Haberman for Canpol Babies Šolja bez prosipanja 200ml Smiley 31/300 Uzrast: 12m+ Zapremina: 200 ml Materijal: plastika bez BPA Boja: roze, plava ili zelena Usnik sa non-spill ventilom - bez prosipanja Poklopac osigurava usnik od prljanja Široke ručke lake za hvatanje Široka osnova šolje za bolju stabilnost Dizajn: Mandy Haberman - mama koja je izmislila prvu čašu sa non-spill ventilom, dobitnica zlatne medalje Woman Global Investors and Innovators Network Može se koristiti u mikrotalasnoj rerni Može se prati u mašini za pranje posuđa U pakovanju dolazi 1 šolja u boji- roze, plava ili zelena - po slučajnom izboru. Ukoliko želite šolju određene boje, obavezno nas kontaktirajte putem telefona ili e-mail-a [email protected]

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Zdravo! Ja sam Anita, kroz kurs ćemo se voditi knjigom Fotografija Vladimira Tatarevića i konsultacijama Vaših fotografija.. (kako da ih unapredite, šta da radite bolje..) (Knjiga Vam nije potrebna, potreban je samo foto aparat i želja za rad!) (Ukoliko nemate odmah foto aparat i to je u redu, bavićemo se teorijom dok ga ne nabavite.) Časovi su online - 60min - 1500din. Ukoliko su uživo onda je veća cena. (Mogu se realizovati ako je vreme napolju adekvatno). Ukoliko kod mene idete i na časove engleskog, dobijate popust na oba. Javite mi se i zakažite svoj prvi čas!

Knjiga ne izgleda ovako izvitopereno uživo. Slobodan Marković PISMA PROFESORU PALAVIČINIJU DA KOSTI Libero Markoni Retko u ponudi Faksimil izdanje Slobodan Marković Libero Markoni Ilustrovano crtežima Izdavač Prosveta Požarevac Povez broš Format veliki faksimil Godina 1977 Слободан Марковић (Скопље, 26. октобар 1928 — Београд, 30. јануар 1990) био је српски песник. Познат је и под надимком „Либеро“ или „Либеро Маркони“. Слободан Марковић S.Kragujevic, Sl.Markovic,Libero Markoni, 1983.JPG Слободан Марковић 1983. године Лични подаци Датум рођења 26. октобар 1928. Место рођења Скопље, Краљевина СХС Датум смрти 30. јануар 1990. (61 год.) Место смрти Београд, СФР Југославија Биографија Уреди Рођен је 1928. у Скопљу где му је отац Димитрије био на служби као официр војске. Детињство је провео у Пећи и у Београду, где је матурирао у Другој београдској гимназији. 1943. је био заточен у логору у Смедеревској Паланци. Неке од његових књига песама су „Седам поноћних казивања кроз кључаоницу“, „Једном у граду ко зна ком“ (1980). Објавио је 62 књиге а још две су штампане после његове смрти: „Јужни булевар“ и „Запиши то, Либеро“ које је приредила његова супруга Ксенија Шукуљевић-Марковић. Бавио се и превођењем, био је новинар у „Борби“, сликар и боем. За књигу „Лука“ добио је 1975. Змајеву награду. Написао је сценарио за филм Боксери иду у рај. Умро је 30. јануара 1990. и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. У време хајке на Милоша Црњанског Марковић је објавио поему `Стражилово` (као уредник у недељнику `Наш весник`). По доласку Црњанског у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Либеро о себи Уреди Слободан Марковић је сâм написао увод у књигу изабране поезије `Једном у граду ко зна ком`, у којем се овако изјаснио: `Уметност је мој живот. Нисам се трудио да у свемиру нађем сличност са собом. Знам да сам уникат и да немам двојника. По свој прилици, нећу ни имати потребе да га ангажујем.`[1] Истицао је да је прошао путем од интернационалисте и космополите ка безграничном универзализму: `Регионалне кловнове надуване национализмом, жалим. Моја сестра заиста спава на Поларном Кругу у спаваћици од фокине коже. Ноге перем у Њујоршкој луци. У Азербејџану имам унука... У Истанбулу деду који носи црквицу на длану. Извор киселе воде у Царској Лаври Високим Дечанима, моја је клиника, и моје опоравилиште.`[1] Анегдоте о Либеру Уреди Момо Капор је у својим забелешкама `011 (100 недеља блокаде)` описао Либерово умеће у кафанској кошарци, односно игри званој `убацивање шибице у чашу`, где се чаша поставља на средину кафанског стола, подједнако удаљена од свих играча који покушавају да са ивице стола убаце кутију шибица у њу. `Покојни Либеро Маркони је жмурећи убацивао шибицу у чашу, био је апсолутни првак света у том спорту, којим се може бавити само припит играч. Тада се постиже права зен-концентрација; играч се поистовећује с кутијом шибице у лету и њеним циљем, звонцавим дном чаше. Када шибица падне на дно, педесет поена. Стотину поена добија онај коме се шибица задржи на ивици чаше. Онај ко изгуби, плаћа следећу туру...` Борислав Михајловић Михиз је у својој књизи `Аутобиографија - о другима` описао и бројна дружења са писцима и песницима. Проводио је сате без алкохола са `учењацима` Дејаном Медаковићем и Павлом Ивићем, али и време уз чашицу са `распојасанима` Слободаном Марковићем и Либеровим пријатељем, сликаром Славољубом Славом Богојевићем. Дешавало се да весело друштво целу ноћ проведе у кафани, и ујутру прелази преко лукова панчевачког моста. Са пуним поуздањем у истинитост старе мудрости да `пијанцима и деци анђели подмећу јастуке`, окуражени приличном количином алкохола, правили су Либеро, Слава и Михиз такве вратоломије од којих `нормалним` људима застаје дах. Милиционери, који би их скидали са лукова моста, били су забезекнути пред оним што виде, и на крај памети им није било да `озлоглашену тројку` казне. Либеро је своје доживљаје и осећања приликом пијанчења описао у књизи `Пијанци иду дијагонално`, а прелажење луковима панчевачког моста учинио је вечним, помињући га у некрологу свом рано преминулом пријатељу Слави Богојевићу.[2] Слободан Глумац Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јул 2019), главни уредник листа Борба, новинар и преводилац, био је пратилац Слободана Марковића на путовању у Швајцарску. Либеро је у једном периоду сарађивао у том листу пишући запажене прилоге који су излазили суботом. Редакција листа је одлучила да предузме нешто у погледу Либеровог опијања, за које је сматрано да иде на уштрб угледа листа. У циљу преваспитања, песнику је омогућен плаћени боравак у швајцарском санаторијуму за лечење зависности од алкохола. Због потребе да се у швајцарском конзулату у Милану среде неки папири, Слободан Глумац је оставио свог имењака и колегу у једном кафанчету, знајући да овај нема новца. Наручио му је лимунаду, и безбрижно се запутио ка конзулату. Формалности су потрајале, и Глумац се тек после три сата вратио у кафанче. Тамо га је сачекао следећи призор: Препун астал флаша пића, разбарушени Либеро даје такт и запева прве стихове: `Тиии ме, Мииицо, нееее воолеш...`, а италијански конобари дигнути на шанк, као и присутни гости, отпевају: `Цисто сумлам, цисто сумлам`...[3] Позамашни цех је некако плаћен, а како - ни данас се са сигурношћу не зна. Дела Уреди Од великог броја објављених књига Либера Марконија, тридесет и две су збирке песама. Писао је и препеве, путописе, репортаже, краћу прозу, драме, сценарија, приређивао антологије... Слободан је посебно уживао у поезији Јесењина, а о томе сведоче његови препеви песама великог руског песника у књигама Ко је љубио тај не љуби више и Растаћемо се уз смешак нас двоје. Ево неких наслова Либерових књига поезије: После снегова Свирач у лишћу Морнар на коњу Пијанци иду дијагонално Седам поноћних казивања у кључаоницу Ведри утопљеник Три чокота стихова Црни цвет Икра Умиљати апостол Посетилац тамног чела Тамни банкет Уклета песникова ноћна књига Елеонора жена Килиманџаро Једном у граду ко зна ком (штампана поводом 50 година од песниковог рођења и 35 година књижевног рада) Чубура међу голубовима (Либерова поезија и цртежи) Јужни булевар (објављена после песникове смрти, приредила ју је Либерова супруга и верни пратилац Ксенија).

Zašto još jednu knjigu posvetiti antici? Zato što antika i danas, početkom XXI veka, fascinira svet: sve je više knjiga, stripova, filmova, televizijskih serija posvećenih ličnostima i događajima iz daleke prošlosti koji nailaze na prijem kod sve šire publike. Larusovo izdanje posvećeno antičkim civilizacijama donosi panoramu velikih svetskih civilizacija, koje prati od njihovog nastanka: od prvih egipatskih piramida s početka III milenijuma pre nove ere, do časa kada su, u V veku nove ere, Vizigoti osvojili Rim. Tezejeva borba s Minotaurom, bitka kod Kadeša, izgradnja Jerusalimskog hrama, pojava Bude, smrt Kleopatrina, raspeće Isusovo, osnivanje Teotihuakana, gde se podnose ljudske žrtve... Čuveni ili manje znani, događaji koji čine deo naše zajedničke baštine vode čitaoca ka otkrivanju ovog temeljnog i izrazito bogatog razdoblja u istoriji čovečanstva.

MAKEDONSKE NARODNE PESME 1 priredio: Ivo Cenerić Mek povez - format: 15x21cm, 32strane, NOTE, izdavač: NOTA - Knjaževac sadržaj: - AJDE SLUŠAJ, KALEŠ, BRE, ANĐO - MARIKA, MOMA UBAVA - ZAŠTO MI SE SRDIŠ, LIBE - KAŽI, KAŽI, LIBE STANO - DA SUM BISTRA VODA - SI ZASAKAV BELO DONE - MARIKA NA STOL SEDEŠE - LULELA JE JANA - BILJANA PLATNO BELEŠE - OJ, OVČARČE - BITOLA, MOJ RODEN KRAJ - BLAGUNO DEJČE - DAFINA BOLNA LEGNALA - JOVANO, JOVANKE - CRNA SE ČUMA ZADADE - SNOŠTI SAKAV DA TI DOJDAM - TAMO DALEKO VODA MI DOTEČE - AJDE, KE TE PRAŠAM - NE SE FAKAJ, DONE, DONKE - ČEREŠA SE OD KOREN KORNEŠE - KAKO ŠTO E TAA ČAŠA - MORE, SOKOL PIE VODA NA VARDAROT - SITE DEVOJČINJA - BOG DA BIE - ILJČOVICE, MLADA NEVESTO - BOLAN MI LEŽI MILE POP ORDANOV - PODIGNI SI, BRE, NEVESTE - MORE, TRI GODINI (TEMJANO) - SANOK LE NADO - DIGNI SI, MOME, OČITE

ROK PESNIK BRANIMIR DŽONI ŠTULIĆ Zlatomir Gajić Žanrovi: Domaći pisci, Muzika, Publicistika Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 324 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2019. Opis Ne dešava se često da se o jednom pesniku, posebno ne rok pesniku, u času kada je on, uprkos svemu, i dalje stvaralački prisutan – napiše i objavi doktorska disertacija. Ne dešava se pak često ni Branimir Džoni Štulić. Ni 30 godina pošto je najveći pesnik jugoslovenskog roka napustio prostore Balkana, odlučan u ideji da javno ne nastupa, interesovanje publike za njegovo delo ne jenjava; naprotiv, Štulić je i danas (sve)prisutan. U ovoj knjizi, zasnovanoj na istraživanjima koja su prethodila odbrani prve doktorske disertacije o Štuliću, analiziraju se njegovo poetsko delo, životne epizode, lutanja, traganja, susreti koji su imali ulogu u razvoju pesničke ideje i poetskog izraza kultnog autora. Knjiga je NOVA ---------------------------- 1w

Penny Delamar - The Complete Make Up Artist: Working in Film, Fashion, Television and Theatre Cengage Learning, 2003 275 str. meki povez stanje: dobro 28 cm | This fully revised second edition is aimed at anyone who wants to become a successful make-up artist. It offers a personal guide to the exacting world of media make-up. A dedicated web site features topic summaries and questions to test your knowledge and understanding. This volume presents the fundamentals and basic techniques needed to apply theatrical makeup for a variety of media situations. Theatrical makeup refers to makeup that is used to assist in creating the appearance of the characters that actors portray during a theater production. This work provides color and step-by-step illustrations throughout; hints, tips, and health and safety notes; activities and questions to test readers` knowledge and understanding; insight into the film, television, and theatre industries; step-by-step illustrations; detail on the role of the make-up artist featuring four case studies; and information on camouflage make-up and body painting. Penny has over 30 years of experience as a make-up designer. She was trained at the BBC and worked there for 10 years making up everyone from the Beatles and the Rolling Stones to Margaret Thatcher and Anthony Hopkins. Penny then worked as a freelance make-up artist on films such as `Santa Claus the Movie` (as personal make-up to Dudley Moore) as well as `Indiana Jones and the Temple of Doom`, `Robin Hood Prince of Thieves` to name but a few. Delamar Academy is situated at the Ealing Film Studios and has an excellent reputation. As well as excellent prospects for graduates, Delamar prides itself on outstanding facilities, world-class tuition from experienced professionals and access to exciting work placements in the full range of media disciplines - fashion, TV, theatre, and film. Contents: Foreword Introduction Acknowledgments 1. Media make-up as a career 2. Straight make-up 3. Working in fashion and beauty 4. Body and face painting 5. Working in theatre 6. Working in television and cinematography 7. Historical make-up and hair 8. Hairdressing and wigmaking 9. Facial hair 10. Casualty effects 11. Prosthetics 12. Character make-up Epilogue Glossary Recommended reading Index 1861528906

Penny Delamar - The Complete Make Up Artist: Working in Film, Fashion, Television and Theatre Cengage Learning, 2003 275 str. meki povez stanje: dobro 28 cm | This fully revised second edition is aimed at anyone who wants to become a successful make-up artist. It offers a personal guide to the exacting world of media make-up. A dedicated web site features topic summaries and questions to test your knowledge and understanding. This volume presents the fundamentals and basic techniques needed to apply theatrical makeup for a variety of media situations. Theatrical makeup refers to makeup that is used to assist in creating the appearance of the characters that actors portray during a theater production. This work provides color and step-by-step illustrations throughout; hints, tips, and health and safety notes; activities and questions to test readers` knowledge and understanding; insight into the film, television, and theatre industries; step-by-step illustrations; detail on the role of the make-up artist featuring four case studies; and information on camouflage make-up and body painting. Penny has over 30 years of experience as a make-up designer. She was trained at the BBC and worked there for 10 years making up everyone from the Beatles and the Rolling Stones to Margaret Thatcher and Anthony Hopkins. Penny then worked as a freelance make-up artist on films such as `Santa Claus the Movie` (as personal make-up to Dudley Moore) as well as `Indiana Jones and the Temple of Doom`, `Robin Hood Prince of Thieves` to name but a few. Delamar Academy is situated at the Ealing Film Studios and has an excellent reputation. As well as excellent prospects for graduates, Delamar prides itself on outstanding facilities, world-class tuition from experienced professionals and access to exciting work placements in the full range of media disciplines - fashion, TV, theatre, and film. Contents: Foreword Introduction Acknowledgments 1. Media make-up as a career 2. Straight make-up 3. Working in fashion and beauty 4. Body and face painting 5. Working in theatre 6. Working in television and cinematography 7. Historical make-up and hair 8. Hairdressing and wigmaking 9. Facial hair 10. Casualty effects 11. Prosthetics 12. Character make-up Epilogue Glossary Recommended reading Index 1861528906

Tvrd povez sa omotom, nova, veci format izdavac CID Podgorica grupa autora Zoran Gavrić: Reč unapred Zoran Gavrić: Na kraju mita o dvodelnom Rembrantu Jan Bjalostocki: Novi pogled na Rembrantovu ikonografiju Ketrin B. Skalen: Rembrantova reformacija katoličke teme - ispovednički i pokajnički sveti Jeronim Lars Olof Larson: Portreti koji govore: Zapažanja o nekim Rembrantovim portretima Maks Imdal: Govorenje i slušanje kao scensko jedinstvo - zapažanja sobzirom na Rembrantov Čas anatomije doktora Tulpa Maks Imdal: Promena kroz podražavanje - Rembrantov crtež prema Lastmanovoj Suzani u kupanju Maks Imdal: Rembrantova Noćna straža - Razmišljanja o izvornom obliku slike Margaret Dojč Kerol: Rembrantov aristotel - Uzorni posmatrač Kenet M. Krejg: Rembrant i zaklani vo Volfgang Štehov: Rembrantovi prikazi Večere u Emausu Alojz Rigl: Rembrant: Staalmeesters Maks Imdal: Režija i struktura na poslednjim Rembrantovim i Halsovim grupnim portretima Bendžamin Binstok: Videće predstave ili skriveni majstor na Rembrantovim Predstavnicima Zoran Gavrić: O boji, svetlosti i houding u Rembrantovom slikarstvu K4

Milan Konjović čovek koji se nije bojao života / Faruk Dizderević Beograd 1991. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, format 25 m, 91 strana. Knjiga je odlično očuvana. Razgovor koji su sa akademikom Milanom Konjovićem vodili su u Somboru 25, 26. i 27. novembra 1980. godine Vidoje Romandić, akademski slikar i Faruk Dizdarević, publicista `Razgovor smo, praktično, započeli u Konjovićevoj kući gde nas je, narednog dana, pozvao na večeru. U sobi gde smo razgovarali a potom i večerali delikatna ali dobro zapaprena jela, koja je pripremila kuvarica Mađarica, izvesne reliqlliae reliquiarum su potsećale na staru gospoštinu Konjovićevih. Iznad komoda zidovi su bili ukrašeni porodičnim i svetačkim slikama među kojima se isticao Emin portret. Uz „Tokajac” kojim smo služeni, razgovor je tekao prirodno i živahno do skoro pola noći, mada je slikareva kći Veročka, zabrinuto potsećala oca nekoliko puta da on redovno leže u dvadeset dva časa. Raspoloženi maestro je odbijao sada i naše predloge da završimo razgovor koji možemo nastaviti sutra... `

Clio, 2008. 179 strana, tvrd povez. Teško mi je reći kako moja knjiga deluje. Zapisao sam i slobodno uobličio hroniku jedne pozorišne trupe koja je delovala između 1939. i 1958. godine i bila srž Beogradskog dramskog pozorišta u njegovim najslavnijim danima. Oslanjajući se na stvarne događaje i ličnosti koji pripadaju jednom burnom periodu istorije Beograda i istorije jednog pozorišta, autor se, po sopstvenom priznanju, nije libio da ta zbivanja prekraja, izmešta iz vremena u kome su se odigrala, a da osobe koje su u njima učestvovale menja, kombinuje njihove osobine ili ih, jednostavno, izmišlja. Knjiga Male tajne počinje odlukom bogataša Petra Radovanovića, milionera, čija je supruga nestala u Bad Klajnkirhenu na skijanju, da osnuje pozorište. Njegov kraj, uz ispijanje šampanjca do jutra 6. aprila, gde na brokatnom čaršavu, dok padaju bombe na Beograd, stoje dve flaše Perrier – joueta i dve čaše, puna za nestalu suprugu i jedna iz koje je pio, kao da je slika iz literature, a ne iz života…Čitaocu će se neizostavno nametnuti pitanje: Da li je Petar Radovanović postojao? I da li je ikada ispijen taj šampanjac? Male tajne delo je koje demistifikuje umetnički život, prikazujući ga u svom sjaju i svoj surovosti. Čak i kod nas, gde umetnici mahom žive skromno, pogotovo ako su zaista umetnici, i dalje vlada fama o ekskluzivnosti i blještavosti, neuništivom glamuru teatra i filma. U ovoj knjizi razobličava se do kraja ta uobičajena predrasuda. Govori se o realnosti bavljenja teatrom i filmom, profesijama izuzetno teškim, gde posmatrači nalaze glamur redovno, ponajčešće kada ga tamo uopšte nema. Sanja Domazet Goran Marković: Rođen je u Beogradu. Oba njegova roditelja, Rade Marković i Olivera Marković, bili su poznati srpski glumci. Završio Petu beogradsku gimnaziju, a potom FAMU u Pragu. Režirao pedesetak dokumentarnihi jedanaest celovečernjih filmova, napisao desetak filmskih scenarija, napisao šest pozorišnih komada, režirao tri pozorišne predstave, napisao tri knjige. Dobio više od 30 domaćih i stranih nagrada i priznanja, kako za rad na filmu, tako i za pozorišno stvaralaštvo. Najznačajnije nagrade: dve Zlatne arene u Puli, nagrada za najbolju režiju filma „Tito i ja“ y San Sebastijanu, Gran pri za „Kordon“ y Montrealu i Sterijina nagrada za najbolji savremeni tekst za „Turneju“. Predaje režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, član je Evropske akademije za filmsku umetnost u Briselu. Kolumnista je dnevnog lista `Politika` gde mahom piše o temama vezanim za kulturu. 2012. godine je dobio i francuski Orden oficira umetnosti i književnosti.

Manuel Cabré Hardcover – January 1, 1980 Spanish Edition by Juan Calzadilla (Author) Hardcover — Manuel Cabré by Juan Calzadilla. Ediciones Armitano. 1975. Hardcover. 232 pages. 140 illustraciones a color y 20 en blanco y negro. Increiblemente conservado. Nuevo!!! De la figura central del Círculo de Bellas Artes, Manuel Cabré, uno de los más importantes protagonistas del hasta entonces casi desconocido género paisajístico en Venezuela, trata este libro conformado por cuatro fuentes explicativas: un discurso crítico que, sin desmedro de la visión y evolución estilísticas globales del artista, se detiene en el análisis de algunas obras especialmente representativas; la propia palabra de Cabré, recogida por J. Calzadilla, con la cual se deja invalorables testimonios acerca de los conceptos creativos del artista, así como un anecdotario que facilita la comprensión histórica de esa época; una cronología precisa y resumida, y por último, la serie de excelentes reproducciones de las obras dedicadas a la exploración plástica de nuestro entorno, por parte de este gran maestro. Solicita fotos adicionales TVRD POVEZ,veliki format, 1h

Lepo očuvano 1989 Beograd / Dubrovnik Metka Krašovec, slovenska slikarka in grafičarka, * 7. oktober 1941, Ljubljana, † 24. april 2018. Metka Krašovec Rojstvo 7. oktober 1941[1] Ljubljana Smrt 24. april 2018[2] (76 let) Narodnost Slovenija Slovenka Državljanstvo SFRJ Slovenija Poklic slikarka Nagrade Jakopičeva nagrada nagrada Prešernovega sklada Prešernova nagrada Življenje in delo Uredi Slikarka Metka Krašovec je bila svetovna popotnica po prostranstvih zemeljske oble in globinah človeške psihe. Povsod tujka, povsod doma. Najbližji ji je bil Mediteran, vendar je živela v Ljubljani in ustvarjala večinoma na Bledu. Že v rosnih otroških letih je s starši veliko potovala, saj je njen oče Stane Krašovec služboval v New Yorku, San Franciscu in Beogradu. V času Metkinega gimnazijskega šolanja se je družina ustalila v Ljubljani. Tu je dobila prvi vpogled v umetniški atelje - atelje Mihe Maleša, očeta sošolke Travice Maleš. Pri osemnajstih letih jo je potovanje po Toskani in Siciliji za vedno navdušilo za slikarstvo. Leta 1960 je maturirala na Klasični gimnaziji v Ljubljani. Na Akademiji za likovno umetnost in oblikovanje (ALUO) v Ljubljani je študirala slikarstvo. Diplomirala je leta 1964. Študij je nadaljevala na specialki za slikarstvo pri profesorju Gabrijelu Stupici in ga zaključila leta 1966 ter na specialki za grafiko pri profesorju Riku Debenjaku in ga zaključila leta 1970. Študijsko se je izpopolnjevala v Londonu na Royal College of Art v Londonu, Anglija (1974–75) in v Athens na Ohio University, ZDA ter na številnih popotovanjih širom sveta, večkrat skupaj s prijateljico slikarko Alenko Gerlovič. Po končanem šolanju je svoje celotno življenje posvetila upodabljanju skrivnosti življenja in hrepenenja po harmoniji sveta. Formalni slikarski jezik jo je zanimal samo toliko, kolikor ga je potrebovala, da je najbolje izrazila eksistencialno izkušnjo. Slikala je velike formate, akril na platno. Grafike je ustvarjala predvsem v sitotisku in litografiji. Ves čas se je posvečala risbi. Ilustrirala je številne pesniške zbirke. Od leta 1968 je redno razstavlala na številnih razstavah doma in širom sveta. Nova dela je običajno predstavila v Galeriji Equrna. Skupaj s takratno generacijo mladih slikarjev in kiparjev ter Tajo Brejc je bila njena ustanovna članica. Samostojno je začela razstavljati leta 1968 in je imela 105 samostojnih razstav. Sodelovala je na več kot 340 skupinskih razstavah doma in po svetu. Leta 1977 se je zaposlila na ALUO v Ljubljani kot docentka za risanje in slikarstvo, 1986 je dobila naziv izredne in leta 1991 redne profesorice za risanje in slikanje ter tam poučevala vse do upokojitve leta 2008. Na umetniško pot je stopila konec šestdesetih let, v času popart in novega realizma. V zgodnjih delih: Tišine, Pričakovanja - velikih monokromnih slikah upodablja poslopja (priljubljen motiv je Frančiškanska cerkev), dele poslopij in pohištva ter oblačil (nema prisotnost ljudi) v nenavadnih perspektivah in sencah. Barve so močne. Več let slika v rdečih tonih s temnimi sencami. Dela so dramatična, prežeta z močnimi čustvi. Čutimo ljubezen, bolečino odsotnosti, strah, hrepenenje in močan metafizični naboj. Pomemben prelom nastopi s potovanjem v Mehiko, kjer spozna pesnika Tomaža Šalamuna (pesem: »Balada za Metko Krašovec«) in se z njim leta 1979 poroči. Naredi serijo grafik z upodobljeno stilizirano dvojico razpotegnjenih figur lebdečo v rastlinsem svetu. Barve so žive. Sledijo grafike s simboli moškega in ženskega principa ter različnih verovanj. V osnovi prevladuje živo rdeča barva. V iskanju duhovnega sveta sistematično raziskuje govorico simbolov. Potuje v Indijo in Južno Ameriko. Navduši nas z žarečimi barvami bujne narave pod sijočim soncem. Slika kozmične simbole v velikih formatih, akril na platnu. V letih 1981-1986 ustvarja slike in risbe na papirju (čas nove podobe). Klasično izobražena se zazre v staro Evropo v postmoderni dobi razpadajočih vrednot in iskanju novega smisla. Narisana kontura figure nas spomni na arhaično grško umetnost. V slike vpeljuje posamezne živalske figure. Izbruh risb s svinčnikom in tušem na beli ploskvi papirja. Pojavijo se številne upodobitve človeške figure v paru z živasko. Figure združuje erotika ne glede na spol ali naravo. Pojavljajo se ljudje z živalskimi atributi. Kot pravi umetnica sama, risbe ustvarja njena roka, ne da bi vnaprej vedela, kaj bo narisala. V obdobju 1986-1994 sebe in nas preseneti s ciklom Prisotnosti naslikanem v neoklasičnem stilu. To so slike izjemno povečanih ženskih glav in oprsij na nevtralnem ozadju. Dvojice obrazov odslikavajo svetu skrito duševnost. Posebej zanimiv je avtoportret Trojno ogledalo iz leta 1992. Vzporedno nadaljuje z risbo in jo razvije v miniaturni akvarel (1986). Na risbah se začno pojavljati drobci krajine in angelska bitja v stiku s človekom. Pogost motiv so ciprese in gaji iz umetnici ljube Toskane. Pozimi 1999/2000 se predstavi s pregledno razstavo grafik in risb v Galeriji Tivoli, MGLC Ljubljana in z najnovejšimi Zvitki v Mali galeriji Ljubljana. Slednji po svoji temi in barvni skali posebej izstopajo. V akvarelni tehniki upodabljene sivo-rjave silhuete ljudi se druga za drugo vrstijo v neskončnost. Zvitki so nastali sočasno s slikami golih drevesnih vej in debel (razstava v Galeriji Equrna) ob takratnem bivanju umetnice v New Yorku. Dela nas pretresejo. Leta 2012 je imela obsežno retrospektivno razstavo v ljubljanski Moderni galeriji. Nadaljuje predvsem z ustvarjanjem novih serij risb/miniaturnih slik in likovno opremo pesniških zbirk. Nova dela redno razstavlja. O svojem življenju in ustvarjalnem procesu je spregovorila v avtoportretnem besedilu Ogledalo in čas, 1994 (objavljeno v monografiji Metka Krašovec, zbirka Arkade). Leta 2015 je bila izvoljena za izredno članico Slovenske akademije znanosti in umetnosti v razredu za umetnost, Metka Krašovec je za svoja dela prejela številne nagrade in priznanja, med drugimi nagrado Prešernovega sklada (1973), Jakopičevo nagrado (1983), februarja 2017 pa je prejela tudi Prešernovo nagrado za življenjski opus. Marca 2018, na 15. slovesni akademiji Univerze na Primorskem so ji podelili naziv častne doktorice.[3] 20. aprila 2018 so v KIBLI PORTAL v Mariboru odprli razstavo z naslovom `Metka Krašovec in umetniki - skupinska razstava`, na kateri se je predstavljala skupaj z umetniki, ki so študirali pod njenim mentorstvom na Akademiji za likovno umetnost in oblikovanje v Ljubljani.[4] 24. aprila 2018, štiri dni po otvoritvi razstave je Metka Krašovec umrla.[5] Bila je ena najbolj ustvarjalnih in cenjenih slovenskih slikark. Nagrade in priznanja Uredi 1971 Zagreb, 3. zagrebačka izložba jugoslovenskog crteža, Odkupna nagrada za risbo Reka, 6. Bijenale mladih, Nagrada za slikarstvo Castelnuovo - monti, Premio internazionale di pittura, Premio Emilia Milano, premio Le Arti 1972 Slovenj Gradec, Jugoslovanska razstava del likovnih umetnic, Nagrada za grafiko Zagreb, 7. zagrebačka izložba jugoslavenske grafike, odkupna nagrada za grafiko 1973 Ljubljana, nagrada Prešernovega sklada za slikarstvo, za razstavo v Mali galeriji, Ljubljana 1972 1974 Ljubljana, Kajuhova nagrada za likovno opremo 1976 Ljubljana, Kajuhova nagrada za likovno opremo 197? Čačak, 9. Memorial Nadežde Petrović, nagrada za slikarstvo 1982 Zagreb, 12. zagrebačka izložba jugoslavenske grafike, odkupna nagrada za grafiko 1983 Ljubljana, Jakopičeva nagrada 1996 nagrada bienala ARTES 1996 posebna nagrada risbe Alpe Jadran 2015 izredna članica SAZU v razredu za umetnosti 2017 Prešernova nagrada za življenjski opus 2018 častni doktorat Univerze na Primorskem

Не дешава се често да се о једном песнику, посебно не рок песнику, у часу када је он, упркос свему, и даље стваралачки присутан – напише и објави докторска дисертација. Не дешава се пак често ни Бранимир Џони Штулић. Ни 30 година пошто је највећи песник југословенског рока напустио простор Балкана, одлучан у идеји да јавно не наступа, интересовање публике за његово дело не јењава. Напротив, и данас је (све)присутан. У овој књизи, заснованој на истраживањима која су претходила одбрани прве докторске дисертације о Штулићу, анализирају се његово поетско дело, животне епизоде, лутања, трагања – сусрети који су имали улогу у развоју песничке идеје и поетског израза култног аутора. (330 стр, илустровано) Милан Младеновић иде у ред аутора који су остварили највеће домете српске и југословенске рок поезије. Након увида у основне елементе Миланове поетике и њеног развоја, те утицаја његових сарадника, готово једнако моћних индивидуалаца и креативаца, следи појединачна књижевнотеоријска анализа жанровски карактеристичних песама овог аутора, а затим и свеобухватна типолошка подела комплетног опуса према изворима инспирације, те прегледна анализа одабране дискографије ЕКВ са увидом у њен музиколошки и књижевни сегмент. Закључно поглавље нуди детаљан преглед и анализу медијске рецепције стваралаштва овог врхунског рок аутора, чије ванвременско дело поседује изузетну вредност и снажан утицај на генерације савременика и млађе, све до данас. (230 стр, илустровано)

Knjiga koja je u trenu postala bestseler New York Timesa. Raspamećujuće zabavna, opasno inteligentna knjiga o filmu, jedinstvena i kreativna kao i ostala dela Kventina Tarantina. Pored toga što se ubraja među najslavnije savremene sineaste, Kventin Tarantino je možda osoba koja najzanosnije i sa najviše entuzijazma širi ljubav prema filmu. Godinama je napominjao da će se na kraju posvetiti pisanju knjiga o filmovima. Kucnuo je čas za to, a Bioskopska promišljanja odgovor su svim željama i nadama njegovih strasnih poklonika i ljubitelja filma. Organizovana oko ključnih američkih filmova iz sedamdesetih godina, koje je prvi put gledao kao mladi bioskopski gledalac, ova knjiga je intelektualno rigoriozna i pronicljiva koliko i razigrana i zabavna. Istovremeno filmska kritika, filmska teorija, reportraža, divan lični istorijat, napisana je jedinstvenim glasom koji se odmah prepoznaje kao Tarantinov. „Opako zabavno... Tarantino zna šta mu se dopada i mami čitaoca s lakoćom... Izuzetna pohvala prljavih i jezivih filmova njegove mladosti.“ – San Francisco Chronicle „Nimalo ne čudi što su Tarantinovi filmski prikazi jednako snažni, pametni i iznenađujući kao i njegovi filmovi: u izvesnom smislu on je godinama pisao i jedno i drugo... Tarantinova kritička inteligencija istovremeno prelama i odražava svetlost... Tarantino neumoljivo slavi ona prljavija zadovoljstva koja bioskop nudi.“ – New York Times Book Review „Briljantno i strastveno... Tarantinova radost, velikodušnost i jedinstveno stanovište podupiru njegove argumente, a kada govori loše o svojim junacima, on to čini iz ljubavi... Oštar, pametan i opsesivan, Tarantino je strahovito zabavan i teško ga je nadmašiti.“ – Publishers Weekly

Srbija od zlata jabuka / Serbia the Golden Apple Beograd 2005. Tvrd povez, zaštitni omot,zaštitna kutija, bogato ilustrovano, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, veliki format (30 cm), 328 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Srbija, od zlata jabuka knjiga je najlepših pejzaža Srbije. Snimili su ih najbolji fotografi. Reke, planine, gradovi, ljudi...ova knjiga prati ih u njihovim traganjima za lepotom. A Tvorac ovde nije bio štedljiv. Srbija, od zlata jabuka knjiga je pravljena u senci srpskih zvonika koji se dižu put neba. Najlepši srpski manastiri svedoče – hramovi „bogolepi i nebotični” – o srpskoj duhovnoj vertikali, kroz vekove. Freske s njihovih zidova najlepši su poklon jednog malog naroda kulturnoj baštini Evrope. Srbija, od zlata jabuka oslikana je sa dve nijanse zlatnog – vizantijskom i baroknom. Ovde su se ukrstili svetovi, ovde su se pomešali Istok i Zapad. Duša ovog naroda rodila se u borbi mističnog i racionalnog. Nedostižni cilj ove knjige bio je da otkrije tajne srpske duše, koja miriše čas na bosiok, čas na barut. Srbija, od zlata jabuka knjiga je puna prošlosti, ovo je zemlja u kojoj prošlost „dugo traje”. Ovo je knjiga o trajanju lepote i duha u oskudnim vremenima, kao i ova što su – a kad takva nisu bila. Zeleno, sivo, plavo: Iz sliva Drine Srbija, od zlata jabuka knjiga je o precima. Ona hoće da kaže kako ova zemlja u kojoj kroz život hodimo nije naša: nasledili smo je od predaka, dugujemo je potomcima. Srbija, od zlata jabuka priča je o Srbiji. Jedna od bezbroj mogućih. Počinje od Lepenskog Vira, završava na Oplencu. Ne pitajte zašto tamo počinje, ni zašto tamo završava. Znate odgovor. I da je drugačije počela i drugačije završila, opet bi ga znali. Srbija, od zlata jabuka knjiga je u kojoj, jedne kraj drugih, stoje slike strogih klasicista, zaneseni romantizam, salonski bidermajer i seoski, bojom i optimizmom pretrpani, pejsaži naših naivaca. Da bi se videlo koje o srpskoj duši jasnije svedoče. Srbija, od zlata jabuka nije knjiga o ratovima, nego o stvaralaštvu i kulturnom nasleđu. Nekima od nas jako je stalo do takvog prevrednovanja srpske istorije. U njoj su, na primer, „najvažniji Srbi” Sveti Sava, Nikola Tesla i Ivo Andrić. Srbija, od zlata jabuka knjiga je pravljena gotovo dve godine. Ovo je njena „stota” verzija. Kako da budemo sigurni da je bolja od prve. Jer, kad kažete „Srbija” svako pomisli na nešto drugo. Setite se toga kad njenim autorima budete stavljali primedbe. I nemojte nam suditi suviše strogo. Srbija, od zlata jabuka knjiga je pravljena s ljubavlju. „Nekako oštro i bistrorečno ljubavi je delo”. Ne terajte nas da odgovaramo da li je ova knjiga „nekako oštra i bistrorečna”. Ne znamo, Bog zna. Srbija, od zlata jabuka bila je zahtevna za pravljenje, pa će biti takva i za čitanje. Oni koji u Srbiju nemaju vere i nade, bolje da se ne dotiču njenih korica. Srbija, od zlata jabuka svoju će svrhu ispuniti tek ako je, posle čitanja, poklonite nekom ko Srbiju voli manje od Vas, i još je manje razume – ona je pravljena protiv svake bahatosti i predrasude. A puno je o Srbiji predrasuda i prema Srbiji bahatosti. I kod nas a kamoli kod drugih. Srbija, od zlata jabuka projekat je koji se svojim krajem ne završava. Naša izdavačka kuća uveliko priprema sličnu monografiju na temu Srbija danas. Ne ulazimo u taj izdavački i urednički posao bez straha i treme. Hoćemo li uspeti da napravimo ovaj nastavak Zlatne jabuke. Neko mora.

Boba Jovanovic. Njegove slike podjednako vole i cetnici i partizani, zato je mozete kupiti i uzivati u njoj vec sutra. Ovo je jedan nonsens, ali ne dopustite da Vas lazu. Jovanovic je zaista jedan od tri najbitnija srpska slikara druge polovine XX veka. Tacka. Po svedocenju Mire Glavurtica, Jovanovic je po povratku iz Pariza buducim Medijalcima dao smernice sta i kako se slika i sta je moderno u svetu sto ga cini veoma bitnim za razvoj Medijale i umetnosti uopste. O tom pise i u jednom Dadinom intervjuu u casopisu 3 + 4. Postavlja se pitanje da li bi bez Bobe Jovanovica postojala Medijala i karijere Olje Ivanjicki, Leonida Sejke, Mire Glavurtica, Miodraga Djurica Dada, Ljube Popovica, Vladana Velickovica, Milica od Macve, Sinise Vukovica, Svetozara Samurovica, Milovana Vidaka, Vladana Radovanovica, Koste Bradica, Urosa Toskovica, Borka Niketica, Tikala....o tome se malo zna. Vanzemaljac, Alien, 1952 (najbolja godina za autora) Jedno od retkih potvrdjenih ulja Bogoljuba Jovanovica (samo 50-ak ih je prikazano u monografiji) vazno i zbog toga sto kao sto mnogi znaju Jovanovic ne priznaje svoja dela koja nisu reprodukovana u monografiji koju je licno autorizovao. U tom smislu masu slika autor je licno unistio bacivsi ih u mocvaru pokraj Pariza o cemu se govori u monografiji. Ovo je cisto ulje i nije kombinovana tehnika. Ko prvi devojci, njemu devojka. Mozete platiti u do tri mesecne rate. ulje na papiru kasiranom na karton, 23 x 16 cm Kad kupite ovo remek delo treba uramiti kod Cope. Treba, treba. Bogme smo popili casu vina veceras.

ISBN: 978-86-521-4998-8 Broj strana: 408 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 2023. Izdavač: Laguna Knjiga koja je u trenu postala bestseler New York Timesa. Raspamećujuće zabavna, opasno inteligentna knjiga o filmu, jedinstvena i kreativna kao i ostala dela Kventina Tarantina. Pored toga što se ubraja među najslavnije savremene sineaste, Kventin Tarantino je možda osoba koja najzanosnije i sa najviše entuzijazma širi ljubav prema filmu. Godinama je napominjao da će se na kraju posvetiti pisanju knjiga o filmovima. Kucnuo je čas za to, a Bioskopska promišljanja odgovor su svim željama i nadama njegovih strasnih poklonika i ljubitelja filma. Organizovana oko ključnih američkih filmova iz sedamdesetih godina, koje je prvi put gledao kao mladi bioskopski gledalac, ova knjiga je intelektualno rigoriozna i pronicljiva koliko i razigrana i zabavna. Istovremeno filmska kritika, filmska teorija, reportraža, divan lični istorijat, napisana je jedinstvenim glasom koji se odmah prepoznaje kao Tarantinov. „Opako zabavno... Tarantino zna šta mu se dopada i mami čitaoca s lakoćom... Izuzetna pohvala prljavih i jezivih filmova njegove mladosti.“ – San Francisco Chronicle „Nimalo ne čudi što su Tarantinovi filmski prikazi jednako snažni, pametni i iznenađujući kao i njegovi filmovi: u izvesnom smislu on je godinama pisao i jedno i drugo... Tarantinova kritička inteligencija istovremeno prelama i odražava svetlost... Tarantino neumoljivo slavi ona prljavija zadovoljstva koja bioskop nudi.“ – New York Times Book Review „Briljantno i strastveno... Tarantinova radost, velikodušnost i jedinstveno stanovište podupiru njegove argumente, a kada govori loše o svojim junacima, on to čini iz ljubavi... Oštar, pametan i opsesivan, Tarantino je strahovito zabavan i teško ga je nadmašiti.“ – Publishers Weekly

z3 - Slika na naslovnoj strani : Prikaz seljačke bune na velikom reljefu koji je 1912. godine izradio samouki seoski umjetnik Antun Fridel iz sela Bukovja kod Pušće Bistre u Hrvatskom zagorju. Ovo je ujedno njegova prva izložba. = - Slika na pisljednjoj strani : Kao spomenar i sjećanje na proslavu 400-godišnjice seljačke bune mogla bi poslužiti ova glava Matije Gupca (kao ukrasni kip , pozdravni bilikum , vaza , čaša). Po zamisli pokretača ove akcije izradio ju je nadareni seljak i lončar Franjo Batelja iz Rastoka kod Sv. Jane, općina Jaska. = - Povijesni muzej Hrvatske , Zagreb , 1973. = - Fotografije : Ljerka Krtelj = - Tisak : `Medicinska naklada` , Zagreb ===== - 59 str. - Meki uvez - Format : 17 × 24 cm Ledić, Gerhard, hrvatski novinar i kolekcionar (Zagreb, 5. V. 1926 – Zagreb, 23. I. 2010). Građansku školu i Trgovačku akademiju završio (1943) u Zagrebu. Kao đak bio sudionik tragičnoga Križnog puta 1945. od slovenske granice do Osijeka i natrag do Bjelovara. Novinarstvom se počeo baviti 1947. u Vjesniku. U toj je novinskoj kući proveo cijeli radni vijek, s vremena na vrijeme mijenjajući uredništva (najduže radio u Vjesniku u srijedu i Večernjem listu). Veliku popularnost stekao je rubrikom Lutajući reporter pronalazi, a pisao ju je pune 32 godine. Tragajući za neobičnostima proputovao je mnoge zemlje, te skupio značajne kolekcije knjiga i slika naivne umjetnosti. Surađivao na Televiziji Zagreb, s više od 300 putopisa i serija, kao voditelj, autor i urednik. U njegovoj biblioteci nalazi se oko 25 000 knjiga i svezaka od XV. stoljeća nadalje s raritetima tiskovina i rukopisa (pjesme Katarine Zrinske, rukopis Gundulićeva Osmana i dr.). Pisao je o naivnoj umjetnosti (Seljačka buna u djelima naivnih umjetnika Hrvatske, 1973; Ivan Lacković Croata, 1974).

Bioskopska promišljanja - Kventin Tarantino Izdavač: Laguna Broj strana: 408 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 8. decembar 2023. Format: 13 x 20 cm Prevodilac: Goran Skrobonja NOVA knjiga!!! Knjiga koja je u trenu postala bestseler New York Timesa. Raspamećujuće zabavna, opasno inteligentna knjiga o filmu, jedinstvena i kreativna kao i ostala dela Kventina Tarantina. Pored toga što se ubraja među najslavnije savremene sineaste, Kventin Tarantino je možda osoba koja najzanosnije i sa najviše entuzijazma širi ljubav prema filmu. Godinama je napominjao da će se na kraju posvetiti pisanju knjiga o filmovima. Kucnuo je čas za to, a Bioskopska promišljanja odgovor su svim željama i nadama njegovih strasnih poklonika i ljubitelja filma. Organizovana oko ključnih američkih filmova iz sedamdesetih godina, koje je prvi put gledao kao mladi bioskopski gledalac, ova knjiga je intelektualno rigoriozna i pronicljiva koliko i razigrana i zabavna. Istovremeno filmska kritika, filmska teorija, reportraža, divan lični istorijat, napisana je jedinstvenim glasom koji se odmah prepoznaje kao Tarantinov. „Opako zabavno... Tarantino zna šta mu se dopada i mami čitaoca s lakoćom... Izuzetna pohvala prljavih i jezivih filmova njegove mladosti.“ – San Francisco Chronicle „Nimalo ne čudi što su Tarantinovi filmski prikazi jednako snažni, pametni i iznenađujući kao i njegovi filmovi: u izvesnom smislu on je godinama pisao i jedno i drugo... Tarantinova kritička inteligencija istovremeno prelama i odražava svetlost... Tarantino neumoljivo slavi ona prljavija zadovoljstva koja bioskop nudi.“ – New York Times Book Review „Briljantno i strastveno... Tarantinova radost, velikodušnost i jedinstveno stanovište podupiru njegove argumente, a kada govori loše o svojim junacima, on to čini iz ljubavi... Oštar, pametan i opsesivan, Tarantino je strahovito zabavan i teško ga je nadmašiti.“ – Publishers Weekly

- LJE VINA. Oprez - erotizovana kompozicija, ne na prvi pogled. Berba, muljačica grožđa i radnik, 1993. godina, E.A. primerak, potpisan, 40 x 28 cm plus ram iz superiorne kolekcije. kljucne reci : Vino od A do Š Više stotina eksponata, raznih sprava, pribora i alata koji su nekada služili za spravljanje vina mogu se i danas videti u Muzeju vinarstva i vinogradarstva u Aleksandrovačkoj župi. Smešten je u podrumu Poljoprivredne škole, koja je građena davne 1924. godine, a osnovan pre četiri leta sa namerom da otrgne od zaborava tradiciju vinarstva i vinogradarstva ovog blagorodnog kraja. Već u holu muzeja, na požutelim fotografijama posetioci mogu da vide lepotice berbe, muljačice grožđa, stari način proizvodnje vina, bosonoge nadničare, gazde u gospodskim odelima kako nadgledaju berbu. Na pojedinim foto-zapisima prepoznaju se i poznate vinarske porodice kao i čuvene župske poljane, stara vinogradarska naselja koja čine vajati gde su vinogradari provodili letnje dane. Izložene su i razne vinske sprave koje već dugo nisu u upotrebi, krčazi, satlik iliti vinska flaša kao i stare „deljane“ čaše za vino. Već u prvoj sobi koja se jednostavno zove „Župska trpeza“ predstavljeno je svo bogatstvo blagorodne Župe. Na trpezi su vinari ovog kraja izložili, šta bi drugo, nego vina, rakije, sokove, razno voće. „Poljanski dvor“ je prostorija koja odiše tradicijom minulih vremena i svedoči o mitu uzgajanja i kulturi vinove loze na prostorima Župe. Tu su i vajati sa ognjištem, niskim drvenim stolom, krevetom ali i kolevkom jer su se mnoge žene radeći na polju i porađale. „Vrionica“ je prostorija gde su smeštene stare sprave za preradu grožđa, muljače, prese koje su iz Austrije stigle 1926. kao deo ratne odšete. - Vinova loza se u ovim krajevima gaji od Rimljana. U pisanim dokumentima prvi put se pominje još u studeničkoj povelji 1196. godine gde se navodi da je župan Stefan Nemanja manastiru Studenica darovao vinogradarska sela u Župi. Postoji svedočenje da je francuski konzul Deko prilikom posete Župi 1904. godine rekao za ovaj kraj da je evropska Šampanja - priča Gvozden Đolić, direktor Muzeja vinarstva i vinogradarstva Aleksandrovačke župe. Madam od Aleksandrovca, figurina iz neolita može se videti u sobi „vinarski zbor“ gde se okupljaju vinogardari i vinari a održavaju se i pesničke večeri i muzički koncerti. Majstorska soba namenjena je nadaleko čuvenim župskim vinarima u kojoj ocenjuju plodove rada. Tu je i ikona zaštitnika vinara, Svetog Trifuna kao i tron srpske gidže ili župski čokot koji može da rađa i do 150 godina. Ovu sobu posetioci najčešće opsedaju, jer na ovom mestu degustiraju različite vrste vina. Teškom mukom ih nateraju da pođu u dalje razgledanje. Sto se u majstorskoj sobi okreće, a verovatno i čitava soba pojedinim posetiocima koji preteraju u degustaciji. Uz čašu župskog pića može se čuti i zanimljiva vinska priča. - Sve vrste grožđa koje se gaje u vinogorjima Evrope uspevaju i u ovom kraju zbog župske klime. Planine Jastrebac, Kopaonik, Željin i Goč štite Župu od jakih planinskih vetrova, veliki je broj sunčanih dana u godini, malo magle, što izuzetno pogoduje uzgajanju vinove loze-priča naša sagovornik. Dominantne sorte vina u ovom kraju su prokupac, stara blizu hiljadu godina, i tamnjanika, muskantna sorta poreklom iz Francuske koja se u Srbiji gaji unazad pet stotina godina. Gaje se i sovinjon, smederevka, župljanaka, šardone, italijanski rizling, a najpoznatije vino u kraju je župska „ružica“, „župsko crno“, „rizling“, „kaberne sovinjon“ i „merlo“. - Župa je bogom dana zemlja koju zovu srpska Kalifornija, gde uspevaju sve vrste grožđa, jabuke, šljive, žitarice, zato ovaj narod opstaje bez obzira na sve, pa i na svetsku ekonomsku krizu - kaže u šali Gvozden Đolić, direktor Muzeja vinarstva i vinogradarstva Aleksandrovačke župe. Na pitanje koje je vino najbolje Aleksandrovčani imaju unapred smišljen odgovor. - Mora da zadovolji tri uslova, prvi, da ga ima mlogo, da je ladno i, što je najvažnije, da je džabe. Vođeni ovom istinom, kada je davne 1963. godine obnovljena župska berba, meštani su rakiju i vino nudili u buradima na kojima je pisalo „potegni koliko možeš, sve je džabe“. Te godine, kažu, bilo je najviše pijanih gostiju koji su teturajući napuštali Aleksandrovac.

Vorbiți românește? Ne morate biti Rumun da bi kupili ovaj rad! Neculai Popa (13.08. 1919 - 20.10. 2010) Figura drvo visina 32,5 cm potpis na poledjini N POPA Nicolae Popa s-a născut la data de 13 august 1919, în satul Târpești din comuna Petricani (județul Neamț), într-o familie dăruită cu har. Urmează între anii 1934-1938 `Școala de cântăreți bisericești` din orașul Piatra Neamț, unde pe atunci era director preotul Constantin Matasă (arheolog amator - fondatorul Muzeului de Istorie din Piatra Neamț), cel care probabil îl va inspira mai târziu. În anul 1937 face primele sondaje arheologice în satul Târpești. Se înscrie voluntar în armată în 1938 și ia parte la cel de al II-lea război mondial pentru ca în august 1944 să fie rănit și lăsat la vatră. A fost arestat și condamnat pe motive politice în perioada 1952-1957, din cauza apartenenței sale la Partidul Țărănesc și a faptului că a susținut rezistența împotriva comunismului bolșevic. Eliberat din închisoare, va fi consemnat cu domiciliu forțat în satul natal. În anul 1958 sunt începute cercetările arheologice în zona Petricani. Între anii 1961-1965 se realizează primele săpături arheologice de amploare în satul Târpești - `Râpa lui Bodai`, conduse de prof. dr. Vladimir Dumitrescu de la Institutul de Arheologie din București. În aceeași perioadă are loc și debutul lui Neculai Popa ca sculptor naiv. Capurile de daci și romani creeate de acesta de-a lungul timpului vor face furori și în exteriorul țării, mai ales prin stilul abordat, asemănător cu cel al statuilor din Insula Paștelui. Începând cu această perioada va participa la numeroase expoziții personale, de grup, zonale și naționale, concursuri de artă naivă și festivaluri de folclor, din țară și străinătate. Din anul 1972 încep să vină primele grupuri de turiști străini care vor să viziteze casa creatorului din Târpești, lucrările sale și obiectele tradiționale adunate în cadrul colecțiilor muzeului, organizat de el în localitate. (acest lucru se datorează și unor documentare difuzate în afara țării, documentare ce vizau activitatea meșterului). În anul 1976 este inaugurată o noua clădire a colecțiilor muzeului. Meșterul Nicolae Popa este, la ora actuală, mai cunoscut în afara granițelor României, decât în țară. Lucrări ale sale au fost expuse în mari orașe ale lumii, despre ele scriind Michel Fortin, Raymond Charles (prof. univ. dr. la Sorbona), Samuel Glotz, Sandra și Scott Windeart etc. .[necesită citare] Meșterul Nicolae Popa a murit la 20 octombrie 2010, la venerabila vârstă de 91 de ani. Bibliografie Intrarea Muzeului N. Popa din Târpeşti Nicolae Popa este și un mare iubitor de creație folclorică orală, și de aceea a încercat s-o culeagă de pe meleagurile natale și s-o transmită mai departe. În acest sens a publicat în anul 1998, sub forma unei monografii versificate a satului Târpești, o prezentare a numeroase și diverse obiceiuri legate de momente semnificative din viața obștii. Lucrarea are titlul: LUMEA SATULUI - datini și obiceiuri pierdute; Târpeștii de altădată (1998), Nicolae Popa readuce în lumină tradițiile ocazionate de șezători și clăci, baluri și jocuri populare din zile de rând și sărbători, plecarea recruților în armată, logodnă, nuntă sau înmormântare. Alte lucrări publicate de el: Cartea vieții mele - roman autobiografic - în versuri (1996); Din lumea văzută și nevăzută - cugetări, întâmplări și snoave - în proză (2002); De la lume adunate - altfel de întâmplări, povestiri, glume și strigături - în versuri (2006). Expoziții personale 1965 - Bacău, București; 1967 - Piatra Neamț, București; 1970 - Pitești; 1971 - Piatra Neamț, București, Curtea de Argeș; 1972-1973 - Iași; 1977 - Piatra Neamț; 1982 - București, Mamaia; 1983 - Constanța, Slănic Moldova; 1984 - Mangalia Expoziții colective pe plan internațional 1969 - Bratislava; 1971 - Italia, Polonia; 1972 - Iugoslavia, Franța; 1973 - Elveția; 1974 - R.F.G., Argentina, S.U.A., Mexic; 1975 - Belgia, Germania; 1976 - Olanda, Mongolia, China, U.R.S.S; 1978 - Suedia, Franța, Japonia, S.U.A.; 1980 - Canada, S.U.A., Cehoslovacia, Bulgaria; 1982 - Italia; 1983 - S.U.A. etc. Sculpturi Casa mascată Muzeul nou

Izdavači: Narodni muzej Crne Gore, Cetinje / CID, Podgorica Biblioteka Posebna izdanja Priredio i preveo: Zoran Gavrić Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 190 Ilustrovano. Format: 25 x 28 cm Nekorišćeno. Priređivač i pevodilac ovog zbornika u obzir je uzeo one rasprave merodavnih autora, koje ne samo predstavljaju nezaobilaznu literaturu u izučavanju Rembrantove umetnosti, nego ispunjavaju uslov da u njima sadržane analize neposredno dotiču problem odnosa videćeg i viđenog. Autori tih rasprava, u prevodu samog priređivača, predstavljaju velika imena nauke o umetnosti: Alojz Rigl, Jan Bjalostocki, Maks Imdal, Volfgang Štehov, Ketrin Skalen, Lars. O. Larson, Margaret Dojč Kerol, Kenet Krejg i Bendžamin Binstok. Sve ove rasprave kao polazište uzimaju ono što je Alojz Rigl, u svome tumačenju Rembrantovih grupnih portreta, postavio kao rešenje problema pomirenja unutrašnjeg i spoljašnjeg jedinstva, ili u terminima teorije opažanja: odnos između jedinstva slikovnog prostora i prostora posmatrača. S A D R Ž A J: - Zoran Gavrić: Reč unapred - Zoran Gavrić: Na kraju mita o „dvodelnom“ Rembrantu - Jan Bjalostocki: Novi pogled na Rembrantovu ikonografiju - Ketrin B. Skalen: Rembrantova reformacija katoličke teme - ispovednički i pokajnički sveti Jeronim - Lars Olof Larson: Portreti koji govore: Zapažanja o nekim Rembrantovim portretima - Maks Imdal: Govorenje i slušanje kao scensko jedinstvo - zapažanja s obzirom na Rembrantov „Čas anatomije doktora Tulpa“ - Maks Imdal: Promena kroz podražavanje - Rembrantov crtež prema Lastmanovoj „Suzani u kupanju“ - Maks Imdal: Rembrantova „Noćna straža“ - Razmišljanja o izvornom obliku slike - Margaret Dojč Kerol: Rembrantov „Aristotel“ - Uzorni posmatrač - Kenet M. Krejg: Rembrant i zaklani vo - Volfgang Štehov: Rembrantovi prikazi „Večere u Emausu“ - Alojz Rigl: Rembrant: Staalmeesters - Maks Imdal: Režija i struktura na poslednjim Rembrantovim i Halsovim grupnim portretima - Bendžamin Binstok: Videće predstave ili skriveni majstor na Rembrantovim „Predstavnicima“ - Zoran Gavrić: O boji, svetlosti i houding u Rembrantovom slikarstvu (K-50)

PETER CULSHAW CLANDESTINO - u potrazi za Manu Chaom Prevod - Vuk Šećerović Izdavač - Dereta, Beograd Godina - 2020 396 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Biografije ISBN - 978-86-6457-314-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod: Casa Babylon PRVI DEO `La Vida Tombola` - Život i priključenija Manu Chaoa 1. Dvostruki život 2. Plamen rokenrola 3. Hot Pants 4. Uspon Crne ruke 5. Put za jug 6. Slom Crne ruke 7. Próxima Estación - Violencia 8. Loco Mosquito 9. Clandestino 10. Dakar, Barsa... Inshallah 11. Shot By Both Sides DRUGI DEO Otros Mundos - U potrazi za Manuom 12. Barselona - Momak iz kraja 13. Njujork - U srcu zveri 14. Buenos Ajres - Tango i delirijum 15. Sahara Libre! Dakla, Alžir 16. Meksiko - Mačete, marijači, metamfetamini 17. Pariz-Sibir 18. Brikston Vavilon 19. Brazil - Susret sa boginjom Epilog: Finistere Diskografija Bibliografija Autori fotografija Izrazi zahvalnosti `Ne tako davno, Manu Chao i njegov tadašnji bend Mano Negra bili su na kolumbijskoj turneji. Putovali su vozom i usput pregovarali sа vojskom i pobunjenicima. Kako su sami rekli, nije to bila baš „klasična rokenrol turneja” – već pre nešto nalik Napoleonovom povlačenju iz Moskve. Manu je muzičar sa višemilionskim tiražima koji više voli da spava na podu kod prijatelja na gajbi nego da odseda po hotelima sa pet zvezdica, antiglobalista koji zuji sa aktivistima za prava prostitutki po Madridu, samotnjak koji peva pred sto hiljada ljudi na stadionima Latinske Amerike i Evrope. Dobro je poznat i našoj publici: njegov koncert na „Exitu” pred 35.000 fanova mnogi smatraju najboljim koncertom u istoriji ovog festivala, ali svakako ne treba zaboraviti da je pevao i u sali durlanske osnovne škole u Nišu i tom prilikom pružio podršku aktivistima grupe „Odbranimo reke Stare planine”. Knjiga Clandestino pisana je pet godina i Peter Culshaw je za to vreme pratio Manua širom sveta.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Peter Kalšou Piter Manu Čao Mano Ćao Klandestino

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vasilije Jordan - Josip Depolo Format: 26 x 32 cm, 264 str. Izdavač: Grafički zavod Hrvatske, 1982 Tvrdi povez Reprodukcije u boji Autori: Josip Depolo Patrick Waldberg Matko Peić Grgo Gamulin Saša Vereš Veno Zlamalik Ive Šimat Banov Radoslav Putar Jelena Uskoković Željo Sabol Stephane Rey Alain Bosquet J.M. Lo Duca Jacques Collard Monografija u odličnom stanju Vasilije Josip Jordan (Zagreb, 1. ožujka 1934. – Zagreb, 12. ožujka 2019.) bio je hrvatski akademski slikar, grafičar, kazališni scenograf i likovni pedagog.[1] Životopis Rodio se 1. ožujka 1934. godine u Zagrebu u obitelji slovenskih korijena. Školu primijenjene umjetnosti završio je 1953. godine. U Zagrebu je diplomirao na Akademiji likovnih umjetnosti u klasi profesora Ljube Babića. Za profesore je imao poznate umjetnike kao što su Krsto Hegedušić, Vjekoslav Parać, Vid Mihičić, Matko Peić i ine. Od 1960. započinje njegova profesionalna karijera samostalnog umjetnika. Prvi put je izlagao - s mladima - 1958. godine, dok je samostalno prvi put izložio svoja djela 1961. godine.[2] Bilo je to u Zagrebu u Gradskoj galeriji suvremene umjetnosti. Za tu je izložbu i sentimentalno vezan jer je na njoj upoznao svoju buduću suprugu.[3] Ukupno je samostalno izlagao više od stotinjak puta u domovini i inozemstvu. Likovni kritičari su ga uvrstili u slikare poetskog nadrealizma. Europski galeristi su ga prepoznali. Uvršten je u antologije figurativnog slikarstva 20. stoljeća. O njemu su pisali Giorgio Segato, Alain Bosquet, Stephane Rey, Paul Caso i ini. Članci o o Jordanovom slikarstvu izlazili su i u novinama kao što su to Le Soir i Le Figaro. Bavio se i grafikom i ostavio je iznimno brojne mape. Okušao se i u kazalištu kao scenograf. Napravio je scenografiju Verdijeve opere `Simon Boccanegra` u HNK-u Zagreb.[1] Bio je redovni profesor katedre za crtanje i slikanje na Akademiji likovnih umjetnosti. U istoj ustanovi bio je dekan. Sredinom 1990-ih skupa sa Stipom Sikiricom i Miroslavom Šutejom suosnivač Akademije likovnih umjetnosti u Širokom Brijegu gdje je bio i pročelnik studija za slikarstvo te dekan. [1] Ostavio je traga u sakralnoj umjetnosti: zagrebačkoj crkvi sv. Antuna izradio je četrnaest postaja Križnog puta, u zagrebačkoj kapeli sv. Dizme, crkvi sv. Frane u Splitu, crkvi sv. Marka na Plehanu, crkvi sv. Franje u Tuzli, župnoj crkvi u Osoru i dr. Djela su mu i u Vatikanskom muzeju sakralne umjetnosti. Autor je svečanog zastora Harmica u zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu. Zastor je izveo Rudi Labaš. Preminuo je 12. ožujka 2019. u 86. godini.