Clio, 2008. 179 strana, tvrd povez. Teško mi je reći kako moja knjiga deluje. Zapisao sam i slobodno uobličio hroniku jedne pozorišne trupe koja je delovala između 1939. i 1958. godine i bila srž Beogradskog dramskog pozorišta u njegovim najslavnijim danima. Oslanjajući se na stvarne događaje i ličnosti koji pripadaju jednom burnom periodu istorije Beograda i istorije jednog pozorišta, autor se, po sopstvenom priznanju, nije libio da ta zbivanja prekraja, izmešta iz vremena u kome su se odigrala, a da osobe koje su u njima učestvovale menja, kombinuje njihove osobine ili ih, jednostavno, izmišlja. Knjiga Male tajne počinje odlukom bogataša Petra Radovanovića, milionera, čija je supruga nestala u Bad Klajnkirhenu na skijanju, da osnuje pozorište. Njegov kraj, uz ispijanje šampanjca do jutra 6. aprila, gde na brokatnom čaršavu, dok padaju bombe na Beograd, stoje dve flaše Perrier – joueta i dve čaše, puna za nestalu suprugu i jedna iz koje je pio, kao da je slika iz literature, a ne iz života…Čitaocu će se neizostavno nametnuti pitanje: Da li je Petar Radovanović postojao? I da li je ikada ispijen taj šampanjac? Male tajne delo je koje demistifikuje umetnički život, prikazujući ga u svom sjaju i svoj surovosti. Čak i kod nas, gde umetnici mahom žive skromno, pogotovo ako su zaista umetnici, i dalje vlada fama o ekskluzivnosti i blještavosti, neuništivom glamuru teatra i filma. U ovoj knjizi razobličava se do kraja ta uobičajena predrasuda. Govori se o realnosti bavljenja teatrom i filmom, profesijama izuzetno teškim, gde posmatrači nalaze glamur redovno, ponajčešće kada ga tamo uopšte nema. Sanja Domazet Goran Marković: Rođen je u Beogradu. Oba njegova roditelja, Rade Marković i Olivera Marković, bili su poznati srpski glumci. Završio Petu beogradsku gimnaziju, a potom FAMU u Pragu. Režirao pedesetak dokumentarnihi jedanaest celovečernjih filmova, napisao desetak filmskih scenarija, napisao šest pozorišnih komada, režirao tri pozorišne predstave, napisao tri knjige. Dobio više od 30 domaćih i stranih nagrada i priznanja, kako za rad na filmu, tako i za pozorišno stvaralaštvo. Najznačajnije nagrade: dve Zlatne arene u Puli, nagrada za najbolju režiju filma „Tito i ja“ y San Sebastijanu, Gran pri za „Kordon“ y Montrealu i Sterijina nagrada za najbolji savremeni tekst za „Turneju“. Predaje režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, član je Evropske akademije za filmsku umetnost u Briselu. Kolumnista je dnevnog lista `Politika` gde mahom piše o temama vezanim za kulturu. 2012. godine je dobio i francuski Orden oficira umetnosti i književnosti.