речи` (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.[6] После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени: јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10). Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.[7] У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији,[8] рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом. Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог. У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија[9] да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.[10] У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја. Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама. Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija

Marko A. Kovačič - Naprej v preteklost Brizgni tisk, 1994. Marko A. Kovačič - Napred u prošlost štampa, 1994. 20x15cm. Na samoj grafici nema potpisi, vec samo potpis na poledjini nekadasnjeg rama. Vidi slike! MARKO A. KOVAČIČ Rojen 13. oktobra 1956 v Ljubljani. Diplomiral na Akademiji za likovno umetnost v Ljubljani, 1988 končal specialko za kiparstvo. Ustanovni član Gledališča Ane Monro (1981–1991), skupine R IRWIN S (1983–1985) in skupine Zlati kastrioti (od 2000). Kot samostojni polimedijski in interdisciplinarni umetnik se ukvarja s performansom, skulpturo, z instalacijami, videom, glasbo, s filmom in teatrom. Za svoje delo je leta 1987 prejel nagrado Zlata ptica in leta 1994 Zupančičevo nagrado mesta Ljubljane. Mednarodno združenje ICAN, International Contemporary Art Network s sedežem v Amsterdamu, je razglasilo razstavni projekt Civilizacija plastosov za Delo meseca (februar 2003). Samostojni projekti 1994–2006 Performansi 1996 The Drug of the Natyon (z/with 2227, Fourklor, etc.), Ljubljana, Lutkovno gledališče > Kopenhagen, Kronborg For Your Eyes Only, Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1998 Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 1999 Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227 (This Is Your Shadow on My Wall), ARTileria, Kluže Katastropolis 2227, Maribor, Razstavni salon Rotovž; Ljubljana, Galerija Škuc; Ljubljana, Galerija Gornji trg; Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227, Limerick, City Gallery of Art 2000 Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica Preživela civilizacija, Novo mesto, Knjižnica Jožeta Mazovca 2001 Preživelo mesto: Katastropolis, Beograd, Galerija Studentskog kulturnog centra Ruska utopija (predavanje), Ljubljana, Trubarjev antikvariat 2002 Nejeverni Tomaž (Zlati kastrioti), Ljubljana KUD France Prešeren > Maribor, Pekarna 2002/2003 Dr. Skavčenko vodi po razstavi Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2005 Zlati res (Zlati kastrioti), Ljubljana, KUD France Prešeren > Ljubljana, Ana Desetnica Street Theatre Festival > Metelkova mesto, Menza pri koritu Video Naprej v preteklost / Forward to the Past, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana & VPK, Ljubljana 1995, 10’ Plastosi / Plastoses, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana, 2000, 10’ Lab Party, Mini DV, Digital D3 mastering, Forum Ljubljana/Zwiks, 2002, 4’ Dosje 83:03. Video rekonstrukcija / Dossier 83:03. Video Reconstruction, DVD, 2003, 48’ Svetla prihodnost: Plastos Fedor pomaga / Bright Future: Plastos Fedor Assists, Mini DV, stop-motion animacija, Forum Ljubljana, 2003, 6’ Zlati res, DVD, Zlati Kastrioti/SCCA–Ljubljana, 2004, 31’ Samostojne razstave 1994 Naprej v preteklost / Forward to the Past, Ljubljana Galerija Škuc > Celje, Galerija sodobne umetnosti; Maribor, Razstavni salon Rotovž 1995 Laterna magica, Ljubljana, Moderna galerija: Mala galerija Stolovid (Urbanaria – drugi del) / Chair-View (Urbanaria – Part Two), Ljubljana Katastropolis 2227, Koper, Galerija Loža 1996 Zatišje pred viharjem / The Lull Before the Storm, Ljubljana, Bežigrajska galerija Disinfected for Your Protection (For Your Eyes Only), Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1997 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon, Ljubljana, Galerija Kapelica Fragmenti pozabe / Fragments of Oblivion, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja 1998 Fiziognomika plastosa / Physiognomy of Plastos, Ljubljana, Informacijski center Moderne galerije Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 Med bližnjiki in sorodniki (z/with Žiga Koritnik & Miha Krivic), Ljubljana, Galerija Kapelica 1999 Izgubljeno vrijeme, Rovinj, Galerija Sv. Toma Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica 2000 Sije zvezda petokraka, Ljubljana, Galerija Dvorni trg Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica 2001 Plastos: Paleontropološki muzej II, Maribor, Razstavni salon Rotovž Plastosi potujejo, ICS vlaki Ljubljana–Maribor–Ljubljana, Mestni avtobusi Ljubljana in Maribor Preživela civilizacija, Beograd, Studentski kulturni centar 2002 Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2003 Pri 3D ekranu, Ljubljana, Metelkova mesto, umetnikov atelje / artist’s studio Dosje 83:03, Likovni salon Celje > Zagreb, Galerija Studentskog centra 2004 Prestop, Ljubljana, Peterokraki stolp na Ljubljanskem gradu Nazaj v prihodnost, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja Plastoratorij, Ljubljana, Galerija Kapelica 2005 Dosje 83:03, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka In memoriam Metelkovi 93–98. Pozabljena petletka, Ljubljana, Metelkova mesto, Jalla, Jalla Plastosi, Ljubljana, Galerija Art.si Flash Back, Maribor, Kibla, Kibela Izguba želje, Ljubljana, Projektna soba SCCA 2006 Ljubeči pogled, Ljubljana, Mestna galerija Skupinske razstave in festivali (izbor) 1994 Best of Ostranenie 93, New York, Knitting Factory > Ljubljana, Moderna galerija > Zagreb, Umjetnički paviljon > Berlin, Czech Cultural Center > Bonn (Europa–Europa), Exhibition Hall of the Federal Republic of Germany •• A Past Memorized – A Future Conceived: Video From Slovenia, Rotterdam, Zaal die Unie > Amsterdam, Netherlands Film Museum > Dunaj/Vienna, Medienwerkstatt > Gradec/Graz, ESC > München, Marstal, Bayerischer Staatscheuspiel > Iowa, School of Art and Art History > Kassel •• Slovenački video danas, Beograd, Bitef teatar •• Monumental Propaganda, Ljubljana, Moderna galerija •• Od alternativne scene do avtorskega videa: Video produkcija v Sloveniji (1992–94) / From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Rijeka, Moderna galerija > Maribor, Media Nox > Ljubljana, KUD France Prešeren > Skopje, Muzej na sovremenata umetnost > Videm/Udine (Videokids ’94), Sala Video Cinema Ferroviario > Portogruaro •• Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, Universitätsmuseum für bildende Kunst > Wiesbaden > Bonn > Brussels > Göttingen > Hamburg > Darmstadt > Stuttgart •• Cetinjski bienale, Cetinje, Plavi dvorac •• 22. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• U3, 1. trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Urbanaria – prvi del/ Urbanaria – Part One (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, NUK 1995 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s, Budimpešta/Budapest, Mücsarnok > Bochum, Museum Bochum •• Tunel (Dan planeta Zemlje ‘95), Zagreb, Tunel pod Gričem •• Mikulići ‘95, Zagreb, Pongračev dvorac •• Arte a Pordenone, Pordenone •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Moskva/Moscow, Centre for Contemporary Arts > St. Peterburg, Soros Center for Contemporary Arts – St. Petersburg •• Cash & Carry, Ljubljana, Galerija Škuc •• 5. slovenski filmski maraton, Portorož, Avditorij •• International symposium de sculpture (Luxembourg Ville Européenne de la Culture), Esch-sur-Alzette 1996 Najnowsza sztuka video ze Slowenii, Varšava/Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle •• Alpe Adria Cinema, Trst/Trieste, Cinema Excelsior •• Videoformes 96, Clermont Ferrand, Maison des Congres, Salle Multimedia •• Tanz-Geschichten 24, Köln, Cinemathek Köln •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Los Angeles, CalArts > LACE Gallery •• 24. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• Senzatitolo – Eventi, Azioni, Esposizioni, Rovereto, Auditorium R. Zandonai •• Trnfest, Ljubljana, KUD France Prešeren •• Immaginario altro, Trst, Sala Franco •• Pepelkova – Gromki festival, Ljubljana, Metelkova mesto •• LUR, Mostar, Kulturni dom •• Monumental Propaganda, Fullerton, Muckenthaler Art Center > Miami Beach, Bass Museum of Art > Kansas City, Kemper Museum of Contemporary Art and Design •• Cybersalon akvarij, Celje, Likovni salon Celje •• Študentski kulturni dnevi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• 6e Mondial de la video – 18e Festival International du Film Super 8 et Video, Bruselj, Centre culturel Jacques Franck •• 5e Biennale Internationale du Film sur l’Art, Paris, Centre Georges Pompidou •• Hi-Tech umeni, Brno, Dum umeni 1997 Medij v mediju (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, Mestna galerija •• Kabinet najdenih predmetov, Koper, Galerija Loža •• Monumental Propaganda, Helsinki, Helsinki City Art Museum > Uppsala, Uppsala Konstmuseum •• Videospotting (Evropski mesec kulture), Ljubljana, Klub Metropol •• Modra roka – Majski salon ‘97, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• 3. Sarajevo film festival, Sarajevo, Kinoteka BIH •• Hicetnunc, San Vito al Tagliamento, Pordenone, Ex Essiccatoio Bozzoli •• LUR, Sarajevo, Collegium artisticum, Euro Club •• This Art is Recycled, Ljubljana, Galerija Škuc •• Interstanding 2, Tallinn, Eesti Kunstakadeemia > Tartu, Eesti Rahva Museum •• Slovenski plakat devetdesetih let, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Fiat – festival internacionalnog alternativnog teatra, Podgorica, Dom omladine Budo Tomović, pozorište Dodest •• Tzara Marathon Night (Tzara Rerum Novara), Chisinau 1998 Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Maribor, Pekarna > Koper, Mladinski kulturni center > Postojna, Mladinski kulturni delovni center > Črnomelj, Mladinski kulturni klub > Železniki, Kulturno društvo Rov Železniki > Krško, Atrij Valvasorjeve hiše •• Avant-garde Films and Videos from Central Europe (Festival of Central European Culture), London, Cinema Lux •• Body and the East, Ljubljana, Moderna galerija •• Intra muros – Med zidovi, ARTileria, Kluže •• Permanent Instability (Onufri’98), Tirana, National Gallery 1999 Art from a Rucksack, Limerick City Gallery of Art & Belfast, Catalyst Arts Gallery •• Art in Slovenia, Koper, Galerija Loža •• This Is Your Shadow on My Wall, ARTileria, Kluže •• Eastern Europe After The Berlin Wall, St. Peterburg, Marble Palace, State Russian Museum •• ‘Beyond Time’ Shelter, Novosibirsk •• European Art Avant-garde, Budimpešta/Budapest, Balazs Bela Studio •• Campo video, Benetke/Venice, IUAV – Tolentini 2000 American Dreams, Maribor, Umetnostna galerija •• Homo.sapiens.3000, Maribor, Kibla, Kibela •• Basel, Videoszene Slowenien, Kunsthalle Basel •• Videodokument, Ljubljana, Metelkova mesto, Teater Gromki & Galerija Alkatraz •• Crossing Over 4, Ljubljana, Ljudmila •• Dreamwatcher, Kiev •• East West Video, Novosibirsk •• Communication, Almaty •• Film Video Monitor:Video Gong, Gorica/Gorizia •• Video Medea, Novi Sad •• Media.art.theory.week, Labin •• Co-operation, Dubrovnik 2001 Oko in njegova resnica, Ljubljana, Moderna galerija •• Slovene Way, Bologna, Galleria Neon •• Konverzacija, Beograd, Muzej savremene umetnosti •• Vulgata: U3 – Trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Vulgata: Kunst aus Slowenien, Berlin, Neuer Berliner Kunstverein •• Becoming digital,Zagreb, net.center Mama •• Black Box Recorder, Maribor, Razstavni salon Rotovž •• Salon mladih, Zagreb •• Beograjska izkušnja, Beograd,Škola za istoriju i teoriju umetnosti •• 4 International Film festival: PAC Multimedia center, Skopje, New Media Space 2002 Sao Paolo Biennial, San Paulo •• Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950–2000), Ljubljana, Moderna galerija •• Metelkova v San Paulu, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Utopia Travel, Kairo – Beirut – Istanbul – Sofia – Skopje – Beograd – Sarajevo – Zagreb – Ljubljana – Dunaj/Venna •• Videodokument, Nova Gorica, Mestna galerija 2003 Do roba in naprej: Slovenska umetnost 1975–1985, Ljubljana, Moderna galerija •• European Photography Projects I – Parallel Avantgardes, Dunaj/ Wien, Artspace •• Video Art From Slovenia, Erevan, NPAK, Armenian Center for Contemporary Experimental Art •• Animateka, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Retrospektiva: Celje po Celju – dokumentarni filmi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Metelkova mesto: Praznovanje obletnice, Ljubljana, Metelkova mesto •• Z novimi animacijami v novo leto, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Videodokument, Stazione Topolo/Postaja Topolovo •• Borderphonics, IRC: irc.indymedia.org – Webradio •• Beyond the Map – Deconstructing Narratives, Bourges cedex, La Box 2004 Demistifikacija medijev, Sarajevo, Pro.ba (SCCA) •• Dotik, Udine/Videm, podzemni bunker/shelter •• Arteria – simpozij o sodobni umetnosti, Škofja Loka, Atelje CLOBB •• Obrazi kiparstva, Ljubljana, Magistrat •• Razširjeni prostori umetnosti, Slovenska umetnost 1985–1995, Ljubljana, Moderna galerija •• Sopotniki premoderne, Sp. Hotič, Muzej premoderne umetnosti •• Slovenski filmski festival, Ljubljana, Cankarjev dom •• Home made marmelade, 3rd International Video Art Fest, Priština, Centre for Contemporary Arts •• Sedem grehov: Ljubljana–Moskva / Seven Sins: Ljubljana–Moscow, Arteast razstava, Ljubljana, Moderna galerija 2005 Towards Zero Gravity – Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja, Ljubljana, Moderna galerija, svetovni splet/www •• Hevreka 05, Ljubljana, Gospodarsko razstavišče •• Festival stalne grožnje – Poletje v Mali šoli, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka •• 9. kolonija Iveta Šubica, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja •• PostsovkhoZ 5 (mednarodni simpozij), Mooste, MoKS •• Teritoriji, identitete, mreže, Slovenska umetnost 1995–2005, Ljubljana, Moderna galerija •• Materika, Grad Kromberk in Gorica, Castello di Gorizia •• Prva linija, 26. grafični bienale, Ljubljana, MGLC •• Kiparske krajine, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Proces Metelkova, Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz •• Visages francophones/Obrazi Slovenije, Cahors, Quenze Donadieu •• Zvezdni prah, 60 let prve slovenske Akademije za likovno umetnost, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, Budimpešta/Budapest Ludwig Muzeum – Palace of Arts > Moskva/Moscow, The State Tretyakov Gallery 2006 Prostor mesta. Predstavitev likovnih ustvarjalcev AKC Metelkova mesto, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, St.Petersburg, State Russian Museum, The Marble Palace Publikacije in katalogi Programiranje pogleda (Barbara Borčić), Galerija Škuc, Ljubljana, 1988 Kralj Matjaž in Winetoujevi dediči (Barbara Borčić), Center IDCO, Ljubljana, 1990 Kabinet M, (Barbara Borčić), Prešernova hiša, Kranj, 1990 Fragmenti / Fragments (Goran Tomčić, Barbara Borčić), Likovni salon Celje, 1990 No More Heroes Any More (Bogdan Lešnik, Barbara Borčić), Forum Ljubljana, 1992 Marko A. Kovačič. Thing. Short History - Part One / Stvar. Kratka zgodovina - prvi del, 1981-1994 (ur./ed. Barbara Borčić), Studia humanitatis, Ljubljana, 1994 Laterna magica (Nadja Zgonik), Moderna galerija Ljubljana, 1995 For Your Eyes Only: Disinfected for Your Protection (ur./ed. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1995 Katastropolis 2227 (Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1995 Zatišje pred viharjem / The Lull before the Storm (Bogdan Lešnik), Bežigrajska galerija, Ljubljana, 1996 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon (Jurij V. Krpan), Galerija Kapelica, Ljubljana, 1998 Izgubljeno vrijeme / Tempo perduto, Zavičajni muzej grada Rovinja, 1999 Sije zvezda petokraka (Mišo Alkalaj), Galerija Dvorni trg, Ljubljana, 2000 Plastos - časopis / newspaper (ur. Marko A. Kovačič), Forum Ljubljana, 2001 Dosje 83:03 / Dossier 83-03 (Irena Čerčnik), Likovni salon Celje, 2003 Prestop (Petra Skaberne), DLU, Ljubljana, 2004 Nazaj v prihodnost (Barbara Sterle Vurnik), Galerija Ivana Groharja, Škofja Loka, 2004 STVAR 2. Kratka zgodovina. Drugi del (1994-2006) / THING 2. Short History. Part Two (1994-2006), (ur./ed. Barbara Borčić), Mestna galerija Ljubljana, 2006 Obsežni intervjuji z avtorjem Bogdan Lešnik in Barbara Borčić, Ujeti gledalca, Problemi-razprave »Podoba-kristal«, Ljubljana, 1988, št. 9 Barbara Borčić, Pesem mesa in podoba je telo postala, Likovne besede »Umetnost je močnejša od smrti«, Ljubljana, 1992, št. 21/22 Nadja Zgonik, Marko A. Kovačič: Dve zgodbi / Marko A. Kovačič: Two Stories, M`ARS, Časopis Moderne galerije Ljubljana, 1993, letnik V/št. 3,4 Zoran Srdić, Marko Kovačič, Obnašam se kot arheolog, Likovne besede, Ljubljana, 2003, št. 63, 64 Lilijana Stepančič, Creative Trickster, Essence of Life/Art, Adamo, Ljubljana, 2005 Lukan Blaž: Sto triindvajset značk z likom Lenina. Delo, Ljubljana, 10.6.2006 Televizijske oddaje o avtorju Zemira Alajbegović in Neven Korda, Podoba št. 5, A Kanal, december 1992 Igor Vrtačnik, TV Slovenija 1: Izzivi, oktober 2001 Amir Muratovič, TV Slovenija 1: Evropski kulturni magazin Alica, marec 2003 Saša Šavel, TV Slovenija 1, Osmi dan, 8. 6. 2006 Sunčica Ostoić, HTV 1, Transfer, 29. 7. 2006 Publikacije in katalogi skupinskih razstav (izbor po letu 1994) Urbanaria - prvi del / Urbanaria - Part One (ur. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), SCCA-Ljubljana, Ljubljana, 1994 Interregnum, Notice o sodobni slovenski umetnosti / Interregnum, Notes on Contemporary Slovene Art, U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Tomaž Brejc), Ljubljana 1994 Meta Gabršek Prosenc, Die Slowenische Kunst der Neunziger Jahre, katalog Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, 1994 Od alternativne scene do avtorskega videa: video produkcija v Sloveniji 1992–1994 (Barbara Borčić), Moderna galerija, Rijeka, 1994 > Muzej sodobne umetnosti Skopje, 1994 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s (ur. Mika Briški), Moderna galerija, Ljubljana, 1995 Barbara Borčić, Od alternative do autorstva (separat Ljubljana u Beogradu), Vreme, št. 232, Beograd, 3. 4. 1995 Andrej Medved, Skrivnostna nadčasovna alkimija, Primorske novice, Koper, 22. 12. 1995 Letni katalog Galerije Škuc 1994 / 1994 Annual Catalogue of the Škuc Gallery (ur. Alenka Pirman), Galerija Škuc, Ljubljana, 1996 Immaginario altro (Maria Campitelli), Trieste 1996 Kabinet najdenih predmetov (ur. Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1997 Realisation: Kunst in der leipziger Messe. The Blurring of the Public Sphere: Working in Interstices (ur. B. Oetker, Ch. Schneider), Oktagon, Köln, 1997 Modra roka (ur. J. Krivec Dragan, N. Zgonik), ZDSLU, Ljubljana, 1997 Zbornik Svet umetnosti. This Art Is Re This Art is Recycled (ur. L. Klančar, L. Stepančič, I. Španjol), Galerija Škuc, Ljubljana, 1997 Urbanaria – drugi del / Urbanaria – Part Two (ur./eds. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Medij v mediju / Media in Media (ur./eds. B. Borčić, V. Cvahte, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Campo video - videoarte slovena / Campo video – Slovenian videoart, Castelvecchi editoria, Rome, 1999 Art from a Rucksack (ur. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1999 Interstanding 2 (ur. Sirje Helme), SCCA-Tallinn, 1999 (Barbara Borčić, Škuc-Forum Video Production & Creatures) Eastern Europe After The Berlin Wall, Marble Palace, State Russian museum, St. Peterburg Videodokument. Video umetnost v slovenskem prostoru 1969-1998 / Video Art in Slovenia1969-1998 (ur. Barbara Borčić), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1999 Slovene Way (ur. A. Fonda, M. Gabršek Prosenc), PatagoniaArt, Benetke, 2000 American Dreams. 6. mednarodni trienale Ekologija in umetnost / 6th Intenational Triennial The Ecology and the Art, Umetnostna galerija Maribor, 2000 Konverzacija / A Short Notice Show, Muzej savremene umetnosti & CCA- Beograd, 2001 Vulgata: U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Gregor Podnar), Moderna galerija Ljubljana, 2001 Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950-2000), Moderna galerija Ljubljana, 2002 Do roba in naprej - Slovenska umetnost 1975-1985 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Impossible Histories: Historical Avant-Gardes, Neo-Avant-Gardes, and Post-Avant-Gardes in Yugoslavia, 1918-1991, (ur. Dubravka Djurić, Miško Šuvaković), MIT Press, Massachussetts, 2003 (Barbara Borčić, Video Art from Conceptualism to Postmodernism) Razširjeni prostori umetnosti - Slovenska umetnost 1985-1995 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2004 Arteria - simpozij o sodobni umetnosti (ur. Tomaž Furlan), zbornik, Atelje CLOBB, Škofja Loka, 2004 (Barbara Borčić, Raba videa na primeru projekta Videodokument) Miško Šuvaković, Pojmovnik suvremene umetnosti, Horetzky, Zagreb, 2005 Teritoriji, identitete, mreže - Slovenska umetnost 1995-2005 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Sedem grehov: Ljubljana-Moskva / Seven Sins: Ljubljana-Moscow, Moderna galerija Ljubljana, 2004 Materika (ur. Dario Cimorelli), Silvana Editoriale, Milano, 2005 Kiparske pokrajine (ur. Miloš Bašin), Mestna galerija Ljubljana, 2005 Prva linija, 26. grafični bienale (ur. Lilijana Stepančič), MGLC, Ljubljana, 2005 Towards Zero Gravity - Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja (Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2005 Essence of Life/Art (ur. Jadran Adamović), Adamo, Ljubljana, 2005 Članki (izbor po letu 1994) Aleksandra Kostić, Naprej v preteklost, M’zin, št. 28/29, april/maj 1994 •• Jaša K. Kacin, Kovačičevo kukalo, Mladina, št. 12, 1994 •• Nadja Zgonik, Pogled v drobovje vizualnosti, Delo, 31. 3. 1994 •• Tomislav Vignjević, Parodija množičnih medijev, Razgledi, 1. 4. 1994 •• Zdenka Badovinac, The Art Scene in Slovenia during a Time of Political and Social Change in the Balkans, Artworld Europe, št. 4, Largo, 1994 •• Tanja Lesničar Pučko, Kdo potrebuje kip(arja)?, Dnevnik, 22. 12. 1995 •• Barbara Borčić, To ni muzej / This Is Not a Museum, M’Ars, št.VII/1, 2, 1995 •• Marjetica Potrč, Slovenska umetnost in Amerika: kraji in predmeti / Slovenian Art and America: Places and Objects, M’Ars, št. 3/4, 1995 •• Nadja Zgonik, Catastropolis, The SCCA Quaterly, No. 1, Tallinn 1996 •• Aldo Milohnić, Što je alternativa?, Frakcija, št. 3, Zagreb 1996 •• John O’Brian, Ljubljana Goes International, Art in America, No. 6, New York, June 1996 •• Barbara Borčić, From Alternative Scene to Art Video, Video Production in Slovenia, Reader V2_East Meeting, No. 1, Rotterdam 1996 •• Alenka Pirman, Urbanaria v Ljubljani / Urbanaria in Ljubljana, M’Ars, št. 1/2, 1996 •• Nancy Buchanan, Smisel za kulturno zgodovino, Slovenski video v ameriških očeh, Delo, 24. 3. 1997 •• Vesna Teržan, Telefonirati konstrukcijo, Razgledi, 1997, št. 12, 11 •• Lilijana Stepančič, Slovenia, Flash Art, Milan, April/May 1997 •• Barbara Borčić, Marko Kovačič: Organizacija prostora, Ars Vivendi, št. 32, 1997 •• Jaša K. Kacin, Ko niti televizija ne pomaga več, Mladina, 14. 2. 1997 •• Vesna Teržan, Modulator No. 1, Mladina, 26. 10. 1998 •• Barbara Sterle, Čudesa iz leta 2227, Dnevnik, 23. 12. 1999 •• Blaž Lukan, Naseljene komore, Delo, 24. 12. 1999 •• Jure Aleksič, Plastosologija, mlada znanost, Mladina, 27. 12. 2000 •• Nataša Petrešin, Konstrukt možne realnosti, Delo, 21.12.2000 •• Sašo Schrott, Ko (znova) zasije petokraka, SP Panorama, 27.7.2000 •• Jaša K. Kacin, Izsledki plastosologov zamajali temelje znanosti, Mladina, št. 49, 4.12.2000 •• Jelka Šutej Adamič, Ali je ključ do sožitja v katastrofi? (pogovor), Delo, 1.10.2001•• Simona Vidmar, Skrivnost civilizacije Plastos, Večer - kultura, 4. 9. 2001 •• Jolanda Gosak, Vlak kot umetniška galerija. Pogled v 23.stoletje na InterCity Slovenia, Nova proga, oktober 2001, št. 9 •• Danijela Purešević, Plastosi, Beorama, Beograd, marec 2001 •• Zora Dorin, Umetnik Marko A. Kovačič o novi civilizaciji: Kdo so Plastosi?, PIL PLUS, št. 19, 2002 •• Esad Babačić, Marko Kovačič: inženir človeških duš, Glamur – Panorama, 2002 •• Jelka Šutej Adamič, Plastosi, nori na zvezde, Delo, 24. 12. 2002 •• Urša Dolinšek, Arheološko kopanje po prihodnosti, Dnevnik, 27. 12 2002 •• Zoran Srdić, Močnejši od katastrof, Delo, 22. 1. 2003 •• Semira Osmanagić, Z belo brado in belo haljo v muzej (intervju), Nedelo, 16. 2. 2003 •• Danijel Nikola Popović, Video muzej zvan »Dosje 83 – 03«, Vjesnik, 18. 12. 2003 •• Rastko Močnik, EastWest, Maska, letnik XIX, št. 3-4 (86-87), poletje 2004 •• Barbara Sterle Vurnik, Zabrisane meje realnosti, Finance, 26. 4. 2004 •• Petja Grafenauer, Marko Kovačič na ljubljanskem gradu, Radio Študent: Art-area, 4. 5. 2004 •• Peter Karba, Marko Kovačič.Izguba želje, Radio Študent: Art-area, št. 63, 27. 12. 2005 •• Brulc Matjaž: Recikliranje spomina. Polet, Ljubljana, 29.6.2006, št. 25, str. 37, ilustr. •• Menaše Lev: Ideje na razprodaji. Delo,Ljubljana, 30.6.2006, št. 149, str. 14, ilustr. •• Osmanagić Semira: Pregledna iskrivost. Nedelo, Ljubljana, 25.6.2006, št. 25, str. 20, ilustr. •• Sterle Vurnik Barbara: Povabilo v galerijo: Fantastični prostori čudes. Finance, 20.6.2006, št. 116, ilustr. •• Zrinski Božidar: Pritisni in poglej. Dnevnik, Ljubljana, 22.6.2006, št. 167, str. 16, ilustr. •• RTV Portal, `Polidisciplinarni Marko A. Kovačič. 23 let sprehajanja med umetniškimi žanri`, ilustr. http://www.rtvslo.si/kultura (pripravila Polona Balantič), 29. 5. 2006 •• Miha Colner (Miha Colner se je sprehajal po razstavi Marka Kovačiča v Mestni galeriji) Radio Študent: Fine umetnosti, Ljubljana, 22.6.2006. tags: avangarda, irwin, laibach, grupa oho, konceptuala, konceptualna umetnost, neoavangarda, marko pogacnik, Iztok Geister Plamen, Marjan Ciglič, Milenko Matanovic, Andraž Šalamun, Tomaž Šalamun, David Nez, Matjaž Hanšek, Naško Križnar, Vojin Kovač Chubby, Aleš Kermavner, Franci Zagoričnik, Marika Pogačnik, Zvona Ciglič, Nuša i Srečo Dragan, a saradnici Ivo Volarič-Feo, Slavoj Žižek, Braco Rotar, Bojan Brecelj, Drago Dellabernardina, Dimitrije Rupel, Rudi Šeligo...

nova knjiga Autor - osoba Pašić, Feliks, 1939- Naslov Gospođa iz velikog sveta : prilozi za biografiju Mire Trailović / Feliks Pašić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2006 (Beograd : Publikum) Fizički opis 264 str. : fotogr. ; 31 cm (karton) Napomene Tiraž 700 O autoru: str. 259 Pozorišne režije: str. 241 Režije na Televiziji Beograd: str. 242-244 Režije u Radio Beogradu: str. 245-246 Registar. Predmetne odrednice Trailović, Mira, 1924-1989 Knjiga predstavlja priloge za biografiju čuvene Mire Trailović, jedne od najistaknutijih rediteljki u istoriji srpskog i jugoslovenskog teatra. Mira Trailović (1924–1989), rođena u Kraljevu, započela je karijeru kao spikerka Radio Beograda, a već nekoliko godina zatim svojim izuzetnim talentom za pozorište, postala je jedan od najistaknutijih domaćih reditelja. Režijom „Fausta“ 1956, pred 212 stolica u zgradi nekadašnje Borbe, otvorila je pozorište Atelje 212. Na njegovom čelu ostala je i narednih godina, podižući taj teatar na svetski nivo. Mira Trailović bila je u tom pozorištu 1967. Rođena je kao ćerka Andreja Milićevića koji je preveo više od 36 dela francuskih klasika i Radmile Simić, profesorke francuskog jezika. Deda joj je bio Milan Simić, upravnik Narodnog pozorišta. Privilegiju da odrasta u domu obrazovanih roditelja i predaka, shvatala je i kao breme, jer je uvek morala da ispunjava i njihova, a ne samo svoja očekivanja. Marljiva učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, srednje muzičke i glumačke škole, Mira Trailović je najpre završila Muzičku akademiju, a potom je, po želji oca arhitekte, upisala arhitekturu, ali je odustala nakon dva semestra. Na drugoj godini studija napustila je Tehnologiju, a Istoriju umetnosti pred sam diplomski ispit. Privlačili su je televizija, drama, režija i pozorište, te je 1950. godine završila Visoku filmsku školu, a prvi debi imala je dve godine pre diplomiranja. Diplomirala je režiju 1956. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kasnije je na istom fakultetu bila i profesor radio-režije više godina. U mladosti, 1944. godine Mira Trailović je između ostalog bila i spikerka i urednica Dramskog programa Radio Beograda. Glasom Minerve osvojila je slušaoce. Policijski čas je još trajao, pa je svaku noć kući vraćala patrola. I dok je hodala u svom prvom kaputu napravljenom od ćebeta, koji je dobila u radiju, nije se plašila... Znala je da je obradovala nekog tog dana: „Čitali smo na radiju pisma koja su stizala s fronta i odlazila na front, obaveštenja o ratu koji je još trajao. Predstavljali smo ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima” (intervjuu sa Mirom Trailović, „TV novosti“ 1977. godine). U Radio Beogradu je i režirala oko 70 radio drama, al i upoznala Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, a kasnije dopisnika Politike iz Pariza i prvog čoveka ove kuće, čije je prezime uzela na venčanju Njenom režijom „Fausta“ 12. novembra 1956. godine u sali sa 212 stolica u dvorani nekadašnje novinske kuće „Borbe“ počeo da živi jedan novi svet - otvoreno je avangardno pozorište Atelje 212. Sa Radošem Novakovićem jedan je od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Izuzetnom energijom stvorila je od Ateljea 212 kultno mesto. Jedna nova epoha je počela. Pod njenim vođstvom Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu, kao i prvo pozorište sa područja SFRJ-a koje je pozvano da gostuje u SAD posle Drugog svetskog rata. Glumci „Ateljea 212“ gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik, Pozorišna rediteljka, čiji komadi su uvek bili avangardni, grozila se te reči, ali ti komadi su zaista unosili nove kulturne i političke trendove u pozorišni život Beograda. Kao rediteljka prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde - Joneska, Sartra, Olbija, otkriva publici nove domaće pisce, postavlja dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića. Revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta nakon izvođenja hipi mjuzikla „Kosa“ u Mirinoj režiji, prve postavke u Evropi posle američke praizvedbe danas kultnog mjuzikla. Režirala je više od 30 značajnih predstava, među kojima se posebno ističu: „Iza zatvorenih vrata“, „Don Žuan u paklu“, „Čudo u Šarganu“... U njeno vreme, Atelje je popularnim i kontroverznim predstavama, poput „Kafanica, sudnica, ludnica“, u velikoj meri pomerao granice slobode izražavanja u političkom smislu. Unela je duh Zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i drugim saradnicima je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala - Beogradski internacionalni teatarski festifal – BITEF, koji je nastao 1967. odine u Ateljeu 212 i čiji je umetnički direktor bila od 1967. do smrti. U vreme hladnog rata ovaj festival novih pozorišnih tendencija bio je jedinstveno mesto na kome su se susretali umetnici sa obe strane gvozdene zavese i razmenjivali iskustva. Njeni i gosti Beograda bili su: Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan-Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi, koji su doneli su dah velikog sveta u našu sredinu i postavile Beograd na značajno mesto na međunarodnoj pozorišnoj sceni. Festival je njenim zalaganjem osnovao svoje - BITEFOVO, odnosno – Mirino pozorište - BITEF teatar, koji od 20. BITEFA organizuje festival i vodi programsku politiku u duhu BITEFA. „Umetnost počinje tamo gde se slože neke tajanstvene i nepoznate sile unutar čoveka i epohe. Srećna sam što će Beograd imati još jedno mesto gde će umetnici i gledaoci pokušavati da tu tajnu, ljudskog postojanja, katkada dotaknu“ (deo teksta Mire Trailović na otvaranju BITEF teatra) Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje - građanke sveta. Oktobarska nagrada, „Joakim Vujić“, Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović. Umrla je ophrvana bolešću, u Beogradu 7. avgusta 1989. godine, nekoliko meseci nakon što je “dobila” svoje pozorište. Sahranjena na Novom groblju (parcela12, grobnica31 II), po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Ubrzo zatim prostor ispred BITEF teatra dobio je ime „Skver Mire Trailović“. Velika scena “Ateljea 212” od 2014. godine (90 godina od rođenja i 25 od smrti) nosi ime „Mira Trailović”. Nakon inicijative pokrenute osam godina raniije, 2016. godine je u Kraljevu, u foajeu Kraljevačkog pozorišta, otkrivena spomen ploča Miri Tailović, rad akademskog vajara i redovnog profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Slavoljuba Caje Radoičića. Muzej pozorišne umetnosti Srbije objavio je pre tri godine knjigu Feliksa Pašića o njenom radu, pod naslovom „Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta“. Odlikovali su je beskrajni šarm i prodornost, talenat za ubeđivanje. Kada su Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?” ŠTA ZNAČI M-I-R-A? Kada su je novinari jednom pitali hoće li da se predstavi, rekla je da hoće i kao pesmicu „izrecitovala“ svoje ime u akronimu: M – kao marljiva, I – kao iracionalna, R – kao radosna, A – kao ako, baš me briga. Mira. Mira Trailović. Mira Trailović bila je vanserijska ličnost, persona za svako poštovanje i jedna ozbiljna dama, čak i u vreme kada to nije bilo naročito poželjno i popularno. Imala je solidnu građansku i intelektualnu zaleđinu kada je po oslobođenju postala spiker Radio-Beograda, zatim reditelj i urednik u dramskoj redakciji, student Muzičke akademije i Visoke filmske škole, predavač radio-režije na Pozorišnoj akademiji. Među osnivačima Ateljea 212, a tu je bilo snažnih i izrazitih ličnosti, Mira Trailović imala je istrajnost i vokacije da se tom projektu trajno posveti i da sporadične predstave jedne gotovo zavereničke grupe pretvori u stalno pozorište koje je sa svojim ostvarenjima stiglo do Pariza, Njujorka, Moskve, Karakasa i Meksika. Kako je baš ta gospođa – koja je u mnogo čemu bila osoba vezana za tradiciju i sklona staromodnom, postala ključna ličnost modernizacije našeg teatra, od takozvanog teatra apsurda i dokumentarne drame do rok-opere i, konačno, neizbežnog postmodernizma – može se objasniti pre svega kosmopolitskim duhom Mire Trailović, njenom glob-troterskom strašću i poliglotskom lakoćom. Radeći mirno na deprovincijalizaciji beogradskog, a time i jugoslovenskog glumišta - sasvim logično došla je i do zamisli o BITEFU. Danas je teško pojmiti koliko je lične vizije, a i hrabrosti, bilo potrebno da se 1967. izmisli BITEF i da se ogromnim kulturnim, esnafskim, a i ideološkim otporima uprkos - zahukta taj svetski festival „novih pozorišnih tendencija”. (Iz teksta Dragana Klaića (1950–2011), U izlogu sveta, 1990) Život u pozorištu izjednačila sam sa svojim životom. Mira Trailović Feliks Pašić (1939–2010), novinar, pozorišni kritičar, publicista, televizijski dokumentarista… Novinarski radni vek proveo je u „Borbi“, Radio Beogradu i Televiziji Beograd. Blizu četiri decenije Pašić je bio aktivni stalni pozorišni kritičar „Borbe“, „Večernjih novosti“, Radio Beograda, „Dnevnog telegrafa“ i „Teatrona“. Bio je poslednji savezni selektor Sterijinog pozorja, petnaest godina je, kao selektor i umetnički direktor, davao kreativni pečat Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu, osnovao je i tri godine vodio Jugoslovenski festival pozorišta jednog glumca u Nikšiću. Sa Svetlanom Bojković je pokrenuo i sedam godina (1992 – 1999) uređivao pozorišne novine „Ludus“ u kojima je objavio šezdeset opsežnih razgovora sa pozorišnim umetnicima. Knjige: Savremenici (razgovori sa jugoslovenskim piscima – 1965), Oluja (dnevnik predstave – 1987), Kako smo čekali Godoa kad su cvetale tikve (dokumentarno istraživanje slučajeva zabrane dveju pozorišnih predstava – 1992), Karlo Bulić – avantura kao život (1992), Zoran (razgovori sa Zoranom Radmilovićem – 1995), Glumci govore I, II (razgovori sa šesnaestoro srpskih glumaca – 2003), Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta (2006), Joakimovi potomci (portretni medaljoni dobitnika statuete „Joakim Vujić“ – 2006), MUCI Ljubomir Draškić ili živeti u pozorištu (2010), Kratak pregled vremena (razgovori sa pozorišnim stvaraocima iz rubrike Ludus razgovara – 2013). Monografije: Grad teatar Budva – Prvih deset godina (1998), Deset festivala pozorišta za djecu u Kotoru (2002), Grad teatar Budva – Drugih deset godina (2007), Beogradsko dramsko pozorište – 60 godina (2007), Vuk, z. p. Tršić, Vukovi sabori 1933 – 2008 (2008), Zvezdara teatar 1984-2009 (2009). Priredio je knjigu o Oliveri Marković, knjigu pozorišnih kritika Slobodana Selenića (Dramsko doba), knjigu pesama i zapisa Ljubiše Bačića (Moj živote malo li te ima)… Dobitnik je Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (1983, 1992) i Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (2006), Nagrade „Grad teatar za dramsko stvaralaštvo“ (Budva, 2010) i drugih nagrada. MG147

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovoj univerzalno priznatoj knjizi Elizabeth Dejvid se bavi svim aspektima mlevenja brašna, kvasca, peći za hleb i različitim vrstama hleba i brašna koji su dostupni. Recepti pokrivaju kuvanje sa kvascem svih vrsta, a mnogi ljupki, staromodni začinjeni hlebovi, lepinje, palačinke i mafini, između ostalog, su opisani sa njenom tipičnom elegancijom i znanjem bez premca. Elizabet Dejvid (rođena kao Elizabet Gvin, 26. decembar 1913 – 22. maja 1992) bila je britanska kuvarica. Sredinom 20. veka snažno je uticala na revitalizaciju engleske kuhinje u svojoj rodnoj zemlji i šire člancima i knjigama o evropskim kuhinjama i tradicionalnim britanskim jelima. Elizabet, rođena u porodici više klase, pobunila se protiv društvenih normi. Tridesetih godina 20. veka studirala je umetnost u Parizu, postala glumica i pobegla sa oženjenim čovekom s kojim je stigla do Italije. Stigli su do Grčke, gde su bili zarobljeni od nemačke invazije 1941. godine, ali su pobegli u Egipat, gde su se razišli. Potom je radila za britansku vladu, vodeći biblioteku u Kairu. Ubrzo su se ona i njen suprug rastali i potom razveli. Godine 1946. Dejvidova se vratila u Englesku, gde je na snazi ostao zakon za jedan obrok hrane dnevno nametnut tokom Drugog svetskog rata. Razorena kontrastom između loše hrane koja se poslužuje u Britaniji i jednostavne, odlične hrane na koju je navikla u Francuskoj, Grčkoj i Egiptu, počela je da piše članke iz časopisa o mediteranskom kuvanju. Privukli su povoljnu pažnju, a 1950. u 36. godini izdala je Knjigu mediteranske hrane. Njeni recepti zahtevali su sastojke poput patlidžana, bosiljka, smokava, belog luka, maslinovog ulja i šafrana, koji su u to vreme bili jedva dostupni u Britaniji. Sledile su knjige o francuskoj, italijanskoj i, kasnije, engleskoj kuhinji. Do 1960-ih Elizabet je imala veliki uticaj na britansko kuvanje. Bila je duboko neprijateljski raspoložena prema bilo čemu drugorazrednom i preterano izraženom kuvanju i lažnim zamenicama klasičnih jela i sastojaka. Godine 1965. otvorila je prodavnicu koja prodaje kuhinjsku opremu, koja je nastavila da trguje pod njenim imenom nakon što ju je napustila 1973. godine. Njena reputacija počiva na člancima i knjigama, koji su neprestano prepisivani. Između 1950. i 1984. godine objavila je osam knjiga; nakon smrti njen književni izvršilac je završio još četiri knjiga. Njen uticaj na britansko kuvanje proširio se i na profesionalne i na domaće kuvare, a kuvari kasnijih generacija poput Terensa Konrana, Simona Hopkinsona, Pru Lit, Džejmija Olivera, Toma Parkera i Rika Stajna, prepoznali su njen značaj. U SAD, kuvari i spisatelji, uključujući Džulije Čajld, Ričarda Olneja i Alis Vaters, pisali su takođe o njenom uticaju. Život i karijera Detinjstvo i mladost Dejvidova je rođena kao Elizabet Gvin, drugo od četvoro dece Ruperta Sakvila Gvina i njegove supruge, Hon Stele Gvin. Porodice oba roditelja imale su veliko bogatstvo. Preko dve porodice Dejvidova je bila engleskog, škotskog i velškog ili irskog porekla, a preko pretka s očeve strane, takođe imala i holandskog porekla. Ona i njene sestre odrasle su u dvorcu u Saseksu, dvorcu iz sedamnaestog veka. Njen otac, uprkos slabom srcu, insistirao je da nastavi zahtevnu političku karijeru, postajući konzervativni poslanik za Istburn. Prekomeran rad, u kombinaciji s njegovim burnim rekreativnim zabavama, uglavnom trkama i jahanjem, doneo je njegovu smrt 1924. godine u 51. godini.[1] Udovica Stela Gvin bila je poslušna majka, ali njeni odnosi sa ćerkama bili su više udaljeni nego ljubazni.[2][3] Elizabet i njene sestre Prisila, Dijana i Felisita poslane su u internatske škole. Nakon što je bila učenica u pripremnoj školi, Elizabet je poslata u privatnu školu za dame, koju je napustila u dobi od šesnaest godina. Devojke su odrasle ne znajući ništa o kuvanju, što je u tadašnjim domaćinstvima bilo isključiva `mešavina` porodične kuvarice i njenog kuhinjskog osoblja.[4] Kao tinejdžerka, Dejvidova je uživala u slikanju, a njena majka je mislila da se njen talenat vredi razvijati. Godine 1930. poslata je u Pariz, gde je privatno studirala slikarstvo i upisala se u Sorboni na kurs francuske civilizacije koji je pokrivao istoriju, književnost i arhitekturu. Otkrila je da su joj studije u Sorboni naporne i na mnogo načina neinspirativne, ali ostavili su je s ljubavlju prema francuskoj književnosti i tečnim jezikom koji je ostao uz nju celog života. Živela je kod pariške porodice, čija se fanatična posvećenost užicima stola predstavljala komično u delu French Provincial Cooking (Francusko provincijalno kuvanje). Ipak je priznala da je to iskustvo bilo najdragoceniji deo njenog vremena u Parizu: „Shvatila sam na koji je način porodica ispunila svoj zadatak da podstaknu francusku kulturu u bar jedan od njihovih britanskih optužbi... Ono što je zapelo bio je ukus za neku vrstu hrane, u idealnom slučaju za razliku od svega što sam ikad ranije poznavala. ` Njena majka nije bila željna ranog povratka svoje ćerke u Englesku nakon kvalifikacije za sorbonsku diplomu, pa ju je poslala iz Pariza u Minhen 1931. na učenje nemačkog jezika.[5] Gluma Nakon povratka u Englesku 1932. godine, Dejvidova je s entuzijazmom prolazila kroz društvene rituale za mlade žene viših klasa.[6] Ugledni mladi Englezi koje je upoznala nisu joj se obraćali. Njena biografkinja Lisa Šanej komentariše da bi s njenim „nežno smrknutim izgledom i njenom sramežljivošću zaštićenom hladnom i bodljikavim jezikom“ predstavljala zastrašujuću perspektivu za mlade muškarce više klase koje je susrela. Elizabet je odlučila da nije dovoljno dobra kao slikarka i da je na majčino nezadovoljstvo postala glumica. Pridružila se trupi J. B. Fagan`s company na Oksfordu 1933. godine. Njeni kolege izvođači uključuju Džoan Hikson. Posle Oksforda, ona se sledeće godine preselila u pozorište na otvorenom u Park Regenta, London. Iznajmila je sobe u velikoj kući u blizini parka, dala sebi poklon za 21. rođendan na opremanju kuhinje i naučila kuvati. Poklon njene majke „The Gentle Art of Cookery“ Hilde Lejel bila je njena prva knjiga o kuvanju. Kasnije je napisala: `Pitam se da li bih ikad naučila kuvati da nisam dobila rutinu od gospođe Biton da učim, umesto romantične gospođe Lejel sa svojim prilično divljim, maštovitim receptima.` [7] U Parku Regent, Elizabet je postigla mali profesionalni napredak. Među njenim kolegama u glumačkoj trupi bio je glumac koji je stariji devet godina, Čarls Gibon. Njegovo nepoštovanje socijalnih konvencija snažno joj se dopalo. Njegov brak nije ih zaustavio pa su započeli su aferu koja je nadmašila njenu scensku karijeru. Čejn komentariše, `Gibon je bio krajnji autsajder. Bio je radnička klasa, levo krilo, Jevrejin, glumac, džeparoš, koji je jedno vreme živeo u pećinama u Hejstingsu. Majka ga je zvala pacifistički crv. On je bio seksualno prisutan i spavao je sa svime što se kretalo. ` Njena majka nije odobravala i pokušala je da zaustavi aferu. Dogovorila je da njena ćerka provede nekoliko nedelja odmarajući se sa porodicom i prijateljima na Malti u prvoj polovini 1936. godine i u Egiptu kasnije iste godine, ali u svojoj biografiji iz 1999. godine Artemis Kuper komentariše da njeno dugo odsustvo nije uspelo da je oduzme od njenog odnosa sa Gibonom.[8] Tokom boravka na Malti, Dejvidova je mogla da provede vreme učeći od kuvarice, svoje domaćice Anđele, koja je rado predala stručnost. Iako je mogla da napravi sjajne večere kada je to bilo potrebno, najvažnija lekcija koju je učila bila je da radi iz dana u dan, sa svim raspoloživim sastojcima, pokazujući joj kako da od stare ptice ili žilavog komada mesa napravi dobro jelo. Francuska, Grčka, Egipat i Indija Nakon povratka u London početkom 1937. godine, Dejvidova je priznala da neće biti uspešna na pozornici i napustila je misli o pozorišnoj karijeri. Kasnije te godine zaposlila se kao mlađa asistentinja u modnoj kući, gde su elegantne mlade žene iz više klase bile tražene kao hostese. Otkrila je da je posluga u maloprodajnom poslu neugodna i da je podnela ostavku početkom 1938. godine. Tokom narednih nekoliko meseci provodila je vreme odmarajući se na jugu Francuske i na Korzici, gde ju je podvela priroda ljudi s kojima je boravila i jednostavna izvrsnost njihove hrane. Nakon povratka u London i razočarana životom tamo, pridružila se Gibonu kupujući mali čamac sa motorom - sa namerom da otplovi u Grčku. Prešli su Kanal u julu 1939. godine i čamcem su se uputili kroz kanalski sistem Francuske do obale Sredozemnog mora.[9] Norman Daglas, Elizabetin mentor Izbijanje Drugog svetskog rata u septembru 1939. zaustavio je njihov napredak. Nakon što su se nakratko zaustavili u Marseju, uplovili su u Antib, gde su ostali više od šest meseci jer nisu uspeli da dobiju dozvolu za odlazak. Tamo je Elizabet upoznala i ostala pod velikim uticajem starijeg pisca Normana Daglasa o kome je kasnije opširno pisala. On je nadahnuo njenu ljubav prema Mediteranu, podstakao je interesovanje za dobru hranu i naučio je da traži najbolje: `insistirajte na tome i odbacite sve što je bilo lažno i drugorazredno `. Kuper ga opisuje kao njenog najvažnijeg mentora.[9] Par je konačno napustio Antib u maju 1940. godine, uplovili su na Korziku i potom ka Siciliji. Oni su stigli do Mesinskog tesnaca kada je Italija ušla u rat 10. juna. Oni su osumnjičeni za špijuniranje i internirani su. Posle 19 dana u pritvoru u raznim delovima Italije, dozvoljeno im je da pređu granicu u Jugoslaviju, koja je u tom trenutku ostala neutralna. Izgubili su gotovo sve što su imali - čamac, novac, rukopise, sveske i njenu zbirku recepata. Uz pomoć britanskog konzula u Zagrebu, prešli su u Grčku, a u Atinu su stigli jula 1940. godine. U to vreme Elizabet više nije bila zaljubljena u svog partnera, već je ostala s njim iz nužde. Gibon je na ostrvu Siros pronašao posao podučavanja engleskog, gde je Dejvid naučila kuvati sveže sastojke koji su dostupni lokalno. Kada su Nemci napali Grčku u aprilu 1941, par je uspeo da ode na civilni konvoj u Egipat.[10] Sposobna da odlično govori francuski i dobar nemački jezik, ona je obezbedila posao u pomorskom šifarskoj kancelariji u Kairu. Brzo je spašena iz privremenog izbegličkog smeštaja, pošto je upoznala starog prijatelja Engleza koji je imao „apsurdno grandiozan“ stan u gradu i pozvao je da čuva kuću za njega. Ona i Gibon su krenuli svojim zasebnim putevima i ona se uselila u veliki stan.[11] Angažovala je kuvara, Kirikaou, grčku izbeglicu, čije ga ekscentričnosti nisu sprečile da proizvodi veličanstvenu hranu: „Ukus te čorbe od hobotnice, bogat vinski tamni sos a miris planinskog bilja bio je nešto što se nije lako zaboravilo. `Godine 1942. uhvatila je infekciju koja je zahvatila njena stopala. Provela je nekoliko nedelja u bolnici i osećala se obaveznom da se odrekne posla u šifarskoj kancelariji. Potom se preselila u Kairo, gde je od nje zatraženo da postavi i vodi referentnu biblioteku za britansko Ministarstvo informacija. Biblioteka je bila otvorena za sve i angažovala je dosta novinara i pisaca. U svom malom stanu u gradu zaposlila je Sulejmana, sudanskog kuvara. Pisala je: Sulejman je učinio mala čuda sa dve peći Primus i pećnicom koja je bila nešto više od limene kutije. Njegovi suflei nisu nikada bili manje uspešni. ... Tri ili četiri godine živela sam uglavnom na prilično grubim, ali veoma aromatizovanim šarenim jelima od povrća, sočivom sa mlekom ili svežeg paradajza, ukusnim začinjenim pilavima, jagnjećim pljeskavicama na žaru, salatom sa hladnim jogurtovim prelivom sa aromom mente, egipatskim felaho jelo od crnog graška sa maslinovim uljem i limunom i tvrdo kuvana jaja - te stvari nisu bile samo privlačne, već i jeftine. [12] Kuper komentariše ovo razdoblje njenog života: `Njene slike tada prikazuju kvintesencijalnu bibliotekarku, obučenu u tamni kardigan preko bele košulje sa primalnim okovratnikom zapetljenim do vrata: ali noću, bila je drugačije stvorenje: pila u baru Hedjaki, jela u lokalu `P`tit Coin de France`, plesala na krovu Kontinentala, a zatim se uputila u noćni klub Madam Badi. ` Za vreme provedenog u Kairu, ona je imala niz ljubavnih afera. Uživala je u njima zbog onoga što jesu, ali samo se jednom zaljubila. To je bilo sa mladim oficirom Piterom Langom, ali veza je prestala kada je teško ranjen i vratio se u rodnu Kanadu. Nekoliko drugih njenih mladića se zaljubilo u nju; jedan od njih je bio potpukovnik Entoni Dejvid (1911—1967). Do tad sa trideset godina, odmeravala je prednosti i nedostatke ostajanja u braku do trenutka kada se idealni muž može pojaviti, i sa znatnom zabrinutošću konačno je prihvatila prosidbu Tonija Dejvida.[13] Par se venčao u Kairu 30. avgusta 1944. godine. Za godinu dana Entoni Dejvid je poslat u Indiju. Njegova supruga pratila ga je tamo u januaru 1946. godine, ali živeti kao supruga britanskog oficira je zamoran i dosadan i hrana opšte `frustrirajuća`. Kasnije u životu je više cenila kuhinju i napisala o nekoliko indijskih jela i recepata u svojim člancima i knjigama. U junu 1946. patila je od jakog sinusitisa i lekari su joj rekli da će se stanje nastaviti ako ostane u letnjoj vrućini Delhija. Umesto toga, savetovali su je da se vrati u Englesku. Ona je to uradila; Kuper primećuje, „Bila je udaljena iz Engleske šest godina, a za to vreme ona i Engleska su se promenile do neprepoznavanja.“ [14] Post-ratna Engleska Vrativši se nakon godina mediteranske toplote i pristupa bogatstvu svežih sastojaka, ona je zatekla svoju rodnu zemlju u posleratnom periodu sivu i zastrašujuću, dok su obroci hrane još uvek bili na snazi. Naišla je na užasnu hranu: `Postojala je supa od brašna i vode začinjena isključivo biberom; hleb i rižoto od zrnevlja; sušeni luk i šargarepa; proja. Ne moram dalje da nabrajam.` U Londonu je srela Džordža Lesleja, bivšeg ljubavnika iz njenih dana Kaira, a njihova afera se ponovo rasplamsala. Par je otišao u Ros-on-Vije u novembru 1946. ali su bili smešteni u gradu zbog vremenskih neprilika. Iznenađena lošom hranom koju je hotel pružao, Džordž ju je ohrabrio da stavi svoje misli na papir.[15] Jedva da sam znala šta radim ... Sela sam i počela razrađivati mučnu žudnju za Suncem i besna i revoltirana protiv te užasne vesele, bezobzirne hrane opisujući mediteranskog i bliskoistočnog kuvanja. Čak i pisanje reči poput kajsija, maslina i putera, pirinča i limuna, ulja i badema, stvorilo je uverenje. Kasnije sam shvatila da su u Engleskoj 1947. godine to bile prljave reči koje sam izlagala. [16] exterior of large terrace house Dom Elizabet Dejvid od 1947. godine pa do njene smrti Kad se njen suprug 1947. vratio iz Indije, ona se odmah odvojila od Džordža i nastavila sa ulogom supruge. Uz pomoć Stel Gvin, Elizabet i njen suprug kupili su kuću u Čelsiju, koja je ostajala njen dom do kraja života. Toni pokazao se neučinkovitim u civilnom životu, ne mogavši da nađe odgovarajući posao; imao je dugove, delom iz propalog poslovnog poduhvata. Ono što je ostalo od iskre u vezi ubrzo je umrlo, a živeli su odvojeno već od 1948. godine.[17] Veronika Nikolson, prijateljica sa vezama u izdavačkoj branši, nagovorila je Elizabet da nastavi pisati s ciljem da napiše knjigu. Ponuđen joj je ugovor, a njeno delo se počelo pojavljivati u publikaciji od marta 1949. Elizabet je rekla urednici časopisa da planira da članke objavi kao knjigu, a magazin joj je omogućio da zadrži autorska prava. Pre nego što su svi članci objavljeni, ona ih je sastavila u zborniku koji se zove A Book of Mediterranean Food (Knjiga mediteranske hrane); mnogi recepti zanemarili su ograničenja obroka u korist autentičnosti, a u nekoliko slučajeva sastojci nisu bili dostupni u britanskim prodavnicama. Dejvidova je svoj rukopis predala nizu izdavača koji su svi odbili. Elizabet se držala kratke proze i citirala od poznatih autora čiji pogled na Mediteran može imati veću težinu. Izdavač je prihvatio i pristao na avansno plaćanje u iznosu od 100 funti. Knjiga objavljena je u junu 1950.[18] Knjiga je bila dobro prihvaćena od strane recenzenata. Elizabet Nikolas, pišući za The Sunday Times, mislila je da je Dejvidova `gastronom retkog integriteta`, koji `odbija ... da napravi bilo kakve nesavesne kompromise sa brzinom`. Iako je Džon Čandos, pišući u časopisu The Observer, istakao da `Neka niko ne jede u Londonu - bez obzira na to čega mora da se odrekne - zamislite da jede mediteransku hranu u nedostatku mediteranske zemlje i vazduha`, svoj je pregled završio rekavši da je knjiga `zaslužuje da postane poznati saputnik svih koji u kuhinji traže nesputano uzbuđenje.` Uspeh knjige doveo je do ponuda za rad od magazina: The Sunday Times - za koji su joj platili predujam od 60 gvineja - Go putopisnog časopisa u vlasništvu novina, i Wine and Food. U avgustu 1950. ona i njen suprug otišli ​​su na poslednji odmor zajedno sa novcem od novih ugovora, iako su imali problema sa automobilom koji su koristili za turneju i odmor je bio neuspešan. Po povratku je pozvala sestru Felisiti, da se useli u gornji stan u njenoj kući. Ona je bila nevoljni i spretni daktilograf - preferirala je osećaj pisanja olovkom - i u zamenu za nisku kiriju Felisiti je vešto kucala članke i knjige, a kasnije je bila glavni istraživač.[19] Knjiga je bila dovoljno uspešna da je Leman naredio Elizabet da napiše nastavak i prikaže jela ruralne Francuske. Ta knjiga se zove French Country Cooking, koju je završila sa pisanjem u oktobru 1950. Minton je bio zaposlen da ilustruje delo, a ona mu je dala detaljna uputstva o vrsti crteža. Uprkos njihovoj teškoj vezi, ona je knjigu posvetila svojoj majci. Pre nego što je knjiga objavljena, ona je napustila Englesku da živi nakratko u Francuskoj. Motivisala ju je želja da stekne šire znanje o životu na francuskom selu i da napravi distancu između nje i supruga. Napustila je London marta 1951 za Menerbes u Provansi. Provela je tri meseca u Provansi; iako je vreme u početku bilo hladno i vlažno, ubrzo je postalo toplije i toliko je uživala da je razmišljala o kupovini kuće tamo. U junu 1951. godine napustila je Menerbes i otputovala na ostrvo Kapri da poseti Normana Daglasa. Kada je otišla krajem avgusta, nakratko je obišla italijansku rivijeru istražujući članak za časopise, pre nego što se vratila u London.[20] U septembru, nedugo nakon njenog povratka, objavljena je knjiga French Country Cooking. Kritičari su je toplo pregledali iako je Lusi Marion, pišući u Mančester Gardijanu, smatrala da „ne mogu misliti da je gospođa Dejvid zapravo pokušala da napravi mnoga jela za koja daje recepte“.[21] Italijanska, francuska i druge kuhinje Leman i ona složili su se da njena sledeća knjiga treba da bude o italijanskoj hrani; u to vreme se u Britaniji malo znalo o italijanskoj kuhinji, a interesovanje za tu zemlju je u porastu. Za knjigu je dobila predujam u iznosu od 300 funti. Planirala je da poseti Italiju radi istraživanja i htela je ponovo da vidi Daglasa u Kapriju, ali je u februaru 1952. dobila vest o njegovoj smrti. ELizabet je napustila London u martu, stigla je u Rim neposredno pred proslavu Uskrsa. Ona je obilazila zemlju, gledajući kuvarice kod kuće i u restoranima i pisala je o regionalnim razlikama u kuhinji. Dok je bila u Rimu, upoznala je slikara Renata Gutuzoa; duboko impresionirana njegovim radom, posebno mrtvima, upitala je da li bi on ilustrovao njenu knjigu. Na njeno iznenađenje, pristao je i, smatrajući da je honorar od 60 funti apsurdno nizak, držao se svoje reči i stvorio seriju ilustracija.[22] Vrativši se u London u oktobru 1952. godine, ona je započela vezu sa sa Peterom Higinsom, razvedenim brokerskim posrednikom; bio je to početak najsrećnijeg perioda u njenom životu. Sledećih meseci je provela pišući knjigu, rekreirajući recepte za izradu tačnih merenja. Osećala se manje emocionalno povezana s Italijom nego s Grčkom i južnom Francuskom, i napisala je da je napisano „neobično problematično“, iako „kako je izašao recept po recept… Shvatila sam koliko učim i koliko enormno ta jela uvećavaju moje obim i uživanje “. Italian Food objavljena je u novembru 1954. godine. U to vreme je u Britaniji još uvek bilo teško nabaviti mnoge sastojke koji se koriste u receptima. Gledajući davnu 1963. godine, Dejvid je napisao: U Sohu, ali gotovo nigde drugde, nije trebalo da se prave italijanske testenine, parmezan, maslinovo ulje, salama i povremeno pršut. ... Sa južnim povrćem poput patlidžana, crvene i zelene paprike, komorača, tikvicama preovladavala je ista situacija.[23] Recenzenti i javnost su toplo primili knjigu o italijanskoj hrani a prva štampa je rasprodana u roku od tri nedelje. Recenzent The Times Literary Supplement napisao je: `Ova knjiga je više od zbirke recepata čitljivija i uočljiva je disertacija o italijanskoj hrani i regionalnim jelima i njihovoj pripremi u engleskoj kuhinji.` Freja Stark, recenzirajući časopis The Observer, primetila je, „gospođa Dejvid... može se računati među dobročinitelje čovečanstva.“ Evelin Vau je u Tajmsu italijansku hranu nazvala jednom od dve knjige koje su joj 1954. pružile najviše zadovoljstvo.[24] U vreme kada je dovršila knjigu, matičnu kompaniju je zatvorila Lemanova izdavačka kuća, a ona je morala da promeni izdavača. Uopšte joj se nije dopadala nova kompanija i napisala je njeno viđenje te kompanije u članku iz 1985. godine. Ne odobravajući pristup njenim knjigama koje je preduzeće preuzelo, njen agent, Pol Skot, nagovorio je izdavača Makdonalda da se odrekne njihovih prava za sledeću knjigu. Umesto toga, ona je potpisala za n ovog izdavača za knjigu koju je izdala 1955. godine.[25] Summer Cooking ilustrovao je njen prijatelj, umetnik Adrijan Dantrej. Posetio bi je kod kuće i skicirao je u kuhinji, dok je ona spremala ručak za njih oboje. Neograničena geografskim planovima svojih prvih tri knjiga, ona je pisala o jelima iz Britanije, Indije, Mauricijusa, Rusije, Španije i Turske, kao i Francuske, Italije i Grčke. Knjiga je odražavala njeno čvrsto verovanje da jede hranu u sezoni; volela je „zadovoljstvo otkrivanja povrća svake sezone“ i smatrala je „prilično dosadnim jesti istu hranu tokom cele godine“.[26] Rekla je da joj je cilj bio da: naglasak na dva aspekta kuvanja koji se sve više zanemaruju: pogodnost određene hrane određenom godišnjem dobu i zadovoljstvo jesti povrće, voće, perad, meso ili ribu koja je u sezoni, dakle u najboljem slučaju, najbrojnija i najjeftinija. [27] Ubrzo nakon objavljivanja knjige, ona se udaljila od svoje redovne kolumne u časopisima, što joj je ponudilo više novca i više mesta u časopisima. Novi ugovor značio je da je pisala i za Vougov sestrinski magazin House & Garden. Odri Viters, urednica Vougua, želela je da ona napiše više ličnih kolumni nego što je to činila za ranije časopise i plaćala joj 20 funti mesečno za sastojke hrane, a povremeno i 100 funti za istraživačka putovanja u Francusku.[28] Dejvid je posetio nekoliko oblasti Francuske, upotpunivši istraživanje za svoju sledeću knjigu, French Provincial Cooking, koja je bila `vrhunac i sinteza decenije rada i razmišljanja`. Objavljena 1960. godine, to je, prema Oksfordovom rečniku, knjiga po kojoj bi je najbolje pamtili. Njen agent pregovarao je ugovore sa novim izdavačem, Majkl Džozefom, i novom ilustratorkom, Džulijet Reni.[29][30] Recenzije o novoj knjizi su podjednako laskave kao i kritike za njene prethodnike. Times Literary Supplement je napisao: `Francusko provincijsko kuvanje treba čitati, a ne brzo. Ono diskutuje o određenoj vrsti i poreklu jela popularnih u raznim francuskim regionima, kao i o kulinarskim terminima, travama i kuhinjskoj oprem koje se koristi u Francuskoj. Ali oni koji mogu dati dodatno vreme ovoj knjizi biće dobro vraćeni jelima kao što su La Bourride de Charles Bérot i Cassoulet Colombié. ` Posmatrač je rekao da je teško razmišljati o tome bilo koji dom koji može učiniti bez knjige i nazvao je Elizabet `vrlo posebnom vrstom genija`. Knjiga je bila posvećena Peteru Higinsu, još uvek njenom ljubavniku. Njen otuđeni muž živeo je u Španiji od 1953. godine, i na sramotu svoje supruge, imenovan je u slučaju razvoda koji je prijavljen u koloni tračeva „Dejli Ekpresa“. U intervjuu objavljenom u novinama, Toni je nju nazivao `mojom bivšom ženom`; podnela je zahtev za razvod, a postupak je okončan 1960. godine.[31] 1960 painting of a plucked duck hanging in a kitchen Slika Žan Batista Odrija za ilustraciju knjige French Provincial Cooking. Dejvid je 1960. prestala da piše za Sandej Tajms, pošto nije bila zadovoljna zbog uredničkog uplitanja u njen primerak; ubrzo posle toga takođe je napustila Voug jer promena smera časopisa nije odgovarala stilu njene kolumne. Pridružila se nedeljnim publikacijama: The Spectator, Sunday Dispatch, The Sunday Telegraph. Njene knjige su sada došle do široke javnosti, nakon što ih je izdavač masovnog tržišta Penguin Books štampao u mekom omotu, gde su prodate u više od milion primeraka između 1955. i 1985. godine. Njen rad je imao uticaja i na britansku kulturu hrane: istoričar Peter Klark smatra da „semenični uticaj francuske provincijske kuvarice Elizabet Dejvid (1960), uz njenu ogromnu prodaju knjiga zaslužuje istorijsko priznanje.“ Kuper smatra da je njena `profesionalna karijera bila na vrhuncu. Ona je bila cenjena ne samo kao vodeća spisateljica u Britaniji o hrani i kuvanju, već kao žena koja je promenila prehrambene navike Engleske srednje klase.` [32] Njen privatni život bio je manje dobar. U aprilu 1963. godine njena veza sa Higinsom završila se kada se ponovo oženio. Jedno vreme je pila previše alkohola i prečesto je pribegavala tabletama za spavanje.[33] Verovatno kao rezultat ovih faktora i prekomernog rada, Dejvid je 1963. godine, kada je imala 49 godina, doživela izliv krvi u mozgu. Vest o događaju držala je u svom bliskom krugu prijatelja - nijedan urednik publikacija za koje je radila nije bio svestan kolapsa - pošto nije želela da joj se naruši reputacija teškog radnika. Oporavila se, ali samopouzdanje joj je bilo loše poljuljano i njen osećaj ukusa privremeno je pogođen; tokom određenog vremena nije mogla da okusi so ili uticaj soli na ono što je kuvala, ali njen osećaj za miris prženja luka bio je toliko pojačan da je bio neugodan za nju. U novembru 1965. godine ona je zajedno sa četiri poslovna partnera otvorio Elizabeth David Ltd, prodavnicu kuhinjske opreme. Među njenim kupcima bili su Albert i Majkl Ru, koji su tamo kupovali opremu koju bi inače morali kupiti u Francuskoj.[34] Elizabet, koja je odabrala zalihe, bila je beskompromisna u izboru robe; uprkos velikom asortimanu kuhinjskih pomagala, prodavnica nije imala ni zidne oštrice noža ni prese za beli luk. Dejvid je napisala članak pod nazivom `Prese za beli luk potpuno su beskorisne`, odbila ih je prodati i savetovala kupce koji su tražili da idu negde drugde. Na drugom mestu, nasuprot tome, neke njene knjižice nisu štampane posebno za radnju. Neke od njih kasnije su uklopljene u zbirke njenih eseja i članaka.[35] Prodavnica je u The Observer opisana kao: ... potpuno jednostavna. Na prozoru stoje piramide francuskih šoljica za kafu i engleskih gvozdenih lonaca. ... Gvozdene police sadrže kalupe i kalupe svakog oblika, glazirane i neglazirane zemljane posude, činije i posuđe tradicionalnih boja, obične posude i tave od debelog aluminijuma, livenog gvožđa, staklastog emajla i vatroslatni porcelan, neprirodno posuđe klasičnih oblika i uredni redovi kuvarskih noževa, kašika i viljuški. [36] Dejvid je smanjila svoje obaveze pisanja da se koncentriše na vođenje radnje, ali je pridodala neke članke u časopisima i počela više da se fokusira na englesku kuhinju. Ona je još uvek uključivala mnoge recepte, ali sve je češće pisala o mestima - pijacama, farmama - i ljudima, uključujući profile poznatih kuvara i gurmana poput Marsela Bulestina i Eduara de Pomijane. U svojim kasnijim člancima izrazila je snažno stanovište o širokom rasponu tema; gnusila je reč `hrskava`, zahtevajući da zna šta je to što `hrskavo` nije; priznala je nemogućnost dopunjavanja bilo čije čaše sve dok se ne isprazni; insistirala je na tradicionalnom obliku spremanja ` Velški zec “; ona je prezirala Mišelinovim standarde. Dok je vodila prodavnicu, ona je napisala još jednu knjigu „ Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen“ (1970). Bila je to njena prva knjiga u deceniji i prva od projektovanog serijala o engleskoj kuhinji koja se zvala `englesko kuvanje, drevno i moderno`. Odlučila se da se koncentriše na to dok se oporavlja od cerebralnog krvarenja 1963. godine. Knjiga je bila odstupanje od njenih ranijih dela i sadržavala je više istorije hrane o tome što je nazivala `engleskom zaokupljenošću začinima i mirisima, voćem, arome, izvori i začine orijenta, u blizini i daleko `.[37] Posle 1970 Njena prodavnica nikada nije bila više nego skromno profitabilna, ali ona neće sniziti svoje standarde u potrazi za komercijalnim povratom. Doveden je novi menadžer koji je vodio radnju i ona se borila protiv mnogih njegovih promena, ali ona je uvek bila u manjini protiv svojih kolega direktora. Stres neslaganja oko kompanije - i smrti sestre Dijane u martu 1971. i majke u junu 1973. - doprinele su zdravstvenim problemima i patila je od hroničnog umora i natečenih nogu. Postepeno su njeni poslovni partneri smatrali da je njen komercijalni pristup neodrživ, a 1973. napustila je kompaniju. Na njenu ljutnju, radnja je i dalje trgovala pod njenim imenom, mada je periodično pokušavala da ubedi svoje bivše kolege da to promene. Njena druga knjiga o engleskoj hrani bila je English Bread and Yeast Cookery koja je provela pet godina istražujući i pišući. Rad je obuhvatio istoriju proizvodnje hleba u Engleskoj i ispitivanje svakog upotrebljenog sastojka. Ljutila se zbog standarda hleba u Britaniji i napisala: Ono što je krajnje zastrašujuće je nered koji naša briga za mlevenje i pečenje uspevaju napraviti sa dragim kupljenim zrnom pšenice. Jednostavno, troši se nacija kojoj je toliko malo stalo do kvaliteta svog hleba da je sebi dozvolio da se očara, kupujući ekvivalent osam i četvrt miliona velikih belih fabričkih hlebova svakog dana u godini.[38] Godine 1977. ona je teško povređena u saobraćajnoj nesreći - zadobila je prelom levog lakta i desnog zgloba, oštećenu kapicu kolena i slomljenu vilicu - od čega joj je trebalo dugo vremena da se oporavi. Dok je bila u bolnici, objavljena je knjiga English Bread and Yeast Cookery. Njena knjiga dobila je veliku pohvalu, a Džejn Grigson, pišući u časopisu The Times Literary Supplement, sugerisala je da kopiju knjige treba dati novopečenom bračnom paru, dok je Hilari Spurling, pregledavajući časopis The Observer, pomislila da nije samo to `grozna optužnica britanske industrije hleba`, ali jedna sa `urednošću, autoritetom, fenomenalnim opsegom i velikom pažnjom prema detaljima`.[39][40] Neke od istraživanja koje je ona preduzela za English Bread and Yeast Cookery obavljena je sa Džil Norman, njenom prijateljicom i izdavačom. Odlučile su da bi trebalo da proizvedu još knjiga, prva od dve je bila Ice and Ices i zbirku Elizabetinih ranih kolumni. Kompilacija postojećih eseja i članaka za štampu trajala je manje vremena, a 1984. godine objavljena je knjiga „Omelette and a Glass of Wine“, čiji je urednik Norman, koji je postao njen književni izvršilac i koji je uređivao dalje njene radove nakon njene smrti.[41] Smrt njene mlađe sestre Felisiti, koja je trideset godina živela na zadnjem spratu svoje kuće, bila je težak udarac za Dejvidovu. Počela je da pati od depresije i otišla je lekaru posle bolova u grudima; dijagnosticiran joj je tuberkuloza i ona je hospitalizovana. Nakon neprijatnog vremena tokom tromesečnog boravka u bolnici, gde su lekovi koji su joj prepisivali imali nuspojave koje su uticale na njenu jasnoću razmišljanja, njen prijatelj, uvoznik vina i pisac Džerald Ašer, dogovorio je da ona ostane kod njega u Kaliforniji da se oporavi.[42] Ona je bila u nekoliko poseta Kaliforniji, u čemu je veoma uživala, ali njeno zdravlje je počelo da propada. Budući da su joj noge već neko vreme bile teške i bolne, trpela je niz padova što je rezultiralo nekoliko šavova u bolnici. Postala je sve više samosvojna, ali uprkos periodima provedenih u krevetu kod kuće, nastavila je da radi na knjigama. Shvatila je da neće moći da završi posao i zamolila je Normana da je dovrši umesto nje. Objavljena je 1994. godine, pod naslovom Harvest of the Cold Months.[43] Maja 1992. ona je doživela moždani udar, pa je dva dana kasnije usledio drugi, što je bilo fatalno; umrla je u svojoj kući u Čelsiju 22. maja 1992. godine, stara 78 godina. Sahranjena je 28. maja u porodičnoj crkvi Svetog Petra u Folkingtonu. Tog septembra održana je komemoracija. Pru Lit je za njen stari kuhinjski sto platila 1.100 funti jer je tamo „kuvala svoje omlete i napisala većinu svojih knjiga“. Ukupni prilivi na aukciji bili su tri puta veći od očekivane vrednosti.[44][45] Knjige Od 1950. godine ona je bila poznata po člancima iz časopisa, a tokom 1960-ih i 70-ih, po svojoj kuhinji, ali njen ugled počivao je i dalje uglavnom leži na njenim knjigama. Prvih pet, objavljeno između 1950. i 1960, obuhvataju kuhinju kontinentalne Evrope i šire. 1970-ih Dejvid je napisala dve knjige o engleskom kuvanju. Poslednja njena knjiga objavljena u životu bila je zbirka prethodno štampanih eseja i članaka. Iz opsežnih beleški i arhiva koje je autorka ostavila, njena književna izvršiteljica, Džil Norman, uredila je i dovršila još četiri knjige koje je ona planirala da objavi. Šest drugih knjiga koje su objavljene nakon autorkine smrti bile su kompilacije izvedene iz njenih postojećih radova.[46] Po savetu svog izdavača, Dejvid je konstruirala svoje rane knjige kako bi izmeštala recepte sa odgovarajućim odlomcima putopisa i scenskih slika ranijih pisaca, a kako je samopouzdanje i reputacija rasla i sama. A Book of Mediterranean Food (1950) se bavila sa devet autora, između jedanaest odeljka recepata. Recenzenti su komentarisali da njene knjige poseduju književne zasluge, kao i praktične instrukcije.[47] Neki kritičari, naviknuti na prepisivačke pisce o kulinarstvu, smatrali su da njen pristup zahteva previše znanja od strane čitalaca. Po njenom mišljenju, „Idealni pisac o kuvanju je onaj koji čini da čitaoci žele da kuvaju, kao i da im govori kako se to radi; trebalo bi da ostave nešto, možda ne previše, ali malo: ljudi moraju da naprave svoja sopstvena otkrića, koriste sopstvenu inteligenciju, u suprotnom će im biti uskraćen deo zabave. ` U Njujork Tajmsu, Kreg Kjelborn se divio Elizabet, ali je napomenuo da je to zato što je pretpostavljala da su njeni čitaoci već poznavali osnove kuvanja bi je „više cenili od strane onih koji ozbiljno brinu za hranu nego onih koji imaju povremeni interes“. Pisac Džulijan Barns je prokomentarisao da je kao kuvar amater pronašao njene krajnje instrukcije zastrašujuće: „Prva rečenica glasi ovako:„ istopite naseckane i narezane paradajze na maslinovom ulju pola kilograma „… Rastopite? Rastopite paradajz? ... Može li biti da je i Elizabet Dejvid bila previše dobar pisac da je pisac hrane? ` Kasniji kuvar, Tom Parker Bauls, primećuje: „Ne okrećete se ka Elizabet Dejvid zbog dadilje, detaljnih uputstava ili preciznih iznosa i vremena. Pretpostavlja da znate osnove i pisac je koji nudi inspiraciju, i predivna, odvažna proza. Njeni recepti su bezvremenski, a sve njene knjige divna referentna dela (i neumorno istražena) i nudi lepa čitanja. `[48] Osam knjiga i osam brošura koje je ona objavila tokom svog života pokrivaju hranu Francuske; Italija; ostatak Mediterana i šire, u Aziju; i Englesku. Francuska Dve njene najpoznatije knjige fokusiraju se na francusku kuhinju: French Country Cooking (1951) and French Provincial Cooking (1960); Francuska se ističe, mada ne isključivo, u druge dve: A Book of Mediterranean Food (1950) and Summer Cooking (1955). Ona je postavila obrazac za svoje knjige grupišući recepte po kategorijama, sa odeljcima koji su povezani njenim odabranim odlomcima iz literature. U svojoj prvoj knjizi Mediteranska hrana Dejvid je predstavila poglavlja o supama; jaja i ručak; riba; meso; obilna jela; živina i divljač; povrće; hladna hrana i salate; slatkiši; džemovi, kanali i konzerve; i sosovi. Ona je široko sledila ovaj obrazac u svoje sledeće četiri knjige. Njen pogled na mesto francuskog kuvanja u hijerarhiji svetske kuhinje izložen je u njenom uvodu u knjizi French Country Cooking: „Francuska regionalna i seljačka kuhinja ... u najboljem slučaju je najukusnija na svetu`. Bila je čvrsta vernica tradicionalnom francuskom pristupu kupovini i pripremi hrane: Dobro kuvanje je iskreno i jednostavno, i time ne mislim da podrazumevam da ćete u ovoj ili u bilo kojoj drugoj knjizi pronaći tajnu otkrivanja prvoklasne hrane za nekoliko minuta bez problema. Dobra hrana je uvek problem i njenu pripremu treba smatrati trudom ljubavi, a ova knjiga namenjena je onima koji stvarno i pozitivno uživaju u poslu koji zabavljaju prijatelje i obezbeđuju porodicama prvoklasnu hranu. [49] Iako ne zanemaruje složena jela - posvetila je šest stranica izboru sastojaka za kuvanje pot-au-feu (kuvanje zeca) - Dejvid je smatrala jednostavno svakodnevno kuvanje kao na neki način i zahtevnijim i dala mnogo recepata za `vrstu hrane koja se često jede u štedljivim francuskim domaćinstvima i to je veoma dobro`.[50] Dejvid je naglasila važnost pažljive i oprezne kupovine sastojaka. Napisala je poglavlja o francuskim tržištima. Uprkos raširenoj percepciji da je njen pogled na hranu u osnovi mediteranski, French Provincial Cooking, daleko njena najduža knjiga do danas, istraživala je kuhinju Francuske od Normandije, kao i jug. Gledajući čitavo polje kuvarskih knjiga, Džejn Grigson je ovo shvatila kao „najbolju i najsimpatičniju od svih njenig knjiga“.[51] Italija Za razliku od svoja dva prethodnika, knjiga Italian Food (1954) izvukla je malo iz svega što je već napisala. Provela je mnogo meseci u Italiji istražujući pre nego što je započela rad na rukopisu. Dejvid je već imala dve uspešne knjige za manje promene izvoda ranijih pisaca da bi poboljšala svoju prozu i prepisala recepte sa svojim vlastitim esejima i uvodi u različite odeljke. Knjiga započinje poglavljem „Ormar italijanske prodavnice“, koji daje britanskim kuvarima, koji su u to vreme uglavnom bili nepoznati većinom italijanske kuhinje i metoda, uvid u italijansko bilje, začine, konzervirane, flaširane ili sušene sastojke uključujući inćune, tuna, fungi, pršut, i italijanski osnovni sastojci, kao što su beli luk i maslinovo ulje, oboje su retko viđeni u Britaniji ranih 1950-ih.[52] Ostatak knjige sledi osnovni obrazac ranijih dela, sa poglavljima o supi, ribi, mesu, povrću i slatkišima, sa dodatkom dodatnih predmeta relevantnih za italijansku hranu, testeninu poput raviole i njoke, takođe i pirinač i italijansko vino. Pored ove knjige, u njenim ostalim delima postoje mnogi italijanski recepti i opisi zemlje i ljudi. Prvi recept u njenoj prvoj knjizi Mediterranean Food - je đenovskog porekla. Takođe se u toj knjizi nalaze recepti za bokokos, oso buko, i nekoliko italijanskih testenina i jela od piletine. Među receptima u letnjem kuvanju je peperonata (pimentos ili slatka paprika kuvana sa paradajzom na maslinovom ulju i maslacu) koja je preispitana kao naslovni članak u kasnijoj selekciji njenih dela. U „Omletu i čaši vina“ ona je štampala italijanske recepte, uključujući supe i omlete od hmelja. Takođe se u toj knjizi nalaze značajni eseji o italijanskim ljudima i mestima. Postoji li muškatni oraščić u kući? uključuje članak sa šest stranica o jelima od povrća iz Mantue, i drugi slične dužine o varijacijama pica u Italiji i šire.[53] Druge mediteranske zemlje i šire Kada je 1950. godine objavljena njena prva knjiga, Mediterranean Food, britanska javnost je i dalje trpela restrikcije obroke hrane posle Drugog svetskog rata. Njeno evociranje svakodnevnog obilja i izvrsnosti mediteranske hrane bilo je razotkrivajuće i iako nije dosegla široku javnost sve dok sredinom pedesetih godina 20. veka nisu izašla jeftina izdanja knjiga sa mekim koricama, recenzenti su odmah uočili njenu važnost. U uvodu za ovu knjigu, ona je iznela svoju osnovnu premisu: „Kuvanje mediteranskih obala, obdareno svim prirodnim resursima, bojom i aromom Juga, spoj je tradicije i sjajne improvizacije. Latinski genij blista iz posude za kuhinju. I to je iskreno kuvanje; nijedna od sramne Grande kuhinje hotela International Palas. ` Ipak priznala je da kultura Mediterana nije isključivo grčka i cvetala je na` kopnu `. Opisala je neprestane elemente u hrani u tim zemljama kao: ... ulje, šafran, beli luk, oštra lokalna vina; aromatični parfem od ruzmarina, divljeg majorana i bosiljka u kuhinjama; sjaj pijačnih klupa nagomilanih pimentom, patlidžanima, paradajzom, maslinama, dinjama, smokvama i limetama; velike gomile sjajnih riba, srebra, vrhova ili tigrastih pruga i one duge igle ribe čije su kosti tako misteriozno ispadale zelene.[54] U svojim drugim knjigama ona daje recepte sa celog Sredozemlja, uključujući gaspačo i tortilje iz Španije; dolmades, i jaja sa skordalijom iz Grčke, ovčetine punjene patlidžanima, supu od jogurta, papriku od šargarepe i pirinča iz Turske; i sirijsko jelo od piletine s bademima i pavlakom. S druge strane, ona uključuje Mauricijansku kašu od krompira; ledena supa od krastavaca i cikle iz Rusije; perzijski patlidžan, pirinač i ovčetina; šiš kebab i garam masala iz Indije; i jermenska pica, za koje se tvrdi da je starija od italijanske verzije.[55] U istraživanju za Udruženje jezika i književnosti Australijskih univerziteta iz 2012. godine, Karodi Kulver piše, `Njen jezik, posebno njena upotreba opisa, najjače primenjuje narativan i književni kvalitet mediteranske hrane. Njene slike, anegdote i književni citati preobražavaju se njeni recepti u pričama o iskustvu i sećanju ... ... Sastojci i jela nisu samo dati kao spisak uputstava, već su predstavljeni kao deo specifične kulture. `[56] Engleska Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen (1970) i English Bread and Yeast Cookery (1977) uključuju nekoliko britanskih jela izvan Engleske, kao što su škotska dimljena zlatoperka; i patka od valijske soli. Dejvidova je, kao i mnogi iz njene generacije i klase, koristila izraze `Engleska` i `Engleski` da bi se odnosio na čitavu Britaniju.[57] Neki pisci veruju da je Dejvid zapostavila kuvanje sopstvene države u korist mediteranske kuhinje. U šaljivom časopisu Punch, Humphrey Lyttelton je smatrala da preferira „nepristupačne saksije“ nego „sjajnu kumbersku kobasicu“. Godine 2009. autor o hrani Tim Hejvard optužio ju je za `romantično široko naočeno`, preteranu usredsređenost na Francusku i Mediteran. Čejni komentariše da su, kad su 1970. godine objavljeni Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen, neki njeni najvatreniji obožavaoci ostali zaprepašćeni kada su je otkrili kako ističe britansku kulinarsku tradiciju, `u najboljem slučaju ... jednako bogatu i nagrađujuću kao i Mediteran `. Kuper piše da je, iako je promena fokusa sa francuske i mediteranske hrane na englesku iznenadila javnost, ona već neko vreme krenula ka tome.[58] Dejvid je detaljno obrađivao svoje teme iz engleskog jezika: Spices, Salt and Aromatics duži su od knjige o mediteranskoj hrani, francuske kuhinje ili letnjeg kuvanja. Zamišljala je da to bude prva u nizu od tri ili čak pet knjiga o engleskoj kuhinji: `Zavisi koliko vremena imam ... Kasnije će se sveske baviti hlebom, kvascima, kolačima, kremama, sirevima i jelima od jaja, i meso i divljač `. Nikad nisu napisani, osim knjizi o engleskom hlebu i kvascu, koji je gotovo 100 stranica najduži od svih Dejvidovih dela.[59] Dejvid je svesno sledila put Hilde Lejel i Doroti Hartli u istraživanju britanskih sastojaka i jela. Poput njih, ona se osvrnula na regionalnu istoriju kako bi pronašla ono što je videla kao „tradiciju kulture koja je ukorenjena na zemlji“, `pre pustoši industrijske revolucije`. Ona nije romantizovala britansku kulinarsku prošlost: `Radnici na farmama i u fabrikama, zanatlije i sveštenici i dalje su živeli na veoma ograničenoj ishrani ... njihovi kuhinjski prostori bili su tako primitivni, a oprema tako oskudna da su mogli postojati samo najosnovniji oblici kuvanja `. Ali, njena stalna merila su bili pošteni sastojci i nezahtevno kuvanje. Osudila je - i objasnila alternative - veštačkom, `ozloglašenom hlebu` i `svim sintetičkim pomagalima za aromatizaciju ... Niko nikada nije uspeo da otkrije zašto Englezi smatraju da se čaša vina koja se dodaje u supu ili gulaš, deluje kao bezobzirna ekstravagancija i u isto vreme troši kilograme na sosove u bocama, kocke supe, kečape i veštačke arome “.[60] Obe knjige na engleskom jeziku su u dva dela. Prvi odeljak je istorijski, stavljajući temu u kontekst savremenog čitaoca. U knjizi Spices, Salt and Aromatics, ona piše o pozadini bilja i začina koji su se koristili u britanskim kuhinjama tokom prethodnih vekova i skicira istoriju njihovog usvajanja iz Azije i kontinentalne Evrope. Književni prilog Tajmsa ovaj je deo knjige nazvao `teškim za gledanje kao dobar triler`. Pregledavajući knjigu Hilari Sparling napisala je da ona sadrži `istoriju gotovo svakog razvoja od useva i žitarica kamenog doba`.[39] Kolekcija eseja i članaka Iako je ona crtala iz svojih mnogih članaka iz časopisa za materijal u svojim ranijim knjigama, An Omelette and Glass of Wine (1984) bila je prva direktna antologija njenog rada. Sastavljen uz pomoć Džil Norman, sastoji se od njenih izbora iz njenih eseja i članaka objavljenih od 1949. godine. Članak iz kojeg knjiga nosi svoj naslov esej je o „gotovo primitivan i elementaran obrok evociranom rečima:„ Idemo samo omlet i čašu vina “ komentarisala je Elizabet svoju knjigu. Među ostalim temama su i profili ljudi, uključujući Normana Daglasa, Marsela Boulestina, gospođu Biton i `gurmana u Edvardanskom Londonu`, pukovnika Natanijela Nunjam-Dejvisa. Nekoliko odeljka posvećeno je opisima tržišta gradova u francuskim državama i nepretencioznih restorana i hotela u Francuskoj. Postoje članci o limunu, mesu iz lonca, majonezu, pici, salamurima, tartufima, kao i o kuhinjama Španije i Maroka. Za većinu članaka ona je pružila ili uvod ili napomenu ili oboje.[61] Ona je imala nameru da objavi drugu takvu brošuru i osam godina nakon njene smrti, Norman, njen književni izvršilac, objavio je nastavak, Is There a Nutmeg in the House? (2000). Kao i njegov prethodnik, on je bio izvučen iz članaka iz časopisa, eseja i drugih ranijih napisa, kojima je Norman dodao člancima koje je ona napisala u 1980-ima. Prvi deo knjige je kratak autobiografski deo, retkost od nje, koja je pažljivo čuvla njenu privatnost. Njeno interesovanje za istorijske aspekte kuhinje daje opseg u esejima o istoriji. Članci namenjeni domaćem kuvaru uključuju `Do not Despair over Rice`, `Making Ice Cream`, i jedan koji izriče pogled po kome je bila poznata: `Garlic Presses are Utterly Useless`. Njujork Tajms je knjigu nazvao `ovom vrlo privlačnom, potpuno upijajućom raznolikošću. ... Ovo je knjiga koja je dovoljno dobra za jelo - i, na neki način, možete i da je pojedete.`[62] Brošure Ona je napisala osam knjižica (brošura) na pojedinačne teme. Prve dve, The Use of Wine in Fine Cooking (1950) i The Use of Wine in Italian Cooking (1952), naručili su i objavili trgovci vinom. Ona je ponovo koristila prvo kao poglavlje u knjizi French Country Cooking.[63] Ona je za svoju prodavnicu kuhinjske opreme napisala: Dried Herbs, Aromatics and Condiments (1967); English Potted Meats and Fish Pastes (1968); The Baking of an English Loaf (1969); Syllabubs and Fruit Fools (1969), Green Pepper Berries (1972). Deo sadržaja preuzet je iz njenih ranije objavljenih članaka iz časopisa, a neki su dodatno upotrebljeni i prošireni u kasnijim knjigama.[64] Njena poslednja brošura je Cooking with Le Creuset (1989) napisana francuskim proizvođačima posuđa Le Creuset.[65] Posthumne publikacije painting of old market stall selling drinks La Belle Limonadière, 1827, slika prikazana u knjizi Harvest of the Cold Months Pored Is There a Nutmeg in the House? još tri knjige koje je ona dovršiola a koje je uredio Norman nakon što je autorka umrla. Harvest of the Cold Months (1994) nosi titl `A social history of ice and ices`. Elizabet je na njemu povremeno radila nekoliko godina pre bolesti. Knjiga prati istoriju leda u kuhinjama Evrope iz srednjovekovnih vremena, kada ga je trebalo doneti iz planina i čuvati u ledenim kućama. Nezavisni recenzent opisao je to kao `nekuvarsku knjigu, već zadivljujući podvig detektivske stipendije ... raskošan i dostojanstven`. Pregledajući knjigu u Tajmsu, Najdžela Loson je napisala da je, premda je zaslužila mesto na policama svakoga ko se brine o hrani, otkrila nestajanje autorske energije i „nedostaje joj uobičajena, živahna i žestoka, čitljivost“.[66] South Wind Through the Kitchen(1997) bio je završetak jednog od njenih projekata u kasnijim godinama na kome je radila sa Normanom: zbirka jednih svezaka najboljih njenih opsežnih radova. Norman je pozvao kuvare, pisce i njene prijatelje da odaberu svoje omiljene članke i recepte. Mnogi autori, kao što je kuvar Simon Hopkinson, dali su uvod ili prigodne reči za odabrane komade. Ekstrakti i recepti preuzeti su iz svih knjiga objavljenih 1996. godine. Postoji više od 200 recepata, organizovanih na uobičajeni način sa odeljcima o jelima i sastojcima - jaja i sir, riba i školjke, meso, živina i divljač, povrće, testenine, mahunarke i žitarice, umaci, slatka jela i kolači, konzerve i hleb - isprepleteni su, kao u Dejvidovim ranijim radovima, sa člancima i esejima. Naslov knjige potiče iz eseja objavljenog 1964. godine i repriziranog u „An Omelette and a Glass of Wine“ i referenca je na Južni vetar, najpoznatiji roman njenog mentora Normana Daglasa.[67] Poslednja od knjiga koje je ona planirala da objavi bila je Elizabeth David`s Christmas (2003). Ona i Norman razgovarali su o takvoj knjizi još tokom 1970-ih, ali rad na drugim projektima je to sprečio. Nakon njene smrti, Norman je ustanovio da njeni autorski radovi pišu i sastavljaju mnogo više materijala o božićnoj temi nego što je to iko drugi shvatio. Božićni recepti od kojih se najčešće pitala Elizabet su činili jezgro knjige. Zajedno sa nekoliko božićnih recepata iz mediteranske hrane, francuskog provincijskog kuvanja i začina, soli i aromatike u engleskoj kuhinji i revidiranih članaka objavljenih prethodnih godina u časopisima, pretvoreni su u delo na 214 stranica. Poglavlja su se bavila društvenom i istorijskom stranom Božića, prvim jelima i hladnim mesom, supovima, perutninom i divljači, mesom, povrćem i salatama, umacima, kiselim krastavcima i nadjevima, desertima, kolačima i pićima. Knjiga preispituje jednu od najcitiranijih njenih rečenica, koja je prvi put štampana u Vougu 1959. godine, a uključena je u knjizi iz 2000. godine: `Da sam se snašla - a neću - moj božićni dan je jesti i piti omlet i hladne šunku, uključujući i lepe boce vina tokom ručka i sendviča sa dimljenim lososom, uz čašu šampanjca u krevet uveče. `[68] Između 1995. i 2011. godine Penguin Books izdale su četiri publikacija iz različitih knjiga Elizabet nazvajući je: I`ll be with You in the Squeezing of a Lemon(1995), Peperonata and Other Italian Dishes (1996), Of Pageants and Picnics (2005), and A Taste of the Sun (2011) . Objavljena su još dve publikacije njenih spisa, dok je Norman bio urednik. At Elizabeth David`s Table (2010) objavljena je obeležavajući 60. godišnjice njene prve knjige. Uz priloge nekoliko uglednih britanskih kuvara, uključujući Hopkinsona, Hju Farnli-Vitingstala, Rouz Grej i Džejmija Olivera, sadrži recepte i eseje iz njenih ranije objavljenih dela. Postoji dvanaest poglavlja koja pokrivaju različite tipive večere od supa do deserta i druge teme kao što su pečenje, kuvanje `brzo i sveže` i njeni opisi francuskog i italijanskog tržišta. Elizabeth David on Vegetables (2013) crpljena je uglavnom iz knjiga o mediteranskoj hrani, italijanskoj, francuskoj pokrajinskoj kuhinji. Postoje odeljci o supama; malim jelima; salatama; testeninama; njoki i polentama; pirinču; pasulju i sočivu; glavna jela; hleb; i deserti.[69] Nagrade i pohvale Elizabet je osvojila Glenfiddich nagradu za najboljeg autora 1978. godine za knjigu English Bread and Yeast Cookery. Univerziteti u Eseksu i Bristolu su joj dali počasne doktorate, a dobila je i orden iz Francuske za postignuća u agrokulturi. Postavljena je za oficira Reda Britanskog Carstva 1976. godine, a unapređena je u komandanta Reda 1986. godine. Čast koja ju je najviše obradovala, pripalo joj je saradnikom Kraljevskog društva književnosti u 1982. kao priznanje za njenu književnost. memorial plaque bearing David`s name and dates Plava ploča engleske baštine ispred kuće u kojoj je živela Elizabet Dejvid u Čelsiju Godine 2012. na obeležavanje dijamantskog jubileja Elizabete II, Elizabet je odabrana od strane BiBiSi Radija 4 kao jednog od 60 Britanaca koji su bili najuticajniji tokom 60 godina kraljičine vladavine. Godine 2013. njen portret bio je jedan u nizu poštanskih marki prve klase izdatih u znak proslave stogodišnjice deset „velikih Britanaca“. 2016. godine podignuta je plava ploča engleske baštine na njenom bivšem domu u ulici Halsi 24 u Čelsiju, gde je živela 45 godina; ona je bila prva spisateljica hrane koja je dobila ovaj oblik priznanja.[70] Nasleđe Sećanja na Elizabet bile su tople i pune hvale za njen rad i zaostavštinu. U časopisu Gardijan, pisac hrane Kristofer Drajver nazvao ju je `najuticajnijim piscem kuvarstva i učenjakom engleskog jezika` dok je u Tajmsu pisalo: Elizabet Dejvid bila je doajen engleskih kuvarskih pisaca. Uticala je na generacije koje su dolazile za njom, bilo da su i oni nameravali da budu kulinarski stručnjaci ili su samo uzeli neku njenu knjigu s kuhinjske police za naredni dan večere. `Elizabet Dejvid kaže ...` je davala rešenja koliko začina - i koji začini - treba dodati u papriku, a koliko belog luka ubaciti u preliv. U najboljem slučaju, njena proza bila je precizna kao i njena uputstva, za razliku od nekih njenih prethodnika koji su ponekad davali savete šta da rade u kuhinji neprobojnim rečenicama. Bilo je zadovoljstvo čitati, ona je stilista istinskog razlikovanja. Možda bi je samo u Britaniji klasifikovala kao `pisca hrane`, prečesto prigušnu frazu. Elizabet Dejvid kombinovala je osećanje naučnika prema istoriji sa darom putnika-estete da prenese osećaj za mesto. [71] Njeno pisanje uticalo je na kulturni pristup Britanaca prema hrani. Prema rečima novinarke Džoane Blitman, ona je `izvršila i kulturno i gastronomsko čudo u posleratnoj Britaniji, uvodeći naciju u viziju sveže kontinentalne hrane`, dok spisateljica Rouz Prins smatra da se ona `promenila zauvek način na koji Britanci kuvaju `. Dženet Flojd, profesorka američke književnosti na Kraljevom Koledžu u Londonu, tvrdi da ona nije pokretačica promena, ali je došla da upokoji tu promenu. Istoričar književnosti Nikola Hambl primećuje da je `revolucija hrane u postu`. - ratne godine bi se verovatno desile bez Elizabet Dejvid, mada bi se u njenom odsustvu dogodilo sasvim drugačije `.[72] Flojd komentariše da je Elizabet „pokazala malo interesovanja za privlačenje publike izvan društvene elite ili povezivanje sa njim“; Kuper se posvetio istoj tački, mada naglašava pozitivnu kritiku knjige o francuskom provincijskom kuvanju u časopisu koji predstavlja Komunistička partija Velike Britanije - kao dokaz da je ona imala veći broj čitalaca nego što su ljudi mislili.[73] David se bar dva puta pojavila u izmišljenom obliku. Godine 2000, roman „Ručak sa Elizabet David“ Rodžera Vilijamsa a 2006. BiBiSi je emitovao film: Elizabet Dejvid: Život sa receptima. Godine 1998. Lisa Čejni objavila je biografiju Dejvida; novinar Pol Levi smatrao je film `brzopletim, prevarenim`, mada ga je Laura Šapiro u `Njujork Tajmsu` smatrala `sveobuhvatnim`. Sledeće godine autorka Artemis Kuper je napisala autorizovanu biografiju `Pisanje za kuhinjskim stolom`. Napisala je i zapis za Elizabet u Rečniku nacionalne biografije 2004. (ažuriran 2011). Njeni radovi nalaze se u biblioteci Šlezinger u Institutu za napredno istraživanje Radklif, Univerzitet Harvard.[74] Njena strast prema posuđima pokazala se uticajem na tadašnji stil. Konran priznaje da je njen rad „činio važan deo procesa učenja koji je doveo do staništa“, a uspeh prodajnog preduzeća sa posuđima doprineo je zahtevu za knjigu o francuskom provincijskom kuhinjom. Dejvidova se trudila da obezbedi ilustratorima njenih knjiga tačne detalje - u nacrtu uvoda za francusko provincijsko kuvanje napisala je: „Bila sam zabrinuta da se takvi detalji unesu u obzir jer su neke od ovih regionalnih lonaca već u Francuskoj je vrlo teško naći tako da crteži Džulijet Reni u neku ruku predstavljaju mali istorijski zapis.` Če Njena kampanja protiv masovne proizvodnje i standardizacije hrane bila je ispred svog vremena, iako je Čejni svoje misli opisala kao „instinktivna i neartikulisana“. Jedna od njenih strasti, premisa o kupovini lokalnih proizvoda u sezoni i jednostavnoj pripremi, je poruka koju nastavljaju Stajn, Staler i Farnli Vitingstal.[75] Kuvari i kuvari priznali su Elizabetin uticaj na njihova dela i dela svojih kolega; njena savremena Džejn Grigson napisala je 1967. `Niko ne može da napravi kuvarsku knjigu ovih dana bez dubokog uvažavanja dela Elizabet David.` Grigson je kasnije napisala: Bosiljak nije bilo više od imena neželjenih ujaka, tikvica je štampana kurzivom kao tuđa reč, a malo ko je od nas znao jesti špagete ili podeliti artičoke na delove. ... Zatim je došla Elizabet David poput sunca, pišući sa kratkom elegancijom o dobroj hrani, odnosno o dobro izmišljenoj hrani, dobro kuvanoj. Ona nam je dala do znanja da možemo bolje sa onim što imamo. [76] Rik Stajn, kuvar novijeg doba, kaže da je David na njegov rani rad toliko uticala da je koristio jednu od Mintonovih ilustracija iz knjige mediteranske hrane na svojim menijima kada je prvi put otvorio restoran. Na druge, Najdžela Slejtera, Gordona Remzija, Džejmija Olivera, Pru Lit i Klarisu Dikson Rajt, ona je uticala; Klarsa je rekla da me je David `naučila da je hrana više od kuvanja; takođe je i poezija i strast. Takođe me naučila da se nikada ne slažem sa nečim drugorazrednim`.[77] Norman citira Lit da je prilično šokiran kada je ona pitala studente na ugostiteljskom fakultetu koliko je njih pročitalo njene knjige, a nijedan student nije podigao ruku.` Njen uticaj putovao je dalje od Britanije, a Marijan Buros je u Njujork Tajmsu 1992. napisala da su `desetine mladih kuvara koji su u poslednje dve decenije doneli slavu američkom kuvanju` dužni gospođi Dejvid. ` Iste godine, novinarka Suzan Parsons napisala je u časopisu Kanbera Tajms da „svaki vodeći australijski kuvar stariji od 40 godina odaje počast Elizabet Dejvid kao veliki uticaj na njihov pristup hrani“. Moderniji australijski kuvari, poput Kili Kvong, takođe su naveli nju kao kontinuirani uticaj na njihov rad.[78] Majkl Bejtman, kritičar hrane za The Independent, smatrao je da će ona `biti upamćen kao daleko veći uticaj na englesku hranu od gospođe Biton`; pisac Oberon Vog je napisao da ako ga pita da imenuje ženu koja je dovela rod najveće poboljšanje u engleskom životu u 20. veku, „moj glas bi pripao Elizabet Dejvid.“ Njen biograf Kuper zaključuje ovako svoj članak o Nacionalnom biografskom listu Oskford: Elizabet Dejvid je bila najbolji pisac o hrani i pićima koje je ova zemlja ikada proizvela. Kada je počela da piše 1950-ih, Britanci su jedva primetili šta se na njihovim policama i u tanjirima uopšte nalazi, a možda je tako i bilo dobro. Njene knjige i članci ubedili su čitaoce da je hrana jedno od najvećih životnih zadovoljstava i da kuvanje ne bi trebalo da bude pijaca, već uzbudljiv i kreativan čin. Pri tome je inspirisala čitavu generaciju ne samo da kuva, već i da razmišlja o hrani na potpuno drugačiji način.

Kao na slikama Lepo očuvano Pottery is the process and the products of forming vessels and other objects with clay and other raw materials, which are fired at high temperatures to give them a hard and durable form. The place where such wares are made by a potter is also called a pottery (plural potteries). The definition of pottery, used by the ASTM International, is `all fired ceramic wares that contain clay when formed, except technical, structural, and refractory products`.[1] End applications include tableware, decorative ware, sanitaryware, and in technology and industry such as electrical insulators and laboratory ware. In art history and archaeology, especially of ancient and prehistoric periods, pottery often means vessels only, and sculpted figurines of the same material are called terracottas. Pottery is one of the oldest human inventions, originating before the Neolithic period, with ceramic objects such as the Gravettian culture Venus of Dolní Věstonice figurine discovered in the Czech Republic dating back to 29,000–25,000 BC,[2] and pottery vessels that were discovered in Jiangxi, China, which date back to 18,000 BC. Early Neolithic and pre-Neolithic pottery artifacts have been found, in Jōmon Japan (10,500 BC),[3] the Russian Far East (14,000 BC),[4] Sub-Saharan Africa (9,400 BC),[5] South America (9,000s–7,000s BC),[6] and the Middle East (7,000s–6,000s BC). Pottery is made by forming a clay body into objects of a desired shape and heating them to high temperatures (600–1600 °C) in a bonfire, pit or kiln, which induces reactions that lead to permanent changes including increasing the strength and rigidity of the object. Much pottery is purely utilitarian, but some can also be regarded as ceramic art. An article can be decorated before or after firing. Pottery is traditionally divided into three types: earthenware, stoneware and porcelain. All three may be glazed and unglazed. All may also be decorated by various techniques. In many examples the group a piece belongs to is immediately visually apparent, but this is not always the case; for example fritware uses no or little clay, so falls outside these groups. Historic pottery of all these types is often grouped as either `fine` wares, relatively expensive and well-made, and following the aesthetic taste of the culture concerned, or alternatively `coarse`, `popular`, `folk` or `village` wares, mostly undecorated, or simply so, and often less well-made. Cooking in pottery became less popular once metal pots became available,[7] but is still used for dishes that benefit from the qualities of pottery cooking, typically slow cooking in an oven, such as biryani, cassoulet, daube, tagine, jollof rice, kedjenou, cazuela and types of baked beans.[7] Main types[edit] Earthenware[edit] Main article: Earthenware Earthenware jar from the Neolithic Majiayao culture China, 3300 to 2000 BCE The earliest forms of pottery were made from clays that were fired at low temperatures, initially in pit-fires or in open bonfires. They were hand formed and undecorated. Earthenware can be fired as low as 600 °C, and is normally fired below 1200 °C.[8] Because unglazed earthenware is porous, it has limited utility for the storage of liquids or as tableware. However, earthenware has had a continuous history from the Neolithic period to today. It can be made from a wide variety of clays, some of which fire to a buff, brown or black colour, with iron in the constituent minerals resulting in a reddish-brown. Reddish coloured varieties are called terracotta, especially when unglazed or used for sculpture. The development of ceramic glaze made impermeable pottery possible, improving the popularity and practicality of pottery vessels. Decoration has evolved and developed through history. Stoneware[edit] Main article: Stoneware 15th-century Japanese stoneware storage jar, with partial ash glaze Stoneware is pottery that has been fired in a kiln at a relatively high temperature, from about 1,100 °C to 1,200 °C, and is stronger and non-porous to liquids.[9] The Chinese, who developed stoneware very early on, classify this together with porcelain as high-fired wares. In contrast, stoneware could only be produced in Europe from the late Middle Ages, as European kilns were less efficient, and the right type of clay less common. It remained a speciality of Germany until the Renaissance.[10] Stoneware is very tough and practical, and much of it has always been utilitarian, for the kitchen or storage rather than the table. But `fine` stoneware has been important in China, Japan and the West, and continues to be made. Many utilitarian types have also come to be appreciated as art. Porcelain[edit] Main article: Porcelain Contemporary porcelain plate by Sèvres Porcelain is made by heating materials, generally including kaolin, in a kiln to temperatures between 1,200 and 1,400 °C (2,200 and 2,600 °F). This is higher than used for the other types, and achieving these temperatures was a long struggle, as well as realizing what materials were needed. The toughness, strength and translucence of porcelain, relative to other types of pottery, arises mainly from vitrification and the formation of the mineral mullite within the body at these high temperatures. Although porcelain was first made in China, the Chinese traditionally do not recognise it as a distinct category, grouping it with stoneware as `high-fired` ware, opposed to `low-fired` earthenware. This confuses the issue of when it was first made. A degree of translucency and whiteness was achieved by the Tang dynasty (AD 618–906), and considerable quantities were being exported. The modern level of whiteness was not reached until much later, in the 14th century. Porcelain was also made in Korea and in Japan from the end of the 16th century, after suitable kaolin was located in those countries. It was not made effectively outside East Asia until the 18th century.[11] Archaeology[edit] Archaeologist cleaning an early mediaeval pottery sherd from Chodlik, Poland. The study of pottery can help to provide an insight into past cultures. Fabric analysis (see section below), used to analyse the fabric of pottery, is important part of archaeology for understanding the archaeological culture of the excavated site by studying the fabric of artifacts, such as their usage, source material composition, decorative pattern, color of patterns, etc. This helps to understand characteristics, sophistication, habits, technology, tools, trade, etc. of the people who made and used the pottery. Carbon dating reveals the age. Sites with similar pottery characteristics have the same culture, those sites which have distinct cultural characteristics but with some overlap are indicative of cultural exchange such as trade or living in vicinity or continuity of habitation, etc. Examples are black and red ware, redware, Sothi-Siswal culture and Painted Grey Ware culture. The six fabrics of Kalibangan is a good example of use of fabric analysis in identifying a differentiated culture which was earlier thought to be typical Indus Valley civilisation (IVC) culture. Pottery is durable, and fragments, at least, often survive long after artifacts made from less-durable materials have decayed past recognition. Combined with other evidence, the study of pottery artefacts is helpful in the development of theories on the organisation, economic condition and the cultural development of the societies that produced or acquired pottery. The study of pottery may also allow inferences to be drawn about a culture`s daily life, religion, social relationships, attitudes towards neighbours, attitudes to their own world and even the way the culture understood the universe. Terracotta Army following excavation It is valuable to look into pottery as an archaeological record of potential interaction between peoples. When pottery is placed within the context of linguistic and migratory patterns, it becomes an even more prevalent category of social artifact.[12] As proposed by Olivier P. Gosselain, it is possible to understand ranges of cross-cultural interaction by looking closely at the chaîne opératoire of ceramic production.[13] The methods used to produce pottery in early Sub-Saharan Africa are divisible into three categories: techniques visible to the eye (decoration, firing and post-firing techniques), techniques related to the materials (selection or processing of clay, etc.), and techniques of molding or fashioning the clay.[13] These three categories can be used to consider the implications of the reoccurrence of a particular sort of pottery in different areas. Generally, the techniques that are easily visible (the first category of those mentioned above) are thus readily imitated, and may indicate a more distant connection between groups, such as trade in the same market or even relatively close settlements.[13] Techniques that require more studied replication (i.e., the selection of clay and the fashioning of clay) may indicate a closer connection between peoples, as these methods are usually only transmissible between potters and those otherwise directly involved in production.[13] Such a relationship requires the ability of the involved parties to communicate effectively, implying pre-existing norms of contact or a shared language between the two. Thus, the patterns of technical diffusion in pot-making that are visible via archaeological findings also reveal patterns in societal interaction. Chronologies based on pottery are often essential for dating non-literate cultures and are often of help in the dating of historic cultures as well. Trace-element analysis, mostly by neutron activation, allows the sources of clay to be accurately identified and the thermoluminescence test can be used to provide an estimate of the date of last firing. Examining sherds from prehistory, scientists learned that during high-temperature firing, iron materials in clay record the state of the Earth`s magnetic field at that moment. Fabric analysis[edit] The `clay body` is also called the `paste` or the `fabric`, which consists of 2 things, the `clay matrix` – composed of grains of less than 0.02 mm grains which can be seen using the high-powered microscopes or a Scanning Electron Microscope (SEM), and the `clay inclusions` – which are larger grains of clay and could be seen with the naked eye or a low-power binocular microscope. For geologists, fabric analysis means spatial arrangement of minerals in a rock. For Archaeologists, the `fabric analysis` of pottery entails the study of clay matrix and inclusions in the clay body as well as the firing temperature and conditions. Analysis is done to examine the following 3 in detail:[14] How pottery was made e.g. material, design such as shape and style, etc. Its decorations, such as patterns, colors of patterns, slipped (glazing) or unslipped decoration Evidence of type of use. The Six fabrics of Kalibangan is a good example of fabric analysis. Clay bodies and raw materials[edit] Preparation of clay for pottery in India Removing a filter cake of porcelain body from a filter press Body, or clay body, is the material used to form pottery. Thus a potter might prepare, or order from a supplier, such an amount of earthenware body, stoneware body or porcelain body. The compositions of clay bodies varies considerably, and include both prepared and `as dug`; the former being by far the dominant type for studio and industry. The properties also vary considerably, and include plasticity and mechncial strength before firing; the firing temperature needed to mature them; properties after firing, such as permeability, mechanical strength and colour. There can be regional variations in the properties of raw materials used for pottery, and these can lead to wares that are unique in character to a locality. The main ingredient of the body is clay. Some different types used for pottery include:[15] Kaolin, is sometimes referred to as china clay because it was first used in China. Ball clay: An extremely plastic, fine grained sedimentary clay, which may contain some organic matter. Fire clay: A clay having a slightly lower percentage of fluxes than kaolin, but usually quite plastic. It is highly heat resistant form of clay which can be combined with other clays to increase the firing temperature and may be used as an ingredient to make stoneware type bodies. Stoneware clay: Suitable for creating stoneware. Has many of the characteristics between fire clay and ball clay, having finer grain, like ball clay but is more heat resistant like fire clays. Common red clay and shale clay have vegetable and ferric oxide impurities which make them useful for bricks, but are generally unsatisfactory for pottery except under special conditions of a particular deposit.[16] Bentonite: An extremely plastic clay which can be added in small quantities to short clay to increase the plasticity. It is common for clays and other raw materials to be mixed to produce clay bodies suited to specific purposes. Various mineral processing techniques are often utilised before mixing the raw materials, with comminution being effectively universal for non-clay materials. Examples of non-clay materials include: Feldspar, act as fluxes which lower the vitrification temperature of bodies. Quartz, an important role is to attenuate drying shrinkage. A section cut-through of ball mill, which are widely used to mill raw materials for pottery Nepheline syenite, an alternative to feldspar. Calcined alumina, can enhance the fired properties of a body. Chamotte, also called grog, is fired clay which it is crushed, and sometimes then milled. Helps attenuate drying shrinkage.[17] Bone ash, produced by the calcination of animal bone. A key raw material for bone china. Frit, produced made by quenching and breaking up a glass of a specific composition. Can be used at low additions in some bodies, but common uses include as components of a glaze or enamel, or for the body of fritware, when it usually mixed with larger quantities of quartz sand. Various others at low levels of addition such as dolomite, limestone, talc and wollastonite. Production[edit] The production of pottery includes the following stages: Clay body being extruded from a de-airing pug Preparing the clay body. Shaping Drying Firing Glazing and decorating. (this can be undertaken prior to firing. Also, additional firing stages after decoration may be needed.) Shaping[edit] Before being shaped, clay must be prepared. This may include kneading to ensure an even moisture content throughout the body. Air trapped within the clay body needs to be removed, or de-aired, and can be accomplished either by a machine called a vacuum pug or manually by wedging. Wedging can also help produce an even moisture content. Once a clay body has been kneaded and de-aired or wedged, it is shaped by a variety of techniques, which include: Hand-building: This is the earliest forming method. Wares can be constructed by hand from coils of clay, combining flat slabs of clay, or pinching solid balls of clay or some combination of these. Parts of hand-built vessels are often joined together with the aid of slip. Some studio potters find hand-building more conducive for one-of-a-kind works of art. 0:56CC A potter using a potters wheel describes his materials (in Romanian and English) The potter`s wheel: In a process called `throwing` (coming from the Old English word thrownاا which means to twist or turn,[18]) a ball of clay is placed in the centre of a turntable, called the wheel-head, which the potter rotates with a stick, with foot power or with a variable-speed electric motor. During the process of throwing, the wheel rotates while the solid ball of soft clay is pressed, squeezed and pulled gently upwards and outwards into a hollow shape. Skill and experience are required to throw pots of an acceptable standard and, while the ware may have high artistic merit, the reproducibility of the method is poor.[19] Because of its inherent limitations, throwing can only be used to create wares with radial symmetry on a vertical axis. Press moulding: a simple technique of shaping by manually pressing a lump of clay body into a porous mould. Granulate pressing: a highly automated technique of shaping by pressing clay body in a semi-dry and granulated form in a mould. The body is pressed into the mould by a porous die through which water is pumped at high pressure. The fine, free flowing granulated body is prepared by spray drying a high-solids content slip. Granulate pressing, also known as dust pressing, is widely used in the manufacture of ceramic tiles and, increasingly, of plates. Jiggering a plate Jiggering and jolleying: These operations are carried out on the potter`s wheel and allow the time taken to bring wares to a standardized form to be reduced. Jiggering is the operation of bringing a shaped tool into contact with the plastic clay of a piece under construction, the piece itself being set on a rotating plaster mould on the wheel. The jigger tool shapes one face while the mould shapes the other. Jiggering is used only in the production of flat wares, such as plates, but a similar operation, jolleying, is used in the production of hollow-wares such as cups. Jiggering and jolleying have been used in the production of pottery since at least the 18th century. In large-scale factory production, jiggering and jolleying are usually automated, which allows the operations to be carried out by semi-skilled labour. Roller-head machine: This machine is for shaping wares on a rotating mould, as in jiggering and jolleying, but with a rotary shaping tool replacing the fixed profile. The rotary shaping tool is a shallow cone having the same diameter as the ware being formed and shaped to the desired form of the back of the article being made. Wares may in this way be shaped, using relatively unskilled labour, in one operation at a rate of about twelve pieces per minute, though this varies with the size of the articles being produced. Developed in the UK just after World War II by the company Service Engineers, roller-heads were quickly adopted by manufacturers around the world; it remains the dominant method for producing both flatware and holloware, such as plates and mugs.[20] Pressure casting: Is a development of traditional slipcasting. Specially developed polymeric materials allow a mould to be subject to application external pressures of up to 4.0 MPa – so much higher than slip casting in plaster moulds where the capillary forces correspond to a pressure of around 0.1–0.2 MPa. The high pressure leads to much faster casting rates and, hence, faster production cycles. Furthermore, the application of high pressure air through the polymeric moulds upon demoulding the cast means a new casting cycle can be started immediately in the same mould, unlike plaster moulds which require lengthy drying times. The polymeric materials have much greater durability than plaster and, therefore, it is possible to achieve shaped products with better dimensional tolerances and much longer mould life. Pressure casting was developed in the 1970s for the production of sanitaryware although, more recently, it has been applied to tableware.[21][22][23][24] RAM pressing: This is used to shape ware by pressing a bat of prepared clay body into a required shape between two porous moulding plates. After pressing, compressed air is blown through the porous mould plates to release the shaped wares. Filling a plaster mould with slip De-moulding a large vase after it has been slip cast Slip casting: This is suited to the making of shapes that cannot be formed by other methods. A liquid slip, made by mixing clay body with water, is poured into a highly absorbent plaster mould. Water from the slip is absorbed into the mould leaving a layer of clay body covering its internal surfaces and taking its internal shape. Excess slip is poured out of the mould, which is then split open and the moulded object removed. Slip casting is widely used in the production of sanitaryware and is also used for making other complex shaped ware such as teapots and figurines. Injection moulding: This is a shape-forming process adapted for the tableware industry from the method long established for the forming of thermoplastic and some metal components.[25] It has been called Porcelain Injection Moulding, or PIM.[26] Suited to the mass production of complex-shaped articles, one significant advantage of the technique is that it allows the production of a cup, including the handle, in a single process, and thereby eliminates the handle-fixing operation and produces a stronger bond between cup and handle.[27] The feed to the mould die is a mix of approximately 50 to 60 per cent unfired body in powder form, together with 40 to 50 per cent organic additives composed of binders, lubricants and plasticisers.[26] The technique is not as widely used as other shaping methods.[28] 3D printing: There are two methods. One involves the layered deposition of soft clay body similar to fused deposition modelling (FDM), and the other uses powder binding techniques where clay body in dry powder form is fused together layer upon layer with a liquid. Injection moulding of ceramic tableware has been developed, though it has yet to be fully commercialised.[29] Drying[edit] Prior to firing the water in an article needs to be removed. A number of different stages, or conditions of the article, can be identified: Greenware refers to unfired objects. At sufficient moisture content, bodies at this stage are in their most plastic form (as they are soft and malleable, and hence can be easily deformed by handling). Leather-hard refers to a clay body that has been dried partially. At this stage the clay object has approximately 15% moisture content. Clay bodies at this stage are very firm and only slightly pliable. Trimming and handle attachment often occurs at the leather-hard state. Bone-dry refers to clay bodies when they reach a moisture content at or near 0%. At that moisture content, the item is ready to be fired. Additionally, the piece is extremely fragile at this stage and must be handled with care. Firing[edit] A modern tunnel kiln Firing produces permanent and irreversible changes in the body. It is only after firing that the article or material is pottery. In lower-fired pottery, the changes include sintering, the fusing together of coarser particles in the body at their points of contact with each other. In the case of porcelain, where higher firing-temperatures are used, the physical, chemical and mineralogical properties of the constituents in the body are greatly altered. In all cases, the reason for firing is to permanently harden the wares, and the firing regime must be appropriate to the materials used. Temperature[edit] As a rough guide, modern earthenwares are normally fired at temperatures in the range of about 1,000°C (1,830 °F) to 1,200 °C (2,190 °F); stonewares at between about 1,100 °C (2,010 °F) to 1,300 °C (2,370 °F); and porcelains at between about 1,200 °C (2,190 °F) to 1,400 °C (2,550 °F). Historically, reaching high temperatures was a long-lasting challenge, and earthenware can be fired effectively as low as 600°C, achievable in primitive pit firing. Atmosphere[edit] A bottle kiln The atmosphere within a kiln during firing can affect the appearance of the body and glaze. Key to this is the differing colours of the various oxides of iron, such as iron(III) oxide (also known as ferric oxide or Fe2O3) which is associated with brown-red colours, whilst iron(II) oxide (also known as ferrous oxide or FeO) is associated with much darker colours, including black. The oxygen concentration in the kiln influences the type, and relative proportions, of these iron oxides in fired the body and glaze: for example, where there is a lack of oxygen during firing the associated carbon monoxide (CO) will readily react with oxygen in Fe2O3 in the raw materials and cause it to be reduced to FeO.[30][31] An oxygen deficient condition, called a reducing atmosphere, is generated by preventing the complete combustion of the kiln fuel; this is achieved by deliberately restricting the supply of air or by supplying an excess of fuel.[30][31] Methods[edit] Firing pottery can be done using a variety of methods, with a kiln being the usual firing method. Both the maximum temperature and the duration of firing influences the final characteristics of the ceramic. Thus, the maximum temperature within a kiln is often held constant for a period of time to soak the wares to produce the maturity required in the body of the wares. Kilns may be heated by burning combustible materials, such as wood, coal and gas, or by electricity. The use of microwave energy has been investigated.[32] When used as fuels, coal and wood can introduce smoke, soot and ash into the kiln which can affect the appearance of unprotected wares. For this reason, wares fired in wood- or coal-fired kilns are often placed in the kiln in saggars, ceramic boxes, to protect them. Modern kilns fuelled by gas or electricity are cleaner and more easily controlled than older wood- or coal-fired kilns and often allow shorter firing times to be used. Niche techniques include: Pottery firing mound in Kalabougou, Mali. Much of the earliest pottery would have been fired in a similar fashion In a Western adaptation of traditional Japanese Raku ware firing, wares are removed from the kiln while hot and smothered in ashes, paper or woodchips which produces a distinctive carbonised appearance. This technique is also used in Malaysia in creating traditional labu sayung.[33][34] In Mali, a firing mound is used rather than a brick or stone kiln. Unfired pots are first brought to the place where a mound will be built, customarily by the women and girls of the village. The mound`s foundation is made by placing sticks on the ground, then: [...] pots are positioned on and amid the branches and then grass is piled high to complete the mound. Although the mound contains the pots of many women, who are related through their husbands` extended families, each women is responsible for her own or her immediate family`s pots within the mound. When a mound is completed and the ground around has been swept clean of residual combustible material, a senior potter lights the fire. A handful of grass is lit and the woman runs around the circumference of the mound touching the burning torch to the dried grass. Some mounds are still being constructed as others are already burning.[35] Stages[edit] Biscuit (or bisque)[36][37] refers to the clay after the object is shaped to the desired form and fired in the kiln for the first time, known as `bisque fired` or `biscuit fired`. This firing results in both chemical and physical changes to the minerals of the clay body. Glaze fired is the final stage of some pottery making, or glost fired.[19] A glaze may be applied to the biscuit ware and the object can be decorated in several ways. After this the object is `glazed fired`, which causes the glaze material to melt, then adhere to the object. Depending on the temperature schedule the glaze firing may also further mature the body as chemical and physical changes continue. Decorating[edit] Pottery may be decorated in many different ways. Some decoration can be done before or after the firing, and may be undertaken before or after glazing. Methods[edit] Hand painting a vase Painting has been used since early prehistoric times, and can be very elaborate. The painting is often applied to pottery that has been fired once, and may then be overlaid with a glaze afterwards. Many pigments change colour when fired, and the painter must allow for this. Glaze: Perhaps the most common form of decoration, that also serves as protection to the pottery, by being tougher and keeping liquid from penetrating the pottery. Glaze may be colourless, especially over painting, or coloured and opaque. Crystalline glaze: acharacterised by crystalline clusters of various shapes and colours embedded in a more uniform and opaque glaze. Produced by the slow cooling of the glost fire. Carving: Pottery vessels may be decorated by shallow carving of the clay body, typically with a knife or similar instrument used on the wheel. This is common in Chinese porcelain of the classic periods. Burnishing: The surface of pottery wares may be burnished prior to firing by rubbing with a suitable instrument of wood, steel or stone to produce a polished finish that survives firing. It is possible to produce very highly polished wares when fine clays are used or when the polishing is carried out on wares that have been partially dried and contain little water, though wares in this condition are extremely fragile and the risk of breakage is high. Terra Sigillata is an ancient form of decorating ceramics that was first developed in Ancient Greece. Lithography, also called litho, although the alternative names of transfer print or `decal` are also common. These are used to apply designs to articles. The litho comprises three layers: the colour, or image, layer which comprises the decorative design; the cover coat, a clear protective layer, which may incorporate a low-melting glass; and the backing paper on which the design is printed by screen printing or lithography. There are various methods of transferring the design while removing the backing-paper, some of which are suited to machine application. Banding is the application by hand or by machine of a band of colour to the edge of a plate or cup. Also known as `lining`, this operation is often carried out on a potter`s wheel. Agateware: named after its resemblance to the mineral agate. Is produced by parially blending clays of differing colours. In Japan the term `neriage` is used, whilst in China, where such things have been made since at least the Tang Dynasty, they are called `marbled` wares. Engobe: a clay slip is used to coat the surface of pottery, usually before firing. Its purpose is often decorative though it can also be used to mask undesirable features in the clay to which it is applied. The engobe may be applied by painting or by dipping to provide a uniform, smooth, coating. Such decoration is characteristic of slipware. For sgraffito decoration a layer of engobe is scratched through to reveal the underlying clay. Gold: Decoration with gold is used on some high quality ware. Different methods exist for its application, including: Burnishing a plate`s gold decoration Best gold – a suspension of gold powder in essential oils mixed with a flux and a mercury salt extended. This can be applied by a painting technique. From the kiln, the decoration is dull and requires burnishing to reveal the full colour Acid Gold – a form of gold decoration developed in the early 1860s at the English factory of Mintons Ltd. The glazed surface is etched with diluted hydrofluoric acid prior to application of the gold. The process demands great skill and is used for the decoration only of ware of the highest class. Bright Gold – consists of a solution of gold sulphoresinate together with other metal resonates and a flux. The name derives from the appearance of the decoration immediately after removal from the kiln as it requires no burnishing Mussel Gold – an old method of gold decoration. It was made by rubbing together gold leaf, sugar and salt, followed by washing to remove solubles Underglaze decoration is applied, by a number of techniques, onto ware before it is glazed, an example is blue and white wares. Can be applied by a number of techniques. In-glaze decoration, is applied on the surface of the glaze before the glost firing. On-glaze decoration is applied on top of the already fired, glazed surface, and then fixed in a second firing at a relatively low temperature. Glazing[edit] Main article: Ceramic glaze Spraying glaze onto a vase Glaze is a glassy coating on pottery, and reasons to use one includes decoration, ensure the item is impermeable to liquids and minimise the adherence of pollutants. Glaze may be applied by spraying, dipping, trailing or brushing on an aqueous suspension of the unfired glaze. The colour of a glaze after it has been fired may be significantly different from before firing. To prevent glazed wares sticking to kiln furniture during firing, either a small part of the object being fired (for example, the foot) is left unglazed or, alternatively, special refractory `spurs` are used as supports. These are removed and discarded after the firing. Some specialised glazing techniques include: Salt-glazing - common salt is introduced to the kiln during the firing process. The high temperatures cause the salt to volatilise, depositing it on the surface of the ware to react with the body to form a sodium aluminosilicate glaze. In the 17th and 18th centuries, salt-glazing was used in the manufacture of domestic pottery. Now, except for use by some studio potters, the process is obsolete. The last large-scale application before its demise in the face of environmental clean air restrictions was in the production of salt-glazed sewer-pipes.[38][39] Ash glazed jar from 9th century Japan Ash glazing – ash from the combustion of plant matter has been used as the flux component of glazes. The source of the ash was generally the combustion waste from the fuelling of kilns although the potential of ash derived from arable crop wastes has been investigated.[40] Ash glazes are of historical interest in the Far East although there are reports of small-scale use in other locations such as the Catawba Valley Pottery in the United States. They are now limited to small numbers of studio potters who value the unpredictability arising from the variable nature of the raw material.[41] Health and environmental issues[edit] Although many of the environmental effects of pottery production have existed for millennia, some of these have been amplified with modern technology and scales of production. The principal factors for consideration fall into two categories: Effects on workers. Notable risks include silicosis, heavy metal poisoning, poor indoor air quality, dangerous sound levels and possible over-illumination. Effects on the general environment. Historically, lead poisoning (plumbism) was a significant health concern to those glazing pottery. This was recognised at least as early as the nineteenth century. The first legislation in the UK to limit pottery workers` exposure to lead was included in the Factories Act Extension Act in 1864, with further introduced in 1899.[42][43] Silicosis is an occupational lung disease caused by inhaling large amounts of crystalline silica dust, usually over many years. Workers in the ceramic industry can develop it due to exposure to silica dust in the raw materials; colloquially it has been known as `Potter`s rot`. Less than 10 years after its introduction, in 1720, as a raw material to the British ceramics industry the negative effects of calcined flint on the lungs of workers had been noted.[44] In one study reported in 2022, of 106 UK pottery workers 55 per cent had at least some stage of silicosis.[45][46][47] Exposure to siliceous dusts is reduced by either processing and using the source materials as aqueous suspension or as damp solids, or by the use of dust control measures such as Local exhaust ventilation. These have been mandated by legislation, such as The Pottery (Health and Welfare) Special Regulations 1950.[48][49] The Health and Safety Executive in the UK has produced guidelines on controlling exposure to respirable crystalline silica in potteries, and the British Ceramics Federation provide, as a free download, a guidance booklet. Environmental concerns include off-site water pollution, air pollution, disposal of hazardous materials, disposal of rejected ware and fuel consumption.[50] History[edit] Main article: Ceramic art § History A great part of the history of pottery is prehistoric, part of past pre-literate cultures. Therefore, much of this history can only be found among the artifacts of archaeology. Because pottery is so durable, pottery and shards of pottery survive for millennia at archaeological sites, and are typically the most common and important type of artifact to survive. Many prehistoric cultures are named after the pottery that is the easiest way to identify their sites, and archaeologists develop the ability to recognise different types from the chemistry of small shards. Before pottery becomes part of a culture, several conditions must generally be met. First, there must be usable clay available. Archaeological sites where the earliest pottery was found were near deposits of readily available clay that could be properly shaped and fired. China has large deposits of a variety of clays, which gave them an advantage in early development of fine pottery. Many countries have large deposits of a variety of clays. Second, it must be possible to heat the pottery to temperatures that will achieve the transformation from raw clay to ceramic. Methods to reliably create fires hot enough to fire pottery did not develop until late in the development of cultures. Third, the potter must have time available to prepare, shape and fire the clay into pottery. Even after control of fire was achieved, humans did not seem to develop pottery until a sedentary life was achieved. It has been hypothesized that pottery was developed only after humans established agriculture, which led to permanent settlements. However, the oldest known pottery is from the Czech Republic and dates to 28,000 BC, at the height of the most recent ice age, long before the beginnings of agriculture. Fourth, there must be a sufficient need for pottery in order to justify the resources required for its production.[51] Early pottery An Incipient Jōmon pottery vessel reconstructed from fragments (10,000–8,000 BC), Tokyo National Museum, Japan Methods of forming: Hand-shaping was the earliest method used to form vessels. This included the combination of pinching and coiling. Firing: The earliest method for firing pottery wares was the use of bonfires pit fired pottery. Firing times might be short but the peak-temperatures achieved in the fire could be high, perhaps in the region of 900 °C (1,650 °F), and were reached very quickly.[52] Clay: Early potters used whatever clay was available to them in their geographic vicinity. However, the lowest quality common red clay was adequate for low-temperature fires used for the earliest pots. Clays tempered with sand, grit, crushed shell or crushed pottery were often used to make bonfire-fired ceramics because they provided an open-body texture that allowed water and volatile components of the clay to escape freely. The coarser particles in the clay also acted to restrain shrinkage during drying, and hence reduce the risk of cracking. Form: In the main, early bonfire-fired wares were made with rounded bottoms to avoid sharp angles that might be susceptible to cracking. Glazing: the earliest pots were not glazed. The potter`s wheel was invented in Mesopotamia sometime between 6,000 and 4,000 BC (Ubaid period), and revolutionised pottery production. Moulds were used to a limited extent as early as the 5th and 6th century BC by the Etruscans[53] and more extensively by the Romans.[54] Slipcasting, a popular method for shaping irregular shaped articles. It was first practised, to a limited extent, in China as early as the Tang dynasty.[55] Transition to kilns: The earliest intentionally constructed were pit-kilns or trench-kilns, holes dug in the ground and covered with fuel. Holes in the ground provided insulation and resulted in better control over firing.[56] Kilns: Pit fire methods were adequate for simple earthenware, but other pottery types needed more sophisticated kilns. History by region[edit] Beginnings of pottery[edit] Xianren Cave pottery fragments, radiocarbon dated to circa 18,000 BC, China[57][58] Pottery bowl from Jarmo, Mesopotamia, 7100–5800 BC. Pottery may well have been discovered independently in various places, probably by accidentally creating it at the bottom of fires on a clay soil. The earliest-known ceramic objects are Gravettian figurines such as those discovered at Dolní Věstonice in the modern-day Czech Republic. The Venus of Dolní Věstonice is a Venus figurine, a statuette of a nude female figure dated to 29,000–25,000 BC (Gravettian industry).[2] But there is no evidence of pottery vessels from this period. Weights for looms or fishing-nets are a very common use for the earliest pottery. Sherds have been found in China and Japan from a period between 12,000 and perhaps as long as 18,000 years ago.[4][59] As of 2012, the earliest pottery vessels found anywhere in the world,[60] dating to 20,000 to 19,000 years before the present, was found at Xianrendong Cave in the Jiangxi province of China.[61][62] Other early pottery vessels include those excavated from the Yuchanyan Cave in southern China, dated from 16,000 BC,[59] and those found in the Amur River basin in the Russian Far East, dated from 14,000 BC.[4][63] The Odai Yamamoto I site, belonging to the Jōmon period, currently has the oldest pottery in Japan. Excavations in 1998 uncovered earthenware fragments which have been dated as early as 14,500 BC.[64] The term `Jōmon` means `cord-marked` in Japanese. This refers to the markings made on the vessels and figures using sticks with cords during their production. Recent research has elucidated how Jōmon pottery was used by its creators.[65] It appears that pottery was independently developed in Sub-Saharan Africa during the 10th millennium BC, with findings dating to at least 9,400 BC from central Mali,[5] and in South America during the 9,000s–7,000s BC.[66][6] The Malian finds date to the same period as similar finds from East Asia – the triangle between Siberia, China and Japan – and are associated in both regions to the same climatic changes (at the end of the ice age new grassland develops, enabling hunter-gatherers to expand their habitat), met independently by both cultures with similar developments: the creation of pottery for the storage of wild cereals (pearl millet), and that of small arrowheads for hunting small game typical of grassland.[5] Alternatively, the creation of pottery in the case of the Incipient Jōmon civilisation could be due to the intensive exploitation of freshwater and marine organisms by late glacial foragers, who started developing ceramic containers for their catch.[65] East Asia[edit] Main articles: Chinese ceramics, Korean pottery, and Japanese pottery Chinese Ming dynasty blue-and-white porcelain dish with a dragon Group of 13th-century pieces of Longquan celadon In Japan, the Jōmon period has a long history of development of Jōmon pottery which was characterized by impressions of rope on the surface of the pottery created by pressing rope into the clay before firing. Glazed Stoneware was being created as early as the 15th century BC in China. A form of Chinese porcelain became a significant Chinese export from the Tang Dynasty (AD 618–906) onwards.[9] Korean potters adopted porcelain as early as the 14th century AD.[67] Japanese porcelain was made in the early 16th century after Shonzui Goradoyu-go brought back the secret of its manufacture from the Chinese kilns at Jingdezhen.[68] In contrast to Europe, the Chinese elite used pottery extensively at table, for religious purposes, and for decoration, and the standards of fine pottery were very high. From the Song dynasty (960–1279) for several centuries elite taste favoured plain-coloured and exquisitely formed pieces; during this period porcelain was perfected in Ding ware, although it was the only one of the Five Great Kilns of the Song period to use it. The traditional Chinese category of high-fired wares includes stoneware types such as Ru ware, Longquan celadon and Guan ware. Painted wares such as Cizhou ware had a lower status, though they were acceptable for making pillows. The arrival of Chinese blue and white porcelain was probably a product of the Mongol Yuan dynasty (1271–1368) dispersing artists and craftsmen across its large empire. Both the cobalt stains used for the blue colour, and the style of painted decoration, usually based on plant shapes, were initially borrowed from the Islamic world, which the Mongols had also conquered. At the same time Jingdezhen porcelain, produced in Imperial factories, took the undisputed leading role in production. The new elaborately painted style was now favoured at court, and gradually more colours were added. The secret of making such porcelain was sought in the Islamic world and later in Europe when examples were imported from the East. Many attempts were made to imitate it in Italy and France. However it was not produced outside of the Orient until 1709 in Germany.[69] South Asia[edit] See also: Pottery in the Indian subcontinent A potter with his pottery wheel, British Raj (1910) Cord-Impressed style pottery belongs to `Mesolithic` ceramic tradition that developed among Vindhya hunter-gatherers in Central India during the Mesolithic period.[70][71] This ceramic style is also found in later Proto-Neolithic phase in nearby regions.[72] This early type of pottery, also found at the site of Lahuradewa, is currently the oldest known pottery tradition in South Asia, dating back to 7,000–6,000 BC.[73][74][75][76] Wheel-made pottery began to be made during the Mehrgarh Period II (5,500–4,800 BC) and Merhgarh Period III (4,800–3,500 BC), known as the ceramic Neolithic and chalcolithic. Pottery, including items known as the ed-Dur vessels, originated in regions of the Saraswati River / Indus River and have been found in a number of sites in the Indus Civilization.[77][78] Despite an extensive prehistoric record of pottery, including painted wares, little `fine` or luxury pottery was made in the subcontinent in historic times. Hinduism discourages eating off pottery, which probably largely accounts for this. Most traditional Indian pottery vessels are large pots or jars for storage, or small cups or lamps, occasionally treated as disposable. In contrast there are long traditions of sculpted figures, often rather large, in terracotta; this continues with the Bankura horses in Panchmura, West Bengal. Southeast Asia[edit] See also: Philippine ceramics Late Neolithic Manunggul Jar from Palawan used for burial, topped with two figures representing the journey of the soul into the afterlife. Pottery in Southeast Asia is as diverse as its ethnic groups. Each ethnic group has their own set of standards when it comes to pottery arts. Potteries are made due to various reasons, such as trade, food and beverage storage, kitchen usage, religious ceremonies, and burial purposes.[79][80][81][82] West Asia[edit] See also: Levantine pottery, Persian pottery, and Pottery of ancient Cyprus Around 8000 BC during the Pre-pottery Neolithic period, and before the invention of pottery, several early settlements became experts in crafting beautiful and highly sophisticated containers from stone, using materials such as alabaster or granite, and employing sand to shape and polish. Artisans used the veins in the material to maximum visual effect. Such objects have been found in abundance on the upper Euphrates river, in what is today eastern Syria, especially at the site of Bouqras.[83] The earliest history of pottery production in the Fertile Crescent starts the Pottery Neolithic and can be divided into four periods, namely: the Hassuna period (7000–6500 BC), the Halaf period (6500–5500 BC), the Ubaid period (5500–4000 BC), and the Uruk period (4000–3100 BC). By about 5000 BC pottery-making was becoming widespread across the region, and spreading out from it to neighbouring areas. Pottery making began in the 7th millennium BC. The earliest forms, which were found at the Hassuna site, were hand formed from slabs, undecorated, unglazed low-fired pots made from reddish-brown clays.[56] Within the next millennium, wares were decorated with elaborate painted designs and natural forms, incising and burnished. Earthenware Ubaid jar. c. 5,300-4,700 BCE The invention of the potter`s wheel in Mesopotamia sometime between 6,000 and 4,000 BC (Ubaid period) revolutionised pottery production. Newer kiln designs could fire wares to 1,050 °C (1,920 °F) to 1,200 °C (2,190 °F) which enabled increased possibilities. Production was now carried out by small groups of potters for small cities, rather than individuals making wares for a family. The shapes and range of uses for ceramics and pottery expanded beyond simple vessels to store and carry to specialized cooking utensils, pot stands and rat traps.[84] As the region developed, new organizations and political forms, pottery became more elaborate and varied. Some wares were made using moulds, allowing for increased production for the needs of the growing populations. Glazing was commonly used and pottery was more decorated.[85] In the Chalcolithic period in Mesopotamia, Halafian pottery achieved a level of technical competence and sophistication, not seen until the later developments of Greek pottery with Corinthian and Attic ware. Europe[edit] Main articles: Minoan pottery, Pottery of ancient Greece, and Ancient Roman pottery Greek red-figure vase in the krater shape, between 470 and 460 BC, by the Altamura Painter Europe`s oldest pottery, dating from circa 6700 BC, was found on the banks of the Samara River in the middle Volga region of Russia.[86] These sites are known as the Yelshanka culture. The early inhabitants of Europe developed pottery in the Linear Pottery culture slightly later than the Near East, circa 5500–4500 BC. In the ancient Western Mediterranean elaborately painted earthenware reached very high levels of artistic achievement in the Greek world; there are large numbers of survivals from tombs. Minoan pottery was characterized by complex painted decoration with natural themes.[87] The classical Greek culture began to emerge around 1000 BC featuring a variety of well crafted pottery which now included the human form as a decorating motif. The pottery wheel was now in regular use. Although glazing was known to these potters, it was not widely used. Instead, a more porous clay slip was used for decoration. A wide range of shapes for different uses developed early and remained essentially unchanged during Greek history.[88] Fine Etruscan pottery was heavily influenced by Greek pottery and often imported Greek potters and painters. Ancient Roman pottery made much less use of painting, but used moulded decoration, allowing industrialized production on a huge scale. Much of the so-called red Samian ware of the Early Roman Empire was produced in modern Germany and France, where entrepreneurs established large potteries. Excavations at Augusta Raurica, near Basel, Switzerland, have revealed a pottery production site in use from the 1st to the 4th century AD.[89] Pottery was hardly seen on the tables of elites from Hellenistic times until the Renaissance, and most medieval wares were coarse and utilitarian, as the elites ate off metal vessels. Painted Hispano-Moresque ware from Spain, developing the styles of Islamic Spain, became a luxury for late medieval elites, and was adapted in Italy into maiolica in the Italian Renaissance. Both of these were faience or tin-glazed earthenware, and fine faience continued to be made until around 1800 in various countries, especially France, with Nevers faience and several other centres. In the 17th century, imports of Chinese export porcelain and its Japanese equivalent raised the market expectations of fine pottery, and European manufacturers eventually learned to make porcelain, often in the form of soft-paste porcelain, and from the 18th century European porcelain and other wares from a great number of producers became extremely popular, reducing Asian imports. United Kingdom[edit] Main articles: Wedgwood, Staffordshire figure, Royal Doulton, Mintons, Midwinter Pottery, and Spode Handpainted bone china cup. England, 1815–1820 The city of Stoke-on-Trent is widely known as `The Potteries` because of the large number of pottery factories or, colloquially, `Pot Banks`. It was one of the first industrial cities of the modern era where, as early as 1785, two hundred pottery manufacturers employed 20,000 workers.[90][91] Josiah Wedgwood (1730–1795) was the dominant leader.[92] In North Staffordshire hundreds of companies produced all kinds of pottery, from tablewares and decorative pieces to industrial items. The main pottery types of earthenware, stoneware and porcelain were all made in large quantities, and the Staffordshire industry was a major innovator in developing new varieties of ceramic bodies such as bone china and jasperware, as well as pioneering transfer printing and other glazing and decorating techniques. In general Staffordshire was strongest in the middle and low price ranges, though the finest and most expensive types of wares were also made.[93] By the late 18th century North Staffordshire was the largest producer of ceramics in the UK, despite significant hubs elsewhere. Large export markets took Staffordshire pottery around the world, especially in the 19th century.[94] Production had begun to decline in the late 19th century, as other countries developed their industries, and declined notably after World War II. Employment fell from 45,000 in 1975 to 23,000 in 1991, and 13,000 in 2002.[95] Islamic pottery[edit] Main articles: Islamic pottery and Persian pottery Early Islamic pottery followed the forms of the regions which the Muslims conquered. Eventually, however, there was cross-fertilization between the regions. This was most notable in the Chinese influences on Islamic pottery. Trade between China and Islam took place via the system of trading posts over the lengthy Silk Road. Islamic nations imported stoneware and later porcelain from China. China imported the minerals for Cobalt blue from the Islamic ruled Persia to decorate their blue and white porcelain, which they then exported to the Islamic world. Likewise, Islamic art contributed to a lasting pottery form identified as Hispano-Moresque in Andalucia (Islamic Spain). Unique Islamic forms were also developed, including fritware, lusterware and specialized glazes like tin-glazing, which led to the development of the popular maiolica.[96] One major emphasis in ceramic development in the Muslim world was the use of tile and decorative tilework. Bowl painted on slip under transparent glaze (polychrome), 9th or 10th century, Nishapur. National Museum of Iran Persian mina`i ware bowl with couple in a garden, around 1200. These wares are the first to use overglaze enamel decoration. Persian mina`i ware bowl with couple in a garden, around 1200. These wares are the first to use overglaze enamel decoration. Chess set (Shatrang); Gaming pieces. 12th century, Nishapur glazed fritware. Metropolitan Museum of Art Americas[edit] Main article: Ceramics of indigenous peoples of the Americas Earthenware effigy of the Sun God. Maya culture, 500–700 CE Most evidence points to an independent development of pottery in the Native American cultures, with the earliest known dates from Brazil, from 9,500 to 5,000 years ago and 7,000 to 6,000 years ago.[6] Further north in Mesoamerica, dates begin with the Archaic Era (3500–2000 BC), and into the Formative period (2000 BC – AD 200). These cultures did not develop the stoneware, porcelain or glazes found in the Old World. Maya ceramics include finely painted vessels, usually beakers, with elaborate scenes with several figures and texts. Several cultures, beginning with the Olmec, made terracotta sculpture, and sculptural pieces of humans or animals that are also vessels are produced in many places, with Moche portrait vessels among the finest. Africa[edit] Faience lotiform chalice. Egypt 1070–664 BCE (reconstructed from eight fragments) Evidence indicates an independent invention of pottery in Sub-Saharan Africa. In 2007, Swiss archaeologists discovered pieces of some of the oldest pottery in Africa at Ounjougou in the central region of Mali, dating to at least 9,400 BC.[5] Excavations in the Bosumpra Cave on the Kwahu Plateau in southeastern Ghana, have revealed well-manufactured pottery decorated with channelling and impressed peigne fileté rigide dating from the early tenth millennium cal. BC.[97] Following the emergence of pottery traditions in the Ounjougou region of Mali around 11,900 BP and in the Bosumpra region of Ghana soon after, ceramics later arrived in the Iho Eleru region of Nigeria.[98] In later periods, a relationship of the introduction of pot-making in some parts of Sub-Saharan Africa with the spread of Bantu languages has been long recognized, although the details remain controversial and awaiting further research, and no consensus has been reached.[12] Ancient Egyptian pottery begins after 5,000 BC, having spread from the Levant. There were many distinct phases of development in pottery, with very sophisticated wares being produced by the Naqada III period, c. 3,200 to 3,000 BC. During the early Mediterranean civilizations of the fertile crescent, Egypt developed a non-clay-based ceramic known as Egyptian faience. A similar type of body is still made in Jaipur in India. During the Umayyad Caliphate of Islam, Egypt was a link between early centre of Islam in the Near East and Iberia which led to the impressive style of pottery. Oceania[edit] Polynesia, Melanesia and Micronesia Pottery has been found in archaeological sites across the islands of Oceania. It is attributed to an ancient archaeological culture called the Lapita. Another form of pottery called Plainware is found throughout sites of Oceania. The relationship between Lapita pottery and Plainware is not altogether clear. The Indigenous Australians never developed pottery.[99] After Europeans came to Australia and settled, they found deposits of clay which were analysed by English potters as excellent for making pottery. Less than 20 years later, Europeans came to Australia and began creating pottery. Since then, ceramic manufacturing, mass-produced pottery and studio pottery have flourished in Australia.[100] vajanje vajarstvo skulpture keramika pravljenje posuda od gline grnčarstvo ...

Lepo očuvano Миодраг А. Васиљевић: Југословенски музички фолклор књ. I, Народне мелодије које се певају на Космету, Просвета, Издавачко предузеће Србије, Београд, 1950. COBISS.SR-ID - 133303047 (https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bib/133303047) Садржај 1 ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ 2 ПЕЧАЛБАРСКЕ ПЕСМЕ 3 ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ 3.1 А) УСПАВАНКЕ 3.2 Б) ДЕЧЈЕ ПЕСМЕ 3.3 В) ЉУБАВ МАЈКЕ И ДЕЦЕ 4 СТАРЕ РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ 5 УМЕТНИЧКЕ ПЕСМЕ И НАРОДНЕ ПЕСМЕ СА СЛИКОВИМА 6 ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ 6.1 А) СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ 7 Референце ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ[уреди] 1. Ај, висока си, висока планино 2. Што имаш косе, љат, мори љаљо 3. Шта ћу, боже, шта ћу, боже, дика ми не може 4. Бога моли младо ђаче 5. Ангелина воду лила 5. Ангелина воду лила (Варијанта) 6. Служим цара три године дана 7. На две грањке две јабуке 8. Долетеше два сокола 9(а). Ој, јабуко зеленико, зеленико 9(б). Ој, јабуко зеленико, зеленико 9(в). Ој, јабуко зеленико, аман 9(г). Ој, јабуко зеленико 10. Оре, аго, аго, буљукбашо 11. Од кати сом, маје, бећар било 12. Симбил цвеће, море, симбил цвеће 13. Побратаме, ти видоф дивојка 14. Каранфиле, цвеће моје 15(а). Што тај сокак на каранфил мирише 15(б). Што тај сокак, аман 16. Љубичице, љуби ме за драго 17. Љубичице, љубичице 18. Невен вене 19(а). На миндер ми до три Анке сеђау, сеђау 19(б). Под пенџер јој до три цвета цветау, Лено 20. Синоћ ми драги долази 21. Мајко мила 22. Коња ми јаше, бре џанум 23. Савила се бела лоза винова 24. Ја посади виту јелу 25. Сади ружу 26. Сиви сокол долетео 27(а). Прелетеше тице ластавице 27(а). Једва чекам да недеља дође 27(б). Једва чекам да недеља дође 28. Мара ми шета 52. Разболе се Ванка 53. Разболе се дилбер Тута 54. Болна љуба, болна љуба 55. Џанум, зађе слунце 55. Ајде, слунце зађе (Варијанта) 56. Волело се двоје млади 57. Разболе се Ленче 58(а). И! Под ноћ ти пођо 58(б). Под ноћ пођо на воду, лале лако 59. Порани рано на воду 60. Љуљанка ми се љуљаше, море, јагње бело 61. Умре и загина, мајчице милале 62(а). Кој ће ти купи ал канаринче 62(б). Кој ће ти купи ал канаринче 63. Варај, Стамено 64(а). Ој, Като, Като, мори Пећанке 64(б). Ој, Като, Като, мори Пећанке 65. Да л’ си месила, мори, белу погачу 66. Девојче, девојче, девојче шарено 67. Ори Лешо, Лешо, Лешо, бе дејче 68. Шарено пиле, џанум 69. Донке, мори, Донке девојке 69. Жени ме, мaјко, жени ме 70. Ти сом сакала шес године 71. Мене мајка једну има 72(а). Три девојке запојале 72(б). Три девојке запевале 73. А што ми се памет померава 74(а). Шта се оно зелени 74(б). Шта се оно зелени 74(в). Шта се оно зелени 75(а). Иди, дојди, Асан-ага, на пенџера 75(б). Иди, дојди, Асан-ага, на пенџера 76(а). Ој, весело, веселице 76(б). Ој, весело, веселице 77. А што ти је, када Коцо 78. Ил ми грми, ил ми грми 79. Назли Петко, богме, офце чува 80(а). Шта се сјаји тамо горе 80(б). Што засјајна тамо горе 80(в). Што засјајна тамо горе 81. Аман, мајка Нацу 82. Алтано кад’но мори, припни на колена 83. На три гранће, јадо, три јабуће 84. Зора руди, ај, зора руди 85(а). Џан’м, Имер-ага, Имер-паша 85(б). Џан’м, Имер-ага, Имер-паша 86. Текст код мелодије. Певао Зарије Зарковић, шофер (Гњилане, 1947). 87(а). Аман, воденичаре, стар пријателе 87(б). Кузум, воденичар, море, воденичар 88. Аој коњче, добро моје, а шта ти се додијало 88. Ој, коњићу, добро моје (Варијанта) 89(а). Вино пије Дојчин Петар 89(б). Опио се Дојчин Петар 90. Ево, већ је трећа вечер 91. Кара-Алија, кара ли те мати 92. Мајчице, мори, мила, премила 93. Ој, девојко, сас мајку вечерај 94. Ој, девојко, кара коса 95(а). Ој, девојко, те обрве твоје 95(б). Ој, девојко, те обрве твоје 96. Пала је магла, море, над Рајановце 97. Разболе се, мајко 98. У колибу пудар, мори 99. Чија ли је оно девојка 100. Која беше синоћ на вратима, неверо 101. Никнало, никнало, бело цветиче 102. Зар ја немам русе косе 103. Жалос моја, и! 104(а). Ветар душе 104(б). Ветар душе 104(в). Ветар душе 105(а). Чарна горо 105(б). Чарна горо, чарна горо 106(а). Месечина, месечина 106(б). Месечина сву недељу дана 106(в). Месечина сву недељу дана 107. Пала магла кроз махалу 107. Пала магла кроз махалу Пуховац 108. Развило се бадем дрво, мила нано 109. Ситна киша заросила, нане 110(а). Ај, дошла Дрина 110(б). Дошла Дрина 111(а). Не чудим се шиби у планини 111(б). Не чудим се шиби у планини 112(а). А што ми се бунар вода мути 112(б). А што ми се бунар вода мути 112(в). А што ми се бунар вода мути 113. Девојка изашла 114. Друг се другу, море, друг се другу 115(а). Листај ми, горо зелена 115(б). Лиснај се, горо 116. Чуј, драгане, одо за другога 117. Мајчице, мила, премила 118(а). Чарне очи у драгана мога 118(б). Чарне очи у драгана мога 118(в). Чарне очи у драгана мога 119(а). Сунце јарко, не сијаш једнко 119(б). Сунце јарко, не сијаш једнко 120. Мерак имам, море, мерак имам 121. Киша пада, трава расте 122. Пуче пушка више града 123. Мурсел ми седи више село, ајде 124. Тамна ноћи 125. Карала мајка Фанију 126(а). Мајкале Назу, еј, Назо 126(а). Мајкале Назу, еј, Назо (Варијанта) 126(б). Ај, мајка Мару 126(б). Мајка Мару на вечеру звала (Варијанта) 127. Кој те даде, мори, Лизуле 128. Назли јеленче, злато моје 129. Добро вече, мила моја 130. Не плачи, Стано мори 131. Имам мужа великога 132(а). Имам мужа ка пужмужа, бре! 132(б). Имам мужа ка пужмужа 132(б). Имам мужа ка пужмужа (Варијанта) 132(б). Имам мужа ка пужмужа (Варијанта) 133. Лешо пиле, лешо ћеро, мајкина калешо 134. Срце ми болује 135. Ој, Ајшо, Ајшо, момиче младо 136. Кад сам била девојана 137. Двоје су се заволели млади 138. Еј, жалос моја, и! 139. Дај девојко, дај девојко, мама и помама 140. Ружа сам, ружа 141. Ранио сам јутрос рано 142. Тресну девојче јабуку 143. Текла вода текелија 144. Текла ми је ладна вода Бистрица, Бистрица 145(а). Да ја знајем, мори мајкеле 145(б). Да знам јадна ја, да знам, јадна 145(в). Еј, да знам, јадна, море 146(а). Саба зора, сунце огрејало 146(а). Девојка је у гори стајала (Варијанта) 146(б). Саба зора је 147. Дајте ми, моми, една чаша вода 148. Бре девојко, душо моја 149. Излези, старо Сајдиче, леле 150. Ај, јадан Мујо, што те паша кара 151(а). Бостан саде, море, бостан саде 151(б). Девојке су бостан посејале 151(в). Три девојке башчу заградише 152. Де си била, Недо, Недо чанаклијо 152. Што си дошла, Вето, Вето Ћор-Лекина (Варијанта) 153. Горанине, ћафанине 154. Еј, црне очи, да вас бог убије 155. Ћеро мила, ћеро мила 156. Из Јањева пођо, море, из Јањева пођо 157{а). Ја прошета доле, горе сокаке 157(б). Ја прошета горе ми, доле 158(а). Лепа Цанка двори мела 158(б). Лепа Цанка двори мела 158(в). Лепа Цанка двори мела 158(г). Лепа Цанка двори мела 159. Обложи се момче и девојче 160. О, мој Мијо 161. Расла је јела, јелика, вај, вај! 162. Које ли је доба ноћи, вај! 163. Чарне очи 164. Што л’ га снађе 165. Еј у Призрену ПЕЧАЛБАРСКЕ ПЕСМЕ[уреди] 166. На гурбет ће идем 167. Мело, мело, Себуранче два равни дворои 168. Гледај ме, гледај, бре гледанице 169. Бре, угурола, сирома 170. Зора зори, дан се бели 171. Мој се драги на пут спрема 172. Како ће се одвојиме, еј, моме! 173. Ја ти бринем твоју бригу 174. Ја сум се напроменило 175(а). Босиоче мој зелени 175(б). Босиоче мој зелени 175(в). Босиоче мој зелени 175(г). Босиоче мој зелени 176. Ој, ти, тице ластавице 177. Туђа земљо, туго моја 178. Киша пада, трава расте 179(а). Ја се диго јутрос рано 179(б). Ја урани јутрос рано 179(в). Ја ураних јутрос рано 180. Што ти лика 181. Ај, бели лице Призренка девојка 182. Туђа земљо, земљо клета 183. Пошла је Борка уз брдо, низ брдо 184(а). Синоћ стиже младо момче 184(б). Синоћ ми стигла ситна књига 185. Драга моја, јеси л’ ми заспала 185. а Драга моја, јеси л’ се удала (Варијанта) 185. б Кад се Јово из Стамбола врати (Варијанта) 186. Кад се Јово из Стамбола врати 187. Се заженило спаиче, леле ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ[уреди] А) УСПАВАНКЕ[уреди] 188. Нани, нани 189. Нина мајка сина да ми спава 190. Сан заспа ђузел Марче у башче Б) ДЕЧЈЕ ПЕСМЕ[уреди] 191. Зунзар ми менту женише 192(а). Три кутије из чаршије 192(б). Оће јежо да се жени 192(в). Оће јежо да се жени 192(г). Оће јежо да се жени 192(д). Оће јежо да се жени 192(ђ). Оће јежо да се жени 193. Пошла Ђурђа на пазар В) ЉУБАВ МАЈКЕ И ДЕЦЕ[уреди] 194. Прошетај ми, злато * 194. Прошетај ми, драга (Варијанта) 195. Свуноћ виле прооде 196. Стојан свири, посвиркује 197(а). Навали се Шар Планина 197(б). Растури се Шар Планина 198(а). Возила се по мору галија 198(б). Возила се по мору галија 199. Рани мајка, чујте, почујте! 200. Пију вино два Јакшића млада 201. Што се бели, бабо мори 202. И, роса паде 203. И, висока је 204. Дошла је сестра Јелена 205. Пошла Бојана, море 206(а). Што Морава мутна тече, ај, вај! 206(б). Што Морава 207. Сеја брата на вечеру звала 207(б). Наградила сестра бареницу 208. Чудно чудо с’м видела 209(а). Имала мајка 209(б). Имала мајка 210. Офце чува Јован и Јованка СТАРЕ РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ[уреди] 211. Браћо и господо 212. Везден (ми) веза свилено марамче 213. Зејнелова мајка, нано 214. Јани коња, Омер-аго 215. Маријо, дели, бела кумријо, мори! 216. Митровице, скоро начињена 217. Не седи, Ђемо, не седи, синко 218. Недо, Недо, Недо 219. Ој, ти, дрво, високо ли растеш 220. Прошета се Гајка 221. Пуче пушка, Јагодо 222. Соко бира где ће наћи мира 223. Соко бира где ће наћи мира 224. Што ти чело невесело УМЕТНИЧКЕ ПЕСМЕ И НАРОДНЕ ПЕСМЕ СА СЛИКОВИМА[уреди] 240. Ој, девојко ђаволе, ђаволе 241. Кажи мала 242. Створићу се мрена риба 243. Шетао сам свуд по свету 244(а). Штуца ми се, помиње ме мајка 244(б). Штуца ми се, помиње ме мајка ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ[уреди] А) СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ[уреди] 245. За град зађо, и! 246(а). Девојка је зелен бор садила 246(б). Девојка је, девојка је 246(в). Девојка је зелен бор садила 246(г). Девојка је, сеф да га 246(д). 247(а). Дуни ми, дуни, лађане 247(б). Дуни ми, дуни, лађане 248. Играло коло под Видин 249(а). Што је лепо рано уранити 249(б). Ај, што је лепо рано подранити 250. Излегни, Марче, излегни 251. За градом, за градом вода студена 252(а). Сади ружу 252(б). Сади ружу 253(а). Три путника, лале мој 253(б). Три путника путом путоваше 254. Што ту нема Цвета, мила нано 255. Стојна мома бразду копа, дадо 256. Ајде, Стамено, бела румено 257. Ајде, бе, Лешо, да бегаме није 258. Атиџиче, отвори вратиче 259. Атинџче, бело, црвено 260. Ори Пембе, пембе Дуде 261. Се валила, џанум 262. Ке сом сакало, мила нанице 263. Ој девојко, боју ти турамо 264. Смиљ Смиљана 265. Мара девојка три венца плела 266. И! бричи ми се, и! в1. Дзвездо дано, не огреј ми рано в2. Кујунџија, тако ти заната 267. Колико су шарке 268. Густа ми магла паднала, море 269. Текла вода студена 270. Заспа, задрема 271. Еј, што настаде ова добра година 272. Зора зори 273. Редом, по редом, јасење 273(в). Редом, по редом, јасење 274. Ђуљ Ђулија под ђуља заспала 275. Луг се зелењаше 276. Препојало мор пиленце 277. Свуноћ ми биљбиљ препева 278. Прелетеше, аман, два бијела 278(б). Ај, прелетела два млада биљбиља 279. Бре девојко, девојко 280(а). Свуноћ ми санак не дође 280(б). Певала Добрила Столић (Велика Хоча, 1946). 281(а). Славељ тица запојала 281(б). Ајде, Като, ајде, злато 281(в). Устај Като, устај злато 282(а). Два билбила свуноћ препојала 282(б). Певао Стеван Живковић, столар (Вучитрн, 1947). 282(в). Певала Крстана Николић (Ораховац, 1946). 283. Девојчице, турунжице 284. Расти, расти, мој боре зелени 284(в). Ој убава, убава девојко 285. Покрај пута родила јабука 286. Девојка се, ај, девојка се 287. Берите се, мори, мило свује 288. Купала се Дреновка девојка 289. Ој девојко, ој неверо 290. Ој девојко, невернице Narodne igre jugoslavije srbije srpske srpski folklor

STvarnost, Zagreb, 1962. Prvo izdanje! Vrlo dobro očuvana. Srđan Vučinić: ARHIVAR NEMOGUĆEG – BORA ĆOSIĆ Ja sam polako počinjao da shvatam kako pored mnogih zanata, pobrojanih u istoriji, postoji još jedan važan zanat, bioskopskog gledaoca, vrlo naporan. B. Ćosić, Pri če o zana tima Bora Ćosić sakupio je, popisao i klasifikovao, obradio i izložio predmete svog bogatog bioskopskog iskustva u knjizi Vi dljivi i nevi dljivi čovek (pr vi put objavljenoj 1962. godine u Zagrebu). I mada se pisac spretno ogradio podnaslovom u kojem stoji jedna subjektivna istorija filma, ovo je, koliko mi je poznato, jedna od pr vih knjiga iz pera nekog našeg auto- ra koja obrađuje sve glavne etape i sineaste u dotadašnjem razvoju filmske umetnosti.1 Čitajući knjigu, pitao sam se kakva je to pasija – pored one sakupljačke i katalogizatorske, koja će doći do izražaja i nešto kasnije, u fikcionalizovanom popisu svih običnih i neobičnih zanata u vreme ratno i revolucionarno u Pričama o zanatima, ili u prikupljanju i parodijskom izlaganju mnogih tipova govora, jezičkih fraza, šablona i trivijalnosti kojima se biće malo- građanina, kao pipcima prilepljeno, drži za spoljni svet (u romanu Tutori) – dakle, kakva je to strast vodila mladog Ćosića da ispiše esejističku povest filma, trostruko obimniju od slav- ne Ulo ge moje porodice u svetskoj revoluciji koja će uslediti tek sedam godina kasnije. Iščita- vajući je ponovo, stekao sam utisak kako u Vidljivom i nevidljivom čoveku na sceni imamo pisca na pragu prave stvaralačke inicijacije, u opsesivnoj potrazi za utvarama, fantomima i fantazmima, za oniričkim i transcendentalnim doživljajem – jednom reči, za svim onim što mu u doba još uvek jednobojne, sive real-socijalističke svakodnevice 50-ih, jedino iskustvo kinematografa može priuštiti. Ista ona opčinjenost spojem neobuzdane imaginacije i objek- tivnog otiska vremena, karakterističnim za sedmu umetnost, opčinjenost o kojoj svedoče i mnogi od avangardnih pesnika prve polovine XX veka, našla je svoj izraz u energiji i entu- zijazmu mladalačkog traktata Bore Ćosića, u pasažima poput ovog: „Film je pr vi put od kada postoji svet umeo da jedan trenutak ukrade od prolaznosti i da ga u svom celovitom kretanju sačuva zauvek (...) da mađioničarskim majstorstvom zabeleži čoveka bez glave, devojku u čaši vode i realne oblike nepostojećih čudovišta. Film je poklonio svom gledaocu oči koje sve vide i uši koje sve čuju, popeo ga na nemoguće visine i obdario ga sposobnošću da istovremeno prisustvuje dvama različitim događajima.“2 Sa predanošću bliskom onoj sa kojom Line i Lamark beleže i razvrstavaju sva čudesa flore i faune, a Borhes primerke svoje 1 Te iste 1962. ob javljena je u beogradskoj „Prosveti“ Istori ja filma Radoša Novakovića, reditelja i profe- sora Akademije za pozorište, film, radio i tele viziju. 2 B. Ćosić: Vidljivi i nevidljivi čovek (Beograd, 2012, str. 13). Za ovo obnovljeno izdanje, povodom pola veka od izlaska Ćosiće ve knjige, zaslužan je Se verin M. Franić (1952–2014), filmski kritičar i osnivač ča- sopisa YU film danas u okviru kojeg je objavljivana i posebno vredna edicija PLUS biblioteka „YU film danas“; Ćosiće va knjiga jedno je od poslednjih izdanja iz ove edicije. ZLATNA GREDA Srđan Vučinić 57 „fantastične zoologije“ – Bora Ćosić nam iz mraka bioskopske sale donosi čuda filmskih pe- snika i novatora, od Grifitovog otkrivanja krupnog plana, tog oka „superiornijeg i vidovitijeg od čovekovog“, preko Ajzenštajnove montaže atrakcije, njegove likovne ekspresivnosti i hiperboličnosti, pa sve do čuda nepatvorene stvarnosti italijanskih neorealista ili veličan- stvene Hičkokove persiflaže „pune pri tajene jeze“ (u Nevo lja ma sa Ha rijem). No nije teško zapazi ti one sineaste koji su mladom piscu posebno bliski i dra gi; autore kroz čije sa gledavanje i tumačenje on skicira i mapu svog budućeg pripovedačkog sveta. Propitujući Čaplinovu umetnost, Ćosić posebno ističe njegov pohod na opšta mesta, sklo- nost ka obrtanju na glavačke uvreženih odnosa i opštih pravila: onog Čarlija koji, održava- jući red u radnji, počinje da zaliva cveće na ženskim šeširima; za koga se tretman u lečilištu pretvara u mučilište i rvački ring; kome je, tokom rovovske borbe u ratu, i vatra iz neprija- teljskog oružja dobar instrument da bi sebi pripalio cigaretu, otvorio flašu piva... Mali čovek koga je Čaplin stvorio „čudna je kost u grlu ove civili za cije“, konstatuje Bora Ćosić. Piščevo tumačenje tog „malog delije“ navešćuje nam kalambursko i alogičko obr tanje naglavce stereotipa i jezičkih fraza na kojima malograđanski i novi revolucionarni svet počivaju u njegovim proznim delima iz 60-ih godina – gde se junaci celuloidnog Čarobnjaka iz Oza preobražavaju u stvarne „čarobnjake iz Ozne“, gde se i Rusi (beli, kao i cr venoarmejci) u detinjem poimanju javljaju u vidu posebnog zanata... A kada nas u neponovljivi univerzum Žana Vigoa (posebno onaj Nu le iz vlada nja) uvede aforizmom – „Svet je relativno pristojna celina, koja ima svoje kraste, svoje guke, svoje dobro čuvane, vešto skrivene nepodesnosti“ – Ćosić time koncipira i vlasti ti groteskni mehani zam, onaj koji će u punom sjaju proradi ti u Priča ma o za natima (1966), te Ulozi mo je porodice u svetskoj revo luciji (1969). Infantili zam kao oružje u pohodu smehotvornog razgolićenja „pristojne celine“ odraslog sveta – nije li u toj Vigoovoj anarhističkoj drskosti jugoslovenski pisac, prevodilac Majakovskog i Hleb- njikova, našao podstreka i za ostvarenje vlastitih stvaralačkih impulsa? I dok kod Vigoa pomenute kraste i guke niču u pristojnom ambijentu škole (muškog internata), dotle u prozi Bore Ćosića one probijaju na jezičko-stilskoj ravni marljivo parodiranog školskog za- datka. Tako mali junak njegovog pripovednog triptiha3 živi sa ujakom koji „prevrće sve ženske po kući“, sa ocem koji, u doba ratno, „nalazi način da popije što veću količinu otrov- nog alkohola a da mu ne bude ništa“; naj zad, dobija u kući i oslobodioce, koji se okr vavlje- ni vraćaju sa noćnih šihti likvidacije narodnih neprijatelja. Bestidnost, ludilo, brutalnost Ćosićeve velike istorije cepaju nevešto oslikane kulise pristojne celine sveta, katkad još drastičnije, još bezobzirnije negoli nakaznosti i deformiteti obrazovnog sistema kod Vigoa. Kinematograf inspiriše delo Bore Ćosića svojom imaginativnošću, atmosferom, humo- rom i emocijom; ali linearnost, fabula i zaplet, svojstveni filmskom pripovedanju, našem piscu praktično nisu potrebni. On je nedvojbeno opredeljen za nelinearnu, do kraja frag- mentiranu nara ciju u kojoj je gotovo svaka rečenica isečak različi tog vremena. Sklopljeni asocijativno, po tema ma, ćosićev skom montažom atrakcije, ovi su bezbrojni isečci jedna rastrojena celina koja ipak nastavlja da simultano živi u mnogim vremenima, satirično izo- bražavajući rad detinjeg uma kontaminiranog velikom istorijom. I replike Ćosićevih likova 3 Knjiga Zaš to smo se borili (1972), prak tično, izmenjeno i dopunjeno izdanje Priča o zanatima, čini treći deo ove uslovne celine. 58 možemo či tati kao neku vrstu stili zovanih filmskih dijaloga: one se izgovaraju u ima ginar- nom porodičnom sve-trenutku, u kojem su i zdravorazumske kategorije prostora, vremena i kauzalnosti privremeno suspendovane.4 U poetskoj sažetosti i globalnoj metaforičnosti porodičnog sve-trenutka leži i osnovna analogija Ćosićevog proznog triptiha sa fantazmat- skim potencijalima evropskog autorskog filma. Nasuprot prozi 60-ih, Ćosićev postupak u romanu Tutori (1978), i dalje u Bel Tempu (1982) vodi ka razobručenosti, prolifera ciji jezika – a time i ka namernom ukidanju sažetosti i me- taforičnosti srodne kinematografskom principu. Njegova nova poetika mixed-media, sprem- nice, ropotarnice i otpada bliži se u isti mah principu funkcionisanja televizije (danas i logi- ci interneta, kao i društvenih mreža) u kojima se metafora te svaka lirska kondenzovanost praktično ukida, jer sve se odigrava u znaku direktnog prenosa, u beskonačnom sadašnjem trenutku. Filmofilska energija i erudicija Vi dljivog i nevi dljivog čoveka ugrađeni su i u docnije sce- narističke izlete Bore Ćosića: u njegov koscenaristički doprinos, prevashodno u pisanju dijaloga, filmu Desant na Drvar Fadila Hadžića (1963), kao i Danima Aleksandra Petrovića (1963), gde je Ćosić saradnik na scenariju zajedno sa filmologom Duškom Stojanovićem i pesnikom Dušanom Matićem; te u adapta ciji, transponovanju i osavremenjivanju glavnih motiva novele Dvojnik Dostojevskog u ambijentu samoupravne Jugoslavije, u filmu Nepri jatelj Živojina Pavlovića (1965). Ćosić je potpisan i kao jedan od koscenarista u filmskoj adap ta ciji vlasti tog romana, no čini se da njegov interes za filmski medij tada već jenjava. U filmu Uloga mo je porodice u svetskoj revoluciji Bate Čengića (1971) jezički kvali teti knjige, pa i replike likova mahom su zamenjeni pop-artističkim vizuelnim atrakcijama, uz jake pri- mese mjuzikla, rok operete i političkog teatra. U ovom delu neujednačenog kvaliteta i danas najubedljivije deluje ingeniozna dosetka koscenariste Branka Vučićevića:5 prizor u kojem ukućani i oslobodioci zajedno jedu tortu u obliku Staljinove glave. „Či tava moja fa- milija u BV-jevskoj obradi, pokazuje se ne samo u svetlu kanibalsko-edipskom (jer jedu oca čovečanstva), nego i u sferi erotike kuhinje“, protumačiće mnogo kasnije Ćosić ovu scenu, u svom sećanju na Vučićevića.6 Uloga Bore Ćosića u jugo slovenskoj kinematografiji, neposredna i posredna, veća je nego što bi se na pr vi pogled moglo pretpostavi ti. O „boraćosićevskom raju malih stvari“, tom „raju prizemnog Beograda“ piše Raša Popov povodom Ljubavnog slučaja Makavejeva.7 4 Ovo nas može asocirati na dela Alena Renea ili Alena Rob Grijea; a u domaćem filmu na kubističke scene i dijaloge iz „ratne tetralogije“ Puriše Đorđe vića. 5 Kada smo na 20. Festivalu autorskog filma pripremali retrospek tivu Branka Vučiće vića, jedan od nje- govih uslova bio je da ne prikažemo Čengiće vu Ulogu moje porodice, film od koga se kao koscenarista još ranije ogradio – smatrao je da je umesto spek takularnog pristupa koji je reditelj sproveo, film tre- balo uraditi što svedenije, minimali stič ki. 6 Iz tek sta Bore Ćosića „Roman o Vučiće viću“, ob javljenog u zagrebač kom časopi su Gordogan, #33–34, zima–jesen 2016. 7 U nadahnutom eseju R. Popova „Imago Makavejev“, objavljenom u zborniku Makavejev: 300 čuda. Umetnič ki odnos Ćosić–Makavejev sigurno je dvosmeran, o tome svedoči i Ćosićev tekst „Stvarnost u filmu Dušana Makavejeva“ (Polja, maj 1966). Posebno je znača jan raskorak na ko ji autor ovde ukazu je, između Makove odanosti novom životu u jugosloven skom komunizmu i „analiziranja krastica ko je su se po njemu nahva tale“ u filmu Čo vek ni je tica. Ali posto ji tu još nešto zanimljivije iz današnje perspek- 59 A infantilno-satirična perspektiva koju Sidran i Kusturica primenjuju u Ocu na službe nom putu (1985) mnogo toga duguje vizuri junaka Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji – do- voljno je uporedi ti način prenošenja iskaza iz „odraslog“, istorijskog sveta, njihovo cinično prelamanje u edenskoj nepatvorenosti detinjeg univerzuma. Sa primetnim zakašnjenjem slična perspekti va varira i u Mar kovićevom filmu Tito i ja (1992). Sa superiornim selinovskim cini zmom ona je preoblikovana u priči o odrastanju dvojice kriminala ca tokom Miloševi- ćeve ere rata i izola cije u Ra na ma Srđana Dra gojevića (1998). Zasebno bi se mogao anali- zirati i posredni Ćosićev uticaj na kultno Grlićevo ostvarenje U raljama života (1984) – preko nesumnjivog odjeka romana Tutori u parodijskom korišćenju obraza ca trivijalne li terature u prozi Dubravke Ugrešić...8 Vođen akribijom i istrajnošću sakupljača i klasifikatora, žarom smejača i iz rugivača, ali i nepredvidivom zaumnošću pesnika – Bora Ćosić ostaje vidljivi i nevidljivi sudeonik jugoslovenskog i post-jugoslovenskog filma. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.[5] Nagrade 1969: NIN-ova nagrada, za roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.[2] 2002: Nagrada za Evropsko razumevanje, za autobiografski esej Carinska deklaracija.[6] 2008: Nagrada Albatros Zadužbine Gintera Grasa.[7] 2001: Nagrada Stefana Heyma.[8] Dela Nepotpun popis dela: Kuća lopova, 1956. Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962. Sodoma i Gomora, 1963. Priče o zanatima, 1966. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969. Tutori, 1978. Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže, 1983. Doktor Krleža, 1988. Rasulo, 1991. Dnevnik apatrida, 1993. Dobra vladavina (i psihopatalogija njenog svakodnevlja), 1995. Carinska deklaracija, 2000. Pogled maloumnog, 2001. Tkanje, 2001. Nulta zemlja, 2002. Irenina soba, (poezija), 2002. Izgnanici, 2005. Consul u Beogradu, 2007. Put na Aljasku, 2008. Zapadno od raja, 2009. Kratko detinjstvo u Agramu, 2011. Doručak kod Majestica, 2011.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bernar Dorival, rođen 14. septembra 1914. u Parizu i preminuo 11. decembra 2003. u Tiaisu, bio je francuski istoričar umetnosti i kritičar. Biografija Imenovan za pomoćnika kustosa Nacionalnog muzeja moderne umetnosti 1941. godine, daće veliki doprinos zajedno sa Žanom Kasuom u obogaćivanju kolekcija savremenog slikarstva. Tu je organizovao mnoge retrospektivne izložbe slikara 20. veka. Istovremeno je predavao na Ecole du Louvre od 1941. do 1965. godine, gde je sukcesivno zauzimao katedre istorije modernog francuskog slikarstva i istorije starog francuskog slikarstva. Iako je još uvek bio kustos u Muzeju moderne umetnosti, bio je odgovoran za organizovanje Musee National des Granges de Port-Roial. Bernard Dorival je napisao raisonne kataloga Filipa de Šampenja 1976. detinjstvo Bernard Dorival je rođen u okruženju kolekcionara i umetnika. Porodica njegove majke, Suzanne Beurdelei (1889-1943), postala je prosperitetna oko 1830. [ref. željeni]1: poreklom iz Burgundije, njegov pradeda, Žan Berdeli (1772-1853), koji je služio u ruskoj kampanji kao intendant, bio je skroman tapetar i trgovac nameštajem u ulici Saint-Honore kada je, zahvaljujući zaveštanje koju je njegovoj deci dao Englez, mogao je da kupi Hanoverski paviljon. Tamo je 1840. godine njegov sin Louis-Auguste-Alfred Beurdelei (1808-1883) bio „trgovac kuriozitetima”. Postao je značajan trgovac umetninama, što pokazuje devet rasprodaja koje je organizovao, u Parizu ili Londonu, između 1846. i 1868. U isto vreme, bio je istaknuti stolar, koji je dobio zlatnu medalju na Univerzalnoj izložbi 1867. ref. željeno]2 [nedovoljan izvor]. Nakon njegove smrti, njegove kolekcije umetničkih dela su raspršene u četiri prodaje. Njegov sin, Alfred Beurdelei (1847-1919), bio je poznati proizvođač bronze i stolarije3 [nedovoljan izvor], čijim radovima su se divili na Univerzalnim izložbama u Amsterdamu (1878) i Parizu (1889). Takođe je strastveni kolekcionar slika i crteža, posebno specijalizovan za „male majstore“ 19. veka. Kada mu je žena umrla 1895. godine, zatvorio je svoju fabriku, prodavši modele i odloživši oko 11.000 crteža i umetničkih dela. Ponovo se oženio 1899. godine, rekonstituisao je ogromnu kolekciju slika, crteža i grafika, koje su raspršene nakon njegove smrti tokom devetnaest rasprodaja između 1920. i 1922. godine. Sin rođen iz drugog braka, Marsel (1899-1978), advokat u Savetu države i na Kasacionom sudu, otkupio manji deo očeve zbirke i odlučio da je dopuni [ref. željeni]. Pod uticajem svog nećaka Bernarda, otvorio ga je modernosti, posebno apstraktima [ref. željeni]. Kao i Beurdeleis, Dorivali su pariska porodica već nekoliko generacija [ref. željeno], ali je finansijski skromnije [ref. željeni]. Jedan od Bernardovih ujaka, Geo Dorival, bio je poznati dizajner plakata6[nedovoljan izvor], koji će kroz brak postati direktor L`Art et la Mode (vidi nacionalni arhiv F/7/15299). Njegov otac, Andre (1886-1956), osvojio je prvu nagradu za klavir na Konzervatoriju u Parizu7. Mora da stavi tačku na karijeru soliste kada se oženi. U stvari, Bernard ga je poznavao tek 1919. godine, na kraju rata kada je bio mobilisan, ranjen, pa dugo lečen. Otac Bernarda Dorivala ostaje u muzičkom svetu, jer se brine o turnejama prvih nagrada Pariskog konzervatorijuma u ​​inostranstvu. Andre Dorival je voleo francusku i germansku muziku. Bio je prijatelj Andrea Messagera i Maurice Ravela [ref. željeni]. Bernard Dorival je nasledio muzičke ukuse svog oca, sa izuzetkom Vagnera. Ali je takođe cenio Ofenbaha i kompozitore 20. veka. Svoju ljubav prema planinama Bernard takođe duguje svom ocu. Andre Dorival je prvi put boravio u Saint-Gervais-les-Bains 1904. Kasnije je postao predsednik sekcije Paris-Chamonik Club Alpin Francais [ref. željeni]8 i svake godine do 1955. godine, godinu dana pre svoje smrti, čim je stigao u Sen Žerve tokom praznika, popeo se na Mon Blan i pregledao razna skloništa kojima je upravljao Klub Alpine[ref. željeni]. Sestra Bernarda Dorivala, Janine (1920-2010), bila je kuma jednog od ovih skloništa. Studije Bernard prati svoje školovanje u Licee Carnot [ref. željeni]. Naučni predmeti ga umereno interesuju. S druge strane, on je strastven za francusku književnost i istoriju. Njegovi ukusi ga posebno vode u francuski sedamnaesti vek, posebno u okruženje Port-Rojala. U opštoj konkurenciji dobio je prvi pristup francuskom 1930. i prvu cenu istorije 1931. Od tada je trasiran put. Student hipokhagnea i khagnea u Licee Condorcet-u, primljen je u Ecole Normale Superieure u Rue d`Ulm 1934. Blisko prijateljstvo vezuje ga za Žana Buskea [ref. željeni [Koji?], nekoliko godina stariji od njega, koji ga je upoznao sa studentom na Sorboni, budućim istoričarem Vandala, Kristijanom Kurtoa, koji je trebao postati jedan od njegovih najboljih prijatelja. Nekoliko njegovih drugova iz razreda ostaće doživotni bliski prijatelji [ref. željeno]: Fransoa Šamu, Pol-Mari Duval, Žak Voazin. Njegov poziv za istoriju umetnosti afirmiše se u ovom trenutku [ref. željeno]: čitao je dela Emila Malea, pratio kurseve Anrija Fosilona i Pjera Lavedana, upoznao Luja Odekera, sa kojim je uvek ostao blizak. Kasnije će pratiti seminar Ignacea Meiersona, koji je mnogo računao u svom razmišljanju. Godine 1935-1936. napisao je diplomu visokih studija o slikanim predstavama Svetog Jeronima i ovom prilikom sakupio fotografsku dokumentaciju izuzetne širine [ref. željeni]. Godine 1937. dobio je pismeni sertifikat9 i postavljen za učitelja prvog razreda u Licee de Laon, gradu čija ga je katedrala fascinirala [ref. željeni]. Međutim, on održava veze sa Ecole Normale Superieure, preko društvenih timova Roberta Garrica [ref. željeni]. Zahvaljujući Društvenim timovima upoznao je studente mlađe od njega, poput Filipa Reberola, budućeg francuskog ambasadora, Pjera Golijeta, budućeg oratorijuma i profesora na Univerzitetu u Nijmegenu, Žila Šaina, borca otpora koji je poginuo 1944, ili Morisa Besea , koje je pomogao da se dovedu u Narodni muzej moderne umetnosti početkom 1960-ih [ref. željeni]. Zahvaljujući i Timovima, njegovo katoličanstvo, obeleženo jansenizmom, odbacivanjem svetovnih vrednosti i izvesnim galikanizmom, dobija dimenziju otvorenosti prema društvu, a kasnije i prema Trećem svetu [ref. željeni]. Njegovi kontakti sa dominikanskim ocem Boaseloom, koji vodi novine Sept, i sa Fransoa Moriakom, čijem se radu divi i koga redovno konsultuje, takođe pomažu u ovom razvoju [ref. željeni]. Ako delimično ceni pontifikat Pija KSI, on donosi strogu presudu o Piju KSII [ref. željeni]. Kasnije je u skladu sa velikim vetrom koji Jovan KSKSIII i Drugi Vatikanski sabor duvaju na Crkvu za koju smatra da je previše usredsređena na sebe i nedovoljno zabrinuta za siromašne [ref. željeni]. Međutim, Bernard Dorival nikada neće biti levičarski katolik. Ono što ga mobiliše jeste prenošenje vere: on obučava nekoliko katihumena koji će održavati odnose sa njim obeležene naklonošću i poštovanjem [ref. željeni]. U osnovi, on ne veruje diskursu o socijalnoj pravdi, što za njega prečesto vodi ka uspostavljanju totalitarizma. Posle rata, bio je blizak Narodnom republikanskom pokretu (MRP). Tada će biti verni glasač generala de Gola, u kome uočava želju za društvenom otvorenošću i čiju dekolonizatorsku akciju ceni, ali i osećaj veličine Francuske [ref. željeni]. 1969. godine, nakon neuspeha referenduma, postaće, kao i mnogi, de Golovo siroče. Ako toleriše Žorža Pompidua, možda zato što je arhikub, strogo sudi o Valeri Žiskaru d`Estenu, opisuje Fransoa Miterana kao „Fransoa III“, a Žak Širak mu se čini da je lišen ikakvog uverenja [ref. željeni]. Nacionalni muzej moderne umetnosti Nakon godine provedene u Licee de Laon (1938-1939), Bernard Dorival je postavljen za rezidenta fondacije Thiers10. U vreme objave rata, pošto je reformisana od 1934. godine, ne može se mobilisati. Na početku školske 1939. spremao se da se pridruži Licee du Val-Andre, aneksu Licee de Rennes [ref. željeni], kada je postavljen za rezidenta Casa Velaskez u Madridu (decembar 1939). Februara 1940. postao je profesor na Francuskom institutu i ​​na Barselonskoj gimnaziji11. Iskoristio je ovu godinu provedenu u Kataloniji da nauči kastiljanski (upotreba katalonskog je tada bila strogo potisnuta). Godine 1941. njegova karijera je doživela veliku preorijentaciju. Napustio je svet javnog obrazovanja radi muzeja. 1. januara 1941, zahvaljujući Louis Hautecœur-u, postavljen je za rukovodioca projekta u Nacionalnom muzeju moderne umetnosti (MNAM) [ref. poželeo], koji više nema kustosa pošto je Žana Kasua razrešio Viši u septembru 1940. U maju iste godine postao je pomoćnik kustosa istog muzeja. Njegov umetnički ukus za `degenerisanu umetnost` zaradio ga je da ga je Viši štampa nasilno prihvatila [ref. željeni]. Nacionalni muzej moderne umetnosti delimično je otvoren za javnost 6. avgusta 1942. u Palati u Tokiju12. Na Oslobođenju je bio pozvan da obavlja zvanične kulturne misije u Nemačkoj, Engleskoj, Austriji, Belgiji, Španiji, Holandiji, zatim je avgusta 1946. upućen u Unesko, u London, kao savetnik u sekciji za kulturu. [ref. željeni]. Ali je dao ostavku posle šest meseci i rpreuzeo je dužnost pomoćnika kustosa MNAM-a kod Žana Kasua, koji se vratio na svoju funkciju 1945. Nacionalni muzej moderne umetnosti je zvanično otvoren 9. juna 1947. u Palati u Tokiju. Dvojica muškaraca duboko poštuju jedno drugo, a generacijski jaz koji ih razdvaja omogućava im da se odlično dopunjuju i da definišu inteligentnu i otvorenu politiku obogaćivanja kolekcija. Za skoro dvadeset godina zajedničkog rada, do 1964. godine, trebalo je da, uprkos ograničenim budžetskim sredstvima, uglavnom zahvaljujući donacijama, donacijama i zaveštanjima umetnika i kolekcionara, konstituišu jedan od najznačajnijih muzeja savremene umetnosti u svetu. Godine 1967, Bernard Dorival je postao glavni kustos MNAM13. istoričar umetnosti Ulazak u svet muzeja ne odvaja Bernarda Dorivala od predavanja. Od oktobra 1941. bio je zamenski profesor na Ecole du Louvre [ref. željeni]. Zatim je bio na katedri za istoriju modernog francuskog slikarstva od 1942. do 1946. i od 1956. do 1965. godine, na katedri za istoriju starog francuskog slikarstva od 1946. do 1954. Njegovi učenici čuvaju veoma živa sećanja na njegove kurseve, i jasne, informisane i briljantne. [Lično tumačenje?]. Tu je obučavao kvalitetne mlade žene i mladiće, od kojih će mu neki pomagati u obavljanju dužnosti kustosa [ref. željeni], a koji će zauzvrat postati renomirani kustosi [ref. željeno]: na primer, Fransoaz Cachin, Francoise Debaisieuk, Jean-Luc Dufresne, Danielle Giraudi, Francois Gobin, Michel Hoog, Michel Laclotte, Bernard de Montgolfier, Madi Menier, Denis Milhau, Therese Pickuenard Daniel Regnier, Gernier. Svoje talente kao pedagog ispoljava i na brojnim konferencijama [Lično tumačenje?] koje održava u Francuskoj i u petnaestak evropskih zemalja, u Latinskoj Americi, Kanadi, Maroku, Indiji i Japanu, zemlji koja će biti njemu posebno drag [Lično tumačenje?][ref. željeni]. Upravo je na Ecole du Louvre na početku akademske 1942. godine upoznao osam godina mlađu studenticu, Klod de la Bros, koja će postati njegova supruga [ref. željeni]. Iz njihovog braka, proslavljenog u maju 1944, rođeno je četvoro dece: Žil (rođen 1945, penzionisani univerzitetski profesor), Ana (rođena 1946, psihoterapeut), Paskal (rođen 1949, penzionisani direktor kompanije) i Žerom (rođen 1950). , kompozitor i muzikolog). Zauzvrat, ovo četvoro dece će Bernardu i Klodu dati trinaest unučadi [ref. željeni]. Bernard Dorival je bio čovek evropske apstraktne umetnosti i pokreta koji su joj prethodili ili pratili, nabis, fovizam, kubizam, ekspresionizam, dadaizam, nadrealizam. Međutim, bio je dobro upoznat sa opštom istorijom francuskog slikarstva, kojoj je posvetio svoju prvu knjigu objavljenu 1942. godine, La Peinture francaise; 1953. i 1961. uredio je Slavne slikare u dva toma. Ali vrlo brzo je francusko i evropsko slikarstvo s kraja 19. i 20. veka uglavnom privuklo njegovu pažnju: između 1943. i 1946. godine objavio je tri toma Faze savremenog francuskog slikarstva; slediće druge važne knjige: La Belle Histoire de la Fee Electricite Raula Dufija, Pariz, 1953; Pet studija o Georges Rouaultu, Pariz, 1956; Slikari dvadesetog veka (tom 1 Nabis, fauves, kubizam; tom 2 Od kubizma do apstrakcije), Pariz, 1957; Pariska škola u Muzeju moderne umetnosti, Pariz, 1961; Savremeni slikari, 1964 (= 3. tom Poznatih slikara); Crtež u delu Antoana Pevsnera, Pariz, 1965; četvrti tom Istorije umetnosti Enciklopedije Plejade, Od realizma do naših dana, Pariz, 1969. Objavljuje i kataloge izložbi, kao i brojne članke i predgovore. Među umetnike 20. veka on je možda iznad svih stavio [Lično tumačenje?] Pjera Bonara, Žorža Braka, Pola Sezana (kome je posvetio knjigu 1948. Sezan), Pola Gogena (čiju je svesku o Tahitiju objavio 1954. ), Anri Matis i Ogist Roden. Kreativnost Pabla Pikasa ga je fascinirala, ali je verovatno više voleo svoje skulpture nego slikarstvo. Među ostalim slikarima, divio se Robertu i Sonji Delaunai (svakom od njih je posvetio studiju), Raoulu Dufiju (o kome je napisao monografiju), Kupki (za koga je smatrao da je pronalazač apstrakcije), Georgesu Rouaultu (o kome je objavio je nekoliko radova), Felik Vallotton (o kome je dao studiju), Paul Kron (o kome je takođe pisao14 [nedovoljan izvor]), Jackues Villon (koji je predsedavao nezaboravnom večerom o kojoj će biti reči kasnije [ref. željeno] ); među vajarima možemo navesti Konstantina Brankuzija (koji je svoju radionicu zaveštao MNAM), Antoana Pevsnera (o kome je objavio knjigu), Žermena Rišijea (čiji je sa drugima postigao povratak Hrista na krst u naosu). crkve Plato d`Assi); arhitekta Le Korbizje, čiji voleo je da posećuje kapelu Notre-Dame-du-Haut de Ronchamp [ref. željeni]. Bernard Dorival je doneo radove mnogih umetnika koje je cenio u MNAM [ref. želeo] i od njih je dobio nekoliko zaveštanja i donacija (dakle, radionica Brankuzi, Delauni, Dufi, Andre Dunoje de Segonzak, Vasilij Kandinski15, Zoltan Kemeni, Kupka, Antoan Pevsner, Rouault), Grk Alkis Pjerakos. Nekoliko njih je posvetio izložbi u MNAM-u i u raznim provincijskim gradovima: između ostalih, Bonard, Alekander Calder, Marc Chagall, Delaunai, Dada, Maurice Denis, Kees van Dongen, Dufi, Kemeni, Paul Klee, Amedee de la Patelijer, Le Korbizje, Alber Marke, Konstan Permeke, Pevsner, Ruo, Pol Sinjak, Pjer Sulaž, Eduar Vijar, Fovi. Među prijateljima slikara i vajara svoje generacije [ref. željeni], možemo navesti Žan-Mišela Atlana (kome je posvetio monografiju 1962. Atlan, esej o umetničkoj biografiji), Žana Bazaina (čijim se vitražima crkve Saint-Severin divio), Hansa Hartunga (koji je morao da organizovao svoju retrospektivu nakon ostavke Bernarda Dorivala sa dužnosti u MNAM-u), Ladislasa Kijna (kojeg je poznavao sa Plato d`Assi), Alfreda Manessera (čijoj duhovnosti je bio blizak), Žana Le Moala (čija retrospektivna izložba u Mecu 1963. imao je predgovor), Nicolas de Stael (od koga je kupio Composition en gris et vert 1950. za MNAM), Eduard Pignon, Pierre Soulages, Arpad Szenes, Maria Elena Vieira da Silva i Zao Vou-Ki (svi koji su bili bliski prijatelji). Bernard Dorival nije bio isključivo zainteresovan za francusku umetnost [ref. željeni]: u Evropi se divio Nemcima Oto Diksu i Ferdinandu Špringeru; Austrijanci Gustav Klimt, Oskar Kokoška, Egon Šile; Belgijanci Džejms Ensor i Konstan Permeke; Španci Eduardo Čilida, Pablo Gargalo, Huan Gris, Žoan Miro, Pablo Palazuelo, Antoni Tapijes; Holanđani Piet Mondrian i Bram Van Velde; Italijani Alberto Magneli, Đino Severini, Zoran Mušič; Norvežanin Edvard Munk; Švajcarac Paul Klee. U Latinskoj Americi je cenio Rufino Tamaio, Sesostris Vitullo. Sviđali su mu se Kvebečani Paul-Emil Borduas i Jean-Paul Riopelle. U Aziji je probao Domoto Hisao, Nam Kvan, Sato Ki. Posvetio je studiju izraelskoj slikarki Joni Lotanu. Divio se arhitekti Valteru Gropijusu. S druge strane, osećao se relativno stranim anglosaksonskoj umetnosti [ref. željeno], osim Frensisa Bejkona, Aleksandra Koldera, Henrija Mura, Grejema Saterlenda, Marka Tobija. Kada je umetničko tržište otišlo iz Pariza u Njujork 1960-ih, okrivljeno je za to. Ovo je da se zaboravi da je on bio izuzetan ambasador francuskog slikarstva [ref. željena] u stranim zemljama, organizator značajnih izložbi u raznim gradovima Latinske Amerike („Savremeno francusko slikarstvo“, 1966-1967), u Argentini („Od Manea do naših dana“, 1948), u Belgiji („Francuski crtež iz Tuluza -Lautrec do Chagall”, 1955), Brazil („Savremena francuska umetnost”, 1953), Kanada („Rouault”, 1965), Danska („Dvadeset francuskih slikara”, 1966-1967), u Japanu („Francuska umetnost iz romantizma” do nadrealizma”, dva miliona posetilaca 1962; “Dufi”, 1967; “Rouault”, 1969). To znači da je bio savršen poznavalac slikara svog vremena [Lično tumačenje?]. Sistematski je obilazio sve izložbe svih pariskih galerija [ref. željeni]. Posećivao je slikare u njihovim ateljeima. Oni među njima koji su umrli ponekad su ostavljali udovice koje su želele da promovišu dela svojih preminulih muževa. Otišao je da vidi njihove radionice gde je slučajno pronašao nalaze [potrebno je pojašnjenje]. Ne samo da je imao visoku koncepciju svoje profesije, već ju je i obavljao sa retkim etičkim zahtevima. Ovako je, u vreme donacije Delonea, Sonja želela da mu ponudi sliku svog muža. Bernard Dorival nije mogao da prihvati takav poklon, ali nije želeo da uvredi Sonju. Složili su se da Bernard Dorival bez odlaganja ustupi tako ponuđenu sliku MNAM-u [ref. željeni]. Bernard Dorival je imao svoje preferencije. Nije mu se dopala slika dvojice drugih Bernarda, Buffeta i Lorjoua, i to je objavio u svojoj knjizi iz 1957. [ref. željeno]16 [nedovoljan izvor]. O prvom je napisao da je imao „zasluge što je izazvao Regie Renault za rekord francuske produktivnosti i uzdigao sliku do dostojanstva industrijskog objekta masovne proizvodnje“. On je Lorjoua predstavio kao „tartarina slikarstva, za koga je elokvencija jednaka plodnosti i talentu „temperament“, koji je napravio još jednu zabunu i identifikovao ekspresionizam i egzibicionizam“17. Slikar je mislio da ga odvede na sud, ali je na kraju odustao. Što se tiče Lorjoua, on je bio autor čuvene formule [ref. željeno] o apstraktnom slikarstvu ite „što magarce riče, lavrde majmune, kokoške pada u nesvest [ref. željeno]`. Na kraju popravnog suđenja, njegov izdavač Tisne i on bili su osuđeni da rediguju nekoliko redova knjige, kao i simbolični franak (30. oktobar 1959) [ref. željeni]. Odlučili su da se ne žale. Umetnici bliski Bernardu Dorivalu organizovali su večeru podrške u La Coupoleu 18. decembra 1959. Predsedavao je Žak Vijon. Šagal i Pikaso su poslali telegrame podrške [ref. željeni]. Prisutan je bio ministar generala de Gola, Robert Buron. Tu je bila skoro cela generacija apstraktnih slikara [ref. željeni]. Lorjouov prijatelj je došao da ošamari Bernarda Dorivala, koji ga je udarcem udario u nogu [ref. željeni]. Na odlasku, Sezar, Sulaž i drugi su služili kao telohranitelji za Bernarda Dorivala i njegovu ženu u njihovoj kući. Nešto kasnije, tokom debate o savremenoj umetnosti koju je organizovao Katolički centar francuskih intelektualaca (CCIF), zauzeo je stav u korist apstrakta, izbila je tuča i policija je morala da evakuiše prostoriju [ref. željeni]. Bili smo usred Alžirskog rata, u vreme kada je CCIF pozivao govornike da izraze ponekad veoma suprotna mišljenja o ovoj temi i sve se tada odvijalo u miru [ref. željeno]! Nacionalni muzej Port Rojal Barns Dok je bio kustos u MNAM, Bernard Dorival je bio zadužen za organizaciju Nacionalnog muzeja Granges of Port-Roial [ref. željeni]. Njegov ukus za Paskala, Rasina, svet pasijansa i sliku Filipa de Šampenja bio je star. 1944. godine, dok je bio u Šatou de Ševerni, obezbedio je konzervaciju dela zbirki muzeja Luvr koje su bile evakuisane [ref. željeno], napisao je studiju o Racinovom pozorištu analiziranu u svetlu obrazovanja dobijenog od ove gospode; u ovoj knjizi, objavljenoj 1946. pod naslovom Du Cote de Port-Roial. Esej o duhovnom itineraru Rasina18, svi citati pesnika i dramskog pisca napravljeni su po sećanju. Godine 1952. učestvovao je u organizaciji velike izložbe Filipa de Šampenja u Orangerie des Tuileries19. Iste godine postao je predsednik Društva prijatelja Port-Rojala, na kojoj je funkciji bio dvadeset pet godina do 1977. Godine 1955. bio je odgovoran za postavljanje muzeja Port-Roial Granges (sada Nacionalni muzej Port-Roial des Champs) u zgradama koje je država upravo kupila. On je prvi kustos ovog muzeja (pozicija bez plate [ref. željeno]). Zgrada iz 17. veka, poznata kao „Petites Ecoles“, restaurirana je između 1958. i 1962. Muzej je svečano otvoren 14. juna 1962. u prisustvu Andrea Malroa, državnog sekretara za kulturna pitanja. Bernard Dorival je tamo organizovao nekoliko izložbi, za koje je napisao kataloge: Racine i Port-Rojal20 1955; Paskal i provincijalci21 1956. godine; Philippe de Champaigne i Port-Roial22 1957. Održana je predstava Ester. Godine 1963. objavio je Le Musee National des Granges de Port-Roial23 [nedovoljan izvor]. Kada je 1968. napustio muzeje, Bernard Dorival nije završio sa Soliterima, pošto je 1978. objavio L`Album Pascal u kolekciji Albumi Bibliothekue de la Pleiade. Bernard Dorival je prepoznao svoje zasluge 1954. godine, kada je proglašen za viteza Legije časti [ref. željeni]. Takođe je vitez, zatim oficir za umetnost i književnost [ref. željeni]. Bio je član saradnik Kraljevske arheološke akademije Belgije i nosilac brojnih inostranih odlikovanja. Ali, iz svog jansenizma, on je zadržao izvesno nepoverenje u društveni uspeh, zvanične počasti i društvene događaje [ref. željeni]. Nije nosio svoja odlikovanja. Takođe je bio vitez i oficir akademskih palmi i dopisni član Akademije u Barseloni [Lično tumačenje?]. Kada je Louis Hautecœur umro, pristupili su mu da ga nasledi u Institutu. Odbio je [ref. neophodno]. Nije da je imao nešto protiv Instituta, ali mu se ova vrsta počasti učinila pomalo smešnom [ref. željeni]. Poslednje godine u MNAM nisu bile lake za Bernarda Dorivala, koji se loše slagao sa svojim ministrom Andreom Malroom, a još više sa članovima njegovog kabineta. Tada je nastajao Centar za nacionalnu umjetnost i kulturu Georges-Pompidou, a Bernard Dorival se nije slagao sa dizajnom Centra po čitavom nizu tačaka [Lična interpretacija?]: izbor platna, način njihovog izlaganja i da ih rotiraju itd. [ne neutralno]. Nakon odlaska Žana Kasua, koji je otišao 1964. da bi se pridružio Hautes Etudes, mesto direktora MNAM ostalo je upražnjeno više od dve godine, pre nego što mu je zvanično dodeljeno24. Teza o Filipu de Šampenju On je doneo odluku [Intlično tumačenje?] da daju novi pravac njegovoj karijeri. Godine 1968. predstavio je svoju kandidaturu kao istraživač na CNRS-u kako bi završio svoju tezu o Filipu de Šampenju. On je regrutovan [ref. željeni]. Septembra 1968. godine, ubrzo nakon majskih događaja, tokom kojih je zatvorena MNAM, kojoj je pretila okupacija od strane umetnika, podneo je ostavku na mesto glavnog kustosa [ref. željeni]. Na podsticaj Izabel Ruo, ćerke slikara Žorža Rua, i uprkos nedostojnom ministarskom pritisku [Lično tumačenje?] [potrebno je pojašnjenje], u januaru 1969. organizovana je trpeza i oproštajni obrok [ref. željeni]. Tog dana, prisustvo prijatelja, umetnika, kolekcionara, likovnih kritičara, kustosa, omogućilo je Bernardu Dorivalu da uzme meru poštovanja prema njemu [Lično tumačenje?]. Godine koje su usledile bile su srećan period [Lično tumačenje?]. Tezu o Filipu de Šampenju završio je za manje od pet godina, odbranio je februara 1973. [ref. željeni] i, u tom procesu, izabran je za profesora savremene istorije umetnosti na Paris IV-Sorboni [ref. željeni]. Predstavio je svoje prijatelje umetnike koje je pozvao da govore o njihovim kreativnim aktivnostima tokom svojih seminara. Vodio je svoje učenike u velike muzeje Francuske i Evrope. Režirao je teze i obučavao studente, uključujući nekoliko [ref. željeni], kao što su Guila Ballas, Philippe Dagen, Philippe Grunchec, Jean-Michel Leniaud, Francois Lenell, Jean-Claude Lesage, Anne Maisonnier, Arnaud Pierre, Alain Vircondelet, postali su renomirani stručnjaci. Objavio je nekoliko knjiga: Robert Delaunai, 1885-1941, Pariz, 1975; Rouault, Tokio, 1976; Philippe de Champaigne (1602-1674), život, delo i kataloški raisonne dela, dva toma, Pariz, 1976; u svesci Barok i klasicizam u KSVII veku u Italiji i Francuskoj univerzalne istorije slikarstva, stranice posvećene francuskom slikarstvu u KSVII veku (1610-1715), Ženeva, 1979; Rouault, Pariz, 1982. Godine 1983. otišao je u penziju i bio profesor emeritus do 1989. Nekoliko godina je nastavio da piše knjige, članke i predgovore, posebno Valloton, 1985 (u saradnji); Sonia Delaunai. Njegov život, njegovo delo, 1885-1979. Biografske beleške, Pariz, 1988; iste godine, u saradnji sa Isabelle Rouault, Rouault. Slikano delo, dva toma, Monte-Karlo; Dodatak katalogu raisonne dela Filipa de Šampenja, 1992; Žan Batist de Šampen (1631-1681), život, čovek i umetnost, 1992.

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из

Lepo očuvano kao na slikama KONACI MANASTIRA HILANDARA Zoran B. Petrović Sa pozivnicom Manakova kuća Hilandar (grč. Μονή Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar,[n. 1] srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora.[4] Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos.[5] Radi uspostavljanja stalnog lekarskog nadzora manastirske porodice kao i poklonika, krajem 2015. godine osnovano je Hilandarsko lekarsko društvo. Etimologija[uredi | uredi izvor] Etimološko značenje imenice Hilandar verovatno je izvedeno iz grčke reči helandion (grč. χελάνδιον), koja označava tip vizantijskog transportnog broda, čiji se kapetan zove helandaris (grč. χελάνδάρης).[2] Položaj[uredi | uredi izvor] Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži.[6] Istorija[uredi | uredi izvor] 12. vek — osnivanje[uredi | uredi izvor] Ikona — Sv. Sava i Sv. Simeon, ktitori hilandarski Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine.[7] Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi[2][3] izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri iberijski i amalfijski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”.[3][7] Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka.[1] Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija.[4] U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona.[4] Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića.[7] Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu.[1] Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana.[8] Karejski tipik iz 1199. godine sa potpisom i pečatom Sv. Save, najstariji dokument u Hilandaru Po završetku izgradnje, Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena, odnosno Velikohočki metoh.[9] U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori i daje mu jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanica) u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki.[1] Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1199. godine,[1] a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u Crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji.[4] Prema predanju iz groba Svetog Simeona potiče „čudesna loza” koja uvek daje plod.[1] Nakon očeve smrti, Sava se 1200. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao Karejski tipik 1200. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao Hilandarski tipik, kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice.[1] XIII i 14. vek[uredi | uredi izvor] Kralj Stefan Uroš II Milutin, freska iz crkve Bogorodica Ljeviška Početkom 13. veka, Sveta gora je faktički bila pod vlašću krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad, a pojavili su se i brojni pljačkaši koji su bili velika opasnost za sve manastire.[1] Usled toga, Sv. Sava je 1208. godine napustio Svetu goru i preneo mošti svog oca iz Hilandara u Srbiju.[1] Sa svog poslednjeg putovanja pred smrt, Sava je iz Palestine (iz Manastira Svetog Save Osvećenog) doneo najstariju i najpoznatiju hilandarsku ikonu — Bogorodicu trojeručicu. U takvim okolnostima kralj Stefan Uroš I je 1262. godine iznad manastira podigao veliki pirg — kulu Preobraženja, da bi što bolje zaštitio manastir.[7] U to vreme su značajno rasli manastirski posedi, a kraljevi Dragutin i Milutin su znatno proširili manastirske posede u samoj Srbiji. Početkom 14. veka, velika opasnost za sve manastire na Svetoj gori su bili Almogaveri (Katalonski najamnici), koje je vizantijski car Andronik II uzeo u službu protiv maloazijskih Turaka. Kada su ostali bez plate, najamnici su caru objavili rat. Učvrstili su se u blizini Soluna i napadali Svetu goru. Zahvaljujući jakim utvrđenjima i požrtvovanošću tadašnjeg zamenika igumana Danila, Hilandar je bio sačuvan od propasti.[1] Grb kneza Lazara na spolj­noj priprati glavne crkve Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao saborna crkva.[4] U njegovo vreme manastir je proširen prema severu, a tada su podignuti spoljni zidovi u podrumu Velikog konaka iz 1821. godine i spoljni zid pored Belog konaka iz 1598. godine.[4] Na mestu današnjeg ulaza izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušio zemljotres u drugoj polovini 16. veka, a oko 1320. godine je izgradio i današnju trpezariju.[4] Kralj je u isto vreme podizao i nove pirgove — kule. „Milutinov pirg” se nalazi na putu od Hilandara ka moru, a „Hrusija” je podignuta na obali mora.[7] Glavni hram je živopisan 1321. godine, a u isto vreme su oslikane i trpezarija i grobljanska crkva.[7] U to vreme, srpski monasi u Hilandaru bivali su sve brojniji i osetno su se razvijali, a vizantijski car Andronik II manastiru je dodelio posede u današnjoj Grčkoj.[1] U vreme kralja i cara Stefana Dušan, Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. Car je značajno pomagao manastir i dodelio mu mnogobrojne posede u Srbiji, današnjoj Makedoniji i Grčkoj. U to vreme posedi Hilandara su zahvatali petinu teritorije Svete gore.[1] Pored vladara, manastir je značajno pomagala i srpska vlastela (sevastokrator Vlatko Paskačić, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan).[4] Dušan se 1347. godine sklonio u Hilandar od kuge koja je besnela na čitavom Balkanu, a tom prilikom je napravio izuzetak i sa sobom poveo caricu Jelenu, što je bilo grubo narušavanje strogo poštovane tradicije o zabrani dolaska žena na Svetu goru.[1] Kao uspomena na dolazak srpskog cara na Svetu goru danas postoji krst koji označava mesto na kome su hilandarski monasi sačekali cara i za uspomenu zasadili „carsku maslinu”. Oko 1350. godine podignuta je Crkva Sv. Arhanđela,[4] a proširena je i manastirska bolnica; takođe, carica Jelena je postala ktitorka Karejske kelije Sv. Save, koja je pripala Hilandaru.[1] Već tada su Sveta gora i Hilandar imali veliki ugled u Srbiji, a 1354. godine hilandarski zamenik igumana Sava biva izabran za srpskog patrijarha.[1] Nakon smrti cara Dušana, krajem 1355. godine, manastir se i dalje razvijao. U to vreme su manastir pored cara Stefana Uroša pomagali i srpski vlastelini. Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor spoljne priprate koja je izgrađena oko 1380. godine uz zapadnu stranu Crkve Vavedenja Bogorodice.[4] Krajem XIV veka, Hilandar je poslužio kao utočište članovima poslednjih srpskih vladarskih i vlastelinskih porodica.[1] Period od XV do 18. veka[uredi | uredi izvor] Sultan Mehmed II, „fermanom” vratio prava manastirima Ivan Grozni, veliki dobrotvor manastira Skenderbegov otac Ivan I Kastriot je darovao manastiru Hilandaru sela Rostušu i Trebište.[10]. Osmanlije su okolinu poluostrva Atos definitivno zaposeli 1430. godine, kada je zavladalo nasilje i bezakonje. Zbog toga je određen broj monaha napustio Hilandar i vratio se u Srbiju. Stanje se donekle popravilo tek nakon „ukaza” (tur. ferman, pers. فرمان‎‎ [farmân]) sultana Mehmeda II iz 1457. godine, kojim su vraćene stare slobode i prava svetogorskim manastirima.[1] Nakon pada Srpske despotovine godine 1459, nestao je značajni pokrovitelj manastira, a pomoć se tražila na drugoj strani. Žena ugarskog titularnog srpskog despota, Angelina Branković, početkom 1503. godine uputila je prvu molbu ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču da zaštiti Hilandar.[1] Zamenik igumana Pajsije je sa tri pratioca 1550. godine posetio Moskvu i od Ivana IV Groznog tražio pomoć i protekciju na istanbulskoj Porti. Ruski car je intervenisao kod sultana, tražeći prava za manastir. Osim toga, 1556. godine je sakupio značajnu pomoć i poslao vredne poklone.[1] I naredni ruski carevi su se starali o Hilandaru. Car Fjodor Ivanovič je 1591. godine izdao zlatnu bulu, na zahtev zamenika igumana Georgija, kojom se omogućilo pravo sakupljanja donacija manastiru i obaveza pomaganja ruskog manastira Rusikon na Svetoj gori. Ruski carevi će i kroz ceo 17. vek potvrđivati ova prava „gramatama” (grč. γράμματα).[1] U 17. veku Hilandar su pomagali pećki patrijarsi (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon.[7] Za vreme uprave igumana Viktora (1652—1678) obnovljeno je više građevina manastirskog kompleksa, a tu je značajnu ulogu imao i bogati srpski trgovac iz Venecije koji je kao monah Nikanor došao 1662. godine.[1] U ovo vreme srpski manastir je imao najveći broj monaha od svih svetogorskih manastira.[1] Nakon Velikog rata nastaje težak period za srpsko stanovništvo i velika seoba u Habzburšku monarhiju početkom 1690. godine. Nakon toga, grčko sveštenstvo u srpskim zemljama ( Fanarioti) postaje sve brojnije. Iz ovog razloga je i u Hilandaru tokom 18. veka konstantno opadao broj srpskih a rastao broj grčkih i bugarskih monaha. Već krajem XVIII i početkom 19. veka, manastir se još samo formalno nazivao srpskim, iako je većina monaha bila grčka i bugarska.[1] Kada je 1890. godine posetio Hilandar, srpski konzul u Solunu Kosta Hristić video je u vekovnoj srpskoj Velikoj lavri među tolikim kaluđerima Bugarima, samo jednog jedincatog Srbina, zapuštenog i zabrinutog monaha Visariona.[11] Hilandarski monasi su u 18. veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni. Bugari su značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722. i 1776. godine. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije Hilandarac napisao Istorija slovenobugarske (1760–1762).[7][12] U manastir je 1765. godine došao i srpski prosvetitelj Dositej Obradović (1742—1811) koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom.[7] 1756. godine, Sava Petrović Njegoš je molio Ruse da zaštite Hilandar od pokušaja Grka da ga preotmu od Srba.[13] Od kraja XVIII veka manastirom prestaje da upravlja iguman; od tada se igumanom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice.[7] Iguman počinje da se ponovo bira tek od 1991. godine.[7] Period od 19. veka i savremena istorija[uredi | uredi izvor] Manastir Hilandar tokom posete kralja Aleksandra Obrenovića 1896. godine; manastir mu je kao poklon ovom prilikom dao ćirilički rukopis Miroslavljevo jevanđelje, koji je on kasnije doneo u prestonicu Beograd Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država. To je uticalo da ponovo počne da raste broj srpskog sveštenstva u Hilandaru.[1] Bratstvo manastira je 1820. godine zatražilo od kneza Miloša Obrenovića da bude njegov pokrovitelj i zaštitnik.[1] Mlada srpska država je pokazala interes za manastir i pomagala ga u skladu sa mogućnostima. Najveću zaslugu za novouspostavljene srpsko-hilandarske veze imao je arhimandrit Onufrije Popović, koji je i prvi uspostavio kontakt sa knezom Milošem.[1] Bratstvo manastira je u tom periodu često pomagalo oslobodilačku borbu grčkog naroda, što je prouzrokovalo odmazdu turskog Garnizona koji je zbog toga bio stacioniran u manastiru nekoliko godina.[1] Drugu polovinu XIX veka je obeležio sukob sa bugarskim sveštenstvom oko uprave nad manastirom. Kneževina je materijalno pomagala manastir, naročito u periodu velike materijalne krize prouzrokovane dugogodišnjim sporom oko manastirskih granica.[1] Posle 1860. godine, beogradski mitropolit Mihailo je uspeo da donekle izgladi odnose sa bugarskim sveštenstvom na Svetoj gori, naročito posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine.[1] Spor oko uprave nad manastirom je konačno rešen nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru, 1896. godine. Kralj je `blagovoleo obdariti carsku Zadužbinu sa 15.000 dinara u zlatu.`[14] Na čelu manastira nalazio se u to vreme arhimandrit Vasilije, koji je tada odlikovan od strane srpskog vladara. U to vreme i poznati češki monah Sava Hilandarac dobio je Orden Svetog Save za uređenje manastirske biblioteke. Srbija je tako platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva.[7] Godine 1900. episkop šabački Dimitrije (koji je pre toga bio u pratnji kralja Aleksandra) vratio se na Svetu Goru. Doneo je sa sobom skupoceni crkveni barjak koji je manastiru poslao kralj. Sam vladika je doneo i svoju znatnu ušteđevinu koji je zaveštao manastiru, i odlučio da tu provede svoj život do kraja.[15] Početkom 20. veka manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je u pratnji premijera Nikole Pašića posetio i kralj Petar I Karađorđević.[7] Kralj Petar je došao u Hilandar 1910. godine, vraćajući se iz Rusije. Doneo je tada manastiru vredne poklone: igumanski zlatni krst, prestoni veliki krst, bogoslužbene odežde i 10.000 dinara `u zlatu` za nabavku trpezarije za opštežitije. Arhimandritski krst i trpezarija čekali su 22 godine da budu upotrebljeni. Naime, do 26. marta 1933. godine u Hilandaru je bio na snazi `idioritamski poredak` inače suprotan Tipiku Sv. Save. Po tom sistemu je manastirom upravljao Odbor staraca sa dva epitropa, koji su bili `izvršni organ`. U takvoj, podvojenoj zajednici svaki monah je živeo `sam za sebe` i `ekonomisao` za svoj račun; manastir je bio u teškoj materijalnoj situaciji.[16] Taj monaški poredak je zavladao u Hilandaru 1883. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. To se desilo iako je po Savinom tipiku prelazak na `idioritmiju` pratilo teško prokletstvo bačeno na one koji to urade. Odbačen je viševekovni izvorni `opštežiteljni poredak` koji je ustanovio Sv. Sava, a po kojem manastirom upravlja iguman (sa velikim ovlašćenjima), a imovina svih kaluđera je zajednička i kruna takve složne zajednice je trpezarija, u kojoj se sabiraju braća monasi. I pored sve volje početkom 20. veka teško se prešlo na drevni poredak. Prepreka je bila i u vidu novog Svetogorskog Ustava iz 1926. godine, po kojem je drugačije zamišljen opštežiteljni život monaha. Razlikovao se on ovde od onog Savinog, i tada (1933) iako su Hilandarci izglasali povratak u opštežiće, zavisilo je sve od Grka. U stvari bio je to u neku ruku nekanonski postupak, čije je prihvaćanje sada bilo u nadležnosti Sveštene opštine u Kareji i Carigradske patrijaršije i njihovih odluka. Na martovskom skupu u Hilandaru 1933. godine, u prisustvu konzula Adžemovića, vladika Nikolaj je rukopoložio novoizabranog igumana Rafaila, u čin arhimandrita. Stavljanjem zlatnog igumanskog krsta na grudi novog igumana, prešlo se formalno ali sa radošću u novi kaluđerski poredak.[17] U današnje vreme, od nekadašnjih velikih poseda Hilandaru su ostala samo tri metoha izvan Svete gore (Kumica, Kakovo i Kalamarija).[1] Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije (sedište: Saborna crkva Svetog Georgija, Istanbul), a staranjem manastirskog bratstva srpske i grčke države dobro se čuva održava i obnavlja.[7] Igumani manastira su bili Pajsije Tanasijević (1989—1992) i Mojsije Žarković (1992—2010), a trenutni je Metodije Marković (od 2010). Požar 2004. i obnova[uredi | uredi izvor] Obnova Hilandara 2007. godine. Obnovljeni delovi Hilandara 2015. godine. U noći između 3. i 4. marta 2004. godine u manastiru je izbio požar koji je ubrzo poprimio katastrofalne razmere.[18] Prema zvaničnoj verziji, požar je izazvan tako što se pomerio i zapalio odžak koji je potkopao potok.[12][19] Tom prilikom je izgorelo više od polovine korisne površine manastirskih zdanja, 5.897 m² od ukupno 10.500 m².[12][20] Izgoreo je Veliki konak iz 1814. godine, Beli konak iz 1598. godine, Stari konak iz XIV—XIX veka, konaci Igumenarija iz XVII—XIX veka, Dohija iz XVII veka, Sinodik iz XIX veka, gostoprimnica te ulazni kompleks.[12] Stradala su i četiri hilandarska paraklisa, kao i autentične monaške kelije sa kraja XVI veka.[12][21] Požar je sa jedne strane stigao do trpezarije kralja Milutina, a na drugoj strani je zaustavljen uz zidine pirga sveca Save.[12] Obnova Bratstvo manastira je sa radnicima i pet vatrogasnih ekipa iz obližnje Kareje i Poligirosa uspelo da ugasi požar.[22] Obnova oštećenih delova je započeta odmah nakon požara, a bilo je planirano da se svi poslovi završe do kraja 2011. godine.[18] Ipak, obnova nije bila ni približno toliko efikasna koliko se na početku mislilo, pre svega zato što je bilo neophodno da se renoviraju i pojedini delovi koji nisu direktno stradali u požaru.[23] Glavni arhitekta obnove Hilandara je prof. dr Mirko Kovačević.[24] Bratstvo manastira je uz pomoć donatora do 2020. godine uspelo da obnovi više od 80% izgorelog dela svetinje Hilandara.[25][26][27][28] Najveću pomoć u obnovi Hilandar je imao od Vlade Srbije i Srpske pravoslavne crkve, kao i donacija građana Srbije, Srpske, Grčke, Rusije i dijaspore.[29] proširi Slike obnove Hilandara Posedi, crkve, paraklisi, kelije i metosi[uredi | uredi izvor] U prošlosti, po osnivanju manastira, u oblasti Metohije Hilandar je imao 72 naselja i 3 vlaška katuna, a 24 u oblasti Kosova, pa je hilandarski manastirski feudalni posed bio najveći od svih drugih u srednjovekovnoj Srbiji.[30] U Moskvi je manastir imao od starih vremena jednu kuću za izdavanje, sa prihodom, ali koju je ruska država za vreme cara Petra Velikog, uzela bez naknade sebi. Arhimandrit je izmolio sredinom 19. veka da ruski car Nikola, obeća da će umesto te nekretnine davati 2000 srebrnih rubalja godišnje manastiru.[31] Danas, Hilandarski manastir je jedan od najbogatijih manastira, sa preko 13 crkava i paraklisa, većim brojem kelija i više metoha u Grčkoj, Srbiji i drugde. Manastir poseduje manastirsku ekonomiju, obradivu zemlju, maslinjake, vinograde, šumu, pomoćne objekte i druge građevine. Crkve i paraklisi[uredi | uredi izvor] Pored glavne crkve koja se nalazi u dvorištu, manastir Hilandar obuhvata još oko 15 crkava, paraklisa ili kapela. U samom manastiru ima ih 12, i nalaze se u potkrovljima pirgova i konaka. Za neke crkve se zna njihov ktitor, a na osnovu ikonopisa može se približno odrediti vreme njihovog nastanka.[32] Većina crkava je dobro očuvana, sem onih koje su postradale u požaru 2004. godine, neke su delimično očuvane, a nekima se potpuno gubi trag — ostale su samo u pisanim izvorima. Kelije[uredi | uredi izvor] Položaj i pogled na Manastir Hilandar. Hilandar poseduje ukupno oko 40 kelija i većina je aktivna. 15 kelija se nalazi u Hilandarskoj dolini, 10 kelija u samoj Kareji, te oko 15 kelija u oblasti Velikog Ziga. Pored ovog broja kelija, Hilandar poseduje i oko 20—40 kelija koje se danas vode kao ruine, a uglavnom su smeštene u oblasti Velikog Ziga i Vigle, u okolini Kareje i u oblasti Halkidike. U okolini Kareje na prisojnim padinama sa plodnim zemljištem i šumama, vremenom je niklo puno kelija koje su nastanjivale male skupine monaha. Najstarije među njima pominju se već u srednjovekovnim dokumentima Protata i pojedinih manastira, a docnije ih — u većem broju — beleže turski poreski „defteri”. Prvi zbirni pregled dobara u tom delu Svete gore vezan je za odluku Porte o oduzimanju manastirskih imanja i njihov otkup 1568/69. godine. Bratstva su tada, nakon uplate odgovarajuće sume, mogla da pribave „hududame” — izvode iz katastarskih knjiga, overene od carigradskog kadije, koji su im potvrđivali posede i beležili njihove granice. Već 1570. godine, sa predstavnicima drugih manastira, Hilandarci su dobili akt koji je — između ostalog — svedočio da manastir u središtu Svete gore poseduje 14 kelija. Njihovi nazivi nisu pojedinačno navedeni, ali je „sinornama” označila zajedničke međe zemljišta na kojem su bile razmeštene. Tokom vremena, njihov broj se uvećavao, pa je prilikom prodaje kelija u Kareji 1661. godine Hilandar otkupio 24. U turskom popisu iz 1765. godine zabeleženo je da mu pripada čak 28 kelija. One se u približnom broju pominju i početkom ΧΧ veka. K. Vlahos 1903. godine kaže da Hilandar ima u Kareji 24 kelije, a nešto kasnije (1909) iguman Metodije Milovanović u svom pregledu nabraja 26, od kojih u okolini Kareje 23. Prve vesti o boravku srpskih monaha u središtu Svete gore vezane su za život isposnice koju je u neposrednoj blizini Protata, odmah nakon osnivanja Hilandara, podigao Sveti Sava srpski i posvetio svome zaštitniku istog imena, Svetom Savi Osvećenom. Kelija je dobila posebno mesto u ustrojstvu Svete gore i svojevrsnu nezavisnost koja je, uz pravila o načinu života, utvrđena posebnim tipikom. Sam Sveti Sava se starao da isposnicu obezbedi imanjima, pa je i prilikom poslednjeg boravka u Kareji — u leto 1229. godine — u želji da zasadi vinograd, za 300 perpera kupio zemljište Manastira Svetog Dimitrija. Hilandarske kelije u Kareji su: Kelija rođenja Bogorodice (Flaska, nekada uticajni manastir) Hilandarska kelija Svetog Andreje (od 1960. u posedu manastira Ksenofont; u prizemlju ove kelije je bila pošta) Kelija Svetih Arhanđela Kelija Svetog Georgija Kelija Svetog Save Osvećenog (Tipikarnica) Hilandarski mlin Kelija-konak Svete Trojice (manastir Pantelejmon/Hilandar) Konak Svetog Save srpskog Kelija-skit Svetog Ignjatija Antiohijskog (manastir Pantelejmon/Hilandar) Kelija Svetog Tome (paraklis) Kelija Svetog Nikole (Vrahnitu) Kelija Svetog Dimitrija Važno je da se napomene da manastir Hilandar drži oko ⅓ ukupne zemljišne površine Kareje sa njenom okolinom. Na hilandarskoj zemlji u Kareji i okolini se danas nalazi oko 30 kelija i oko 55 manjih i većih objekata različitih namena. Na hilandarskoj zemlji se nalaze izvori vode koji su jedini za Kareju i okolinu i velike površine pod šumama locirane severno od Kareje. Značajna je Hilandarska dolina, nazvana zbog toga što se u njoj nalazi oko 20 kelija, od kojih 15 pripada Hilandaru; smeštena je nešto severnije od Skita Svetog Andreje. Nema, inače, ranih vesti o izgledu i stanju hilandarskih kelija u okolini Kareje, jednostavnih i bez utvrda. Njihov skromni inventar bio je manje privlačan za gusare, čiji su upadi povremeno potresali život monaha. U nastojanju da se najstarija imanja u ovom kraju prepoznaju i pre nego što im se položaj jednom kartografski utvrdi, treba učiniti pokušaj da se za njih vežu neke od kelija koje su već poznate. Hilandarske kelije Hilandarske doline su: Kelija Preobraženja (Paterica) Kelija rođenja Presvete Bogorodice (Maruda) Kelija uspenja Presvete Bogorodice (Molivoklisija) Kelija Svetog oca Nikolaja (Burazeri) Kelija-skit Svetog Jovana Bogoslova Kelija Svetih Arhanđela (Savina) Kelija-skit Svetog Jovana Zlatoustog Kelija Svetog Nikole (Barbera) Kelija Blagovesti (Evangelismu) Kelija Svetog Jovana Krstitelja Kelija Svetih Apostola (nekada uticajni manastir Alipiju) Kelija Svetog Dimitrija (Trigonadon) Kelija Svete Trojice (manastir Hilandar/Iviron) Kelija Sveta tri jerarha još oko 8—10 uglavnom neaktivnih i ruševnih kelija Hilandarske kelije Velikog Ziga i Velike Vigle su: Kelija Svetog Atanasija (Jovanica) Kelija-skit Svete Trojice (Spasove vode) Kelija na Maloj Jovanici Kelija Svetog Save i Svetog Simeona Kelija Svetog Filipa Kelija Svetog Stefana (na Samariji) Kelija — turska policija Papa Konaki (napuštena) Kelija-skit Svetog Vasilija (Hrusija) Arsana Svetog Vasilija Arsana Velika Jovanica još oko 5 neaktivnih kelija Metosi[uredi | uredi izvor] Prvi koji je Hilandaru podario sela po ostalim oblastima tadašnje Raške je Simeon, i to 1198. godine. Od tada su svi vladari Nemanjića i darivali metohe, tako da je u 14. veku postojalo preko 30 metohija sa 360 sela širom Evrope i Azije a nad kojima je manastir Hilandar imao puno vlasteosko pravo, uz tako znatne sudske, administrativne i finansijske povlastice da je gotovo bila sačinjena država u državi.[33] Selo Kakovo je bogati metoh manastirski, a u drugoj polovini 19. veka došlo je do nesuglasica između stanovnika tog mesta i Hilandara. Vodio se dugogodišnji sudski spor, u vezi korišćenja manastirske zemlje i šume, koji je 1897. dobio Hilandar.[34] Kakovo sa 1500 hektara šume poklonio je 1585. godine Hilandaru jedan bogati Turčin beg, u znak zahvalnosti što je njegova hanuma (supruga) zatrudnela jedući grožđe sa manastirske čudotvorne loze.[35] U Kakovu je crkvica posvećena Živonosnom Istočniku. Taj metoh se sada zove Milo Arsenica. Loza Svetog Simeona Mirotočivog[uredi | uredi izvor] Loza Svetog Simeona Iza crkve i ispod kelije u kojoj se upokojio Simeon, nalazi se jedna od najvećih svetinja Hilandara, bunar Svetog Save.[36] Vodu je pronašao Sveti Sava, prilikom gradnje. Pored bunara se nalazi i loza koja je po predanju iznikla na mestu gde je bio sahranjen Sveti Simeon (Stefan Nemanja). Kada se monah Simeon upokojio (13. februara 1200. godine), bio je sahranjen u naosu katolikona, uz južni zid. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, njegov sin Sava je preneo očeve „cele i netaknute” mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Iz njegovog groba iznikla je loza koja se održala i do naših dana. Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć.[37] Od zrna grožđa sa manastirske loze, koje su uzele da pojedu, mnoge žene dotad nerotkinje su rodile decu. Starešine manastira[uredi | uredi izvor] Mihailo Matić, starešina manastira (1938—1967) Nikanor Savić, starešina manastira (1967—1990) Pajsije Tanasijević, starešina manastira (1990—1992) Mojsije Žarković, starešina manastira (1992—2010) Metodije Marković, starešina manastira (2010—danas) Arhitektura[uredi | uredi izvor] Arhitektura unutar zidina manastira, pogled sa jednog od pirgova (kula) Manastirski kompleks, koji otprilike ima oblik kvadrata sa trouglom na vrhu, ograđen je odbrambenim zidovima koji su pojačani pirgovima (kulama) Svetog Save i Svetog Georgija, uz koje su podignuti višespratni konaci, kapele, paraklisi, bolnica i drugi objekti.[7] Bedemi su visoki preko 30 m i u donjem delu (sem kapije) nemaju nikakvih otvora. Stanovi su svi na trećem ili četvrtom spratu. U kelijama na četvrtom spratu spoljašnji zidovi imaju preko 1,5 m širine. Kule su još tvrđe i imaju vojnički izgled. Otvori su im dosta mali i uzani, vrata niska i teška.[1] Građevine su zidane u vizantijskom stilu (Srpsko-vizantijska škola), od tesanog kamena sa naizmeničnim redovima opeke, dok su podovi i balkoni izgrađeni od drveta. Konaci su oduvek zidani iznutra uz odbrambene zidove i do 19. veka imali su otvore uglavnom prema porti.[4] Pored glavne, u manastiru se nalazi još 12 manjih crkava, kao i kapela sa živopisima iz raznih vremena, sa ikonostasima iz doba različitih umetničkih škola, sa ikonama, utvarima i drugim relikvijama.[7] Izvan manastira, u zidinama u njegovoj neposrednoj blizini, nalaze se grobljanska Crkva Blagoveštenja sa kosturnicom i paraklis Svetog Trifuna iz 1719. godine.[4] Glavnu manastirsku crkvu, Crkvu Vavedenja Bogorodice, sagradio je kralj Milutin početkom 14. veka — na temeljima prvobitne crkve.[7] Ona predstavlja potpuno novi tip vizantijske arhitekture, i to konstantinopoljske škole sa nešto elemenata solunske i atonske neimarske veštine.[1] Za Svetu goru nova građevina je donela izvesna nova, iako ne originalna rešenja u narteksu. Napušteni su dodaci uz crkvu kao egzonarteks, pobočne kapele i prednji portik. Dobio se velik i dobro osvetljen prostor u crkvi, koji ranije svetogorske građevine nisu imale.[1] Ovaj novi tip arhitekture održao se na Svetoj gori do današnjih dana. Ornamenti u mramoru oko vrata i prozora nisu iznenađujući, već skladni i solidni. Pod crkve koji je ukrašen mozaikom izuzetne lepote je pažljivo i dobro složen.[1] Na crkvi su očuvani fragmenti prvobitne plastike. U vreme kneza Lazara, oko 1380. godine, uz crkvu je sagrađena priprata.[7] Kada je bila gotova, Lazareva priprata se savršeno uklopila u celinu glavne crkve; okićenost ornamentima davala joj je pečat vremena i zemlje u kojoj je ponikla.[38] Umetnost[uredi | uredi izvor] Freska Vavedenje Bogorodice u Sabornoj crkvi Umetnost Hilandara je pre svega oličena u živopisu, kako u glavnoj crkvi tako i u ostalim objektima, ali i u velikom broju umetničkih dela koja se nalaze u manastirskoj riznici i hramovima. Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u ovaj manastir iz celog sveta. U hilandarskim riznicama i arhivama čuva se oko 3.500 ikona, od kojih je otprilike 1.500 srednjovekovnih — među kojima i osam čudotvornih; spadaju u najvrednije primerke vizantijske umetnosti poštovane od većine hrišćanskog sveta. Tu je i 507 rukopisnih povelja srednjovekovnih vladara, 1.041 rukopisna knjiga sa ukupno 312.000 strana, svici, 80 starih knjiga štampanih od XV do XVII veka, te 40.000 knjiga iz razdoblja od XVII veka do danas.[39] Živopis[uredi | uredi izvor] Saborna crkva, trpezarija, trem trpezarije, svi paraklisi i ulaz imaju iznutra (a ponegde i spolja) — freske (živopis). Najstariji živopis je iz 13. veka i nalazi se unutar i spolja pirga i paraklisa Svetog Georgija.[4] Živopis Saborne crkve je iz 1321. godine[4] (a preslikan je 1804. godine pa delimično u južnoj pevnici[7] očišćen od ovog preslikavanja sedamdesetih godina 20. veka). Freske na tavanu trpezarije na severnom zidu su nastale posle 1321. godine, a u Crkvi Sv. Arhanđela polovinom 14. veka.[4] Najveći deo sačuvanog živopisa u paraklisima nastao je u XVII i 18. veku.[4] U paraklisima koji su goreli živopis je teško oštećen. Trpezariju je 1621. godine ponovo oslikao Georgije Mitrofanović (1550—1630), monah u Hilandaru i najugledniji srpski slikar toga vremena.[7] U XVIII i 19. veku oslikan je veći broj kapela. Izvan manastirskog kompleksa sačuvan je živopis iz XIII veka u pirgu na „Spasovoj vodi” i iz 17. veka.[7] Ikonopis[uredi | uredi izvor] Čudotvorna ikona Bogorodica trojeručica Mozaička Bogorodica Odigitrija iz XIII veka U riznici Hilandara sačuvano je oko 500 ikona[7] nastalih od XII do 19. veka.[7] Antologijsku vrednost imaju sledeće ikone: Bogorodica Trojeručica, jedna od najvećih svetinja i ujedno najpoznatija. Po predanju je nastala u 8. veku.[40] Tada je iscelila Sv. Jovana Damaskina.[40] Ikona se nalazi u Sabornoj crkvi.[7] Mozaička Bogorodica Odigitrija, nastala oko 1200. godine,[40] ima veliku umetničku i još veću istorijsku vrednost. To je najstarija ikona koja se čuva u riznici manastira.[4] Bogorodica Odigitrija, iz treće četvrtine 13. veka, predstavlja remek-delo evropskog slikarstva XIII veka.[40] Hristos Pantokrator, iz treće četvrtine XIII veka, pandan je prethodnoj ikoni na ikonostasu nekadašnje Crkve Vavedenja Bogorodice.[40] Vavedenje Bogorodice, iz 1320. godine, tipična je ikona iz razdoblja renesanse Paleologa (1261—1453). Velike je umetničke vrednosti, sa vidljivim uticajem antičkih uzora.[40] Sveti Arhanđel Gavrilo, Sveti jevanđelist Matej, Sveti jevanđelist Luka; sve tri iz treće četvrtine 14. veka.[40] Iz 17. veka su ikone Sv. Mina, Sv. Viktor i Sv. Vikentije, Sveta Petka, Sveti Sava i Sveti Simeon srpski i Sveti knez Lazar i Sveti Georgije Novi.[40] Ikona sv. Dimitrija, nastala 1763. godine, podseća na vizantijske uzore.[40] Pored pojedinačnih ikona u svim crkvama, paraklisima i kapelama, u kompleksu manastira kao i van samog kompleksa, nalazi se veći broj ikonostasa nastalih u XVII, XVIII i 19. veku.[7] U obnovi manastira posle požara iz 2004. godine, restauriran je jedan deo ikona.[41] Književnost[uredi | uredi izvor] U 13. veku u Svetoj gori je jačalo duhovno i književno interesovanje. Domentijan je 1264. godine u Hilandaru, živeći u pirgu Sv. Save, napisao Žitije Sv. Simeona, a gramatik Teodor je prepisao Šestodnev iz vremena Sv. Simeona. U Hilandaru tog vremena su se nalazila najbolja spisa vizantijske crkvene književnosti i ono najvrednije što se do tada napisalo u slovenskoj književnosti. U samom manastiru je sačuvano malo rukopisa iz 13. veka.[1] Danas je sačuvan značajan broj rukopisa iz 14. veka, a posebno iz njegove prve polovine. Karejski monah Teodul je 1336. godine prepisao Teodosijevo Žitije Sv. Save, a danas se u riznici manastira može naći šesnaest jevanđelja iz XIV veka, zatim velika zbirka evanđelja, apostola, sinaksara, mineja, trioda i pesama blaženih. U drugoj polovini XIV veka javlja se letopisačka književnost i hronike. Opširna vizantijska hronika Georgija monaha, zvanog Hamartol, prepisivana je u to vreme na više strana. Iz osamdesetih godina XIV veka potiču tri prepisa, od kojih je najstariji rađen 1382. godine u Hilandaru.[1] Najznačajniji rukopisi u riznici manastira su Jevanđelje patrijarha Save iz treće četvrtine XIV veka, Romanovo jevađelje iz 1337. godine, Izborno Jevanđelje vojvode Nikole Stanjevića, Beseda Jovana Zlatoustog ispisana u Smederevu sredinom 15. veka, Apostol igumana Viktora iz 1660. godine itd. Među retkim štampanim knjigama nalazi se nekoliko primeraka iz cetinjske štamparije iz doba Đurđa Crnojevića: tri Oktoiha prvoglasnika iz 1494. godine i tri Psaltira sa posledovanjem iz 1495. godine, dok iz venecijanske štamparije Božidara Vukovića i njegovog sina Vićenca riznica poseduje oko 30-ak različitih izdanja.[7] U prepisivačkoj umetnosti, najznačajnija ostvarenja su proksomidije, od kojih najstarija datira iz 16. veka.[1] Bugarski monah Pajsije je 1762. godine u Hilandaru napisao čuvenu Istoriju slavjano-bolgarsku.[7] Posle pritužbi posetilaca manastira, među kojima je bilo i važnih državnika, da je biblioteka u rasulu, Savet staraca u Hilandaru je nekome morao da poveri posao sređivanja rukopisa. Jedini kaluđer koji je imao znanja da to uradi bio je češki monah Sava. Uprkos protivljenjima nekih kaluđera, Sava je postao manastirski bibliotekar. Odmah je prionuo na posao; nabavio je instrumente za podvezivanje knjiga, a potom sva dela u biblioteci podvezao i uradio kataloge odnosno popisao sve hilandarske knjige, a kada je sve ovo završio opet je sa teškom mukom dobio dozvolu da sredi i manastirski arhiv. U Hilandaru je nastala najstarija srpska biblioteka,[39] dvojezička — slovenska i grčka. U njoj se, uz brojne rukopise na starosrpskom i grčkom jeziku, čuvaju i pisani na pergamentu i hartiji — ukupno 367 povelja, od kojih 172 povelje vizantijskih careva, 154 povelje srpskih vladara, nekoliko povelja ruskih careva i moldavskih kneževa, oko 150 primeraka prvoštampane srpske knjige, turska dokumenta i isprave, veliki broj dragocenih arhivskih dokumenata, te bakrorezne i drvorezne ploče sa kojih su otiskivane grafike u bakrorezu i drvorezu u XVIII i 19. veku.[7] Kolekcija starih rukopisnih knjiga nastavila je da se dopunjava i u 21. veku.[42] Riznica[uredi | uredi izvor] Deo kosturnice manastira Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u Hilandar iz celog sveta. Blago predstavlja duhovnost, koja daje smisao vrednosti svih materijalnih predmeta koji su u Hilandaru. Svaki materijalni predmet ima tačno određeno značenje i svoju ulogu u duhovnom svetu. Mnogi predmeti su i dalje bogoslužbeni i za monahe imaju isključivo duhovnu vrednost. Najznačajniji predmeti koji se čuvaju u riznici su: Duborezni diptih monahinje Jefimije, koji je posvećen njenom rano preminulom sinu Uglješi Despotoviću[7] Vezena zavesa za ikonostas despotice Jelene, u monaštvu Jefimije (c 1400. godine)[7] Zavesa ruskog cara Ivana IV Groznog, sa izvezenim likovima Hrista, ruskih svetaca, ali i Sv. Simeona i Sv. Save[7] Dva barjaka krstaša trougaonog oblika, koje je car Stefan Dušan darovao manastiru tokom svog boravka 1347. i 1348. godine.[43] Čaša od slonovače koja je pripadala caru Stefanu Dušanu.[44] Monaški život[uredi | uredi izvor] Svakodnevni život monaha u Hilandaru i danas se odvija po tipiku koji je sastavio Sveti Sava. Bogoslužbeni dan počinje u popodnevnim časovima. Prvo se služi večernja služba a nakon toga sledi zajednička večera. Nakon toga sledi povečerje tokom kojeg se iznose na poklonjenje i celivanje časni krst i svete mošti. Posle ponoći počinje polunoćnica i na kraju sveta liturgija. Nakon liturgije sledi ručak gde monasi obeduju zajedno (kao i na večeri) sa gostima manastira. U manastiru se, dakle, obeduje dva puta. Tokom ostalog vremena, uz kratke časove sna i odmora, monasi se bave poslovima koji su im dodeljeni. To je briga o manastirskom imanju na različitim poljima, a zanimanja su ekonom, crkvenjak, rizničar, portar, gostoprimac, trpezarac itd. Manastiri se odvajkada izdržavaju radom, pa tako i Hilandar. Pletu se brojanice, slikaju ikone, obrađuju njive, gaje voćnjaci, vinogradi i pčele, pravi vosak i zimnica. Manastir ima 8.500 ha zemlje, ponajviše pod šumom. Niti jedan drugi manastir na Svetoj Gori nema toliko plodne obradive površine. Ovu zemlju kupovali su srpski vladari, kao i mnogi drugi Srbi čija imena nisu ni zapisivana. Na obradivim površinama se gaji vinova loza, masline, voće i povrće. Godine 2008, mlado monaško bratstvo je obnovilo vinograd na čuvenom Savinom polju. Svoje umeće prenosi sa pokolenja na pokolenje, ali i usavršava uz pomoć stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Na 15 ha su zasađene najkvalitetnije sorte grožđa, od kojeg se dobija vino vrhunskog kvaliteta. Na manastirskom imanju podignuto je i 350 novih stabala šljiva, oko 400 sadnica lešnika, 2.000 novih sadnica maslina uz one stare koje rađaju godinama. Među ovim starim sadnicama je i ona koju je zasadio car Dušan u XIV veku.[45]